Смехотресна олимпијада или „Љубице, љубим ти хаубице“

Аутор:Валентина Шекарић

И таман када човек помисли да не може бити горе, однекуд се појави Гранд машинерија на челу са Гораном Бреговићем и распрши сваку заблуду о правом стању ствари културног духа Србије. Како то обично бива код нас, шунд и кич поново односи победу над интелектом и здравим разумом. Грандиозно-скандалозно…или (како то рече победник) : „Ово је Балкан“.

Наиме, вечерас је Србија добила представника на такмичењу за Песму Евровизије 2010 у Ослу. Између разноликих и дубокоумних стихова Марине Туцаковић „Динг-донг“, „Хајде иш-иш-иш“, „Ниже, ниже“, „Вози, вози, вози“, „Ди-џеј, дуни у брателе“, „Председниче, брате“ и „Сви смо ми за лудницу“, публика је ипак одлучила да нас, ове године, Европи представе стихови Милана Станковића „Стисни ме, кисни ме“ и „Љубице, груди ти хаубице“. Већ након прве нумере, у којој је Емина Јаховић „изишкала мало мазаног, а мало намазаног“ и открила нам да је љубав „мусака“, било је сасвим јасно да се Горан Бреговић и овог пута држао свог старог рецепта : трубачи и кафански дернек, без обзира на то о чему се пева. А када се на сцену појавила млада звезда Гранда и, уз добро познати турбо-фолк ритам, запевала „Оп, оп, оп, ово је Балкан, цоме он“ било је и више него јасно да ови из Гранда, где год да се појаве, сигурно побеђују. Нишлија Оливер Катић дошао је као шлаг на торту својим стиховима „Ди-џеј, дуни у бикини“ и „Хеј, председниче, ухвати анархију“ и запечатио овогодишње такмичење за Песму Евровизије заклетвом да „сви смо ми за лудницу“. Иако су организатори тврдили да све три композиције зраче ведрином и освајају већ на прво слушање, што (наравно) сасвим оправдава одлуку да овога пута Горан Бреговић буде алфа и омега читаве приче у вези са нашим учешћем на Песми Евровизије, слободно можемо да кажемо да смо поново надмашили сами себе. Након Ланета,
Аутор:Валентиба Шекарић
Ора и одличне песме Марије Шерифовић, Европи смо послали „Стару ципелу“ већински убеђени да горе од тога не може да буде….све до вечерас када им шаљемо „Балавице“ и „Хаубице“.

На крају свега, када се сумирају резултати вечерашњег СМС избора за Песму Евровизије 2010 у Ослу, једино што се може закључити јесте да би најбоље било да нас у Норвешку представља уводна песма цртаног филма „Ципелићи“ : „Шуби-дуби-ду пеопле“, јер нам је то најбоља гаранција да ће нас Европа сигурно разумети.

( Овај пост је објављен и на матичном блогу „Приче из недођије“ )

ББЦ:Хришћанска Србија одржава своју веру у фолклору

Аутор:Валентина Шекарић

Британски репортер Марк Лоуен (Mark Lowen) посетио је недавно Београд и (како сам каже) остао запањен количином сујеверја и традиције која постоји у нашој земљи. У свом тексту „Хришћанска Србија одржава своју веру у фолклору“ (Оригинални наслов:“Christian Serbia maintains its faith in folklore“) који је недавно емитован на енглеском ББЦ радију, Лоуен описује српски народ као дубоко религиозан и сујеверан народ који верује у митове и бапске приче. Своју репортажу из Србије заочео је посетом Саборној цркви и устоличењем патријарха Иринеја, али су му пажњу далеко више привукла српска фолклорна обележја. Пишући о веровањима у нашем народу, овај британац каже да су средњовековне војне победе део живота сваког Србина и да је на овим просторима одувек било јасно да „ако си Србин, онда си православац, а ако си Хрват, онда си католик“.

Репортер британске националне телевизије напоменуо је Британцима и то да се нарочито пазе промаје када ступе на српско тле, јер се код нас верује да жене које имају го стомак током хладнијих дана неће моћи да роде, а онај који буде стално седео поред отвореног прозора имаће вечно укочен врат. По њему, чак и лети Срби држе затворене прозоре, јер кажу да су многи умрли од промаје, али нико није скончао због смрада. Још нека од наведених српских сујеверја, по Марку Лоуену, јесу управо неки од савета које смо сви ми као деца слушали од својих бака и мајки. Никада се нећете венчати ако седите на ћошку стола; За новорођенче обавезно кажите да је ружно да га не би пратио баксуз; Добићете запаљење мозга ако изађете напоље с мокром косом и жене које с откривеним стомацима шетају по хладном времену зарадиће упалу јајника и неће моћи да имају деце. Британски репортер није пропустио ни прилику да обавести своје суграђане да ће бити без пребијене паре ако торбу остављају на поду и да ће их пратити баксуз ако некоме поклоне празан новчаник. Каква год била, ниједна прича из Србије не може се завршити без чувеног приповедања о томе како се још у 12. веку у Европи јело масним прстима, док се на српском двору месо набадано виљушком. Свој прилог о Србији овај новинар води и кроз владавину Слободана Милошевића и његово евоцирање митова и легенди везаних за Косовски бој. „Чак и данас, опсесија легендама и митовима значи да се они често окрећу прошлости, радије него будућности, тражећи изгубљену моћ и престиж“, закључује Лоуен и додаје да сујеверна веровања, митови и легенде у Србији представљају „утеху за овај поносни народ“. Он, такође, тврди и то да су се Срби по избијању епидемије свињског грипа окренули традиционалном народном леку – белом луку, што објашњава укорењеним српским легендама о вампирима. „Можда је зато и лако разумети зашто се хорде Срба окрећу ТВ екранима када на њима наступа бизарни трансвестит Клеопатра, која је постала позната предвиђајући све, од развода до НАТО бомбардовања и рата на Косову.“ – каже у свом прилогу британски репортер Марк Лоуен. С обзиром на све изнете чињенице, уопште не би било претерано рећи да је у овом тексту ББЦ-ја српски народ представљен као дивље племе које живи ван свих токова цивилизације у „цивилизованој“ Европи. Иако Марк Лоуен наводи да му „није била намера да увреди српски народ“ (?!?), просечан читалац који нема представу о Србији из овог текста лако може стећи врло погрешну слику о Србима. Текст „Хришћанска Србија одржава своју веру у фолклору„ би можда могао бити и позитиван и духовит само да је Марк Лоуен на крају написао: „Упркос свему, Срби су забаван народ, а Србија атрактивна дестинација са добрим проводом“. Иако је већина ових традиционалних сујеверја тачна, британски репортер је заборавио да подсети јавност на чињеницу да би и даље седели у мраку у „цивилизованој“ Европи будући да је и струју измислио Србин Никола Тесла. Споменути Нађу Хигл, Милорада Чавића или Новака Ђоковића очигледно је било превише за овог репортера чији је основни радни задатак да едукује Британце који још увек тврде да су лазање њихово национално јело и верују да сир праве патке.

Е, сад, како не би било неке замерке на овај текст, додаћу још само то да и ја волим Лондон и Енглеску, једнако као што Марк Лоуен воли Београд и Србију. И уколико некоме смета чињеница да су лазање национално јело Италије и да се сир добија од млека краве, козе или овце, у том случају, немојте се бунити, јер (како рече Лоуен) све је ово један велики неспоразум.

(Текст је објављен и на матичном блогу „Приче из недођије„)

Гранд – црна рупа нашег народа

Аутор:Валентина Шекарић

„Лакше је продати глупост народу него га научити да ради паметну ствар.“

Сасвим случајно налетех на овај видео клип на јутубу и нисам могла да одолим жељи да га постујем на блогу. Разумећете, сигурна сам, снажну поруку коју он носи у себи. Довољно је само да пажљиво слушате…

„Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану…ало, у овој причи није страдала чета ђака у једном дану. Овде је страдала млада генерација, наше младе наде…. Видите, једног дана су џелати дошли на идеју да нас погубе мучки и удаве у сопственим сузама које нећемо исплакати никада. Њихова имена са поносом почињем малим словом – саша и марина. Марина има чудне ставове. Обратите пажњу, јер се у њеном животу све око њих врти. Уколико Ваш дечко изађе са друштвом то значи да Вас је он преварио и Ви треба да раширите ноге првом који наиђе и да не осећате грижу савести због тога. Уколико немате дечка, онда чекајте оног који ће Вам поклонити бунду или нешто слично, па му дозволите да Вам покаже постељу у којој звер почива. Ако је купио бунду, значи да је купио и Вашу част, тако да је то оправдано. То су само неки од закона пресветле нам марине. Док је наш други џелат, врста божанства чак, пресветли сале, само колекционар наших молитви. Наравно, молитве у виду СМС порука које коштају више него паклица цигарета или, још боље поређење, више од литре млека које би попило Ваше дете које у соби плаче док Ви слушате нови ултра мега хит наше предивне Гоге. Она од алкохола не осећа ноге и не сећа се где живи, јер јој драги не поклања пажњу како она очекује, па сада пева о томе у виду стиха „скини ми прљаве гаћице, али запамти – ја сам поштена“. Ове речи слушају младе мамице, „али то што сам лака не значи да нисам паметна.“ Мега хит заиста, ја се њој дивим!!! Но небитно, то је нека наша хијерархија. Уколико тражите краља – нема га. Он је давно умро. Његово име би било Галилео Галилеј. Не заиста, само тако називам све људе који имају мало мозга да не слушају глупе матрице које они врте. Сви велики су постали велики тек после смрти, па ће ваљда једном и они.
Имамо ми и трећу врсту људи овде – оне који могу све да промене, али им фали мотивација. Изговор? Па, то је хит, баш има лепу мелодију итд. Запитајте се једном : кад сто пута чујеш нечије мишљење, хоћес ли почети да мислиш као он? Ја нећу, имам своје! Али, очигледно је да спадам у мањи проценат истих. О моралу ће нам држати предавање они који имају морала колико и амеба мозга. Речима једног човека којег ја сврставам у „Галилео“ категорију : „Овај rock and roll је узео све! Дао једва нешто мало да се помене. али пре бих свирао и даље макар ни за какве паре него сада да одустанем!“ Тако ћу и ја. Вичем све док ме не буду чули они којима су речи намењене.

Закључак? Лакше је продати глупост народу него га научити да ради паметну ствар. Ми смо жртве своје егзистенције. Умиремо, јер овде живимо…Али, запамтите – нисмо ми криви што делимо исти ваздух са горе наведенима. Било је то у некој земљи сељака на брдовитом Балкану…умрла је мученичком смрћу чета ђака у једном дану.“

Текст написао Јевтић Жељко
Текст читала Ивана Петковић

( Овај пост објављен је и на матичном блогу „Приче из недођије“ )

Октобар у коме смо изгубили све

Аутор: Валентна Шекарић

Пре тачно девет година, гледала сам на екрану како гори Савезна скупштина и мислима била уз све те људе који су желели бољи живот. Оне који су хтели једино да Милошевић што пре оде са власти. Службено спречена да будем тамо где се писала нова историја Србије, гледала сам Чачане како безглаво лете на кордон гутајући сузавце режимске полиције. И радовала се паду српске Бастиље. И баш као и милиони Срба у то време, веровала да је то коначни крај мрачног доба које се надвило над моју земљу. Данас, девет година касније, из далека гледам сателитску телевизију те исте земље и питам се : где смо то погрешили?!? Шта је то што смо требали, а нисмо учинили или што нисмо смели, а дозволили смо да се деси?!?

5. октобар 2000.година

Данас, тачно девет година након историјског самоубиства Србије, гледам оне који су нам тада “отварали очи” како говоре да су дата обећања нове „демократске“ власти била превелика. Кажу да смо ми, грађани, од њих много очекивали. А обећавали су све оно што је гладан и измучен народ желео да чује. И испунили су само оно што се лично тицало њих! Уместо реформи друштва у области здравства, просвете, екологије, пензионог система, правосуђа и економије, добили смо замајавање увијено у форму борбе против корупције, смањења администрације, хулигане на улицама наших градова и приче о Европској унији која нема алтернативу. Добили смо насиље као образац понашања у друштву. Добили смо фудбалску, привредну и железничку мафију у Београду, Шапцу и Новом Саду. Добили смо дужничке бомбе од којих гину невини људи. Добили смо свакодневна убиства на улицама наших градова. Добили смо крвнике и жртве.
Данас, девет година након несвесног самоубиства Србије, ужасавам се при помисли на то какви све продукти револуције шетају улицама наших градова! Серијски силоватељ који намерно својим жртвама преноси смртоносни вирус сиде. Помахнитали човек који секиром покушава да убије секретара месне заједнице. Обична жена која себи пуца у стомак, јер су мајка и сестра заборавиле да јој честитају рођендан. Полицајац који раднику поломи лобању због безазлене свађе око паркинга. Бомбашки напад на ружичасту телевизију. Остављени човек који своју бившу девојку хладнокрвно убија пред њеним малолетним сином. Лопове који искачу из зграде полиције. Пљачкаше поште који скутером беже од закона. Криминалне групе које отимају људе у сред бела дана и бахато узимају све што им се нађе под руку. Убиства деце која пролазе некажњено. И као епилог свега – жртву која препознаје свог крвника у аутобусу, шест година након почињеног злочина! Савршена лаж добро упакована у срце револуције! А реформе?!? Остале су да лутају у диму петооктобарске револуције, заборављене од оних који су се грчевито борили за боље сутра тадашње Србије. Оне коју ја више не препознајем!
И морам себе да упитам јесам ли заиста превише очекивала од „демократских“ вођа? Или сам, једноставно, премало добила од датих обећања? Данас, када кажем да је смисао демократије борба за људска права сваког појединца у друштву и да онај ко покуша да угрози то људско право другоме мора бити најстроже кажњен, увек се нађе неко паметнији да ми одговори оном популарном – то је говор мржње?!? Када кажем да мора постојати строг закон у Србији који ће штитити сваког појединца без обзира на позицију у друштву, боју коже или економски статус, пријатељи које сам некада знала гледају ме бледо и са подсмехом кажу – Србија је ово!? О чему уопште сви они говоре ?!? Ако се ја не осећам безбедно у својој улици, у истој оној у којој сам одрасла сањајући девојачке снове под отвореним небом мог града, може ли тај осећај бити оправдање за сва неиспуњена обећања? Може ли тај страх оправдати револуцију од које се, како кажу, очекивало превише? Може ли „Србија је ово“ улити у мени неопходно самопоуздање како бих себе погледала у огледало и рекла : „То је земља за коју си се борила пре девет година?“ И на крају свега, може ли се уопште рећи да су дата обећања била превелика?!? Уколико је лична сигурност у друштву обећање које се није могло очекивати након револуције, због чега смо онда палили Скупштину, гледали Чачане како безглаво лете на кордон режимске полиције и радовали се паду српске Бастиље? За шта се боре новопечени демократе ако немамо закон који је способан да заштити немоћног човека када се нађе лицем у лице са једном болесном и морално изопаченом особом? Каква је то демократија која не гарантује сигурност сваком појединцу у демократски уређеном систему? Уколико силоватељ без идентитета својим жртвама преноси сиду, помахнитали човек секиром покуша да убије службеника, полицајац раднику поломи лобању, човек хладнокрвно убија своју бившу девојку пред малолетним дететом, а убиства деце пролазе некажњено из ко зна којих разлога, то онда није она Србија за коју смо се сви ми борили. И нико нема морално право да ми каже да су дата обећања нове „демократске“ власти била превелика и да смо од њих много очекивали!
Пре тачно девет година гледала сам како гори Савезна скупштина и мислима била уз све те људе који су желели бољи живот. Оне који су хтели једино да Милошевић што пре нестане из наше свакодневнице. Оправдано спречена да будем тамо где се писала нова историја Србије, гледала сам Чачане како безглаво лете на кордон режимске полиције. И радовала се паду српске Бастиље. Данас, девет година касније, из далека гледам сателитску телевизију те исте земље и коначно знам одговор. Пети октобар није била револуција која је скинула мрак са наших очију. И док су се сви радовали коначном крају мрачног доба које се надвило над све нас, несвесно смо себе гурнули дубље у понор из кога се излаз више не види. У њој смо изгубили све, а добили – ништа.

(Пост објављен на матичном блогу „Приче из недођије“)

Ноам Чомски : Нови милитаристички хуманизам

Aутор: Валентина Шекарић

Аврам Ноам Чомски је амерички лингвиста, филозоф, писац и професор лингвистике на Институту за технологију у Масачусет-у. Данас је један од најутицајнијих критичких мислиоца у свету, чије поље деловања и интересовања обухвата лингвистику, информационе технологије, идеологију, савремено друштво, политички систем и образовање. Заслужан је за развој теорије о генеративној граматици која се сматра највећим доприносом лингвистици направљеним у прошлом веку. Његов натуралистички приступ проучавању језика имао је посебно утицаја на филозофију језика и ума. Утврдио је своју хијерархију и класификацију формалних језика на основу њихове генеративне моћи. Према „Индексу цитата у уметностима и хуманистичким наукама“ из 1992. године, Чомски је од 1980. до 1992. године био највише цитиран живи научник, и осми најцитиранији научник у свету уопште. Постао је надалеко познат по својој критици медија и политике након своје критике Вијетнамског рата. Такође, познат је и као политички активиста и велики критичар спољне политике САД-а.
Критичан према америчком капиталистичком систему и великом бизнису, он описује себе као слободног социјалисту који саосећа са анархосиндикализмом и веома је критичан по питању лењинистичке гране социјализма.
Чомски је често осуђиван да су његови погледи они које моћници не желе да чују и због тога је сматран америчким политичким отпадником. Неки од његових карактеристичних погледа су веома строга критика спољашње политике САД-а. Једна од његових највећих изјава је да осећа двоструке стандарде владе САД-а, који резултују масовним кршењем људских права. Доказивао је да да САД заступа демократију и слободу за све са једне стране, док су са друге стране савезници са недемократским и репресивним организацијама и државама у свету. Такође, доказао је да масовни медији у САД-у широко служе као део пропаганде владе и корпорација са циљем да обезбеде пристанак и оправдање међу широм публиком за своје акције широм планете.
Септембра 2006. године, венецуелански председник Хуго Чавез, током свог говора на Генералној скупштини Уједињених Нација, препоручио је свим чланицама и лидерима читање књиге Чомског „Вођство или опстанак: Америчко трагање за глобалном надмоћи“. По њему, ова књига Чомског одлично показује зашто је Америка највећа опасност за светски мир. Та изјава проузроковала је дуготрајни аплауз од огромне већине на том састанку.
Поред лингвистике, Чомски је постао један од водећих критичара америчке спољне политике почевши од Вијетнама, па све до америчке инвазије на Ирак. У својој књизи „Нови милитаристички хуманизам – Поуке Косова“ оштро критикује бомбардовање Југославије, јер је била у супротности са Међународним правом. Чомски указује на то да је хуманитарна трагедија на Косову, у ствари, почела тек после почетка бомбардовања. У свом контроверзном бестселеру „09.11“ детаљно анализира напад на Светски Трговински Центар у Њујорку. У тој књизи, он Сједињене Америчке Државе назива водећом терористичком земљом у свету.
Априла 2006.године, Аврам Ноам Чомски први пут је дао интервју за домаћу телевизијску станицу у Србији. У том разговору са Данилом Мандићем, Чомски отворено говори о Америци и њеној политици, о агресији на бившу Југославију, о измишљеном геноциду и о Косову. Тај интервју можете погледати овде.

1. део интервјуа :

Преузми видео клип (20.7 мб.)

2. део интервјуа :

Преузми видео клип (20 мб.)

3. део интервјуа :

Преузми видео клип (20.8 мб.)

4. део интервјуа :

Преузми видео клип (13.5 мб.)

Ноам Чомски је почасни члан одељења друштвених наука при Српској академији науке и уметности у Београду.

(Овај пост је објављен и на матичном блогу „Приче из недођије„)

Ислам осваја стари континент!?!

На популарном сајту YоuТube-у недавно је постављен видео-клип са подацима који говоре о томе да ће ислам ускоро постати религија са највећим бројем верника у ЕУ! Такође, у овом шокантном видео клипу се каже и то да ће до 2025.године трећина европске деце бити муслимани.

Овај видео-клип, који је до сада погледало рекордних 10,219,138 људи, предвиђа да ће ислам у водећим земљама ЕУ ускоро постати религија са највећим бројем верника.
На снимку који траје око осам минута износи се податак да је у протекле две деценије број становника у Европи драстично порастао захваљујући миграцији муслимана. Уколико се овај тренд настави, за неколико деценија већина житеља Старог континента ће се клањати Алаху. Свет у коме ми живимо неће бити свет у коме ће живети наша деца.
– Алах ће подарити победу исламу у Европи без мачева, пушака и освајања. Нису нам потребни терористи, ни бомбаши самоубице. Више од 50 милиона муслимана ће претворити Европу у муслимански континент за само неколико деценија. – својевремено је изјавио председник Либије Муамер ел Гадафи, предвиђајући да ће муслимани владати Европом.
Овај видео-клип представља такође и демографске податке за највеће европске земље попут Немачке, Француске и Велике Британије.
Према подацима у видео-клипу, земља која ће најбрже постати већинска муслиманска држава је Холандија. У овом тренутку 50% новорођенчади у Холандији је муслиманског порекла! То значи да ће за само 15 година они чинити половину укупног броја становника Холандије.
За Француску се каже да је 30% становништва млађег од 20 година – муслиманско. Овај податак се образложе подацима да просечна француска породица има 1,8 деце, док је за породицу муслимана наведен невероватан податак да у просеку броји 8,1 дете! Фертилитет муслимана је 4,5 пута већи од француза из чега се изводи закључак да ће Француска постати исламска република за само 39 година!
Муслиманска популација у Великој Британији, у протеклих 30 година, повећала се са 82.000 на чак 2,5 милиона. Немачка ће за 50 година постати већински муслиманска земља, а за Русију се предвиђа да ће 40% њене војске у наредних неколико година чинити муслимани!
Исти видео клип са хрватским преводом може се погледати овде :

Са друге стране, светски демографи тврде да процене у овом видео-клипу нису поткрепљене чињеницама. Како је писано у британском ББц-ју, водећи стручњаци из области демографије кажу да се у клипу не наводе извори објављених података. По њима, не постоје ваљани подаци о природном прираштају у Француској. У тој земљи се не води евиденција о вероисповести новорођенчади због чега је немогуће утврдити колико се муслиманске деце рађа у Француској.
Британски ББЦ каже и то да је потребно да Холанђанке које су муслиманске вероисповести рађају 14 пута више од жена других вера да би се оствариле прогнозе да ће Холандија пре свих постати већински муслиманска земља. Према званичним статистикама, удео муслимана у укупној популацији Холандије је само 5%. Такође, тачни подаци за Велику Британију ће бити изнети у јавност тек након пописа становништва 2011. године.
Британски „Дејли телеграф“ недавно је објавио податак да ће, до половине овог века, око 20% становништва у земљама Европске Уније бити муслимани. Растући број досељеника из муслиманских земаља, у комбинацији са ниским наталитетом староседелачког европског становништва, основни је разлог што се у наредне четири деценије очекује нагло увећање броја муслимана у земљама Европске Уније – тврде статистичари.
Било како било, изнесени подаци су застрашујући. Нисам расиста нити националиста, али се искрено надам да је демант стручњака тачан, јер забрињавајуће делује чињеница да свет у коме ми живимо неће бити свет у коме ће живети наша деца и њихово потомство.

Пост је објављен и на матичном блогу „Приче из недођије“

Европа нема алтернативу

Аутор:Валентина Шекарић

Међународни монетарни фонд одобриће Србији већи дефицит како би се попунила све већа рупа у државној каси. Заузврат, тај исти ММФ ће тражити повећање пореза на додату вредност! Тако су нас недавно упозоравали економисти.
Са друге стране, Титови пионири просто су се утркивали у давању изјава не би ли исмејали економско знање стручњака. „Нећемо смањивати плате и пензије ни повећавати порезе“ и „Током преговора са ММФ-ом биће издејствовано да не дође до повећања ПДВ-а, али ни смањивања плата и пензија“ обећавали су они са врха. И да нисам поборник оне наше старе : „Обећање-лудом радовање“, можда бих још и веровала у ове бајке. Али…наш happy end, изгледа, неће бити баш тако happy попут бајке. Све више ми се чини да ће то бити суморно буђење успаване лепотице без принца који је,уз пут, само жаба која нема ту моћ да наивним пољупцем реши све. А српска бајка почиње овако : Да би попунила све већу рупу у државној каси, Влада Србије ће од Међународног монетарног фонда тражити повећање дефицита, али ће и подићи порез на додату вредност. Кажу – то је једино решење! Стварно су способни, нема сумње. Кад год нема пара, а мора се вратити оно што је позајмљено, они се смело досете, па удри по сиротињи! Оној што, у безнађу, сама себи сече прсте. Грбача народа је, дакле, још увек најпрофитабилнији бизнис! И док јавност навелико нагађа о већим порезима и начину на који ће харач да се убере од сиротиње, има и оних који су мало размислили пре него што су се досетили да постоји и друго решење – обавеза да се жестоко смањи број запослених у јавном сектору, пре свега у просвети и здравству! Дакле, то је то. Транзиција ће, изгледа, бити успешно довршена када број поједених оброка у народним кухињама буде једнак броју оброка поједених у нашим домовима. За то време, политички синови, ћерке, жене, тетке, стричеви, братинице, сестрићи, бабе и прабабе и даље ће безбрижно да раде уваљени на најбоље могуће положаје! И они најпаметнији никада се неће сетити да смање број ових „привилегованих“ лезилебовића како би олакшали буџет и сјахали са грбаче напаћеног народа. Роналд Реган није био у праву око пуно тога, али је једно погодио у сам центар: „Не очекујте од државе да реши Ваше проблеме, јер држава је – проблем!“ Ових дана, те речи добијају своју потврду. Опет и по ко зна који пут, настрадаће ситна боранија иза које не стоји ни једна једина политичка партија! Али, нема везе…Цене скачу, посла нема, а рачуни стижу. Они срећнији данима једу попару и џем. Они мање срећни једини спас виде у народној кухињи. А има и оних који сањају један оброк дневно или макар суву корицу хлеба! Зимница, огрев и нова гардероба постали су мисаона именица за многе у Србији. Живот испод ивице егзистенције постао је симбол просечног Србина. Али, опет…Све то нема везе. Најважније је да смо добили Бели шенген и да идемо у Европу, зар не? А Европа нема алтернативу!
Било како било, ММФ ће бити веома задовољан радом Титових пионира. Будуће генерације у Србији имаће прилике да раде за дуговања која ће им остати у наслеђе, мало од нас који ћутимо, а мало и од наше пословне елите стручњака са „сјајним“ идејама! Симулација пада са 3000 метара без падобрана је управо почела. Сигурна сам да ће се на далеко чути када једном ударимо у земљу. Свесни да нам нема спаса, Титови пионири испуњавају последњу жељу и брзина тог задњег пада се повећава. Ко преживи – причаће. А до тада, хипнотисана гомило, гласајмо и даље за Титове пионире. Ако ништа друго, морам признати да имају стила!

(Пост је објављен и на матичном блогу “Нешто сасвим лично”)