Европа нема алтернативу


Аутор:Валентина Шекарић

Међународни монетарни фонд одобриће Србији већи дефицит како би се попунила све већа рупа у државној каси. Заузврат, тај исти ММФ ће тражити повећање пореза на додату вредност! Тако су нас недавно упозоравали економисти.
Са друге стране, Титови пионири просто су се утркивали у давању изјава не би ли исмејали економско знање стручњака. „Нећемо смањивати плате и пензије ни повећавати порезе“ и „Током преговора са ММФ-ом биће издејствовано да не дође до повећања ПДВ-а, али ни смањивања плата и пензија“ обећавали су они са врха. И да нисам поборник оне наше старе : „Обећање-лудом радовање“, можда бих још и веровала у ове бајке. Али…наш happy end, изгледа, неће бити баш тако happy попут бајке. Све више ми се чини да ће то бити суморно буђење успаване лепотице без принца који је,уз пут, само жаба која нема ту моћ да наивним пољупцем реши све. А српска бајка почиње овако : Да би попунила све већу рупу у државној каси, Влада Србије ће од Међународног монетарног фонда тражити повећање дефицита, али ће и подићи порез на додату вредност. Кажу – то је једино решење! Стварно су способни, нема сумње. Кад год нема пара, а мора се вратити оно што је позајмљено, они се смело досете, па удри по сиротињи! Оној што, у безнађу, сама себи сече прсте. Грбача народа је, дакле, још увек најпрофитабилнији бизнис! И док јавност навелико нагађа о већим порезима и начину на који ће харач да се убере од сиротиње, има и оних који су мало размислили пре него што су се досетили да постоји и друго решење – обавеза да се жестоко смањи број запослених у јавном сектору, пре свега у просвети и здравству! Дакле, то је то. Транзиција ће, изгледа, бити успешно довршена када број поједених оброка у народним кухињама буде једнак броју оброка поједених у нашим домовима. За то време, политички синови, ћерке, жене, тетке, стричеви, братинице, сестрићи, бабе и прабабе и даље ће безбрижно да раде уваљени на најбоље могуће положаје! И они најпаметнији никада се неће сетити да смање број ових „привилегованих“ лезилебовића како би олакшали буџет и сјахали са грбаче напаћеног народа. Роналд Реган није био у праву око пуно тога, али је једно погодио у сам центар: „Не очекујте од државе да реши Ваше проблеме, јер држава је – проблем!“ Ових дана, те речи добијају своју потврду. Опет и по ко зна који пут, настрадаће ситна боранија иза које не стоји ни једна једина политичка партија! Али, нема везе…Цене скачу, посла нема, а рачуни стижу. Они срећнији данима једу попару и џем. Они мање срећни једини спас виде у народној кухињи. А има и оних који сањају један оброк дневно или макар суву корицу хлеба! Зимница, огрев и нова гардероба постали су мисаона именица за многе у Србији. Живот испод ивице егзистенције постао је симбол просечног Србина. Али, опет…Све то нема везе. Најважније је да смо добили Бели шенген и да идемо у Европу, зар не? А Европа нема алтернативу!
Било како било, ММФ ће бити веома задовољан радом Титових пионира. Будуће генерације у Србији имаће прилике да раде за дуговања која ће им остати у наслеђе, мало од нас који ћутимо, а мало и од наше пословне елите стручњака са „сјајним“ идејама! Симулација пада са 3000 метара без падобрана је управо почела. Сигурна сам да ће се на далеко чути када једном ударимо у земљу. Свесни да нам нема спаса, Титови пионири испуњавају последњу жељу и брзина тог задњег пада се повећава. Ко преживи – причаће. А до тада, хипнотисана гомило, гласајмо и даље за Титове пионире. Ако ништа друго, морам признати да имају стила!

(Пост је објављен и на матичном блогу “Нешто сасвим лично”)

Бела кућа црта нове карте на Балкану


Autor:Ратко Крсмановић 

Политички коментар поводом доласка потпредседника САД Џозефа Бајдена у Сарајевo, Београд и Приштину 

Прижељкивање „ресетовања“ односа САД према Србији је пуста жеља и велика заблуда. Србија је протеклих двадесетак година била велики експеримент Вашингтона. Нигде и никада није комбинована толика количина бруталног насиља, почев од економског исцрпљивања ембаргом, потом бруталним и криминалним ратним борбеним дејствима, проглашења Срба кривцима за све несреће на Балкану и напокон преседаном у виду отимања дела територије. Није реално очекивати да овдашња власт укаже америчком званичнику на те и такве околности.

Џозеф Бајден
Џозеф Бајден

Потпредседник САД Џозеф Бајден долази са новим мапама Балкана, уценама и читавим инструментаријумом за демонстрацију могућих притисака на Србију, не би ли ова изморена земља згрчила свој јаук због неправде и насиља под сопствени језик. Да ћутке отрпи отимање Косова и Метохије и гажење Републике Српске. Да пристанемо на комадање Србије под плаштом регионализације. Да пристанемо на даље успостављање америчких база у форми обећања за улазак у НАТО… Да не иштемо одговорност и савезнике по свету како би ублажили последице неправде и нанетог зла Србији и српском народу.

Није окончано комадање и дестабилизација Србије и српског националног бића. Америчким интересима није до стабилне Србије на путу развоја, већ до одржавања стања пуне економске, политичке и војне контроле и зависности. Проверени амерички пријатељи на власти у Србији и земљама из окружења, имају задатак да безпоговорно спроведу услове који обезбеђују трајно америчко присуство на Балкану. Само тиме американци дефинитивно стичу стратешку предност за глобалну хегемонију, неограничену контролу и надмоћ коју нико не би могао да угрози. Реч је о учвршћивању контроле над осовином од Јадранског мора, преко Балкана, Црног мора, Каспијског басена и Авганистана до Кине.

Контрола над коридором Е4 и Е10 и свих актуелних и планираних трговина укључујући и наркотике, најлакше се остварује преко контроле влада земаља, а владе преко криза, сукоба и уцена.

Погубна економска политика Србије у виду презадужености код ММФ и Светске банке, угушене привредне активности, неуспешне реформе у виду тзв. транзиције уз уцењиве и поткупљиве влстољупце, предствља добро припремљену и привлачну подлогу за ширење ћелије америчког окупационог канцера (глобалног тутора). 

Отимање Космета је извршено без анестезије па је болни врисак Србије помало запарао уши остатку света преосетљивом на насиље, те би било умесно у тишини извршити ревизију Дејтонског споразума и укидање Републике Српске, осмостаљивање Војводине, редефинисање статуса Рашке области уз јачање терористичке „Албанске националне армије“ не само на Космету. У противном, они ће укинути подршку „демократској“ власти и интернационализовати питања Војводине, Рашке, националних мањина (Мађара, Бошњака, Влаха, Бугара, Рома…). Само се српском народу као услов за учешће у интеграционим процесима намеће одрицање од себе самог и делова свога бића. План за гашење Републике Српске је направљен још 1997. године, када су САД под вођством Била Клинтона и Мадлен Олбрајт покренуле поверљиви пројекат са циљем да поделе Србе, посвађају, деморалишу и доведу их до самоуништеља. План утапања РС у унитарну БиХ објавио је Јозеф Богдански, директор Посебног тима Конгреса САД у америчком часопису „Defanse & Foreign AFFairs Strategic Policy“. 

Мора се признати да су, поред обезбеђења намесничке власти, били веома успешни у разграђивању патриотске и националне свести грађана Србије, нарочито српског народа, тако да данас просечан грађанин, не само што не успева да препозна своје националне (државне) интересе, већ се залаже за туђе – америчке вредности и интересе као своје. У те сврхе су незаобилазну улогу „импрегнирања“ свести одиграли „независни“ медији.

Отуда данас потиче осећај самопоуздања и мисионарске улоге Џозефа Бајдена. Глобални тутор неће пропустити ни ову прилику да демонстрира своју агресивну нарав, лукавство и бездушност. Мора се имати у виду да поред услова за уцену актуелних властољубаца, располаже и са неслућеним могућностима и средствима притиска, насиља и уништавања. Комбинацијом материјалних и обавештајних мера отворили су простор за афирмацију и деловање појединих политичких партија и НВО који су спремни да беспоговорно спроводе политику Бајдена. 

Бајдена се иначе разликује у једном, макар маркетиншком детаљу од Клинтона, Буша и Обаме. Док су амерички председници отворено промовисали знак сатане, Бајден је својевремено пред препуном салом албанских емиграната захтевао да „Срби препознају ђавола у својим очима и истерају га одатле“. Да ли ће Бајден успети да препозна дело сатанских руку када буде пролазио испред зграда Генерал штаба у Неманјиној, Савезног МУП-а у Кнеза Милоша и другим сведочанствима НАТО насиља?

Светозар Радишић – Лажи председника САД


У видео прилозима које ћете видети, пуковник у пензији Светозар Радишић говори о систему лажи и обмана председника САД. У овом првом прилогу када говори о Џорџу Бушу, Радишић наглашава да никада у историји САД-а ни један председник није доживео толико издања књига, да у самом наслову тих књига пише да је он лажов. Лагали су и Клинтон и његови предходници, лагали су и свој народ на унутрашњем плану, а и на бази лажи према другим народима градили су своју спољну политику, политику са позиције силе. Наравно, ово последње смо на својој кожи ми Срби и те како добро осетили!

Радишић објашњава да је цео тај систем лажи повезан, не лажу само председници САД-а, већ се лаже и у њиховом Конгресу. Лаж је у САД-у „нормална“ појава. После лаж може и да се демантује, кад прође довољан број месеци, година, али кога је више брига за то, грешке на основу тих лажи се не исправљају, лажови не одговарају ни пред којим судом, а државе и народи и даље трпе последице кажњавања на основу тих лажи!

Као највећу глобалну лаж, Радишић помиње фарсу и обману напада на Пентагон.

Када је говорио о нашој судбиби, судбини Срба на овим просторима, Радишић је поменуо те велике лажи на основу којих је бомбардована Република Српска и Ћугославија, а ради се о лажним оптужбама да су Срби одговорни за масакр на Маркалама у БИХ, и о лажи о Рачку, где су наводно побијени невини цивили од стране Срба…

Да су то лажи то је доказано, али се то нигде не помиње у медијима, или се да сасвим нека штура вест о томе, која прође потпуно незапажено, насупрот своје медијски спектакуларно експониране лажи у светским медијима.

Лажи председника САД – 1 део

Преузми видео клип (9.4 mb.)

Ко се не снађе да скине овај видео клип, кратко и јасну упутство о преузимању видео клипова погледајте овде.

У другом видео прилогу, Радишић је са нешто више детаља говорио о највећој, и лако доказљивој, лажи на основу које смо ми Срби у свету сатанизовани, а то је лаж да су Срби починили геноцид у Сребреници, па ни велики злочин, јер цела та лажна слика базирала се само на основу снимака стрељања муслиманских цивила у месту Трнову које је далеко од Сребренице!
Када је Радишић говорио о том догађају у Трнову, и то се доводи у питање да ли је то било баш тако…

Оно што је мене изненадило, и што сам по први пут чуо је то, да код нас постоји нека забрана, која до краја није дефинисана, да се говори о Сребреници у смисли раскринкавања и демаскирања те лажи!??

Одавно сам свестан да наши политичари, како их ја зовем „петооктобарци“, раде само на штету свог народа, али ово о некој форми забране да се говори истина о Сребреници и да се тако спере љага са Српског имена, говори само о томе да они раде по диктату својих ментора који су их са джаковима пара и довели на власт!

Овакве штеточине које раде против сопственог народа имају само Срби…

Да је лаж о Сребреници лако доказљива, Радишић је изнео више чињеница, а о томе нешто више можете да прочитате и у серијалу текстова на мом блогу, овде., а и послушајте Радишића шта каже о томе…

Лажи председника САД – 2 део

Преузми видео клип (7.2 mb.)

Ко то Србе утерује у лаж?


Напомена: Овај текст је објављен под насловом „Ко то Србе утерује у лаж“ у недељнику „Огледало недеље“ број 57, 28. септембра 2005. године, на стр. 24 и 25.

СВАКОДНЕВИЦА ПРЕПУШТЕНА ФОЛИРАНТИМА КОЈИ ЛАЖИМА ЗАРАЂУЈУ ПАРЕ, А БОРЕЋИ СЕ ЗА, У ЊИХОВОМ СВЕТУ НЕДОСТИЖНУ, ХУМАНОСТ И ДЕМОКРАТИЈУ ДОПРИНОСЕ ЈОШ ВЕЋЕМ ХАОСУ.

Autor: Светозар Радишић

Почетком 1994. године Руска Дума је са 280 гласова «за» и два гласа «против» затражила од Бориса Јељцина и Виктора Черномирдина да се заложе за укидање санкција против Југославије. После тог «апела» ништа се није догодило. Ко год је размишљао о демократији и парламентаризму није му било јасно откуд је један парламент, створен по западном моделу тенковским салвама, толико слаб и откуд су поједици у парламентарном систему толико моћни. С друге стране, после свега што се Србима догодило са руским администрацијама све је то личило на још једну фарсу и фолирање, тако да је ретко ко очекивао да ће став Руске Думе бити уважен. Позоришну политичку представу у то време зачињавао је господин Владимир Жириновски, који је имао улогу екстранациналисте и на све стране театрално изјављивао: «Ја сам за Србе, за Србе је и моја партија, за Србе су и наше фракције».
Бројни су докази да се свет уредује по некаквим скривеним плановима. После Нато уништавања српске инфраструктуре у Републици Српској очевидно је било да се приближава крај рата. Испред Српске академије наука појавио се масонски знак – зарубљена купа – о којем није било званичних ставова чланова САНУ, Фрањо Туђман је први споменуо пет нових држава произашлих из СФРЈ, као да се помирио да неће попити кафу у Земуну, а Сузан Мануел је објавила да је 48,4 одсто територија у српским рукама. То је значило, да је неко некако успео да «уклопи» решења у «49 одсто територија», које су ствараоци нових граница наменили Србима (Срби су «добили» 49 одсто од 68 или 69 одсто, колико им је катастарски припадало пре рата).

Да неће бити озбиљног приступа у анализи узрока рата на просторима претходне Југославије било је извесно када нико није реаговао на податак објављен у јануару 1996. године, да су први муслимански добровољци (екстремисти) кренули ка Босни из села Халилбејли надомак Измира. Сада, када се терористи поигравају са произвођачима ратова, у Хашком трибуналу и не покушавају да установе колико је «Алахових ратника» учествовало у борбама на страни босанских муслимана, иако је познато да су пристигли из Турске, Египта, Саудијске Арабије, Пакистана, Авганистана…

О томе да истину најбоље знају они који је стварају, и зато их ништа не изненађује, било је јасно и када Запад није реаговао на информацију «Асошијетед преса» да је у Крајини нађено 230 Срба, углавном старих особа, с пререзаним гркљаном и метком у леђима и у глави. Нису реаговале ни сорошевске београдске невладине организације на вест да Хрвати не дозвољавају Уједињеним нацијама да откопају масовну гробницу, у којој је, како се сумњало, било више од 750 убијених Срба. Такво понашање може се објаснити само саучесништвом у стварању нових крвљу обливених балканских граница.

Само Америчка сила гарантује мир

Нико не може да погреши када америчке власти оптужи за опасне преседане, планетарне скандале и ширење зла. Ко може да заборави да је Ричард Холбрук бранио Питера Галбрајта пред истражном комисијом америчког конгреса у вези са кршењем ембарга на увоз оружја за време рата у Босни и Херцеговини? Угледни члан Трилатералне комисије је, при том, рекао: «Галбрајту нисмо дали налог да блокира дотур иранског наоружања муслиманима у БиХ преко Хрватске, јер су ови били лоше наоружани». То није нигде означено као признање за саучесништво у рату. У каквом су то лицемерном односу непријатељски расположене земље – САД и Иран?

Ко може да верује Сједињеним Државама, односно њиховој администрацији? «Лос Анђелес тајмс» је објавио да су САД разматрале превентивне војне ударе на Кину, како би спречиле да Кина постане нуклеарна сила. Детаљи су објављени у збирци докумената америчке владе о политици САД према Кини. «Њујорк тајмс» је објавиоо да су САД потврдиле своје шпијунирање под окриљем инспектора широм света. Председник Комитета за обавештајне службе Представничког дома САД, републикански конгресмен Портер Гос, позвао је 1999. године бившег директора ЦИА Џорџа Тенета да одговори на још увек актуелно питање: «Да ли је власт Садама Хусеина већа, или мања, или је остала иста, после авионских напада на Ирак?»

Не може нико тврдити да политички представници најмилитантније земље на планети не знају шта раде и где се налазе. Напротив. Колин Пауел је у марту 2001. године изјавио: «Заустављање албанског насиља је императив политике Сједињених Држава». Доналд Рамсфелд, свакако, није очекивао «11. септембар», када је гордо и надобудно излетео на «политичку сцену» оштром душебрижничком изјавом: «Русија је у незгодном положају, будући да обавља трансфер технологија у Кину, Ирак и друге земље које имају капацитете за развој програма за производњу нуклеарног оружја. Осим тога, Русија је противи америчком плану антиракетне одбране».

Од наведеног «незгодног положаја» Русију су, очевидно, заштитили, «11. септембар», терористичке акције широм света, понеки цунами, урагани… Милитантност САД се не огледа само у непрестаним претњама «да ће уредити свет према своме лику» и у чињеници да је у тој земљи све подређено ратовима и војсци, него, пре свега, у војном буџету већем од свих војних буџета заједно. Крајем јула 2004. Конгрес САД је изгласао највећи војни буџет у историји – 417,5 милијарди долара. Аналитичари знају шта значи податак да ће се додатна средства употребити за 39 хеликоптера «блек хоук», подморницу «вирџинија» и повећање плата војних лица за 3,5 одсто.

Да су сва упозорења из САД изузетно важна није спорно, а то произилази и из извештаја «Амнести интернешенела» у којем је априла 2002. године забележено: «САД представљају енклаву за заштиту људи који су починили злочине у другим државама… Тамо је заштићено више хиљада људи који су осумњичени за мучења… Они су заштићени упркос закону САД, усвојеном 1994. године, према којем се осуђује тортура».
О земљи која отворено пише о својим хегемонистичким амбицијама, за које пре петнаестак година није хтела ни да чује, може се доста закључити и на основу информације «Асошијетед преса» да САД концентришу, у 18 нових лабораторија, бактериолошко оружје (узрочнике куге, еболе…). Зар то није бестидно, када цео свет зна да су САД и Велика Британија напале су и окупирале Ирак, пре свега, због сумње да Ирак располаже биоактивним супстанцама. Уз то је «АБЦ – њувз», ТВ кућа из САД, упознала свет с информацијом да Пентагон продаје преко Интернета «стари научни материјал који се може користити за прављење биолошког оружја».

Шта рећи о вести објављеној у листу «Тајмс» да су у затвору Ал Граиб у Ираку војници САД без обуке секли и ампутирали ноге затвореницима. То је признао капетан Кели Парсон, који је уз помоћ других војника без медицинске обуке изводио ампутације. Зар САД немају довољно медицинског особља, те је затвор у Багдаду већи део 2003. године био без лекара?
Можда све наведено личи на малициозно навођење случајних и нежељених пропуста званичника и грађана САД, али како објаснити изјаву њиховог пулена Хавијера Солане пред агресију на СР Југославију. Вођа Натоа је рекао да само сила гарантује мир и да ће мировни споразум за Космет пропасти уколико на Космету не буду распоређене копнене снаге Натоа. Био је то још један доказ да су у праву аналитичари који су тврдили да је циљ стварање Нато базе на Балкану.

Међу онима који су на време схватили правила неравноправне игре био је македонски премијер Љупчо Георгијевски, јер је отворено објавио: «САД и Намачка могу да зауставе терористе… Македонија је приморана да пристане на договор из Охрида, јер држава којој се прети ембаргом не може да се поиграва с Атлантском алијансом». Многи су и у Србији схватили за шта је намењена сила, те нису реаговали када је Ричард Холбрук (не зна се у чије име) рекао: «Милошевић је изгубио Косово, ако се Србија определи за Косово изгубиће и Косово и Европу». Учинио је то као да је Творац и владар свемира, а обратио се Србима као да иза његове изјаве стоји апсолутна моћ. Након његовог наступа настало је бескрајно цитирање и лицитирање. Најчешће је помињана моћ Сједињених Држава, чији је председник после две године од инвазије на Ирак изјавио да је од Ирака направио савезника. При том, заборавио је сталне атентате и десетине и стотине дневних убистава и самоубистава. Ирак је данас пример планетарног хаоса и лудила.
Да ником није стало да се спречи ширење «лудила» показује логика Кондолизе Рајс, државног секретара Сједињених Држава. Ова «свемоћна жена» је на самиту Натоа у Литванији хладно, и с предумишљајем, изјавила: «Време је за промене у Белорусији». Рекла је то иако Белорусија не личи на Ирак, а Сергеј Лавров повремено упозорава да ће се Русија успротивити променама режима у Белорусији на недемократски начин. Многи ће рећи: Русија опет «плаши мечку решетом».

Саучешће у злочинима у свету лажи

Више нико не очекује да ће се правници осврнути на тврдње објављене у лондонском «Гардијану» да Нато и Кфор стварају армију од такозване Ослободилачке војске Косова. И не треба да се осврћу, када је могуће да се у циљу општег метежа користе невероватне замене теза. Председник Џорџ Буш Сједињене Државе назива «Америка», новинари не знају да је Кфор исто што и Нато (јединице Натоа), нико се не пита: како је могуће да постоји представник «међународне заједнице», када то није организација… Ко бира и упућује те «представнике»? Кога оптужује и зашто никога не оптужује изјава лорда Расела-Џонстона, председника Скупштине Савета Европе коју је дао почетком 2001. године. Наиме, лорд је рекао: «Драматично повећан ризик од ‘колатералних штета’ узрокован је наредбом да пилоти Натоа лете на много већим висинама, а била је погрешна процена о брзој предаји југословенских снага, што је довело до ‘избезумљеног избора циљева у каснијим фазама интервенције’». Да ли треба за то што се догодило окривити систем противваздушне одбране СРЈ, који је приморао на заблуду команде Пентагона и Натоа?

Све што чине званичници супер силе у области је хуманости и непревазиђене демократије. Весли Кларк је после свега, хладне главе, у корист младе демократије изјавио: «Акције Натоа представљале су суштински прве кораке који су омогућили младим демократских снагама да остваре Милошевићев пад на изборима». Сада треба очекивати такве хумане захвате диљем света.
Нису проблем само лажи, много већи проблем су истине. «Јутарњи лист» је објавио да је Хрватска извјештајна служба фалсификовала документ на основу којег је из Хага пуштен хрватски генерал Тихомир Блашкић. Нико није реаговао – ни Хашки трибунал. Аустралијски новинар Ричард Карлтон, аутор ТВ емисије «60 минута», признао је да је лагао о Сребреници и да је приказивао снимке дешавања која су се догодила далеко од ње. Образложио је то потребом да повећа разумевање гледалаца о трагичним догађајима из 1995. године у Сребреници. Нико се није сетио Ричардовог признања. Командант ОВК, Шукри Буја, заштићени сведок К7, сведочио је под пуним именом у Хагу. При том, отворено је говорио о положајима и наоружању «Ослободилачке војске Косова». Одговарајући на питање тужиоца, рекао је да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан масакра 15. јануара 1999, што су претходни сведоци порицали. После његовог сведочења све је настављено као да се ништа није догодило.

Много говори и изјава Курта Велдона, члана Представничког дома америчког конгреса да је председник САД Бил Клинтон говорио лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, «оправдавајући Нато инвазију на СРЈ у пролећа 1999». Потврдио је то и лондонски «Гардијан» коментаром: «Илегалне агресије на СРЈ и Ирак, изведене без подршке УН, оправдане су фабрикацијама неистина и омогућиле су да се зада тежак удар међународном праву». Врхунац лицемерја није поменуто нереаговање, већ реаговање, објављено у листу «Мејл он сандеј»: «Сједињене Државе би могле да туже Велику Британију због погрешних обавештајних података, на основу којих је покренута војна интервенција у Ираку». Зар велике силе пре него што неког бију не проверавају кога бију и за што га бију?

Некакве и нечије сузе би требало пролити када се размисли о изјави генерала Леонида Ивашова. Он је у анализи краја агресије на Србију рекао: «Преварио нас је Јељцинов представник Виктор Черномирдин. Постојао је договор од седам тачака. Према договору је само 50 одсто југословенских снага требало да се повуче са Космета. Нато није требало да игра пресудну улогу у Покрајини. Југословенски граничари су морали остати у Покрајини ради стварања зоне за филтрирање избеглица-повратника – да би екстремисти остали блокирани на Космету и да се не би увлачили споља». Српски политичари ниједном нису питали да ли је то што тврди руски генерал Ивашов истина. Можда и није истина. Јер, на изјаву министра иностраних послова Русије, да су мере Педија Ешдауна према Републици Српској нецелисходне, Педи Ешдаун је већ следећег дана одговорио да су мере против Републике Српске предузете уз сагласност Русије. После тога је настао тајац. Неко лаже.

Какав је овај свет казују још два примера. Бивши хрватски први обавештајац Фрањо Турек, у интервјуу за загребачки «Глобус», био је неочекивано отворен када је посведочио да је босански Хрват Ивица Рајић, оптужени за ратне злочине у Хашком трибуналу, гранатирао сарајевску пијацу «Маркале». Други пример је у вези са понашањем Бернара Кушнера. Он је, иако је Алија Изетбеговић Ричарду Холбруку и њему лично признао да су се борци Ал Каиде борили у Босни, да је лагао Митерана и Џорџа Буша Старијег о постојању српских логора смрти, не би ли изазвао бомбардовање Срба, закључио да је овај муслимански вођа дао свету «лекцију из толеранције».
О судбини света говори и гунђање Џеми Шеја, бившег портпарола Натоа: «Једна од грешака Натоа је та што је председнику СРЈ било дозвољено да контролише медије током напада Алијансе». На сличан начин «договорену реалност» приказује Исауја Вилксон, један од планера рата у Ираку. Изволео је да непристрасно оцени своје дело: «Армија САД начинила је низ пропуста због којих може да изгуби наводно добијени рат». Ако ни то није лицемерје, можда је лицемерје Указ генералног секретара ОУН Кофија Анана, упућен мировним снагама на североистоку Конга. Убудуће ће бити, на основу Указа, строго забрањен секс са девојчицама млађим од 13 година!». Ни ту изјаву нису приметиле невладине организације, које у свакој критици понашања администрација САД виде искључиво антиамериканизам.

Можда је излаз из лажи могућ и можда о другачијем крају «света чуда» пише «Чајна дејли»: «Могу САД да избегавају Савет безбедности и да газе Повељу Уједињених нација, могу да бомбардују Југославију и Ирак, а да, уз све то, изигравају ‘краљицу људских права’, али за све то ће, пре или касније, морати да плате високу цену».

Чедомир Јовановић и ЛДП


Одувек нисам подносио и ценио овакве џабалебароше-политичаре који пре него што су ушли у политички живот, ништа нису дали или створили кроз неки рад, интелектуални или било који други, већ им је прво запослење било-политичар. Таквих је „експерата“ доста у ДОС-у, а један од њих је бата Чедица, неиживљени скоројевић који са по десет телохранитеља улази по бутицима, да би свет видео „ко је он“.

Чедомир Јовановић - ЛДП

Чедомир Јовановић - ЛДП

Ко је Чедомир Јовановић најбоље говори текст новинара Милета Јешанова који следи после мог увода, где Чедини најближи сарадници са којима је стварао ЛДП напуштајући њега и ЛДП, разочарано говоре, …Бранислав Лечић:“ лицемер, који једно прича, а друго ради“.

Чућете још шта је о Чедици говорио и Горан Петровић, некадашњи шеф Ресора државне безбедности МУП-а Србије (на то место га је поставио Чедин идол, З.Ђинђић) увидевши да је за бата Чедицу политика и ЛДП; – само бизнис.

За оне који још не знају, из текста Милета Јешанова сазнаће да је Чедица својевремено гостујући у једној емисији на Б92 коју је водио новинар Александар Тимофејев, пред милионским аудиторијумом предложио легализацију дроге у Србији.

Да ли је он наркоман или не, ја лично не знам, али прича се да јесте, више детаља о томе имате у доњем чланку, али по том питању опеван је и на YouTube, а песма се зове: песма о Чеди прашку.

Али, оно што се јасно види, види се да он лобира за шиптаре, за независност Косова, и тако се декларисао као човек који директно ради против највиталнијих интереса своје земље, Србије, што он и не крије, јер се залагао да први признамо независност Косова, чак се и упитно чуди: „А шта је алтернатива? Да Исланд први призна Косово пре нас, као што је признао Црну Гору..“

Погледајте, послушајте, и биће вам све јасно…

Чеда, Прокић – Србија да прва призна независно Косово


Преузми видео клип

Овде се лепо види како он манипулише масама лобирајући за независно Косово.

То ради психолошким методама застрашивања и шока. Прво се наводно ограђује од Прокићеве изјаве да је била грешка што је рекао да први признамо Косово, а после и сам то индиректно потврђује да треба урадити, јер нећемо се забога инатити, да се боримо да се нелегално и супротно међународном праву отцепљено Косо врати у оквиру Србије.

Јасно је да Чедица манипулативном психологијом жели да застраши обичан свет, да из њега извади на површину свести осећаје страха и шока на време када су нам Амери, а не шиптари, агресијом 1999-те и одузели Косово, и да ако се сад „поново тако боримо“ доживећемо живи ужас…!

Међутим, прикривена обмана је та, да наше главно „оружје“ да се боримо за Косово, није „мач“, већ правно оружје,међународно право, које је у случају отцепљења Косова флагрантно и грубо прекршено!!

Када треба пола Србије преселити у Хаг, тада се Чедомир позива на међународно право и обавезе, али када се то исто међународно право грубо крши у случају Косова, тада он циљано „призива“ у свести људи ратове, бомбардовања, а не поштовање међународног права!Он шокира људе, не би ли тако сакрио истину да је наше најјаче оружје међународно право, а не ратови, не би ли оправдао своје лобирање за независност Косова, јер“ то је реалност“…

Најсмешније је то, да Чеда често помиње Ђинђића, и да се куне у њега, да следи његов пут, али погледајте шта је о Косову рекао сам Ђинђић пред смрт Ђинђић – не дамо Косово !
Ето, по питању Косова не следи његов пут, а куне се у њега.
За све оне, за које је још овек 2+2=4, ово је јасно ко је заиста Чедомир Јовановић.

Да је политика ЛДП-а нескривено лобирања за независност Косова, говори и високи функционер ове странке, Станимир Јовановић…
Станимир Јовановић – Први признајемо независно Косово

Скини ово
А сада, пре него што прочитате текст Милета Јешанова, мој поздрав свим чедистима:
Шири даље..
……..

Британски шпијун у армани oделу


Досије „Таблоида“

Како је Чедомир Јовановић постао претња националној безбедности

Покојни премијер Србије Зоран Ђинђић „скинуо“ је студента Чедомира Јовановића са жардињере у Коларчевој улици током протеста због лажираних резултата избора 1997. године и увео га у политику.
Неколико фаза у његовом политичком животу показаће да је реч о човеку чије екстремистичке идеје и такозвани леви радикализам нису ништа друго него вешта потрага за оним делом гласача у Србији којима је, разумљиво, свега доста, и који решење дугогодишње државне и економске кризе виде у обрачуну са онима који друкчије мисле. Шта је у тој Јовановићевој идеологији демократско а шта либерално?

Пише:Миле Јешанов

Чедомир Јовановић, Крцун Пенезић савремене Србије, задао је себи најтежи ударац у политичком успону онога дана кад је признао: „Можда су ми руке прљаве, али ми је савест чиста“. То није нимало лењинистички, ма шта мислили његови саветници, бивши чланови Савеза комуниста Југославије у одмаклим годинама, јер је злогласна политичка полиција друга Лењина, ЧЕКА, радила – „хладне главе и врелог срца“. А то је битна разлика.
Један од бивших Чединих „чедиста“, Горан Петровић, некадашњи шеф Ресора државне безбедности МУП-а Србије, разочарано је напустио његов ЛДП увидевши да овде није реч о странци, него о приватном послу и бизнису Чедомира Јовановића.
Том приликом је јавности дословно саопштио: „… Свакодневне лажи, преваре и манипулације које су основни манир понашања Јовановића, чак и према такозваним најближим сарадницима, само су додатно учврстиле моју одлуку и убрзале мој одлазак. Пошто су прешли цензус, Јовановићево предузеће први пут од оснивања биће солвентно захваљујући парама из буџета које му следују као парламентарној странци. Тако ће његове дугове, који сигурно нису мали, платити грађани Србије, а он безбрижно и растерећено наставити по старом. Па зато смо се и борили, да се не лажемо…“.
Странку је у слично време напустио и глумац Бранислав Лечић и тај одлазак зачинио врло непријатним коментаром, рекавши да је Чедомир Јовановић „лицемер, који једно прича, а друго ради“, те да је ЛДП напустио кад је схватио да „у тој странци нема ни слободе ни демократије, за коју се Јовановић тобож залаже“.
Од бивших обавештајно-полицијских кадрова који су се затекли у странци Чедомира Јовановића остао је само још Ненад Милић, десна рука бившег министра полиције Душана Михаиловића и једна од две главне личности у акцији „Сабља“ која је након трагичне смрти Зорана Ђинђића посекла многе невине главе, што је у наставку оваквих демократских искустава скупо коштало пореске обвезнике, јер је држава морала да плати велике одштете због терора који је завела том приликом.
Читаву деценију раније, Чедомир Јовановић био је само студент драматургије чији је једини статусни симбол била кожна јакна. Овом студенту драматургије, у недостатку талента, сам живот ће написати најбоље комаде које је лично играо на јавној позорници Београда и Србије.
На његову иницијативу, донета је одлука о рушењу криминалног гнезда у Шилеровој улици у Земуну. Акцијом је „координирао“ тадашњи функционер Демократске странке Горан Весић.
Јавност је била згранута вишедневним трапавим покушајима рушења зграде-утврђења клана Луковић-Спасојевић, а мало бистријим познаваоцима наше стварности постало је јасно да је реч о хитром затирању трагова важних личности из државног врха који су били на њиховом „буџету“.
Ни тада као ни данас Јовановић није презао од покушаја да рехабилитује самога себе, да оправда своју улогу у многим догађајима пре, за време и након убиства Зорана Ђинђића, те да још једном саопшти како циљ оправдава средство. Тек након Ђинђићеве смрти, он показује своје стварне политичке амбиције, па је тек оснивање нечега што је добило име „Либерално-демократска фракција“ полако разоткрило његове амбиције.
Тек настала, Либерално-демократска фракција је одмах, на ванредним локалним изборима у Кули, у бившем седишту „Црвених беретки“, први пут учествујући у изборима, освојила 2,98 одсто гласова, што је износило тачно 530 житеља Куле. Веселији коментатори тог догађаја тврдили су да је реч о бирачком телу „Црвених беретки“, а сам Јовановић жалио је за пропуштеном приликом јер му је фалило „само шест гласова“ за победу. На тај начин је по други пут прежалио Кулу, али и грађани Куле њега, јер је у међувремену постао политичка прошлост у свим важнијим центрима Војводине.
У светлу или у сенци избора у Кули 2005. године, дешавале су се припреме за стварање странке по имену Либерално-демократска партија.
Но, тек што је основана, ЛДП ће добити фракцију и у својим редовима! Помогнути Статутом ЛДП-а који предвиђа овакве ситуације, група чланова ове тек настале странке створиће у крагујевачком одбору фракцију под именом „Акција“.
Фракционашко лудило захватило је чак и Грађански савез Србије, након тадашње одлуке председништва ове странке и Весне Пешић да „утопи странку у Либерално-демократску фракцију“.
Том приликом је јавности упућено писмо од тек настале фракције Грађанског савеза под именом „11. децембар“ у коме је писало: „… Ми, оснивачи и дугогодишњи чланови странке, не можемо да дозволимо да одлучивање у ГСС-у буде остављено приватним договорима особа које желе да пређу у неку другу странку.
Ми уважавамо њихову слободу да се уписују у коју год странку хоће, али са собом не могу да поведу ГСС као јавни политички субјект“. Чак 182 члана фракције потписали су ово писмо сматрајући да је одлазак у политичку службу Чедомиру Јовановићу недемократско и недостојно“. Време им је дало за право, јер је дотадашњи ауторитет Грађанског савеза и његов политички капитал заувек био уништен.
Чедомира Јовановића и његов политички пројекат помагао је Драгољуб Марковић, звани Крмоје, човек који је зарадио милионе на продаји сточне хране, бивши угоститељ Владимир Беба Поповић, касније шеф ДОС-ове коминтерне, али су га финансијски помагале и поједине личности из Црне Горе, попут Душка Кнежевића, такозваног контроверзног бизнисмена, власника Атлас империје, чија Атласмонт банка има канцеларију у Београду на Тргу Републике. Кнежевић је иначе и власник Атлас телевизије из Подгорице и највероватније власник бројних предузећа у Србији.
Почео је исто као и његов земљак Војин Лазаревић, шверцом нафте у доба благородних економских санкција, из Албаније, преко Зете па онда широм бивше домовине. Коначно је финансијски „стао на ноге“ кад је ЛДП постао парламентарна странка и кад је, како његов бивши сарадник Горан Петровић рече, „стигао“ на државни буџет.

Са или без Срба

Знатно интересантнији од финансијера Чедомира Јовановића јесу његови најближи сарадници, људи који су га подржали у науму да у Србији „промене све и одмах“. Драматург Ненад Прокић одмах до драматурга Чедомира Јовановића режира једну драму која би требало да личи на 1945. годину.
Јовановић никада није написао ниједну драму, а Прокићевих се ретко ко сећа (осим пар представа у Словенији које су игране по његовим текстовима).
Ту је и надобудна драмска списатељица Биљана Србљановић, ето чуда, рођака Радована Караџића, која је у досадашњој биографији забележила и десна и лева скретања (била сарадница четничког магазина „Погледи“ и нудила се, својевремено, према сведочењу левичара Љубише Ристића, да уђе у ЈУЛ). Ненад Прокић, који је у међувремену престао да пише (а да то нико није ни приметио!), „прославио се“ једном изјавом која веома добро говори о политици целокупне ЛДП идеологије. У једној од радио-емисија Б92 („Пешчаник“), Прокић је запретио да ће Србија „бити модерна држава, са или без Срба“! Овај редовни абонент те исте емисије, такође се позвао и на случај Кемала Паше Ататурка, оца модерне Турске, одушевљен историјском чињеницом да је успео преко ноћи да скине фесове са главе сваког Турчина.
Оригинална Прокићева изјава изгледа овако: „Нема фесови, цилиндри од сутра ујутро и ћао. Сад ти причај са цилиндрима, гледај шта хоћеш.“ Колико је глава због фесова тада пало није помињао. Улазак таквог Прокића у политику, и то високу, доказ је више да је екстремистичко лудило и лажни елитизам нешто од чега озбиљно болује савремена Србија. Његов женски пандан, Биљана Србљановић, производ је једног ражалованог крила немачке обавештајне службе БНД, и то оног који је отишао кад и Ханс Дитрих Геншер, бивши Бундес канцелар. Њена вештачка слава створена је са или без њеног знања. У оба случаја посао је савршено успео.
Профил њене личности је одговарао јер је била и довољно лабилна и довољно славољубива, хистерична, сујетна са потпуним одсуством сарадње мозга и језика. Иста служба обезбедиће да већина њених драма буде играна управо у Немачкој! Сродство са Радованом Караџићем може бити један од разлога те „тихе креације“. Став Биљане Србљановић о тој породичној околности сажет је у једној јединој реченици коју је изговорила тим поводом: „…Крвљу се преносе само вируси“! На овом месту би свакако пуно посла имао добар психијатар, макар се не звао Радован Караџић него некако друкчије, и то из једног врло озбиљног разлога. Реч је, заправо, о жени која је била кандидат за градоначелника Београда, народном посланику, некоме ко је спреман да одлучује о судбинама милиона грађана Србије.

Читава њена биографија, од младе сараднице четничког магазина „Погледи“, па до супруге бившег француског амбасадора у Београду Габријела Келера и јуришника Чедомира Јовановића, говори да је реч о изузетно нестабилној особи којој је опасно поверити одговорне државне функције. Празнина њеног политичког мишљења постала је више него јасна кад је током предизборне трке за место градоначелника Београда упорно понављала како Београду треба „Kunsthal“ (или, са немачког на српски, велики изложбени простор). Ова потреба града Београда није спорна, али је спорно да постоји читав списак инфраструктурних проблема главног града о којима Биљана Србљановић не зна ништа, и спорно је што је са таквим незнањем, дрско и хистерично из сваке реченице тврдила како је баш она богомдана да буде градоначелница. У једном тренутку се сматрала позваном да јавно упути провокацију Борису Тадићу питањима: „Има ли ова земља председника“, и „Има ли он намеру да преузме своју функцију“, верно тумачећи мисли и осећања Чедомира Јовановића, који је и створио ЛДП разочаран и бесан због чињенице да у Демократској странци никако није могао постати први човек. Коначно, њен повратак из Француске након кратког заједничког живота са дипломатом Габријелом Келером, имао је за последицу то да се тако фрустрирана у својим јавним наступима у Србији свети свима и свакоме ко не мисли као она и њен политички вођа Чедомир Јовановић.

ЛДП-ЛСД

Странка Чедомира Јовановића је толерантна према наркоманији, хомосексуализму и другим староримским дисциплинама. Међу драматурзима попут Јовановића, Прокића и Србљановићеве, нашао се и режисер Милутин Петровић, истакнути београдски уметник, и сам наркоман као и Чедомир Јовановић. Већи број неизлечивих локалних наркомана налази се у месним и општинским одборима ЛДП-а, који поспрдно зову ЛСД због истоимене синтетичке дроге. Чедомира Јовановића његови другови по пороку сматрају својим великим гуруом, као што је то био славни Тимоти Лири у Америци, који је себе шездесетих година промовисао у „краља ЛСД-а“.
Много пута неуспешно демантована прича о Јовановићевим снабдевачима кокаином, покојним Луковићем и Спасојевићем, само је још више сатирала његове напоре да себе представи као човека који ће Србију одвести у правцу боље будућности. Мада је са мало година стигао да буде чак и потпредседник српске владе, без имало осећаја одговорности за оно што прича, недуго након свргавања гломазне и неодрживе коалиције ДОС, појавио се у једној емисији телевизији Б92 као гост новинара Александра Тимофејева, и јавно, пред милионима гледалаца, предложио легализацију дроге у Србији. Мада овај његов „искорак у будућност“ нико није схватио за озбиљно, остало је да лебди питање: где је крај лудилу које је захватило и врх и дно српске политике.
Чињеница је да Чедомир Јовановић у својим јавним наступима има све манифестације неуротичне личности, да приликом излагања поскакује с ноге на ногу, да су му речи брже од мисли и да оно што изговара изговара толико брзо и неразумљиво да треба уложити озбиљан напор па разабрати о чему прича. Саговорници „Таблоида“, терапеути који раде свакодневно са зависницима сматрају да овакви симптоми указују на личност која има свест о својој болести, али не жели да је лечи него „стиче навику да живи са њом“. Овако како сада изгледа политичка перспектива Чедомира Јовановића, изгледа да и бирачи у Србији стичу навику да живе са њим. Проблем, наравно, није у његовом избору опијата којима се „третира“, него је проблем у његовој опасној мисији која је вешто замотана у обланде левог радикализма. Та превара постоји на политичком тржишту у Србији само зато да Чедомир Јовановић има новац са којим је навикао да добро живи, што подразумева и најскупљи „третман“ дрогама.
Његови бивши телохранитељи Далибор Јањушић и Владимир Маћешић из Земуна, разочарани његовим расипништвом и недоличним животом напустили су га бесни због његовог распусног живота који води као сталан гост београдских ресторана „Дака“, „Митологија“, „Лагуста“, „Доријан Греј“, „Пастис“ у којима оставља десетине хиљада евра. Иначе, познато је да његови дневни трошкови нису мањи од 1.000 евра, да на ручкове води и по петнаестак својих пријатеља, да су му омиљени само најскупљи шампањци као што је „моет“ и „дом перињон“, од 250 и 500 евра, да не штеди ни на гардероби, да сваких неколико дана купује италијанска одела и ципеле, да има и колекцију од неколико изузетно скупих сатова од којих је најјефтини вредан 20.000 евра. Такав човек, жедан и гладан свега, властохлепан и опасан, успео је да заведе близу 200.000 бирача у Србији на потоњим председничким изборима, причајући о социјалној и другој правди, упирући прстом на свакога ко није са њим.
Но, народни геније код Срба мало је старији од политичке пролазности једног аматера. Опијеност Чедомира Јовановића и његових верника најбоље је разумео анонимни писац графита са Новог Београда који је велики предизборни пано ЛДП-а са слоганом „Од нас зависи“, променио у слоган: „Од нас зависника“.

Чеда и шпијуни

Чедомир Јовановић није био омиљен код двојице обавештајаца британске тајне службе МИ6, Ентонија Монктона и Дејвида Блека, који су касније у Србији компромитовани и повучени заједно са целокупном својом мрежом.
Наиме, Монктон и Блек су били идејни творци акције „Сабља“, чији коначан циљ није био обрачун са организованим криминалом, нити је коначан циљ био затварање 12. 000 људи, него је био предвиђен обрачун са политичким противницима „свим средствима“. Јовановић им није био драг због претеране блискости са припадницима такозваног земунског клана, а сваки његов долазак у злогласни објекат у Шилеровој улици Монктон је знао посредством свог сарадника у самом криминалном гнезду ове групе, кога је ословљавао са „Марко“.
Упркос томе што им није био по вољи, и Монктон и Блек су сматрали да је баш Јовановић идеална личност посредством које могу да спроведу идеју о „коначном обрачуну“ у Србији. Крвави расплет спречила је руска обавештајна служба, јер је у честим пресретањима телефонских разговора Монктона и Блека знала шта се спрема, па је британским обавештајцима запрећено да на такав сценарио забораве.
Ипак, Монктон и Блек су још раније стекли поверење у Чедомира Јовановића током акције депортовања Слободана Милошевића у Хаг, где је овај одиграо кључну улогу верно спроводећи њихова упутства.
Рано ујутро 12. марта 2003. године, неколико сати уочи ликвидације српског премијера Зорана Ђинђића, Ентони Монктон је обишао сарадника из Сурчина са кодним именом „Марко“. Монктон је дошао код њега са циљем да посредним путем јави Јовановићу да се врати у Србију, јер ће му „хитно бити потребан следећих неколико дана“. Јовановић је, барем званично, у том тренутку био „на скијању у Италији“.
У новембру 2007. године, Јовановић је дошао у сукоб са једним од најобавештенијих београдских новинара код кога је „јео и спавао, на чијој свадби је био, на чијем брачном кревету је држао оружје украдено из Шесте полицијске станице у Београду“. Све се дешавало непосредно након што је Јовановић опет био у Лондону код врло моћних људи британске обавештајне службе МИ6 где је добио задатак да у Србији прави политички и сваки други хаос.
Београдски адвокат Светозар Вујачић је том приликом штитећи нападнутог новинара изјавио да би за Јовановића било најбоље да оде у америчку амбасаду и да потражи политички азил, како би се сачувао од истраге, тврдећи да би само мали проценат онога што му се ставља на терет био довољан за дугогодишњу робију због велеиздајништва, криминалног удруживања, подривања економске стабилности земље, подстицања наркоманије и нарко тржишта…
Како год било, неоспорна је чињеница да је Чедомир Јовановић на српској политичкој сцени опасна личност са опасним намерама и да је његова чврста сарадња са страним обавештајним службама одавно прешла границе површних контаката, као и да је отишла у правцу пројекта разбијања државе.

Ало, овде Чеда, сви сте смењени!

Апсолутни пораз на последњим парламентарним изборима у Војводини, који је показао сву немоћ ЛДП-а у Покрајини, није дошао случајно нити одједном. Треба подсетити да је још у априлу 2007. године Градски одбор Либерално-демократске партије распуштен због „постојања проблема у његовом функционисању“, јер је две трећине чланова поднело оставке на све функције.
Већ је заборављено да је тадашњи члан председништва ЛДП-а Ратко Филиповић казао како је био шокиран телефонским распуштањем новосадског одбора, па је тај чин назвао „преким судом и политичком неозбиљношћу“. Чедомир Јовановић је том приликом распустио новосадски одбор и именовао повереништво, а на место повереника именовао је извесног Александра Милошевића који је координирао радом партије „док се не изабере ново руководство“.
У Новом Саду тада је њих 16 од укупно 24 члана градског одбора ЛДП-а поднело оставке. Последице ове Јовановићеве бахатости скупо су га коштале, па је то платио тешким политичким поразом у Војводини, већ на првим следећим изборима.

Шта је Латинка хтела да каже

Саветници често знају да у најбољој намери упропасте онога коме помажу, верујући да је тај „поправљив“ или да је напросто непоправљив, али да је реч о „новом политичком тренду“. Тако је и Латинка Перовић, револуционарка старога кова, изнела једно занимљиво мишљење о Чедомиру Јовановићу, у чијим се првим борбеним редовима неким чудом нашла: „…Његова се генерација разликује од оне када су у његовим годинама били дипломате, генерали, председници влада. Изван овог људског и политичког контекста тешко могу да разумем појаву младог Чедомира Јовановића…“.

Колики је мој део?

Након вишегодишњег ћутања у вези са случајем његовог киднаповања и изнуђивања вишемилионског откупа, огласио се прошле године у јавности Мирослав Мишковић, власник компаније ДЕЛТА, и позвао Чедомира Јовановића да одговори на низ питања.
Између осталог и на то да ли је дао дозволу, упутство или гарантовао имунитет отмичарима, да ли је узео пет милиона марака као део крвавог новца од отмице, ако је отмичаре посећивао у затвору да ли је утицао на тужиоца и суд да их ослободе притвора, да ли је на било који начин утицао да судски процес због отмице одумре, а да истина о творцима плана, ортаклуку политике и мафије и подели плена заувек остане тајна…
Јовановић никада није одговорио ни на једно од ових питања нити је икада демантовао нити изнео било какав валидан доказ да није узео свој део од откупа Мирослава Мишковића. Напротив, знајући добро да је напад најбоља одбрана, покренуо је медијску хајку на Мишковића и његову компанију не би ли ова непријатна питања била што брже заборављена.
У обраћању јавности поводом напада Чедомира Јовановића на њега, Мишковић је први пут јавно испричао да му се покојни премијер Зоран Ђинђић жалио како не може Јовановића да одвоји од мафије.
– Нисам проговорио ни кад ме је покојни Ђинђић, после свега, позвао на разговор. Ја знам шта ми је премијер рекао о отмици, исплати и подели. Ја сам сведок његовог огорчења што не успева – ни казнама, ни претњама, ни прекидом пријатељства и контаката – да себи блиског младог сарадника одмакне од мафије. Име тог ортака мафије је данас стављено пред пороту целокупне српске јавности – испричао је том приликом Мишковић.
………….
Текст је скинут са ове странице:
http://www.magazin-tabloid.com/srp/clanak.php?br=160&clanak=5

%d bloggers like this: