Поробљавање Србије у форми позападњавања


Аутор: Ратко Крсмановић

Професор Ратко Крсмановић

Све што је човек кроз историју стварао и ствара налази се у широком распону између слободе и ропства. И једно и друго су сапутници живота и имају своју емотивну, психолошку, моралну, духовну, економску, еманципаторску и егзистенцијалну димензију. Одсуство отпора ропству уступа простор потресним процесима гажења човека, народа и држава, што је део трагичне људске биографије. Човек је пречесто пропуштао прилику да се избори, чак и за ону лако дохватљиву и остварљиву слободу. Своју прилику, да као стваралачко, политичко и етичко биће шири хоризонте слободе, пречесто своди на срачунато и анемично таворење у зони тишине и бауљања по лавиринтима наметнутих образаца понашања и стварања. А такви, наметнути обрасци поробљавања својствени данашњем глобалном тутору, захтевају своје ослонце у земљи жртви, одрицање од себе, своје традиције, културе, вере, језика, од оних, тако важних идела слободе и вредносног система који не сме бити сезонског карактера.

Овдашњи ослонци поробљавања, политички аматери, дресирани по разним „напредним“ курсевима и НАТО камповима, „љупког“, „умиљатог“ и до зуба наоружаног Запада, покушавају да своју слугерањску пролазност и незнање надоместе заглушујућом буком и наметањем таквог вредносног система, којим се деструктивност и пороци намећу као врлине, као достигнућа демократије и слобода личности. Данас су ови „семинарци“ постали самопроглашена „демократска“ квази-елита са својим привилегованим слојевима и групама, са поткупљеним делом интелекталаца, са својим „опозиционим“ саучесницима, НВО трабантима и медијским инструментаријумом . Сви су консолидовани на акцији позападњивања Србије и анестезирања свести грађана услед чега, не само што промиче чињеница да смо поробљени, већ нам се чини да смо тек са доласком окупатора постали “слободни“.

Не сме се изгубити из вида чињеница да је та „елита“ на самом старту одбацила логику здравог разума и стварних демократских тековина када је прибегла методама насиља, како би оправдала и надоместила улогу услужног сервиса НАТО-а на терену. Пошло им је за руком да у значајној мери са позиција власти и силе, рециклирају последице опаких НАТО послова у Србији.

Њихова мисија и „визија“ жртвује Србију и истинске вредности људских права и слобода. Место њиховог Бога заузео је „прагматични реализам“ глобалног тутора. Презире се и руга властитом пореклу и свим темељним вредностима државе и друштва. Бришу се сећања на сва она страдања у отимању слободе и борбама за мир, подривају стубови на којима почива култура, економија, безбедност, истина и онај неунишиви народни геније који је надживео многа насиља и неправде. Врши се ревизија историје где се издаја земље и колаборација релативизује и приказује оправданом, изнуђеном, и морално прихватљивом.

Основни појавни облици „демократског“ позападњавања Србије:

  1. Одбрана слободе, националног идентитета, културе и постојаности, представљени су као анатемисана, „мрачна страна српске историје“, баш како су говорили и говоре осведочени непријатељи Србије;
  2. Ствара се илузија о западњачком изобиљу које је са њима лако достижно, што подразумева прихватање њихових, односно пројектованих западних образаца понашања где су идеали слободе изврнути наглавачке;
  3. Поделе и цепање становништва на супротстављене социјалне групе и продубљивање старих подела ради одржавања међусобних противуречности и успостављања нових;
  4. Дискредитовање традиције, културе, друштвеног уређења, система одбране земље и свих сегмената који би могли представљати потенцијалну и стварну баријеру поробљавању;
  5. Цепање државне територије на вештачке регионе и међусобно супротстављање новонасталих делова;
  6. Пропагирање порока западног друштва и њихово правдање као својеврсних врлина и демократских достигнућа;
  7. Подривање економског и финансијског система земље успостављањем центара еконономије под контролом западних банака и концерна, ради довођења у стање потпуне зависности од западних поверилаца и инвеститора;
  8. Кидање претходних и традиционалних међународних веза и партнерства уз ослонац на западне алијансе и савезе;
  9. Ширење псеудокултуре уз маргинализовање стваралаштва и науке;
  10. Профилисање и фаворизовање слоја техноменаџера са енормно високим зарадама и животним стандардом вишеструко већим од већине становништва, што представља основни инструмент за ослонац мултинационалног капитала и експлоатацију земље у интересу Запада.

Целина ових мера се одвија привидно добровољно и принудно мирним путем. Лакоћа српског позападњавања има и дозирану подршку Запада, сразмерно учинку на разарању државе и друштва и довођења у стање зависности и ропства. Анемичност у пружању отпора таквом стању, постала је је део трагичне биографије овдашњег човека.

Запад управо тежи томе да му зацртана жртва сама падне у чељусти и да при том чак буде захвална. Ради тога и постоји моћан систем манипулације и идеолошке обраде. Иза такве, активне операције поробљавања, постоји моћан инструментаријум насиља, којим и Запад и њихови намесници повремено припрете, илуструјући могуће последице „љутње“ и одмазде Запада.

Ипак, ни најсавреманија манипулативна психологија и идеолошка обрада, није у стању да бескрајно дуго и до краја разори свест народа, склоног да чује и оно што манипулатори не говоре али раде.

Склоност Запада да инсталира своје, идентичне моделе „демократије“ у различитим земљама и културама, попут некаквог рачунарског програма прикладног за све конфигурације, већ има страобалне последице по мир и безбедност у свету. Колонијални статус није природно стање већ наметнуто споља супротно интересима и потребама поробљеног становништва.

Завршни круг маратонаца издаје


Аутор: Ратко Крсмановић

Аутор: Проф. Ратко Крсмановић

Свако бежање од суштинских изазова и одговора на горућа питања, уступа простор тврдокошцима, полтронима, полтичким шибицерима и сподобама проблематичног пола, да осигурају властито трајање и даље пропадање земље. Много је времена потрошено на разна странчарења у којима није било смелости нити политичке одговорности да се понуде, бране и спроводе усвојена решење, док су чиниоци черупања Србије и сви они који су на другој страни у односу на стварни интерес њеног очувања, показали своју организованост, дрскост и упорност на пословима угрожавања земље. Под теретом наметнутог страха од силе светских размера и обећаног „европског пута без алтернативе“, део грађана Србије је напустио браник слободе и истине. Подлежући манипулацијама практично су пристали на пут растурања своје земље. Тако је лаж постала нада и уточиште једног дела становника Србије. Само у таквим околностима може трајати чињеница да се истина и борци за истину сматрају непријатељем, да се неустрашиви борци против окупатора проглашавају ратним злочинцима, да се знање и племенитост измештају у зону стереотипа и незнања… За непоколебљиве следбенике истине и слободе, за људе смелог духа, навикнуте да људски мисле, раде и осећају, увек је спремна кивна хорда наоштрених канџи, да зада ударац и прикрије тајну својих лажи.

Најкрупнији изазов одговорне политике представља изналажење алтернативног решење садашњој политичкој мантри владајуће олигархије, садржане у формулацији, „Европа нема алтернативу“. Како више и слепац види, та безалтернативност, поред понижавајућег тетурања у шесторазредном вагону на слепом колосеку распадајућег савеза, значи и губитак дела и делова територије, потпуно уништавање привреде, грубо кршење сопственог Устава и гажење властитог идентитета.

Уместо да политички актери земље уоче своје заблуде, направљена је подела улога НАТО следбеника, тако да нас једни покушавају уверити како је „реалност“ губитак дела територије а други настављају са политиком „И Косово, и ЕУ“, истрајавајући на неодрживим лажима како из Брисела неће тражити признање Косова. По среди је манипулација којом се гњечи свест грађана у функцији припреме за завршни круг издаје. У том послу учествује и значајан део тобожње опозиције, што указује на исте менторе а опозициони статус неких странака је заправо алтернативно решење ослонца спољног тутора. Тиме је у значајној мери разголићена политичка позорница Србије на којој су видљиве све марионете а све видљивији су сами прсти и злокобна лица њихових покретача. Годинама трпимо разна понижење а још теже падају самопонижавања земље и народа. Као последицу такве једанаестогодишње политике, данас имамо следеће резултате и стање:

  1. Одрицање од континуитета Југославије и њено претварање у тобожњу државну заједницу и коначно разбијање и те заједнице уз лишавање Србије суверенитета и слободе;
  2. Изручење државног и војног руководства трибуналу у Хагу, супротно тада важећим прописима, што представља јасну поруку о солидарисању са НАТО агресијом на СРЈ и амнестију за почињене злочине, као и поруку да је дотадашња уставна обавеза одбране земље и народа неодржива за сараднике ове војне алијансе који су се домогли власти уз помоћ Западних земаља;
  3. Отимање Косова и Метохије које је претворено у полигон НАТО алијансе, тако да Космет данас представља власништво НАТО-а којим располаже у складу са интересима силе, односно земаља које представља та сила, док преостало српско становиштво у енклавама и на северу Косова стрепи од терора, од стварних и могућих акција истребљења;
  4. Инспирисањем свих врста сепаратизма подгрејане су старе амбиције појединих суседних држава у вези са присаједињењем делова наше земље тим државама;
  5. Улазак НАТО контролора и агената обавештајних служби у све институције државе, указују не само на статус окупиране земље, већ и на неизвесност политике марионетске власти;
  6. Као сапутника националног понижење, растурања државе и социјалне беде, имамо ескалацију многих облика социјалне патологије, међу којима су криминал и терор криминалаца попримили неподношљиве размере;
  7. Гажење идентитета земље представља застрашујући призор националног понижења са немерљивим последицама, изражен у наметању вредносног система којим се руга властитој историји, традицији, култури, националном идентитету, патриотским осећањима, вери, наслеђу, па чак и језику;
  8. Измештање државних девизних резерви из земље и потпуни губитак контроле над финансијским системом уз неподношљиво високо спољно задужење, при чему се на отплате приспелог спољног дуга већ издваја више од 30% извоза роба и услуга;
  9. Девастирање привреде и одбране земље са поражавајућим и ненадоместивим последицама што се испољава преко огромног броја показатеља;

Све ово представља указивање на само део најкрупније димензије драматичног урушавања Србије, које поприма катастрофалне размере. То „инвентарисање“ би било бесмислено ако се не укаже и на могуће правце изласка из стања безнађа и вртлога пропасти.

Сагласно новоствореним околностима, Србија би морала да спроведе озбиљан заокрет и далеко активнију унутрашњу и спољну политику срачунату на заштиту својих интереса. Битка за заштиту интереса се прво мора спровести унутра, па тек онда споља. Србија је релативно мала земља у међународној безбедности са готово безначајним утицајем, али може бити партнер са оном страном која јој је историјеки наклоњена и која има разумевања за њен интерес. НАТО алијанса има нескривен супротан интерес.

НАТО-промотери, антируска кампања и безбедност Србије

Имајући у виду околност да је власт суочена са предизборном годином, реална је опасност да ће се предузети низ мера на краткорочном ублажавању последица пада животног стандарда, што ће дугорочно још дубље гурнути становништво и привреду у нове тешкоће. То ће се испољити у додатним задужењима земље, продају државних хартија од вредности и продају преосталог дела националног богатства.

Присталице НАТО алијансе неће (и не смеју) пропустити прилику да у својству лобиста, уз помоћ својих медија и опробаних облика манипулација, представе „важност“ атланских војних интеграција и њихових интервенција на успостављању „демократије „ широм света. То је и прилика да се настави са антируском кампањом у Србији. НАТО промотери у својим пројекцијама следе англосаксонску геополитичку константу која тежи изолацији Русије. Таква стратегија је чак и у сукобу са реалним интересом значајног дела Европе ослоњене на енергетске ресурсе Русије. Тако се практично антируска кампања своди на антиевропску акцију у економском, политичком и безбедносном домену.

Овдашњим НАТО лобистима не представља препреку ни сасвим супротно расположење огромне већине грађана Србије утемељено на искуству и разумном сагледавању ствари, као ни чињеница да су све ове године били неубедљиви у образлагању да је улазак Србије у НАТО предуслов и пречица до ЕУ, те да је учешће у ратовима које води ова алијанса оправдано, да је чланство у НАТО-у у вези са нивоом страних инвестиција, да је НАТО извор стабилности… За изнајмљене НАТО лобисте у Србији, кључни аргуменат за приступање Алијанси истичу безбедносну димензију чиме ће се обезбедити стабилност државе, „хармонизација“ односа са суседима, што чини претпоставке привредног напретка и раста животног стандарда. Та “хармонизација“ односа укључује и Косово као „суседа“. Међутим, није тешко присетити се чињенице, да је НАТО алијанса стварни чиниоц нестабилности на нашим просторима одговоран за бројне жртве и разарања земље.

Препознатљиво је да се улоге НАТО-лобиста подударају са агитацијом за признање независности Косова. Не смета им ни властита противуречност захтева да Србија „прихвати реалност на Косову“, што значи да призна „независност државе Косово“, „да је Косово изгубљено“ и да је то признање у функцији стабилности. Игноришу чињеницу да се не може прогласити независном територија, чије „границе“ штите војске страних земаља које су окупирале односну територију и чије међународне интересе не заступају представници те „независне“ територије, већ представници оних земаља које су ту територију војно заузели  и у којој о свему одлучују стране силе. Да је та страна војна сила саградила војну базу са концентрационим логором без сагласности становника Косова, те да је по среди статус протектората, насталог директном интервенцијом стране силе на Србију. О неодрживости аргументације да је „косово изгубљено“, најубедљивије говоре стални притисци на Србију да се сама лиши овог дела своје територије.

Енигма о регрутовању НАТО лобиста

Јасно је зашто НАТО-у требају лобисти, антируси и србофоби, али овдашњој јавности представља енигму одговор на питање: Како се регрутују „кадрови“ за ову, морално увредљиву, понижавајућу и неподношљиву делатност?! Одговор треба тражити у присуству НАТО агентура у свим институцијама Србије и њиховој неометаној могућности да уцењују појединце увидом у досије криминалног или корупционашког деловања, а самим тим и доступне „Пандорине кутије“ разних злоупотреба владавине ДОС-а у протеклој деценији и њихових претходника. Тиме се стиче могућност прагматичне употребе њихове склоности криминалу, користољубљу, медијској промоцији и сл. Треба имати у виду и чињеницу да НАТО службе располажу са богатом властитом „ризницом“ досијеа сарадника својих и других обавештајних служби, који су нам се представљали као „патриоте“, „ дисиденти“, „националисти“, представници тзв. НВО и многи други, о чему ће говорити историчари када се отворе те архиве или не проговори неки нови „Викиликс“, што ће се десити ако НАТО преусмери свој курс и потражи свеже снаге свог ослонца у Србији.

Дакле, нису неограничене могућности њихове употребе! Скраћењу тог рока употребе треба да допринесе разуман човек процењујући какв је то људски и морални профил појединаца и организација који се одричу свог идентитета, родног места своје културе, традиције, вере, који заступа интересе силе, која их је колико јуче, физички уништавала широм тадашње Југославије. У турбулентним временима и поплавама, на површину по правилу испливају читаве хорде букача без биографија и образа са купљеним дипломама, издресираних најамника за тајне и јавне задатке туђина, халапљивих тајкуна, истренираних шибицара, шверцера, полтрона и сподоба недефинисаног пола.

Историја бележи да трагови издаје и склоност служења туђину сежу до античког раздобља, само је доживљавала различите облике практиковања и прилагођавања амбијенту. Наравно, за њих и нису битна уверења колико лични интереси. У нашим условима то је за овај „сој“ људи значило обликовање одређених политичких кругова који су свој интерес и шансу видели у директном везивању за моћне НАТО-структуре. Данас их препознајемо у виду политичких странака као и тзв. НВО, које су годинама биле ослоњене на богате јасле разних страних фондација, чиме се данас хвалишу актери агресије на СР Југославију и Србију у својим књигама и публикацијама. Да је ситуација са њиховим интересима другачија, већина НАТО-лобиста би, вероватно, била на другој страни.

Атланске перспективе, мултиполаризам и стратешко партнерство Србије

У расправама о евроатланским интеграцијама игнорише се шира геополитичка мапа света и карактер савремених међународних односа, где се НАТО алијанса намеће као чиниоц безбедности а не као оружана сила земаља које окупља на челу са САД и која интервенише сагласно циљевима ових земаља. Данс се мора уважити чињеница да свет иде у правцу мултиполаризма а као каталзатор тог правца се показала економска криза. Према садашњим, убедљивим тенденцијама, економска моћ се измешта на Исток уз израстање нових регионалних сила, не само у економском погледу. Економску моћ по правилу следи и војна, културна и политичка. Управо у овом делу света Србија наилази на разумевање потребе очувања свог суверенитета и независности.

Један од стратешких праваца развоја Србије представља непоновљива прилика за успостављање партнерских односа са Русијом. То је велика прилика да Србија крене у правцу економског опоравка, за јачање војно-политичког статуса и сачува своје ослонце независности.

Неутралност Србије иде и наруку руском предлогу новог модела европске безбедности, који је за Москву једна од најважнијих спољнополитичких иницијатива. Подсетићу, Кремљ је 2009. године, као основ за даљу разраду, предложио нацрт „Уговора о безбедности у Европи“. То Србију лоцира изван НАТО-а, који је обесмишљен и претворен у англоамеричку војску за окупацију других земаља и народа, губећи оснивањем утврђену одбрамбену улогу својих чланица.

Руски предлог изградње нове безбедносне структуре Европе (УЕБ), представља шансу да наш континент не постане полигон неке нове трке у наоружавању, али велику прилику за Србију којом би стекла значајну предност не само у региону него и у односу на већину европских земаља. То би била стварна и суштинска европска орјентација Србије, повезујући се са Русијом, на начин како то данас раде Италија, Француска и Немачка.

Русима је свакако интерес да Србија нађе важно место у руској енергетској, економској и политичкој сфери. Тај интерес је подударан са српским, а треба имати у виду чињеницу да нам нико други не нуди такву сарадњу као Русија, која би Србију учинила лидером на постјугословенском простору и релевантним фактором у југоисточној Европи. На страну што није исто да ли нам је енергетско-стратешки партнер неко ко је признао тзв. „државу Косово“ или онај ко је на страни интереса Србије.

Објављено у Анализе, студије.... Ознаке: , , , , , . Comments Off on Завршни круг маратонаца издаје

Колективна ЕУтаназија


Аутор: Ратко Крсмановић, професор

Данас наши министри (овог пута без ватромета) славе препоруку Европске комисије за статус кандидата за чланство Србије у ЕУ, прећуткујући гомилу уцена; Цена улазнице у ЕУ, јесте признање Косова; То је јасно речено и написано и то је цена европских интеграција; На нама је да бирамо између ЕУ и целовите Србије.

Наши министри славе западну цивилизацију, јер тамо све савршено функционише. Задуживање и програмирани колонијализам нарочито. Ред, рад, развој, право, закони, судови, све је укалупљено и постројено под будним оком глобалног тутора. Та цивилизација моћног Запада, уредила је своје стандарде сагласно својим интересима уз тенденцију да се стално шири на начин како су агресори туђих земаља и народа правили своје освајачке легије од покорених народа. Такво „окрупњавање“ се одвија и под шињелом ЕУ. Себи су сами дали за право да оцењују, уцењују, условљавају, награђују, кажњавају… Званично, они само „хуманитарно“ интервенишу „милосрдним“ крстарећим ракетама и пројектилима обогаћеним са осиромашеним уранијумом као и оним касетним које угрожавају углавном цивилно становништво. И све то, за ради успостављања демократије!?

Они нису шкрти на плаћању стварних и потенцијалних следбеника, наоружавању и дресури своје пете колоне. Своје интересе не саопштавају, али никада не пропуштају да зграбе плен из колонизованих земаља и кажњеног народа.

Када би њихов главни мото о потреби ширења демократије као система владавине народа био тачан, поставља се питање: Шта ће то онда лидерима неколико моћних земаља света и ЕУ, што себе излажу опасностима и трошковима да би интервенисали час у Авганистану, Србији, Ираку, Либији..? Зар само зато да би успоставили власт народа у тим земљама? Владају ли данас Ираком Ирачани, хоће ли, рецимо у Либији, након НАТО интервенције владати Либијци или неки Саркози? Шта је са правима, слободама и заштитом имовине оних које глобални тутор у својим интервенцијама лишава живота или трајно обогаљује а животну средину непоправљиво загађеном и разореном?

И данас наши министри (овог пута без ватромета) славе препоруку Европске комисије за статус кандидата за чланство Србије у ЕУ, прећуткујући гомилу уцена садржаних у овој препоруци и другим документима ове уније где водећу улогу има само неколико земаља чланица. Тешко је измерити које је зло горе. Оно које покушава да наметне колонијална решења под плаштом демократије или зло у виду њихових следбеника, залуђених паликућа плаћених да раде у корист својих ментора и донатора а на штету сопствене земље и народа. Њихова упорност и фанатична загриженост у самозаблуде и ужасне манипулације, надилази све познате облике политичке самодеструкције. Себичност коју носе у себи већа је од свих досадашњих егоизама забележених у историји српског народа.

Прича о тобожњој статусној неутралности поменуте препоруке Европске комисије за статус кандидата за чланство у ЕУ и својеврсном „позитивном кораку“ Србије, неодољиво асоцира на вољну еутаназију, односно убијство некога ко то жели. Тако би се могло закључити из понашања наших властодржаца заљубљеника у немачку Европу, расположену да уништи Србију а сходно вољи владајуће олигархије. Јер, услов те и такве Европе, за улазак у ЕУ, јесте признање Косова. То се за почетак пакује у обланде „нормализације“ односа са Косовом, позивања на већ изнуђене резолуције и једностране акте сецесије…То је јасно речено и написано и то је цена европских интеграција. На ту цену, која никоме није испостављена осим Србији, може пристати само самоубица. На нама је да бирамо између ЕУ и целовите Србије. Србија је једина земља од које се тражи да своју улазницу у ЕУ плати својом територијом. Чак и када би неким случајем, овако уборисовљавана Србија, пристала на такву цену, уследиће нова, овог пута од северног суседа. Ни ту није крај черупања Србије.

********

И овај прилог биће користан као прилог овом Ратковом тексту. Прилог који говори да је ЕУ тамница народа која се распада, а нас властодржци гурају у ту тамницу, да добијемо „статус кандидата“?! Кој ирационализам и лудило!

Nigel Farage: ЕУ – Економска владавина ја анти-демократски диктат

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Отимачина деце


Сурово, неправедно и лицемерно

ОТИМАЧИНА ДЕЦЕ

Манипулација правима деце у земљи извознику свакаквих декадентности;  Подударање индијанске и српске судбине;  Српској власти су преча права „поносних“ геј-парадера;

Аутор: Ратко Крсмановић
Београд 30. Децембар 2010. Године

Да америчко схватање права деце, погађа саму децу и породицу, видели смо из случаја породице Настић која је своје место потражила у „обећаном“ америчком ланцу живота и благостања. Илузија о срећном животу и америчком сну, место је уступила патњи и породичној драми. Ова, и ко зна колико других породица је лишена природног и изузетног односа родитеља и деце под притиском и насиљем бирократских институција манипулацијом правима деце.

Већ смо кушали дискриминације и понижења у виду онемогућавања да бринемо сами о себи, што сада поприма неке нове облике којима се Срби лишавају и бриге о сопственом потомству. На то указује агонија унесрећеног брачног пара Верице и Вука Настић, којима је, како смо видели отето право на бригу о својој деци а Вуку је ускраћено и право на рад. Да патња и туга савијају и ломе чак и најснажније, успели смо да видимо посредством неких медија који су скренули пажњу на овај догађај.

Такво, узнемирујуће сазнање, као да не дотиче српску власт навикнуту и издресирану на безусловно подчињавање великом империјалном тутору. Цео свет је огуглао на америчку самовољу и бахатост стрепећи да се не замери империји зла. У земљи која је извозник свакојаких декадентних вредности, које се и нама намећу посредством намесничке – колонијалне власти и глобалних медија, нема места традиционалним културама, моралним и традиционалним породичним релацијама, неговању сопствене вере, језика, обичаја… У Америци је поодавно актуелна отимачина индијанске деце од родитеља која се одводе у државне резиденцијалне школе и интернате због беде и сиромаштва њихових родитеља, углавном под католичком црквеном управом. Након отимања земље и смештаја у гетое у виду резервата, остатак индијанске популације и није у прилици да себи приушти материјално благостање.  Како видимо, судбина Индијанаца се вишеструко подудара са судбином Срба. Разлика је у томе што Срби не плаћају свој „Данак у крви“ по први пут.

Занимљиво је то, да тако „забринутој“ држави за права деце, не смета стравична чињеница да је више од 90% „збринуте“ деце у државним институцијама и хранитељским породицама било изложено сексуалном и физичком насиљу. Какве су последице таквог насиља на развој ове деце, само се може препоставити!?

Српској власти су како видимо преча права и параде „поносне“ геј-популације (по америчком диктату) од права Настасије (5)  и Дамјана (8) Настића. Нашем заштитнику грађана су приоритетнија права кинеског дисидента од заштите права породице Настића, па је наврат-нанос пожурио да званичној, нама пријатељској Кини забоде прст у око како би се улизао америчком тутору. Председник Србије је након пола године агоније и вапаја Настића одлучио да случај „подигне на највећи дипломатски ниво“, уместо да се пре шест месеци запита: Шта би званична Америка урадила да су неком Американцу одузета деца у Београду, да им је забрањено да говоре својим енглеским језиком, да је ускраћено свештенику односне вероисповести да обиђе децу…? Из одговора на то питање лако би дошао до формуле сопственог поступка. Због  понижавајућег и полтронског понашања охолих и хвалисавих властодржаца, наше достајанство и слобода су одавно на рециклираним штакама америчког клошара. Истина, није лако према Америци и америчким поступцима подесити став. Немогуће их је заобићи и игнорисати јер се срећу на сваком кораку у свету и у свакој делатности. Трпељивост њиховог насилништва и бахатости подстиче их на још агресивније понашање а сваки поступак који их погађа представља изговор за освету у првој прилици.

Јасно је да натурализовани Американци и кандидати за држављанство империје изнад човека, морају проћи све фазе преваспитања укључујући и неопходност одбацивања традиционалних навика неговања породичне топлине и блискости, из којих би се могао обликовати и догодити човек који се окреће човеку, који људски мисли и осећа. Зато, америчко схватање права деце и погађа саму децу. За наше „недемократско“ схватање права и слобода, остаје неразумно и неразумљиво што тамошње друштво остаје равнодушно према таквим чињеницама. Колико оваквих породичних агонија и ледених празнина никада нећемо ни открити? Колико је родитеља у стању да у туђем свету покрене поступак против оваквог насиља, да плати и ангажује адвоката? Колико суровости, неправде и лицемерства у земљи која цео свет дисциплинује и намеће решења људских права, слободе и демократије?

Председничко дисциплиновање поданика


Аутор: Ратко Крсмановић, професор

Многи аналитичари и политичари су покушали да објасне феномен хулиганства и насиља у српском друштву. Мало је оних анализа и јавних реаговања из којих није препознатљива отворена пристрасност.

prevara
Под паролом „Готов је“ крила се права истина коју сваки изманипулисан, разочаран и понижен грађанин Србије види: Готови сте!!

Док власт, која је на таласу незадовољства грађана освајала своје позиције уз примену свих врста оружја и насиља данас најоштрије осуђује овакве појаве, прети и спроводи своје претње, са друге стране се тражи разумевање за таква понашања уз препознатљиве облике изражавања симпатија за навијачке групе и НВО чије је учешће у нередима препознато.  Имају право они који говоре да је млади човек обезвређен, понижен и обманут. Обезвређење, не само младог човека већ човека уопште, представља тако снажно и интезивно заслепљивање лицемерством власти, израженом у паролама о бољем животу и „европској будућности“иза  чега, на другој страни остаје сурова реалност свакодневног урушавања и демистификовање велике преваре која је уследила након насилног преузимања власти, ватреним, медијским, хладним и свим могућим оружјем и оруђем.

delije
Некада су им петооктобарци додељивали медаље за храброст и допринос демократији, а данас су то за Тадићев режим „хулигани“. Врхунско лицемерје и цинизам.

Слику таквог стања и односа није тешко специфицирати и описати.  Оно што поменутим  анализама постојећег стања и објашњења чиниоца револта младих људи углавном недостаје,  јесте игнорисање околности да су тако потребнеи важне реформе друштва преусмерене у правцу старих и историјски преживелих односа, доводећи Србију као и друге земље тзв. транзиције у колонијални и вазални статус. По среди је један антиисторијски и антицивилизацијски процес који своје наказно лице више није у стању да прикрива медијском шминком и лажима.

Виртуални свет, сурова реалност и бунтовничко срце

Не може имати карактер трајања виртуални свет сачињен од малобројног слоја богаташа, њихових чланова породице, страначких првака, манекена, подобних глумаца, промотера, парадера, криминалаца и спортиста који живе срећним и безбрижним животом. Порука је да срећа и богатство и не зависе од  знања, рада, образовања, хуманизма, пожртвованости и солидарности већ од способности да се изрази лојалност властима, снисходљивост пред свим наметнутим, најчешће нама туђим вредностима  и ултиматумима. Неодрживе су бајковите слике живота у доколицама, на „фармама“, банкетима, свечаностима у земљи од седам милиона људи где посао тражи скоро два милиона (званично око 950.000).

realnost
Све чешћа слика „реформи“ и обећаног привредног „препорода“. То су те лажи „слободног тржишта“ за рачун профита корпоративног капитализма

Слике тих људи, њихове патње, бриге, ноћне море и живот нису предмет пажње оних који обликују слику Србије.

surova reralnost
Призор из реалности. Када ће многим оваквим породицама бити боље? Кад уђу у причу из бајке звану ЕУ?!

Слика те Србије смета и ремети причу о срећи и светлом путу „ без алтернативе“.
Они који виде и ову Србију, не умеју предуго да носе згрчени јаук испод језика, већ сваки повод а све чешће га налазе и користе да искажу револт и незадовољство.

  • Зар је тешко препознати скрнавитељски однос према земљи?

  • Зар је могуће реформама, тачније имитацијом реформи, правдати социјално дистанцирање и осиромашење људи, арчење имовине и ресурса земље, енормно инострано задуживање..?

  • Зар мислимо да су свету стваралаштва и младих људи потребни посебни тумачи дела и намера властодржаца?

Разумљиви су напори власти да спречи пожар и потресе  услед незадовољства и револта грађана, али, свака брутална репресија према бунтовничком срцу младих људи има за последицу још већи осећај беспомоћности и безперспективности а дипломирани психолог би морао имати у виду релацију:  очекивање –  фрустрације – конфликти и компензације . За дивно чудо, када смо код психологије као науке, да се игнорише и важност „формираног обрасца реаговања“. Начини на који то раде челници власти, представља својеврсну увреду разума. Подручје части и разума оних који су обезбедили право грађанства, настраностима попут хомосексуализма,  насиљу, криминалу, препуштању судбине земље центрима изван ње, са сигурношћу се може рећи да не прелази ни границе писаћег стола.

pederi
Срећан ти пети октобар

Протест на такво стање није хулиганство, већ ствар избора, ствар личности, способности разумевања па и образовања. Са ове временске дистанце се данас лако може говорити о манипулацијама делом грађана и инструментализацијом незадовољства услед низа притисака на Србију пре десет и двадесет година, када није пристајала на понижења и окупацију.

Србија се одупирала колонијализму двадесет две године. Не без последица! Глобални тутор или „империја зла“ (https://dzonson.wordpress.com/2008/08/24/globalizam-i-antiglobalizam/)  није бирала средства да колонизују Србију. Указивања на изворе и смисао њихових притисака је неретко подвођен под „умишљену“ категорију „теорија завере“(омиљени термини барјактара октобарског пуча). Србији су наметнуте санкције од дела међународне заједнице, са којима се уз велике напоре носила не тргујући нити са својом територијом, нити са добрима и без икаквих иностраних задуживања. Није скршен антиколонијални отпор. Очувани су независност, интегритет, идентитет и слобода Србије и СР Југославије. Отпор нису угрозили ни унутрашњи ослонци глобалног тутора,  инспирисани и плаћени  споља у лику једног дела странака, углавном десне орјентације по мери Запада, профитерске или без икакве орјентације.  Када би такви досијеи данас без фалсификовања били предочени овдашњој јавности, било би то много жешће разочарење од оног које је уследило демистификовањем сарадње власти и „земунског клана“, о коме говори сам „надзорник радова“ на „обарању Милошевића“ (http://www.nspm.rs/hronika/vilijam-montgomeri-milosevica-smo-srusili-sa-100-miliona-dolara.html).

montgomeri
Вилијам Монтгомери: Слободана Милошевића смо срушили са 100 милиона долара. Кликни ». Било је и више, нисте ви шкртарили, него ајд сад, да ти не кваримо књигу.

Међутим и „вријеме је мајсторско решето“.

Тај отпор није скршен ни током активирања  плана са терористичко-сепаратистичким покретом на Космету, којим је требало не само дестабилизовати  Србију, већ је лишити сопственог родног места, места на које је српски народ с’ правом осетљив и рањив. Одлучност Србије да спроведе уставну обавезу  и одупре се тероризму био је разлог да се исфабрикују лажи и конструкције о вршењу тобожњег геноцида, што је био повод за одмазду у виду бомбардовања од стране НАТО-а. Рат се могао избећи, али само капитулацијом, нашта тадашња Србија није пристала и нашта ће увек, она слободољубива Србија бити поносна.  Ни тада Србија није побеђена. Очувана је свака њена стопа територије.

Терет свих ових битки за суверенитет, независност и слободу, у значајној мери је носила младост Србије, са неким, не баш часним изузецима – онима који су, док се та битка за Србију  водила похађали разне напредне курсеве и боравили у НАТО -камповима ради дресуре за извођење пуча у Београду у лику „Отпора“ , уцењених и купљених појединаца и неких НВО, о чему данс отворено говори поменути  Монтгомери у својој књизи.

Жеља да Космет постане албански или натовски није реализована а на Косово су дошле снаге Уједињених нација на годину дана. Свој гнев и дуго припреману одмазду за непокорност, глобални тутор је реализовао 5. Октобра, након првог круга гласања на председничким изборима, када је направљен најмоћнији савез самог врха криминала, дела тајних служби, ДОС-а, тајкуна и дела НВО. Овај савез, ојачан и разним навијачким групама, тада херојима а данас „хилиганима“, склепан по мери и укусу оних који су у претходних десетак година испробали сва средства како би колонизовали Србију,  одолева до данас, али сам карактер и последице њиховог деловања сагласно интересима спољних тутора а наспрам интереса и потреба грађана Србије у значајној мери је демистификован. Демистификована је велика превара и манипулација.  Када се грађани, а нарочито младост једне земље суочи са таквим стањем, револт је неизбежан и оправдан.

Актуелно дисциплиновање стварних и потенцијалних учесника протеста има за циљ да предупреди понашање и латентну претећу експлозију незадовољства грађана изазваног демистификовањем улоге и карактера власти, пљачке,  дробљења државе и свакодневног понижења. Да згњечи патриотска осећања , солидарност и бригу за друге, храброст, пожртвованост…  Да Србију претвори у уснуло племе без наде и снаге да може постати слободна, развијена и срећна земља богатих људи са својим етничким, културним, националним и верским идентитетом. Десетак година узалудног ишчекивања да се обезбеди бољи и сигурнији живот, представља крупан разлог за сумњу и исправност постојећег „транзиционог“ пута. У чему је тај живот бољи, сигурнији и праведнији у односу на онај пре транзиције, не рачунајући терет иностраног дуга и стално испоручивање нових и нових, често и увредљивих захтева према Србији од стране разних окупационих гувернера?

Навијачке групе и власт

Владари су кроз историју зналачки примењивали познате римске максиме, попут оне  „хлеба и игара“, чиме су учвршћивали своју власт и популарност. А када смо код Рима, публике и навијања, указао бих на својеврстан континуитет пароле „Готов је(Habet, hoc habet!) . Није у питању никаква оригиналност наших „отпораша“, већ више од две хиљаде година коришћен узвик оркестриране публике у арени којим се означава врхунац самог спектакла.  Од тог момента судбина губитника је зависла само од покровитеља борбе, од положаја његовог палца. Окренут палац на доле, значио је смрт за борца а нагоре опроштај живота. Онога дана када је цео Београд претворен у страшно борилиште под истом паролом, нисмо могли видети палац покровитеља, али данас, десет година касније, видимо и покровитеље и њихове пресуде.

Хомогенизоване навијачке екипе, са респектабилним бројем чланова, разним реквизитима и хијерархијски уређеном организацијом и са специфичним разумевањем храбрости (што више буке, дима, обрачуна са „муријом“,  жестоки одговори на лоше суђење и бруталност чувара реда у спортским аренама и на улицама, постали су подвизи а не ствар нереда и хулиганства), нису одолеле разним поткупљивањима мимо самог спорта. Они се разликују по свом делу града, „фазону који фурају“, по старости, по месту на стадиону свог клуба, својим заставама, начину навијања… Поред тога, навијачке групе имају своју навијачку инфраструктуру у виду секција, како по Србији, тако и изван Србије. Значајан део политичких странака Србије, ослоњених на јасле својих покровитеља, поједине навијачке групе сматрају својим експозитурама, чиме се померају границе спортског навијања.  Својевремено је сукоб навијача који су себе називали „војском Драшковића Вука“, са полицијом представљан храброшћу, борбом против комунистичке диктатуре и жељом за променама.  На тим основама су после петоктобарског пуча дељена разна признаља за „демократију“ навијачким групама, не слутећи да ће ти „подвижници демократије“ убрзо постати „државни непријатељи“. Блиске везе или јединство навијачких група и „извођача радова“ на „рушењу Милошевића“ не представља никакву мистерију, али се сада догодио својеврстан обрт.

Навијачке групе, младе усијане и страствене главе са неспорно развијеним осећајем за пожртвованост и солидарност са припадницима групе  (реаговање на пресуду Урошу Мишићу, унука истакнутог српског војводе),  сада нису спремне да се клањају пред влашћу у чијем позиционирању су својевремено саме учествовале, већ суочене са посве другачијим амбијентом у односу на обећања, прете челницима власти, режимским новинарима, судијама, полицајцима и управама својих клубова. Некада пожељна бука и заглушујуће скандирање навијача на стадионима и улицама, сада улива страх властодршцима по њихов „европски пут“, „европску перспективу“  међународни углед земље, мир и безбедност грађана. Наравно, не помиње се оправдани страх од помрачине коју су сами произвели, па сада тај страх желе да одагнају галамом и доступним инструментаријумом државне принуде, јер ето није угрожена њихова лична власт већ сама држава, боље рећи оно што је од ње остало након десетогодишњег арчења и наплате револуционарних заслуга.

Власт експресно демонстрира и примењује расположиве капацитете репресије уз несмањену жестину медијског обрачуна са „хулиганима“.  „Прво се третирају шефови организованог криминала, после се у правну процедуру стављају насилничке навијачке групе и политичке организације. А сви ће доћи на ред… јер једино држава сме да се користи силом“, поручио је председник Републике Србије Борис Тадић својим грађанима. Међутим, треба приметити да на ред  још нису дошли батинаши Драгољуба Милановића, пљачкаши и потпаљивачи  Скупштине, нападачи полицијских станица  и поред тога што су познате персоналне улоге. Може ли судија, поступајући по закону, судској пракси и слободном судијском уверењу осудити „хулигана“ који је из револта гурнуо  контејнер низ улицу, по наредби промотера насилног освајања власти, насиља у Београду од пре десет година?! Може и мора ако не жели да ризикује свој статус и своју егзистенцију. Наивно је и нереално очекивати да успостављају и поштују законитост у друштву они који си насиљем дошли на власт, они који живе и богате се кршећи законе, али одмах посежу за пуном применом закона када им се неко испречи на путу споконог остваривања функције владања. Ту је и могућност експресне измене постојећих законских решења, само да се обезбеди трајање на власти.

Да би се убрзао и олакшао најављени редослед процесуирања изгредника, „откривена“ је веза организованог криминала и „хулигана“, али се не говори о претходној, очигледно пољуљаној вези истих тих „хулигана“, некадашњих барјактара демократије и телесне гарде садашњих властодржаца. Зар није онда логична и веза организованог криминала и саме власти? Хоће ли и та веза бити обухваћена санкцијама? Јасно је да власт истрајава на безусловном подчињавању и да ћемо на то бити приморани, а таква порука је упућена од највећег ауторитета власти – председника државе лично. Охолост, цинизам и хвалисање нису препоручиве у озбиљној полтици нити су одлике великих умова.

Дијалектика „слуге и господара“

Све у свему, манипулација са навијачким групама се показала као „батина са два краја“. Активирање другог краја проистиче из револта на двоструки морал, јер један је морал прокламован а сасвим други се збива у стварности уз сазнање да живимо земљи са границама од паучине која ропоће у испуњавању понижавајућих ултиматума, беди, преварама и свеукупном транзиционом глибу. У таквој стварности нису остварљиви њихови идеали и очекивања.  Тешко је контролисати насиље које настаје из револта због сиромаштва, превара, очаја и напуштености. Власт, њихови ментори и саветници превиђају чија су деца ти и такви „хулигани“ и „фашисти“. Превиђају да су то деца оног милиона родитеља који су остали без посла, без права на рад а тиме и на егзистенцију, да су то унуци оних стваралаца добара, градитеља, професора и лекара, чије пензије не покривају ни трошкове наметнутих пореских и комуналних рачуна, то су студенти на факултетима које купују криминалци и заштићени сведоци, деца која се не мире са решењима у којима преваре и лажи постају  морални императиви и да су то деца која препознају „мачкову пређу“ и „шарене лаже“. Таква, сурова реалност подстиче агресивност и насиље.

Власт губи из вида да су нове генерације увек имале сопствене пројекције, своје вредности и идеале без чега би људска срећа и слобода била обесмишљена и саката.

Превише се занемарује аспект узора свету младих људи а верује се у делотворност празних речи иза којих нема дела. Данас се на стадионима оре неке нове песме од којих подилази језа властодршце, попут оне која се чује на Маракани: „Слобино време, враћа се Слобино време!“

Навијачке групе су озбиљна претња и тајкунима, не толико због њиховог савеза са влашћу, јер тајкуни имају извежбан рефлекс благовременог „престројавања“, већ због сметње њиховим намерама да запоседу власништво над спортским клубовима и ресурсима.

Следи измештање пажње јавности са горућих проблема

Након ових дешавања а у условима најављених редоследа корака у обрачуну са хулиганима и носиоцима насиља, будно око контролора над овдашњим вршењем власти прво ће „обрадити“ понуђену слику стања и понудити формулу решења сагласно својим циљевима ширења америчког колонијалног канцера  (https://dzonson.wordpress.com/2009/05/18/bela-kuca-crta-nove-karte-na-balkanu/).  Отуда је, на основу уобичајеног шематизма глобалног тутора, реално очекивати извесне промене и померања унутар саме владе и владајућих странака као и кондиционе припреме резервних тимова. Тиме се измешта пажња јавности са мучног социјалног стања и ствара привид тобожњих промена. Поред поменутих измена у влади и странкама, не треба искључити ни неке локалне изборе са истим циљем (позориште за масе) и стварањем услова за увођење неких играча са „резервне клупе“, како би се пољуљала снага неподношљиво ојачале опозиције и неки делови увезали у структуру власти, чиме се купује тишина појединих опозиционих галамџија жељних власти по сваку цену.  Стварни циљ је континуитет колонијалног статуса Србије.

Модерни свет и стварност не допуштају ни једном народу да срља, да се клања пред  ауторитем власти и да тавори у колонијалном статусу, већ да допусти и  створи простор за креацију највећих појединачних и колективних вредности, око којих ће се окупити целокупна заједница и сачинити развојне планове своје земље у којој ће живети деца данашње деце.

Стиче се утисак да наша судбина и не зависи од нас. Да је наша судбина у рукама других.

marioneta
Тадић на четири (туђе) ноге

То може опстајати све док се делује неорганизовано и неповезано. Злу које прети, отпор може да пружи онај коме је зло намењено.

О историјском и демократском значају 5. Октобра


Аутор: Ратко Крсмановић
30. септембар 2010.

Уз сваку годишњицу петооктобарских догађаја, неизбежан је заглушујући закључак мање-више свих лидера ДОС-а, како је по среди „велика историјска победа демократије, промена, те да је ДОС испунио своја обећања…“ Страни медији су писали да је „Србија поново пронашла своју душу“. Та „велика победа“ и „проналазак душе“ су отпочели у пламену највеће државне институције – Парламента, пламену државне телевизије, оружаним активностима тзв. кризних штабова и криминалних група, њиховим упадима у државне институције, управе и јавна предузећа. Пљачке су биле само колатерална штета. Обични учесници демонстрација нису могли ни претпоставити да ће њихови лидери постати инструменти у рукама Запада за разарање СР Југославије а потом и Србије.

Продаја заводљиве приче о хипер срећној будућности у коју нас воде већ 10 година, није више убедљива ни за саму структуру ДОС-а.

вештина обмане

Нису била делотворна ни накнадна дисциплиновања непослушних. Извођачима радова на петооктобарским догађајима, заглибљеним у амбијенту корупције, подвала, афера, медијских цензура и манипулација, за даље трајање и пут „демократизације“ био је потребан и 6. Октобар у виду ванредног стања како би се звезде револуције лишиле сваке евентуалне сметње или неповерења у народу. „Ово је шести октобар, ово је нешто што је Србија очекивала“, пенио је од јарости и гнева током ванредног стања лидер ДОС-а и принц револуције Владан Батић (интервјуу за Блиц, 7. април 2003). Међутим, чак ни прагматични Запад није могао дозволити толику количини кршења људских права и суспензију демократске фасаде од стране „ватрених револиционара“ а у виду акције „Сабља“, осмишљене за обрачун са „непријатељима“. Ипак, у народу је остао страх као најсмртоноснији вирус који се ширио медијима. Био је то ефикасан начин да се скрши свака снага колективног деловања и жеља да се бране идеали правде и слободе. Наши ватрени присталице револуције, ни данас не губе наду у могућност репризирања француских одмазда и гиљотина од пре 200 година и новог револуционисање српског друштва. „Сада је јасно да 6. октобар никада није свануо и да посао мора да се уради до краја“ (Владан Батић у изјави Куриру, 5. октобар 2004, стр. 5).

Да бих се лишио евентуалног субјективизма у оцени ових догађаја и последица које су уследиле, послижићу се само неким подацима из књиге „Игра сенки“ Тима Маршала. Из његове књиге, која је својеврсна хронолологија припреме и извођења пуча у тадашњој СР Југославији, постаје јасно да је Запад пројектовао, финансирао и непосредно руководио петооктобарском “револицијом”, а потом обилато наплатио своју улогу кроз економску, финансијску и свестрану колонизацију земље. Наравно, рачуни се и даље испостављају. Запад је омогућио да сами, непосредни извођачи радова на њиховим пројектима колонизације наплате своју “револуционарну” улогу. Док се Маршал хвали улогом страних обавештајних служби на Балкану, улогом Запада у акцијама “Бљесак” и “Олуја”, наоружавању и обуци ОВК, овдашњи медији су заокупљени спровођењем агитпроповске политике ДОС-а и поданичког сврставања у ред асанатора поља злочина Северноатланске алијансе, покушавајући да прикрију или игноришу наставак НАТО злочина који се одвијају према нашој земљи и нашем народу, почев од даље разградње државе, злочина пред илегалним хашким трибуналом где се покушавају сакрити њихови почињени злочин против мира као родно место свих каснијих злочина и изместити одговорност на друге стране. О пучистичком карактеру ових догађаја говори сам Маршал на крају књиге, износећи податак да је Велимир Илић с колоном возила од 22 километара понео оружје и повео паравојску као и тим кикбоксера, што је “личило на државни удар”.

У поменутој књизи, уредник и новинар „Скај њуза“ нас обавештава о дугогодишњим припремама за “рушење режима у Београду”, те да су завршне припреме одржане у Лакташима код Бања Луке, као и да су се тада састали представници британске обавештајне службе МИ6 и наше војне обавештајне службе. Британци су добили уверење да се војска неће мешати у предстојеће догађаје и да неће пуцати у народ уколико буде бранио “демократски изабрану владу”.

Између бројних података он наводи да су стране обавештајне службе, пре свега британске и америчке, а затим и немачке, уложиле 60 милиона долара у независне медије, од 1997. године, потом у Отпор, а на крају, после НАТО бомбардовања 1999. године, у српску опозицију да би им помогли да с троне збаце Слободана Милошевића. Да то није успело 5. октобра, следећа прилика би се указала тек за неколико година, сматра Маршал.

лепо упакована лаж

Данас, чак и већини учесника ових догађаја, ношених обликованим уверењем о неопходности промена, постаје јасно да се иза деморатске фасаде крије намесничка, уцењена власт и корумпирана државна управа, која непрекидно арчи оно што је остало после похаре мултинационалних корпорација, не питајући за цену и последице. У исто време владајућа коалиција и даље понавља изанђалу паролу како је главни циљ њене политике улазак Србије у Европску Унију, шта више, “без алтернативе”, што заправо значи континуирано спровођење колонијалне и окупационе политике запада. Свако разумно и стварно развојно решење превазилажења заосталости, очувања интегритета, спречавања корупције и подела у друштву, условљено је тзв. релном политиком, односно прихватањем решења која диктира Запад.

Дакле, Запад јесте пројектовао и финансирао нашу “револуцију” да би потом вишеструко наплатио своју улогу кроз уништавање домаће привреде, образовања, система вредности, одбране, окупацију земље од стране мултинационалних компанија и банака које суштински данас владају Србијом. Истовремено, Запад је омогућио да већина ликова из галерије заслужних револуционара наплати своје услуге, који су иствремено били најдоследнији реализатори пројекта темељног разбијања најпре Југославије а потом и Србије. НАТО трупама су широм отворена врата и сви војни ресурси , отима се Космет, прети Санџаком И Војводином, гази се Република Српска… Ми ћемо све то бранити свим средствима само не и војним, што у преводу значи да и нећемо ништа бранити.

Историјски посматрано, заиста би се овај период могао сврстати у онај део политичке историје у коме Србија није одлучивала о својој судбини. То и није нарочита новост нити откриће јер је у таквом стању односа и решења Србија живела већи део свог живота. Међутим, сама историја није тако егзактна наука где постоје строге формуле и решења, али ни једно објективно сагледавање односних догађаја неће моћи избећи оцену о деструктивности И штети нанетој Србији и српском народу током и након петооктобарске револуције. Намесничка власт јесте испунила обећања, али, коме И за кога?! У амбијенту подвала, афера, превара, манипулације, медијских цензура, увожења разних трендова и вреднсти страних овдашњој култури и традицији, просечном грађанину остају недокучиве или недовољно разумљиве последице овакве „историјске победе демократије“. Остаје недокучива, поред свих „транспарентности“, грабеж плодова рада грађана Србије, природних ресурса, изврнуте колевке нерођене деце, гњечење слободољубиве и патриотске свести. Замагљена је слика, да је снага ове власти на туђим ногама, да је семе српског живота у туђим рукама.

Резолуција о злочинима у сребреници има за циљ да амнестира стварне злочинце и окамени односе мржње и освете


Аутор: Ратко Крсмановић


Упозорење на драматичне последице усвајања резолуције о злочину у Сребреници без идентификовања чиниоца злочина против мира


Може ли се човек данашњице одупрети препорукама и моделима понашања унутар понуђене и лажима импрегниране слике света?

Без оваквих питања и трагања за одговорима, човек би остао слеп, лишен сваке креативности и потребе да трага за истином и слободом. Био би изгубљен у простору између истине и лажи, слободе и ропства, добра и зла. Понуђене представе не траже креативност већ послушност. У спровођењу таквих образаца понашања, појединци почињу да доживљавају себе као силу која је кадра да произведе мисао и осваја слободу. Далеко сам од сваке помисли и уверења да треба окретати главу од ма ког злочина.

Погледајмо самопоуздање најгрлатијих заступника декларације у чијим обрисима понашања се не види презирање истине, жртава и самооптуживање, већ властито средство политичке борбе за приближавање Европи и „неговања“ на власти. Са нечувеном журбом се покушавају потиснути вредности које чине темеље елементарног достојанства једног народа, док се гурају илузионистички принципи и заблуде које представљају катализатор процеса труљења принципа правде и истине.

Од државе Србије се тражи да се „суочи са прошлошћу“ и да то своје суочавање резолутно изрази у форми декларације или резолуције о жртвама у Сребреници. Да згњечи осећања властитих вредности и слободе. Да самооптуживањем амнестира носице злочина против мира из кога су настали сви злочини. То се покушава образложити етичким, културним, политичким и европским разлозима, што недовољно упућеним и онима који своје “разумевање ” заснивају на површним медијским извештајима и пропаганди једне стране, може деловати прихватљивим и разумним.

Декларација је постала предмет огорчене политичке борбе и утркивања овдашњих странака, лидера, НВО, интелектуалаца, коментатора, окупационих гувернера и експозитура разних међународних организација. Стварни разлози и стварни наручилац овог акта нам нису саопштени!? Да би се правилно оценило овакво становиште значајног дела парламентарних странака, председника државе и председника владе, неопходно је да се читава галама сагледа и са становишта које је изван интереса властодржаца, притисака, пристрасности и дневнополитичких интереса.

Међутим, ослободимо ли се пристрасности и себичних интереса, видећемо да се смисао расправе и усвајања такве резолуције, своди се на удаљавање од пуне истине и неопходног утврђивања криваца за почињене злочине. Тиме се производи илузија о тобожњој одговорности, док се истина и универзално право гурају на стрампутицу а јавност доводи у заблуду. Маскирање пуне истине о стварним чиниоцима злочина представља нови злочин са непредвидљивим последицама.

Није неопходно објашњавати да су сви ратни злочини у искључивој вези са ратом. То је једноставна и разумљива чињеница, као што нико нормалан не спори чињенице о извршеним злочинима, не само у Сребреници. Сви злочини су могли бити почињени у условима већ почињеног злочина – изазивање рата. Наука, укључујући и право, то назива злочин против мира.

Поменута резолуција има задатак да маскира стварне актере злочина против мира и да спречи евентуална, тако важна разјашњења истине о злочинима у Босни и Херцеговини. Грађани на простору бивше СФРЈ су спречени да разумеју како је Балкан у протеклих 20 година претворен у мајдан пљачки и плен изазивања ратова и криза од стране организоване екипе са седиштем у Вашингтону. За замагљивљње истине и наставак пљчке, неопходно је распламсати идеолошке сукобе и поделе међу грађанима. Такве обрасце препознајемо широм света.

Моћна Америка најбоље продаје „услуге“ разних агенција за консалтинг, војну обуку, наоружавање и лобирање са циљем да се обезбеди привилегованим мултинационалним компанијама улога у снадбевању оружјем, инвестирању у обнови порушене инфраструктуре, изградњи војних база, кредитирању и тобожњег одржавања мира. То су разлози покретања грађанских и међународних ратова, „хуманитарних интервенција“ и истовременог прикривања тих разлога и актера.

Диктирано је и оркестрирано разбијање СФРЈ, изабрани и оспособљавани носиоци борбе за „државу хрватског народа“, за „унитарну Босну“, за „независно Косово“, за „аутономне области“… Изабран је и пројектован кривац! Није сувишно и овом приликом подестити на околност да оваквим операцијам у БиХ и на Косову, нису руководили апстрактни појединци и организације, већ врло конкретне личности, као например Даглас Феит и Ричард Перле (некадашњи високи државни функционери у Пентагону), који су од 1987. до 2004. године посредством Босанског одбрамбеног фонда и Ригс банке у Вашингтону, организовали подршку „ослободилачке борбе“ муслимана у Босни и на Косову, прикупивши силне милионе долара из арапских земаља и са далеког истока.

Истину о злочинима у БиХ је могуће разумети само са становишта целине. Стога, изгледа ми оправданим предочити у прердвечерје усвајања фамозне резолуције о жртвама у Сребреници и неке од околности које се игноришу а без којих није могуће разумети истину. У првој половини 1992. године одржана је Лисабонска конференција, којој је претходила чврста политичка одлука Алије Изетбеговића да створи независну БиХ, изражавајући своју одлучност поруком да је за такву решеност „спреман жртвовати мир“. У условима разбијања претходне државне заједнице СФРЈ, држава БиХ је постала прихватљиво решење не само за муслиманску, већ и за српску и хрватску страну уз неопходност решења којим би се обезбедило очување националних ентитета конститутивних народа. Такво решење је значило мир, али, Алијиним менторима није био циљ мир, па се Изетбеговић накнадно „досетио“ да одредници „независност“ дода нову одредницу – „недељивост“. Недељива БиХ је могла трајати само у недељивој Југославији, што је актерима рата било више него јасно. Изетбеговићев избор по „савету“ налогодаваца који су га политички обликовали, храбрили и отпочели наоружавати, представљао је избор рата. И таква жеља Изетбеговића би са лакоћом била обуздана да није било његових, већ поменутих моћних саучесника и ослонаца.

Сви каснији злочини у БиХ представљају последицу оваквог, свесно изазваног стања грађанског рата, односно злочина против мира. У наметнутим грађанским ратовима нема племенитости, достојанства, занимљивости… Свака резолуција о злочинима која игнорише ове околности обесмишљава и истину и жртве злочина као и сам смисао резолуције или декларације.

Осим тога, сама резолуција није у функцији „разумевања за патњу себи ближњих“ и помирења, већ окамењивања односа мржње и освете, јер друге стране грађанског сукоба нису изложене притисцима за доношење сличних декларација, док стварни инспиратор сукоба остаје амнестиран.

Са становишта могућих последица доношења овакве резолуције, реално је очекивати нови отклон у шовинистичке политике које ће тежити да буду провокативне и постати алиби нових притисака и уцена.

%d bloggers like this: