Јелена, баба које нема

Аутор:Гордана

Јелена, моја баба.. Нечија жена. Прво ћерка, па мама и баба. Када сам била врло мала, имала сам баку са кикама уплетеним и овијеним око главе. Носила је мараму, на крајевима дивно ишарану. Понекад би је скинула да намести косу и опет повезала, са обавезним шпицем на челу. Никада нисам сазнала (а сада је прекасно), засто је то радила. А, Јелена, баба које више нема, је била лепа. Млада, са плавим очима и веома лепим осмехом. На моју велику жалост, није била научена да показује нежности, на начин који је мени био потребан. Али јесте она показивала, на свој диван и јединствен начин. ТО, тада нисам знала. Сећам се само детаља. Сећам се свог смеха, који је захваљујући, мојој баба Јелени тада остао недирнут, непрекинут. Због ње дуго одзвањао целом кућом. Дивном сеоском кућом. После је моја баба, полако али сигурно старила и даље је имала исто уплетене кике и исто обавијене око главе. И старила и разболела се. Лежала у кревету, али ја понесена животним обавезама, је нисам много обилазила. Чак ни тада нисам схватала колико ме је волела. Како је човек проклет, стално нешто тражи, стално тражи, тражи доказе љубави на све друге начине САМО НЕ онај прави. А тај буде управо тик уз њега. На дохват срца и руку.

Сећам се, када сам била предшколског узраста, моји су ме водили у село. Волела сам то село. Његов мирис, његове људе, њихове испуцале руке, изборану кожу, земљу, ваздух, животиње, чак и кишу… па вашаре (нешто најлепше на свету). Тада је био, један врло леп обичај, да старије целивамо у руку. Деду, бабу обавезно, али се уопште не сећам да сам целивала стрица и стрину. И замислите, моја мала главица се тога стидела. Да, да обожавала сам село и жела са њима и ишла за сено, на кладенац за воду…обожавала мирис штале (и данас такође), али се моја мала плава главица стидела што љуби деду и бабу у руку. Ни дан-данас не знам зашто. Можда, зато што се моја мама тога стидела. Јер, забога, већ је живела у граду…а можда и због тога што се нису баш добро односили према њој…Ко зна…Али нешто је мене подстакло на то. Тако сам одахнула, када више то нисам морала да радим.

Елем, била сам мезимица иако је у тој кући била још једна девојчица. Моја сестра од стрица. Баба и деда су имали два сина, а ја сам прво унуче, па још женско дете у породици. Каже се да сам “обрала милост”. И тако приликом једне посете, ја која сам обрала милост, искористим тренутак када су се моји нешто запричали у изи. И мој истраживачки дух ме одведе из изе у собу. Ту су спавали баба и деда и била је огромна. Ту су биле и намирнице и била је славска соба и све је било ту, у тој соби. Брачни кревет, брашно шећер, јаја, суве шљиве, суве воћкице нанизане на пртен конац, одела, хаљине, сукње, мараме… све на једном месту. Цео живот у соби. Слике са старим рамовима на зиду. Старе слике са старим рамовима. Даклем, у тој соби је била корпа са јајима. Лепа плетена корпа, која мирише на пруће од кога је исплетена. Која је навукла и онај специфичан мирис из сеоских соба. Пуна пунцијата. Права домаћа јаја. Од кокица које су виделе сунце и осетиле ветар …кроз перје и пасле и пиле водицу свежу ..И које су спавале ноћу. Које нису морале цео боговетни дан да кљуцају и носе јаја. Пуна корпа. И онда долазим ја. Узела сам једно јаје и вероватно случајно испустила. Кажу да нисам била агресивна, већ увек весела и насмејана. Значи, није то било намерно.. Кад је пало на земљани под, наравно јаје је пукло. Односно сломило се, шта пукло. Никада нећу сазнати, шта ме је заинтересовало. Комбинација беланца и жуманца, жутог као сунце. Или несто друго. Тек, ја сам онда намерно једно по једно јаје испуштала из ручице и код сваког разбијања се кикотала. И тако редом јаје, за јајетом. Како су се моји, сетили да ме нема у изи и пошли у собу, не знам. Тек када ме је моја мајчица видела шта радим, па још смо у гостима, а ја правим штету, устремила се на мене као кобац на пиле. Иначе је увек тукла као Илија Громовник. Али не замерам јој то уопште. Заборавила сам. Чак мислим, да ме је понекад тукла, више због строгости, јер и сама тако васпитана. А код свекрве је ипак морала да остави утисак. Међутим, на сцену ступа баба Јелена, баба које је тада било. Срећа моја. И наравно, баба ко баба, није дала, да ме мама туче, Не. Њену мезимицу, не, никако. Бака је у ствари схватила, да ја то нисам са лошом намером радила, већ онако клиначки, детиње. А и много ме је волела, казе мој тата. То је иначе његова мајчица. Кажу да је мој тата иста баба (тј његова мајчица), а ја исти он. И знате ја сам поносна на то. И срећна због тога, јер сам касније из другог угла, гледајући схватила да су то дивни људи.

Баба је још дуго, дуго после тога живела. Онда је због болести била неко време полупокретна, па чак и једва покретна. Нисам била уз њу кад је умрла и осећам се страшно, због тога. Она је увек била Јелена Баба које има, за разлику од мене која сам увек била Гордана, унука које је ретко било у њеном животу. Али ја је волим и даље и мислим на њу. Јелена је у ствари баба које има у мени. У Гордани. Живи она у мом срцу и мојим мислима.Понекад јој цујем и глас. А увек је видим насмејану. Моју лепу насмејану баба Јелену. Јелена је ипак баба, које има.

Моје „Сељачке руке“

Аутор: Гордана

Колико сам пута гледала, те чврсте, тврде, изборане, квргаве, грубе сељачке руке руке -мојих сељака. Ишаране животом. Избраздане, као земља. Земљу бразда та иста рука, коју бразда земља на посредан начин. И тако у круг. На први поглед, да те страх

углавном по косици, пружају парче сира. Меког младог, нежног белог сира и указују на велику разлику. Пружа ми сељачка рука парче сира, а ја збуњена. Толика разлика. Живот у руци, у борама-браздама на руци, живот у сиру. И осећам се лепо, без обзира на збуњеност. Волим тај сир и ту руку, сто ми га несебично пружа. А она, га је и направила. И дивим се браон боји (од земље и сеоске прашине), која се, лепо разлива по парчету сира. Ту она сиђе са уморне, умазане руке, на топао, меки, бели и чисти сир. Ту склизне и остави траг. Први пут сам помислила, да то парче сира није чисто. Када сам схватила лепоту додира и стапања белине сира и браонкасте сељачке руке, била сам пресрећна што сам тако даривана. Најчистије и најплеменитије даривана, са љубављу, пуним срцем и помало стидни, што су им руке такве какве су. Знали су, да се та боја са њихових руку никада неће опрати. Она је део њих. Често пожелим да вратим то време и да изљубим најлепше руке на свету. Да им се захвалим, што ме дарују и објасним да су те руке најчистије на свету. Само, су остариле пре времена, односно пре газде јер годинама напорно, тешко и мукотрпно раде.

На њима је у свакој пори земља. Са упокојењем власника руку, одлазе у земљу. Мајчицу земљу. Земља земљи. Руке пуне земље одлазе у земљу. Прах праху. Љубав и туга заједно, онима који су на земљи. Да оплакују те руке, јер их горе више нема. Да се сећају срећних тренутака и нежног миловања иако су споља биле грубе. Удисала сам и упијала ту драгоцену љубав и не знајући. Била обавијена велом љубави, а не схватајући то. Можда, нико на мом месту (била сам клинка) то не би могао да схвати. Ко зна? Тада су ме те обичне, једноставне, искрене, сељачке, испуцале руке миловале, најнежније што се на свету може, испуниле сву својом нежношћу. Кад год се, тих руку сетим, срце ми игра од радости. И даље тражим, ту и такву љубав. Целог живота ћу је тражити. Увек када одем у село, осећам је. Поново и поново, потпуно исту, огромну, једноставну, лековиту.. Сетим се свих мени драгих људи, знаних и незнаних. Осетим да су ту, иако многи, одавно упокојени. Ту око мене, са мном и у мени. И заједно шетамо, кријемо се од кише и олује, тражимо хладовину, пијемо са извора, са кладенаца. Уживамо у првим јутарњим зрацима сунца, блејању, лајању, мјаукању, кокодакању, зујању пчела, ромињању кише.. свему што је чинило живот. Једино на њивама и ораницама, ливадама и пашњацима прашњавим друмовима и путељцима, жубору поточића и река осећам треперење љубави . У ваздуху, води, на деда кодиној сламарици, у чича градином амбару у штали у изи, крај огњишта… И знате шта? Једино сам ту срећна. Једино сам ту човек. Оно што треба да будем ја и сви ми.

И нисам се само у мом селу сретала са тим рукама. Годинама сам, гледала руке наших рудара. Јаке, чврсте, испуцале. Снажне, а нежне. Црне од прашине и уља, а лепе. Руке које копају,граде и можда, стидно милују … Са јамском прашином и разним отровима у порама. Ту прашину, ће моји драги борани, када дође време, однети свако са собом у мајчицу земљу.

Те руке су најлепше на свету. Оне су темељ наших живота и на селу и у рудницима.

Опанчићи

Да ли знате на које опанчиће мислим ?

Ја сам у селу видела, како изгледају „свињски“ опанци. Да, то су опанци направљени од свињске коже. Која није нешто посебно прерађивана, па је била мнооого чврста, крута и тврда. Моји су, у селу, то носили. Заправо, то им је била колико ја знам, прва обућа. А многим мојим прецима, вероватно и једина. Пробала сам их и ја. Мало су ме у почетку жуљали, али сам, још тада била упорна и на крају сам их савладала. Често сам трпела бол, киптећи од беса, (у себи) што се претварам. Али као и свака клинка, морала сам то да прођем. То значи, престало је са жуљањем. А, ја сам се, носећи их на нејаким дечјим ножицама, са њима верала по брдашцима, прескакала реке (којих у мом селу има четири), по пластовима сена, пењала на дудинке… Наравно, да сам много пута „љоснула“ на земљу. „Љоснула“ и ћутала, а сада ћу, први пут да признам зашто. Зато што, сам била омиљена личност, у селу и код мојих рођака. Сви су ме волели, мазили, чували, све ми показивали и давали. Ја сам била њихово „чудо, мало чудо „, њихова рођака из града. Сироти моји рођаци, мислили су да је привилегија живети у граду, не схватајући, колико богатсво, имају они на селу. Ваљда оно, туђе је увек слађе. Нису дуго знали да моја дечја душица, чезне за широким, мирисним пољима, за мирисом штале, блејањем оваца, када се уморне враћају са паше, за игром лептира, за буђењем са првим јутарњим зрацима који милују по лицу, за наслађивањем са крупним дудинкама на самом стаблу. Јер нема дражи, ако ти их неко убере. Најслађе је, када се попнеш на дудинку и береш сам и једеш, а измазан си од увета до увета. Они, наравно, никада нису очекивали, да њихова принзеца има тренутке слабости. И тако су и не знајући „ишколовали“, односно, очеличили своју принцезу. Само да се зна, никада нисам била размажена. Мажена да, размажена никако. Онда сам једног лепог сунчаног дана, шетала са мамом према згради општине. Тада су у улици која води до општине, са обе стране биле куће. Е па, са леве стране је био један чика опанчар.

Стари део Бора, очувани део…

Његов дућан опанчарски, за мене је био чудо. Унутра је прво, лепо мирисало. Затим, било је свега и свачега. Полунове ципеле поправљене, које чекају на полици свог газду. Увек сам се питала, да ли им је досадно на полици, или су радосне што могу да одморе још мало. Затим оне јадне, рашивене, одлепљене, које је тек требало срeдити. Елем, од свих њих су одмах привлачили поглед опанчићи. И то не било какви. Не опанчићи од свињске коже, какве сам у селу видела. И ови су од коже, али какве. И има равних, али …има и са малом потпетицом. А има их и које личе на сандале. Ма да бираш. Просто нисам знала, које су најлепше. Сваки пар је био леп за себе. Моја драга мајчица ми је увек куповала лепе ствари. А озбиљни и најмирнији тата на свету, је избор њој препустио. Тако се и тада најлепши пар опанчића, нашао на мојим ножицама. Танким дечјим ножицама, које тада, ни издалека нису личиле на ноге девојке. Али ружних пачића, има свуда, а и лепих лабудова. И тако сам ја пресрећна изасла из опанчареве радњице. Ма, нико са мном тада није могао да се мери. Јок, нико гарантујем. И онда су малу плаву главицу, са најлепшим опанчићима одвели у село. Тамо одушевљење. Право искрено. Њихова принцеза има нове, лепе, дотад веома ретко виђене опанчиће. Моја срећа је била у слободи, коју су ми отац и мајка дали. А то је, да се баш нису много оптерећивали, ако сам се мало испрљала. Нисам морала нигде, да седим укочено и глумим лепо васпитање. Тако је принцезица имала дозволу и слободу, да своје прве и најлепше опанчиће да свим сестрама и суседицама да пробају. А покушавала су и нека браћа да их пробају. Наравно да смо их врло брзо изарчили, али ми то није сметало. Зато што су сви били срећни, а и ја са њима. Није било зависти. Једни другима смо давали несебично све што имамо. И радовали се туђој срећи и радости.

Често се сетим тих дана. Раније ми је било лакше, док је нешто више постојало у тој улици. А данас, на жалост, само две-три кућице, са десне стране улице. Више се не сећам у којој кућици је била опанчарска радња. Али кад прођем осетим мирис козе, лепка, конца, видим то пригушено светло (јер никад није било довољно светла у тој радњици) и видим, моје прве најлепше опанчиће. Још увек су ту. Ено их тамо у излогу, на другој полици у средини. Оно што ме и данас чини срећном то су две ствари. Прво, моја радост, што су ми направили, у селу, моје прве „свињске опанке“. Друго, лица мојих сељачића, обасјана радошћу, што им дајем да носе опанчиће из града. Када се осврнем (наравно иза себе, јер се не могу освртати испред), и присетим свог живота, заиста сам имала бајковито детињство. И пуним срцем преносим ову слику, да вас макар мало, развесели ако може. Или сети неких ваших лепих тренутака. А све заједно да врати, макар на тренутак у улицу нашег лепог града, где је била мала, бајковита опанчарска радња.

Аутор: Гордана

Војска и калдрма

Аутор: Гордана

Ја управо имам велику инспирацију. Гледала сам нове и старе фотографије нашег града. Просто се питам, каква је то душа могла да уништи сву лепоту, коју једно време носи? Шта нам је остало од старог града, од његовог изгледа?Главна улица која носи назив Моше Пијаде,

ако није у медјувремену промењен назив, је била сва у калдрми. Тога се сећам . Пролазили су том улицом војници. Лепи , млади , озбиљни , поносни што су војници. А тада је мој ,ујка Дуле био у војсци. Ја , имала обичај, да када војници пролазе, питам неког од њих , да ли знају где је мој ујка ?

Понекад бих питала, понекад бих само молила да га поздраве. Тачно знам, не треба ни очи да склопим, да бих се сетила где сам стајала. Преко пута самопослуге на ИИ км. У сенци једног лепог дрвета. За мене је то било несто велико и часно.Имам ујака у војсци.Просто је моја мала плава главица , са великом машном у коси (обавезном, ваљда су тако лакше могли да ме виде , где год да сам, и познају по боји машне ) , треперила када војници пролазе. Знам ја , да је тамо негде мој кука Дуле ( тако сам га тада звала ) , овако леп војник.И храбар. И ако ја машем овим војницима, то ће и он да види. Мислила сам да машем њему.

Ако се њима смејем ( а зашто и не бих ) , осмеси лете високо преко неба , до њега. А пољупци отргнути са моје ручице, лепе се на његове уморне образе. На сликама је био леп.Миран и опуштен, а велики и храбар. И знала сам да је тамо негде далеко, отишо да нас чува. Ја мирно спавам. Заиста и јесам мирно спавала. Његово писмо је био догадјај. Ни сама тада, нисам схватала, зашто сам била толико срећна. Сада , када су дошла нека друга олујна времена, када је војник једнако убица, једнако наркоман, једнако силеџија, једнако агресор, једнако добра лова… Сада ми остаје само, да се сећам тих сличица из мог срећног детињства. Остаје ми да их запишем, изнесем из срца на видело дана, наравно сачувам за своје унуке. Јер не знам , шта ћу моћи друго да им поклоним. Иду још тежа , бојим се времена , од ових сада.