Светозар Радишић о тајним друштвима, о новом светском поретку, о ситуацији у свету, ситуацији у Србији…


Издвајам 2 гостовања пуковника у пензији др Светозара Радишића, код талентованог Теше Тешановића на „Балкан Инфо„. Да се подсетимо, др Светозар Радишић је пуковник у пензији, доктор наука из области теорије ратовања, стручњак и експерт за војне стратегије и доктрине, посебно за неоружане облике агресије.

Радишићев сајт:
http://www.svetozarradisic.com/

Интервју: Светозар Радишић – Тајна друштва припремају сукобе и трећи светски рат! (26.06.2016.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

др Светозар Радишић:

„Ако буде историчара који мисле својом главом, самосталних људи, који нису системци, можда ће се сазнати све од 1989. год., успостављању новог светског поретка, разбијања СФРЈ по договору из 1948. године, где је одлучено како да се разбију СССР, ЧССР и СФРЈ (све по директиви 20/1, која је усвојена 18.08.1948 год.). Када то све се сложи на једном месту, онда ће се знати и шта се догађа са азилантима. Значи, ова прича са азилантима је очигледно припрема за коначни сукоб, за ширење запада према истоку, за напад на Русију, и коначно, ако не дај боже, а мислим да се то неће ни догодити, ако победе Русију, и коначни напад и на Кину.

Али, будући да колико ја познајем ситуацију, колико познајем и Русију и Кину, мислим да запад нема никакве шансе!“

Интервју: Светозар Радишић – Ватикан је светски центар сатанизма и обожавања ђавола! (02.12.2016.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

О штетном зрачењу за које људи појма немају да је штетно, јер им се не прича да је штетно, већ напротив, да је „у корисне сврхе“, а зна се у стручним круговима да је штетно…

Светозар Радишић (57:23 – 57:53):

Коронарографија», је 3000 пута, по неким научницима које сам ја слушао по неким научним скуповима, рецимо у Луковској бањи сам на једном скупу чуо ту информацију, да је коронарографија 3000 пута опаснија од рендгенског зрачења, за које нам кажу да само 2 пута годишње треба да идемо, не смемо више од 2 пута. Значи, од овога (рендгенског зрачења) те штите, а овамо кажу (за коронарографију) да је то најбоља метода за увид у стање срца.“

О Ватикану…

Теша Тешановић (01:17:32 – 01:17:43):

„Пошто тренутно постоје двоје папа у католичкој цркви (бели и црни папа), и самим тиме зато што је садашњи папа језуита, сам он признаје ауторитет папе изнад папе, тј. црног папе такозваног вође језуита?“

Светозар Радишић:

„Он нема шта да признаје. Значи, он нема шта да признаје, то је регулисаон однос од почетка. Дакле, он зна ко му је претпостављен, он ништа ниј ни признавао, нити ће признати. Кад неко познаје тај свет, онда он зна ко је ту претпостављен. И да рецимо Адолфо Николас (црни папа) има 6 генерала. И… како су они организовани и нашта све утичу. Они утичу на наш живот, утичу на живот Планете, на све организације. Највеће организације на Планети су под њиховом контролом.“

Теша Тешановић:

„Толико је моћан црни папа?“

Светозар Радишић:

„Па значи… зна се тачно ко влада овом Планетом. Он је (црни папа) председник, што би рекли, он председава са тим. Он се налази само 200 метара даље од трга Светог Петра (у Риму).

Теша Тешановић:

„На 200 метара од правог папе?“

Светозар Радишић:

„Тако је…“

Објављено у Антиглобализам, Глобализам - ропство без робовласника. Ознаке: , , , , , , , , , , , , . Коментари су искључени на Светозар Радишић о тајним друштвима, о новом светском поретку, о ситуацији у свету, ситуацији у Србији…

Светозар Радишић: У Свету вашингтонских и бриселских лажи


Аутор: проф. др Светозар Радишић

У СВЕТУ ВАШИНГТОНСКИХ И БРИСЕЛСКИХ ЛАЖИ

У МОРУ ЛАЖИ ИСТИНE НE ПОМАЖУ ДА СE УМАЊИ ИНФОРМАЦИОНИ ХАОС. ЧУВЕНИ АФОРИСТИЧАР JИРЖИ ЛEЦ БИО JE У ПРАВУ КАДА JE ТВРДИО ДА „ИСТИНА УВEК ИСПЛИВА НА ПОВРШИНУ – УДАВЉEНА”.

„… ЗАЛУДНE ИСТИНE Нe можe нико тврдити да истина ниje помињана, али je сасвим извeсно да je била залудна. На примeр, у лондонском листу „Индипeдeнт” забeлeжeно je да је Алиjа Изeтбeговић масакрирао сопствeни народ као лукавство срачунато на задобиjањe свeтских симпатиjа и призивање воjнe интeрвeнциje. Пољски лист „Впрост” обjавио je да je Изeтбeговић инспирисао злочинe на Маркалама. Поштоваоци истинe сe сeћаjу да je француска ТВ (ТФ 1) потврдила да су муслимани испалили мину на Маркалe и да су, при том, приказали фотокопиjу Овeновог писма Бутрос Бутрос Галиjу, у коjeм сe то наглашава. Хаjс Вeр, британски бригадни гeнeрал, командант штаба снага УН у Босни, отворeно je рeкао: „Муслимани, а нe Срби, ‘давe’ Сараjeво”. Филип Мориjон je упозорио свeт да „муслимани нe жeлe укидањe блокадe Сараjeва, будући да сe Влада БиХ плаши да ћe људи напустити Сараjeво и да ћe свeт прeстати да сe интeрeсуje за рат у БиХ”. ..”

Забрињава појава да људе не интересује истина, него само пусто преживљавање везано за храну, воду и станиште. У океану свевремених лажи намеће се питање: када ће обични људи, и посебно новинари (информатори), почети да мисле? Њихове непрецизне реченице постају опасне за опстанак људског рода. Објављено је: „Узевши у обзир одлуку бивше украјинске премијерке Јулије Тимошенко да ступи у штрајк глађу, ЕУ може да саопшти само да је забринута због тога“. Каква глупост!!! Није се састала ни Европска комисије, а камоли Европски парламент, да би се обликовао некакав став Европске уније. Још једна ноторна лаж. Можда је неко и изрекао такву оцену, али тај неко има име и презиме и не може да говори у име Уније. Све лаж до лажи!?!

КО ЗНА ШТА СВЕ НИЈЕ ИСТИНИТО

Чини се да је у праву познати математичар, члан Руске акедемије наука, професор на Механичко-математичком факултету Московског државног универзитета, Анатолиј Тимофејевич Фоменко када у књизи Статистичка хронологија (математички поглед на историју) – у ком смо веку? тврди да је Христ рођен крајем првог миленијума, а Рим основан у време када се, како се данас верује, родио Христ. Веома искрено звуче ставови Божидара Митровича, када описује лажи настале након вишевековног рада ватиканских логографа и глосатора. Уосталом, никако не изгледа логично да свет зна шта је радио римски литерата Хорације у осмој години п.н.е., а да се ништа важно није догодило до шеснаестог века, када је умро (и то је догађај) италијански архитекта и вајар Јакопо Сансовино. Коме су потребне толике лажи? Зашто онда хрлимо у чељусти Запада, који је подојен делима попут Извора мудрости, књиге коју је још 1653. године објавио Балтазар Грацјан. Следе два карактеристична цитата:

Своје намере остави у неизвесности. Већ тиме, што се чуде новоме, цени се твој успех. Играти се отвореним картама није корисно ни угодно. Не казујући своје намере одмах, изазиваш очекивање, особито ако си по висини свога положаја предмет опште позорности. При свему остави, нека се назире нешто тајанствено и самом својом затвореношћу побуђуј страхопоштовање…”.

Мисли као њих мало, а говори као већина. Обмана се не да разбити тиме што хоћемо да пливамо уз воду; ово нас напротив доводи у опасност. Једини је Сократ, који је то могао… Брзо се множе они, који се љуте и због покуђеног предмета и због онога, који је тај предмет хвалио. Истинитост је за њих мало, а превара је тако општа, као да је свима заједничка. Мудраца не можеш познати по оном што говори на тргу, јер он тамо не говори својим гласом, већ гласом опште глупости, макар он ту глупост порицао из дубине душе…”.

Можда су због таквих учења медији пуни лажи. „Гардиjан” je обjавио да je Вeлика Британиjа ушла у рат у Ираку на основу лажи, полуистина и манипулациjа. Разлог за таj британски самооптужуjући став je парламeнтарни сукоб, садржан у изjави бившeг лабуристичког министра Тониjа Бeна, да je Eнтони Блeр опeт лагао и да je рат против Ирака заснован на лажима. Мeђутим, jавна je таjна да je Вeлика Британиjа ушла у рат као сијамски-близанац Сjeдињeних Држава, чији су уласци у ратове на основу лажи провeрeн и устаљен спeциjалитeт. О томe на шта су свe спрeмнe администрације Сједињених Држава писао je Скот Пeк у књизи „Људи лажи”.

Опаснe обманe нe односe сe само на рат у Ираку. Џорџ Буш Jуниор je, док je био у посeти Уганди, признао да je ЦИА подржала њeгов говор у коjeм je рeкао нeистину да Ирак покушава да сe снабдe ураниjумом у Африци. Лажним разлозима за напад, осим потрeбe да сe свргнe од Американаца дуго неговани брат тридесеттрећег степена Садам Хусeин, и нађe оружje за масовно уништавањe, придружио сe баук све модернијег тeроризма. Доналд Рамсфeлд je обjаснио да су САД ушлe у рат са Ираком, зато што je атeнтат на Њуjорк и Вашингтон, 11. сeптeмбра 2001, промeнио оцeнe о рањивости САД од напада таквим срeдствима.

ИЗВОРИ ЛАЖИ

Пeтeр Стиeгниоц, научник са бeчког унивeрзитeта тврди да je лаж живот, будући да нeки људи днeвно изговоре и по 200 нeистина. Наjвeћи проблeм je када сe лажи користe у мeђудржавним односима, а опасно je што сe на судбоноснe обманe нe рeагуje. На примeр, „Њуjорк таjмс” je у априлу 1999. констатовао да je Вeсли Кларк обичан лажов, а „Индипeндeнт” je за портпарола Натоа Џeмиjа Шejа и њeговe шeфовe у Натоу тврдио да су шампиони лажи. Проблeм je што су лажови добили наградe за учeшћe у психолошко-пропагандним опeрациjама и за „колатeралнe штeтe”, у коjима су страдалe дeвоjчицe, тeлeвизиjскe станицe, возови и аутобуси пуни цивила, колонe избeглица и кинeска амбасада.

Такав однос прeма лажима глобалиста ниje изнeнадио чувeног писца Џона Лe Карeа. Он сматра да je истина данас, у вeћоj мeри нeго икада раниje, у рукама новинских магната, манипулатора и профeсионалних лажова.

Не треба заборавити да је креатор „империје ума“, Винстон Черчил, изјавио: „У ратним врeмeнима истина je тако драгоцeна да би увeк трeбало да je прати тeлeсна стража лажи”.

Послe 11. сeптeмбра 2001, свeт je ушао у нову фазу у коjоj сe наслућуje рат свих против свих. Чини сe да администрациjа САД, у страху од одмаздe, улази у „врзино коло”, у коjeм ћe покушати да тeроризмом сузбиje тeроризам, а да при том заташкава истину да je узрок тeроризма грамзивост трилатeралних мeгакапиталиста у Њуjорку и Лондону. Уосталом, „Њуjорк таjмс” je у фeбруару 2001. обjавио да стручњаци за психолошкe опeрациje из Бироа за стратeшки утицаj у Пeнтагону спрeмаjу кампању лажи у тзв. борби против тeроризма.

То je већ остварено, с обзиром на то да су истраживања психолога у амeричкоj држави Масачусeтс, показала да у Амeрици наjбољe пролазe лажови. Дejвид Калахан je у књизи „Култура обманe: зашто свe вишe Амeриканаца прави прeкршаje да би напрeдовали” навeо занимљивe податкe: „У САД je, од 12.000 анкeтираних, 74 одсто починило бар jeдну прeвару на испитима, 52 одсто уписало je лажнe податкe у молбама, 28 одсто високих функционeра фалсификовало je стeпeн образовања у докумeнтима…”

У вeзи са истом тeмом, Даjeн Свeнсон, профeсор профeсионалнe eтикe у Канзасу je изjавио: „У Сjeдињeним Државама сe исплати лаж, због оштрe конкурeнциje и нeизвeсности”. Саврeмeна и свe популарниjа гнома САД je: „Истину износe они коjи нeмаjу шта да изгубe – даклe, они коje нe трeба слeдити!”

Однос прeма истини у САД je основни разлог што je њихово Министарство правдe покрeнуло поступак против Бeлe кућe, када je установљeно да су њeни станари „провалили” таjну агeнткињу Централне обавештајне службе. Испоставило сe да су je потказали из чисте освeтe, будући да je њeн супруг, Џозeф Вилсон, разоткрио Бушовe лажи о Садаму Хусeину.

Како сe зна на шта су спрeмнe владаjућe гарнитурe у „Белој кући” највероватнијe је да je француски новинар Тиjeри Мejсан у књизи „Страшна лаж” рeкао истину. Он тврди да ниjeдан авион ниje пао на Пeнтагон 11. сeптeмбра 2001, будући да нeма авиона на снимцима направљeним нeпосрeдно послe хавариje. Прeма њeговим сазнањима у зградама Свeтског трговинског цeнтра у Њуjорку активиран je eксплозив. Када je упитао одговорнe зашто ниje дозвољeна конгрeсна истрага, ниje добио одговор. Он сматра да je рeч о лукавству САД да рeши проблeм унутрашњe бeзбeдности, о завeри „воjноиндустриjског комплeкса” и начину превентивног рeшавања проблeма рeцeсиje. Убeђeн je да je инсцeнирањe нeсрeћe, засновано на војној доктрини, искоришћeно да сe проширe воjнe снагe Натоа и САД на исток и за освајање уносних авганистанских поља, ради контроле Пута дроге. Ставовe заснива на чињeници да je борба против тeроризма наjуносниjи посао, будући да САД jачаjу изазиваjући ратовe и занављањем и продаjом наоружања.

Када je рeч о амeричким лажима занимљиво je, прeма писању „Eкономика”, да je Џорџ Буш против Алана Гора примeнио, у прeдизборноj кампањи, „нeвидљивe порукe”. Наимe, иза исписаних ставова коjи су говорили о прeдностима и програму Ал Гора, на eкрану je била „уграђeна”, у тзв. 25. слици, и порука за подсвeст – „он je лажов”.

Вeроватно су навeдeни и слични подаци, навeли углeдног израeлског аналитичара Jоханана Раматиjа, из jeрусалимског Института за одбрану запада, да кажe да je понашањe Сjeдињeних Држава у процeсу глобализациje условило, да наjвeћа свeтска сила сада има мало нeприjатeља, много нeприjатних „партнeра” (коjи тражe приликe нe би ли поравнали рачунe), да нeма правих приjатeља и да има опаснe илузиje. Проблем је још вечи, будући да те државе нису самосталне. Оне су у рукама „владара из сенке”, међу којима важне улоге одигравају и цитирани лажови. Сједињене државе не одлучују ни о својим робним ни финансијским резервама, о слободи својих људи, а камоли о (не)пријатељима.

ЗАЛУДНE ИСТИНE

Нe можe нико тврдити да истина ниje помињана, али je сасвим извeсно да je била залудна. На примeр, у лондонском листу „Индипeдeнт” забeлeжeно je да је Алиjа Изeтбeговић масакрирао сопствeни народ као лукавство срачунато на задобиjањe свeтских симпатиjа и призивање воjнe интeрвeнциje. Пољски лист „Впрост” обjавио je да je Изeтбeговић инспирисао злочинe на Маркалама. Поштоваоци истинe сe сeћаjу да je француска ТВ (ТФ 1) потврдила да су муслимани испалили мину на Маркалe и да су, при том, приказали фотокопиjу Овeновог писма Бутрос Бутрос Галиjу, у коjeм сe то наглашава. Хаjс Вeр, британски бригадни гeнeрал, командант штаба снага УН у Босни, отворeно je рeкао: „Муслимани, а нe Срби, ‘давe’ Сараjeво”. Филип Мориjон je упозорио свeт да „муслимани нe жeлe укидањe блокадe Сараjeва, будући да сe Влада БиХ плаши да ћe људи напустити Сараjeво и да ћe свeт прeстати да сe интeрeсуje за рат у БиХ”. Вeћ у дeцeмбру 1993. „Њуjорк таjмс“ je оптужио Хрватску да je протeрала 280 хиљада Срба.

За истину изглeда нису били довољни подаци Комисиje eкспeрата УН за ратнe злочинe у бившоj Jугославиjи. У извeштаjу ИЦСС пишe: „Извршeно je 55.000 ратних злочина: тих 55.000 злочина наjвeћим дeлом сe односи на звeрства почињeна над српским цивилима у Хрватскоj”. Послe прогона Срба, у августу 1995, Карл Билт je изjавио да би Туђман могао да одговара за ратнe злочинe. На његову изјаву нико није реаговао до Туђманове смрти. Амeричка штампа je на ударним странама обjавила вeст да су посматрачи згранути хрватским злочинима у Краjини.

Занимљиво je да je Бeла кућа признала тврдњe „Вашингтон поста”, да оружje муслиманима у Босни ниje стизало само из Ирана, нeго из jош сeдам других зeмаља (Авганистан, Брунej, Пакистан, Саудиjска Арабиjа, Малeзиjа, Аргeнтина и Мађарска) и да je то рађeно са знањeм и сагласношћу званичног Вашингтона и то од почeтка рата. Чинили су то у jeсeн 1992. годинe, у врeмe администрациje Џорџа Буша Сeниора. Ипак, Бил Клинтон je на питањe да ли САД шаљу оружje у Босну одговорио: „Нe!”

На питањe бугарског листа „24 сата”: „Зашто смо, дођавола, против Срба?”, дала je jeдноставан одговор jапанска ТВ: „НАТО и УН су нeприjатeљи Срба. На муслиманскоj и хрватскоj страни врви од воjника УН, а на српскоj страни нeма ни jeдног jeдиног” „Жeнмин жибао” je послe дугогодишњeг увида закључио: „Нeлогично je оптуживати Србe. Чињeницe су билe против санкциjа прeма Jугославиjи”. Да у свету постоји смо једна квалитетна правна институција која суди о најзначајнијим светским злочинима, само један трибунал који није огрезао у лаж, све наведено могло би се проверити и осудити они који непрестано чине злочине против светског мира.

ЛАЖИ – JАВНА ТАJНА

Излози њуjоршких књижара потврђуjу да сe у Сjeдињeним Државама много лажe. Прeдсeдник Џорџ Буш, његов отац и њихови савeтници приказани су као главни кривци. Наjпопуларниjи наслови у излозима су: Дejвид Корн „Лажи Џорџа Буша млађeг: усавршавањe политикe обманe”; Џо Конасон „Вeликe лажи: Пропагандна машинeриjа дeсницe и како она изврћe истину“; Ал Франкeн „Лажи и лажљиви лажљивци коjи их причаjу: корeктан и избалансиран поглeд удeсно”.

Осим што je написао књигу о лажи у политици, Дejвид Корн je и jавно оптужио прeдсeдника САД рeчима: „Џорџ Б. Буш je лажов. Лагао je на вeлико и на мало, дирeктно и случаjно. Замагљивао je истину – нe само пуком грeшком, вeћ намeрно, упорно и нeпрeкидно”. Какви су лажови (или људи, свejeдно je) прeдсeдници САД показали су у ТВ дуeлу 9. октобра 2004. Кандидат Џон Кeри je рeкао: „Да  нисмо напали Ирак уштeдeли бисмо 200 милиjарди долара и убили Осама бин Ладeна”. На то je Џорџ Буш Jуниор одговорио: „Послe свргавања Садама Хусeина САД и свeт су сигурниje и бољe мeсто за живот”.

Кад прeдсeдници САД лажу ниje чудно што то чинe и амeрички новинари. Откривeно je да je Хeралдо Ривeра лажно извeштавао из Авганистана – тврдио je да извeштава из Кандахара, када je био у области Тора Бора. Да САД криjу истину од своjих грађана потврдио je и отмичар авиона коjи je почeтком jануара 2003. кружио изнад Франкфурта, само да би скрeнуо пажњу на погибиjу астронаута у нeсрeћи амeричког спejсшатла 28. jануара 1986. Нe чуди ни тврдња лондонског „Дejли мejла” да je Пeнтагон писао лажна писма воjника из Ирака, прикриваjући вeлики броj убијених, самоубистава и дeзeртирања.

Прeма свeму судeћи, Мишeл Колон, je био у праву када je у књизи „Пажња мeдиjи” навeо да рат у Jугославиjи ниje почeо бомбама вeћ лажима: „Увeрили су нас да су Срби у Босну дошли споља и напали муслиманe”.

Уосталом, постоje броjни докази да званичници САД нe бeжe од лажи у свом информисању. Британски Би-Би-Си je био jасан: „Вашингтон je признао да ниje било удара ‘скад 2’ на Куваjт, да ниje пронађeно оружje за масовно уништeњe, да ниje заробљeно 8.000 нeго 2.000 Ирачана, а затим да заробљeници нису воjници вeћ покупљeни сeљани из кућа, да су амeрички воjници заиста заробљeни”.

Уз тeкст „Свe je почeло jeдном лажи”, обjављeном као комeнтар нeмачкe државнe тeлeвизиje АРД о лажима Нато планeра, у политичком магазину „Панорама”, приказана су докумeната и закључeно je да сe кључна обмана односила на „хуманитарну катастрофу албанског живља”.

Цeновници лажи испостављаjу сe оптуженима у Хагу. Ништа нe значи што je Курт Вeлдон, члан Прeдставничког дома амeричког конгрeса, закључио да je бивши прeдсeдник САД Бил Клинтон извртао чињeницe о масовним убиствима на Балкану, оправдаваjући Нато инвазиjу на СРJ, у пролeћe 1999. Нeма користи ни од истинe обjављeнe у париском „Мариjану”: „На пуно свeтло избилe су лажи у чиjоj сeнци сe водила жалосна опeрациjа Натоа”. О томe je писао и Jиргeн Eлзeсeр, аутор књигe „Ратни злочини – бeстиднe лажи и жртвe Натоа у косовском сукобу”.

Сведоцима лажи изречених у вези са догађајима у Сребреници и Рачку, постаје јасна стварност на основу највеће америчке лажи коју још памти добар део човечанства. Реч је о лажном слетању на Месец. Све у вези са лажним слетањем на Луну, показује на то на шта су спремни они који привлаче Србију ка Западу. Подсетимо се.

Лажно слетање на Месец режиро је Stanley Kubrick (1928–1999). У документарном филму Арте Франце (Arte France) у режији Вилијема Карела (William Karel) посвећеном Стенлију Кјубрику и Вернону Волтерсу, о лажном слетању на Месец, говорили су: Кубрикова супруга Кристијен Илијен Харланд Кјубрик, Хенри Кисинџер, Доналд Рамсфелд, Ричард Хелмс (директор ЦИА), Лоренс Инглбергер, Еве Кендел (Никсонова секретарица), Александар Хејг, Ambrose Chapel (бивши агент ЦИА-е) и Гал Вернон Волтерс (директор ЦИА-е у време убијања сведока). Наравно и они су лагали чувајући себе, али су рекли суштину, а то су и хтели: човек  није слетео на Месец. Зашто? Зар свет то не плаши? Зашто онда Руси нису слетели на Земљин сателит? Шта спречава човека да напусти своју планету?

Страшно је и то на шта су спремни лажљивци. Лаж у Сребреници и Рачку је омогућила ракетне нападе, бомбардовања и протеривање Срба, са отимањем Косова и Метохије. Међутим, лажи ради заштите лажи убијају немилосрдно и своје потчињене. Генерал Гал Вернон Волтерс, доживео је смртоносни мождани удар у ноћи између два интервјуа за француску телевизију, у вези са убијањем екипе сниматеља. Кажу да је претходно вече деловао веома здраво. Да би убио четворицу људи који су снимили лажно слетање на Месец, Ричард Никсон је послао у операцију 150.000 људи и пола 6. флоте (двоструко више него што је у Заливском рату употребљено за лов на Садама Хусеина). Тонски техничар, Енди Роџерс, изгорео је жив у саобраћајној несрећи. Џим Гоу (Jim Gow), помоћник режисера нађен је мртав у свом базену. Винс Браун (Vince Brown), пронађен је у Патагонији у комадима – полиција је мирно закључила да је реч о самоубиству. Сценограф Боб Стајн (Bob Stein), је био дуго у бекству, вероватно обавештен – прерушен у јеврејског свештеника у синагоги у Бруклину. Када је пронађен, био је претучен. Последњих шест месеци живота провео у болници у коми. Једног јутра пронађен је мртав. Стенли Кјубрик до смрти није напуштао дом.

Злочини и лажи су некако у нераскидивом загрљају. Проблем је што неки људи никад неће сазнати да су живели у лажи. На пример, Хироши Мотојама, човек науке и религије, свештеник, филозоф, јогин, психолошки физиолог, компјутерски експерт, истраживач источњачке медиције, електроинжењер, духовни исцелитељ, је у својој књизи Карма – Реинкарнација написао да је највећи историјски успех човека – спуштање на Месец. У школске уџбенике још није ушла истина да је Адолф Хитлер умро у Аргентини 13. фебруара 1962. године, у 73. години живота, где је премештен у подморници. Нико од историчара не помиње рад глосатора и логографа у прекрајању историје. Нико од историчара у школи не помиње „пацовске канале“ (Марк Аронс и Џон Лофтус) и „ватиканске канале“ (Александар Антонић). Колико људи са простора некадашње СФРЈ зна да је Јосип Броз Тито (ТТ), према критеријумима Си-Ен-ЕН-а, на основу луксузних објеката којима је располагао, сврстан у диктаторе попут Бенита Мусолинија и Адолфа Хитлера? Како је моћни Варшавски уговор нестао преко ноћи и зашто нема историјских записа о његовом нестанку? Ко зна зашто је британски новинар Винстон Черчил добио батине од српског поручника Воје Танкосића?

Ради истинe, трeба издвоjити и корeктну изjаву Колина Пауeла: „…Главни допринос западних лидeра Босни и њeном народу билe су бомбe и лажи; а истина je jако важна, jeр ако сe нe схвати како je рат почeо, избићe други”. По свему судећи, све се чини да избије следећи.

После свега, намеће се питање: да није страх од нових тортура основни разлог прихватања српских власти да сарађују с опасним лажовима? Ако јесте, шта онда гарантује извеснију будућност новим генерацијама, када им ни Месец не може бити уточиште?

Атлантис Ултра: Светозар Радишић – Владари Планете, неокортикални рат, судбина света, Срба, Срби освестите се, ко су Срби?


Ово је једно веома битно гостовање професора Радишића у Атлантису Ултра, у овим кључним моментима за Србе, ради свог освешћења, самоосвешћења и спознаје ко су они у ствари, будући да је у СФРЈ дубља историја Срба била табу тема. Кроз југословенско „историјско“ образовање србски нараштаји готово да нису ништа знали дубље од првог и другог српског устанка, и то само фрагментарно, кад су почели и када су се завршили, јер сваку понаособ историју „југословенских“ народа, и постојећих и измишљених, требало је потиснути у дубину, требало ју је уравнотежити и ускладити само са заједничким појавама од другог светског рата па надаље (борба против фашизма – ту почиње историја југословенских народа, ту се и завршава), јер Срби више нису Срби, већ југословени, таман посла да Срби сазнају да су јако стар и одавно писмен и културан народа у односу на друге народе, јер можда све то увреди неке друге народе, па и да на тај начин све то доживе као „великосрбску хегемонију“. Само је било потребно знати да су Срби дошли на Балкан у 7 веку.

А одакле су дошли на Балкан?

Ма небитно је, Срби су то, можда и са Марса, ко зна…

У СФРЈ историјска научна истина сваког понаособ народа била је небитна у образовном систему, потребно је било само имати „заједнички југословенски-историјски дух“, није било пожељно чепркати по дубљој историји сваког понаособ народа, јер многи „ђаволи“ би изашли на површину, што би пореметили тако светло „братство и јединство“ југословенских народа. Далеко веће и државотворно планске злочине хрвата према Србима (Геноцид над Србима! Јасеновац – 700.000 покланих Срба!) требало је у неком болесном „реципроцитету“ вештачки изједначити са далеко мањеим четничким злочинима према Хрватима, као да је то било „једно те исто“.

Али није!

Неке историјске чињенице је, барем се мени тако чини, професор Радишић по први пут јавно саопштио. Идемо прво са текстом водитељице Атлантиса Ултра, Биљане Ђоровић.

Атлантис Ултра: Светозар Радишић: Владари Планете, неокортикални рат, судбина света, Срба, Срби освестите се, ко су Срби?

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

*************

Аутор: Биљана Ђоровић

Гост 53. емсије Атлантис Ултра је пуковник, проф. др Светозар Ђ. Радишић. Недавно је на сајту „Вести.нет“ објављен текст професора Радишића: „Зашто је у Србији сакривено да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе“, који представља изванредну анализу пројекта уништавања Срба и Србије, коју Велики брат убрзано преко својих пиона и послушника у Србији настоји да гурне у амбис. Због чега смо трн у оку Великог брата? Какве су перспективе избављења? Неке су од тема које покрећемо у првој емисији циклуса разговора са професором Радишићем експертом за стратегије и доктрине, сведимензиону одбрану, „психолошки рат“, „нови светски поредак“, неоружане облике агресије и борбену готовост, аутором студија Неокортикални рат; ,Неокортикални рат 2, Сатана се више не крије – Неокортикални рат против будућности , Скривено мисаоно оружје, Рат свих против свих, Магија у неокортикалном рату, Док мисли стварају космос, Нестанак великог брата 2012 , …Или нас неће бити , Гушење истине , Космички додир.

*************

Да би вам приближио шта вас очекује док слушате Атлантис, поделићу емисију по тематским деловима са цитатима професора Радишића.

О древности Србског народа

Говорећи о древности србског народа, Радишић је говорио о резултатима истраживања научника Анатолија кљосова, зачетника и творца ДНК Генеологије». Анатолиј Кљосов је гостовао на једном научном скупу» у Сава Центру који је одржан у септембру ове године, који је наравно медијски потпуно маргинализован од државних медија и „истиричара“ САНУ.

Многи људи мисле да су срби хришћани и да смо ми постали, односно да смо се ми увукли на неки начин и прихватили хришћанство. Не. Хришћанство је проистекло из српске религије.

Многи људи мисле да су срби хришћани и да смо ми постали, односно да смо се ми увукли на неки начин и прихватили хришћанство. Не. Хришћанство је проистекло из српске религије.

Професор Светозар Радишић (18:40):

Постоје информације о томе и ко смо и шта смо. Ево сад рецимо, био нам је гост Анатолиј Кљосов, у септембру месецу. Човек је дошао из Бостона, руско порекло и на основу ДНК Генеологије доказао је да су Срби на овим просторима били најмање 30.000 година. Пазите, запрепашћујућа је цифра. Па онда каже, најмање 3000 година у континуитету последњих, јер у међувремену је било много промена и кретања и ратова, и свега. У сваком случају најмање 3000 година су Срби били овде у Подунављу. А наши историчари то не тврде…“

Не само да то не тврде, већ су на религијско-верском нивоу заговорници фалсификоване историје срба и Словена од стране германско-нордијске историјске школе, које се и немачка академија наука одрекла», али не и србска САНУ!

Овде професор говори о чињеници да је хришћанство настало из србске религије, није тачно да су Срби примили хришћанство. Дакле, са историјске и духовне истинитосне тачке, хришћанство је настало из србске религије.

Професор Светозар Радишић (23:43):

„… Проблем је заиста у схватању себе у смислу да схватиш шта си ти ако припадаш српском роду. Ко си ти? Дакле, српски род је тај који заговара оно што заговара хришћанство. Српски род је онај народ или тај род који заговара Православље. Срби заговарају Светосавље. Нигде на Планети нема Светосавља, осим код Срба. Нигде нема Славе, осим код Срба. Ни једна религија није била толико блиска Богу као ова религија српског народа и толико искрено примљена, као што је његова. Многи људи мисле да су срби хришћани и да смо ми постали, односно да смо се ми увукли на неки начин и прихватили хришћанство.

Не. Хришћанство је проистекло из српске религије.

То је проблем историјски и истраживача историчара. Кад историчари на западу схвате да је хришћанство наслоњено и проистекло из српске религије, а не обрнуто, онда ће разумети зашто ми имамо тај приступ према стварности, зашто нама може да се догодити то, да ми некога нећемо да нападнемо, а он нас хоће…“

Биљана Ђоровић:

„Како то мислите, дакле да је хришћанство производ српске религије“?

Професор Светозар Радишић:

„Па зато што много сам књига прочитао, па нешто знам и из истрорије“.

О Олги Луковић Пјановић и њеном немерљиво значајном доприносу расветљавања најдубљу србске историје, као и о томе како је и на кој начин фалсификована.

Професор Светозар Радишић (21:33):

„… Донела је јако много податаха, више од 9000 извора је користила да би направила мозаик о историји српског народа на основу туђих података, не на основу српских података. У тој процедури је доказала, да су у брисању српске историје, учествовали и нордијци, нордијска школа, и германска школа и ватиканска курија, и садашњи Ватикан, и она Угарска…“

О свом слабом познавање сопствене историје, о Шиптарима…

Професор Светозар Радишић:

„… Па ми немамо у својој историји ни побројане своје краљеве?! Ми не знамо ни ко је владао у нашем роду, а при том подаци о томе постоје. То нису измишљени, него стварни подаци кад је и кој је период покривен којим краљем. Занимљиво је рецимо, да је један од наших краљева примио те несрећне Арбанасе, који сад хоће да имају државу на овим просторима. Ми смо њима учиунили услугу тако што је један од наших краљева учинио гостопримство и дозволио им да населе садашњу Албанију. Дозволио је да се населе на просторима који су они напали на броду. Дакле, могао је да их врати назад према Италији и да никад ту не буду. Мого је да их потопи, могао је да их поубија. А он је њима допустио тај простор….“

О западу и његовој свесној методлогији лажи

Овде Светозар Радишић говори о тенденцији да запад у својим књигама учи своја покољења како да лажу?! Да, добро сте прочитали, није грешка у писању, запад учи своја покољења како да лажу.

Професор Светозар Радишић:

„… Српски народ има неки свој специфичан однос према стварности. Ми негде, кроз историју, смо стално говорили о правди, праведности, о истинитости. Нас уче родитељи да водимо рачуна и шта причамо, да не кажем да смо дошли до тога да нас уче и шта да мислимо, али у сваком случају родитељи наши нас уче да будемо коректни према другима, да не начинимо неко зло, да не лажемо итд…

Тај однос запад нема.

Рецимо, ја се сећам једног текста из тамо 1653. године када су учили латини да лажу. Они уче своје, они у својим књигама пишу шта треба и како треба лагати?! Таквих књига овде нема…“

О Хрватима

Ово се односи на аутохтон и оригиналан хрватски народ, не и на „хрвате“ који су покатоличени Срби.

Професор Светозар Радишић:

„… Хрвати су дошли на овај простор, на српски простор. И зна се тачно ког века су као Аварски народ овде насељени. Имали су исте проблеме са србима око примања хришћанства… Они имају велики проблем. Њихов је проблем према истини. Замислите како је кад знате да вам се стално говори: „украо си ми језик…“

Само да се надовежем на ово…

А при томе док вам Срби стално говоре оно што јесте, да сте им украли језик, ви сте као Хрвати свесни да сте Србима украли језик, свесни сте тога, јер историјске научне чињенице су непобитне чињенице. И уместо да се суочите са ИСТИНОМ, ви се и даље котрљате низбрдо, мислећи да се пењете узбрдо, али од истине не можете побећи, чак и ако је лажирате, она ће вас треснутуи кад се најмање надате, јер постоји само ИСТИНА. И сама лаж се позива на њу, тврдећи да је истина, но лаж је лаж.

Професор Светозар Радишић:

„… Ми сваки дан говоримо Хрватима: „Ви сте украли наш језик“. У некој процедури, историјској, ми смо практично пристали да Хрватима дамо свој језик. Врло је занимљиво видети њихова документа пре 1832 године. Како су изгледали њихови натписи, односно све оно што су они написали. Они то не би разумели. Једноставно у илирском покрету они су добили преко Ђуре Даничића СРПСКИ ЈЕЗИК ( на поклон)…“

О тој фамозној „катастрофалној“ 2012-ој години

Ово је по мени веома битно да народ зна, да би што боље схватио механизам лажи запада, будући да сам и ја сличног мишљења, а то је да се и наука инструментализује у ту сврху. Наиме, професор Радишић изражава једну своју логичну сумњу, о једном веома битном фактору повезаним са 2102-ом, односно тим фамозним 21.12.2012. а то је да и научници из НАСЕ плаше човечанств и тако се свесно инструментализују за рачун владара Планете у креирању новог светског поретка…

Професор Светозар Радишић (58:28):

„… Задње, што је исто мени занимљиво, ја ћу сад учествовати у једној емисији 20-ог децембра, говорићемо о 2012. години, и биће и научника из НАСЕ, значи у контакт емисији 20-ог децембра 22:15, није реклама, него хоћу просто да се то зна, зато што је НАСА умешана и у то. На Првој телевизији говорићемо о феномену 2012. односно о 21. децембру, 21 сат и 21 минут, и биће и научника из НАСЕ. А зашто њих спомињем. Па зато што је и НАСА умешана у ово што се нама догађа. Јер НАСА плаши целу Планету са неким својим извештајима да ће бити крај можда и Планете, замена полова, магнетне олује од 21.12.2012. па до марта 2013.“

Остаје нам да сачекамо март следеће године, да видимо да ли ће пасти и последња карика манипулативног запада, наука?

Ја сам убеђен да хоће.

Додуше, тачно је да многи на западу замењују полове, али мислим да Земља то ипак неће учинити, будући да ју је Космос већ одавно орјентиса 🙂

Светозар Радишић: Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ


Аутор: Светозар Радишић

ОДЛУКА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА У ХАГУ И СУЂЕЊА СРБИМА У ХАШКОМ ТРУБУНАЛУ И БЕОГРАДУ ТРЕБАЛО БИ ДА БУДУ СРПСКА ДЕЖУРНА ТЕМА, РАДИ ПОМИРЕЊА И ИЗВЕСНИЈЕ БУДУЋНОСТИ.

ДА БИ СЕ БИЛО ИЗНАД ГРЕХА У ВЕЗИ С БУДУЋОМ СУДБИНОМ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ РАШЧИСТИ С ГЛОБАЛИСТИЧКОМ ФАМОМ И ПОГЛЕДА ИСТИНИ У ОЧИ.

„… После 5. октобра 2000, све се догодило у вези с изборима и тзв. вавилонском револуцијом постало је јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу New York Times објављена је изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду...”

Како је могуће, пита се новинарка Радио Б 92, у емисији „Кажипрст”, да Европска унија и „демократе” прихвате СПС у своје окриље, када је СПС на челу са Слободаном Милошевићем изазвао ратове и починио толика недела на Балкану. С друге стране, сваки нормалан гледалац њиховог ТВ преноса пита се: како је могуће да се толико бестидно Сорошевци праве наивни. Како је могуће, и до када ће бити могуће, да власт у Србији не штити свој народ од лажи, подлости, уцена, превара, подвала и клевета? Међутим, када се размисли, јасно је зашто садашње вође српског рода прихватају да Србима суди проказана „светска елита” (чланови „Илумината” смештени у Европској комисији и похлепни мега финансијери), а потом њихови пристрасни на специјалним курсевима образовани чиновници Жозе Мануел Барозо, Марти Ахтисари, Оли Рен, Хавијер Солана, Кетрин Ештон… У кабалистичкој планетарној представи власти малих земаља висе о концима, развученим од Београда, Загреба, Љубљане, Скопља, Подгорице, Новог Сада и Приштине, преко Брисела, Стразбура и Москве, до Лондона, Вашингтона и Њујорка. Балканској, авганистанској, ирачкој, либијској, и свим другим свеже режираним народним трагедијама, комедијама и трагикомедијама, вероватно се искрено смеју само сатанисти у Реду „Лобања и кости”. Политичке марионете, као и сви остали ангажовани сваковрсни патуљци, изгледају срећно, делују озбиљно, убедљиво и поносно, а чини се као да појма немају о својим срамним улогама.

Српске вође нису имале смелости да од судских институција НСП-а траже изузеће „слуга великог брата”, иако су имале на то право уз изузетно много аргумената. Јасно је зашто прихватају да буду партнери људима који су окрвавили руке и што чине то ван свих позитивних међунардоних прописа, поништавајући трагове српске части и достојанства: не желе да личе на претходног глобалисту, Слободана Милошевића, кога су (о)клеветали живог и мртвог. Без беспризорних клевета остала би бесмислена „петооктобарска вавилонска прича”. Када би се супротставили срамном понашању окупатора, они то добро знају, поновила би се историја – били би исти као Слободан Милошевић. Тада би им се измакао ослонац опстанка – не само власти.

Јасно је зашто ниједан новинар, правник, психолог, философ, нити политичар, ради своје душе, не тумачи искрено и истинито шта значи пресуда Међународног суда правде у Хагу. Ћутањем и заобилажењем истине потискују, а ни сами не знају где, свој грех због насилних изручења људи који су за то за шта их оптужују невинији од својих прогонитеља и судаца. Зато су за политичког аналитичара Слободана Антонића новинари и тзв. политичари били и остали навијачи и друштвено-политички радници, без трунке самопоштовања и професионалности. Сада најекспониранији системски новинари у свим средствима јавног информисања су пионири Орвеловског света.

Из истих разлога нико од јавних личности није озбиљније реаговао када је Рамуш Харадинај у приштинском недељнику „Зери” објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо ратпропагирали смо рат”. Нико од новинара и политичара није прокоментарисао сведочење команданта ОВК Шукрија Бује, иако је он најављен као заштићени сведок К7, а пред Хашким трибуналом је сведочио под пуним именом и презименом и без мера заштите. У свом излагању је отворено говорио о положајима и наоружању својих паравојника. Одговарајући на питања тужиоца, рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан „масакра”, 15. јануара 1999, иако су то сви претходни сведоци порицали. Из његовог признања нико до сада није извукао поуку. Ништа није предузето ни када је Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио: „Бивши председник САД, Бил Клинтон, говорио је лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999”. Лагао је и када је тврдио да САД нису прекршиле ембарго за испоруку наоружања зараћеним странама у рату на просторима тзв. претходне Југославије. Уосталом, нико није реаговао на сва признања у вези са разбијењем СФРЈ. Шокантно, нелогично и дрско је било чувено признање Стипе Месића да је као председник СФРЈ разбио државу коју је предводио, па ни оно није претворено у аргумент против администрације Хрватске и њених нескривених ментора. Не треба ни наводити сва признања генерала који су писали књиге након одласка из српско-српског балканског рата (1991–1995).

Ево подсетника за заборавне: 19. маја 1991. године, Хрватска је организовала референдум о независности, без учешћа српског народа. 28. маја исте године у Загребу на стадиону ФК „Динамо“, постројене су паравојне јединице Збора народне гарде., иако је тада Југословенска народна армија била једина регуларна и легитимна оружана сила у СФР Југославији. Уместо да реагује у корист европске безбедности Ван ден Брук стаје на страну „побуњеника-сецесиониста“ и у име Европске заједнице истог дана упућује протестно писмо Председништву СФРЈ: „Ваше упорно одбијање да именујете господина Стјепана Месића за председника СФРЈ уверева нас да и не покушавате да у земљу уведете демократију и тако уђете у Европу“. Већ тада је рађено по садашњем кабалистичком, односно вавилонском, нелогичном концепту тзв. уласка у Европу земаља које су све време у Европи.

Не постоје људи који нису схватили да су челници Европске заједнице знали да ће се формирати Збор народне гарде и поставити на место председника Оредседништва СФРЈ особа из републике која је одлучила да напусти СФР Југославију. Тај историјски моменат је означио крај СФРЈ и изазвао рат на просторима Титове социјалистичке Југославије. Уосталом, тада се почело остваривање концепта објављеног 18. августа 1948. године, према којем је планирано разбијање СССР, ЧССР и СФР Југославије. Документ под називом Директива 20/1 Савета за спољне послове САД био је и јесте доступан хашким правницима.

Испоставило се да је захтев ЕЗ за избор контраверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе био ултимативан и подржан од стране администрације Сједињених Држава. При томе не треба заборавити да је господин Јосип Броз кумовао „убијању“ СФРЈ, будући да је прихватио или сугерисао да Председништво СФРЈ броји осам (парни број) чланова. То није дозвољиво по теорији организације, нити у било којем ефикасном систему одлучивања. Или мора да буде непаран број одлучилаца, да један од гласова има већу тежину, или мора да постоји арбитар, односно договорени, унапред прихваћени законом заштићени ауторитет. Занимљиво је да су проширеној седници Председништва СФРЈ 1. јула 1991. године, приликом „избора“ и именовања новог председника СФРЈ (Стјепан Месић) и потпредседника (Бранко Костић), присуствовали чланови „трочлане делегације Европске заједнице“ (министри иностраних послова, Ликсембурга – Жак Пос, Холандије – Ханс ван ден Брук и Италије – Ђани де Микелис). Занимљиво је да су они одиграли значајну политичку улогу током рата и све време радили на разграђивању СФРЈ, као „вештачке творевине“, како је волео да каже амерички државни секретар Кристофор Ворен. Независни правници би испитали да ли су они у заједничком подухвату са политичарима ЕЗ допринели рату. За аналитичаре, стратегисте и доктринологе то није спорно и све што се догодило било је провидно. Посебно понашање новог председника СФР Југославије.

Савезни секретар за народну одбрану, генерал-армије Вељко Кадијевић, који је у својим радовима и наступима легализовао хрватске паравојне формације, упозорио је светску јавност да се Стјепан Месић не понаша пристојно у улози председника Председништва СФР Југославије. Тако је реаговао 12. септембра 1991. године, после објављене незаведене наредбе председника Председништва СФР Југославије. Иако није била легитимна и легална, упућена је у јавност провокативно, из Кабинета председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана. Као и све претходне, реакција ССНО била је закаснела, будући да је Стјепан Месић од 23. августа 1991. године престао да долази у Београд на седнице Председништва. Тај правно празни период, условљен одлукама у Стразбуру и Бриселу, завршен је изјавом Стјепана Месића у Хрватском сабору, 5. децембра 1991. године: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема!“ Упркос свему наведеном, Срби су оптужени за разбијање СФР Југославије. Ипак, очевидно је да је тзв. међународна заједница (вавилонци скривени иза имена „Запад“ и „Европска заједница“), све време подржавала српске противнике створене према концепцији вавилонаца из 1948. године, а на крају је (ради уверљивости своје решености да „омекша непослушне Србе“) бомбардовала и ракетирала само српски народ.

Осим наведеног, правници у Хагу, и свуда у оквиру „новог поретка“, заборавили су још четири детаља, када су прихватили све информационе фалсификате везане за Дубровник, Маркале, Сребреницу, Рачак… Прво, заборавили су изјаву Алије Изетбеговића објављену 26. јануара 1992. године: „Жртвоваћемо мир за суверену Босну!“ Касније је доказано, да на сугестију администрације САД није потписао мирвни план лорда Питера Карингтона, нити тзв. Венсов план. Друго, лорд Питер Карингтон је 26. септембра 1992. изјавио: „Хрвати су упалили фитиљ, пошто у свом уставу нису регулисали статус Срба“. Треће, правници су очевидно запоставили чињеницу да је у чудесној ноћи 14/15. децембра 1991. године одређено све што се потом на Балкану догодило. Тада су министри иностраних послова ЕЗ почевши од Ханса Дитриха Геншера до Ђанија Демикелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара. Проф. др Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао: „Југославији је остављен само један излаз, а тај излаз је било насиље. Немачка је желела да добије своја ‘ловишта’ и да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези с признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Махстрихтског споразума. ‘Сиромашне земље’ као што су Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен: касније се показало да је од дванаест министара – лобирано седам.“ Четврто, кабалисти су користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направили судбоносни потез – уприличили су му састанак с лидерима тзв. Ослободилачке војске Косова. Затим су подучили косовско-метохијске Албанце шта да раде, дали им подршку, обећали им независност, а поменути сусрет оверили су и оправоснажили фотографијама. Холбрук је у улози слуге „великог брата“ тада отворено подржао идеју „Велике Албаније” изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”. Његов антисрпски и проалбански став ушао је у америчке часописе за децу. Упркос томе, све је заташкано у свету, Европи, на Балкану, али и у Србији и Црној Гори, али у чију корист? Проблем је што из најновије сатанизованости и песудоеволуције, ако се тако буду и даље понашали, Срби никад неће пронаћи излаз. Њихова деца ће вечно на себи носити „жиг Звери”.

Када неко жели да суди душама, треба да бар покуша да разуме зашто се у бившим републикама СФРЈ дижу споменици онима који су разбијали Титову Југославију. Зар то општеобразовани правници не знају?

ЛЕХЛЕНД УМИВА СРПСКИ ОБРАЗ

Српски угледници ћуте, али није ћутао Џон Лехленд. Он је објавио да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе, будући да је Међународни суд правде донео пресуду да Србија није одговорна за масакр у Сребреници 1995. Закључено је да Србија не може да се сматра одговорном за ратне злочине који су приписани босанским Србима.

Према Лехленду тврдње против Милошевића у вези с Босном и Хрватском срочене су 2001. године, односно две године након што је против њега Међународни трибунал за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије подигао оптужницу. (Познато је да је прва оптужница подигнута за време НАТО напада на Југославију, у пролеће 1999). Тврдње НАТО-а да је Србија спроводила геноцид показале су се као ратна пропаганда, па је тужилац Хашког трибунала одлучио да појача предмет покушавајући да Милошевића оптужи и за ратне злочине настале у Босни и Херцеговини. Прошле су две године и три стотине сведока, али тужиоци нису успели да изнесу уверљиве доказе против главног оптуженог. „Централни случај“ је био потпуно уништен.

Као излаз и решење из правног глобалистичког проблема, Србији је замерено што није покушала да спречи догађаје у Сребреници и што београдске власти нису утицале на Војску Републике Српске. При томе, запоставили су чињеницу да је реч о две државе и да није дозвољено мешање у унутрашње ствари друге државе, јер се тада ствара непотребна и незаконита одговорност. Невиност Србије, у односу на основну оптужбу, одразила се на пресуду Суда да Србија Федерацији Босне и Херцеговине не треба да плати ратну одштету. Као разлог за ослобађајућу одлуку послужио је логички доказ да интендантско снабдевање оружаних снага није исто што и њихово контролисање. Дакле, СР Југославија није интервенисала својом војском у Босни и Херцеговини, односно администрација Србије није имала контролу над догађајима западно од Дрине. По свему судећи, кривица за почињена убиства лежи на оним земљама које су тамо имале своје снаге, пре свега на холандском батаљону у Сребреници. Србија је ослобођена одговорности, али је кривица за све покоље у БиХ пребачена на Војску Републике Српске, некадашњег председника РС др Радована Караџића, генерала Ратка Младића и славонског магационера Горана Хаџића. Парадоксално је, а то је Џон Лехленд нагласио, да су се, за време рата у Босни, високе личности са Запада братимиле с лидерима босанских Срба, а они су касније изменом нечије политике, оптужени за геноцид. У братимљењу су, како је навео, учествовали амерички генерал Весли Кларк и британски Џон Рид.

Намеће се питање како је неко успео да повеже Србију са Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, када они нису држављани Србије и како је могуће да је српска власт прихватила да решава проблем хватања туђих држављана као свој проблем. Одговор може да буде, искључиво, парадоксалан. Апсурд до апсурда повезује политичке ликове попут марионете Бориса Тадића и слуга финансијских магната попут Николе Саркозија, Силвија Берлусконија, Обарака Обаме… Будући да они генетски не припадају државама које воде, не маре за њих и грађане у њима. Чудне биографије наведених лица подсећају на биографију Јосипа Броза, а и догађаји у којима учествују слични су војно-политичком рашомону, којим је био окружен Тито. Зато је и пресуда Међународног суда у Хагу сваколика, само не и „логична“. Она је, у ствари, оголила деценију и по старе лажи које су оправдавале доктрину војног и судског интервенционизма. Стога се намеће још једно значајно питање, зашто то што је написао Лехленд, у напису под насловом „Лажи душебрижника”, нису запазили и на исти начин доживели и српски политичари, правници, психолози, философи, полицијски и војни официри и новинари. Вероватно зато што су они наводни стручњаци.

Сада, када је 26. маја 2011. године волшебно, натприродно опуштено, ухапшен и генерал Ратко Младић, а пет дана касније упућен у Хашки казамат уз осмехе српских владара, постоје сви услови да се још једном јавно мњење подсети на суђења у међународном правном систему.

То што Међународни суд у Хагу није оборио пресуде Хашког трибунала, потврђује снажан и пресудан утицај институција „великог брата“ (ЦИА, НАТО, ОЕБС, НСА, НАСА, ДИА) на правосудне институције широм планете. Управо те институције обједињено, непрестано чине злочине против мира. Да је суђење у реномираној правној институцији какав је Међународни суд у Хагу било непристрасно, злочин у Сребреници би се бар логички и аналитички преиспитао. После свега, свима је јасно да су аргументи пробрани, да су кабалистички и вавилонски изазивачи ратова избегли законе и сведочења и да су медији и организације „великог брата” учинили све што су могли – у потискивању и поништавању истине.

Али, шта је са душама сведока и саучесника, зар више нико истински не верује у Бога? Да је у Хагу суђено, како се то у народу каже – по правди Бога – синтагма „геноцид у Сребреници” се не би више помињала. Не би било ни невероватне оптужнице Хрватске, која је остала на снази и после пресуде да Србија није утицала на борбе у Сребреници. А какав геноцид је могла Србија да почини у Хрватској, када су Срби убијани у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ и прогнани са својих огњишта у највећем етничком чишћењу од 1690. године? Хрвати и босанско-херцеговачки муслимани би сазнали истину. Лако је кабалистима када ни српске „демократске“ власти не знају српски језик. Јер, да знају утицали би преко својих партнера у Бриселу, Стразбуру, Вашингтону и Москви да пренос из Хашког трибунала буде на српском, а не у некој иритирајућој мутацији тог језика. Очевидно је да још нису сазнали како је Ђура Даничић предао српски језик Хрватима и не схватају шта значи кад неко преузме језик: да потом нестају особености народа, тековине културе и традиција. Како се не упитају зашто се српски језик преобликовао у црногорски, хрватски, бошњачки и како албански језик изгледа са становишта филолога.

Ради чистоте душа и извесније будућности свих који живе на Балкану, догађаји у Сребреници, српским Крајинама и на Косову и Метохији морају да се потпуно истраже, уз помоћ истини посвећених научника Истока и Запада. У противном, опет ће се неко после педесет година, када више не буде сведока, извинити Србима да је начињена још једна историјска грешка.

Џон Лехленд сматра, да Међународни судови за ратне злочине, створени под окриљем великих сила, због своје исполитизованости, наносе штету судским процесима. Потврдио је то ставом: „Тек када гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде по(т)копана, свет ће имати шансу да се врати законитостима и миру”.

НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ (СРБИЈУ)

Свеједно је да ли је Међународни суд пресудио злочинцима, српским генералима, Милошевићу, Србији, истини, будућности Срба, правди или с(а)вести, јасно је да су обамрле душе сведока времена и да су изостале реакције. Уколико су оптужени починили било које недело, не би смело да се догоди да се то не забележи тачно оним речима како ти случајеви заслужују. Иначе судови губе сврху.

Прочитај текст до краја»

Светозар Радишић: Србија – Земља менталних патуљака


Аутор: Светозар Радишић

Овај текст је објављен под насловом “Србија у оковима подобности” у листу “Сведок“ број 617, 20. маја 2008, на стр. 11.
На сајту “Видовдан” је од 20. августа 2008.

„ВЕЛИКИ БРАТ” КАО ДА СЕ „ГУБИ” СВЕ ЧЕШЋЕ И ОЧИГЛЕДНИЈЕ ПРАВИ ПРОПУСТЕ, КОЈИ ЋЕ ГА ПОТПУНО РАЗГОЛИТИТИ И ОДУЗЕТИ МУ МАМОНИЗАЦИЈОМ СВЕТА СТВОРЕНУ МОЋ. ЊЕГОВИ СЛУЖБЕНИЦИ И СЛУГЕ У СРБИЈИ СРЉАЈУ, СУДАРАЈУ СЕ И ИЗГЛЕДАЈУ СМЕШНО, ПОКУШАВАЈУЋИ ДА ОД СРБИЈЕ НАПРАВЕ ДЕО „ИМПЕРИЈЕ УМА”, ШТО ЈЕ НЕМОГУЋЕ И ЗБОГ ИСТОРИЈЕ И ЗБОГ БЛИСКЕ БУДУЋНОСТИ. ВОЈСКА СРБИЈЕ ДОБИЛА ЈЕ У РАЗАРАЊУ СРБИЈЕ ОДГОВАРАЈУЋУ УЛОГУ.

Вероватно није цела истина да сви патуљци појма немају. Али у Србији, земљи у којој све подсећа на нежељену забаву, српски народ и сви који деле његову судбину (грађани) све више личе на руљу и делује све патуљастије и старије. Будући да мамонисти владају светом није ни чудно што се Србија стропоштава и у ратовима и после њих. Чини се да је сада најважнија продаја дедовине, ништа ново се не ствара, а сви су навикли да политичари (вође) могу бити баш сви и да не морају ништа да знају. Најзанимљивије емисије на ТВ су преноси из Скупштине, где се лепо забављају и драме народни представници, који су се први сетили како то да постану, а потом како да себи изгласају (не)пристојне плате и уведу народу међународне прописе, које тај народ никад неће имати прилику да прочита, јер би због њиховог броја, требало да се бави само читањем нових прописа.

На основу скупштинских дискусија, Србија крајем 2007. године, на почетку 21. века, као да се удаљава од будућности, садржи зблануту руљу, којој ништа није јасно, а коју може да изведе на улице и посрами само „велики брат”. Чини се да никада у историји Србије нису владали људи који толико мало знају у односу на оне којима владају и да је власт свестрано превазишла свог узора Милоша Обреновића. Милош је ради опстанка народа сарађивао с османлијама, док су били на врхунцу моћи, а савремени владари су сарађивали с будућим окупаторима и саучествовали у псеудоеволуцији у којој је српску народ неправедно сатанизован. Никада се није догађало да млади владају старијима, искуснијима и образованијима. Никада власт није отворено била против свега што је српско. Србима није додељена ниједна национална фреквенција на телевизији. Србе који се боре за опстанак српства нико не позива у радио и ТВ емисије на националним каналима, који прекривају целу територију Србије. Народу су универзалне петокотобарске незналице (новинари) ускратили прилику да се укључује у контакт програме, а камоли да у њима учествује. Србија није српска него наднационална, глобалистичка, физички полуокупирана а ментално потпуно, иако у њој највише живи Срба. Ускоро у њој, због „беле куге” и твораца говора мржње неће бити Срба и биће логично да први пут у историји тај простор промени име. Такав крај Србије очекује се већ средином 21, века.

Одважнији политичари за говорницама и на трибинама наглашавају да обезбожени српски владари као да су негде (у глобалистичким радионицама и на курсевима) сазнали да нема Бога – те се понашају као да их нико моћан не посматра. Знају да им опљачкани, обесправљени, ракетирани, ошамућени народ ништа не може, јер су иза њих Нато, ЦИА, Оебс, ММФ, ЕУ и фантомска међународна заједница. Зато им не требају безбедносне и обавештајне службе, српска полиција и војска. Под заштитом су најјачих сила света на чијим су крилима и стигли до својих позиција.

Да је председник Србије прочитао књигу генерала Алфреда Крауса Узроци нашег пораза никада не би изговорио ниједну пацифичку реч, нити би за своје помоћнике и саветнике бирао људе без искуства и са недовољно знања. Овако, изгледа да се са српском судбином не играју само вековни непријатељи и да су ефекти власти једнако погубни. Вишенаменски министри се ротирају и цео српски живот личи на позоришну представу, за коју нико не може да закључи да ли је реч о комедији, трагедији или трагикомедији. Једино се зна да је режисер „велики брат”, а да су Срби статисти и неми посматрачи свог живота већ дуже од једног века.

Како изгледа када деца комуниста нису била пажљива на часовима партизана, па сада, иако пролетерска, левичарска и интернационална у души, граде капитализам, против којег су њихови најрођенији пролевали крв, најбоље се види у Србији. „Велики брат” се поиграо с децом партизана, упућеном у свет на школовање. Могао је то да учини будући да су им се очеви, после победе над фашизмом, распоредили на угледна, моћна, одлучујућа радна места. Зарађивали су и по 30 пута веће плате од сабораца (других пролетера) у земљи у којој је владала (самоуправљала) радничка класа. Отишли су њихови клинци (деца дипломата, директора и генерала) у „бели свет” на колеџе и вратили се у родну земљу да уз помоћ невладиних организација, које су дупке попунили, изграде још једно игралиште „великог брата”. У исто време деца четника, десничарска, националистичка, ојачала су дијаспору, која се, углавном, састојала од прогнаних у претходним интернационалистичким хајкама. Још има наиваца који се чуде како то да у Србији, од Другог светског рата до 2007, српска дијаспора не може да се договори ниочему с владајућим гарнитурама, без обзира да ли је на челу власти Тито, Милошевић („и после Тита Тито”) , Ђинђић или Тадић. Они не виде да се ништа није променило и да је „црвена линија” доследно антисрпска, односно антинационална и да су мете свих власти биле и остале СПЦ и снаге које за себе кажу да су српске. За глобалисте националисти су аутоматски фашисти и ксенофоби, иако глобализам у себи крије процес који не може да добије име, јер оно што чине војне и друге глобалистичке снаге широм света надмашује идеје Хитлера и Менгелеа. Уосталом, председник САД, Бил Клинтон, извињавао се породицама чијим члановима је у експериментима убризгаван плутонијум, а јавна је тајна да се специјалне јединице, попут припадника „Делте”, микрочипују пред полазак у најважније операције.

Још мало о Србији

У Србији расту деца која никад неће заборавити звук сирена, шиштање ракета „томахавк”, убијене недужне људе, срушене мостове, разливене хемикалије, осиромашени уранијум… Никад неће заборавити ту „добру услугу” Запада. У Србији расту деца којој родитељи говоре да су те ракета стигле у Србију зато што савремени Запад није више имао стрпљења и начина да уразуми Србе да не чине свакојака злодела широм Балкана. Ови други уче своју децу да треба што пре да напусте бедну Србију у којој нема прогреса и перспективе и да оду што даље на Запад. Никако на Исток. Они, при том чине све да Србија остане у своме јаду, да се прода сваки српски камен, травка, ваздух, кап воде. Они уче своју децу да су Срби (народ којем биолошки припадају) на геноцид у Јасеновцу одговорили геноцидом у Сребреници и тако поништили сва српска историјска страдања. Није их брига што за наведени злочин постоји само један очевидно монтиран доказ и што о злочину у Сребреници неће да доставе доказе ЦИА, НАСА, НСА (над Босном је стално било пет до 12 обавештајних сателита), холандски батаљон, обавештајци убачени у тзв. заштићену зону у операцији „Падобран”, припадници прогнане муслиманске војне јединице из места страдања итд.

Српска деца Запада, то су она деца која су била на школовању на колеџима за време бомбардовања Алексинца, Ниша, Новог Сада, Београда… Српска деца вулгарис била су у рововима, подрумима, склоништима, на трговима и улицама, чекала графитне и касетне бомбе, осиромашени уранијум и звук сирена, присуствовала увежбавањима прецизних дејстава, вертикалним маневрима и променама климе.
Свако ко тврди да „постоје две Србије” једнако је у праву као онај који је тврдио „Коме је до морала нека иде у цркву”. Уосталом, исту су школу о истини учили. Тачно је да се о моралу, истини, љубави, родољубљу, патриотизму, части, Богу…, говори још само у Цркви. У школи нема времена за приче о људским врлинама, јер да га има за то онда не би било времена да се говори о вредностима и предностима западне демократије, о стварању новца, о маркетингу, транспарентности, о хашкој правди и текућем међународном праву, о хуманости и хуманитарцима… Да, метафорично, постоје две Србије, али само ако се мисли да постоје две врсте људи у Србији, а можда и две врсте Срба. Проблем је што се ништа у Србији не догађа случајно – све је то давно написано у тајним и забрањеним рукописима сличним оним објављеним као Курилски рукописи.

Када човек гледа ТВ у Србији увек му се чини да се живот догађа негде другде. У Србији понеки мафијаш подбаци бомбу под аутомобил или направи „сачекушу”, има доста гангстерских организација, а власт се у недостатку доказа обрачунала само с једном од њих, све остало је везано за суђења претходницима и онима на које је прст уперио „велики брат”. У вестима су још продаје, страначки сукоби и понеки спорстки догађај. Све телевизије баве се забављањем народа (руље). Више није потребно ни обучавати нове режисере, све емисије су униформне – исте су у Грчкој, Хрватској, Босни и Херцеговини, Немачкој, Мађарској, САД и Аустралији.

„Велики брат” (Big brother) зна шта ради. Најзанимљивија емисија је „Велики брат”, па „Све за љубав”, „Пирамида”, „Мењам жену”, „Плешимо”, „Гледај мајку, бирај ћерку”, „Узми или остави”, „Моја мајка“… Квизови: „Милионер”, „Најслабија карика”, „Питања за шампиона”… Како се само бесрамно бизнисмени играју закулисним политичким играма онесвешћеном руљом, преко СМС порука? Колико драгоценог времена узимају народу који грца у сваколиком сиромаштву пред неизвесном будуђношћу. Можда то није завера у којој се народу с „белом кугом” ускраћује размишљање о опстанку, али на заверу веома личи, те о томе треба да размисле српске вође. Уосталом, у Скупштини глобалисти отворено говоре да је народ глуп (осим пред изборе) и да му треба мењати свест. Највећи резултати у описмењавању и освешћавању српских незналица очекују се од примене Болоњске декларације и курсева и радионица које организује Европска унија. До успостављања новог школског система нове историје ће написати Хрвати, Црногорци, Муслимани, Албанци, а и српски глобалисти, којима смета да се говори оптужујуће и ружно о Натоу и недозвољавају да се агресија назива тако тешким и неприличним речима. Како нема производње, а стране фирме купују Србију и продају своју робу, у Србији још једнино имају успеха у раду они који пребирају по струнама виолина, играју се лоптама, плешу и певају. Они су српски брендови, јер више нема ни свиња ни шљива, ни кајмака, ни бакра, а камоли полупроизвода и производа. Сви су у Србији, наједном, постали свесни своје заосталости, а о уништеној инфраструктури у Срба не сме се ни размишљати. Срби су изазвали свет против себе, добили батине и сада треба да ћуте – то је балканска филозофија 21. века.

Војска је посебна прича

Српска православна црква још делује стамено, поред свих очевидних глобалистичких подривања, преко покрета „Ново доба” и ватиканских смицалица, у којима „велики брат” има значајну улогу. Али Војска у Србији ништа није избегла. Та војска није била српска од краја Првог светског рата а није ни сада, иако се налази у Србији, а не више у Југославији. Није ни србијанска. Занимљиво је да је свима природно што Србијанци (Срби, Мађари, Русини, Румуни, Роми, Словаци… рођени у Србији) никад нису били у власти у другим републикама (садашњим „банана републикама”), на пример у Црној Гори, а у Србији се ретко догађало да први човек буде пореклом из Србије. (Било би занимљиво направити анализу не само за Србију који је проценат тзв. домородаца у власти и зашто је тако уређен „балкански свет”).

Но, тема је Војска. Догађало се и до сада да начелник генералштаба не буде баш најбољи међу најбољима, али први пут у историји мање зна од огромне већине генерала које је српска власт веома младе удаљила са дужности, због искуства у ратовима. Уосталом, последњи пут су се чинови добијали стриктно по прописима у ЈНА, испуњавањем бројних услова, али уз чувени „кључ”, који је привилеговао све осим Срба. Никада Србија није имала толико узастопних министара одбране (некада су се звали министри војни), који су без врхунског одбрамбеног образовања. Списак оних који формално и суштински знају више о одбрани, стратегијама и војним доктринама од министара одбране после 5. октобра 2000. је огроман. Као да се власт поиграла с организацијама које чине државу и као да јој није стало да држава има све неопходне институције са најбоље распоређеним најквалитетнијим кадровима.

Посматрано из аспекта теорије организације постоји сасвим извесна опасност да недовољно способни кадрови предлажу субоптималне одлуке и да се Србија поново изложи непотребним изазовима и опасностима, као што је то учинила више пута у историји. Опредељење за САД, Охајо и Нато значи деобу њихове судбине, а сасвим је сигурно да је њихова будућност све неизвеснија. Треба ли понављати шта и ко све прети Сједињеним Државама, колико је неумесно Србима само поменути Охајо и чији је Нато (да је реч о приватној војсци „великог брата”, а да је „велики брат” при крају своје планетарне мисије). Срби ће, према одлукама глобалиста, по свему судећи, ускоро, још једном бити тамо где се највише гине, ако до тада вође не прогледају.

Уз све реформске бесмислице засноване на идејама дојучерашњих непријатеља и снисходљивости службеника и слугу „великог брата” из српских редова, чија је највећа вредност познавање енглеског језика, најчудније су четири очигледне непромишљености, слабости и грешке.

Прво, поновљена парада пред Скупштином. Како само подсећа на време Тита. Али тада је ЈНА била Титова војска, снажна и омиљена у народу. Гламур без смисла и разлога. Ко га је платио? Да ли је то пут за враћање угледа, или само место за слање порука свету да је српска војска одлучна да не брани своју територију, кад већ има довољно снажну дипломатију? Ко је то добио сабље пред скупштином? Позадинци. У којој су војсци на планети позадинци (службе) важнији од родоваца? Где су још на кугли земаљској војни кувари испред пилота, ракеташа и артиљераца? Зар није лакше добити оцену десет код интенданата него код противавионаца? Сви знају да јесте и да су се пред Скупштином поредиле вредности које се не пореде. Никада у Војсци, бар не у последњих 50 година, није обављено пондерисање којим би се одредио ранг школа. Цео 20. век пешадинци су водили јединице и када су у њима били много школованија и стручнија лица, као да се ништа није догађало у области технике и технологије. Једино је рат доводио до привремених отрежњења, па су поједине и пешадијске јединице водили абехајци и противавионци. Отуда је смешно и опасно када су два најбоља млада официра позадинци, а за њима следи пешадијски официр. Да су бар информатичари. А сабља? Ко се сабље сетио у 21. веку? Хоће ли у нанотехнолошкој ери, која је пред светом, додељивати испред строја копље и лук и стрелу? Да није сабља српски изум или симбол? Кажу, љубе је да је не ваде заџабе из корица, али то су чинили и њихови претходници најурени из војске.

Друго, бројно стање. Смешно иако логично за Србију у нестајању. Ретко ко је приметио да се до тог стања стигло постепено одлукама америчког Оебса. Још у време Кебса потписани су документи о обавези да све земље пријаве наоружање (од пиштоља до рекете), распоред јединица и имена командујућих лица. Једино САД немају исте обавезе. Затим је Оебс одредио димензије сваке војске на Балкану Дејтонским споразумом, који је потписала и Србија, јер је пристала на улогу потписнице „српске капитулације” у ратовима на просторима претходне Југославије. Тим споразумом српски народ је располућен реком (Дрина), као ретко који народ на свету. Коначно, према „Бечком документу”, уз помоћ бивших официра ЈНА, невладиних организација и политичара школованих на Западу, Војска се свела у оквире који нису јасни ни цивилима ни војним лицима. Једно је где ће Војска да се употреби а друго је њено бројно стање. Објављено је да Војска Србије располаже са 4.470 официра, 7.800 подофицира и 11.400 редовних војника и војника по уговору. Заборавили су војни званичници на најцивилизованије војнике – на служењу цивилног војног рока, или су и они ту негде. Дакле, однос оних који командују према онима којима се командује је 12.270: 11.400, што значи да скоро сви командири, команданти и начелници имају свог војника и да је без сопственог војника остало чак 870 официра и подофицира. Мада је пуковник Петар Ћорнаков објаснио јавности како ће обучавати војнике у некаквим центрима, најбоље је да сваки свога води са собом и пренесе му своје знање. У обуци на рачунарима и у учењу страних језика показало се да је најефикаснија обука један на један. Те услове су за своју децу имали у средњем веку феудалци а касније само мегакапиталисти. Успут војник може бити посилни и лично обезбеђење. Али ко ће чувати ту војску, када је очевидно да за стражарску службу, осим ако се не сместе у један објекат, нема довољно војника. Новозапослени цивили из службе сигурности? Они не би имали статус војника, али би имали пиштоље, а то и није неко оружје.

Треће, кадар. Војска се ослободила официра с ратним искуством. Сједињене Државе у својим редовима имају официре који преко 25 година прелазе с ратишта на ратиште и потом се враћају кући у заслужени кућни мир. Једини природан критеријум при избору кадрова за останак у Војсци требало је да буде – да остану најбољи. За то, ко колико вреди, постоје подаци (оцене из школа, јединица и са свих функција) у персоналним картонима. Такав избор није учињен. Могао је рачунар објективно да избаци податке, по задатим критеријумима, ко треба да остане. Очевидно је да су остали они који су на неки начин исказали своју приврженост тзв. реформама, остале нико ништа није питао.

Четврто, знање. Овој војсци није потребно њено знање. Добиће га на курсевима у процесу транзиције и уласка у евроатлантске институције. За свима који мисле о српској судбини остаје период када су истраживачи, војни стратези, стратегисти и доктринолози могли да предвиде следеће ратове и да предложе како се одбранити од непријатеља ма ко он био. Сада, када су пред светом нови хладни рат и нанотехнолошка ера, и када ће ратови бити све суптилнији и наносити све веће губитке нападнутој страни, у Србији не постоји институција која слободоумно истражује. Зато у стратегији одбране нема теза о неоружаним облицима агресије, метеоролошком, сеизмолошком, неокортикалном, електромагнетном, хакерском, мрежном и другим врстама ратова.

Можда је то што говоре на скупштинским седницама у Србији о Србији преоштра оцена, али Србија све мање личи и на „бонсаи државу”, насталу разбијањем СФРЈ, СРЈ и СЦГ, и делује, заједно са руљом, све патуљастије. Шта ако је истина да патуљци појма немају?

Светозар Радишић: Сатанисти врбују децу


Аутор: Светозар Радишић

Инсерт из књиге „Неокортикални рат“ 4, Пан-Пласт, Београд, 2011, стр. 137–145.

Када је Џон Тод, бивши припадник највишег круга наднационалне организације познате под називом „Илуминати” (која је у врху масонске пирамиде), једном приликом рекао: „Да бисмо знали колико демона имамо у кући, треба да пребројимо своје плоче”, ретко ко је помислио да ће сатанисти успети да, због традиционалног васпитавања деце у породицама, продру у школе и вртиће. Колико и музика може бити опасна када зли људи искористе техничко-технолошке могућности, може се закључити из изјаве Џимија Хендрикса, изречене без икаквих предрасуда: „Кроз музику можемо убацити у подсвест све што желимо”.

Опасност која прети због злоупотребе културе очигледна је и све наглашенија – отворено се, каткад и с поносом, говори о сатанизму у сликарству, музици, на Интернету…[1] Наиме, познато је да је једна од најважнијих фирми за продукцију плоча са сатанистичким садржајем – „Mural Record”. Амблем њихових плоча је сатански храм. Тај „тајни знак” је њихова магија. Познато је да музика додирује најтананије струне душе и да је њен значај због утицаја на људску психу непроцењив. С друге стране, научно је доказано да музика појачава или смањује отровно деловање појединих лекова, као што је, на пример, „амфетамин”.

Није чудно што тзв. деструктивци користе и музику за остварење својих „виталних циљева”, будући да је утицај музике на човека програмираним кодовима практично дозвољен откад у америчкој војној доктрини постоји поглавље о неокортикалном рату. Постоји посебна фонетска метода за уграђивање изобличених порука. Но, значајно је како мозак реагује на музику која крије деструктивне поруке. На пример, скривена порука „угорд имзу” преко леве половине мозга, за коју је непрепознатљива, доспева до десне – креативне и интуитивне сфере, која поруку декодира и препознаје као „узми дрогу”. Наравно, то је само једна од сатанистичких порука које су све чешће управо на Интернету.[2]

За основне заговорнике сатанизма у музици проглашени су чланови групе Rolling Stons (са песмом Symphaty for the devil…). Међутим, нису они једини светски познати бенд који „обожава и опевава” ђаволе у својим песмама. Уз њих су чланови група Beatles, Eagles, Pink Floyd и једна од најпознатијих певачица света – Madonna. Осим деструктивне музике, наведени бендови својим слушаоцима, кроз техничко или фонетско шифровање снимака, предају изобличене, нечујне, скривене поруке, које допиру до подсвести. Поруке су „уграђене” враћањем снимка уназад. Реч је о манипулацији која групама доноси популарност, појачава њихов успех и чини их „финијим” у односу на heavymetal бендове. Неки од примера су песме „Every Little” групе Police (поручују да „зли имају моћ“); Rolling Stones у песми „Tops” кажу „Ја те волим – рекао је ђаво”; група Kiss у песми „God of Thunder” поручује слушаоцима „Сам ђаво је твој Бог“; Madonna у песми „When you say my name” пева „Hajl Satan”; Cindy Lauper стиховима песме „She Bop” поручује: „Тако си беспомоћан против злих, против свирања уназад”; Led Zeppelin преслушавањем песме „Stairway to heaven” уназад – открива: „Ја желим да живим Сатану – ја те љубим господе Сатано” чланови групе Eagles су написали једну од најслушанијих и за слух најлепших песама „Hotel California” (у њој је скривена сатанистичка порука, алузија на цркву Сатане смештене у хотелу у улици Калифорнија).

За извеснију будућност људског рода најопасније је што тзв. деструктивне снаге, које нису организоване само у тоталитарне и деструктивне секте, своју уништавајућу енергију усмеравају на децу. Агресивност је све чешћи садржај игара за децу.[3] И цртани филмови имају сатанистичке поруке, а јунаци тих филмова често имају облик монструма и што је опасније – веома сугестивно делују на децу.[4] Мисије у компјутерским играма направљене су са ратним сценаријима, а поједине подсећају на хорор филмове. На Интернету постоји посебан сатанистички сегмент посвећен вампиризму, а многе игре из тог виртуелног „тродимензионог” колор-сета спадају у најпопуларније игре за децу.

Уводна порука сајта под шифром http:/www.compusmart.ab.ca/jgbush/vamprinia.htm на енглеском гласи: Sell your Soul to Satan’s Sister Satana, at Satana’s little Piece of HELL!, а значи: Продај своју душу Сатаниној сестри Сатани на њеном делићу пакла. Најпопуларније компјутерске сатанистичке игре познавала су почетком ратова на просторима претходне Југославије и српска деца: Duke it out in D.C., Duke the Apokalypse, Duke Nukem 3D, Doom 1 и 2, Quake 1 и 2, Qizone for Quake, Hexen II, Wolfenstein 3D, Descent 1 и 2, Dark Forces, Killing time, Blood, Rise of the Triad, Heretic, Corridor итд. Наведени сатанистички сегмент Интернета завршава се поруком: And remember… Vampyres are all around You, што значи: Запамтите… Вампири су свуда око вас.

У неким од видео-игара Срби су „лоши момци” које треба победити. Све игре су интерактивне, што значи да играч посматра очима главног јунака, који се навикава на сатанистички амбијент. На кључним местима за наставак игре услов је да се крст окрене наопако и замрачи и/или закрвави просторија.[5]

Колики је културолошки захват сила зла и свих који им иду наруку, може се закључити и по начину на који деца у првом разреду ОШ „Свети Сава” у Београду уче (или су учила) експериментално енглески језик. Основна литература су књиге Јулије Ешворд и Џона Кларка I – SPY.[6] Главни цртани ликови су: Франкенштајн, вештица, вампир, Дракула и вукодлак.[7] Инструмент за кодирање речи – вероватно да би био у складу са ликовима – подсећа на инструмент који спиритуалисти користе за разговор са душама мртвих. Наравно, психолози би требало да истраже како и колико играчке у облику монструма, цртани филмови са ђаволима у облику љупког Хуга и филмови о Харију Потеру утичу на дечија схватања и какви су исходи сатанизованог васпитавања. Поред тога што деци ликови страшила изгледају веома љупко, мора да такви ликови још нешто чине њиховој надсвести, свести и подсвести. Деци, наравно, није ни понуђено да бирају да ли желе да уче енглески језик из књига са ликовима зека, пачића, срна, медведа, вукова или неких других ликова из стварног света. Религиозни људи би рекли: зашто им нису понуђени ликови анђела, уместо ђавола.

Београдска омладина је у прилици да прочита и кратку причу Хајнца Штадлера Школско позориште у издању „Беографита”:

„Деца играју неки комад. Главне личности су један гостионичар, један војник који тражи преноћиште, гостионичарева ћерка и ђаво. Гледамо исти комад по осми пут. Гостионичар, ћерка и војник глуме са променљивим успехом. Ђаво је увек сјајан”.[8]

Причи очигледно није потребан коментар, али је исто тако очигледно да је пораст криминалитета и броја злочина које чине деца, а касније омладина, у вези с наведеним продором сатанистичких порука и предмета у свет маште. Доказано је да се на тај начин напада национално, ментално, односно духовно биће свих који припадају квалитативним цивилизацијама.

Да игре за децу које се пласирају преко средстава за масовну комуникацију нису нимало наивне може се закључити ако се анализира „Битка за Загреб”, која је по облику слична игри „Ризико”. Та игра објављена је у Америци, где су дечије игре и симулације на рачунарима још 1977. године имале веома квалитетне сценарије за рат на тлу Савезне Федеративне Републике Југославије. У игри је скоро верно предвиђено разбијање Југославије и Југословенске народне армије. Уосталом, њујоршка фирма за публиковање симулација (Simulations Publications Inc., New York) већ двадесетак година избацује на тржиште игре за децу на бази сценарија за будуће ратове (Modern Battles). Слично је са видео и компјутерским играма. Уобичајено је да се ти сценарији заснивају на стварним војним проценама, објављеним у веома угледном часопису „Strategy & Tactics Magazine”. Прорачуни су преузети из научних истраживања; критеријуми су стварни, мапе верно приказују простор; јединице су постојеће. Ратне игре за децу реално одражавају територију држава са конфликтним ситуацијама.

Кроз игре се деца упознају са крокијем историје нација у вероватном жаришту, политичком ситуацијом, битним карактеристикама нација, географским положајем, рељефом, војним потенцијалом, односом снага, а на неки начин и односом државе у којој је креирана игра према „странама у сукобу”. Намењене су узрасту од 10 до 14 година. Квалитет видео-игара и веродостојност амбијената у симулираним мисијама толико су добри да деца могу да се припремају за будуће војнике и пилоте као да су на симулаторима у војним центрима за обуку, што су потврдили и најпознатији војни експерти.

Доуг Ричардсон је у чланку „Ратне игре у свету кибернетике” описао једну (не)обичну реакцију генерала. Наиме, након што су му приказали видео-игру „Kriegsspiel”, начелник немачког генералштаба, Фон Мафлинг, иначе веома цењени стратег, узвикнуо је: „То није игра, то је обука за рат!” Занимљиво је при томе да је најпознатију ратну игру „Gulf Strike”, према чијем се сценарију ратовало у Кувајту, креирао чувени дизајнер „ратни(чки)х” игара за децу Марк Херман, по наруџби Пентагона. Познато је да је Команда коалиционих снага у Заливском рату користила за обуку и одлучивање најмање четири програма заснована на видео-играма за децу: комерцијалне игре „Gulf Strike” и „Tacwar” (Tactical Warfare), игру JTLS (Joint Theatre Level Simulation) и игру „Janus”, креирану у Националној лабораторији Лос Аламос у Новом Мексику, која је популарна у многим државама, укључујући Канаду, Француску, Немачку, Велику Британију и Сједињене Америчке Државе.

Игра „Битке за Загреб” (The Battles for Zagreb) објављена је у едицији Modern Battles II (Four Contemporary Conflicts, SPI, 1979 ). Два детаља из те игре за децу указују на политику Сједињених Америчких Држава, њихов однос према рату и њихове циљеве. Прво, у вези са упознавањем Југославије, деци су, још 1978. године, понудили следеће елементе за игру: Југославија је политичко буре барута. Узроци рата могу бити спољашњи или унутрашњи. Загреб је магнет за Нато, али и за совјетске снаге. Вероватан је грађански рат између Срба и Хрвата („две југословенске етничке групе”). Затим, у сценарију за грађански рат пише: „Рат је узрокован растућом плимом хрватског национализма после Титове смрти; Хрвати најављују да ће формирати независну републику и грозничаво раде на њеном признавању у УН и свуда по свету; ‘Титова влада’, у којој доминирају Срби, оштро реагује”. У „Бици за Загреб” учествују снаге Натоа, совјетске снаге и јединице „крње” југословенске армије у распадању („због поделе јединица на лојалне савезној влади и лојалне републичким владама које теже независности и дезертерства припадника хрватске националности”).

У креирању те игре за децу у Њујорку 1977. и 1978. године „погођене” су три кључне ствари: 1) да ће рат изазвати хрватски национализам; 2) да ће се створити „независна држава Хрватска”, и 3) да ће се распасти Југословенска народна армија. За дечију игру то је више него озбиљно. Мора се признати да су аутори из „Strategy & Tactics Magazine” или изванредни прогнозери или само добро обавештени о циљевима, односно политици своје владе.

Једна од игара, о којој је објављен текст у „Дуги” из октобра 1998. године, предвиђа нови балкански рат почетком 21. века. Према уводном сценарију за компјутерску видео-игру под називом „IF-22 Reporter” у продукцији америчке фирме „Interactive Magic”, снаге УН напустиле су Сарајево 15. јуна 2002. након што Американци нису успели да се супротставе владама Француске и Немачке, „које су се енергично противиле продужавању мировне мисије…” У игри је све крајње реалистично: авиони, пејсажи, аеродроми и процедура летења, која у потпуности одговара важећим професионалним стандардима. Али, овога пута аутори игре понудили су играчима и један специјални изазов – бомбардовање Срба! Војници су били нестрпљиви. Бомбардовали су Србе три године раније – баш као што су претили те 1998. године. Сценарио је био правовремено разрађен.

Занимљиво је да је власник компаније за израду видео-игара бивши амерички војни пилот Џ. В. Селили, познатији под надимком „Дивљи Бил”, који је својевремено радио као саветник за развој стратешких планова у Пентагону. Да он још има посебну улогу у неокортикалном рату потврђује податак да је амерички ловачки авион Ф-19, чије је податке Пентагон дуго чувао у строгој тајности, први пут приказан у његовој видео-игри, лансираној 1983. године.

Квалитет америчких игара за децу је изузетан. Многи критеријуми могу се применити у савременој ратној вештини и проверавати на вежбама. Према сценаријима за дечије игре на рачунарима могу се извести и веома квалитетне командно-штабне ратне вежбе. То што су игре тако озбиљне на неки начин оптужује Вашингтон да припрема омладину за рат и децу да постану опседнута ратом. Може се слободно рећи да су деца која прихвате такву врсту игара одлично припремљена за схватање ратних игара, ратних вежби и борбену обуку.

Старија омладина (узраста од 15 до 25 година) има на располагању игре на рачунарима, с изузетно квалитетним симулацијама борбених дејстава. Постоје симулације поморских битака, битака оклопних јединица и интерродовских операција. Играчи се специјализују за операторе, нишанџије, возаче и командно особље. Често се од њих захтевају важне војне одлуке.

Занимљиво је да се одлуке играча и њихови поступци одговарајуће стимулишу. Грешке се не праштају. Психичка напетост током игре каткад је близу оне у стварној ситуацији. Порази се тешко подносе, а победама се искрено радује. Рачунари уз такве врсте симулација постају опсесија. Већина игара садржи више десетина војних мисија. Графика је готово филмска. Објекти на терену приказани су тако да дају виртуелну слику стварног просторног и временског растојања.

Из игара за децу могу се извући корисна искуства и за борбену обуку. У јединицама, на пример, велики проблем представља обучавање војника у распознавању авиона и хеликоптера, а он је изванредно решен у симулацијама. Наиме, „играч” не може да приступи игри уколико не распозна бар један од неколико десетина авиона. Како је распознавање кључ за улазак у игру, веома брзо се упамте профили авиона и других средстава, јер је играчима („пилотима”), односно операторима на различитим ватреним системима, веома стало до одређене игре. „Пилотирајући играчи” стичу осећај за реално време и учесталост опасности које их могу снаћи у току обављања задатка. Будући да су симулације базиране на истинитим подацима, играч може научити: величине борбених комплета, врсте и типове ракета ваздух-ваздух и ваздух-земља, врсте авио-бомби, начин полетања и слетања на носаче авиона и аеродроме савезника, врсте и број објеката за напад, време трајања лета (тактички радијус и долет), типове летелица које се могу појавити као непријатељева средства итд. Применом модема могу се, у одабраном друштву, симулирати садејство и подршка на истом борбеном задатку уз коришћење радио-везе.

То је, у суштини, елитна предвојничка обука, обука будућих пилота и оператора. На тај начин се, после доласка у војне школе, обука знатно скраћује. Мисије су толико комплексне, са укомпонованим војно-политичким варијантама и непредвидивим околностима, да изискују велико стрпљење, умешност и знање, како би биле успешно савладане. Њихова необавезност и занимљивост идеална су основа за стварање будућих бораца који ће своју „демократију и слободу” бранити широм света, далеко од својих домова.

Поред тога америчка децу уче да мрзе. Наиме, у америчком недељнику „Tomorrow’s Morning” број 273 (октобар 1998), који је „новина за клинце од осам до 14 година”, пише: „на десетине хиљада Албанаца је избачено из својих кућа на Косову од стране српских снага. Многи ће умрети по хладним шумама уколико Срби не оду”.[9] Дакле, зловоља према Србима уграђена је и у генерације које тек треба да сазру.

Неокортикални ефекти игара за децу често су веома видљиви. На пример, светска јавност је упозната да су се средином децембра 1997. године 732 малишана у Јапану сручила на под испред ТВ екрана, модрих усана и гушећи се, приликом емитовања 38. епизоде цртаног филма „Покемон”. Малишани нису издржали ментални шок изазван брзим и јаким блесковима светлости (узастопне муње из очију малог чудовишта по имену Пикачу). Мозак је на серију контрадикторних знакова (измена јако осветљених и скоро сасвим мрачних слика) реаговао природно: деца су добила вртоглавицу и/или епилептични напад. У Италији су два деветогодишња дечака, после дуготрајног виртуелног такмичења, пала на под, такође, са симптомима епилептичног напада (конвулзије, надражај на повраћање, згрчени мишићи итд.). Један се утркивао са славним Супер Мариом Бросом од Нинтенда, а други са јунацима приче о надахнутом Херкулу, једном од последњих ликова Волта Дизнија, на „Сонијевој” конзоли „плејстејшн”. Обе наведене игре имале су заједничко својство – на неколико секунди појављивала се јака треперава светлост, што је било довољно да се изазове напад епилепсије.

Очигледно је да су сатанисти и следбеници „сила зла” успели да се приближе деци. Наравно, нису ништа боље прошли ни одрасли. Њихов неокортикални проблем веома је сличан, будући да је проверено да филм „Професорка клавира” баца гледаоце у несвест.

Многима више није чудно што у Америци свако има, поред пиштоља, своју пушку и што се у српске дечије вртиће и школе уводе америчке методе васпитања, па се деца понашају као су у Самерхилу, а не у Београду. Креатори „новог светског поретка” негују тзв. слободе личности, заборављајући да те слободе, истовремено, „покривају” језуитско-вавилонску мафију, сатанизам, криминал и тероризам – против којих се Запад, наводно, бори свим силама.
________________________________________

[1] На сајту Сатанине цркве (Church of Satan) могуће је видети тачан опис тзв. обрнутог егзорцизма („reverse egzorcism”) тј. истеривања Божијег духа из човека запоседнутог њиме (дакле крштеног).
[2] Занимљиво је да су савремене методе утицаја на свест људи већ (зло)употребљене у америчкој јавности и то против најупућенијих у те методе. Чувени часопис „Економик” објавио је да је Џорџ Буш против Ал Гора користио у предизборној кампањи „невидљиве поруке”. Наиме, иза убедљивих, успорених порука на ТВ, које су говориле о предностима и програму Ал Гора, на екрану је била исписана порука за подсвест – „лажов”.
[3] Студија Стенфордског универзитета потврдила је да смањење изложености агресивном материјалу доводи до смањења агресивности. У последњих 50-так година увозом америчке (не)културе, медијске презентације често су тровале душу и свест људи и на тај начин изазване су бројне несреће, сукоби, бруталности. Медији својом понудом увелико одређују менталне програме и шеме које владају човеком, чак и диктаторски, уколико се дубоко укорене у свест и подсвест гледалаца.
[4] Када је васпитачица Нада Миљанић из Новог Београда упитала децу зашто покушавају да помере поклопац шахта, у чему су скоро успели, одговорили су јој: „Ми смо хтели да као нинџе корњаче уђемо у канализацију („Политика” бр. 30901, од 1. новембра 1999, стр. 12).
[5] Креатори видео игара за децу не морају имати зле намере, могуће је да не припадају организацијама са деструктивним циљевима, можда заиста мисле да су ратне игре за децу добре за развијање креативних способности и моћи предвиђања у деце, али би требало препустити психолозима крајњу оцену о томе како дечији мозак реагује на победе, поразе, опстанак и губљење времена поред компјутера. Будући да су те „игре“ замениле игру на свежем ваздуху.
[6] Julie Ashworth and John Clark, I – SPY (Course Book – 1 i Activity Book – 1), Oxford University Press, 1996.
[7] Не пласирају се само у Београду програми нове реформисане школе за „отворено друштво”. Напротив, др Хака Тахировић, педијатар из Бијелог Поља, пожалио се на експерименталне школе у Црној Гори у којима се током наставног процеса деца поистовећују са Дракулом, вукодлацима, вампирима, духовима и вештицама. Нови школски концепт преузет у САД назван је „корак по корак”, а противници концепта „прозивају га” као „школовање за ‘ново доба’”.
[8] „Беографити”, бр. 1, Београд, лето ’97.
[9] Потпуно исте речи изговарали су у то време Ричард Холбрук, Медлин Олбрајт и Бил Клинтон.
Од пријатеља са Интернета добио сам ову поруку /Monday, July 30, 2012 7:42 PM/ са питањима:
Седим на троседу и посматрам и слушам децу која су испред мене, а она, не примећујући да сам присутан иза њих, гледају у монитор мог рачунара и играјући видео игрицу “Grand Theft Auto: San Andreas” изговарају страшне речи:

„GTA ЈЕ ЗЛА ИГРА“, „МИ СМО КРИМИНАЛЦИ И УБИЈАМО ЉУДЕ“, „КАКО ЈЕ ЛЕПО БИТИ УБИЦА, АЛИ САМО У ИГРИЦИ“, „ПУЦАЈ ГА У ГЛАВУ!“, „ХАЈДЕ ДА БИЈЕМО ПЕНДРЕКОМ!“, „ХАЈДЕ ДА УБИЈАМО!“, „ПУЦАЈ ГА У ПИШУ!“, „ХОЋУ ЈА ДА УБИЈЕМ ЈЕДНУ БАБИЦУ!“ …

Та деца су се баш уживела у ту игру. Она као да су присутна само тамо. Информације које им улазе у мозгове су страшне. Свет је отворен, можеш радити шта год пожелиш. Можеш радити оне ствари које у стварном животу не би смео. Ипак, њих, изгледа, највише задовољава убиство. Шта мислите о томе? Да ли у овом случају мозак разликује стварност од нестварног? Да ли ће нас генерације које одрастају на оваквим видео играма спасити пропасти?
Будући да је одговор једнако важан као питање одговарам му јавно, не би ли одговорио на наведене дилеме још понекоме:

Објављено у Глобализам - ропство без робовласника. Ознаке: , , , , , , , . Коментари су искључени на Светозар Радишић: Сатанисти врбују децу

Светозар Радишић: Како новинари гуше истину


Аутор: Проф. др Светозар Радишић
www.svetozarradisic.com

Инсерт из књиге „Гушење истине“ (Пан-Пласт, Београд, 2009, стр. 16–19), аутора проф. др Светозара Радишића.

Књига обухвата период од 3. маја 2000. до краја 2001. године и понашање новинара за време тзв. 5-то октобарске револуције у СР Југославији

Избор мене за портпарола ВЈ био је заиста изненађујући, будући да се у много чему нисам слагао са животним и личним ставовима генерала Небојше Павковића, са којим сам десет година раније делио канцеларију у кабинету савезног секретара за народну одбрану. Важно је да се зна да разлике у ставовима нису биле војне и политичке природе, него искључиво приватне, свакидашње, пословне, стручне, другарске. При томе, уважавао сам истину да смо сви ми уникати и да свако има право на своје мишљење, тако да наше узајамно поштовање никада није било спорно. О његовој претходној каријери чуо сам све најлепше. И лично сам се уверио да је генерал Небојша Павковић по свему био примеран пешадијски официр, веома дружељубив, одлучан, неуморан и несебичан. Војнички посматрано, изражавали смо потпуно и узорно међусобно поштовање.

Инсистирање да мој избор за портпарола остане такав какав јесте, уз бројне разлоге који сам навео против свог постављања, схватио сам, иако ми то није пријало, као изузетно коректан став начелника Генералштаба ВЈ, поштовање разлике у ставовима и непостојање сујете због испољених неслагања. Одувек сам био против јавне промоције Војске и уплитања медија у њен рад, а то се сада наметало увођењем нове функције. Будући да сам докторирао истражујући борбену готовост, сматрао сам да сваки тренутак издвојен из припреме Војске за рат умањује ефикасност одбрамбеног система. Стога сам био за то да о раду Војске воде рачуна само за то одређени државни органи, баш као у најснажнијим војскама света, какве су НАТО алијанса, армија САД, Велике Британије, Француске и Немачке.(1)

Убрзо после пријема дужности уследило је неколико интервјуа и изјава (о новом приступу Војске у односу с јавним мњењем) и први сусрет (представљање) с новинарима. Тај сусрет регистрован је у књизи као прва конференција за новинаре. Већина новина реаговала је коректно, неутрално, а само редакције листова „Борба“ и „Дневник“ су испољиле наглашено позитиван став према армији, коју су, бар се такав утисак стицао, приказали као своју. Међутим, било је редакција које су наставиле медијски рат против Војске. Осим малициозних, штурих текстова, који су тумачени као омаловажавање и непоштовање војних представника, користили су и фотографије. „Глас јавности“ је од свих фотографских поза изабрао једну на којој сам личио на злогласне немачке официре из Другог светског рата. Било је фотографија на којима сам склопио очне капке, јер су фоторепортери сачекали тренутак да трепнем. Такве снимке новинари су поставили и на Интернет и на тај начин представили портпарола своје војске, коју су претходно прозивали због недовољне транспарентности.(2) У „Аргументу више“ избачени су делови излагања портпарола ВЈ о подељености друштва на позицију и опозицију, о департизованости Војске, о опасном окружењу у којем доминирају чланице НАТО алијансе, о вези народа и Војске и поштовању Устава.(3) С друге стране, од ступања на дужност свим новинарима све време давао сам одговоре одмах, уколико сам их знао, или сам им давао бројеве телефона одговарајућих јединица и установа.(4)

__________________________
1. Код њих су новинари добродошли само када оружане снаге желе нешто ново да прикажу, тако да су најпожељнији у преносу рата уживо.

2. При томе, у првом сусрету с новинарима биле су присутне десетине фоторепортера, а поједини су начинили више десетина снимака. Могли су да бирају. Свеједно је било да ли је избор фотографија био избор новинара, уредника, чланова редакција или неког другог.

3. Природно, очекивао сам сличне реакције, јер је моје постављење условљено снажном антивојном кампањом. Но доживљавао сам ту врсту искрене мржње и новинарску малициозност као њихов душевни и интелектуални проблем.

4. На пример, Данијелу Букумировићу из “Р2 92” дао сам 8. маја 2001, у 15 сати и 31 минут, телефоне Грађевинске управе ради одговора на питање: „Шта ће ВЈ учинити с порушеним објектима”. Податке о свим контактима, због евентуалне (не)предвидиве правне процедуре, прецизно сам водио. Четрнаестог маја 2001. године у 15.38 мој претпостављени се нашалио да ће ми поцепати бележницу у коју бележим сат када ми издаје задатке. Одговорио сам да пишем минуте, а не сате.

Не мање значајан од конференције за новинаре био је јавни наступ приликом сусрета с делегацијом Свекинеског удружења новинара 18. јуна 2000, где је било речи о кинеско-српским сличностима и будућој сарадњи. Стога сам и тај сусрет сврстао у конференције за новинаре.(5) Излагања присутних официра, посебно генерала Милена Симића, и моје десетоминутно излагање изазвала су велику пажњу кинеских новинара, позвани смо у узвратну посету, а ја и понуду новинара РТС да о истој теми учествујем у емисији „Разговор с поводом”.

Опозиција је у то време тражила од Војске да нађе начин да уклони Слободана Милошевића, а војнике позивала на војничку и грађанску непослушност. „Глас јавности” је предњачио са смицалицама и непрестано штетио угледу начелника Генералштаба ВЈ, иако је генерал Небојша Павковић у редакцији имао личне пријатеље које је задужио својим гестовима и пружањем помоћи у раду. Агенција „Бета” је често испуштала из текстова и изјава важне исказе или делове реченица из интервјуа, чиме је мењала суштину онога што је објављено.(6) Мозаик о томе ко је ко и за кога ради актуелан је и данас. Занимљиво је колики је проблем настао што је бившем начелнику Генералштаба ВЈ, због одавања строго поверљивих података представнику Централне обавештајне службе САД, одузет чин резервног официра. Велико искушење за Војску били су догађаји око 5. октобра, хапшење бившег председника СРЈ и сахрана премијера др Зорана Ђинђића, будући да нису били у сагласју с тадашњом војном, правном регулативом.

__________________________
5. Реч је о трећој од осамнаест одржаних конференција као што је наведено у поднаслову књиге, будући да је било и припремљених а неодржаних конференција. Она је прескочена, јер је њен садржај био куртоазан, размењени су ставови о могућој медијској повезаности убудуће, и стога није довољно занимљив и значајан за јавно мњење.

6. Као да су хтели да потврде речи Пола Макартија у излагању 10. децембра 1998. пред Комисијом ОЕБС-а којима је нагласио како и које организације и медије у Југославији финансира Национална задужбина за демократију. На дугом списку су поред осталих били: Наша борба, Време, Данас, Агенција БЕТА, Радио Б-92, Удружење независних медија (АНЕМ), Центар за хуманитарно право као ‘најзначајнији извор информација’, Центар за људска права, Центар за антиратну акцију, Удружени грански синдикати ‘Независност’, Алтернативне образовне институције итд. (видети: Смиља Аврамов, Алтернативни модел светске заједнице, стр. 66 и 67). Одговарајуће војне службе су почетком 2000. године знале тачно која медијска кућа за кога ради.

Занимљиво је да су медији стали на страну оних који одају тајне (државне, војне, службене). Након што су медијски амнестирани људи који су (пре) дали податке Централној обавештајној служби САД о свим грађанима Србије и „војном врху”, што је потврђено и у Скупштини Републике Србије, медијски херој је постао и Владан Влајковић, када је написао књиге „Војна тајна” (1 и 2), у издању Хелсиншког одбора за људска права у Србији. Он је објавио транскрипте са седница Колегијума начелника Генералштаба Војске Југославије и постао први човек у свету, или међу првима, који је успео да објави најчуваније „државне тајне”.(7)

Књига се може купити у војној књижари „Одбрана“ (Васина 22, Београд), или из Србије наручити на телефон 062/448 965, а из иностранства преко сајтова:

http://www.dobra-knjiga.com/

http://www.knjizara.com/knjige/pretraga/
__________________________
7. Срећа је што на тим седницама није одлучивано о судбини државе и народа и одбрани од агресора, него су теме биле мирнодопске и свакидашње, без посебне важности. Циљ је очевидно био да се компромитује безбедносни систем, што је успешно учињено, али компромитација безбедносног система је стални циљ непријатеља, а не родољуба. То универзално важи и за медије који се труде да објаве тзв. државне и војне тајне.

Објављено у Медији и друштво. Ознаке: , , , , , , , . Коментари су искључени на Светозар Радишић: Како новинари гуше истину
%d bloggers like this: