Игор Антишић: Може све само Србин не

По идентитетном и менталном склопу, србима, да би опстали као народ, потребни су млади нараштаји попут србина Игора Антишића из организације „Млада српска снага„, јер преци су изумрли и поклани од „браће“ (узалуд), старија и средња генерација срба је потпуно откорењена од националног идентитета, јер су у СФРЈ васпитавани у анационалном идентитету, што значи бити све, само не нешто конкретно и органско – Србин! Дакле, бити неорганска идејно-идеолошка теоретска универзалија: грађанин, југословен, космополита, комуниста итд … дакле ниси одговоран никоме, јер идеје и појмови: грађанин, југословен, комуниста, космополита, не могу да ти дају повратни одговор, па да видиш на чему си, да ли исправно радиш или не …

Наравно, свака част малој групацији срба интелектуалаца и обичних срба у народу из те старије и средње генерације, који и поред све комунистичке лоботомије нису изгубили национални дух и идентитет, већ су и дан данас остали срби, али су медијски потпуно анонимни или маргинализовани, јер у данашње време зомбија и зомбизма, догодило се само оно што се каже у медијима, на телевизији (строго контролисано), а шта се заиста догодило у нормалном органском животу … ма ко *ебе живот (он захтева одговорне слободне индивидуе које размишљају својом главом), кад можеш да функционишеш конформистички као „слободан“ роб разноразних виртуелних светова, понуда је огромна: телевизија, филм, игрице, интернет, спортски преноси … ма и превише је тога.

Због свега овога, значај Игора Антишића је велики, само да се тако нешто још више оплоди међу Србима, размножи, и омасови …

**********************

Извор»
Аутор: Игор Антишић

2018. биће тачно један век како губимо наш идентитет и све оно што нас је чинило Србима. Почевши од вере, писма, слављења заједничких хероја и жртава, па тако и културних и научних радника и много других ствари. Како се то догодило и то само за један једини век, што признаћете, у историји и није пуно?

Последња четвртина, а посебно сам крај 19 века код српских интелектуалаца, готово без изузетака преовладава идеја о уједињењу са Хрватима и Словенцима у једну државу. Док су Хрвати до пред само уједињење палили српске куће по Загребу, забрањивали ћирилицу и изјављивали како би побили све Србе али их има пуно, дотле је наша интелигенција са све краљем на челу хрлила у једну природно неодрживу творевину. Саму ту идеју су Срби платити крвљу у Великом рату, док су баш ти исти са којима смо се ујединили били на противничкој страни али све то се брзо заборавило јер требало је по сваку цену ослободити “браћу”. Овде нам се намеће питање од кога их ослободити када су за те исте гинули? Читав идеал тадашњег српског врха можда се најбоље огледа кроз Нишку декларацију и ове реченице “Постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси”.

Након уједињења српски елемент је постајао све слабији и заправо је служио за поткусуривање и вечити аргумент оних који су ту земљу видели само као корак ка “својим” земљама, Хрватска и Словенија, да је то хегемонија српске буржоазије и угњетавање осталих. Било би добро да је тако било али није. Занимљиво је исто тако споменути да у политичком животу ни једна српска странка није имала у називу српска, а још горе да се свака на овај или онај начин залагала за Југославију, подређујући стално Србију и користећи је као добру преговарачку понуду хрватским и словеначким странкама, које су већ тада тражиле своје оквире и границе унутар Краљевине СХС, па касније Краљевине Југославије.

Оно што је најтужније је то да су се тада полако Срби почели преводити у Југословене и то директном заслугом српске интелигенције или елите, како је коме лакше, а већ тада се почело полако одбацивати ћирилично писмо и мало је фалило да се склопи унија са Ватиканом. Каква је имагинарна и неостварива замисао била та земља најбоље се види догађајем пред сам Други светски рат када су заједничку војску одмах напустили Хрвати и Словенци и пребацили се код истих оних од којих смо их ми “ослобађали” у Великом рату.

Након завршетка Другог светског рата слика и прилика Срба се пресликала, али овај пут у много горем облику, што је и нормално, јер онај ко не учи из своје историје сваку следећу грешку скупље плаћа. Доласком КПЈ и Тита на власт, оно што је започето у Краљевини, наставило се и у СФРЈ само много озбиљније. Од српског корпуса створене су нове нације, па смо тако добили нације географског и религијског типа, односно Македонце и Црногорце географским начелом и Муслимане религијским (од којих данас постадоше Бошњаци или Босанци, чекамо да се договоре како ће се звати). Што се самих граница Србије тиче и ту се напорно радило, па је Барања захваљујући Миловану Ђиласу, предата Хрватској, а Србија је била једина од тадашњих Република која је имала и своје две покрајине, Војводину и Косово и Метохију. Срби су и даље били стубови југословенства, заправо многи су прешли (као да је то нека карташка игра) у Југословене, а да би напредовали у послу многи су престали да славе славу и да иду у цркву. Католици ових проблема нису имали, али православци (Срби) су били на великим искушењима. Латиница је постала доминантна и како је време одмицало све више и више је ћирилица, не само одбацивана, него и заборављана међу Србима, а ово посебно важи за Србе ван Србије. Тако то иде када хоћемо свима сем самима себи да угодимо. СФРЈ се попут своје претходнице распала у крви, а Срби су протерани са готово свих простора бивше државе и своје уточиште нашли у Србији. Поново нисмо научили из грешака и када смо лако могли прећи преко геноцида усташа и надалеко по злу познатих Јасеновца и Старе Градишке, етничко чишћење Срба, а посебно етничко чишћење из Хрватске (где су Срби били конститутиван народ) и није тако тешко пало. Кунеш се у друге, а за своје немаш поштовање и шта друго можеш да очекујеш?

Распадом СФРЈ улазимо у државу СР Југославију или боље речено Србију и Црне Гору, а од 5. октобра 2000. године почињемо да се здушно боримо за оне који су нас само годину дана пре тога крвнички бомбардовали и нахранили осиромашеним уранијумом. Занимљиво је да опет нисмо били Срби, него смо постали грађани. Овај период, а пошто смо живи сведоци истог, бићу слободан да кажем да је најгори период у историји нашег народа. Најгори је због само једне ствари, а то је што се у прошлости и многим мукама српског народа могао изгубити “само” живот, а данас се губи идентитет Србина појединца, а самим тим и читавог народа и земље Србије. Ми смо сведоци наплате по убрзаном принципу свега оно што је почело да се ради од 1918. године, а бићу слободан да кажем и раније. Из свега овога нисмо извукли никакве поуке, него и даље срљамо у пропаст и за брата сматрамо оног ко је нашег брата до јуче клао, протеривао или злочиначки бомбардовао. Међутим, ипак требало би да се запитамо и поставимо испред себе пар питања. Некада је одговоре и правце размишљања, а у циљу освешћења, најбоље исказати питањима.

1. У Југославији смо били Југословени, а у Србији смо грађани, па ако је тако, јел Србина створио Југословен, а Србију грађанин или је то све дело Срба? Или нас је једноставно срамота да кажемо да смо Срби?
2. Ако не учимо из наше прошлости и немамо за своју земљу и свој народ поштовање, шта онда можемо очекивати у најскоријој будућности? Нову Мачву, Јасеновац или погроме из Крајине и са Косова и Метохије?
3. Резиме у најкраћим могућим цртама нам је показао да нас је наша елита стално гурала у пропаст, а при томе њима ништа није фалило, ни тада као ни сада, па да ли опет треба да слушамо ту теоријску елиту без трунке народног (заправо они се гаде сопственог народа) или треба да покушамо да створимо нове снаге, које ће пре свега бити народни људи или боље речено народни трибуни?
4. Видели смо да за време Југославије, што монархистичке, што титоистичке, нисмо имали ни једну српску странку, него југословенске странке састављене од Срба које су се бориле за Југославију, а данас видимо да нема странака које се боре за Србију, Србе и остале народе који живе са нама и поштују нас подједнако као и ми њих, него се борба заснива на евроунијатским или руским причама, па нам се намеће питање да ли је то добар метод борбе и докле ћемо да кукамо и живимо у заблуди да ће нам неко са стране помоћи?
5. Да ли могуће да након свих ових горких искустава и то само за непун један век нисмо баш ништа научили и да и даље лутамо и верујемо онима који су нас толико пута преварили?

Пасје гробље: Монструозни злочин комуниста над србима и црногорцима 1942. године! Зашто јавни комунистички интелектуалци упорно ћуте о овом злочину? Не осуђују га јавно ни до дан данас?

Ово је исечак из емисије „Некад било»“ са телевизије Републике Србске у којој је гостовао Перо Симић где је причао о Титу пре свега, али је било и речи о злочинима комуниста над православним народом, над Црногорцима и Србима. Један од таквих монструозних злочина био је и злочин назван „Пасје гробље“ који се догодио на бадњи дан, на православни празник 1942. у Колашину, где су комунисти православним црногорцима и србима још док су били живи вадили зубе и ударали их дрвеним маљевима по лобањама, после су развукли лешину пса преко лешева људи, и тај простор назвали „Ово је пасје гробље„. Измасакрирано је и убијено 373 цивила.

Пасје гробље – Злочин комуниста над Србима и Црногорцима 1942.

Линк ка видео прилогу на YouTube

Комунистички злочини: Пасје гробље – Читава верзија

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ту се види да је тај масакр има ритуалан карактер, јер догодио се на православни празник. О томе је писао и Радован Калабић у овом» тексту, ево шта каже о овом монструозном злочину комуниста над србима:

„На Бадњи дан, 6. јануара 1942, следбеници Јосипа Броза Тита у Црној Гори починили су један од најмонструознијих злочина у Другом рату, који је по својим размерама и начину извођења попримио сва обележја колективног, ритуалног и сатанског смакнућа. Партизани су на тај свечани дан, уочи најрадоснијег хришћанског празника по православном календару, зверски убили 373 потпуно недужна цивила у Колашину. На дан свеопштег опраштања и помирења.

Маскр је извршен маљевима и тупим предметима. Неке од уморених накнадно су касапили, пошто би опљачкали све највредније ствари на њима до златних круница у вилицама. Жртве су биле оба пола, свих узраста и занимања, а највише их је било из редова угледних домаћина, судија, трговаца и занатлија. Нису поштеђена ни деца, ни најстарији. Како би их додатно понизили, њихови џелати оставили су их све несахрањене. У Лугу, на десној обали реке Таре, поред побијених подигли су и један дрвени крст, на који су разапели убијеног пса.

По томе је ово ваљда јединствено гробље у свету добило име Пасје. [11] “
……….

[11] Опширније у др Вучета Реџић: „Пасје гробље у Колашину»”, Евро, Београд, 1999″.

Дакле, порука овог монструозног злочина комуниста је јасна, овај садо-мазохистички масакр комуниста над србима и црногорцима такође је имао циљ, не само да измасакрира жртве, већ да осрамоти србе и црногорце као народ, то је порука, да их доведе на ниво животиња, на ниво паса. Наравно, ништа није случајно, све је брижљиво испланирано од стране комуниста на високом положају, не од комуниста нижег ранга или обичних бораца партизана, јер овај злочин је имао и за циљ да изазове одмазду од четника, да изазове братоубилачки рат, и директан је знак да су комунисти овим злочином желели да произведу братоубилачки рат међу србима, а такође је и јасна чињеница и да су га они овим монструозним злочином ПРВИ започели у Црној Гори, а не четници! Желели су да испровоцирају да се срби што више поубијају и покољу међу собом, били они партизани или четници, словили их ми Срби или Црногорци, исто је то.

Зашто, и дан данас, данашњи комунисти Срби јавне личности ћуте о овоме ЈАВНО, ЈАВНО, ЈАВНО, А ЗНАЈУ, ЗНАЈУ, ЗА ОВАЈ ЗЛОЧИН?

О овом злочину такође није ништа јавно рекао, нити написао неки текст, уважени комуниста „борац за истину»“ Љубодраг Дуци Симоновић, зашто?
Али се зато каткад ЈАВНО оглашава у својим наступима када треба оцрнити националне величине: Милоша Црњанског, Иву Андрића….

Да су којим случајем овакав монструозни злочин начинили четници над комунистима, ех како би тада Дуци сав свој бес истресо не на нечије „крваве»“ паре, већ на четнике (Читај: националисте) у неком чланку или ТВ наступу, али кад такав злочин учине комунисти (грађани света, човечанства), е онда, онда настаје тајац и мистериозна ирационална ћутња, не само Дуцијева, већ свих сличних анационалних србских комуниста космополита, којима је једина „националност“ човечанство, бити грађанин света.

Кад их питаш да критикују комунизам, што је њихова обавеза будући да је та хумана идеја злоупотребљена у циљу уништавања Срба, јер и идеја и идеологија их обавезује, будући да је народ веровао тој иделогији и идеји која се пропагирала у СФРЈ (комунизам је за све људе и народе), они кажу отприлике: „Па комунизма није ни било, шта ту има да се критикује?!“

Али под маском комунизма, убијани су срби и црногорци, ваљда су и то људи?

Још нешто, веома важно…

То што су тражиле комунистичке вође од обичних партизана бораца, па и командира, да ЛИЧНО убијају своје рођаке, стричеве, „јер су четници“ или „петоколонаши“, или нису комунисти, о чему говори у дргом прилогу сам припадник партизанских јединица Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а, могу само људи идеолошки монструми и психопате! Јер знају, да тако разбијају не само народно јединство (срби убијају србе), већ и саме породице, фамилије, и од рођака праве трајне крвне непријатеље који су касније лак плен и подложни лаком идеолошком „препакивању“.

Ако су комунисти Србије, укључујући и Дуција, борци за истину, управо их поред комунистичке идеје и та истина, којој су се посвтили, обавезује, као интелектуалце, да је они комунисти који су јавне личности и износе јавно, али и објективно, а не само да причају усхићено како су само четници злочинци, већ и комунисти, они са врха, који су наредили овај злочин у Колашину 1942. године, а не обични комунисти нижег ранга. Коло воде они са врха, не обични комунисти.

Шта треба, кој злочин комунисти да учине према србима, а да тај злочин ти данашњи „оригинални“ комунисти – ЈАВНЕ БЕСЕДНИЧКЕ ЛИЧНОСТИ осуде, да јавно проговоре у некој ТВ емисији, или да се огласе неким текстом о комунистичким злочинима?

Пасјих гробаља је било и по Србији….

Злочиначка комунистичка пасја гробља по Србији

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наратор:
„Испод ове њиве која се налази између Свилијанца и села Црквенац, на потезу званом „Расадник“, могла би да се налази једна од бројних тајних гробница са жртвама комунистичког режима. Међу жртвама које су избрисане из званичне србске историје је и свилајначки предратни судија, Живојин Ценковић. Унук судије Ценковића који се по убијеном деди такође зове Живојин, тврди да је 1944. године, без претходног суђења новоформирана власт стрељала преко 20 угледних свилијанчана.

Живојин Ценковић, унук убијеног судије:
„То су били у Свилијанцу, једна зграда постоји где су их држали у подруму, где нико није могао да дође до њих. Он је написао чак писмо једној баби коју имам, да се она не секира, да ће да буде све у реду, да он ништа није крив. И након тога су их 16. новембра ујутру извели и стрељали на овој овде, тадашњој ливади, … то је била“.

Наратор:
„Власти после другог светског рата су се трудиле да уклоне писане трагове о крвавим чисткама, па су и локације гробница остајале необележене. По неким сведочењима, припадници јединица које су учествовале у ликвидацијама су овакве масовне гробнице називали „Пасјим гробљима“. Ексхумација стрељаних особа била је строго забрањена“.

Живојин Ценковић, унук убијеног судије:

„Колко ја знам лично из приче старијих, да нико није могао да приђе да откопа. Значи, све што је било… они су били веома плитко закопани да су то развлачили пси, а иначе су их чували тадашњи партизани, да нико није могао да приђе да их откопа. Ја се надам лично, прво и због ових људи овде, а и због свих ових фамилија, ред би био да се ти људи закопају као људи, а не као пси“.

Наратор:
„О злочинима комуниста током и после другог светског рата у поткомунистичким земљама је почело да се говори одмах након пада берлинског зида. Новоформиране власти су отварале досијее, откопавале гробнице, пописивале жртве, и достојно их сахрањивале. У Србији је ова тема дошла на ред тек 20 година касније. Државна комисија која ради на утврђивању броја стрељаних лица после 1944. године, има пред собом готово немогућу мисију, јер како поједини историчари процењују, у скоро свакој општини у Србији постоји бар једна оваква гробница“.

Наравно, и овај процес је са становишта деце комунизма који су данас на власти, али сада као „европејци“, само формално започет, будући да су то били примопрани да ураде као просец који се мора одрадити ако желиш да као држава уђеш у ЕУ, али су га само започели, процес и није завршен до краја, јер „нема пара“, да се тајне гробнице јавно обележе и обзнане, и да се жртве тих комунистичких злочина достојно сахране, као људи, а не као пси.

Зашти ти вечито „забринути за човечанство“ комунисти и космополите Србије не проговоре јавно о овоме, они који су јавне личности, и о овим масовним гробницама у Србији насталим комунистичким злочинима над Србима!

Зар срби можда не спадају у то човечанство о коме они толико брину?
Можда зато што нису класно свесни, што немају пролетерску свест, па самим тиме не треба трошити речи?

Срби, не да не знају ишта истинито о својој хиљадугодишњој историји, већ не знају ни ову непосредну (други свестки рат и период после тога…), онако како се стварно и истинито дешавала. Да би се Срби освестили као народ, да би постојали као народ, а не као крдо појединаца изгубљених у времену и простору, они за почетак треба добро да упознају ову непосредну историју (да прођу кроз катарзу и да би самим тим знали како даље), да своје осрамоћене жртве од комунистичких злочина достојно сахране, као људе, њихове кости.

Историјски… Народ, Срби….. то су и „мртви“, тренутно живи Срби, и будућа нерођена покољења. Мртви, док су били живи, свесно су и несебично жртвовали своје животе да би нама и тада још нерођеним србским покољењима бивало боље, да живимо у миру и слободи. Међутим, ми данас „живи“ срби као се понашамо?

Шта ћемо оставити својим покољењима?

Нажалост, понашамо се као целина недостојно својих великих предака, а и питање је колико међу србима данас има срба у правом смислу те речи, јер су данашњи срби негде око 80% овцоизирани зомби, усамљени апатични и излуђени „слободни“ грађани, без икакве колективне свести и идентитета, јер само колективитет може да да сигурност СВАКОМ појединцу, а самим тиме и колективитету као целини, Народу.

Ако се Срби не освесте национално као појединци, и док поново као целина не постану самоорганизован народ и нација у правом смислу тих речи, нестаће као народ под дејством историјског проклетства…

То је законитост, тако се живот догађа, не зато што ја то кажем…

АВНОЈ 1943. године није имао кворум, и зато је правно нелегитиман, неважећи! Зашто србски комунисти ћуте о овоме?

Одлуке са другог заседања АВНОЈ-а 1943. године у Јајцу су круцијалне за новонасталу послератну комунистичку државу СФРЈ у правном смислу, јер се правно ослања на одлуке АВНОј-а 1943. где су донете крупне историјске одлуке, о укидању монархије, о формирању будуће Југославије као републике са 6 федералних јединица.

То вам је све познато из комунистичке „историје“, тиме су вас комунистички властодржци програмирали од малих ногу, али оно најважније вам нису говорили, да тај „АВНОЈ-евски пленум“ није имао кворум, будући да је од 303 опуномоћених делегата, позваних на „историјски скуп“, дошло само 142., што значи да је тај „историјски скуп“ био правно нелегитиман и неважећи, другим речима фалсификат, то је кривотворење истиорије, јер је мањиња, иако није био кворум од минимум 51 посто присутних, одлучила да донесе „историјске одлуке“, у име већине, и у стварности уведе комунистичку диктатуру лажних комуниста са врха КПЈ, којима је комунистичка идеја била само маска за разбијање Србија као државе и Срба као нације.

Наравно, ово сазнање и спознаја неће данашњим србима донети бољи живот, неће значити да ће гладни имати више хлеба, да ће незапослени добити посао…, циљ овог мог чланка је да срби спознају ту своју космополитску интелигенцију комунистичке провинијенције која о овоме кукавички ћути, мислим на оне данашње главне јавне комунистичке личности, то су ти свемогући и свеморални „непоколебљиви борци за истину и правду»„, јер та од србства откорењена космополитска елита чија је једина „националност“, човечанство, југословенство… и данас је присутна међу србима у великом броју. Иако има потртебну дистанцу да сагледа истину, архиве су отворене, али она тако ирационално ћути о разним злим неделима које су под маском комунизма нанети Србима и Србији!

АВНОЈ 1943. године је добро изрежирана позоришна комунистичка представа, хајде прво да погледамо како је организована, а све потребне податке и аргументе извуко сам из књиге Пере Симића: „Тито феномен 20 века (четврто допуњено издање)»“ од стр. 181. до 187. То је транскрипт тог дела, па хајде уђите у позориште да погледате представу, и шта значи режија…

Иначе, за све изнесене податке око АВНОЈ-а 1943. године, у књизи постоје архивске сигнатуре, попут ових доле, тако да ко то жели може све да провери.
• архивска сигнмарура, примери:
„АЈ, 507, ЦК КПЈ, 1942/1 и 2“, „Пети конгрес КПЈ…, стр. 94.“, „Нови прилози за биогхрафију Ј.Б.Тита, том 2, стр. 388, 719.“, „АЈ, 839, КМЈ, II 5-а 1/1; исто 791, ЦК КПЈ – КИ, 1943/395.“ … итд…

**********************

Нови режим без кворума

•Презирање смрти

Још од првих озбиљнијих окршаја са немцима, Тито се држао прокламације из фебруара 1941. године, кад је са својим симпатизерима у загребачком селу Дубрави рекао да су за њега најбољи они борци код којих „презирање смрти доминира изнад свега“.

Првог јануара 1941. године, месец дана после губитка више од 500 бораца на Кадињачи, у Ужицу и на Златибору, Тито је својим партијским опуномоћеницима у Словенији јавио:

„Наше трупе остале су неокрњене, готово без икаквих губитака.“

У овом писму Тито је коментарисао и партизански напад на Пљевља:

„Црногорске партизанске трупе напале су Пљевља, која додуше нису успјеле заузети, иако су нанијеле италијанима страховите губитке у људству и матерјалу.“

Сутрадан је прецизнији:

„Убијено је неколико стотина италијана, заплијењено је много матерјала, а приличан број војника и официра је заробљен.“

Ни речи не говори да су у тој авантуристичкој акцији, после које су се његове јединице главом без обзира повукле из Пљеваља, погинула најмање 472 борца, односно чак „око 700 најбољих бораца“, како је сам рекао 1948. године у једном свом говору.

Били су то највећи губици његове војске у 1941. години, који су показали њену неспособност за вођење било каквих озбиљнијих офанзивних акција.

Презир према смрти не само својих бораца, већ и хиљаде српских цивила, поред жудње за влашћу, хранио се и једном великом илузијом руководства КПЈ. Илузијом да ће рат трајати само неколико недеља. И да ће руси сваког тренутка банути на границе Југославије, и Тита и његове сараднике у Београду устоличити на власт. Зато је један Титов пропагандиста 1941. партијски кажњен, јер је говорио да ће рат трајати 6 месеци, а двоје левичара који су веровали да ће борба бити дуга и тешка, једва су се спасли смртне казне. Овој фаталној заблуди робовао је и сам Тито, који је крајем јуна 1941, чим је Хитлер напао совјете, тражио да се организује састанак његових помоћника на коме би се расправљало „о припремама за освајање власти у Београду“.

Припрема за Јајце

Још у јесен 1943. године, када су његове југословенске јединице контролисале једва четвртину југословенске територије, Тито је решио да се крунише за председника привремене владе Југославије. Због тога се почетком новембра 1943. године из Јајца обратио свом првом претпостављеном, председнику његове партизанске државе, првом човеку АВНОЈ-а (Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије) Ивану Рибару, који се тада са својим најближим сарадницима налазио у Хрватској. Обавештавајући га да треба „најхитније сазвати пленум АВНОЈ-а“, који је Тито практично заказао, вођа југословенских комуниста саопштава Рибару да је он већ саставио привремену владу и себе изабрао за њеног председника:

„Предсједник Националног комитета ослобођења и повјереник за народну одбрану Тито, потпредсједници Едвард Кардељ, Владислав Рибникар и Божидар Маговац, повјереник за спољне послове др Јосип Смодлака, за унутрашње послове Влада Зечевић, за просвјету Едвард Коцбек, за народну привреду Иван Милутиновић, за финансије Душан Сернец, за саобраћај Сретен Жујовић…

Писмо завршава речима:

„Молимо шаљите мишљење, односно пристанак.“

Различите директиве

Новембра 1943. године, неколико дана после обраћања Рибару, Тито својим присталицама у различитим деловима Југославије шаље депеше о овоме што предстоји.

Војвођанима:

„Пошаљите најхитније неколико другова за пленум АВНОЈ-а.“

Црногорцима:

„Било би ванредно добро када би од вас дошло неколико делегата на пленум АВНОЈ-а.“

Србима у централној Србији исто, само је једна реч другачија:

„Било би ванредно важно када би од вас дошло неколико делегата на пленум АВНОЈ-а.“

Депеша Словенцима, коју је, осим њега, потписао и Кардељ, битно је другачија:

„На пут за пленум идите одмах у што већем броју.“

Сличну поруку Тито и Кардељ упутили су и у Хрватску:

„Делегати нека буду у што потпунијем броју.“

Од Македонаца Тито је тражио једино сагласност да у њихово име одабере македонског представника у руководство АВНОЈ-а.

Јавио се и једном свом пулену у Босни:

„Крени одмах са делегатима које можеш скупити, а понеси имена оних које овдје можеш заступати.“

Сви одсутни су присутни

Уочи онога што је следило у Јајцу, Тито је прихватио позив да позира свом пријатељу вајару Антуну Аугустинчићу. Тако је настала прва Титова биста, која је одмах постављена тик изнад говорнице спортске дворане у Јајцу, где је требало да буде одржан „пленум АВНОЈ-а.„

Скуп на коме су донете историјске одлуке о укидању монархије, увођењу републике, формирању 6 федералних јединица:

„Хрватске, Србије, Црне Горе, Словеније, Македоније и Босне и Херцеговине“ и на коме је ударен камен темељац за увођење комунистичке диктатуре у земљу, организован је на јединствен начин.

Председавајући су од почетка до краја „пленума“ примењивали 2 шаблона:

„Према вашем аплаузу могу само констатовати да смо једнодушно прихватили.“

Или:

„На основу једногласног аплауза констатујем…“

у председништву „пленума АВНОЈ-а“ седели су босански лекар и политичар Војислав Кецмановић, црногорски комуниста Иван Милутиновић, хрватски лекар Павле Грегорић, словеначки књижевник Јосип Видмар и босански пуковник Сулејман Филиповић, који је те 1943. квислиншку усташку униформу заменио партизанском.

Тајна заглушујућих аплауза и громогласних узвика којима је пропраћен сваки предлог за доношење најважнијих одлука на том скупу, налазила се на галерији дворане у којој је „пленум АВНОЈ-а“ одржан. На њој су се налазили Титови пратиоци и најватренији обожаваоци који су давали тон „једногласним аплаузима“ делегата и њиховим егзалтираним реакцијама на сваки унапред договорени предлог поднет на овој приредби.

Оркестрација је била таква да су многим делегатима попуцали дланови:

„Тито је у Јајцу био тако поздрављен како нигде још никада нико није никога поздравио“ – изјавио је један очевидац. „Мени си попуцали дланови, тако и свим осталим.“

Само две од шест републичких и једне административно недефинисане, војвођанске, делегације на овом скупу имале су какав-такав кворум.

Из Црне Горе је у Јајце дошло свих 16 делегата, из Босне и Херцегоцвине 46 од 53 изабраних делегата, а из свих других република и Војводине било је присутно знатно мање од половине изабраних представника. Из Хрватске 37 од 78, Србије 24 од 53, Словеније 17 од 42, из Војводине 2 од 8. Из Македоније и Санџака није стигао ни један.

После уводне церемоније, реч је добио известилац Верификационе комисије, босански студент Тодор Вујасиновић:

„Мој би предлог био да ми поред 142 поднесена пуномоћја присутних делегата, верифицирамо не само свих 108 одсутних, већ да сматрамо вијећницима како 11 одсутних другова из Санџака, тако и 42 одсутна из Македоније!“

Реакција мањине, од 142 делегата који су одлучивали у име већине од 161 делегата, верно је забележена у записнику:

Председавајући:

„Прима ли се извештај Верификационог одбора?“ (Узвици: „Прима!“)

„Прима ли се приједлог да се верифицирају пуномоћја одсутних…?“ (Узвици: „Прима!“ – аплауз)

Председавајући се огласио и после дискусије о Титовом реферату:

„Према вашем аплаузу и изјавама говорника, могу само констатовати да је АВНОЈ једнодушно прихватио реферат друга Тита.“ (Буран аплауз. Сви већници и народ који испуњава галерију устају и поново приређују бурне и спонтане овације врховном команданту НОВ и ПОЈ Јосипу Брозу Титу.)

После овог кривотворења чињеница, предложено је да се усвоји декларација којом АВНОЈ самог себе проглашава „врховним законодавним и извршним представничким телом Југославије“ и „врховним представником суверенитета народа и државе Југославије као целине“.

Председавајући:

„Питам Вијеће да ли се слаже са приједлогом декларације?“ (Буран аплауз – узвици: „Слаже се!“ – буран аплауз.)

После ове оркестриране реакције опет се огласио председавајући:

„На основу једнодушног аплауза, констатујем да је декларација другог заседаља АВНОЈ-а примљена једногласно.“

Када је предложено да се формира „национални комитет ослобођења Југославије као врховни привремени орган врховне народне власти Југославије“ – буран аплауз, узвици: „Прима се!“ и „Живео АВНОЈ!“ – чули су се пре него што је председавајући овај предлог ставио на гласање. А када је после тога питао: „Прима ли пленум ову одлуку?“, уследили су узвици „Прима!“ и аплауз, па председавајући није смататрао за потребно ни да констатује да је предложена одлука усвојена.

Предлог одлуке о забрани повратка краљу Петру Другоме Карађорђевићу и одузимању свих права избегличкој југословенској влади коју су признавале све чланице антихитлеровске коалиције, представљао је централну тачку ове птиредбе. Записничар је и тај тренутак верно забележио:

„Сви већници, грађани и борци устају са својих места и дуго и одушевљено аплаудирају. Двораном се проламају узвици: „Нећемо избегличку владу!“, „Нећемо издајничког краља!“, „Живео АВНОЈ!“, „Живео Тито!“, „Тито-Тито-Тито!“, „Живео Национални комитет, наша прва народна влада!“ (Буран аплауз.)

Председавајући је ове синхронизоване манифестације протумачиом као једногласну подршку свих присутних, па од окопљених није тражио никакво формално изјашњавање, већ је искористио прилику да пређе на доношење „одлуке о изградњи Југославије на федеративниом принципу“. Читање те одлуке којом је предвиђено да се Југославија по угледу на организациону шему КПЈ формира 6 република, чије ће границе представљати границе његових централних и покрајинских комитета, пропраћено је као и у претходном случају:

„Буран и дуготрајан аплауз. Узвици: „Живела нова Југославија, држава равноправних народа!“, „Живело братство и јединство!“ (Буран аплауз.)

Председавајући је и ово разумео као одобравање, па је „пленум“, тако, приведен крају.>
Декларацију и све кључне одлуке овог „заседања“ предложио је један те исти човек, председавајући Војислав Кецмановић, који је на основу „једнодушног аплауза“ непогрешиво закључио да су делегати „једногласно прихватили“ све што им је сервирано.

У поздравним депешама које су пре доношења било каквих одлука упутили Рузвелту и Черчилу организатори ове представе су АВНОЈ унапред прогласили за „врховно законодавно и извршно тијело Југославије“, а у депеши Стаљину „јединим законитим политичким представништвом Југославије“.

„Ми с надом – писао је „пленум“ Стаљину – гледамо у Совјетски Савез, друже Стаљине – стајало је у овој депеши.

Нада је значила да југокомунисти без Стаљина не могу освојити власт у Југославији, што ће пола година касније Тито отворено признати у писму Стаљину.

Самог себе прогласио за маршала

На „пленуму“ у Јајцу, писац Јосип Видмар је у име словеначке делегације предложио да се Тито прогласи за маршала. За тренутак опет улазимо у дворану:

„Сви присутни устају. Буран и дуготрајан аплауз. – Усклици. „Живео Тито!“ – Сва се дворана, дупке пуна, орила паролама од овација Јосипу Брозу Титу, које трају више минута. Буран и дуготрајан аплауз се пролама неколико пута. – Узвици: „Живео Ттито!“

Председавајући:

„Хоће ли ко да говори поводом овог приједнога?“ (Буран аплауз – узвици: „Прима се!“)

Да није било једног догађаја који му је претходио, овај делиријум би остао само један од доказа вештине организатора скупа. А претходила му је одлука Тита и његових најближих сарадника да га четрдесетак дана пре „пленума АВНОЈ-а“ прогласе за маршала. Трагове те самовољне одлуке откривамо на многим дипломама полазника Титове официрске школе, на којима се он у октобру 1943. године потписао као „маршал Јуогославије“.

Али, ни то није све. Председник АВНОј-а хрватски политичар др Иван Рибар био је на првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу, у новембру 1942. године, представник Хрватске, а у Јајцу је претворен у заступника Србије.

**********************

Дакле овај „демократски историјски чин“ режиран је по комунистичком омиљеном „демократском“ принципу и „Уррааа…!!“ технологији:

„Другови, јер се слажете да се…!“
„Слажемо се!“, „Прима се…!!“.

Тако се „гласало“ на АВНОЈу 1943., баш на „демократски“ начин. Ево га записник са тог „пленума“:

Записник са АВНОЈА 1943. године

Кликни на слику да је видиш увећано

Као што видите, из записника су избачени другови из Санџака и Македоније, јер забога, зашто да их уписују када нису дошли, јер присутни другови доносе одлуке уместо њих, тако да они који нису присутни су уствари присутни. „Ћирибу-ћириба — Абра кадабра“ то вам је био југо-комунизам срби, у пракси, не у теорији. Живот вам се одвија у пракси, не у књигама, у марксизмима…
Да би вам то „гласање“ било прегледно, погледајте доњу табелу.

Као што видимо у „редовима другова“, био је присутан и високи усташки официр Сулејман Филиповић», но наравно, за потребе „пленума“, пресвуко је дрес и прешао из Динама у Партизан, јер видело се крајем 1943. године да је то „тим који добија“, па је било потребно „на време пресвући дрес“. Када си против Срба, све је дозвољено, и зато се трансфер „играча“ обавезно обавља и у рату, не само у мирнодобском спорту. У транскрипту сте могли да приметите да где год се појављује реч ПЛЕНУМ, Перо Симић обавезно стави апострофе „пленум“, а то је због тога, јер значење појма „пленум“ је да када се неки скуп назове пленум, то значи да скуп мора да буде одржан у пуном саставу да би био пленум, док код наших другова од могућег пуног састава од 303 члана, било је присутно само њих 142, а одсутно 161. тако да таквом скупу не одговара појам „пленум“. Али добро, зашто да сад цепидлачимно, јер видимо да је све то била једна добро изрежирана позоришна представа.

Као претеча позоришне педставе радничког „само-управљања“ у будућој СФРЈ, била је фарса о проглашењу Тита за маршала на дан доношења свих одлука АВНОЈ-а 29.11.1943 године, на тобожњи „предлог“ словеначког писца Јосипа Видмара којег су другови на „демократски“ начин усвојили, али доња диплома говори да је диктатор Броз све сам одлучио, још 40 дана пре АВНОЈ-а, што показује и ова диплома:

Маршал 40 дана пре одлуке АВНОЈ-а: копија дипломе на којој је Тито 20. октобра 1943, четрдесет дана пре него што је одлучено, потписао као „Маршал Југославије“

И оно што је најбитније, и када се површно анализира овај „пленум“, одмах се уочава непријатељство према Србији и Србима од стране Тита и најужег врха КПЈ, јер је и путем делегатских групација једино Србија била подељена и расцепкана на 3 територијална дела, на Санџак, на Војводину и на Србију, а громогласно се и на овој авнојевској позоришној представи декларисало „братство и јединство“ … „равноправност међу народима„. Да је било равноправности, још и више би, с обзиром на ситуацију на терену, Хрватска требала да буде подељена на више територијалних делова путем тог делегатског принципа. На Истру, на Србску Крајину и на Хрватску. Тада, те 1943. године Јасеновачка кланица је радила пуном паром, и „другови“ су итекако имали разлога да посебна група делегата буде оформљена од срба из НДХ и у територијалном делегатском принципу са именом „Србска Крајина“. Али наравно, то се није десило, јер је још давне 1928. године, на IV Конгресу КПЈ у Дрездену», одлучено да су Срби реметилачки фактор за реализацију комунизма, односно да су хегемонистички народ. АВНОј-1943. је био само припрема за оно што ће се десити кад „другови“ уз помоћ совјетског оружја „освоје“ власт. И чим су устоличени од Црвене Армије на власт те 1945. године, одмах су Србију са аутономним покрајинама расцепили на 3 дела, на Војводину, на Косово и Метохију и на тзв. „Србију“, док су Хрватску очували као целу творевину, иако је у њој као републици највише било разлога да се оформи Аутономна Покрајина Србска Крајина, као правни вид заштите Срба од могућег даљег усташког терора у тој „братској“ СФРЈ, јер у НДХ од „браће“ највише су страдали Срби, а не јазавци.

Такође, веома важна ствар је то да се АВНОЈ те 1943. године самопрогласио као законодавно и извршно тело Југославије, што спомиње Перо Симић, тај детаљ те одлуке можете погледати на сајту комунистичке партије Титовог унука Јошке Броза, где се каже»:

„Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије се конституише у законодавно и извршно представничко тело Југославије, као врховни представник народа и успоставља се Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ), са свим обележјима народне владе, преко кога ће АВНОЈ остваривати своју извршну функцију.“

Наравно, ово правници знају, та одлука не може бити законита, јер ма шта тада мислили комунисти, као и данас што мисле, јер ти људи ретко мењају своја мишљења и поред свих аргумената и документованих доказа. Са становишта законитости та одлука не може бити законита, чак и да је АВНОЈ имао кворум, а није, јер законита влада је била избегличка влада, будући да се било какви закони доносе за неку државу у миру, а не у рату (у рату се доносе само ратни закни), а пре рата КПЈ није била никакав законодавни фактор, тако да је та одлука могла да се донесе само у оквиру КПЈ, а не на нивоу целе Југославије као државе. Дакле, с правне стране око ове одлуке, ради се о искључивој самовољи Тита и подређеног му врха КПЈ, не ради се ту о никаквој законитости као правној категорији на нивоу целе Југославије, већ о „законитом“ самопроглашавању врха КПЈ на челу са Титом..

Тада су и србску Барању», кад су устоличени на власт 1945. год., Тито и врх КПЈ отели Србима, која је историјски била србска, и тако је „братски“ доделили републици Хрватској, у име „равноправности међу народима“.

Зашто данашњи србски комунисти, те утицајне јавне личности и интелектуалци, ћуте о овом АВНОЈ-евском кривотворењу историје, има ту и правника, попут чувеног „борца за истину“ Љубодрага Симоновића Дуција»?

Они су први дужни да као моралне личности како се представљају, да као комунисти који су верни оригиналној идеји комунизма, оперу комунистичку идеју од злоупотребе, јер је данас са довољне дисатанце то и веше него очигледно, та идеја била само маска за РЕАЛИЗАЦИЈУ уништавања Срба.

Ако мисле другачије, нека се изјасне, најгора је ћутња, јер та ћутња заправо говори колико су те јавне комунистичке личности неодговорни као интелектуалци, и народ треба то да има у виду, као и да их стално бомбардује тим незгодним питањима попут АВ-НОЈ-евског, а има још и тежих питања, попут тога зашто србски комунисти ПАРАНОИЧНО ћуте о „савезничком“ бомбардовању србских градова 1943. – 1945. када се зна да је циљеве за бомбардовање Београда, Ниша (бомбардован 20. октобра 1943. године), Лесковца и многих других градова у Србији, доносио врх КПЈ и посебно комуниста Коча Поповић.

Поента свега, целог овог текста, је да се укаже да ако се срби препусте космополитској а-националној одрођеној интелигенцији, који су и даљу у души југословени, „човечанство и само човечанство“, „грађани целог света“ који од велике шуме не виде дрво испред себе … срби ће имати потпуно избрисан национални идентитет, оно мало срба што је остало, а тиме ће срби као народ и нација бити потпуно и заувек изгубљени, нестаће, а том моменту смо се историјски гледано, озбиљно приближили…

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”

Ово је страшно…!!
Ово је страшно…!!

Ово је страшно имати овакве интелектуалце у свом народу…!!
Унапред сте као националиста, када оваква мисао влада у вашем друштву, а она је владала и тотално доминирала у СФРЈ, осуђени да ПОДРАЗУМЕВАЈУЋЕ будете ниже биће!!

Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!

Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!

*********************

Извор: Абрашмедиа

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”

Тито и Коча Поповић

Коча Поповић је рођен 1908. године у Београду. Послије завршетка служења војске одлази у Швајцарску, па затим у Француску гдје студира филозофију, а апсолвира у Паризу 1932. године. Ту се прикључује надреалистичким круговима. Од тада до рата 1941. године бавио се публицистиком и књижевношћу.

Од своје ране младости усвојио је марксистички поглед на свијет и определио се за раднички покрет. Иначе, Коча Поповић је завршио школу резервних артиљеријских официра Војске краљевине Југославије 1927. године, у Сарајеву. У Комунистичку партију Југославије примљен је 1933. године послије чега је још интезивније наставио своју револуционарну дјелатност, због чега је стално био изложен прогонима полиције, а више пута је био и хапшен.

Од јула 1937. године Коча Поповић борио се у Шпанском грађанском рату, прво као борац, затим као начелник штаба, па командант артиљеријског дивизиона, а добио је и чин поручника Шпанске републиканске армије. Око две године учествовао је у свим борбама артиљеријских јединица интернационалних бригада, на свим бојиштима Шпаније, до њене посљедње битке за Мадрид. Поред тога Коча Поповић, као борац интернационалне бригаде прелази у Француску, 1939. године био је затворен у концентрационом логору Саинт Цyприен, а крајем исте године враћа се у Југославију, гдје је наставио своју револуционарну активност, извршавајући задатке које му је постављала Комунистичка партија Југославије.
Оружану борбу против фашизма започету у Шпанији наставља у редовима Војске Краљевине Југославије. Заробљен је код Ивањице у априлу 1941. године, али је одмах побегао из заробљеништва.

У НОР-у је од јула 1941. године, био је командант Космајског НОП одреда и командант Посавског НОП одреда. Са дужности команданта Посавског одреда постављен је за команданта групе одреда у Шумадији и западној Србији.

Новембра 1941. године командовао је јединицом НОВЈ, која је обезбјеђивала повлачење Врховног штаба и главнине партизанских снага из Србије за Санџак, у вријеме Прве њемачке офанзиве. За вријеме читавог рата брижљиво је водио свој дневник који је изашао након рата, под именом „Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“. Под његовом командом бригада је водила борбе у источној Босни, извршила чувени Игмански марш да би избегла уништење. Под његовом командом, бригада је извршила поход у Босанску крајину. Првог новембра 1942. Коча Поповић је постављен за команданта Прве пролетерске дивизије и на тој дужности је остао до 5. октобра 1943. године.

Дивизија се нарочито истакла у Четвртој непријатељској офанзиви: борбама које је водила на Иван-планини; противударом Главе оперативне групе код Горњег Вакуфа и у заштитници Групе и Централне болнице, затварајући правце: Бугојно-Прозор и Купрес-Шујица-Прозор. У овој офанзиви му је пала непријатна улога да буде један од партизанских преговарача са Нијемцима у Горњем Вакуфу о прекиду непријатељства и размени заробљеника. Ови Мартовски преговори су остали забиљежени и по томе што је једино Коча преговарао под пуним именом и презименом, док су Милован Ђилас и Владимир Велебит користили лажна имена.

У Петој непријатељској офанзиви 9. и 10. јуна 1943. године Прва пролетерска дивизија пробила је обруч 369. њемачке дивизије код Билановаца, 12. јуна на комуникацији Фоча-Калиновик и 17. јуна Прача-Реновица, чиме је отворила пут оперативној групи дивизија НОВЈ на Сутјесци. Али овакав поступак стајао је великих људских губитака. После пробоја Коча је скоро стигао до војног суда, јер је пробој учинио самоиницијативно, изгубивши комуникацију са Врховним штабом.

Врховни командант Тито је, 10. августа 1943. године, својим највишим командантима додијелио официрске чинове. Коста Нађ, Пеко Дапчевић и Коча Поповић су тада постали пуковници, а десетак дана касније и генерали. Петог октобра 1943. године, Коча је постављен за команданта Првог пролетерског корпуса НОВЈ и на тој дужности остао је до краја јула 1944. године.

Коча Поповић је 1. новембра 1943. године, због посебних заслуга на ратишту, унапријеђен за чин генерал-лајтнанта. Јула 1944. године постављен за команданта Главног штаба НОВ и ПО за Србију. То је било вријеме када се тежиште борбених дејстава НОВЈ и свих других зараћених страна, преносило на Србију, пред одлучујућим биткама за њено ослобођење.
Једно време био је командант јужне групе дивизија, а јануара 1945. године постављен је за команданта Друге армије. Армија се истакла у завршним операцијама за ослобођење Југославије, својим дејством у правцу: Ужице-Сарајево-Бањалука-Карловац-Загреб. Од 1948. до 1953. године Коча Поповић био је начелник Генералштаба Југословенске народне армије, са чином генерал-лајтнанта, а касније и генерал-пуковника.

За време НОР-а, па и послије њега, увијек је био члан највиших политичких представништава Нове Југославије. Био је члан АВНОЈ-а од Првог засједања (1942. године), а Председништва АВНОЈ-а од Другог засједања, новембра 1943. године. Био је и посланик Уставотворне скупштине Демократске Федеративне Југославије и посланик Привремене народне скупштине Југославије. Од 1945. године непрекидно је биран за народног посланика Савезне народне скупштине и Народне скупштине НР Србије.

Чин генерал-пуковника ЈНА добио је 2. августа 1947. године, да би 27. априла 1953. био преведен у резерву. На положају Начелника Генералштаба ЈНА остао је до 27. јануара 1953., када је своју дужност препустио још једном прослављеном партизанском генералу, Пеки Дапчевићу. Послије завршетка војног службовања највише се посветио политичким пословима.
Од јануара 1953. до 1965. године био је члан Савезног извршног вијећа и државни секретар за иностране послове. Као секретар за иностране послове учествовао је у свим преговорима Југославије, са многим земљама свијета. Коча Поповић је учествоаво као шеф југословенских делегација на засједањима Генералне скупштине Организације уједињених нација. Својом запаженом активношћу у УН-у, и залагањем за принципе активне и мирољубиве коегзистенције, много је доприњео повећању угледа и афирмација Југославије у свијету.

У 1966. и 1967. години био је потпредсједник Републике. За члана Централног комитета СКЈ биран је на Шестом, Седмом и Осмом конгресу СКЈ, а члан Председништва ЦК СКЈ постао је октобра 1966. године. Био је члан првог ЦК КП Србије, а на Десетом Конгресу изабран је за члана сталног дијела конференције СКЈ. Био је члан Савезног одбора СУБНОР-а Југославије од 1966. до 1982. године.

Из политичког живота се дефинитивно повукао 1972. године послије догађаја у Хрватској и Србији. У јавност је поново изашао уочи распада СФРЈ, како би дјеловао на ублажавање и мирно рјешење југословенске кризе. Након Милошевићевог неуспјелог митинга у Словенији, критиковао је антисловеначко писање Политике овим ријечима: “Нечија једнонационална ‘истина’, самим тим што је таква, не може бити истина. Она сузбија разборитост слободних грађана.” Другом приликом је рекао: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.” Коча Поповић до краја живота живи у Београду, гдје је и умро 20. октобра 1992. године.

Мање је познато да се Коча Поповић, за вријеме студија у Паризу, прикључио надреалистичком покрету. Познавао је умјетнике из Бретоновог круга и одржавао комуникацију између београдске и француске групе надреалиста.

Године 1929. потписао је протест „Човек од укуса“. Писао је филмске критике за лист „Парис Соир“. Био је сарадник београдског часописа „50 у Европи“. Био је члан групе београдских надреалиста и један је од потписника надреалистичког манифеста.

Године 1931. са Марком Ристићем објавио је књигу „Нацрт за једну феноменологију ирационалног“, а од 1931. до 1932. сарађивао је у часопису „Надреализам данас и овде“.

Као публициста написао је више дела, међу којима су најзначајнија: „За правилну оцену ослободилачког рата народа Југославије“ (1949.); „Белешке уз ратовање“ (1988.) и „Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“ (1946.).

(АбрашМЕДИА)

*********************

Сваки национализам је идеологија која је у својој бити, по одређеној чистој идеји национализма, здрава идеологија, било да се ради о србском, или неком другом национализму, али саваки национализам има и своју могућу патологију „кад се скрене са пута“, па се за такав патолошки национализам, каже да је то, рецимо „шовинизам“, а не „национализам“, или се употреби неки други постојећи и адекватан термин „кад се скрене са пута“ чисте идеје национализма. Али, ради се о томе, што је светски феномен само код срба комуниста, не и код комуниста из других светских народа, и других светских национализама, а то је да је велика већина србских комуниста, не сви – да не грешим душу, потпуно анационална, то су ИДЕНТИФИКАЦИОНО потпуно анационална бића у односу на „свој“ србски народ, са градитивним видовима антисрбства, мржње и анимозитета (како код когав) према националној „друштвеној свести“, у нашем примеру, тих проклетих примитиваца; – Срба националиста!!

Да је то тако и у трагичној стварности Срба, говоре нам документоване депеше забележене у овом чланку, а сваки наредни цитат у даљем тексту је са тог линка.

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!
http://wp.me/p3KWp-6Fh

где се може видети да су хрватски и словеначки комунисти (Тито и Кардељ) били против, приликом „савезничког“ бомбардовања 1944. – 1945.“, да се бомбардује Љубљана“ и други градови ван подручја Србије,  док је истовремено србски анационални комуниста Коча Поповић одобравао бомбардовање искључиво градова у Србији! Биће и тих цитата. Прво да видимо шта каже словенац Кардељ:

…………………

ТИТО ЈЕ СВЕ ЗНАО

„Тито и његов Врховни штаб, по свему судећи, од самог почетка су знали да од англоамеричког бомбардовања највећих српских и црногорских градова највише страда невино цивилно становништво, а да су немачки губици минимални. Готово занемарљиви.

То се као на длану види из писма које је Едвард Кардељ 29. јула 1944. године с Виса упутио Централном комитету КП Словенија.

Подсећајући своје сараднике да је Титов Главни штаб у Словенији тих дана „предлагао да се бомбардује „Љубљана“, Кардељ у овом писму љутито каже:

– Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У ТОМЕ ИМАМО ИСКУСТВО ИЗ ЦЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ.

– Имајте на уму – опомиње Кардељ – да савезнички авиони бомбардују на ПОСЕБАН начин, тако да покривају ЦЕЛЕ ПОВРШИНЕ. Можете лако замислити како би то изгледало у Љубљани. Била би КРАЈЊА ЛАКОМИСЛЕНОСТ И НЕОДГОВОРНОСТ пред својим народом немати у виду све (те) моменте. То важи не само за Љубљану, већ и за друге тачке.

Кардељ је тако, вероватно захваљујући и својим специјалним односима са Титом, спасао Љубљану и Словенију, а разарање Србије је и даље настављено. Чак и појачано, иако су, као што се види, Тито и његови сарадници на Вису добро знали да Немци „немају готово никакве губитке“ и да Енглези и Американци „бомбардују на посебан начин“. Да „покривају целе површине, да циљеви њиховог разарања уопште нису изоловани на немачке објекте и да је једини први биланс англоамеричког бомбардовања“ -„хиљаде наших убијених људи“.

…………………

„Бомбардовање на посебан начин“, које је примењивано у бомбардовању србских градова, нам само по себи говори, како се алудира из овог писма, да се на неком ширем простору града где су доминантни цивлни објекти са ширим слојем србског становништва, бомбардује неселективно цео тај шири простор, иако се у можда у њему налази неки мањи изоловани простор са објектима где се налазе Немци, па да се само он бомбардује, да се тако заштити србско становништво.

Словеначки комуниста је штитио ту словеначку „нижу друштвену свест“, утицао је да се не бомбардује Љубљања, изборио се за то, и показао да и поред тога што је комуниста (по Кочи и сличним анационалним србским комунистима, вероватно су комунисти (подразумевајуће, наравно – за њих, комунисте, бића са „вишом друштвеном свешћу“)…) има изражену идентификацију са словеначком самосвешћу, словеначким националним бићем, и самим тим у оквиру идеологије словеначког национализма, иако је комуниста, он делује заштитнички и штито словенце од страдања. Дакле, за Кардеља, словеначки национализам, за разлику од Коче, није „нижа друштвена свест.“

Али све ово није спречавало србског комунисту „легендарног Кочу“, сина најбогатијих банкара из предратне Југославије, да одређује циљеве, односно који ће се градови у Србији бомбардовати, на тај „посебан начин“ на ширем простору где су у великој већини искључиво страдали Срби, цивилно становништво, а не немци!

Ево шта се каже за Кочу:

……………….

„Поповић је одређивао циљеве, а да уопште није био у Србији. У серији радиограма Врховном штабу он не само да тражи да се бомбардује неки град, Лесковац, Ниш, Београд, чак и одређене улице. Мејџор то шаље Меклејну, који предлог анализира са Титом и информацију која иде у Бари у команду Балкан ер-форса. Та линија одлучивања иде преко Меклејна и Тита, а Балкан ер-форс бомбардује по војничким проценама само када у прелетима уочи непријатељске циљеве – каже проф. др Павловић“.

……………….

ЦИЉ ГРОБЉЕ

„У депеши коју је 21. јуна 1944. упутио Титу на Вис Коча Поповић је предложио да се бомбардује и „југозападна страна гробља на Бановом брду„.

У низу других депеша Поповић је крајње неодређено фиксирао циљеве које Енглези и Американци треба да разоре. Тако је 1. августа 1944. предложио: „Захтевајте хитно бомбардовање Лебана, Коча“. Три дана раније поручивао је: „Много би нам користило бомбардовање Приштине“. А 5. августа био је још нестрпљивији: „Хитно потребно бомбардовање Куршумлије.“

У свим овим депешама, као што се види Коча Поповић уопште није означавао немачке војне циљеве које западни „савезници“ треба да разоре, већ је цела насеља и градове проглашавао метама које разорним бомбама треба „ослободити“.

…………………

Још један цитат:

…………………

„Броз је спасао Загреб и Љубљану од савезничког бомбардовања, Београд је тучен 11 пута, а Подгорица и Лесковац су сравњени са земљом. Све жртве, које су углавном биле српске, више десетина хиљада погинулих – искључиво су посљедица Титове србомржње.

Петар Алексић је у Блицу, септембра и октобра 1996. године, објавио фељтон о савезничким бомбардовањима Србије и Црне Горе 1944, која су однијела више десетина хиљада живота, уз огромну материјалну штету. Алексић приписује Титу одговорност за та бомбардовања, што је и доказао цитирањем депеше Титовог најближег сарадника, Едварда Кардеља, упућене главном штабу партизанске војске Словеније. Кардељ изричито каже да америчко-британско бомбардовање наших градова „не наноси готово никакве губитке окупатору, већ да је резултат на хиљаде наших мртвих људи“. Кардељ је наредио словеначком Главном штабу да не тражи бомбардовање словеначких градова од стране савезничке авијације, па Словенија није ни била бомбардована.

Војни историчар Милован Џелебџић, један од главних приређивача за штампу наших и непријатељских документа о НОР-у, у реаговању на Алексићев текст, написао је у Блицу од 11. октобра 1996. да су поменута бомбардовања вршена на бази опште одлуке савезничких врховних ваздухопловних команди, с тим да су, на основу Титовог расписа, захтјеви за конкретна бомбардовања достављани од стране виших партизанских команди Титовом Врховном штабу који их је просљеђивао (уз одговарајућу, логично је, селекцију – Б. Ј) савезничким мисијама при врховном штабу НОВ и ПОЈ. „Кад је Главни штаб Словеније поднео захтев за бомбардовања Љубљане“, пише Џелебџић, интервенисао је Карадељ депешом чији је садржај објавио Петар Алексић. Милован Џелебџић, даље пише: „Светлост дана још није видео један документ, у коме Броз тражи од савезника да се не бомбардују Загреб, Љубљана, Марибор, Копар“ (подвукао Б. Ј).

Испада недвосмислено да је Тито могао спријечити сва савезничка бомбардовања Југославије, која су, иначе, била с војне тачке гледишта апсолутно непотребна и бесмислена. Колики је злочин Тито учинио таквим понашањем – доказ је податак Петра Алексића да је у многобројним бомбардовањима Лесковца убијено више од 6.000 грађана, свих узраста, док су губици непријатеља били 300 пута мањи, око 20 погинулих.

Београд су савезници бомбардовали 11 пута. Ђилас у својем „Револуционарном рату“ свједочи да се Тито „жестоко љутио“ кад је добио информацију о огромним жртвама међу цивилима од савезничког бомбардовања. Било је то демагошко пренемагање исто као кад се „љутио“ на црногорско партијско руководство, које је досљедно спроводило његове директиве.

Једино би било оправдано да је Тито тражио, искључиво, бомбардовање Загреба, све док Анте Павелић не затвори фабрику смрти у Јасеновцу. Али тако нешто Титу није било ни на крај памети“.

…………………

Да, наравно, да су хтели, Тито и посебно србски комунисти, тражили би оправдано бомбардовање Загреба, да би се спасиои огроман број Срба из кланице зване Јасеновац! Наравноп, страдали су у Јасеновцу и Јевреји, цигани, али у далеко мањем бреоју од Срба.

Али наравно, они нису хтели, Тито и врх КПЈ (Искључиво они! Не поштени комунисти нижих инстанци, и обични борци из партизанских редова), јер су паралелно, уз борбу против фашиста немаца, усмеравали миц – по миц, мало по мало (Кад може, и где се стигне, да се валси не досете), главну оштрицу борбе против срба, да их што више потамане, ту „нижу друштвену свест“,а „савезничко“ бомбардовање је била права прилика за то! Тако су уз помоћ савезника, искључиво врх КПЈ са антисрбским комунистима, утирали пут ка валсти отклањајући тај „реметилачки фактор“ са IV Конгреса КОЈ у Дрездену 1928., тај „хегемонистзички србски народ“!!!

………………..

Још један цитат:

………………..

СВЕ У РЕЖИЈИ ВРХОВНОГ ШТАБА

„Бомбардовање свих градова Србије и других делова Југославије, од почетка па све до краја ове вишемесечне терористичке операције, било је у искључивој надлежности Титовог Врховног штаба.

То је својим сарадницима у Словенији крајем јула 1944. године открио Едвард Кардељ. Ево како тај део његовог писма гласи од речи до речи:

„Договарајте се с Енглезима о сарадњи њихове тактичке авијације у вашим акцијама (митраљирање колона, мања бомбардовања конкретних циљева на фронту итд.). Они на такав начин сарађују у целој Југославији. БОМБАРДОВАЊА ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ“.

…………………

 

Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!

Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!

Јован Јоца Јовановић: Интелектуалац и родољуб скојим Срби треба да се поносе! Комунистички злочини у Србији!

Питања и одговори: Јован Јовановић – 22.09.2012.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Титов „комунизам“ је Србима, за историјски веома кратак период од 40-50 година, нанео толико зла и несреће, да је то просто незамисливо да се нешто тако може догодити у историјски тако малом периоду, али мора се признати да је томе кумовао један катастрофално трагичан корак незрелог србског краља Александра, трагичан и самоубилачки корак стварања краљевине Југосалвије 1918. године са својом пораженом „браћом“ из првог светског рата, Хрватима и Словенцима. Да није било тога, не би било ни зла Тито-комунизма, коме није био циљ никакав истински комунизам од самог почетка, већ уништење Срба као нације и распарчавање Југославије на штету Срба, на више мањих државица, трасирање пута ка том циљу, и само финале распада „кад дође прави час“…

Чим су дошли на власт, тито-комунисти су трасирали тај пут разбијања Срба и Србије унутар Југославије стварањем 2 аутономне покрајуне само у Србији, од 6 постојећих република, иако је једино имало смисла стварати аутономну покрајину унутар Републике Хрватске, у Србској Крајини, ради заштите Срба од усташа и хрвата којима је Југославија била само привремена творевина до прве прилике за толико жељено отцепљење, и стварање НДХ коју су започели злочинима у Јасеновцу, па после малог „прекида“ преласком на страну победника, посао су завршили 1990. када је дошао „тај прави час“.

Јован Јоца Јовановић: Интелектуалац и родољуб скојим Срби треба да се поносе!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Да је у Југославији после доласка комуниста на власт била створена аутономна покрајина тамо где је једино било и потребно, у Хрватској, а не у Србији, распад Југославије на штету Срба био би немогућ! За то, што се то није десило, искључиво су криви срби комунисти који нису имали никакву националну србску самосветс, већ напротив, то су били анти-срби „југословени“, који су своје југословенство доказивали анти-србством. Тито их је пажљиво бирао, јер да није било њих да као прави вазали служе господару, Тито не би могао да каже ово о чему нам говори Јован Јоца Јовановић:

“… Знате шта је Тито изјавио Мештровићу. Имате у књизи… у књигама, ја то што причам имате у књигама. Биланчић, историчар загребачки је читао записнике политбироа, десет дана по уласку у Београд Тито је изјавио. ” Ми ћемо се у Србији понашати као окупатори… И још нешто, сретне се Иваном Мештровићем, то имате у сећању сина Мештровића, имате о томе у Загребу књигу. Каже Тито, пошто је и Мештровић масон, па се срели масони. Каже:” Што се ви не вратите у Југославији”? Каже Мештровић: “Бојим се Срба“. Тито каже: ” Не требате их се плашити, ја сам их уништио заувек”!! И још једна мисао, Тито је рекао једном приликом: ” Ја сам тако уништио Србе, да за 50 година неће знати ко су! А за 100 година неће постојати…!“

Е, то је то, сад се лакше схваћају Титове речи, прошле су тих 50 и кусур година (то је ово скорије и садашње време), а Срби излуђении не знају ни куд ће ни шта ће, нит ко су, ни шта су. Тито је уз послушне србо-комунисте, које је пажљиво одабирао када их је постављао на неким битним позицијама у властодржачкој послератној комунистичкој структури и хијерархији, спроводио план: „Слаба Србија, јака Југославија“. Те Титове „закрпе“ били су они водећи „заслужни борци“ из партизанско-ратничког периода, не они обични из борбених редова и нижих инстанци КПЈ (који нису ни слутили манипулацију врха КПЈ у односну на ОБЕЋАНИ ОЧЕКИВАНИ РАЈ, кад „ми дођемо на власт“), већ они на самом врху власти у КПЈ, те интелектуалне издајице свога србског народа који су са становишта свог антисрбског „југословенства“, послушно спроводили све мере ради уништења Србије, србског идентитета код Срба посебно, и Србије!! Тито је са њим СКОРО потпуно очистио Србију од виђенијих и утицајних Срба националиста, србских интелектуалаца који су били чврсто утемељени у националној самосвести! Неки су брутално без икаквог суђења побијени у чисткама од 1944. -1953. хиљаде и хиљаде њих. Неке је Титов антисрбски режим послао на Голом отоку, у затворе итд… а неки су срећом избегли то и побегли у иностранство, тако да је у Србији, у интелектуалној србској сфери, остао само колебљив и млак анационалан слој тзв. „Срба“: То су Срби који би продали веру за вечеру, за функцију на власти, фотељу: За положај директора у фирми, и рођеног брата би жртвовали, само да буду на власт…

Некад Било: Срђан Цветковић – Комунистички злочини у Србији!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Са сајта телевизије Републике Српске скинуо сам емисију: „Некад Било„: http://www.rtrs.tv/av/pusti.php?id=21887 , коју води и уређује господин Синиша Михаиловић, у којој је гост био историчар Срђан Цветковић, историчар и писац књиге „Између српа и чекића“ која говори о комунистичким злочинима, тортурама и репресалијама у Србији. Обрађен је детаљно период до 1953. године.

И кад је Тито очистио до 1953 земљу и Србију од „реметилачких“ национално и културно освешћених Срба, онда је ланце репресије могао да олабави, да тзв. „критику“ режима сведе у оквире „дозвољеног“ и ефемерног, без суштинског плурализма супротстављених мишљења и идеја, где би неко могао да постави питање комунистичких злочина. Наравно, у то време то би било лудило, јер би те у томм случају „прогутао мрак“, без да неко и сазна неки податак о теби. Дакако, сво ово планско погубљење „реметилачких“ Срба одрађено је у строгој тајности, односно далеко од очију јавности, 95% обичног србског света није ни слутио шта се испод тепиха „веееллииких идеја“ комунизма и југословенства одвија. Тај монструозни програм за уништења срба зацртан још у Дрездену 1928. године, на IV конгресу КПЈ»! Прочитајте добро тај чланак Ратка Дмитровића о томе. О овоме ти тзв. „морални срби комунисти-чистунци“, одрасли и васпитавани у СФРЈ, кукавички и подло ћуте, а својим јавним наступима се представљају да им је наводно „једино истина на првом месту“!! А зашто то тврдим? Зато што ништа не пишу о томе, немамо на јавној сцени никакву њихову писану студију о томе, књигу, а СФРЈ је управо срушена по том плану КПЈ из Дрездена 1928 године. Хајде да кажемо да за овај документ из Дрездена за разбијање Југославије нису знали за време СФРЈ, па и коју годину касније, али овај брижљиво скриван и прећуткиван документ, доступан је за истарживање.

Истовремено, народ се хипнотички „дрогирао“ и пропагандно „дресирао“ историјским „истинама“, „злочиима“ и митовима, а тај мит, тај лажни мит је био да су комунисти „апсолутно добро“, а четници „апсолутно зло“. Али „пасја гробља“ говоре нешто друго! На основу те наметнуте „васпитне доминације“, тог јавног дисакурса у СФРЈ, заснована је и репресија на интелектуалној основи, репресија над србском самосвешћу, у циљу брисања националног идентитета код Срба, да се код срба усади кривица и комплекс што су Срби.

Титиов антисрбски режим, верне слуге имао је у србима комунистима на високом положају комунистичке тито-власти. Били су потпуно анационални и антисрбски настројени, радећи тако на штету србске нације, док су комунисти осталих народа, Хрвата и Словенаца, и те како били национално освешћени, и под параваном лажног и глумљеног југословенства, припремали су терен за отцепљење својих народа и прављења својих независних држава, баш онако како је зацртано било у Дрездену 1928. на 4 конгресу КПЈ.

Да је то тачно о томе има подетака и на сајту Комунистичке Партије  –  Јосипа Јошке Броза, истина онако стидљиво написано, са мало података, ево како:
http://www.kp.rs/

„Четврти конгрес КПЈ одржан је у Дрездену, у Немачкој од 6. до 12. новембра 1928. године, истакао је да се Југославија налази пред револуционарним расплетима. Конгрес је осудио леву и десну фракцију. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а Ђуро Ђаковић за организационог секретара Партије. Уосталом на овом конгресу су донесене одлуке о стварању независних држава: Србије, Косова и Метохије, Македоније, Хрватске, Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе, тј. ових садашњих држава, које се налазе у суседсву Србије а које су биле у саставу Краљевине Југославије.“

Да ја нисам априори против срба комуниста, треба одмах рећи да су Срби имали у својим редовима најобразованије комунисте који су били национално освешћени, који ни по којој цени не би зарад „вееллииких идеја“ радили против интереса србске нације! Такав високо образовани комуниста био је Сима Марковић, ево шта о њему прича Ратко Дмитровић, баш у периоду када се одржавао тај IV конкрес КПЈ у Дрездену:

„Четврти конгрес изабрао је нови Централни комитет и Политбиро у који су ушли: Филип Филиповић, Милан Горкић, Гојко Вуковић, Ђуро Ђаковић, Јаков Жорга, Јован Малишић, Ђуро Салај, Божо Видас, Марко Машановић, Лаза Стефановић и Петар Радовановић. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а за организационог Ђуро Ђаковић. Конгрес је, ово је додатно интересантно, осудио деловање „десне фракције“ КПЈ, предвођене Симом Марковићем. О чему се ради. Марковић је био један од најобразованијих комуниста тог времена у Европи.

Докторирао је 26. јуна 1913. године, са дисертацијом „Општа Ракатијева једначина првог реда“, пред Одбором који су чинили Милутин Миланковић и Михајло Петровић Алас. Марковић је био лични пријатељ Лењина, члан Извршног комитета Коминтерне, али се није слагао ни са Коминтерном, ни са својим партијским друговима у вези са питањем будућности Југославије. Он је бранио став да Југославију не би требало разбијати, да стварање националних држава може да буде погубно и трагично. Само неколико месеци по окончању Четвртог конгреса руководство КПЈ искључило је Марковића из својих редова“.

А шта раде ови садашњи србо-комунисти, иако је овај документ доступан за истраживање?

Они кукавички ћуте о овоме, да је разбијање Југославије одрађено по програму КПЈ, да је идеја комунизма која има циљ да усрећи све људе и народе света, злоупотребљена у циљу разбијања Срба и борбе против њих!!
Зар Срби нису део тог вашег човечанства Србо-комунисти који упорно ћутите о овоме…!
Зар су заслужили то ти „проклети Срби националисти!“ који су поднели главни терет у првом светском рату за то ваше човечанство!

Преко милион и 200 хиљада побијених Срба!!

Уместо да се оперете од ове злоупотребе идеје комунизма од стране КПЈ својом писаном јавном речју, ви и даље пропагирате идеју:

„Само комунизам може спасити свет“!

Кој свет!
Свет без Срба!

И ко да вам од Срба верује у ту: „срећну комунистичку будућност“, коју наново и наново стално пропагирате, кад ћутите о томе да је иза паравана „срећне будућности за све народе“, спровођен план за уништење Срба као нације и народа!

Како ћете да придобијете Србе за то…!
Има ли неких „нових гаранција“ да се поново „неће скренути са пута“ на штету Срба, а на добробит „осталог човечанства“!!

А сада бих обратио пажњу на економски аспект у бившој СФРЈ, о томе је писао наш:

Ненад Д. Поповић

Као што је Јоца у горњем видео прилогу рекао, у књизи „Yugoslavia: The New Class in Crisis (1968)“c (Југославија: Нова класа у кризи) коју је написао часни патриота и изузетан економско-финансијски стручњак – Ненад Д. Поповић, налази се веома битан податак, да је Титов „оригинални социјализам“ финансирао нико други до амерички капитализам, односно, да је с почетком 60-их година прошлог века па надаље, САД тајно, бесповратно и сукцесивно са 120 милијарди долара финансирала Тита и наше „велике социјалистиче изградње и победе“ … нашу „снажну економију“ у бившој СФРЈ, што је чиста фарса и обмана, јер је крајем 50-их година СФРЈ била банкротирала, та наша чувена „снажна социјалистичка економија“.

Све то пише и још много тога у књизи врсног финансијског стручњака и србског патриоте, Ненада Д. Поповића. Он је крајем 50-их година прошлог века био опуномоћен министар у министарству унутрашеих послова Југославије, био је и лични секретар Светозара Вукмановића Темпа. На крају крајева, морао је да емигрира и побегне у САД да се на време склони од тоталитарног Титовог режима који је био усмерен искључиво да уништи Србе као нацију!

Ступио сам у контакт са Синишом Михаиловићем који води и уређује емисију „Некад Било“ и рекоа му за Јована Јоцу Јовановића, као и за ову Поповићеву књигу, дао сам му контакт за Јоцу, а Синиша рече да ће после летње паузе позвати на јесен Јована да гостује у његовој емисији, а ко зна, можда се изнађе могућност да се преведе на србски језик Поповићева књига. Радовало би ме да се то деси.

О америчким бесповратним кредитима Титовом режиму да би га одржала на власт, говори и Перо Симић у овом прилогу: „П.Симић:Тито је био координатор тима за ликвидацију шпанских добровољаца у шпанском грађанском рату!„, но он помиње 102 милијарде долара.

Да је са становишта и економске науке СФРЈ била погрешно уређена, са неминовним крахом, говори и ова научна студија:

Економски модел социјалистичке Југославије – Сага о аутодеструкцији

View this document on Scribd

Ову научну студију заједнички су написали професор економије на филозофском факултету у Београду, др Миодраг Зец, и ванредни професор економије, такође на филозофском факултету у Београду, др Огњен Радоњић.

Цитат:

„АПСТРАКТ У раду се анализирају узроци урушавања привреде социјалистичке Југославије. У срцу проблема се налази неспособност југословенске привреде да генерише акумулацију којом би се финансирао одрживи привредни раст и развој. У недостатку јасних својинских односа, југословенска привреда је у читавом послератном периоду генерисала системске дефиците који падају на плећа будућих генерација. Након пола века прерасподеле, а не креирања нове вредности дошло је до нарастања политичких и социјалних тензија на федералном и међурепубличком нивоу које су на крају довеле до дезинтегрисања државе. Нажалост, у камуфлираном облику ”антикомунистичког комунизма” ова парадигма је жила куцавица српског друштва данас. Уколико српско друштво не изгради нови вредносни систем који почива на новој политичкој и социјалној филозофији доживеће темељну девастацију са несагледивим
штетним последицама.“

Немачки научник Александер Корб негира геноцид над Србима у НДХ!

Извор Двери
Пише: Владимир Умељић

Владимир Умељић: На делу је промена у немачкој историјској науци: у НДХ, по новим „истраживањима“ није извршен геноцид над Србима!

Александер Корб – типичан „научни“ представник запада који негује култ лажи и обмана према словенским православним народима (Срби, Руси и остали….), у свим битним делатностима које се тичу политичке сфере, сфере званичног дискурса, нарочито званичне „историје“, итд…

Немачки историчар Александер Корб на Хумболтовом Универзитету у Берлину с највишом оценом summa cum laude одбранио је докторску тезу из области историјских наука под насловом „У сенци светског рата. Масoвно насиље усташа над Србима, Јеврејима и Ромима“. Његове радикално нове тезе гласе:

1.   у тадашњој хрватској држави 1941–1945. „није се догодио геноцид над Србима“;
2.  клерикална компонента (хрватски католички клир и Ватикан) „није играла никакву битну улогу“ при масoвном насиљу над Србима у хрватској држави 1941–1945, тако да је и насилно покатоличавање Срба имало „искључиво секуларни карактер“.

Корб, дакле, улази у радикалну колизију с огромном већином свих досадашњих научних радова и њихових закључака.

Ова анализа поставља Корбове тезе на проверу с три тачке гледишта: а) научно-историјске, б) језичко-филозофске (теорија дефиниционизма), и в) политиколошке.

Научно-историјски гледано, Корб бира једностран, селективни приступ овој проблематици и већ на почетку драстично редукује тј. искључује енормни део примарних историјских извора и научне литературе. Томе припадају сви српски извори, закључно са сведочанствима преживелих српских жртава, с образложењем да су иста или „српско-националистичка“ или „српско-комунистичка“, све изворе сведока-очевидаца из редова тадашњих окупатора – немачких нациста и италијанских фашиста – с образложењем, да су исти „српско-националистички“ или „српско-комунистички“ манипулисани, као и све примарне историјске изворе и научну литературу, који сведоче о улози хрватског католичког клира и Ватикана, јер су „антиклерикални“.

Језичко-филозофски, Корбов доказни поступак недвосмислено припада принципу „узурпација власти над дефиницијама и психагогијама“, који теорија дефиниционизма препознаје као покушај интересног редефинисања, виртуализовања стварности и психагошког етаблирања те нове „стварне стварности“ у свести циљне групе путем њене интернализације. Корбов рад је тиме пре релативистички језичко-филозофски трактат у научно-историјским хаљинама, него научна историјска студија.

Политиколошки се може констатовати, да је и његовим неспорним трудом промена парадигме у немачким друштвеним и хуманистичким наукама достигла нови квалитет, сасвим други ниво самовољне и виртуелне рефлексије стварности.

Анализу Владимира Умељића, која је првобитно објављена у Зборнику Матице српске за друштвене науке бр. 141 прочитајте преко доњег линка:

Владимир Умељић: Промена парадигме у Немачкој историјској науци: У хрватској држави 1941–1945. није
извршен геноцид над србима?

Скини студију

Госпићки систем логора, први ликвидациони центар над Србима у НДХ!

Преносим овај текст о злочинима хрвата над Србима у НДХ онако како је написан, са пратећим аудио снимком са трибине на правном факултету у Београду где је ово све причано, али сам сачекао да на Ју Тубе изађе и видео снимак, кога сам у свом коментару додао после текста.

Извор: Јадовно 1941.

*************

БАСТАШИЋ: АНТИСРПСКА ХИСТЕРИЈА ДОПРИНОСИ НЕГАЦИЈИ ЗЛОЧИНА НДХ

БЕОГРАД, /СРНА/ – Предсједник Удружења грађана „Јадовно 1941.“ из Бањалуке Душан Басташић, изјавио је у Београду да антисрпска хистерија која влада савременом Хрватском доприноси томе да се злочини почињени над Србима у Независној Држави Хрватској /НДХ/ негирају и игноришу.

Слика са трибине…

Послушајете аудио запис предавња емитован на радију СНАГА НАРОДА

Госпићки систем логора, први ликвидациони центар НДХ 24.12.2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

„Оно што Месић није рекао и оно што ви, вјероватно, не знате је да је НДХ била држава у пуном капацитету. И та држава је стала иза злочина. Оно што овај систем логора чини посебно монструозним је да је унутар њега постојао логор Метајна, намијењен искључиво за убијање жена и дјеце – први таквог типа у ратној Европи“
, рекао је Басташић.

Он је додао да, и поред изостанка јасне институционалне подршке, uдружење чини све да невине жртве Јадовна и осталих стратишта на овом подручју не остану заборављене!

„Водимо календар геноцида и практично слиједимо сваки траг. Уколико имамо само једну реченицу свједока, ми истражујемо. Успоставили смо фото-архив, аудио-архив и већ располажемо значајним библиотечким фондом“

, навео је Басташић.
Током расправе која је услиједила након предавања, студенти Правног факултета и бројни Београђани старијих генерација, Басташићу су поставили низ питања и додатно се информисали о Госпићком логорима, за који су, углавном, по први пут и чули.

Извор: http://snaganaroda.rs/

*************

Моје Јадовно, Правни факултет, Београд, 24.12.2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Погледајте овај бестидни цинизам Месића да „убиства над Србима нису починили Хрвати, него Усташе„?!
Па, добро, а које су националности биле маса усташа кољача, као а и главне усташе који су водили НДХ: Павелић, Лубурић?
Турци, замбијици или хрвати?

Када сам имао више времена, детаљније сам обрадио тему геноцида хрвата над србима у НДХ у доњем дужем чланку:

Истина о Јасеновцу се скрива деценијама! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!!
http://wp.me/p3KWp-5Ha

Где се каже и ово…

Др Србољуб Живојиновић:

„…. На једном састанку у Њујорку саопштио сам да смо дошли до имена 371 католичког свештеника који су клали, убијали, мучили, силовали жртве и чинили свакојака друга зверства. Тада ми је чувени амерички научник Мајкл Бернбаум, који је био и у комисији за истраживање геноцида у Руанди, рекао да се у Србији и бившој Југославији ништа не ради, пошто они имају имена 1.400 католичких свештеника, несумњивих починилаца злочина. У овом тренутку МКИЈ је утврдила да је 1.371 католички свештеник чинио грозне, просто невероватне злочине у НДХ. Ако се зна да их је било око 2.000, то значи да су од три католичка свештеника, двојица били кољачи. А готово сви су били припадници фрањевачког реда….“

Ето, Месићу, хрватски свештеници нису припадали усташким војним формацијама, дакле то су били хрвати „духовњаци“ који су ткође клали Србе, а по тим америчким документима на основу којих све то обелодањује Др Живановић, 1371 хрватских свештеника је чинило те грозне злочине над Србима!

Ми Срби, ја сам у то дубоко убеђен, никада нећемо имати нормалну и суверену државу док се не одужимо невиним жртвама нашег народа у Јадовну (и читавом систему логора Јасеновац у НДХ), тако што ћемо тужити Хрватску као државу за злочин геноцида над Србима у Јасеновцу и НДХ, јер је садашња Хтватска изгарђена на темељу политике геноцида над Србима!!

Наравно, то треба урадити када дођу праве патриоте на власт, у противном, ако се то не деси, над невиним србским жртвама учинићемо својом ћутњом нови геноцид, ауто-геноцид…!
Не треба се либити да се ово уради, без обзира што ће неко да помисли како овај неправедни свет ову тужбу неће ни разматрити, да ће тужба само скупљати прашину по фиокама међународног суда, јер је Србима додељена улога „злочинаца“. Све се то мења, то је већ у току, констелација снага у свету ће се променити једног дана, па будући да злочини геноцида не застаревају, та тужба против хрватске биће судски изпроцесуирана, наше је да се тужбом одужимо прецима, односно самима према себи, према делу голоруког народа који је мучки страдао у геноциду над њим.

Истина о Јасеновцу – др Србољуб Живановић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Др Србољуб Живановић:

„… Заборављено је и страдање Срба у Србији за време аустроугарске окупације у току првог светског рата. Окупациони аустроугарски командант Београда, био је један хрват, официр, посебно свиреп према србима. У топовским шупама у Београду се налазио концентрациони логор за србске дечаке, покупљене из србских породица. У том логору је био заточен као дечак, и мој покојни отац.
Међународни експерти које је предводио швајцарски лекар доктор Арчибалд Рајс, прикупили су огромну ужасну документацију о злочинима у Србији. На пример хрвати су као официри и војници аустроугарске војске, вешали жене, децу, одрасле, убијали, пљачкали, палили куће и немилосрдно искорењивали сав србски живаљ!!…“

————-

Др Србољуб Живановић:

„Римокатолички надбискупи и бискупи, и свештенство у целој Аустроугарској, позивали су народ да устане против Срба, да их пљачка, убија и мучи, не штедећи жене и ситну децу, старце и болесне! На такав начин је започет геноцид против Срба у првом светском рату! У свим местима где су живели поред Срба, Хрвати или Муслимани, које су у Аустроугарској називали „Бошњацима“, настао је погром Срба! Злочини су се одвијали истовремено у свим местима. За пример може да послужи догађај у Челебићу код Фоче, где су побијени све Срби мушкарци од 14 година па навише! У Дубровнику је само у току једног дана убијено 75 виђенијих Срба. Из Сплита је истовремено побијено и депортовано сво србско становништво! Аустроугарска војска, у којој је велики број војника припадао хрватима католицима, наредила је заробљеним србима у Лечници на пример, да ископају огромну раку, а када су завршили посао, сви су били стрељани и покопани у тој раки!

Швајцарски лекар и стручњак за судску медицину др Арчибалд Рајс, је у тој раки идентификовао поред србских војника и 115 цивила, међу којима је било деце од 8 година, и стараца преко 80 година! У једној школи у прњавору спаљено је 80 живих особа, међу којима је Др Рајс идентификовао и малу децу! Вешање Срба је вршено практично у свим местима где су се налазили хрвати и муслимани! У Жупчу су обешене 82 особе оба пола, у Требињу 103 особе, у Тузли преко 300 особа! Итд…

Немогуће је побројати све оне који су повешани или убијени на неки други начин, У Земуну, у Сребреници, у Бијељини, Зворнику, У Сарајеву, Вишеграду, у Билећи, у Славонију, у Срему итд… У Мачви је свака породица изгубила бар једног члана. Др Арчибалд Рајс, наводи имена убица који су углавном били Хрвати…“

Ево једног таквог хрвата, или шта ли је већ био, тада истакнутог домобрана 42 хрватске домобранске дивизије, а касније и „велииикооог сина“ свих наших народа, само не и србског, Јосипа Брпза Тита:

Кликни на слику да је видиш увећано

Извор за слику: http://wp.me/p3J6Jo-ad

Ево једне сличне слике где се види аустроуграски војик и хрватски домобран Јосуп Броз, али са нешто другачијом позицијом.

Др Србољуб Живановић:

„Жалосно је што морамо рећи, да се овим страдањима Срба од стране хрвата и муслимана у току првог светског рата мало зна, говори. Новонастала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је састављена од великог броја дојучерашњих кољача Срба, односно римокатолика Хрвата, Словенаца и Муслимана, односно аустроугарских Бошњака и Шуцкора, који су се у оквиру аустроугарске војске борили против Срба;- водиле политику помирења жртава и кољача. О страдањима Срба се није говорило ни писало, о томе деца нису учила у школама. Наметала се деци идеја да су хрвати пријатељи Срба, и да су Срби, Хрвати и Словенци један исти народ. Тако је настала Југославија као краљевина једног троплеменог народа. Зато је требало заборавити да су извршиоци геноцида и злочина над Србима, били хрвати, мађари, бугари, албанци и муслимани, који су вођени и подстрекавани да чине злочине од стране римокатоличке такозване цркве, и њеног свештенства.
Да тадашња држава није покушавала да прикрије истину о зверствима римокатолика хрвата и мусликмана у току првог светског рата, можда би се избегао или бар умањио ефекат геноцида којег су починили опет хрвати и муслимани, руковођени католичким клером у току другог светског рата. О тој улози римокатоличког клера писао је и хрватски научник Виктор Новак у свом огромном, свеобухватном, изузетно документованом делу: „Магнум кримен„. Зато што се ћутало, и што је истина потиснута, све се поновило у току другог светског рата, само у далеко већем, и много горем обиму…“

Магнум Кримен.
Пола Века Клерикализма у Хрватској – Виктор Новак

View this document on Scribd

Овде застајем са цитатима онога што је говорио др Србољуб Живановић, јер имам све што треба да би скренуо Србима пажњу на србе интелектуалце из њихових редова који су искључиво идеалисти и космополите, југословени, без икаквог националног поистовећивања са својим народом, упркос свих ових страдања Срба од своје „браће“ под плаштом заблуде југосалвије и југословенства, јер у свом уму само осећају да су „велике космополите..“ … „велики носиоци веееликихх идеја“ који се боре за човечанство, па кад Срби помену неке своје националне интересе, онда они то дискредитују, омаловажавају, јер то је наводно „уско гледање и примитивизам“, као само мислиш на себе, а не и на друге, на цео свет за кога су задужени од Бога да брину само они, србске космополите, који су дакако само формални Срби, не и идентитетно. Па кад се сходно томе ти други народи (свет, човечанство), изборе за своју слободу кроз неки отпор светским моћницима, тада су то за србске идеалисте и космополите, подразумевано и „њихови успеси“, то величају и уздижу, а када срби, којима барем формално припадају као нација, то исто помисле да спроведу у делу, дакле да се боре за свој национални интерес, е то је онда тај примитивни „национализам!“ што је јако болно за обичног човека који осећа у себи национални идентитет, јер схвата да у редовима својих србских космополита, он тада не припада у њиховим главама том њиховом „човечанству“, већ је он само обичан примитивни „националиста“, а кад се на националној основи нека друга нација избори за слободу, рецимо венецуеланци, е онда су они у главама србских космополита то „човечанство“.

Хрвати, Словенци, њихови интелектуалци су раскрстили са тиме, са минијатурним космополитизмом у виду југословенства од самог почетка стварања краљевине Југославије, јер су увек били национално опредељени, да живе у својим националним државама, а не у заједничкој Југославије, зато су ту идеју југословенства и искористили, да се као поражене нације из првог светског рата ре-консолидију, док не дође час, историјски час, да оформе своје националне државе. Деведесетих година прошлог века тај час је и дошао, и наравно они су га искористили, али код нас Срба још има наших србских космополита који и поред ових историјских трагедија, где су Срби највише страдали од своје „браће“, и даље маштају о неким новим човечанствима у виду нових „Југославија“ са истом словенском „браћом“ од којих су срби највише и страдали, не од својих декларисаних и видљивих непријатеља.

Помињем ово, јер је у први мах важно да се схвати, да су такве космополите из србских редова у потпуности анационални према осећају националности за нацију из које потичу, па је сходно тома, читаво остало човечанство, сем срба, „њихова ЈЕДИНА нација (човечанствио)“ којој целим својим бићем припадају, будући да смо за њих ми срби само „националисти (!?)“, а не део тог њиховог фамозног „човечанства“. То припада осталим националистима који се поносе што припадају одређеној нацији, баш као и Срби, али су за наше србско космополите само Срби ти проклети“националисти(!)“, а припадности другости, дригих нација, за њих је човечанство, лишено националног примитивизма. Ово је битно објашњавати србима да би се ослободили вешто наметнутог комплекса што су Срби, да схвате „у ком грму лежи зец“, да више не иду путем нестајања, путем духа самопорицања, јер да је Југопславија којим случајем трајала још 10-15 година дуже него што јесте, сигуран сам да би се сви Срби изјашњавали као југословене, у духу те „нације“ која у стварности не постоји, већ само у идеолошкој сфери.

Све ово је такође битно рећи из најбитнијег разлога за Србе, из разлога опстанка, јер такве србске космополите могу поновоу да доведу у заблуду одређен део србске популације, да спрече једино могуће решење за србе у овом њиховом најтежем историјском моменту, као и за цео свет коме прети потпуно уништење од капитлистичког монструма, а то је да се изборе за своју државу на националном нивоу, да се повежу са русима, са свим словенским народима који то желе, не би ли се тако одупрели нацистима и фашистима новог светског поретка и њиховог четвртог Рајха! Наравно, у тој држави Србији изграђеној на националној основи, јер за њу су вековима гинули срби, а не грађани који могу бити и кинези, данци… обичан свакодневни живот би се одвијао на нивоу грађанских права, на нивоу грађанске државе, где би сви грађани, као срби, тако и све националне мањине, имали подједнака и равноправна грађанска права у свим сферама друштвеног и свакодневног мирнодопског живота: да се запосле, да раде, да имају права на здравствену заштиту, на неговање своје културе, самобитности, религије итд… итд…

Срби космополите кажу да се Југославија никада не би распала 1991. да су се за то питали обични радници и сељаци из целе Југославији, а с друге старне, ти исти радници и сељаци су и ратовли један против другог у распаду СФРЈ 1991.-1995., али прожети једним моћнијим идентитетом од радничког (без фетиша да су они идентитетно искључиво само радници, сељаци и грађани, какао их космополите виде и доживљавају у свом менталном-тоталитаризму) НАЦИОНАЛНО-НАРОДНИМ ИДЕНТИТЕТОМ (то је њихово национално сложено структуисано Биће), који је временски изграђиван вековима и вековима у континуитету, а често плаћен и крвљу. То су емпиријска незаобилазна искуства, а не небеске сфере космопилитизма и идеологије ношене само фанатизованим емоцијамама, од које космополите виде само шуму, али не и дрво испред себе.

Сада бих ја питао нешто наше србске космополите.

Да ли сте се икада запитали, да се србски сељак и радник, чији су сународници бивани клани и убијани од стране наше „браће“ хрвата, словенаца и босанских муслимана за време рата 1912 – 1918.. само зато што су Срби (подразумевано они су и радници, сељаци, грађани, у зависности где су живели и обитавали, али нису клани по тој основи, већ национално-верској!!) питао, да ли жели да живи у заједничкој држави Краљевини Југославији са својим џелатима и кољачима???

И шта би србски радник и сељак одлучио када би се питао да ли жели да живи у будућој заједничкој држави са својим кољачима и џелатима, а?

Има ли он права да се пита само приликом распада пропале творевине, а не и када улази у њу, а ни то га нико није питао…?

Е, судбино судбино, јадна ли си са космополитама који нису ни на небу ни на земљи, али чињеница је, ако неко није истовремено и националиста, ако се не бори за права свог народа, своје нације, он никада не може бити и космополита, јер његова нација такође припада човечанству, како год космопилите схватали национално-народни идентитет!

Ваљда и ту влада њихова фамозна равноравност, за све нација света, у том њиховом човечанству, па и за „друге“, а не и њихове, за те „проклете Србе“!

Ево да погледамо неке битне детаље из биографија „нашег великог сина“, „сина свих југословенских народа и народности…“, само не и србског народа…!

Ове податке сам добио од Пере Симића који је проучавао Титову биографију. Једно време сам се путем мејла дописивао с господином Симићем, а поклонио ми је своју књигу: „Тито – Феномен 20. века“ кад сам једном прилоком пре годину дана боравио у Београду. У најновијем издању те књиге, има неких нових открића о Титу, за које су неки раније знали, они упућенији, али нису таласали непотребно. А треба рећи и то да је Перо Симић после 90-их година прошлог века доста пута био у Москви да прегледа њихове коминтерновске архиве које су се после ембарга отвориле за преглед.

Неки детаљи о Јосипу Брозу – Титу
Пише: Перо Симић, новинар и публициста

1) Извод из другог поглавља четвртог српског издања књиге „Тито феномен 20. века“, која је на свим језицима народа бивше Југославије објављена у тиражу од 60.000 примерака (што је чини најтиражнијом историографском књигом у свим републикама некадашње Југославије у последњих педесетак година, а преведена је и на пољски, бугарски и немачки језик)

Руковање с надвојводом Јосифом Фердинандом Хабзбуршким

Крајем 1912. регрутован је за техничку службу Бечког арсенала, централну армијску групацију Аустроугарске монархије. Приљежним извршавањем војничких обавеза, већ на почетку је скренуо пажњу својих старешина, који му омогућавају да заврши подофицирску школу и да постане најмлађи извиђачки водник у свом 25. домобранском пуку, а по једној његовој причи – и у целокупној аустроугарској војсци. Ускоро је постао првак свог 25. домобранског пука у мачевању, а на такмичењу најбољих мачевалаца аустроугарске војске освојио је друго место. Најбоље резултате остварио је у флорету и у боду, а награду, диплому и сребрну макету, а не медаљу, како је причао до краја живота, уручио му је надвојвода Јосиф Фердинанд Први Хабзбуршки. Био је опчињен:

„… Ја примам честитке од надвојводе! Обичан војник руковао се с чланом царске породице!“

Као награду је добио једномесечно одсуство, али чим се вратио у касарну, морао је на фронт. Аустрија је у лето 1914. године објавила рат Србији, желећи да на Балкану замени посустало Турско царство. Судећи према ратном дневнику његове јединице, али и према поверљивим биографским подацима који се о њему чувају у Москви, Броз је у том рату имао све запаженију улогу. Према ратном дневнику његове јединице, 42. домобранске вражје дивизије, у чијем је саставу био његов 25. домобрански пук, од августа 1914. године прокрстарио је сва главна попришта ратних окршаја у западној Србији – од Љубовије, Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца. Другим речима, учествовао је у борбама на Дрини, Гучеву и Мачковом камену, у знаменитим биткама на Церу и Колубари. А према ратним извештајима и српске и аустријске војске, његова дивизија је одиграла важну улогу у опсади Београда и у окршајима код Умке, Остружнице, Бановог брда, Сењака, Аде Циганлије и Бежанијске косе.

Већ у првом борбама на Дрини, страдала су десеторица Титових Кумровчана. Без обзира на то што Аустрија ни после три офанзиве није успела да оствари свој ратни циљ, млади аустроугарски наредник је стално напредовао. У „Казнену експедицију“ на Србију пошао је у чину каплара, а из ње је јануара 1915. године отишао у чину старијег водника. Постао је командант пуковске извиднице. Био је то највиши подофицирски чин у аустријској војсци, а ускоро је постављен и за ордонанса у штабу своје 42. вражје дивизије. Добио је униформу „са три ширита“ и постао штабсфелдвебел.

Бежање од заслуга

О својим ратним успесима у Србији никад није јавно говорио, а ту тему су избегавали и сви његови биографи. Преко Дедијера је лансирао причу како је са својим пуком стигао само „до српске границе“, а преко Винтерхалтера – да је „избјегао судбину да се као Хрват и социјалист бори против своје браће и другова, српских радника и сељака“.

Двадесетак година пре Дедијера и Винтерхалтера, Тито је у поверљивој аутобиографији писаној у Москви, у којој због ригорозне провере није смео да прећути ни један важан податак из своје прошлости, потврдио да је активно учествовао у аустроугарској „Казненој експедицији“ на Србију. Написао је да је „почетком августа 1914. отишао на српски фронт као водник“ и да је на том фронту, а не „на српској граници“, ратовао „до другог одступања аустријске војске у децембру 1914. године“.

То је једном југословенском историчару потврдио и организациони секретар ЦК КПЈ Александар Ранковић.

У јесен 1941. године, кад је у западној Србији тражио погодан терен за саветовање својих војних и партијских функционера, Тито је, на изненађење српских пратилаца, показао изузетно познавање свих стаза и богаза тог краја. Зачуђен његовим сналажењем, Ранковић га је питао да ли је некад био у овом делу Србије, а Тито му је одговорио:

„Па ја сам овдје ратовао као аустријски војник 1914.“

Титово учешће у рату против Србије потврдио је и један његов ратни друг, аустроугарски официр Жарко Ведрић, генералштабни пуковник 42. домобранске вражје дивизије, у чијем саставу се налазила Брозова десета чета 25. домобранског пука. Ведрић је једном сараднику Агитпропа ЦК КПЈ после Другог светског рата званично изјавио да је Титов 25. пук „остао на српском фронту све до јануара 1915. године“, дакле више од пет месеци.

Историјски је познато да је подручје на коме је 1914. године највише оперисала 42. домобранска вражја дивизија, најтеже страдало у овом рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ имао је 76.706 људи мање него 1910. године. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.12
Тек после Титове смрти Дедијер је писао како је Тито у овом рату одликован једном „малом сребрном медаљом за храброст“, и то за заслуге на руском фронту, на коме се налазио од краја јануара до друге половине марта 1915. године. Писац ове књиге открио је у Москви један строго поверљив документ у коме се изричито каже да је Тито „за време Империјалистичког (Првог светског) рата добио два ордена за храброст“. Тај тајни документ, откуцан у три примерка, потписао је један од најповерљивијих људи Коминтерне, један од њених обавештајаца, шеф њеног Кадровског одељења за европске земље, Георги Дамјанов.

Податак да је Тито у том рату добио два ордена за храброст, а не само један, указује на то да су му дати за заслуге и на српском и на руском фронту. Закључак је утолико логичнији, ако се има у виду да се Тито у Србији борио дупло дуже него у Русији и да је у њој био унапређен у штабсфелдвебела, а сва аустријска унапређења у том рату била су саставни део указа о одликовању. Најзад, то посредно потврђује и његова једина досад позната фотографија из тог рата. На њој он, у присуству двојице аустроугарских ратних другова, пуца из рова, одевен у лагану подофицирску блузу и панталоне, са плитким ципелама, а пошто је на Руском фронту био за време зиме, од средине јануара до краја марта 1915. године, очигледно је да је слика настала у Србији. Највероватније на Бежанијској коси изнад Београда, првом ратном распореду његовог 25. домобранског пука. Тај фотос демантује и све његове приче да је у Србији водио некакву антиратну пропаганду због које је, наводно, био месецима затворен у Петроварадинској тврђави у Новом Саду, како је тврдио и у „Лајфу“ и у Дедијеровим прилозима за своју биографију. А истина је да је он био у тој тврђави заточен само један дан, „због грешке (аустријских) војних власти“.