Тесла предвиђа ток првог светског рата и појаву другог – децембар 1914.

Овај Теслин текст објављен је у америчком магазину: „The Sun„, децембра 1914-те. Касније је тај чланак преведен на србски језик и објављен је у књизи: „Никола Тесла – Чланци“ коју је издао Завод за уџбенике и наставна средства из Београда.

View this document on Scribd

Скини текст»

Гнев Србије: Ратну одштету за II светски рат од Немачке Србија може да добије, она не застарева, држава Србија само треба да је затражи!

Ово што ћу данас писати, тиче се скоро половине држављана целе Србије, тако да све ово изискује велику пажњу, а ради се о исплати ратне одштете за II светски рат од стране данашње Немачке државе, за оштећене учеснике другог светског рата од стране нацистичке Немачке у тадашњој краљевини Југославији, а будући да је Србија правни наследник СФРЈ, Србија има право да затражи данас ратну одштету од Немачке државе за своје оштећене држављане, јер то право не застарева! Све је то око права на ратну одштету утврђено на Париској мировној конференцији 1946. године. Но, будући да је мало ко данас жив од оштећених, право на надокнаду ратне отштете имају њихови наследници, потомци по родној линији, зато кажем да се ово тиче око половине  држављана целе Србије, јер оштећени су имали породице, родбину, најужије фамилије.

Примера ради, један од тих потомака наследника сам и ја, будући да ми је деда као ратни заробљеник радио 4 године на немачком имању. Мој деда је имао само једну ћерку, моју мајку, она је умрла пре 3 године, така да ја као њен син, имам права да добијем ратну одштету за дедино робовање. Причам ово као пример, да многи знају о чему се ради, да би се што пре организовали у неко удружење које ће вршити притисам на Владу Србије, да од Немачке затражи ратну одштету!

Ратну одштету за II светски рат од Немачке Србија може да добије, она не застарева, држава Србија само треба да је затражи. Али, држава Србија то не тражи!? Зашто?

Све ово не бих писао да није озбиљно (сит сам разних превара, као и многи држављани Србије), јер ову тему обрађивао је озбиљан човек, добро ју је проучио пре него што је ушао у њу, то је економиста Драган Радовић који је о овоме причао приликом недавног гостовања на интернет радију „2М“ код Милана Миленковића, у емисији: „Гнев Србије“ …

Гнев Србије 12.08.2016. – економиста Драган Радовић. Главна тема: ратна одштета

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Драган почиње да прича од 01:42:53 …

Одмах да кажем неке кључне детаље, па ћу се после осврнути на дезинформативне и лажне причице које су смишљено пласиране, да Србија тобоже више нема права да затражи ратну одштету од Ненмчке, јер су наводно својевремено Тито и Брант за време трајања СФРЈ, то пребили неким договорима, и да је то готова ствар, да је све око ратне отштете за Србију затворено и више немогуће остварити.

Одређени број стручних људи бави се овом проблематиком, у намери да се помогне држављанима Србије око надокнаде ратне одштета за своје оштећене и пострадале, но најупорнији од свих је адвокат Славиша Мрдаковић, експерт за ову тему. Он има преписку са немачким званичницима око ове проблематике, та преписка је из фебруара 1999. године, а ту оригиналну преписку видео је и Драган Радовић, и схвативши да је све озбиљно, зато је ову тему и јавно покренуо на интернет радију 2М.

Из те Мрдаковићеве преписке, кључни детаљи су следећи …

Немачки званичници су му рекли, да је Немачка као држава спремна да уђе у процес надокнаде ратне одштете за оштећене, вољни су да је исплате (знају да кад-тад и то долази на дневни ред), али кажу да Немачка држава не ради са самосталним адвокатима, и разним удружењима из Србије која су им се обраћала, већ са државом Србијом, тако да цео процес треба званично да покрене и затражи од Немачке, држава Србија.

Али, из неког чудног разлога држава Србија то још не чини (то су наши пријатељи)?!

После неких ревидирања око броја оштећених који се тичу државе Србије, дошло се до цифре, а то тврде нека удружења жртава другог светског рата из Србије, од око 1.000.000 оштећених за које Србија има право да затражи ратну одштету. Зато сам на почетку и рекао, да се ово тиче око пола Србије, будући да је мало ко жив од оштећених, а тих око 1.000.000 оштећених имали су многобројну родбину, данашње наследнике: прва родна линија, друга, трећа, неки наследник је жив …

Друго, за све злочине које је НДХ учинила, Србија не мора ратну одштету да затражи од Хрватске, већ од Немачке, јер она је носиоц штете и за своје савезнике који су на просторима Краљевине Југославије чинили злочине и недела, а то су: хрвати, италијани, мађари и бугари, с тим што је Тито издејствовао да се бугарима опрости ратна одштета, причао је Драган и о томе. Пуно ту има битних детаља, и зато више пута послушајте Драганово излагање. Чак каже, будући да су хрвати на време прешли на страну победника, неку ратну одштету од Немачке је добила и Хрватска.

Е, сад, врло битма ствар, најбитнија. Немци су на тим фамозним „Брионским договорима: Тито – Брант“ прихватили да исплаћују ратну одштету по следећем моделу, за сваког оштећеног, и у целини:

„Једна трећина у готовом новцу, једна трећина у роби широке потрошње, и једна трећина у акцијама у фабрикама, које би биле изграђиване у сарадњи са немачким компанијама, па би немци куповали од нас производе, јер би по логици ствари, код нас били јефтиније произведени.„

Такав је био договор, али да видимо шта је на тим тајним преговорима заиста реализовано, и шта уопште јавност зна о томе, односно, које су после тога пуштене дезинформације, с циљем да оштећени и њихови данашњи наследници никад не потегну питање ратне одштете, као и држава Србија, „јер, то је завршена ствар, нема више шанси за то, итд …“. Врло смишљено је стварана магла око тога, разне дезионформације и лажи.

Брионски договор и уговор између Тита и Бранта

Реализован је уговор о кредиту од 1 милијарде ДМ, са роком враћања од 10 година. Још нешто, има више потврда, да је овај кредит враћен немцима до последње марке, односно до последњег евра. Дакле, све је преавара, то није никаква ратна одштета, јер њу треба да добију директно оштећени, или њихови наследници!

Брионски договор: Тито – Брант

Као што сам већ рекао немци су на тим преговорима прихватили да исплаћују ратну одштету по моделу који је назван „Брионска формула“, која гласи, понављам: „Једна трећина у готовом новцу, једна трећина у роби широке потрошње (као и у разним машинама), и једна трећина у акцијама у фабрикама, које би биле изграђиване у сарадњи са немачким компанијама“. Дакле, немци су прихватили да исплате ратну одштету по поменутом моделу, но тада није одређена висина одштете. Међутим, реализован је уговор о кредиту од 1 милијарде ДМ за СФРЈ, са роком враћања од 10 година. Још нешто, и то је врло важна да би се сагледала пуна истина, Драган прича да има више потврда да је овај кредит враћен немцима до последње марке, односно до последњег евра. Дакле, све је преавара, то није никаква ратна одштета, јер њу су требали да добију директно оштећени, или њихови данашњи наследници! Укратко, то је срж дешавања бриноског договора.

 

Пошто су годинама кружиле смишљене гласине, односно класичне дезинформације и лажи, да је Тито испеглао са Вили Брантом дуговања за ратну одштету (старији се сећају, то је она фора и обмана са нуклеарном електраном Кршко, и сличне причице, попут оне са одузетим кућама фолксдојчерима, на име ратне одштете), и да нам немци више ништа не дугују на име ратне одштете. И пошто су мислили да је то тачно, а сад знамо да није, неки оштећени грађани су тужили државу Србију, као правног наследника СФРЈ, јер су желели да им се исплати ратна одштета.

Држава Србија је тим грађанима судски одговорила да је то само био уговор о кредитном аранжману од 1 милијарде ДМ. за СФРЈ, са роком враћања од 10 година, а Драган помиње да постоји и потврда за то, доказ од 13. новембра 2000. године, што уједно значи да је то и судски доказ да је то био кредитни аранжман, а не било каква отплата ратне одштете! Јер, ако ти неко да ратну одштету, то не може бити кредит који ти треба да вратиш у року од 10 година, то су будалаштине …!

Јасно је да је то чиста, брутална превара!

Тада је још потврђено овој групи гарђана, да у Србији не може да се суди Немачкој, јер има неки имунитет, онда се то удружење грађана, чини ми се: „Заједница удружења жртава другог светског рата Србије“ обратило немачкој држави, где им је немачка држава директо потврдила, да они не раде са разним удруженима, већ да захтев за ратну одштету искључиво треба да поднесе држава Србија, будући да је она наследила део права од СФРЈ!

Чувши ово, „Заједница жртава другог светског рата“ обратила се предсенику Србије Томиславу Николићу 31.01.2015. по предмету ратне одштете. Из његовог кабинета добили су одговор од Оливера Антића 30.11.2015. да то није у надлежности председника државе, већ у надлежности Владе Републике Србије, тако да је ово удружење још прошле године имало разговор са Александром Вучићем, али ни до дан данас нису добили одговор од њега, а по својој прилици неће никад, јер како сад да Александар Вучиж узмемирава „наше пријатеље“ тамо некаквим ратним репарацијама.

Али сада смо на испиту ми, половина држављана Србије којих се тиче ратна одштета за своје пострадале и оштећене, да направимо удружење и извршимо притисам на Александра Вучића и његову владу, да код „наших пријатеље“ покрене питање ратне одштете за око милион оштећених.

Наша снага је у заједништву…!

А сада да кажемо нешто о висину одштете …

На мировној конференцију у Паризу 1946. године, званично је утвђена следећа висина појединачне штете нацистичких агресора на тлу Краљевине Југославије, изражено у вредности америчког долаар из 1938. године:

1. Немачка – висина штете је 35,858 милијарди долара,
2. Италија – висина штете је 9,8 милијарди долара,
3. Мађарска – висина штете је 542 милиона долара,
4. Бугарска – висина штете је 650 милиона долара.

Без обзира што је Тито издејствовао да се бугарима опрости плаћање ратне одштете, оштећени држављани Србије (њихови наследници) имају право да затраже штету и за бугарска злодела.

Од укупне штета начињене на тлу Краљевине Југославија за време другог светског рата, садашњој Србији, као правној наследници СФРЈ, припада 75%.

Када се та висине штете, која је направљена Краљевини Југославији, поново прерачунавала 1998. године, дошло се до цифре да су ове 4 земље направиле штету од 446,9 милијарди долара!

Но, пошто су овде већина људи до максимума изкомплексирани у осећају ниже вредности, ако би им неко понудио гибаницу и да глођу коску, они ће се задовољити глођањем коске, јер „мали смо ми“, дај да барем имамо коску да глођемо, што је сигурно, сигурно је. Односно, хоћу рећи, да ће се многима ова цифра од 446 милијарди долара учинити превелика и нераелна, па ће бити срећни и са коском (дај нам барем да „глођемо“ милијарду две, да се мало покренемо), но треба знати да је ова цифра од 446 милијарди долара за Немачку ништа, јер то је само 15% немачког једногодишњег БДП-а!

Категорије оштећених лица, за које наследници имају право да добију ратну одштету:

1. Цивилне жртве, укључујући и она физичка лица која су стрељана,
2. Лица онеспособљена за рад,
3. Војни заробљеници,
4. Лица интернирана и депортована на принудни рад,
5. Жртве виво експеримената.

Можда сам неку категорију пропустио, но зато се, као и за сва друга додатан објашњења, обратите Драгану Радовићу, преко његовог фејсбук профила. Исто тако, више пута преслушајте Драганово излагање.

Заборавих рећи, да немци приликом реализације наплате ратне одштете инсистирају, да ни 1 евро не буде украден од стране неког државног службеника, или неког политичара, а знамо да су наши државни шибицари, кад намиришу велику лову, махери да изврдају све законе, и омрсе се, биће то велики мамац за њих. Тако да би се по том питању требало оформити посебно тело и процедура за контролу целог процеса, о томе су нешто више дискутовали Драган и Милан Миленковић, водитељ.

Теба рећи и ово, 2 дана пре него што је гостовао на радију 2М, Драган је приметио да се на РТС-у појавила вест да су нека удружења поднела званичан допис Влади Србије по предмету ратне одштете, то су била следећа удружења: „Заједница удружења жртава другог светског рата Србије„, „СУБНОР Србије“ и „Синдикат пензионера Србије„.

Такође, документ који објашњава дуговања Немачке држави Србији на име ратне одштете, по Драгановим речима, послат је пре неколико дана и свим председницима посланичких група у Народној Скупштини Србије, тако да су о свему овом обавештене и наше врле „патриоте“ из Двери и ДСС-а, па хајде да видимо шта ће они, као и цео парламент, учинити на име намирења ратне одштете за оштећене, да ли ће покренути праву и озбиљну акцију на име намирења ратне одштете, а не само бла … бла …

Ја мислим да је куцнуо час, да се око милион наследника оштећених, и њихове породице – дакле пола Србије (по мени око 3 милиона људи), укључе у ову акцију, да се изврши страховит притисам на Владу Србије и пре свега Александра Вучића, на све парламентарне партије, да се држава Србија једноставно примора да званично затражи од Немачке наплату ратне одштете, да се на првом месту обештете како-тако наши пострадали рођаци, њихова жртва и страдање, а то је уједно и шанса, да многе породице изађу из сиромаштва.

Моја препорука је да се организујемо и направимо једну јединствену организацију на нивоу државе, која би обједињавала разна локална удружења са иницијативом око наплате ратне одштете, да тако обједињени и јединствени, наследници оштећених са својим породицама, нас 3 милиона, упутимо званичан захтев Влади Србије да затражи наплату ратне одштете од Немачке!

Јер, ако нас 3 милиона, нисмо у стању да се организујемо и реализујемо ову акцију, потпуно легалну и закониту, да извршимо страховит притисак на све политичаре, на Владу Србије, да држава Србија упути званичан захтев Немачкој за наплату ратне одштете, ако и даље у себи понављамо константо:

„ма, мали смо ми …“, “ много је то … „

, онда нисмо ни за глођање коске…!

Да се зна – Комунисти су први започели братоубилачки рат у II светском рату, не четници! Ипак, помирење у народу је неопходно ради опстанка и вечите слоге! Стоп поделама…!

Циљ овог чланка је да се каже истина и да се сруши тај лажни мит да су искључиви кривци за братоубилачки рат четници, док су комунисти невинашца, јер видимо да борци партизани, директни учесници рата и првоборци НОБ-а, Светозар Арсенијевић и Миливоје Нововић, из прве руке као учесници рата говоре да су ЗАПРАВО комунисти први започели братоубилачки рат! Не четници! Међутим, такође ми је циљ да дође до неопходног помирења и вечне слоге у СРБСКОМ НАРОДУ, ради менталног, националног и биолошког опстанка, јер истина ослобађа!

Овај исечак извуко сам из следећег видео прилога: „Југославија у рату 1941. – 1945. – Епизода 10 – Превентивне ликвидације„, погледајте га целог». Иначе, цео тај серијал по епизодама објављен је на РТС-у 1992. године, али се до дан данас врло мало о свему томе говори јавно, као да неко хоће да поделе у србском» народу трају вечно.

На питања одговарају домаћи и страни историчари: проф. др Бранко Петрановић, др Саво Скоко (историчар и пуковнук ЈНА, учесник НОБ-а), др Расим Хурем (Сарајево), проф. др Света Стојановић, др Леонид Гибјански и др Игор Бухаркин из Русије, др Франческо Привитера из Италије. Затим, ту су и сведоци и учесници догађаја, као наравно и претходно поменути др Саво Скоко, па следе: Милован Ђилас и Светозар Вукмановић Темпо, чланови руководства КПЈ и Врховног штаба, Мијат Мијатовић, Милић Осмајлић, Светозар Арсенијевић, Миливоје Нововић (партизански борци), Радован Дубак, Вучић Илинчић и Блажо Вујисић (црногорски четници), Небојша Јеврић, и остали…

Припремам и мало дужи прилог са већим избором учесника у дијалогу, овај краћи је само најава, али ћу да монолеге сваког појединца спојим у посебну целину, и затим да све то повежем у једну документарну целину, ради лакшег памћења и повезивања ствари, а не као у серијалу где су монолози испреплетани. Па, да чујемо шта говоре партизански борци и првоборци НОБ-а, Светозар Арсенијевић и Миливоје Нововић.

Комунисти су први започели братоубилачки рат у II светском рату, не четници!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а – Београд:

„… Убијене су људе проглашавали за непријатеље и издајнике, чиме је наношена љага њиховим братствима, па је то био још један од разлога за нашу изолацију и губљење позиције у народу. То је био почетак братоубилачког рата, почетак наше несреће коју су почели, а тиме скривили комунисти, али сам дубоко увјерен да би до братоубилачког рата дошло и без тог њиховог почетка, са даном појављивања четника, као супарничке стране која је имала циљеве политичке супротне од оних које смо ми имали.

Ко су били четници?

Изузев елитних јединица, у 98% случајева то су биле наше комшије, сељаци, којима није било стало ни до какве политике, који су се, па ни до четништва, који су се четницима прикључили, јер су сматрали четнике као сигурнију страну у сукобу, и да ће уз ослонац на њих лакше преживети, и сачувати своје породице. Поред тога, приступ четницима је био обавезан, није то била слобода избора, морао си бит у четнике ако си био у селу. Од нас су били бројчано много јачи, и зашто нијесу отишли у обрачун са нама, то мени није сасвим јасно ни данас. Сматрам да у приликама у земљи која нам је била, у социјалистичкој земљи која нам је била узор, нијесу знали ништа, као ни ми. Да су се плашили братоубилачког рата, и бјежали колико су могли од тога. Да су на основу бројчане надмоћности нас потцењивали. Да су сматрали да ће нас то проћ, да ће нас привољети да се придружимо њима итд…, да нијесу знали какав их крај очекује на крају.

Четници су дуго избјегавали почетак братоубилачког рата. Познати су ми бројни случајеви када су знатне четничке јединице бјежале испред наших тројки. Бјежали су не од нашег јунаштва, него од заједничке несреће. Карактеристичан је случај сеоског збора нашега села, гдје је требало да се формира четничка чета, и гдје упадају двојица наших другова скојеваца од по 16 година, наоружани. Упадају унутра и траже да они прекину збор, да њима то не треба и шта ја знам. И они су опет, да би избегли несрећу, убиство свога комшије, напустили збор и разишли се. Тих дана наша малобројна чета од 20-ак људи, добија задатак да растури четнички збор у Крављима. На збору је, према ономе што као што смо касније сазнали, учествовало око 3000 људи… Ми смо отишли тамо, били смо у школи на 200 метара од центра четничког збора, наоружани наравно. Имали смо контакте са њиховим јединицама на периферији, али нас они нијесу дирали, а ми нијесмо могли њих дират. И на крају смо се сви разишли без икаквих последица.

Четници су настојали да заштите своју територију, да заштите своје комшије, своје рођаке. Знам да смо ми, да су наше породице у критичним тренуцима, имале увек подршку и заштиту четничких породица. Да смо код њих склањали стоку испред реквизиција, да смо склањали храну, да смо склањали… итд… Ипак, сукоб се није могао избећи, и ми смо се све брже примицали сукобу до којега је дошло, највећим делом марта, априла 1942. године. У то вријеме, број убијених партизана био је знатно већи од броја убијених четника. Али, гледано из ове дистанце, поубијано је све оно што смо имали најбоље и са једне и са друге стране. Па је вероватно и то разлог, бар по мени, што смо касније пошли путем биолошког истребљења једни других.

(ово што следи, ради се о ситуацију после рата, када су комунисти 1945. године освојили власт)

Када су истребљени четници, на ред су дошли потенцијални непријатељи, па затим такозвани „кулаци“, сељаци који нијесу могли извршити обавезе према откупу, који су одбили да уђу у сељачке радне задруге, и слично. Кулминацију терора (комунистичког) достиже, у време такозваног „Информбироа“, када је насрнуо друг на друга да му узме не само живот, него и част, уништи породицу и друго.“

Светозар Арсенијевић, партизан, првоборац НОБ-а

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
“ У тим размимоилажењима гдје, одило се у крајности. Ми смо одили у једну крајност, нисмо бирали средства.“

Репортер:
„А шта сте радили?“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Да омразимо…, да су грешници за издају домовине…“

Репортер:
„Да ли сте убијали?“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Не, још не, још није почело убиство, још није почело убиство на нашем подручју. Да су грешници за издају Југославије, официрски, подофицирски кадар, да је криво руководство, да је…, та пропаганда наша усмјерена је у том правцу била. Док, њихова је пропаганда била да су комунисти, да ми смо учесници револуције, ми смо комунисти, да оћемо комунизам, да оћемо безкласно друштво, да оћемо да запалимо домовину, да сагоре села, градови, и да сва сиритиња страда итд… У тој пропаганди се одило у две крајности, одма.

Грех је био у томе што су обрачуни и средства нису бирана, да дође до крвопролића, иако су недужни људи падали и гинули. Није се знало из којег разлога узимаш човјеку живот.“

Репортер:
„А јел сте ви знали тада да су то невини људи?“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Јел смо знали?“

Репортер:
„Да.“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Знали смо, али смо поштовали директиву партије која је слијепо нас водила, и превару са нама чинила комплетно.“

Дакле, овде видимо из изјава директног учесника рата, партизана Светозара Арсенијевића, не само да су комунисти први започели братоубилачки рат, већ да су четници колико су могли избегавали братоубилачки рат, да не иде србин на србина, брат на брата, па чак и да је долазило до смешних ситуација, где су мање партизанске групације, по наређењу комуниста, гуране у конфронтацију са многобројнијим четницима, да им наређују да напуштају своје зборове и састанке које су организовали, иако су четници били далеко бројнији од партизана. То само може идиот да нареди, и онај ко мрзи србе. И, наравно, да би се избего братоубилачки рат, четници су напуштали те зборове, иако су могли да побију све те партизане, али нису хтели да србин убија србина само због различите идеологије, нису хтели да допусте да удари србин на србина, брат на брата, рођак на рођака, комшија на комшију, јер један смо народ, Срби! Ту се види колико је већа свест била обичних људи бораца него идеолошких комунистичких команданата, који су свесно терали мање партизанске групације да наводно растурају далеко бројније четничке групације, само да би изазвали братоубилачки рат између срба, јер само комуниста идеолошки идиот може терати 10 и више пута мање бројчане партизанске групације да се конфронтирају са далеко бројнијим четничким групацијама, због некаквих зборова и окупљања, што значи да су им обични борци-партизани, читај срби, били само топовско месо у свесном и намерном изазивању братоубилачког рата између срба!

Светозар напомиње да је братоубилачки рат кренуо у већој мери марта-априла 1942. године, и када се повежу догађаји као што је монструозни злочин комуниста у Колашину, јер овде се ради о четницима и партизанима из Црне Горе, назван „Пасје гробље“» где су јанауара на Божић 1942. године комунисти мучки измасакрирали и убили 373 србска и црногорска недужна цивила, јасно да је то изазвало каснију четничку одмазду, јер крв недужних у огромном броју већ је пала.

Пазите, овај серијал је емитован 1992. године, где су директни учесници и сведоци у рату причали шта се заиста догађало, дакле изашла је још тада на видело истина да су први комунисти започеели братоубилачки рат, а да о овоме јавно не проговоре комунисти попут Љубодрага Симоновића Дуција и сличних, тих „епских и универзално моралних бораца“ за правду и истину, и да они лично иницирају помирење међу србским народом, између партизана и четника, да ЈАВНО осуде искључиво комунистичке лидере одговорне за подстрекивање братоубилачког рата између срба, и да тако сперу љагу са оригиналне комунистичке идеје коју баштине, која је искоришћена и злоупотребљена од титоиста само да би се побило што више срба, да се срби униште, да се срби дубоко поделе и закрве између себе… четници-партизани, ови, они…

Прошло је толико времена, скоро 25 година од када је ова истина изашла на видело јавно, и та ћутња комуниста попут Љубодрага Симоновића Дуција и сличних грађана света и човечанства о свему овоме, је просто запањујућа, а наводно то су борци за истину. Они, по мени, нису заслужили ни моралну осуду, јер им је њихова личност сама по себи највећа казна. Јер на крају крајева, они увек остану само изфрустрирани револуционари, незадовољни и разочарани свим и свачим, само не са собом, и никад се не загледају дубоко у себе, да увиде ко су они.

Али пустимо сад то, не треба сад злурадо ликовати што се сазнало да су комунисти први покренули братоубилачки рат, не! Битно је да се што је пре могуће од елитних интелактуалаца којима је на првом месту интерес заједнице и србског колективитета, покрене процес КАТАРЗЕ и помирења између разноразних срба четника и партизана, јер све смо то ми, Срби и само Срби! У супротном, ако се и даље делимо на милион варијанти четника и партизана, ми ћемо нестати као народ, као колектив, као Срби. Постаћемо само грађанске послушне овце и зомбији новог светског поретка.

Пасје гробље: Монструозни злочин комуниста над србима и црногорцима 1942. године! Зашто јавни комунистички интелектуалци упорно ћуте о овом злочину? Не осуђују га јавно ни до дан данас?

Ово је исечак из емисије „Некад било»“ са телевизије Републике Србске у којој је гостовао Перо Симић где је причао о Титу пре свега, али је било и речи о злочинима комуниста над православним народом, над Црногорцима и Србима. Један од таквих монструозних злочина био је и злочин назван „Пасје гробље“ који се догодио на бадњи дан, на православни празник 1942. у Колашину, где су комунисти православним црногорцима и србима још док су били живи вадили зубе и ударали их дрвеним маљевима по лобањама, после су развукли лешину пса преко лешева људи, и тај простор назвали „Ово је пасје гробље„. Измасакрирано је и убијено 373 цивила.

Пасје гробље – Злочин комуниста над Србима и Црногорцима 1942.

Линк ка видео прилогу на YouTube

Комунистички злочини: Пасје гробље – Читава верзија

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ту се види да је тај масакр има ритуалан карактер, јер догодио се на православни празник. О томе је писао и Радован Калабић у овом» тексту, ево шта каже о овом монструозном злочину комуниста над србима:

„На Бадњи дан, 6. јануара 1942, следбеници Јосипа Броза Тита у Црној Гори починили су један од најмонструознијих злочина у Другом рату, који је по својим размерама и начину извођења попримио сва обележја колективног, ритуалног и сатанског смакнућа. Партизани су на тај свечани дан, уочи најрадоснијег хришћанског празника по православном календару, зверски убили 373 потпуно недужна цивила у Колашину. На дан свеопштег опраштања и помирења.

Маскр је извршен маљевима и тупим предметима. Неке од уморених накнадно су касапили, пошто би опљачкали све највредније ствари на њима до златних круница у вилицама. Жртве су биле оба пола, свих узраста и занимања, а највише их је било из редова угледних домаћина, судија, трговаца и занатлија. Нису поштеђена ни деца, ни најстарији. Како би их додатно понизили, њихови џелати оставили су их све несахрањене. У Лугу, на десној обали реке Таре, поред побијених подигли су и један дрвени крст, на који су разапели убијеног пса.

По томе је ово ваљда јединствено гробље у свету добило име Пасје. [11] “
……….

[11] Опширније у др Вучета Реџић: „Пасје гробље у Колашину»”, Евро, Београд, 1999″.

Дакле, порука овог монструозног злочина комуниста је јасна, овај садо-мазохистички масакр комуниста над србима и црногорцима такође је имао циљ, не само да измасакрира жртве, већ да осрамоти србе и црногорце као народ, то је порука, да их доведе на ниво животиња, на ниво паса. Наравно, ништа није случајно, све је брижљиво испланирано од стране комуниста на високом положају, не од комуниста нижег ранга или обичних бораца партизана, јер овај злочин је имао и за циљ да изазове одмазду од четника, да изазове братоубилачки рат, и директан је знак да су комунисти овим злочином желели да произведу братоубилачки рат међу србима, а такође је и јасна чињеница и да су га они овим монструозним злочином ПРВИ започели у Црној Гори, а не четници! Желели су да испровоцирају да се срби што више поубијају и покољу међу собом, били они партизани или четници, словили их ми Срби или Црногорци, исто је то.

Зашто, и дан данас, данашњи комунисти Срби јавне личности ћуте о овоме ЈАВНО, ЈАВНО, ЈАВНО, А ЗНАЈУ, ЗНАЈУ, ЗА ОВАЈ ЗЛОЧИН?

О овом злочину такође није ништа јавно рекао, нити написао неки текст, уважени комуниста „борац за истину»“ Љубодраг Дуци Симоновић, зашто?
Али се зато каткад ЈАВНО оглашава у својим наступима када треба оцрнити националне величине: Милоша Црњанског, Иву Андрића….

Да су којим случајем овакав монструозни злочин начинили четници над комунистима, ех како би тада Дуци сав свој бес истресо не на нечије „крваве»“ паре, већ на четнике (Читај: националисте) у неком чланку или ТВ наступу, али кад такав злочин учине комунисти (грађани света, човечанства), е онда, онда настаје тајац и мистериозна ирационална ћутња, не само Дуцијева, већ свих сличних анационалних србских комуниста космополита, којима је једина „националност“ човечанство, бити грађанин света.

Кад их питаш да критикују комунизам, што је њихова обавеза будући да је та хумана идеја злоупотребљена у циљу уништавања Срба, јер и идеја и идеологија их обавезује, будући да је народ веровао тој иделогији и идеји која се пропагирала у СФРЈ (комунизам је за све људе и народе), они кажу отприлике: „Па комунизма није ни било, шта ту има да се критикује?!“

Али под маском комунизма, убијани су срби и црногорци, ваљда су и то људи?

Још нешто, веома важно…

То што су тражиле комунистичке вође од обичних партизана бораца, па и командира, да ЛИЧНО убијају своје рођаке, стричеве, „јер су четници“ или „петоколонаши“, или нису комунисти, о чему говори у дргом прилогу сам припадник партизанских јединица Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а, могу само људи идеолошки монструми и психопате! Јер знају, да тако разбијају не само народно јединство (срби убијају србе), већ и саме породице, фамилије, и од рођака праве трајне крвне непријатеље који су касније лак плен и подложни лаком идеолошком „препакивању“.

Ако су комунисти Србије, укључујући и Дуција, борци за истину, управо их поред комунистичке идеје и та истина, којој су се посвтили, обавезује, као интелектуалце, да је они комунисти који су јавне личности и износе јавно, али и објективно, а не само да причају усхићено како су само четници злочинци, већ и комунисти, они са врха, који су наредили овај злочин у Колашину 1942. године, а не обични комунисти нижег ранга. Коло воде они са врха, не обични комунисти.

Шта треба, кој злочин комунисти да учине према србима, а да тај злочин ти данашњи „оригинални“ комунисти – ЈАВНЕ БЕСЕДНИЧКЕ ЛИЧНОСТИ осуде, да јавно проговоре у некој ТВ емисији, или да се огласе неким текстом о комунистичким злочинима?

Пасјих гробаља је било и по Србији….

Злочиначка комунистичка пасја гробља по Србији

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наратор:
„Испод ове њиве која се налази између Свилијанца и села Црквенац, на потезу званом „Расадник“, могла би да се налази једна од бројних тајних гробница са жртвама комунистичког режима. Међу жртвама које су избрисане из званичне србске историје је и свилајначки предратни судија, Живојин Ценковић. Унук судије Ценковића који се по убијеном деди такође зове Живојин, тврди да је 1944. године, без претходног суђења новоформирана власт стрељала преко 20 угледних свилијанчана.

Живојин Ценковић, унук убијеног судије:
„То су били у Свилијанцу, једна зграда постоји где су их држали у подруму, где нико није могао да дође до њих. Он је написао чак писмо једној баби коју имам, да се она не секира, да ће да буде све у реду, да он ништа није крив. И након тога су их 16. новембра ујутру извели и стрељали на овој овде, тадашњој ливади, … то је била“.

Наратор:
„Власти после другог светског рата су се трудиле да уклоне писане трагове о крвавим чисткама, па су и локације гробница остајале необележене. По неким сведочењима, припадници јединица које су учествовале у ликвидацијама су овакве масовне гробнице називали „Пасјим гробљима“. Ексхумација стрељаних особа била је строго забрањена“.

Живојин Ценковић, унук убијеног судије:

„Колко ја знам лично из приче старијих, да нико није могао да приђе да откопа. Значи, све што је било… они су били веома плитко закопани да су то развлачили пси, а иначе су их чували тадашњи партизани, да нико није могао да приђе да их откопа. Ја се надам лично, прво и због ових људи овде, а и због свих ових фамилија, ред би био да се ти људи закопају као људи, а не као пси“.

Наратор:
„О злочинима комуниста током и после другог светског рата у поткомунистичким земљама је почело да се говори одмах након пада берлинског зида. Новоформиране власти су отварале досијее, откопавале гробнице, пописивале жртве, и достојно их сахрањивале. У Србији је ова тема дошла на ред тек 20 година касније. Државна комисија која ради на утврђивању броја стрељаних лица после 1944. године, има пред собом готово немогућу мисију, јер како поједини историчари процењују, у скоро свакој општини у Србији постоји бар једна оваква гробница“.

Наравно, и овај процес је са становишта деце комунизма који су данас на власти, али сада као „европејци“, само формално започет, будући да су то били примопрани да ураде као просец који се мора одрадити ако желиш да као држава уђеш у ЕУ, али су га само започели, процес и није завршен до краја, јер „нема пара“, да се тајне гробнице јавно обележе и обзнане, и да се жртве тих комунистичких злочина достојно сахране, као људи, а не као пси.

Зашти ти вечито „забринути за човечанство“ комунисти и космополите Србије не проговоре јавно о овоме, они који су јавне личности, и о овим масовним гробницама у Србији насталим комунистичким злочинима над Србима!

Зар срби можда не спадају у то човечанство о коме они толико брину?
Можда зато што нису класно свесни, што немају пролетерску свест, па самим тиме не треба трошити речи?

Срби, не да не знају ишта истинито о својој хиљадугодишњој историји, већ не знају ни ову непосредну (други свестки рат и период после тога…), онако како се стварно и истинито дешавала. Да би се Срби освестили као народ, да би постојали као народ, а не као крдо појединаца изгубљених у времену и простору, они за почетак треба добро да упознају ову непосредну историју (да прођу кроз катарзу и да би самим тим знали како даље), да своје осрамоћене жртве од комунистичких злочина достојно сахране, као људе, њихове кости.

Историјски… Народ, Срби….. то су и „мртви“, тренутно живи Срби, и будућа нерођена покољења. Мртви, док су били живи, свесно су и несебично жртвовали своје животе да би нама и тада још нерођеним србским покољењима бивало боље, да живимо у миру и слободи. Међутим, ми данас „живи“ срби као се понашамо?

Шта ћемо оставити својим покољењима?

Нажалост, понашамо се као целина недостојно својих великих предака, а и питање је колико међу србима данас има срба у правом смислу те речи, јер су данашњи срби негде око 80% овцоизирани зомби, усамљени апатични и излуђени „слободни“ грађани, без икакве колективне свести и идентитета, јер само колективитет може да да сигурност СВАКОМ појединцу, а самим тиме и колективитету као целини, Народу.

Ако се Срби не освесте национално као појединци, и док поново као целина не постану самоорганизован народ и нација у правом смислу тих речи, нестаће као народ под дејством историјског проклетства…

То је законитост, тако се живот догађа, не зато што ја то кажем…

Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!

Данас (10.07.2014.) ћу затворити блог за писање и коментаре на дужи рок, што ћу детаљније објаснити у следећем тексту. Зато користим прилику, да ако случајно, због разноразних егзистенцијалних проблемане не будем могао да плаћам интернет, објавим колико-толико неке ствари које ми оптерећују душу, да не буде да ништа нисам рекао. Нешто ме невиђено изнутра тера и гони да пишем о страдању Срба у другом светском рату, а пре свега од комуниста, осећам да се на тај начин некако одужујем прецима. Осећам велики притисам да детаљно пишем о свему томе. О Титу као највећем злочинцу над Србима, после Павелића, будући да постоје документоване чињенице о томе! То је злочин „на дуже стазе“, злочин у брисању историјског сећања (Јасеновац) и друго, не само то, за који је одговоран Тито, а пре свега србски анационални, а самим тим антисрбски комунисти, око њега у КПЈ властима, који су пристали на то, зарад „братства и јединства“… да се прекине рад комисије о злочинима хрвата у Јасеновцу, само да се „браћа“ не узнемире и увреде“, а све у нади, да ће нас хрвати „кад-тад заволети, и схавтити „нашу жртву“. А сад видимо, да наша „браћа“ још више фалсификују да се у Јасеновцу десио геноцид над Србима, тако да за следећих 20-30 година, наша покољења неће ништа ни знати о Јасеновцу, ону праву истину, јер ће у оптицају бити званична „истина“ да је Јасеновац био некакав радни логор за заробљенике, који су умирали од неких болештина, а не од монструозног клања!

Србски комунисти се уче на нама, на просутој крви србског народа, на уништењу и губљењу србског националног идентитета у титоистичком антисрбском режиму, али кад их неко пита: „Шта имају да кажу на бази критике КПЈ и комунизма у СФРЈ?“, они кукавички избегавају да кажу истину, иако је знају, па кажу:

„Комунизма није ни било у СФРЈ, нема шта да се критикује„.

Да, комунизма није ни било, оног правог комунизма, али да је он достигнут, тада моји драги србски комунисти, не би ни било места критикама, јер би био остварен ваш сан:

„Да радимо колико можемо, а да узимамо колико нам треба„.

Тада ту не би било места никаквој критици, већ само похвалама, али тако наши драги србски комунисти, кукавички избегавају да кажу и ПИШУ КЊИГЕ о правој истини, јер унутар себе намају ни храбрости да се суоче са њом…!!

Нешто се сад питам: „Па шта ће им храброст?„, будући да су огромним делом анационални и самим тим анти-србски настројени (свака част изузецима који имају јако упориште у својој националној идентификацији и самосвести, што је на граници „инцидента“ код Срба када се ради о комунистима којима је у срцу и души идеја комунизма) будући да је њихова једина нација: „човечанство“. А у то њихово човечанство улазе све друге нације, сем „њихових“ Срба који су за њих у ПОГРДНОМ СМИСЛУ само „*ебени националисти“! По томе су у свету једино карактеристични искључиво србски комунисти! Они друге нације доживљавају и виде као „продужену руку човечанства“, док су Срби само: „затуцани, примитивни националисти (!)“ … „који само мисле на себе (!), не и на то човечансто“. Могу Срби за то човечанство да изгину колико хоћеш, попут првог светског рата, али за анационалне србске комунисто то су само „националисти!!„ Зато и не виде када се злоупотреби идеја комунизма на штету срба, јер они србе не виде као продужену руку тог човечанства. Њима, само њима за разлику од комуниста свих других светских нација, други, друге нације су њихове (човечанство), а „њихова“ србска нација и народ само су „националисти!“ (човек са најнижом „друштвеном свешћу“). То ми срби, врло добро на свјој кожи осећамо…!!!

Како у овом тексту о Титу, нешто од те ближе историјске истине са којом србски анационални комунисти немају храбрости да се суоче (својим писањем, јавним студијама, књигама…), само сам мало дотакао у садржини доњих текстова (догађаји, личности…). Те историјске лекције, ради свог здравља (културно-национални идентитет, самобитност и самопоштовање! Ради свог опстанка! Као нације! Као Срби!!) Срби треба да знају „напамет“, попут таблице множења!

Зашто то истичем?

Зато што су нас наши душмани кроз целу историју уништавали и таманили само зато што смо Срби, а не зато што смо идентитетно: „грађани“, „комунисти“, будући да идентификационо, „грађанин“ и „комуниста“ може да буде свако људско биће из свих нација, то је апстрактно, вишезначно, али Србин је само Србин!

То запамтите Срби ако хоћете да опстанета као нација!
Као Срби!
И… научите, научите те „лекције живота“ већ једном! Да их више не би никада понављали! Никада више!
Иначе ћемо нестати као народ!

Наравно, о свему томе се пише и говори од доста компетентних људи (на интернету, на сајтовима, блоговима, мањим ТВ станицама, на интернет радију „Снага Народа“, на разним трибинама, а пишу се и књиге…), ја сам само у свом домену дао свој одређен допринос, а ако Бог да писаћу још…

Ево неких од тих текстова:

Лоша судбина Србима одређена је 1928. године у Дрездену, на IV конгресу КПЈ! Истина о 27.марту 1941.! И Павелић и Тито доделили орден за „заслуге“ Курту Валдхајхму!
http://wp.me/p3KWp-6zS

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!
http://wp.me/p3KWp-6Fh

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”
http://wp.me/p3KWp-6Ml

Јован Јоца Јовановић: Интелектуалац и родољуб скојим Срби треба да се поносе! Комунистички злочини у Србији!
http://wp.me/p3KWp-6KP

Крунослав Драгановић је „пацовским каналима“ спасао Павелића и хиљаде усташа, а умро је у „комунистичкој“ СФРЈ као „угледни грађанин“, не као ратни злочинац, у затвору! Кад „комуниста“ Тито части, он части!!
http://wp.me/p3KWp-6Lh

Едвард Кардељ је још 1952. године рекао да су Словенци само привремено ушли у Југославију и да ће из ње изаћи кад за то дође час! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!
http://wp.me/p3KWp-5HO

Јованка Броз: Стане Доланц био нациста, агент немачке тајне службе и члан хитлерјугенда!
http://wp.me/p3KWp-69j

Госпићки систем логора, први ликвидациони центар над Србима у НДХ!
http://wp.me/p3KWp-6yy

Немачки научник Александер Корб негира геноцид над Србима у НДХ!
http://wp.me/p3KWp-6Go

Истина о Јасеновцу се скрива деценијама! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!!
http://wp.me/p3KWp-5Ha

А у овом тексту би додао још нешто, о лажном миту који је владао од 1945. до 1990. да су комунисти КПЈ и ТИТО „апсолутно добро“, а четници „апсолутно зло“. Да то сагледамо, омогућује нам следећи видео прилог:

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

У овом дијалогу се види да су Тито и КПЈ чак направили краткотрајни споразум о ненападању са немцима, да ће КПЈ да се бори против четника и савезника, јер је Тито мислио да ће се савезници искрцати на Јадран, па се плашио да ће то можда помоћи да Дража освоји власт.

Синиша Михаиловић, водитељ:
„Јасно, али гледајте, постоје људи који су и данас живи, који су били у том рату, који су се борили, који су били у партизанима, и који су били у КПЈ, који ће рећи да је то била борба против фашизма и да ништа од овога о чему ви пречате није истина?“

Перо Симић:
„Не, апсолутно, ја могу ако, ако се неко може, а ја мислим да је дужност човека просто да буде отворен према чињеницама. То је по мом мишљењу смисао нашег боравка на овом свету, да будемо отворени према чињеницама, да би могли превазилазити трауме из прошлости и остввљати својим потомцима историјско искуство које ће их ипак, омогућити им, да не понављају грешке својих предходника. Дакле, ако смо отворени за чињенице, онда молим вас шта значи реченица изговорена у наредби коју Тито шаље својим командантима у Босни и Херцеговини и Црној Гори почетком 1942. године да:

„избегавају борбу са усташама“,

буквално цитирам, односно да, навод:

„Сву оштрицу свога оружја морају окомити на ликвидирање четничких снага“.

Шта је то него ширење грађанског рата! За кога је комунистичка историографија окривила само четнике.

Молим вас, за један атако велики крупан грађански рат који ће прогутати 3 четвртине укупних жртава у II светском рату пашће у грађанском рату, а не у борби против окупатора. Било је потребно ипак бар двоје! Не може бити један само!

Синиша Михаиловић, водитељ:
„Добро, можде је овде у ствари био обрачун са оном владом краља, са том идеологијом и демократијом која је била пре рата успостављена“?

Перо Симић:
„Али шта је последица тога? Шта је последица тога? Нису случајно немци слали депеше, кад је Тито преговарао преко својих најближих сарадника, о примирју марта 1943. године, са немачким изасланицима у Сарајевуи и у Загребу. А Титове интересе су заступали члан Политбироа Милован Ђилас, командант I пролетерске, дакле ударне најелитније јединице, Коча Поповић, и Титов најбољи обавештајац Владимир Велебит.

Кад су немци, пратећи те преговоре и слушајући Титове преговараче, који кажу, „да су они спремни, да се у случају искрцавања западних савезника на Јадран, боре против западних савезника“!? Па шта је то него да „ћемо учинити заиста све, изневерити чак и своје западне савезнике у борби против фашизма! Зашто? Да би дошли на власт, јер би искрцавање западних савезника можда би повећало шансе доласка Драже Михаиловића на власт. У тим преговорима, иде се дотле, да немци, то њихове депеше које шаљу у Берлин показују… Иде се дотле, да немци кажу да њима одговара, и нису они случајно подстицали него намерно подстицали те анимозитете и мржњу између четника и партизана, јер је то заправо њима одговарало! Шта значи податак да Титови преговарачи нуде немцима у Загребу, и команди 717-те немачке дивизије која се тада налазила у Сарајеву, нуде споразум у којима неће бити сукобљавања немаца и партизана, него ће партизани сву своју снагу искористити за обрачун са четницима! Нудећи чак и опцију, и Тито ће ту опцију искористити, јер ће послати наредбу главном штабу Хрватске , да се зауставе диверзије на прузи Београд – Загреб! Ево, задржимо пажњу на том податку.

Шта значи обустављање диверзија, са наредбом да се обустави диверзија, и то је трајала наредба, на снази неколико месеци, на прузи Београд – Загреб. Том пругом немци шаљу своје војнике на источни фронт, и феноменално им одговара. Том пругом они извлаче из румунских налазишта нафту, и снабдевају своје јединице на западном фронту. Али зашто то одговара и усташама? А одговара! Зашто? Зато што се поред пруге налази Јасеновац! Значи неће их узнемиравати!

То је један од најтежих биографских података о комунистичком руководству у II светском рату! Он говори нашта је све, тај сами врх КПЈ… Опет фокусирам на сам врх, не оптужујући обичне чланове партије који о томе ништа нису знали. Нити борце који такође ни данас то можда не знају, многи од њих. Нашта је све био спреман (врх КПЈ на челу са Титом) само да би дошао на власт. На све буквално! Заиста све!…“

Све то потврђује и дијалог из доњег прилога „Шешељ против комуниста“, имате то доле, где дијалог тече овако:

Шешељ говори о II св. рату на тлу СФРЈ: (02:05:13 – ):

„Један једини званични пакт, на врху, између зараћених страна у II светском рату, био је између Тита и Хитлера! Јел то истина! На мартовским преговорима (1943. год.) потписали су у име Тита: Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит!“

Комунистички Генерал ЈНА Мирковић упада Шешељу у реч и говори:

„Није, није потписан, ништа.“

Шешељ:

„Потписан!“

Генерал Микрковић поново упада Шешељу у реч и понавља:

„Није.“

Шешељ:

„Ма потисан! Дедијер је објавио документ!“

Бранко Китановић – комуниста:

„Потписан је, и то је грешка била.“

Шешељ:

„Ево, зна господин Китановић, он је историчар.“

Дакле, ово је несумњиво тачно, јер да није, комуниста Китановић не би то потврдио!!

Да ја нисам априори против комуниста, против србских комуниста, говори и прилог са Ратком Дмитровићем, где он наводи пример србског комунисте, Душана Бркића, који је и те како имао у срцу и души србски национални идентитет!! Што је истина код србских комуниста на граници феномена, али комунисти Душану Бркићу, и пре свега Србину, требамо бити захвални што је заштитио колико је могао својим национализмом, србске националне интересе!! Требамо му заиста бити захвални максимално!! Јер, деловао је у мору анти-србски напаљених србских комуниста око Тита:

Водитељ(00:23:38 – 00:23:41):
„Како је требало да Земун припадне, и Срем, Републици Хрватској?“

Ратко Дмитровић (00:23.41 -00:24.09):
„Да, то је био план Бакарића. Бакарић је хтео да цео Срем припадне Хрватској, данас би гранична линија била испод Калемегдана, закључно са Земуном. Међутим, ту је значајну улогу одиграо Душан Бркић, Србин из Хрватске, који је можда чак и жртвовао причу о аутономији Срба у Хрватској, јер је отишо код Бакарића, и реко, он је био министар правде, чини ми се, предратни студент. Умро је 2005. године у Београду. Он је рекао: „Не може! Е ту ћеш сад да станеш! О овоме више нема приче!…“

У другом прилогу о Титу, Перо Симић нам отктрива 2 највеће тајне непознате до краја Титовог живота. О Титовом мистериозном доласку на чулу КПЈ, баш у периоду када је ликвидирано 800 водећих југословенских комуниста. Симић је о томе причао у првом прилогу са много више детаља, док у том свом другом прилогу, детаљније износи Титову дуго скривану тајну, да је био коминтернин коордонатор тима, који се бавио саботажама и ликвидацијама у Шпанији за време грађанског рата, а када је реч о ликвидацијама, тај тим је учествовао у ликвидацијама ШПАНСКИХ ДОБРОВОЉАЦА, а не ФРАНКИСТА!! Поводом овога се мора знати и то, да је „комуниста“ Тито, до краја свог живота негирао уопште да је био у Шпанији током грађанског рата, а сад видимо не само да је био, него и да је координирао, надзирао и контролисао ликвидације шпанских добровољаца! Још једну битну чињеницу је истакао Симић, а то је да су амери после Титовог разлаза са Стаљином 1948., да би га одржали на власт, из интереса – због хладног рата са СССР, доделили Титу и његовом режиму 102 милијарде долара бесповратних кредита! Ето, како је „комунистичка“ СФРЈ имала „јааакуу економију“, са туђим капиталистичким парама!

Паре не смрде, зар не?

А сад, не би више ништа рекао, надам се да ћу с пролећа идуће године написати све што желим о овим стварима, доста, доста, више… ако буде здарвља и егзистеницијалне среће да се одржим, а ако не буде тога, барем сам написао нешто, оставио сам писани траг, какав-такав, да намирим душу, да се колико толико одужим прецима, то ме напросто прогањало иако сам сав измрцварен дугогодишњим радом на интернету, посебно очи, тако да је прави подвиг да сам и оволико успео, јер само ја знам шта сам све пролазио до сада пишући на свом блогу пуном паром, више од 7 година.

ТРАНСКРИПТИ У ВЕЋЕМ ДЕЛУ РАЗНИХ ДРАГОЦЕНИХ ВИДЕО ПРИЛОГА. ОВОГ ГОРЊЕГ, И ЈОШ ДОЊА

Током неког времена, потрудићу се да исправим грешке у писању, „гутање“ слова, и слично, вероватно их има, само не знам у којој мери…

Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!

Већи део транскрипта.

Део о комунистичким злочинима. Прво говори сведок комунистичког злочина (имао је увид у измасакриране лешеве) у Црној Гори.

Радован Дубак (00:00:43 – 00:01:05):
„… тако да нисам знао ништа за себе, кад сам гледао те људе, какви су и шта су од њих урадили (мисли на лешеве пострадалих).Ту су били, у онај снег затрпано, па пашчад у… па, некоме се види рука, некоме се види нога, ту немаше, немаше, ја..ја гарантујем једнога немаше да је убијен метком!“

Наратор Оља Ћурић:(00:01:04 – 00:01:43):
“ Пасје Гробље – По злу најчувенији злочин комуниста у Црној Гори! Дотадашње комшије на Бадњи дан 1942. године код Колашина, зверски су унаказили 240 мештана! Руке и ноге су им поломљене, зуби вађени клештима још док су били живи, лобање су им смрскане дрвеним маљевима!! Над телима комунисти су разапели лешину пса на крст и напиосали: „Ово је пасје гробље“!! Њихова једина грешка била је што нису прихватили комунизам. Комунисти су оставили трага и у бројним јамама у које су бацали жртве. Најпознатије су јама у селу Гриже код Берана, „Шакотичка јама“ код Бијелог Поља, „Шамничка јама“, јама код реке Црнојевића, „Которска јама“ код Никшића!“

Говори Васиљка Шарановић, сведок злочина своје настрадале фамилије (00:01:43 – 00:02:07):

Овде су убачени у јаму мој деда, 2 стрица и стрина, не знам тачно да ли 17. или 18. фебруара 1942. године. А пре тога два дана, погинуо је мој отац и мајка, убијени су кући на спавање. Они су овде доведени из села Лаћа код Даниловграда…“

Наратор Оља Ћурић:(00:02:07 – 00:03:29):

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”

Ово је страшно…!!
Ово је страшно…!!

Ово је страшно имати овакве интелектуалце у свом народу…!!
Унапред сте као националиста, када оваква мисао влада у вашем друштву, а она је владала и тотално доминирала у СФРЈ, осуђени да ПОДРАЗУМЕВАЈУЋЕ будете ниже биће!!

Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!

Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!

*********************

Извор: Абрашмедиа

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”

Тито и Коча Поповић

Коча Поповић је рођен 1908. године у Београду. Послије завршетка служења војске одлази у Швајцарску, па затим у Француску гдје студира филозофију, а апсолвира у Паризу 1932. године. Ту се прикључује надреалистичким круговима. Од тада до рата 1941. године бавио се публицистиком и књижевношћу.

Од своје ране младости усвојио је марксистички поглед на свијет и определио се за раднички покрет. Иначе, Коча Поповић је завршио школу резервних артиљеријских официра Војске краљевине Југославије 1927. године, у Сарајеву. У Комунистичку партију Југославије примљен је 1933. године послије чега је још интезивније наставио своју револуционарну дјелатност, због чега је стално био изложен прогонима полиције, а више пута је био и хапшен.

Од јула 1937. године Коча Поповић борио се у Шпанском грађанском рату, прво као борац, затим као начелник штаба, па командант артиљеријског дивизиона, а добио је и чин поручника Шпанске републиканске армије. Око две године учествовао је у свим борбама артиљеријских јединица интернационалних бригада, на свим бојиштима Шпаније, до њене посљедње битке за Мадрид. Поред тога Коча Поповић, као борац интернационалне бригаде прелази у Француску, 1939. године био је затворен у концентрационом логору Саинт Цyприен, а крајем исте године враћа се у Југославију, гдје је наставио своју револуционарну активност, извршавајући задатке које му је постављала Комунистичка партија Југославије.
Оружану борбу против фашизма започету у Шпанији наставља у редовима Војске Краљевине Југославије. Заробљен је код Ивањице у априлу 1941. године, али је одмах побегао из заробљеништва.

У НОР-у је од јула 1941. године, био је командант Космајског НОП одреда и командант Посавског НОП одреда. Са дужности команданта Посавског одреда постављен је за команданта групе одреда у Шумадији и западној Србији.

Новембра 1941. године командовао је јединицом НОВЈ, која је обезбјеђивала повлачење Врховног штаба и главнине партизанских снага из Србије за Санџак, у вријеме Прве њемачке офанзиве. За вријеме читавог рата брижљиво је водио свој дневник који је изашао након рата, под именом „Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“. Под његовом командом бригада је водила борбе у источној Босни, извршила чувени Игмански марш да би избегла уништење. Под његовом командом, бригада је извршила поход у Босанску крајину. Првог новембра 1942. Коча Поповић је постављен за команданта Прве пролетерске дивизије и на тој дужности је остао до 5. октобра 1943. године.

Дивизија се нарочито истакла у Четвртој непријатељској офанзиви: борбама које је водила на Иван-планини; противударом Главе оперативне групе код Горњег Вакуфа и у заштитници Групе и Централне болнице, затварајући правце: Бугојно-Прозор и Купрес-Шујица-Прозор. У овој офанзиви му је пала непријатна улога да буде један од партизанских преговарача са Нијемцима у Горњем Вакуфу о прекиду непријатељства и размени заробљеника. Ови Мартовски преговори су остали забиљежени и по томе што је једино Коча преговарао под пуним именом и презименом, док су Милован Ђилас и Владимир Велебит користили лажна имена.

У Петој непријатељској офанзиви 9. и 10. јуна 1943. године Прва пролетерска дивизија пробила је обруч 369. њемачке дивизије код Билановаца, 12. јуна на комуникацији Фоча-Калиновик и 17. јуна Прача-Реновица, чиме је отворила пут оперативној групи дивизија НОВЈ на Сутјесци. Али овакав поступак стајао је великих људских губитака. После пробоја Коча је скоро стигао до војног суда, јер је пробој учинио самоиницијативно, изгубивши комуникацију са Врховним штабом.

Врховни командант Тито је, 10. августа 1943. године, својим највишим командантима додијелио официрске чинове. Коста Нађ, Пеко Дапчевић и Коча Поповић су тада постали пуковници, а десетак дана касније и генерали. Петог октобра 1943. године, Коча је постављен за команданта Првог пролетерског корпуса НОВЈ и на тој дужности остао је до краја јула 1944. године.

Коча Поповић је 1. новембра 1943. године, због посебних заслуга на ратишту, унапријеђен за чин генерал-лајтнанта. Јула 1944. године постављен за команданта Главног штаба НОВ и ПО за Србију. То је било вријеме када се тежиште борбених дејстава НОВЈ и свих других зараћених страна, преносило на Србију, пред одлучујућим биткама за њено ослобођење.
Једно време био је командант јужне групе дивизија, а јануара 1945. године постављен је за команданта Друге армије. Армија се истакла у завршним операцијама за ослобођење Југославије, својим дејством у правцу: Ужице-Сарајево-Бањалука-Карловац-Загреб. Од 1948. до 1953. године Коча Поповић био је начелник Генералштаба Југословенске народне армије, са чином генерал-лајтнанта, а касније и генерал-пуковника.

За време НОР-а, па и послије њега, увијек је био члан највиших политичких представништава Нове Југославије. Био је члан АВНОЈ-а од Првог засједања (1942. године), а Председништва АВНОЈ-а од Другог засједања, новембра 1943. године. Био је и посланик Уставотворне скупштине Демократске Федеративне Југославије и посланик Привремене народне скупштине Југославије. Од 1945. године непрекидно је биран за народног посланика Савезне народне скупштине и Народне скупштине НР Србије.

Чин генерал-пуковника ЈНА добио је 2. августа 1947. године, да би 27. априла 1953. био преведен у резерву. На положају Начелника Генералштаба ЈНА остао је до 27. јануара 1953., када је своју дужност препустио још једном прослављеном партизанском генералу, Пеки Дапчевићу. Послије завршетка војног службовања највише се посветио политичким пословима.
Од јануара 1953. до 1965. године био је члан Савезног извршног вијећа и државни секретар за иностране послове. Као секретар за иностране послове учествовао је у свим преговорима Југославије, са многим земљама свијета. Коча Поповић је учествоаво као шеф југословенских делегација на засједањима Генералне скупштине Организације уједињених нација. Својом запаженом активношћу у УН-у, и залагањем за принципе активне и мирољубиве коегзистенције, много је доприњео повећању угледа и афирмација Југославије у свијету.

У 1966. и 1967. години био је потпредсједник Републике. За члана Централног комитета СКЈ биран је на Шестом, Седмом и Осмом конгресу СКЈ, а члан Председништва ЦК СКЈ постао је октобра 1966. године. Био је члан првог ЦК КП Србије, а на Десетом Конгресу изабран је за члана сталног дијела конференције СКЈ. Био је члан Савезног одбора СУБНОР-а Југославије од 1966. до 1982. године.

Из политичког живота се дефинитивно повукао 1972. године послије догађаја у Хрватској и Србији. У јавност је поново изашао уочи распада СФРЈ, како би дјеловао на ублажавање и мирно рјешење југословенске кризе. Након Милошевићевог неуспјелог митинга у Словенији, критиковао је антисловеначко писање Политике овим ријечима: “Нечија једнонационална ‘истина’, самим тим што је таква, не може бити истина. Она сузбија разборитост слободних грађана.” Другом приликом је рекао: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.” Коча Поповић до краја живота живи у Београду, гдје је и умро 20. октобра 1992. године.

Мање је познато да се Коча Поповић, за вријеме студија у Паризу, прикључио надреалистичком покрету. Познавао је умјетнике из Бретоновог круга и одржавао комуникацију између београдске и француске групе надреалиста.

Године 1929. потписао је протест „Човек од укуса“. Писао је филмске критике за лист „Парис Соир“. Био је сарадник београдског часописа „50 у Европи“. Био је члан групе београдских надреалиста и један је од потписника надреалистичког манифеста.

Године 1931. са Марком Ристићем објавио је књигу „Нацрт за једну феноменологију ирационалног“, а од 1931. до 1932. сарађивао је у часопису „Надреализам данас и овде“.

Као публициста написао је више дела, међу којима су најзначајнија: „За правилну оцену ослободилачког рата народа Југославије“ (1949.); „Белешке уз ратовање“ (1988.) и „Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“ (1946.).

(АбрашМЕДИА)

*********************

Сваки национализам је идеологија која је у својој бити, по одређеној чистој идеји национализма, здрава идеологија, било да се ради о србском, или неком другом национализму, али саваки национализам има и своју могућу патологију „кад се скрене са пута“, па се за такав патолошки национализам, каже да је то, рецимо „шовинизам“, а не „национализам“, или се употреби неки други постојећи и адекватан термин „кад се скрене са пута“ чисте идеје национализма. Али, ради се о томе, што је светски феномен само код срба комуниста, не и код комуниста из других светских народа, и других светских национализама, а то је да је велика већина србских комуниста, не сви – да не грешим душу, потпуно анационална, то су ИДЕНТИФИКАЦИОНО потпуно анационална бића у односу на „свој“ србски народ, са градитивним видовима антисрбства, мржње и анимозитета (како код когав) према националној „друштвеној свести“, у нашем примеру, тих проклетих примитиваца; – Срба националиста!!

Да је то тако и у трагичној стварности Срба, говоре нам документоване депеше забележене у овом чланку, а сваки наредни цитат у даљем тексту је са тог линка.

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!
http://wp.me/p3KWp-6Fh

где се може видети да су хрватски и словеначки комунисти (Тито и Кардељ) били против, приликом „савезничког“ бомбардовања 1944. – 1945.“, да се бомбардује Љубљана“ и други градови ван подручја Србије,  док је истовремено србски анационални комуниста Коча Поповић одобравао бомбардовање искључиво градова у Србији! Биће и тих цитата. Прво да видимо шта каже словенац Кардељ:

…………………

ТИТО ЈЕ СВЕ ЗНАО

„Тито и његов Врховни штаб, по свему судећи, од самог почетка су знали да од англоамеричког бомбардовања највећих српских и црногорских градова највише страда невино цивилно становништво, а да су немачки губици минимални. Готово занемарљиви.

То се као на длану види из писма које је Едвард Кардељ 29. јула 1944. године с Виса упутио Централном комитету КП Словенија.

Подсећајући своје сараднике да је Титов Главни штаб у Словенији тих дана „предлагао да се бомбардује „Љубљана“, Кардељ у овом писму љутито каже:

– Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У ТОМЕ ИМАМО ИСКУСТВО ИЗ ЦЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ.

– Имајте на уму – опомиње Кардељ – да савезнички авиони бомбардују на ПОСЕБАН начин, тако да покривају ЦЕЛЕ ПОВРШИНЕ. Можете лако замислити како би то изгледало у Љубљани. Била би КРАЈЊА ЛАКОМИСЛЕНОСТ И НЕОДГОВОРНОСТ пред својим народом немати у виду све (те) моменте. То важи не само за Љубљану, већ и за друге тачке.

Кардељ је тако, вероватно захваљујући и својим специјалним односима са Титом, спасао Љубљану и Словенију, а разарање Србије је и даље настављено. Чак и појачано, иако су, као што се види, Тито и његови сарадници на Вису добро знали да Немци „немају готово никакве губитке“ и да Енглези и Американци „бомбардују на посебан начин“. Да „покривају целе површине, да циљеви њиховог разарања уопште нису изоловани на немачке објекте и да је једини први биланс англоамеричког бомбардовања“ -„хиљаде наших убијених људи“.

…………………

„Бомбардовање на посебан начин“, које је примењивано у бомбардовању србских градова, нам само по себи говори, како се алудира из овог писма, да се на неком ширем простору града где су доминантни цивлни објекти са ширим слојем србског становништва, бомбардује неселективно цео тај шири простор, иако се у можда у њему налази неки мањи изоловани простор са објектима где се налазе Немци, па да се само он бомбардује, да се тако заштити србско становништво.

Словеначки комуниста је штитио ту словеначку „нижу друштвену свест“, утицао је да се не бомбардује Љубљања, изборио се за то, и показао да и поред тога што је комуниста (по Кочи и сличним анационалним србским комунистима, вероватно су комунисти (подразумевајуће, наравно – за њих, комунисте, бића са „вишом друштвеном свешћу“)…) има изражену идентификацију са словеначком самосвешћу, словеначким националним бићем, и самим тим у оквиру идеологије словеначког национализма, иако је комуниста, он делује заштитнички и штито словенце од страдања. Дакле, за Кардеља, словеначки национализам, за разлику од Коче, није „нижа друштвена свест.“

Али све ово није спречавало србског комунисту „легендарног Кочу“, сина најбогатијих банкара из предратне Југославије, да одређује циљеве, односно који ће се градови у Србији бомбардовати, на тај „посебан начин“ на ширем простору где су у великој већини искључиво страдали Срби, цивилно становништво, а не немци!

Ево шта се каже за Кочу:

……………….

„Поповић је одређивао циљеве, а да уопште није био у Србији. У серији радиограма Врховном штабу он не само да тражи да се бомбардује неки град, Лесковац, Ниш, Београд, чак и одређене улице. Мејџор то шаље Меклејну, који предлог анализира са Титом и информацију која иде у Бари у команду Балкан ер-форса. Та линија одлучивања иде преко Меклејна и Тита, а Балкан ер-форс бомбардује по војничким проценама само када у прелетима уочи непријатељске циљеве – каже проф. др Павловић“.

……………….

ЦИЉ ГРОБЉЕ

„У депеши коју је 21. јуна 1944. упутио Титу на Вис Коча Поповић је предложио да се бомбардује и „југозападна страна гробља на Бановом брду„.

У низу других депеша Поповић је крајње неодређено фиксирао циљеве које Енглези и Американци треба да разоре. Тако је 1. августа 1944. предложио: „Захтевајте хитно бомбардовање Лебана, Коча“. Три дана раније поручивао је: „Много би нам користило бомбардовање Приштине“. А 5. августа био је још нестрпљивији: „Хитно потребно бомбардовање Куршумлије.“

У свим овим депешама, као што се види Коча Поповић уопште није означавао немачке војне циљеве које западни „савезници“ треба да разоре, већ је цела насеља и градове проглашавао метама које разорним бомбама треба „ослободити“.

…………………

Још један цитат:

…………………

„Броз је спасао Загреб и Љубљану од савезничког бомбардовања, Београд је тучен 11 пута, а Подгорица и Лесковац су сравњени са земљом. Све жртве, које су углавном биле српске, више десетина хиљада погинулих – искључиво су посљедица Титове србомржње.

Петар Алексић је у Блицу, септембра и октобра 1996. године, објавио фељтон о савезничким бомбардовањима Србије и Црне Горе 1944, која су однијела више десетина хиљада живота, уз огромну материјалну штету. Алексић приписује Титу одговорност за та бомбардовања, што је и доказао цитирањем депеше Титовог најближег сарадника, Едварда Кардеља, упућене главном штабу партизанске војске Словеније. Кардељ изричито каже да америчко-британско бомбардовање наших градова „не наноси готово никакве губитке окупатору, већ да је резултат на хиљаде наших мртвих људи“. Кардељ је наредио словеначком Главном штабу да не тражи бомбардовање словеначких градова од стране савезничке авијације, па Словенија није ни била бомбардована.

Војни историчар Милован Џелебџић, један од главних приређивача за штампу наших и непријатељских документа о НОР-у, у реаговању на Алексићев текст, написао је у Блицу од 11. октобра 1996. да су поменута бомбардовања вршена на бази опште одлуке савезничких врховних ваздухопловних команди, с тим да су, на основу Титовог расписа, захтјеви за конкретна бомбардовања достављани од стране виших партизанских команди Титовом Врховном штабу који их је просљеђивао (уз одговарајућу, логично је, селекцију – Б. Ј) савезничким мисијама при врховном штабу НОВ и ПОЈ. „Кад је Главни штаб Словеније поднео захтев за бомбардовања Љубљане“, пише Џелебџић, интервенисао је Карадељ депешом чији је садржај објавио Петар Алексић. Милован Џелебџић, даље пише: „Светлост дана још није видео један документ, у коме Броз тражи од савезника да се не бомбардују Загреб, Љубљана, Марибор, Копар“ (подвукао Б. Ј).

Испада недвосмислено да је Тито могао спријечити сва савезничка бомбардовања Југославије, која су, иначе, била с војне тачке гледишта апсолутно непотребна и бесмислена. Колики је злочин Тито учинио таквим понашањем – доказ је податак Петра Алексића да је у многобројним бомбардовањима Лесковца убијено више од 6.000 грађана, свих узраста, док су губици непријатеља били 300 пута мањи, око 20 погинулих.

Београд су савезници бомбардовали 11 пута. Ђилас у својем „Револуционарном рату“ свједочи да се Тито „жестоко љутио“ кад је добио информацију о огромним жртвама међу цивилима од савезничког бомбардовања. Било је то демагошко пренемагање исто као кад се „љутио“ на црногорско партијско руководство, које је досљедно спроводило његове директиве.

Једино би било оправдано да је Тито тражио, искључиво, бомбардовање Загреба, све док Анте Павелић не затвори фабрику смрти у Јасеновцу. Али тако нешто Титу није било ни на крај памети“.

…………………

Да, наравно, да су хтели, Тито и посебно србски комунисти, тражили би оправдано бомбардовање Загреба, да би се спасиои огроман број Срба из кланице зване Јасеновац! Наравноп, страдали су у Јасеновцу и Јевреји, цигани, али у далеко мањем бреоју од Срба.

Али наравно, они нису хтели, Тито и врх КПЈ (Искључиво они! Не поштени комунисти нижих инстанци, и обични борци из партизанских редова), јер су паралелно, уз борбу против фашиста немаца, усмеравали миц – по миц, мало по мало (Кад може, и где се стигне, да се валси не досете), главну оштрицу борбе против срба, да их што више потамане, ту „нижу друштвену свест“,а „савезничко“ бомбардовање је била права прилика за то! Тако су уз помоћ савезника, искључиво врх КПЈ са антисрбским комунистима, утирали пут ка валсти отклањајући тај „реметилачки фактор“ са IV Конгреса КОЈ у Дрездену 1928., тај „хегемонистзички србски народ“!!!

………………..

Још један цитат:

………………..

СВЕ У РЕЖИЈИ ВРХОВНОГ ШТАБА

„Бомбардовање свих градова Србије и других делова Југославије, од почетка па све до краја ове вишемесечне терористичке операције, било је у искључивој надлежности Титовог Врховног штаба.

То је својим сарадницима у Словенији крајем јула 1944. године открио Едвард Кардељ. Ево како тај део његовог писма гласи од речи до речи:

„Договарајте се с Енглезима о сарадњи њихове тактичке авијације у вашим акцијама (митраљирање колона, мања бомбардовања конкретних циљева на фронту итд.). Они на такав начин сарађују у целој Југославији. БОМБАРДОВАЊА ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ“.

…………………

 

Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!

Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!

Тодор Вулић: Америчко – француско огледало

Као што најавих», Тодор Вулић је на основу проучавања цикличног понављања великих историјских догађаја по тачном временском интервалу, још јануара 2009. написао текст на основу изучавања тих временских циклуса, где предвиђа да ће запад напасти Русију баш на Криму 2013./2014., што се и догодило, али пре тог текста којег ћу објавити, прво треба прочитати 2 текста који описују историјске догађаје који у одређеном повезаном контексту претходе том догађају, ово је други текст, први је овде».

*********************

Аутор: Тодое Вулић

Сједињене Америчке Државе су настале у Америчком рату за независност, вођеном против Велике Британије. У овом рату, на једној или другој страни, учествовале су и остале западноевропске силе. Ипак – политичка, финансијска и посебно војна помоћ коју је тада Француска пружила Американцима, пресудно је допринела победи и независности САД. Американци су Француској тај дуг вратили у Другом светском рату. Управо у овом рату, Француска је први пут у својој нововековној историји накратко изгубила независност. Окосницу ових саобразних збивања чине следећи догађаји:

1775 – Почетак Америчког рата за независност.
1939 – Почетак Другог светског рата.
Међувреме: 164 године.

1776 – САД проглашавају независност.
1940 – Француска губи независност.
Међувреме: 164 године.

1777/78 – Француска улази у Амерички рат за независност на страни колонизованих Сједињених Држава.
1941 – Сједињене Државе улазе у Други светски рат на страни окупиране Француске.
Међувреме: 164 године.

1780 – Француски експедициони корпус се искрцава на територију САД.
1944 – Трупе САД искрцавају се на територију Француске („Лафајете, ето нас“).
Међувреме: 164 године.

________________________
Напомена: Слика Емануела Лојцеа – Вашингтон прелази Делавер – је један од симбола Америчког рата за независност. Мотив ове слике је битка код Трентона, у којој су по мећави Вашингтонове трупе у чамцима прешле залеђену реку Делавер и напале изненађену немачку најамничку посаду. Немци су знали да су америчке јединице преко реке, али их је агент заврбован од Американаца убедио, да је они не намеравају прећи.

Aмеричке и савезничке трупе су 1944. извршиле амфибијски десант преко Ламанша на Нормандију, изненадивши немачку одбрану. Немци су знали да предстоји напад, али су их агенти заврбовани од стране савезника убедили, да ће место искрцавања бити на другом месту, код Па де Калеа.

1781 – Падом Јорктауна, практично се завршавају оружани сукоби у америчком рату за независност.
1945 – Падом Берлина, практично се завршавају оружани сукоби у другом светском рату.
Међувреме: 164 године.

Овим збивањима је једна историјска кружница коначно затворена. Захваљујући победи у рату за независност, Американци су се ослободили западноевропске доминације, а после 164 године и победе у Другом светском рату, Американци су Западну Европу ставили под своји доминацију.

1789 – Главнокомандујући америчких снага у Америчком рату за независност, Џорџ Вашингтон, изабран је за председника САД.
1953 – Главнокомандујући америчких снага у Другом светском рату на европском ратишту, Двајт Ајзенхауер, изабран је за
председника САД.
Међувреме: 164 године.

1793 – Џорџ Вашингтон је добио и други председнички мандат.
1957 – Двајт Ајзенхауер је добио и други председнички мандат.
Међувреме: 164 године.

1799 – Две године по истеку другог председничког мандата, умро је Џорџ Вашингтон.
1963 – Две године по истеку другог председничког мандата Двајта Ајзенхауера, убијен је председник САД, Џон Кенеди.
Међувреме: 164 године.