Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!

Данас (10.07.2014.) ћу затворити блог за писање и коментаре на дужи рок, што ћу детаљније објаснити у следећем тексту. Зато користим прилику, да ако случајно, због разноразних егзистенцијалних проблемане не будем могао да плаћам интернет, објавим колико-толико неке ствари које ми оптерећују душу, да не буде да ништа нисам рекао. Нешто ме невиђено изнутра тера и гони да пишем о страдању Срба у другом светском рату, а пре свега од комуниста, осећам да се на тај начин некако одужујем прецима. Осећам велики притисам да детаљно пишем о свему томе. О Титу као највећем злочинцу над Србима, после Павелића, будући да постоје документоване чињенице о томе! То је злочин „на дуже стазе“, злочин у брисању историјског сећања (Јасеновац) и друго, не само то, за који је одговоран Тито, а пре свега србски анационални, а самим тим антисрбски комунисти, око њега у КПЈ властима, који су пристали на то, зарад „братства и јединства“… да се прекине рад комисије о злочинима хрвата у Јасеновцу, само да се „браћа“ не узнемире и увреде“, а све у нади, да ће нас хрвати „кад-тад заволети, и схавтити „нашу жртву“. А сад видимо, да наша „браћа“ још више фалсификују да се у Јасеновцу десио геноцид над Србима, тако да за следећих 20-30 година, наша покољења неће ништа ни знати о Јасеновцу, ону праву истину, јер ће у оптицају бити званична „истина“ да је Јасеновац био некакав радни логор за заробљенике, који су умирали од неких болештина, а не од монструозног клања!

Србски комунисти се уче на нама, на просутој крви србског народа, на уништењу и губљењу србског националног идентитета у титоистичком антисрбском режиму, али кад их неко пита: „Шта имају да кажу на бази критике КПЈ и комунизма у СФРЈ?“, они кукавички избегавају да кажу истину, иако је знају, па кажу:

„Комунизма није ни било у СФРЈ, нема шта да се критикује„.

Да, комунизма није ни било, оног правог комунизма, али да је он достигнут, тада моји драги србски комунисти, не би ни било места критикама, јер би био остварен ваш сан:

„Да радимо колико можемо, а да узимамо колико нам треба„.

Тада ту не би било места никаквој критици, већ само похвалама, али тако наши драги србски комунисти, кукавички избегавају да кажу и ПИШУ КЊИГЕ о правој истини, јер унутар себе намају ни храбрости да се суоче са њом…!!

Нешто се сад питам: „Па шта ће им храброст?„, будући да су огромним делом анационални и самим тим анти-србски настројени (свака част изузецима који имају јако упориште у својој националној идентификацији и самосвести, што је на граници „инцидента“ код Срба када се ради о комунистима којима је у срцу и души идеја комунизма) будући да је њихова једина нација: „човечанство“. А у то њихово човечанство улазе све друге нације, сем „њихових“ Срба који су за њих у ПОГРДНОМ СМИСЛУ само „*ебени националисти“! По томе су у свету једино карактеристични искључиво србски комунисти! Они друге нације доживљавају и виде као „продужену руку човечанства“, док су Срби само: „затуцани, примитивни националисти (!)“ … „који само мисле на себе (!), не и на то човечансто“. Могу Срби за то човечанство да изгину колико хоћеш, попут првог светског рата, али за анационалне србске комунисто то су само „националисти!!„ Зато и не виде када се злоупотреби идеја комунизма на штету срба, јер они србе не виде као продужену руку тог човечанства. Њима, само њима за разлику од комуниста свих других светских нација, други, друге нације су њихове (човечанство), а „њихова“ србска нација и народ само су „националисти!“ (човек са најнижом „друштвеном свешћу“). То ми срби, врло добро на свјој кожи осећамо…!!!

Како у овом тексту о Титу, нешто од те ближе историјске истине са којом србски анационални комунисти немају храбрости да се суоче (својим писањем, јавним студијама, књигама…), само сам мало дотакао у садржини доњих текстова (догађаји, личности…). Те историјске лекције, ради свог здравља (културно-национални идентитет, самобитност и самопоштовање! Ради свог опстанка! Као нације! Као Срби!!) Срби треба да знају „напамет“, попут таблице множења!

Зашто то истичем?

Зато што су нас наши душмани кроз целу историју уништавали и таманили само зато што смо Срби, а не зато што смо идентитетно: „грађани“, „комунисти“, будући да идентификационо, „грађанин“ и „комуниста“ може да буде свако људско биће из свих нација, то је апстрактно, вишезначно, али Србин је само Србин!

То запамтите Срби ако хоћете да опстанета као нација!
Као Срби!
И… научите, научите те „лекције живота“ већ једном! Да их више не би никада понављали! Никада више!
Иначе ћемо нестати као народ!

Наравно, о свему томе се пише и говори од доста компетентних људи (на интернету, на сајтовима, блоговима, мањим ТВ станицама, на интернет радију „Снага Народа“, на разним трибинама, а пишу се и књиге…), ја сам само у свом домену дао свој одређен допринос, а ако Бог да писаћу још…

Ево неких од тих текстова:

Лоша судбина Србима одређена је 1928. године у Дрездену, на IV конгресу КПЈ! Истина о 27.марту 1941.! И Павелић и Тито доделили орден за „заслуге“ Курту Валдхајхму!
http://wp.me/p3KWp-6zS

Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!
http://wp.me/p3KWp-6Fh

Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”
http://wp.me/p3KWp-6Ml

Јован Јоца Јовановић: Интелектуалац и родољуб скојим Срби треба да се поносе! Комунистички злочини у Србији!
http://wp.me/p3KWp-6KP

Крунослав Драгановић је „пацовским каналима“ спасао Павелића и хиљаде усташа, а умро је у „комунистичкој“ СФРЈ као „угледни грађанин“, не као ратни злочинац, у затвору! Кад „комуниста“ Тито части, он части!!
http://wp.me/p3KWp-6Lh

Едвард Кардељ је још 1952. године рекао да су Словенци само привремено ушли у Југославију и да ће из ње изаћи кад за то дође час! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!
http://wp.me/p3KWp-5HO

Јованка Броз: Стане Доланц био нациста, агент немачке тајне службе и члан хитлерјугенда!
http://wp.me/p3KWp-69j

Госпићки систем логора, први ликвидациони центар над Србима у НДХ!
http://wp.me/p3KWp-6yy

Немачки научник Александер Корб негира геноцид над Србима у НДХ!
http://wp.me/p3KWp-6Go

Истина о Јасеновцу се скрива деценијама! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!!
http://wp.me/p3KWp-5Ha

А у овом тексту би додао још нешто, о лажном миту који је владао од 1945. до 1990. да су комунисти КПЈ и ТИТО „апсолутно добро“, а четници „апсолутно зло“. Да то сагледамо, омогућује нам следећи видео прилог:

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

У овом дијалогу се види да су Тито и КПЈ чак направили краткотрајни споразум о ненападању са немцима, да ће КПЈ да се бори против четника и савезника, јер је Тито мислио да ће се савезници искрцати на Јадран, па се плашио да ће то можда помоћи да Дража освоји власт.

Синиша Михаиловић, водитељ:
„Јасно, али гледајте, постоје људи који су и данас живи, који су били у том рату, који су се борили, који су били у партизанима, и који су били у КПЈ, који ће рећи да је то била борба против фашизма и да ништа од овога о чему ви пречате није истина?“

Перо Симић:
„Не, апсолутно, ја могу ако, ако се неко може, а ја мислим да је дужност човека просто да буде отворен према чињеницама. То је по мом мишљењу смисао нашег боравка на овом свету, да будемо отворени према чињеницама, да би могли превазилазити трауме из прошлости и остввљати својим потомцима историјско искуство које ће их ипак, омогућити им, да не понављају грешке својих предходника. Дакле, ако смо отворени за чињенице, онда молим вас шта значи реченица изговорена у наредби коју Тито шаље својим командантима у Босни и Херцеговини и Црној Гори почетком 1942. године да:

„избегавају борбу са усташама“,

буквално цитирам, односно да, навод:

„Сву оштрицу свога оружја морају окомити на ликвидирање четничких снага“.

Шта је то него ширење грађанског рата! За кога је комунистичка историографија окривила само четнике.

Молим вас, за један атако велики крупан грађански рат који ће прогутати 3 четвртине укупних жртава у II светском рату пашће у грађанском рату, а не у борби против окупатора. Било је потребно ипак бар двоје! Не може бити један само!

Синиша Михаиловић, водитељ:
„Добро, можде је овде у ствари био обрачун са оном владом краља, са том идеологијом и демократијом која је била пре рата успостављена“?

Перо Симић:
„Али шта је последица тога? Шта је последица тога? Нису случајно немци слали депеше, кад је Тито преговарао преко својих најближих сарадника, о примирју марта 1943. године, са немачким изасланицима у Сарајевуи и у Загребу. А Титове интересе су заступали члан Политбироа Милован Ђилас, командант I пролетерске, дакле ударне најелитније јединице, Коча Поповић, и Титов најбољи обавештајац Владимир Велебит.

Кад су немци, пратећи те преговоре и слушајући Титове преговараче, који кажу, „да су они спремни, да се у случају искрцавања западних савезника на Јадран, боре против западних савезника“!? Па шта је то него да „ћемо учинити заиста све, изневерити чак и своје западне савезнике у борби против фашизма! Зашто? Да би дошли на власт, јер би искрцавање западних савезника можда би повећало шансе доласка Драже Михаиловића на власт. У тим преговорима, иде се дотле, да немци, то њихове депеше које шаљу у Берлин показују… Иде се дотле, да немци кажу да њима одговара, и нису они случајно подстицали него намерно подстицали те анимозитете и мржњу између четника и партизана, јер је то заправо њима одговарало! Шта значи податак да Титови преговарачи нуде немцима у Загребу, и команди 717-те немачке дивизије која се тада налазила у Сарајеву, нуде споразум у којима неће бити сукобљавања немаца и партизана, него ће партизани сву своју снагу искористити за обрачун са четницима! Нудећи чак и опцију, и Тито ће ту опцију искористити, јер ће послати наредбу главном штабу Хрватске , да се зауставе диверзије на прузи Београд – Загреб! Ево, задржимо пажњу на том податку.

Шта значи обустављање диверзија, са наредбом да се обустави диверзија, и то је трајала наредба, на снази неколико месеци, на прузи Београд – Загреб. Том пругом немци шаљу своје војнике на источни фронт, и феноменално им одговара. Том пругом они извлаче из румунских налазишта нафту, и снабдевају своје јединице на западном фронту. Али зашто то одговара и усташама? А одговара! Зашто? Зато што се поред пруге налази Јасеновац! Значи неће их узнемиравати!

То је један од најтежих биографских података о комунистичком руководству у II светском рату! Он говори нашта је све, тај сами врх КПЈ… Опет фокусирам на сам врх, не оптужујући обичне чланове партије који о томе ништа нису знали. Нити борце који такође ни данас то можда не знају, многи од њих. Нашта је све био спреман (врх КПЈ на челу са Титом) само да би дошао на власт. На све буквално! Заиста све!…“

Све то потврђује и дијалог из доњег прилога „Шешељ против комуниста“, имате то доле, где дијалог тече овако:

Шешељ говори о II св. рату на тлу СФРЈ: (02:05:13 – ):

„Један једини званични пакт, на врху, између зараћених страна у II светском рату, био је између Тита и Хитлера! Јел то истина! На мартовским преговорима (1943. год.) потписали су у име Тита: Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит!“

Комунистички Генерал ЈНА Мирковић упада Шешељу у реч и говори:

„Није, није потписан, ништа.“

Шешељ:

„Потписан!“

Генерал Микрковић поново упада Шешељу у реч и понавља:

„Није.“

Шешељ:

„Ма потисан! Дедијер је објавио документ!“

Бранко Китановић – комуниста:

„Потписан је, и то је грешка била.“

Шешељ:

„Ево, зна господин Китановић, он је историчар.“

Дакле, ово је несумњиво тачно, јер да није, комуниста Китановић не би то потврдио!!

Да ја нисам априори против комуниста, против србских комуниста, говори и прилог са Ратком Дмитровићем, где он наводи пример србског комунисте, Душана Бркића, који је и те како имао у срцу и души србски национални идентитет!! Што је истина код србских комуниста на граници феномена, али комунисти Душану Бркићу, и пре свега Србину, требамо бити захвални што је заштитио колико је могао својим национализмом, србске националне интересе!! Требамо му заиста бити захвални максимално!! Јер, деловао је у мору анти-србски напаљених србских комуниста око Тита:

Водитељ(00:23:38 – 00:23:41):
„Како је требало да Земун припадне, и Срем, Републици Хрватској?“

Ратко Дмитровић (00:23.41 -00:24.09):
„Да, то је био план Бакарића. Бакарић је хтео да цео Срем припадне Хрватској, данас би гранична линија била испод Калемегдана, закључно са Земуном. Међутим, ту је значајну улогу одиграо Душан Бркић, Србин из Хрватске, који је можда чак и жртвовао причу о аутономији Срба у Хрватској, јер је отишо код Бакарића, и реко, он је био министар правде, чини ми се, предратни студент. Умро је 2005. године у Београду. Он је рекао: „Не може! Е ту ћеш сад да станеш! О овоме више нема приче!…“

У другом прилогу о Титу, Перо Симић нам отктрива 2 највеће тајне непознате до краја Титовог живота. О Титовом мистериозном доласку на чулу КПЈ, баш у периоду када је ликвидирано 800 водећих југословенских комуниста. Симић је о томе причао у првом прилогу са много више детаља, док у том свом другом прилогу, детаљније износи Титову дуго скривану тајну, да је био коминтернин коордонатор тима, који се бавио саботажама и ликвидацијама у Шпанији за време грађанског рата, а када је реч о ликвидацијама, тај тим је учествовао у ликвидацијама ШПАНСКИХ ДОБРОВОЉАЦА, а не ФРАНКИСТА!! Поводом овога се мора знати и то, да је „комуниста“ Тито, до краја свог живота негирао уопште да је био у Шпанији током грађанског рата, а сад видимо не само да је био, него и да је координирао, надзирао и контролисао ликвидације шпанских добровољаца! Још једну битну чињеницу је истакао Симић, а то је да су амери после Титовог разлаза са Стаљином 1948., да би га одржали на власт, из интереса – због хладног рата са СССР, доделили Титу и његовом режиму 102 милијарде долара бесповратних кредита! Ето, како је „комунистичка“ СФРЈ имала „јааакуу економију“, са туђим капиталистичким парама!

Паре не смрде, зар не?

А сад, не би више ништа рекао, надам се да ћу с пролећа идуће године написати све што желим о овим стварима, доста, доста, више… ако буде здарвља и егзистеницијалне среће да се одржим, а ако не буде тога, барем сам написао нешто, оставио сам писани траг, какав-такав, да намирим душу, да се колико толико одужим прецима, то ме напросто прогањало иако сам сав измрцварен дугогодишњим радом на интернету, посебно очи, тако да је прави подвиг да сам и оволико успео, јер само ја знам шта сам све пролазио до сада пишући на свом блогу пуном паром, више од 7 година.

ТРАНСКРИПТИ У ВЕЋЕМ ДЕЛУ РАЗНИХ ДРАГОЦЕНИХ ВИДЕО ПРИЛОГА. ОВОГ ГОРЊЕГ, И ЈОШ ДОЊА

Током неког времена, потрудићу се да исправим грешке у писању, „гутање“ слова, и слично, вероватно их има, само не знам у којој мери…

Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!

Већи део транскрипта.

Део о комунистичким злочинима. Прво говори сведок комунистичког злочина (имао је увид у измасакриране лешеве) у Црној Гори.

Радован Дубак (00:00:43 – 00:01:05):
„… тако да нисам знао ништа за себе, кад сам гледао те људе, какви су и шта су од њих урадили (мисли на лешеве пострадалих).Ту су били, у онај снег затрпано, па пашчад у… па, некоме се види рука, некоме се види нога, ту немаше, немаше, ја..ја гарантујем једнога немаше да је убијен метком!“

Наратор Оља Ћурић:(00:01:04 – 00:01:43):
“ Пасје Гробље – По злу најчувенији злочин комуниста у Црној Гори! Дотадашње комшије на Бадњи дан 1942. године код Колашина, зверски су унаказили 240 мештана! Руке и ноге су им поломљене, зуби вађени клештима још док су били живи, лобање су им смрскане дрвеним маљевима!! Над телима комунисти су разапели лешину пса на крст и напиосали: „Ово је пасје гробље“!! Њихова једина грешка била је што нису прихватили комунизам. Комунисти су оставили трага и у бројним јамама у које су бацали жртве. Најпознатије су јама у селу Гриже код Берана, „Шакотичка јама“ код Бијелог Поља, „Шамничка јама“, јама код реке Црнојевића, „Которска јама“ код Никшића!“

Говори Васиљка Шарановић, сведок злочина своје настрадале фамилије (00:01:43 – 00:02:07):

Овде су убачени у јаму мој деда, 2 стрица и стрина, не знам тачно да ли 17. или 18. фебруара 1942. године. А пре тога два дана, погинуо је мој отац и мајка, убијени су кући на спавање. Они су овде доведени из села Лаћа код Даниловграда…“

Наратор Оља Ћурић:(00:02:07 – 00:03:29):

Крунослав Драгановић је „пацовским каналима“ спасао Павелића и хиљаде усташа, а умро је у „комунистичкој“ СФРЈ као „угледни грађанин“, не као ратни злочинац, у затвору! Кад „комуниста“ Тито части, он части!!

Извор: Васељенска ТВ

Прича о човеку који је спасао Павелића и хиљаде усташких злочинаца, а умро је у Сарајеву као угледан грађанин

Ратко Дмитровић (Фото: http://www.bigradiobl.com)

Трст је деловао мирно и готово поспано тог поподнева, десетог септембра 1967. године. Нико у граду, па ни они којима је то био посао, није наслућивао да ће се тог дана догодити нешто што ће заталасати европску и америчку јавност, политичке и обавештајне структуре посебно.

На узвишење изнад града, место где је давно подигнута Тврђава Сан Ђусто, а поред ње саграђен истоимени хотел, лагано се пењао црни „мерцедес“, југословенске регистрације, са двојицом путника. Паркирали су испред хотела, ушли унутра и у ресторану, смештеном близу рецепције, наручили две кафе. Десетак минута касније на рецепцији се појавио човек са великим кофером и једном кожном торбом.

Регулисао је формалности на рецепцији и пришао оној двојици који су се у међувремену подигли да га дочекају. „Па, господине Златко, ја сам спреман“, казао је човек са кофером. „Професоре, и ми смо спремни“, одговорио је средњовечни мушкарац и показао руком према вратима.Границу су прешли код Козине и тек када се у ретровизору изгубио гранични прелаз, Златко је одахнуо.

Вишегодишњи оперативни посао изузетне осетљивости био је окончан. Аутомобил се кретао према Београду. Сутрадан је светска јавност била у некој врсти шока, агенције су јављале да се југословенским властима предао један од најпознатијих људи са списка ратних злочинаца нове Југославије; професор, доктор, монсињор, Крунослав Драгановић. Ватикан упадљиво ћути, америчка обавештајна служба повлачи тројицу својих кључних људи са Балкана и једног из Италије, на хитне консултације у немачку централу. Хрватска усташка емиграција је констернирана и у општој пометњи. Нико нема одговор на бројна питања. Како; зашто; шта то може да значи; шта ће Драгановић да каже; да ли се предао или су га Титови обавештајци киднаповали?

Више од маште

То је, уосталом, Драгановић? Један од одговора могао би да гласи – човек са животном биографијом изнад маште најбољих филмских сценариста. Рођен 1903. године у Брчком, потиче из села Матићи код Орашја, Драгановић се још као дечак опредељује за позив свећеника. Школовао се у Травнику, Сарајеву и Бечу. У Сарајеву је завршио филозофију и теологију, у том граду је заређен за свештено лице Католичке цркве и одатле га надбискуп Иван Шарић шаље у Рим, на постдипломске студије, где докторира 1935. године.

У сутон Другог светског рата, 1940. године, Драгановић добија позив да предаје на загребачком Католичком богословном факултету. Следеће две године Драгановићевог живота недовољно су истражене, у архивама стоји само да их је провео у Загребу, али оно што ће уследити искључује могућност да је млади Драгановић био тек обични предавач на Богословији. Мање је познато да је после слома Југословенске војске и формирања Независне Државе Хрватске, нова усташка власт (без одобрења Алојзија Степинца то се није могло) послала у Београд младог Крунослава Драгановића да окупља и организује Хрвате, официре Краљевске војске, и пребацује их у Загреб.

Тај посао Драгановић је обавио успешно, као и многе друге којих ће се прихватати тада и касније, па га 1943. године Главни стан Независне Државе Хрватске шаље на место саветника у представништво НДХ у Ватикану. Касније ће се испоставити да је он тамо био апсолутно централна фигура. Саветник најмање.

У усташким архивама остало је записано да је Драгановић у Ватикан упућен по препоруци Степинца, врха Католичке цркве, што је неким савременим тумачима тог дела хрватске историје било довољно да закључе да је Степинац већ тада био свестан да ће Хитлер изгубити рат, са њим и Павелић, да НДХ нема перспективу у времену које долази, па се ваља припремати за ново време и нове околности, спасавати што се спасти може. Та теорија каже да је Драгановић добио упутства да за време боравка у Италији успостави контакт са „другом страном“, пре свега Енглезима, и позиционира се као њихов човек.

За време које ће доћи. Ова прича, у проширеном оквиру, каже да је иза овог плана стајала једна група усташких генерала, подржана од Павелићевих министара Лорковића и Вокића, свесних да је рат изгубљен. Они су, преко Степинца и утицајних католичких кругова у Европи, тражили могућност поузданог контакта са савезницима, а Драгановић им се учинио веома погодним за ту врсту посла. Лорковић и Вокић били су за сарадњу са Енглезима, прелазак НДХ на страну савезника и отпочињање борбе против Немаца, што је Павелић одбацио као опаку антихрватску заверу, затворио обојицу и побио их пред сам крај рата.

По ономе што је уследило у тим месецима по окончању Другог светског рата, могло би се закључити да је Драгановић у Ватикану заиста вредно радио, готово даноноћно, на неколико разбоја. Контакт са Енглезима је успоставио, делимично радио и за њих, помало и за Американце, а највише за Хрвате. Разбијена усташка војска бежи из Хрватске, доживљава потпуни слом код Блајбурга, а кључни људи НДХ, војно и политичко крило, чине све да се докопају савезника.

Веровали су да ће представници „демократског света“ имати разумевања за њихова убеђења, циљеве и методе. Неки доспевају до Енглеза, али их ови испоручују Титовим генералима и пуковницима који су тих дана завршних операција боравили у Словенији. Анте Павелић успева да се докопа Аустрије и Италије, успоставља везу са Крунославом Драгановићем, и ту почиње најзанимљивији и најдраматичнији део животне приче монсињора родом из Матића код Орашја. Крунослав Драгановић организује мрежу за спасавање усташких ратних злочинаца, активира делове Католичке цркве у Аустрији и Италији, све уз апсолутну логистичку и материјалну помоћ великодостојника Ватикана, блиских папи. Операција се води из Завода Светог Јеронима, смештеног у Риму, на адреси: Виа Томацелли 132. То је место где су усташки емигранти имали седиште пре Другог светског рата, где су припремали све акције против Краљевине Југославије, укључујући атентат на краља Александра.

Велика игра никад разјашњена

У великој игри обавештајних структура више држава, игри која никада неће бити разјашњена до краја, промењена је већ донета одлука Американаца и Британаца да Павелића ухапсе и изруче Југославији. Операција са тим циљем је заустављена уз оцену да се Павелић налази под заштитом Ватикана, смештен је у један самостан Католичке цркве, и да би његовим хапшењем и изручењем Београду, Ватикану био нанет велики ударац. То Крунославу Драгановићу потпуно отвора могућност да крене са операцијом касније названом „Пацовски канали“, у ствари спасавањем усташких и делом нацистичких ратних злочинаца, њиховим пребацивањем у Јужну Америку.

Драгановић у касну јесен 1947. године убацује у Ђенови Анту Павелића на италијански путнички брод „Сестриере“, са документима на име Пабло Араниос, рођен у Мађарској, по занимању инжењер, са пасошем Међународног црвеног крста. На тај и сличне начине Драгановић је у Јужну Америку, према изворима западних обавештајних служби, успео да пребаци више од двадесет хиљада усташких и немачких ратних злочинаца. Међу њима и Клауса Барбија, „крвника из Лиона“, који је у Јужну Америку доспео као Клаус Алтман.

Било је лето 1983. године. Врео јунски дан притискао је Сарајево. На Барама, централном градском гробљу, неколико људи испраћало је на вечни починак човека чији ће живот тек касније, кад темељи Југославије почну да пуцају и растачу се, доћи у жижу интересовања историчара, новинара, публициста. Обред је трајао кратко; без говора, са неколико молитви тројице окупљених фратара и ћутањем исто толико људи у тамним оделима. Када су радници погребног предузећа завршили свој посао на заглавље гроба пободен је крст на којем је писало: Крунослав Драгановић 1903-1983.

Од тада је прошло тридесет година, а она питања, рођена у дану Драгановићевог појављивања у Београду, 1967. године, и даље траже одговор. Какав је то пакт направио Крунослав Драгановић – лични пријатељ и спасилац Анте Павелића, ратни злочинац чије је изручење Југославија од Италије тражила још 1947. године – са комунистичким режимом у Београду? Шта им је дао тако крупно да би заузврат добио слободан живот у Сарајеву (месту студирања), спокојну старост и часну смрт? Или је Београд на тај начин нешто враћао Ватикану? Одговор се и данас налази у Београду. У једној од архива и у главама неколико стараца који, плашим се, никада неће проговорити.

*****************

Друже Тито, ја као твој верни пионир ништа не разумем. Лепо си нас учио „братству и јединству“, ту сам лекцију научио, па чим ми Срби почнемо „да кукамо“ о Јасеновцу, да се не би увредила наша „браћа“ Хрвати (а, добро, и ти си Хрват, ваљда, тако кажу…), ја одмах попут србских анационалних комуниста, почнем да причам „да су и четници чинили злочине према Хрватима!!“. Додуше, не у толико огромном броју као што су хрвати таманили Србе, и не организовано, по државотворном плану, али „братски“ је да се спомену и четници, клање је клање, зар не? Али, кад већ „частиш“ хрватско-усташке злочинце „мирним животом“ у СФРЈ, зашто то исто чашћавање ниси применио и код неког „доказаног четничког злочинца“ који је побего из Југе?

Ред је, ако ћемо о „братству и јединству“, јер анационални србски комунисти којима је нација „човечанство“, а срби им онда дођу „национална мањина“, могли би да се увреде, па да помисле да ниси доследно следио пут који си зацртао, пут „братства и јединства“?

Уместо да будеш веран „братству и јединству“, ти још више провоцираш анационалне србске комунисте, па доказаног нацисту и злочинца над Србима са Козаре, Курта Валдхајма, частиш и награђујеш 1977. највећим југословенским ордењем?!!

Ах да.. „четници су наши главни и примарни непријатељи“, док су усташе и нацисти секундарни.

Е… Србски анацинални комунисти, знамо ми Срби да је за вас тзв. „Србе“, национална свест „нижи облик друштвене свести„, али ради интелектуалне части и морала, зашто не дате прави суд о Титу, неки ваш писани траг? Ајде да разумемо да је овај Драгановић „ситан“ злочинац, али ако неко награђује „угледног“ и „уваженог“ нацистичког злочинца над Србима са Козаре, Курта Валдхајма, највећим државним ордењем „наше вооољљееене Југосалвије“, а претходно га тај исти „вољени Тито“ проглашава ратним злочинцем у име свих нас, па ваљда је и он; Тито – злочинац?

Слика је преузета из књиге Пере Симића: „Тито феномен 20 века„. Ову драгоцену књигу са правом истином о Титу, са мноштво факсимила докумената можете наручити путем мејла Пере Симића: perosimic46@gmail.com

Зар вам је идеја комунизма и југословенства толико обузела емоције и ослабила морал, етику, интелектуално поштење и част, па немате снаге да се суочите са истином и поред толико чињеница?

Ако је тако, дођите у мој Бор, у оближну Брестовачку бању са прегрш извора лековите воде. Имамо овде воду за живце, за очи, па можда прогледате, можда вам се отворе очи за истину, а уз пут можете да посетите и конак Кнеза Милоша, па летњи дворац Краља Александра, да се мало одморите, разонодите и освестите, па се тако спремите за суочење са истином?

Аууу… извињавам, ја заборавио да ви мрзите краљеви, цареви и кнезови. Добро, онда само умивајте очи сас воду за очи, и пијте воду за живци… то је то, тотална терпија…!

Добро, што се тиче србских комуниста, мора се рећи да нису сви анационални и анти-србски настројени, али то је веома ретка појава код Срба који су задојени комунизмом, толико мала, да такве комунисте можемо на прсте једне руке набројати, у односу на бројни национални корпус. Не обраћам се њима. Њих је Тито на време „почистио“ да би верно служећи коминтерни и Стаљину, био доведен на власт једне Коминтернине анти-Србске НВО која се звала КПЈ (Комунистичка Партија Југославије) и која је зацртала на свом IV конгресу 1928. године у Дрезрдену, да се Краљевина Југославија треба разбити у 8 независних држава, јер је србски народ хегемонистички и реметилачки фактор, непријатељ осталим балканским „народима и народностима“!

Књига Пере Симића: „Тито феномен 20 века“ (четврто, најновије издање) Књигу можете наручити и преко мејла истраживача и публицисте, Пере Симића: perosimic46@gmail.com

Ускоро ћу затворити блог за писање на дуже стазе, али ћу за неки дан да напишем један текст, јер и поред великог премора радом на блогу, компјутеру, нешто ме гони да пре те паузе „намирим душу“, да се одужим нашим србским прецима који су пролили крв за Србију и Србство, за Србску Нацију, за Србски Род, за Отаџбину Србију! За Србе!
А уједно, то је била и борба за то „човечанство„, јер величанствена победа Срба у I светском рату била је уједно и борба за човечанство; – симултано, и практично и симболично!! Многи су се овајдили на тој милионској србској крви, и „пријатељи-савезници“ и непријатељи, и наша „браћа“, цела Еврпа!

Само не и Срби!!!
Само не и Срби!!!
Само не и Срби!!!

Али, то не виде србски анационални комунисти, а умеју да ти кажу, кад неки србин покрене неке комунистичке злочине и неправде Титовог режима и комуниста према Србима и Србији у СФРЈ, и II светском рату, онако пежоративно и прекорно: „Ти си националиста!!“ У, преводу: „човек ниже свести“, јер баштини националну идеју, не и идеју „човечанства“, апстрактност, апстракцију. А када се други народи диче и поносе својим националним идентитетом, анациоални срби комунисти њих виде као „продуженом руком човечанства“, јер представљају „другост“, јер нису Срби, тзв. „њихов народ“ са „нижом друштвеном свешћу“.

Будући да је Југославија потрошена србском крвљу на паганистичком колцу југословенства, остало им је „човечанство“, сад једина „нација“ коју имају Срби анационални комунисти, и са којом се идентификују -90%, то је само њихова специјалност. Ту „аномалију“ од многобројних народа имају у својој нацији само Срби, јер кад су „савезници“ 1944. – 1945. бомбардовали само градове у Србији, Словенци и Хвати у својим редовима имали су комунисте који су одбили да се бомбардују и градови у НДХ и Словенији ради „истеривања немаца“, јер им је на првом месту била нација, па онда комунизам, југословенство! То можете прочитати у овом и овом чланку, у депешама где се види да су Хрватски комуниста Бакарић, као и Тито, и Словеначки Кардељ, одбили да се одобри бомбардовање градова у НДХ (Загреб) и Словенији (Љубљана), али не и за Србију антисрбски комуниста Коча Поповић, који је одређивао циљеве за бомбардовање градова У Србији. Јер, требало је „преваспитати“ Србе у Србији који нису прихватили комунизам, и комунисте, требало их је казнити, „променити им свест“ и „припремити терен“ за освајање власти након „наше-победе“, уз „малу“ помоћ 414.000 војника Стаљинове Црвене Армије.

Пре тог мог будућег текста, погледајте у слици и речи из Симићеве књиге документоване матерјале о сарадњи Тита и КПЈ са нацистима 1943!! ( странице су усликане преко мобилног, јер немам скенер, али све је читљиво)

Да је све ово тачно, потврдио је и један комуниста, Бранко Китановић, редак пример интелектуалног поштења и части код србских комуниста, рекао је:

„Потписам је, и то је грешка била.“

Тај дијалог можете видети у изузетно толерантној полемици између Шешеља и тројице комуниста. По мени, ова полемика се догодила у периоду одмах иза НАТО бомбардовања 1999. па до периода пред изборе 2000. године. У овој полемици се види да се изузетно толерантном полемиком могу „сукобити“ потпуно различита гледишта и погледи на свет, није било ни једне увреде, ружне речи, или псовки „зараћених страна“, попут данашљих пит-бул полемика на нож, где се противници готово „кољу“ и „уједају“ речима.

Шешељ против комуниста

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Шешељ говори о II св. рату на тлу СФРЈ: (02:05:13 – ):

„Један једини званични пакт, на врху, између зараћених страна у II светском рату, био је између Тита и Хитлера! Јел то истина! На мартовским преговорима (1943. год.) потписали су у име Тита: Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит!“

Комунистички Генерал ЈНА Мирковић упада Шешељу у реч и говори:

„Није, није потписан, ништа.“

Шешељ:

„Потписан!“

Генерал Микрковић поново упада Шешељу у реч и понавља:

„Није.“

Шешељ:

„Ма потисан! Дедијер је објавио документ!“

Бранко Китановић – комуниста:

„Потписан је, и то је грешка била.“

Шешељ:

„Ево, зна господин Китановић, он је историчар.“

Није то била „грешка“ Тита и ужег круга КПЈ, али добро, Бранко Китановић је као комуниста ипак смогао снаге да потврди истину, истина благо, не правим речима, али разуме се, није ни њему лако, јер сви ми који смо живели у СФРЈ били под дејством стравичне лажне пропаганде, били смо под пресијом тоталитарног измишљеног мита, веровали смо у њега, у мит да су комунисти „апсолутно добро“, а четници „апсолутно зло“, нема средине, а то још детаљније говри овај видео прилог којег сам поставио на свом Ју Тјуб профилу, биће још речи о њему ма мом блогу.

Наравно, као што каже и Перо Симић, обични комунисти нижег ранга, као и многи партизани обични борци, нису ни слутили какву прљаву игру играју Тито и његов најповерљивији узак круг сарадника, да су спремни на све, чак и да сарађују са нацистима и фашистима у борби против западних савезника и четника, да би дошли на власт, јер се Тито плашио да ако се савезници искрцају на Јадран, можда би Дража Михаиловић могао да буде „фаворит број 1“ за власт.

Јованка Броз: Стане Доланц био нациста, агент немачке тајне службе и члан хитлерјугенда!

И раније сам знао за ову информацију, да је наш словенски „брат“, словенац Стане Доланц, тобожњи комуниста, био члан хитлерјугенда, о томе је говорио Генерал Ђоко Јованић у својој исповести, шеф Контраобавештајне службе ЈНА.

Извиор: РТВ

**********************

Јованка Броз: Стане Доланц био нациста и агент немачке тајне службе

28. фебруар 2013. | 11:09 | Извор: ФоНет, Вечерње новости

БЕОГРАД

Титова удовица Јованка Броз изјавила је да су она и Тито били стављени у кућни притвор да би могли на миру да разбију Југославију и оптужила Станета Доланца да је био члан Хитлерјугенда, а касније и агент немачке тајне службе.

„Велике силе су неколико година пре Титове смрти већ почеле да муте око разбијања Југославије, а људи који су ме ставили у изолацију били су претходница те прљаве радње. Реч је о извршиоцима наредби великих сила, а те државе и њихови агенти ни данас не желе да се објави истина и зато ме малтретирају“, рекла је Јованка Броз у интервјуу „Вечерњим новостима“.

Она је рекла да је била сметња Станету Доланцу и генералу Николи Љубичићу „у намери да преузму сву власт у Југославији, скривајући се иза Тита“ и истакла да су Титу под врат прислањали пиштољ и тражили да се разведе од ње.

„Доланц је хтео да ме се реши пошто-пото јер сам знала да је био члан Хитлерјугенда и да је радио за немачку тајну службу. Говорили су: Лако бисмо ми са Старим, али с Јованком не можемо да изађемо на крај“, рекла је она.

Адвокат Тома Фила, који је од времена Титове смрти до прошле године био правни заступник Јованке Броз, рекао је да је „било је претњи, уцена и прислушкивања“.

Према његовим речима, представник стране издавачке куће телефоном му је дао понуду од 1.000 марака за сваку страницу Јованкиних мемоара.

„Чим сам спустио слушалицу позвали су ме из Удбе и рекли да се не шалимо главом и да Јованка не сме да напише ни један ред“, рекао је Фила.

Доланц срушио генерала КОС-а због документације о чланству у Хитлерјугенд

Наводе Титове удовице о Доланцу као вођи завере потврђује и исповест генерала Ђоке Јованића, шефа Контраобавештајне службе ЈНА, коју је забележио његов пријатељ и биограф Милан Шарац.

„Генерал Јованић је имао документацију о томе да је Доланц био члан Хитлерјугенда и једне од тајних служби Трећег рајха. Доланц је сазнао за компромитујуће папире и почео да ради на рушењу Јованића и њему оданих генерала, али и уклањању Јованке. Она је добијала све те информације од официра који су обожавали Тита. Доланц је успео да компромитује генерала Јованића и Јованку, лансирајући лаж о пучу који припремају с личким генералима“, преносе Новости.

Титова удовица наводи да је суштински разлог најновије провале у „привремени смештај“, где живи од 1977, актуелна оставинска расправа око Титове имовине.

„Истерали су ме из куће у Ужичкој 15 и нису дозволили да присуствујем попису ствари после Титове смрти, иако је то било моје право. Нису дозволили ни суду да каже на шта имам право и шта ми припада. Ушле су неке самозване групе и једноставно рекле: „Марш вани!“ Али ја сам визуелни тип, кад нешто фиксирам никада не заборављам. Чувам у глави списак свих ствари које су моја лична имовина и коју су ми отели. Након 35 година живота с Титом ваљда имам право и на некакво наследство. Сви остали су добили нешто, а ја ни квадратни метар на своје име“, одсечно каже најпознатија удовица на Балкану.

*********************

Ето браћо Срби, били смо окружени константном „љубављу“ наше словенске „браће“ у СФРЈ». Посебнио нас је нациста Доланц много „волео“ ( А „син свих наших народа“ Тито, наравно „ништа није знао“ о томе да је Доланц био члан хитлерјугенда и немачки шпијун), зато је и као министар унутрашњих послова заташкао шиптарски монструозни чин насиља над Србином Ђорђем Мартиновићем, кога су шиптари набили на колац 1985 године!!

Судбина Мартиновића је и судбина Срба на КиМ-у, судбина Срба у свим Југославијама, где су нас фигуративно речено набијали на колац и наша Словенска „браћа“, а највише и кључно наша незрела југословенско-комунистичка и страначка елита!! Наша незрела и неодговорна интелигенција!!! Она нас је набила на паганистички жртвени колац идеје лажног југословенства» и стварања за нас Србе трагичне заједничке државе са својим убицама и кољачима из првог светског рата, који су се борили против нас!

Зато нам се касније и десио геноцид у Јасеновцу…!!

Срби праштају и заборављају злочине над њима својој Словенској „браћи“, али зато та наша „браћа“ не праштају србску наивност и мазохизам националног самоодрицања ради „братства и јединства“ и лажног југословенства! Зато данас наша „браћа“ имају своје самосталне државе, знају врло добро ко су и шта су, а ми смо данас ту где јесмо, потпуно излуђени као народ, не знамо ни ко смо ни шта смо! Налазимо се пред стравичном провалијом нестанка као народа! Најјаче „оружје“ Срба док су били Срби, није било оружје, пушке и топови, већ наша идентитетна укорењеност у националној ИСТОРИЈСКОЈ, ИСТОРИЈСКОЈ самобитности и самосвесности, зато смо попут феникса и изашли као победници у првом светском рату, иако су против нас ратовали и непријатељи и наша „браћа-пријатељи“, јер смо знали ко смо и шта смо и зашто гинемо и дајемо животе, нисмо жалили животе да дамо за то, за Србију!

Но наши душмани, и страни и домаћи, добро су нас проучили, ушли су нам у мозак и душу, и разбили су нас не ратовима, не бајонетима и пушкама, већ у миру… идејама тобожњег комунизма и југословенства!!

Међутим, и поред све те трагедије наших историјски трагичних заблуда, и данас неки србски југословени и комунисти – поново би да нас набијају на исти колац у својој југословенско-комунистичкој фатаморгани, сањају неку нову Југославију, а не причају какве су злочине претрпели Срби од комуниста-титоиста за време другог светског рата и после њега!!

О томе детаљније можете чути са братске телевизије Срба из Републике Србске, који отворено о томе говоре, у једносатној емисији „Некад било“.

Перо Симић говори о злочинима комуниста и Титу

http://www.rtrs.tv/av/pusti.php?id=15608

Срби… добро погледајте ову емисију са Пером Симићем, о свему овоме што ћете чути у тој емисију дужни су да причају наши србски комунисти и нарочито титоисти из Србије, да се тако ограде од злочина комуниста над србским народом, и за време другог светског рата („Пасје гробље“ итд…) и после њега, јер само је у Београду по принципу „преких судова“, без права жалбе… ликвидирано је између 13000 и 30000 Србске интелигенције, то су били виђенији Срби!

Цитат:

„Комунисти су у време ослобађања Београда стрељали између 13000 и 30000 људи! Мајор ОЗНЕ Милан Трешњић, сведочио је да је у кварту којим је командовао убијено 800 цивила, а Београд је имао 16 квартова. Србе је Брозова УДБА трпала у камионе и марице одвозила изван града и тамо убијала испред великих гробнца које би сами ухапшеници ископали!! Када су откривена документа ОЗНЕ у Загребу испоставило се да су комунисти више људи (Срба) убили у једном Београдском кварту него у целој хрватској престоници…“

О томе сведочи Бранко Мулић, бивши припадник КНОЈ-а (Корпус Народне Одбране Југославије)

Злочини комуниста у Београду

Срби, вратимо се себи, својој националној самобитности укорењеној у историјско идентитетно-културној самосвесности, ко смо и шта смо, ако хоћемо да опстанемо као народ!!