Савремена „теорија праведног рата“ – Морална и интелектуална срамота

Ево како је у e-mail преписци са једном сарадницом овог сајта Ноам Чомски окарактерисао пост-хладноратовску ренесансу „теорије праведног рата“ и улогу филозофа Мајкла Волцера у препороду новог осиромашеноуранијумског хумаизма.

„Contemporary „just war theory“ is an intellectual and moral disgrace, for the most part, and Walzer is one of those who has done most to cheapen it and turn it into hardly more than an instrument of apologetics for one’s favored state — in his case, two states, the US and Israel. I’ve written about his efforts, and the general topic“.

Noam Chomsky

Превод:

Савремена „теорија праведног рата“ представља моралну и интелектуалну срамоту, својим највећим делом, и Волцер је један од оних који су урадили највише да је појефтине и претворе у оно што једва да је више од инструмента апологетике за нечију фаворизовану државу – у Волцеровом случају, две државе, САД и Израел. Писао сам о његовим напорима као и о општој теми.

Ноам Чомски

Ноам Чомски: Праведни рат? Тешко

У циљу разобличавања суштине заговорника теорије „праведног“ рата дајем један преведени текст од Ноама Чомског.

Текст са енглеског превела: Биљана Ђоровић
Khaleej Times, 9. маја 2006 .

Подстакнуте овим временима инвазија и евазија (изјаве које нису у потпуности лажне, али се пажљиво труде да не изнесу непријатне истине), дискусије о „праведном рату“ доживеле су праву ренесансу међу научницима, па чак и међу креаторима политике.

Концепти на страну, акције у стварном свету исувише често оснажују Тукидидову максиму по којој „јаки раде оно што могу, док слаби трпе оно што морају“ – која не само да је неоспорно неправедна, већ на садашњем ступњу људске цивилизације, буквално представља опасност за опстанак врста.

У својим веома хваљеним рефлексијама о праведном рату, Мајкл Волцер (Michael Walzer) описује инвазију на Авганистан као „тријумф теорија праведног рата „, који стоји раме уз раме са Косовом као „праведаним ратом „. На жалост, у ова два случаја, као и уопште, његови аргументи се ослањају превасходно на премисе какве су „чини ми се потпуно оправдано“; „Ја верујем“ или „нема сумње“.

При том занемарује све чињенице, чак и оне најочигледније. Размотримо Авганистан. Када је бомбардовање почело у октобру 2001, председник Буш је упозорио Авганистанце да ће се она наставити све док не предају људе које су САД осумњичиле за тероризам.

Реч „сумња“ је веома важна. Осам месеци касније, Роберт С. Мјулер (Robert S. Mueller III), челни човек ФБИ-а (FBI), рекао је уредницима Вашингтон поста (The Washington Post), након оног што мора де је било највећа потера у историји , „Ми мислимо да су креатори (напада изведеног 11.септембра) били у Авганистану, у највишем руководству Ал Каиде. Завереници и други – главнокомандујући – отишли су заједно у Немачку и друга места.“

Оно што је било још увек нејасно у јуну 2002. није могло бити дефинитивно познато у октобру који му је претходио, иако је мало ко сумњао да је то истина. Ни ја сам нисам, ако то ишта значи, али претпоставка и доказ су две различите ствари. Изгледа барем фер поставити питање: да ли је бомбардовање Авганистанаца било транспарентан пример „праведног рата“?

Волцерови аргументи су усмерени на неименоване циљеве – на пример, универзитетске професоре који су „пацифисти“. Он додаје да је њихов „пацифизам“ „лош аргумент“, јер он мисли да је насиље понекад легитимно. Можемо се сложити око тога да је насиље понекад легитимно (што ја радим), али „Ја мислим“ тешко да је необорив аргумент у реалним дешавањима у свету о којима овде расправљамо.

Због „праведног рата“ против тероризма или неке друге рационализације, САД себе изузимају из основних принципа светског поретка у чијем су формулисању и доношењу играле главну улогу.

После Другог светског рата, успостављен је нови режим међународног права. Његове одредбе о законима рата кодификоване су Повељом УН, Женевском конвенцијом и Нирнбершким принципима, усвојеним од стране Генералне скупштине УН. Повеља УН забрањује претњу силом или употребу силе, осим у случају дозволе од стране Савета безбедности, или, према члану 51, у самоодбрани против оружаних напада све док Савет безбедности делује.

2004. године, у панел дискусији у УН која се водила на највишем нивоу, бивши саветник за националну безбедност Брент Сковкрофт (Brent Scowcroft) закључује између осталог да „члан 51 не захтева ни проширење ни рестриксцију свог широко постављеног обима. … У свету пуном потенцијалних претњи, ризици за глобални поредак и норме неинтервенционизма на којима почива, су једноставно исувише велики да би се дала легалност превентивним унилатералним акцијама, толико удаљеним од колективно подржаних акција, да би могле бити прихваћене. Дозвољавајући једнима да тако поступају, дозвољавамо свима“.

Стратегија националне безбедности САД, из септембра 2002, углавном само поновљена у марту, даје САД право да спроводи оно што зове „превентивни рат“, дакле не пред – превентивни (pre-emptive) већ „превентивни рат“. Што јасно и једноставно значи: право да изврше агресију.

У терминологији Нирнбершког трибунала, агресија је „врховни међународни злочин који се разликује од других ратних злочина по томе што садржи у себи акумулирано зло у целини“ – сво зло у намученој земљи Ираку које је испловило из америчко- британске инвазије, на пример.

Концепт агресије био је доста јасно дефинисан од стране судије Врховног суда правде САД, Роберта Џексона (Robert Jackson), који је био главни државни тужилац САД у Нирнбергу. Његов концепт је унесен у званичну резолуцију Генералне скупштине. „Агресором се “, Џексон је предложио суду, сматра она држава која прва почини такве акције какве су „инвазија њених оружаних снага, са и без објаве рата, на територију других држава.“

Што се односи на инвазију на Ирак.

Такође, релевантне су Џексонове елоквентне правне формулације изнесене у Нирнбергу: „Ако су одређени акти повреде уговора злочин, они су злочин без обзира да ли су их извршиле САД или Немачка, и ми нисмо спремни да применимо правила о кривичном понашању на друге уколико нисмо спремни да их применимо на нас. И на другом месту: “Не смемо никад заборавити да ће записници о нашем суђењу оптуженима, представљати записнике по којима ће историја судити о нама. Пехар са отровом који приносимо њиховим устима, стављамо и на своја .“

За политичко руководство САД, претња због непридржавања ових принципа – је заиста озбиљна. Или би била, ако би се неко усудио да зачикава „једну немилосрдну суперсилу чије руководство намерава да обликује свет у складу са сопственим насилничким погледом на свет“, као је Рувен Педацур (Reuven Pedatzur) написао у Харецу (Haaretz ) у мају прошле године (2005. прим.прев.).

Дозволите ми да изнесем неколико једноставних истина. Прва је: процењујмо поступке на основу опсега његових могућих последица. Друга је у складу са принципом универзалности: примењујмо на нас исте стандарде које примењујемо према другима, ако не и строже.

Поред тога што су очигледне истине, ови принципи су и темељи теорије „праведног рата“, у најмању руку било које њене верзије која заслужује да буде озбиљно схваћена.

Примењена етика у „праведним“ ратовима

Одличан коментар Биљане Ђоровић који је дат поводом ове доле изјаве декана политичког факултета Илије Вујачића (изјава је реакција на оштре протесте професора Милана Брдара и Александра Јокића поводом срамне доделе почасног доктората филозофу Мајклу Волцеру, који се залагао за бомбардовање Србије) дао ми је повод да уведем једну под тему теме:“Глобализам – робство без робовласника“ под називом: „Праведни“ рат, у којој ће се јасно видети како су се разни филозофи веома лепо „ушемили“ да злоупотребом своје струке сурово оправдају оно што се не може оправдати, а то су очигледне бруталне и нелегалне агресије, неодобрене од УН-а, попут бомбардовања Србије од стране НАТО пакта, те војне армаде новог светског фашистичког поретка.

Све то има за циљ да се на мала врата те бруталне агресије легализују као „праведни“ ратови против неподобних слободарских народа и држава који држе до своје самосталности и слободарске самосвести. Од тога после није далека ни теорија „превентивних ратова“, или удара, где ћете оправдати превентивно бомбардовање неког „геноцидног народа“, јер боље да га бомбардујете пре него да чекате да „геноцидни народ“ опет учини неки масакр.

Изјава декана Илије Вујачића:

“ Мислим да је то у равни дневне политике и не желим да коментаришем те оптужбе. Мајкл Волцер је највећи живи политички филозоф и додела почасног доктората ће подићи рејтинг Универзитета у Београду у међународним оквирима. О свакој личности могу се извести контраверзе, али професор Волцер није био идеолог НАТО бомбардовања Србије, већ такав поступак није осудио „

Аутор: Биљана Ђоровић

Филозофска аргументација о праведном рату (jus ad bellum) гомила се у ритму експанзионистичке политике САД и НАТО као империјлалног пит була (израз професора Едварда Хермана), са циљем да обезбеди подршку за бесомучно уништвање земаља и народа, по вољи војно индустријског комплекса иза кога стоје интереси неизлечиво болесних мултимилајрдера за које умрежено раде и Волцер и овдашњи трабанати који продају будућност наше земље (и света). (Раде за истог газду и у том смислу и треба разумети почасно признање удељено водећем идеологу војних интервенција.)

То да је „Мајкл Волцер највећи живи политички филозоф “ како је, са свом надменошћу (према нашој јавности) коју функција декана ФПН-а, аутоматизује, апологетски (према газдама) изјавио Илија Вујачић,  могу да тврде само они који у својој заслепљености функцијама и новцем „одавно раде за оног другог“ (види дијалог Великог инквизитора са Христом; Фјодор Достојевски: Браћа Карамазови). Примењена етика у духу Макијавелија или Игнација Лојоле постала је владајућа филозофска дисциплина и самосврха великог броја наших научних посленика који имају за циљ да Србију уведу у НАТО, признају да је у Сребреници извршен непостојећи геноцид и да је бомбардовање наше земље и отимање Косова било праведно.

За други задатак (признање да је геноцида у Сребреници било као и одговорност Србије за исти) већ су добили поене и сада је на делу реализација два преостала задатка. Нема одмора за великане наше науке: декана ФПН-а и остале примењене етичаре!  То што теорија праведног рата пада у воду чим се уведу аргументи какав је: дуготрајно дејство и последице употребе осиромашеног уранијума који не прави разлику по националној основи – не распознаје добре Шиптаре од злих Срба, (а како су Срби истерани са Косова а осиромашени уранијум највише тамо бачен, може се очекивати да ће највећи број оболелих од леукемије и других облика неизлечивих канцера, рађања деце са деформитетима и сл. задесити управо оне у име чије заштите су ангажовали војну машинерију Милосрдног анђела), ове апологете империјалне деструкције ни најмање не занима. Примењена етика Новог светског поретка реализује се у концентричним круговима и свако ко је умрежен добија свој проценат од њене примене. Остали добијају монсанто, кодекс алиментаријус, осиромашени уранијум, риалити шоу програме, спортске канале а губе запослења, здраву животну средину, здравствену заштиту, образовање, национално достојанство и право на истиниту историју.

Професоре факултета и остале који промовишу Мајкла Волцера као „највећег политичког филозофа“ и сл. суочићемо са аргументацијом Ноама Чомског (који никада неће од београдског универзитета добити признање које је добио Волцер, па се неће, попут њега ни изненадити) која убедљиво показује да се под окриљем филозофије и од умрежених институција Новог светског поретка промовисаног „највећег полтичког филозофа“ крије идеолог империјалне политике.

Данас ћемо се упознати са једном од  анализа Ноама Чомског, коју смо за ову прилику превели. Посетиоце сајта који знају енглески упућујемо на следеће текстове Ноама Чомског:

1. Just War Theory Noam Chomsky U.S. Military Academy, West Point, April 20, 2006 – у коме Чомски темељно анализира Волцерове тезе изнесене у књизи: Arguing About War;

2. Интервју са Чомским: On Just War Theory and the Invasion of Iraq. U.S. Military Academy at West Point. Q&A;

3. Noam Chomsky, Humanitarian Imperialism: The New Doctrine of Imperial Right,

Monthly Review, September, 2008.

Текстове  ћемо у догледно време превести и са Чомскијевом аргументацијом упознати посетиоце овог сајта.