Флуор – највећа научна превара 20-ог века !

Аутор: Иван Антић
https://www.ivantic.info

На крају текста моћи ћете да преузмете један цео текст о опасности и штетности флуора…

http://www.holisticmed.com/fluoride
http://fluoride-journal.com/contents.htm
http://www.fluorideresearch.org

• Флуор су нацисти и стаљинисти стављали у воду логорашима да буду пасивни и равнодушни према свему.

• Данас вам (овај отров за пацове и људе) из истих разлога стављају у пасте за зубе и водоводе.

• Флуор је главно хемијско средство стварања
  менталних робова (послушних грађана).

Флуор – научна анализа

О флуору

Прича о флуору, као и свака прича, се мора посматрати са више страна, гледати из више углова. Да би сагледали потпуну слику о флуору и флуоридима морамо да узмемо у обзир СВЕ податке које имамо. Дуго времена човечанство гледа у једну, намерно или случајно, постављену слику – флуор је користан и добар за зубе, а на ту фразу се и своди знање већине човечанства о флуору. Од трудница можете често чути: ‘’мени је лекар преписао таблетице флуора“, мајке мале деце су често саветоване од стране лекара/зубара да својој деци дају да грицкају таблетице флуора. И због безрезервног поверења у здравствени систем и ауторитете са поља здравства, ми ниједног тренутка не доводимо у питање њихова ‘’кредибилна“ и ‘’легитимна“ знања.

У тексту ће бити коришћени термини флуор и флуориди, означавајући при томе исту ствар; флуор је елемент, флуориди су једињења са флуором. Ми своје следовање флуора добијамо путем флуорида, јер чист флуор је отров, јачи од арсеника, за нијансу слабији од цијанида.

I Историјат

За флуор се зна одавно, први пут се спомиње у списима римљана, као флуорспар (калцијум флуорид, CaF2). Термином флуор се првобитно означавала класа минерала, коришћена за топљење руда и метала. Хронолошки, историјат флуора (са чисто хемијског и медицинског становишта) би изгледао овако:

Француски хемичар Едмонд Фреми(1814-1894) је био врло близу тога да изолује флуор, никада није успео, али његов студент Хенри Моисан је наставио његов рад и успео да изолује чист флуор (цена тога је била тешко тровање флуором које га је умало коштало главе) …

1. 1886, Moissan: изоловање флуора.
2. 1887, Davy: изолован у чистом стању.
3. 1928, Midgley: Фреони.
4. 1938, Plunkett: Тефлон.
5. 1940, „Manhattan“ пројект.

6. 1943, Идентификовано прво органофлуорно једињење: Флуороацетат, у Dichapetalum cymosum (Јужна Африка), мимик сирћетне киселине, блокира Кребс-ов циклус.

7. 1947, Fowler: перфлуоровање са CoF3 (кобалт трифлуорид).

8. 1949, Simon: електрохемијско флуоровање.

9. 1954, Fried: почетак медицинске хемије органофлуорних једињења.

10. 1957, Fried је објавио да различити флуоровани стероиди имају вишу биолошку активност, у поређењу са нефлуорованим дериватима.

11. 1970-tih, Органофлуорна једињења су ретка у медицинској хемији.

12. 1990, 220 флуорованих лекова одговара уделу на тржишту од 8% синтетисаних лекова;1996, У току је развој 1500 лекова који садрже флуор;( флуор чини да лек 70 пута брже продре кроз ћелијску мембрану).

13. 2002, Одобрен је 31 нови лек, од којих 9 садрже флуор.

14. 2003, Од 18 лекова који су у врху светске продаје, 7 садрже флуор; Prozac, Cipro. Најпродаванији: Lipitor (Pfizer), снижава ниво холестерола, зарада 10,3 милијарди USD.

15. 2004, 238 патената у хемији флуора, у поређењу са 101 у 2001. Идентификовано је више од 3000 природних производа који садрже бар 1 халоген, од чега само 6 садржи флуор; Више врста лекова који садрже F: антидепресиви, анти-имфламаторни, антивирални, антималарици, антитуморски….

Физичко хемијске карактеристике флуора:

• гас бледозелене боје, мале густине,
• висока електронегативност,
• ниска поларизабилност,

• најреактивнији елемент у периодном систему, једини се са свим елементима осим са хелијумом, неоном и аргоном,

• најјачи оксиданс (опасност од пожара и експлозије),
• 13. по реду најзаступљенији елемент у земљиној кори,
• изузетно отрован,

• при раду са флуором су неопходне посебне мере предострожности,

• тачка топљења: -219,62 °C;тачка кључања: – 188,14 °Ц.

Индустријска примена флуора и флуорида:

• од почетка 1600-тих флуороводонична киселина је коришћена у индустрији стакла, за прављење (урезивање) шара, данас се такође користи у производњи сијалица,

• у нафтној индустрији се користи (флуороводонична киселина) као катализатор (супстанца која убрзава хемијске реакције) за добијање већег броја октана у бензину (флуорокарбонати),

• за добијање нервног отрова сарина,

• целокупна индустрија алуминијума је незамислива без флуора и флуорида – битно снижава тачку топљења алуминијума, као и челика и берилијума (иначе због своје изузетно високе реактивности флуор топи скоро све органске материје пред собом, кроз челик пролази као кроз путер, пали азбест),

• у нуклеарној индустрији се користи за обогаћивање уранијума,

• флуор и његова једињења делују као протоплазматски отрови, те се користе за тровање пацова и мишева,

• за производњу фреона и других гасова за расхлађивање, флуоресцентног светла, за производњу синтетичких тепиха, пестицида, воска за скије, водоотпорне одеће, цигле и керамике, већине компјутерских компоненти.

Примена органофлуорних једињења:

• полимери: тефлон, лубриканти (Krytox), микролитографија, оптички каблови, јономери (Nafion),

• средства за гашење пожара: халони (CF3Br, CF2ClBr), хептафлуоропропан (CF3CHFCF3),

• анестетици: халотан, севофлуоран ((CF3) 2CHOCH2F), десфлуоран (CF3CHFOCHF2),

• вештачка крв, течно дисање,
• течни кристали за компјутерске мониторе и видео-екране.

Након овог кратког прегледа историје и примене флуора и флуорида, може се лако доћи до следећег закључка:

исту хемикалију/отров, коју индустрија користи за обогаћивање уранијума, топљење челика и алуминијума, ми дајемо нашој деци као прву ствар ујутру и последњу пред спавање, све са укусом пеперминта, јагоде и жваке. А све то радимо зато што нам тако поручују здравствени ауторитети последњих 50 година.

II Шта наука има да каже по питању флуора?

Не постоји ниједна болест, обољење или здравствена тегоба која је изазвана недостатком флуора. Званична, “mainstream“ наука, која бесомучно форсира флуор као неопходан за здравље зуба, до сада пред јавност није изашла са било каквим резултатима (макар и неубедљивим) који упућују на то да је флуор користан за наше зубе. Када се почињало са масовним флуорисањем воде средином 40-тих година прошлог века, сва наука о корисности флуора је била базирана на усменим образложењима. Бледе статистике и усмена препорука највиших здравствених ауторитета су биле довољне да човечанство више од 50 година слепо слуша и прихвата флуорисање као једну потпуно нормалну ствар. Са друге стране током задњих 60 година имали смо и приличан број научника који нису слепо пратили mainstream, нису газили по претходно утабаним путевима, нису били само понављачи наученог, новац није био један једини смисао у њиховим истраживањима. Ево прегледа закључака, у кратким цртама, до којих су дошли научници који су се озбиљно позабавили испитивањем и истраживањем флуора:

1. Флуориди ометају синтезу колагена што доводи до његовог разлагања у костима, тетивама, мишићима, кожи, хрскавичавом ткиву, плућима, бубрезима и трахеји. [A.K. Susheela and Mohan Jha, „Effects of Fluoride on Cortical and Cancellous Bone Composition,“ IRCS Medical Sciences: Library Compendium, Vol. 9, No.11, pp. 1021-1022 (1981); Y. D. Sharma, „Effect of Sodium Fluoride on Collagen Cross-Link Precursors,“ Toxicological Letters, Vol. 10, pp. 97-100 (1982); A. K. Susheela and D. Mukerjee, „Fluoride poisoning and the Effect of Collagen Biosynthesis of Osseous and Nonosseous Tissue,“ Toxicological European Research, Vol. 3, No.2, pp. 99-104 (1981); Y.D. Sharma, „Variations in the Metabolism and Maturation of Collagen after Fluoride Ingestion,“ Biochemica et Biophysica Acta, Vol. 715, pp. 137-141 (1982); Marian Drozdz et al., „Studies on the Influence of Fluoride Compounds upon Connective Tissue Metabolism in Growing Rats“ and „Effect of Sodium Fluoride With and Without Simultaneous Exposure to Hydrogen Fluoride on Collagen Metabolism,“ Journal of Toxicological Medicine, Vol. 4, pp. 151-157 (1984).]

2. Флуориди стимулишу стварање гранула и потрошњу кисеоника у белим крвним зрнцима (БКЗ), али спречавају тај процес када је БКЗ изложена дејству неке стране супстанце у крви.
   [Robert A. Clark, „Neutrophil Iodintion Reaction Induced by Fluoride: Implications for Degranulation and Metabolic Activation,“ Blood, Vol. 57, pp. 913-921 (1981).]

3. Флуориди смањују енергетске резерве и способност БКЗ да уништавају стране материје процесом фагоцитозе. Чак и микромоларне количине флуорида, испод 1ппм (1 part-per-milion) могу озбиљно да сузбију способност белих БКЗ да уништавају патогене микроорганизме. [John Curnette, et al, „Fluoride-mediated Activation of the Respiratory Burst in Human Neutrophils,“ Journal of Clinical Investigation, Vol. 63, pp. 637-647 (1979); W. L. Gabler and P. A. Leong, ., „Fluoride Inhibition of Polymorphonumclear Leukocytes,“ Journal of Dental Research, Vol. 48, No. 9, pp. 1933-1939 (1979); W. L. Gabler, et al., „Effect of Fluoride on the Kinetics of Superoxide Generation by Fluoride,“ Journal of Dental Research, Vol. 64, p. 281 (1985); A. S. Kozlyuk, et al., „Immune Status of Children in Chemically Contaminated Environments,“ Zdravookhranenie, Issue 3, pp. 6-9 (1987)]

4. Флуориди збуњују имуни одбрамбени систем и подстичу га да напада ткива свог тела и повећавају брзину раста тумора код људи који су подложни раку. [Alfred Taylor and Nell C. Taylor, „Effect of Sodium Fluoride on Tumor Growth,“ Proceedings of the Society for Experimental Biology and Medicine, Vol. 119, p. 252 (1965); Shiela Gibson, „Effects of Fluoride on Immune System Function,“ Complementary Medical Research, Vol. 6, pp. 111-113 (1992); Peter Wilkinson, „Inhibition of the Immune System With Low Levels of Fluorides,“ Testimony before the Scottish High Court in Edinburgh in the Case of McColl vs. Strathclyde Regional Council, pp. 17723-18150, 19328-19492, and Exhibit 636, (1982); D. W. Allman and M. Benac, „Effect of Inorganic Fluoride Salts on Urine and Cyclic AMP Concentration in Vivo,“ Journal of Dental Research, Vol. 55 (Supplement B), p. 523 (1976); S. Jaouni and D. W. Allman, „Effect of Sodium Fluoride and Aluminum on Adenylate Cyclase and Phosphodiesterase Activity,“ Journal of Dental Research, Vol. 64, p. 201 (1985)]

5. Флуор спречава стварање антитела у крви. [S. K. Jain and A. K. Susheela, „Effect of Sodium Fluoride on Antibody Formation in Rabbits,“ Environmental Research, Vol. 44, pp. 117-125 (1987)]

6. Флуориди ометају рад штитне (тироидне) жлезде. [Viktor Gorlitzer Von Mundy, „Influence of Fluorine and Iodine on the Metabolism, Particularly on the Thyroid Gland,“ Muenchener Medicische Wochenschrift, Vol. 105, pp. 182-186 (1963); A. Benagiano, „The Effect of Sodium Fluoride on Thyroid Enzymes and Basal Metabolism in the Rat,“ Annali Di Stomatologia, Vol. 14, pp. 601-619 (1965); Donald Hillman, et al., „Hypothyroidism and Anemia Related to Fluoride in Dairy Cattle,“ Journal of Dairy Science, Vol. 62, No.3, pp. .416-423 (1979); V. Stole and J. Podoba, „Effect of Fluoride on the Biogenesis of Thyroid Hormones,“ Nature, Vol. 188, No. 4753, pp. 855-856 (1960); Pierre Galleti and Gustave Joyet, „Effect of Fluorine on Thyroid Iodine Metabolism and Hyperthyroidism,“ Journal of Clinical Endocrinology and Metabolism, Vol. 18, pp. 1102-1110 (195]

7. Флуориди испољавају штетна дејства на разна ткива у телу човека. [T. Takamorim „The Heart Changes in Growing Albino Rats Fed on Varied Contents of Fluorine,“ The Toxicology of Fluorine Symposium, Bern, Switzerland, Oct 1962, pp. 125-129; Vilber A. O. Bello and Hillel J. Gitelman, „High Fluoride Exposure in Hemodialysis Patients,“ American Journal of Kidney Diseases, Vol. 15, pp. 320-324 (1990); Y. Yoshisa, „Experimental Studies on Chronic Fluorine Poisoning,“ Japanese Journal of Industrial Health, Vol. 1, pp. 683-690 (1959)]

8. Флуориди подстичу и поспешују развој рака костију. [J.K. Mauer, et al., „Two-Year Cacinogenicity Study Of Sodium Fluoride In Rats,“ Journal of the National Cancer Institute, Vol. 82, pp. 1118-1126 (1990); Proctor and Gamble „Carcinogenicity Studies with Sodium Fluoride in Rats“ National Institute of Environmenrtal Health Sciences Presentation, July 27, 1985; S. E. Hrudley et al., „Drinking Water Fluoridation and Osteosarcoma,“ Canadian Journal of Public Health, Vol. 81, pp. 415-416 (1990); P. D. Cohn, „A Brief Report on the Association of Drinking Water Fluoridation and Incidence of Osteosarcoma in Young Males,“ New Jersey Department of Health, Trenton, New Jersey, Nov. 1992; M. C. Mahoney et al., „Bone Cancer Incidence Rates in New York,“ American Journal of Public Health, Vol. 81, pp. 81, 475 (1991); Irwin Herskowitz and Isabel Norton, „Increased Incidence of Melanotic Tumors Following Treatment with Sodium Fluoride,“ Genetics Vol. 48, pp. 307-310 (1963)]

9. Флуориди изазивају преурањено старење код људи. [Nicholas Leone, et al., „Medical Aspects of Excessive Fluoride in a Water Supply,“ Public Health Reports, Vol. 69, pp. 925-936 (1954); J. David Erikson, „Mortality of Selected Cities with Fluoridated and Non-Fluoridated Water Supplies,“ New England Journal of Medicine, Vol. 298, pp. 1112-1116 (197; „The Village Where People Are Old Before Their Time,“ Stern Magazine, Vol. 30, pp. 107-108, 111-112 (197]

10. Ингестија (гутање) флуора преко пасте за зубе, средстава за испирање уста и спречавање каријеса код деце је веома опасна за њихов биолошки развој, животни век и опште здравствено стање. [Yngve Ericsson and Britta Forsman, „Fluoride Retained From Mouth Rinses and Dentifrices In Preschool Children,“ Caries Research, Vol. 3, pp. 290-299 (1969); W. L. Augenstein, et al., „Fluoride Ingestion In Children: A Review Of 87 Cases,“ Pediatrics, Vol. 88, pp. 907-912, (1991); Charles Wax, „Field Investigation Report,“ State of Maryland Department of Health and Mental Hygiene, March 19, 1980, 67 pages; George Waldbott, „Mass Intoxication from Over-Fluoridation in Drinking Water,“ Clinical Toxicology, Vol. 18, No.5, pp. 531-541 (1981)].

На нашу срећу, Мајка Природа држи флуор под катанцем – јако ретко у природи налазимо елементарни флуор, у највећем броју случајева он је везан за друге елементе, градећи на тај начин флуориде, које нама стављају у пасте за зубе. Флуориди не испољавају екстремну токсичност као елементарни флуор, али то никако не сме да заварава, јер је 2 г флуорида довољно да убије одраслог човека. Мајка Природа се такође побринула и да наше мале бебе не долазе у контакт са отровом – створила је савршен одбрамбени механизам који не дозвољава да флуор из крви дојиље продре у млеко, без обзира на количину унетог флуора путем воде (опет, све зависи од јединке до јединке, у пар случајева су пронађене нанограмске (0.01 ppm) количине флуора у мајчином млеку).

Даље, што се научних чињеница везаних за флуор тиче, треба знати следеће:
Флуор је кумулативни отров. 50% флуора који уносимо у себе сваког дана се исфилтрира у бубрезима и избаци кроз мокраћу, а других 50% се задржава у нашем телу, у костима, епифизи и још неким ткивима. Уколико су нам бубрези оштећени, акумулација флуора ће бити још већа.

Флуор гради комплексе са великим бројем метала, међу којима су и они који су неопходни организму (калцијум, магнезијум) и они који су штетни по нас, али их имамо у себи и блиском окружењу (олово и алуминијум). Због градње тих комплекса јављају се разни проблеми, рецимо, флуор утиче на неке ензиме код којих је магнезијум важан ко-фактор, а такође олакшава унос алуминијума у ткива до којих алуминијум иначе тешко допире. Калцијум фосфат је нормални састојак наше пљувачке. Доказано је да калцијум фосфат доста помаже код реминерализације зуба. Уносом флуора, ствара се бескорисни и токсични нус продукт, калцијум флуорид, којим се зуби минерализују, што зубе чини слабијим и подложнијим пропадању што је умногоме убрзано уносом процесиране хране, хране са вештачким додацима.

50-тих и 60-тих година прошлог века велики број лекара је преписивао флуор за смањење активности тироидне жлезде код оних који су патили од хипертиреозе. Значи, пијењем флуорисане воде ми у себе уносимо средство које кочи нормалан рад тироидне жлезде, тако да поред оних који пате од хипертиреозе имамо и оне који пате од хипотиреозе, чије су уобичајене последице умор, депресија, гојење, болови у мишићима и зглобовима, повећан ниво холестерола, повећана могућност за стицање неке од разних срчаних обољења.

Треба споменути и то да је у USA, како тврди њихов Department of Health and Human Services, установљено да се у флуорисаним друштвима изложеност флуоридима креце од 1,58мг-6,60мг/на дан, што је распон који превазилази доказано штетне дозе (2,3-4,5мг/на дан) флуора за функцију тироидне злезде. И тако лепо, уништиш људима тироидеу, а затим им нудиш синтетичке замене хормона (Synthroid) за третман хипоактивне тироидне жлезде.

У неким експериментима где је флуор коришћен у третирању остеопорозе, са циљем да кости очврсну и тако се смањи број фрактура, десило се супротно, број фрактура, посебно кука, је знатно повећан. Неки рани симптоми скелетне флуорозе (болест костију и зглобова изазвана флуором) јако подсећају на симптоме артритиса, те се често дешавају погрешне дијагнозе. Иначе од скелетне флуорозе пате милиони људи у Кини, Африци и Индији.
Дентална флуороза је дечја болест изазвана превеликим дозама флуора. Пошто за сада не постоји прецизно објашњен механизам оштећивања зубне глеђи, биће да је флуороза последица инхибираних ензима у расту зуба или утицаја флуора на тироидну жлезду.

Количина од 1 ppm флуора (уобичајена количина за флуорисање воде) је 100 пута већа од највеће количине нађене у мајчином млеку (0,01 ppm), што упућује да је флуор потпуно непотребан људском бићу, поготово у тако раном стадијуму, јер мало дете може имати само штете, и апсолутно никакве користи, од уноса флуора у свој организам.

1991.г у Акрону, Ohajo Regional Toxicology Center је пријавио смрт детета као последицу ингестије (гутања) 16мг/кг флуорида (дете је појело целу тубу пасте).

У USA, на свакој пасти за зубе која садржи флуор стоји следеће (законски обавезно):
Warning: Keep out of reach of children under 6 years of age! If you accidentally swallow more than used for brushing, get medical help or contact a Poison Control Center right away!

Неколико студија је показало да се у епифизи флуор акумулира у већим количинама, као и да редукује нормалну производњу мелантонина и води ка ранијем почетку пубертета.

У септембарском издању Журнала Америчке Медицинске Асоцијације (Journal of the American Medical Association) из 1943.г, тврди се: “Флуориди су генерални протоплазматички отрови који мењају пропустљивост ћелијске мембране инхибицијом одређених ензима. Тачан механизам оваквог њиховог дејства је још увек непознат.“

1975.g Dr.John Yiamouyiannis је објавио прелиминарне резултате научног истразивања који су показали да људи који живе у подручјима флуоридизације воде имају већу стопу смртности од рака у односу на људе који живе у подручјима где се вода не флуорише. Амерички национални Институт за рак (National Cancer Institute-NCI) је одмах покушао да одбаци овај научни рад, међутим др-у Yiamouyiannis се одмах прикључио Дин Бурк (Dean Burk), до тог тренутка главни хемичар у NCI. Њих двојица заједно врше додатна истраживања и студије, и 1977 објављују налазе главног истраживања, да најмање 10 000 људи годишње у SAD умре од рака изазваног флуором, њихови резултати су увршћени у конгресни извештај конгресмена Дилејнија (Delaney) који између осталог говори и о вези између флуора и рака. Дилејни потом креира тзв. Дилејнијев Амандман којим се забрањивало додавање канцерогених супстанци у људску исхрану. Спроведено је неколико истраживања везаних за утицај флуора на зубе, али је свакако најобухватније било истраживање др. Џона Колкхуна (John Colquhoun) који је 1990.г. направио експеримент на Новом Зеланду у којем је учествовало 60.000 деце школског узраста (30 000 из подручја где се флуорисе вода, 30 000 из подручја где се вода не флуорише). Након годину дана, доказано је да нема никакве разлике у квалитету зуба деце која користе флуорисану воду у односу на ону која је не користе, осим што код деце која су пила флуорисану воду знатно порастао број случајева денталне флуорозе (тамне мрље на зубима).

1990 г. рађена је студија на животињама (National Toxicology Program), која је показала да се у зависности од дозе повећава и остеосарком (рак костију) код мужјака пацова. Иницијални закључак ове студије је био: очигледан доказ карциногености флуора, али је убрзо тај закључак био промењен у – двосмислени доказ карциногености.

Када се флуор једном стави у воду, после тога је практично немогуће контролисати дозу коју појединац дневно прима. Ово је под а) зато што неки (нпр.атлетичари, физички радници, дијабетичари) узимају више воде од осталих, и б)сви конзумирамо флуор и из других извора (храна и пића спремана са флуорисаном водом, пасте за зубе, остаци пестицида на храни…).

Ако постоје они којима ово није довољно разлога да добро размисле пре него сто поново ставе пасту на четкицу, ако траже још доказа и студија, то је сасвим ОК. Али ипак прво да се ослободимо флуора из вода и из паста за зубе, па онда да доказујемо и студирамо, до бесвести ако треба.

Да не заборавим, ево списка од 14 нобеловаца који су били противници флуорисања воде:

1. Adolf Butenandt (хемија,1939).
2. Arvid Carlsson (медицина,2000).
3. Hans von Euler-Chelpin (хемија,1929).
4. Walter Rudolf Hess (медицина,1949)
5. Corneille Jean-François Heymans (медицина,1938).
6. Sir Cyril Norman Hinshelwood (хемија,1956).
7. Joshua Lederberg (медицина,1958).
8. William P. Murphy (медицина,1934).
9. Giulio Natta (хемија,1963).
10. Sir Robert Robinson (хемија,1947).
11. Nikolai Semenov (хемија,1956).
12. James B. Sumner (хемија,1946).
13. Hugo Theorell (медицина,1955).
14. Artturi Virtanen (хемија,1945).

III Увођењу флуора у организам човечанства

Како је све почело? Од почетка 20-тог века скоро цела америчка индустрија је била базирана на употреби флуора, и због тога је скоро сав индустријски отпад садржавао флуор. Тај отпад је одбациван у природу, при томе изазивајући озбиљне проблеме загађења, како вода и тла, тако и биљног и животињског света. Флуороводоник и силикон тетрафлуорид су флуориди које у природу емитују фабрике фосфатних ђубрива (фосфатне стене обично садрже око 3 % флуорида), фабрике челика, фабрике алуминијума. Флуориди испуштени у природу изазивају озбиљна оштећења и промене у биљним листовима (чак и у концентрацијама од 1 ppb (parts per billion), флуориди изазивају озбиљне сметње у развоју и расту биљака).

Двадесетих и тидесетих година прошлог века, Aluminium Corporation of America (ALCOA) је била суочена са масом тужби радника, због, благо речено, здравствених ужаса које је изазивао индустријски флуор. 1933. године US Public Health Service (PHS) се конкретно заинтересовала за отровне ефекте флуора, при томе закључујући да се дентална флуороза појавила код 25-30% деце, при концентрацији од само 1 ppm флуора у води. 29. октобра 1939. године Џералд Кокс (Gerald Cox), истраживач на Mellon Institute, је објавио свој најрадикалнији предлог на састанку са American Water Works Association у Џонстону, Пенсилванија. Предлог је био да би Америка најозбиљније требала да размотри додавање флуорида у пијаћу воду.

1942. године PHS, под вођством др. Х. Trendley Dean-a, је закључила да је вода са 1 ppm флуора потпуно прихватљива. У то време PHS се није бавила увођењем флуорисања, већ је тежила да дефинише максималну дозвољену концентрацију, тачније да дефинише тачку изван које је флуор штетан по здравље јавности. Иако су истраживања др. Dean-а показивала да флуор у концентрацији од 1 ppm изазива денталну флуорозу код одређеног процента деце, она су такође показала да 1 ppm флуора делимично смањује труљење зуба, а да концентрација од већ 2 ppm представља озбиљну опасност по здравље јавности, изазивајући масовну денталну флуорозу.

Док се у јавности, с једне стране водила кампања увођења флуора у редовну исхрану становништва, са друге стране у највећој тајности, 1940. године је започет пројекат Менхетн, односно започето је прављење нуклеарне бомбе која ће 5 година касније бити бачена на Хирошиму. Наравно, пар година је требало само да би се изградила инфраструктура за производњу нуклеарне бомбе. Главни човек Менхетн пројекта је био генерал Leslie C. Groves. Поред свих проблема које је генерал имао, у вези са нуклеарним постројењима, једног децембарског јутра 1943. године, суочио се са још једним проблемом, и то великим. У потпуној тајности, генерал Groves и војни инжењери су надгледали рад десетине хиљада радника, научника, инжењера, који су за 3 године изградили фабрике и лабораторије које су по величини парирале целокупној индустрији аутомобила.

Генерал Гровес је током целог пројекта био вођен илузијом да и Немачка прави своју атомску бомбу, да је то трка – ко ће пре да направи нуклеарно оружје. Међутим, исто тако је и знао чињенице да су до тог тренутка кључни индустријски процеси, неопходни за креирање нуклеарног оружја, били тек у почетној фази, а већи део атомског програма је и даље био на лабораторијском нивоу. Нови проблем, који се појавио тог децембарског јутра, у виду узнемирујућих извештаја о повредама радника и научника у фабрикама и лабораторијама, насталим од удисања гасова и опекотина. Пуковник Stafford L. Warren, водећи у медицинском одељењу Менхетн пројекта је замолио генерала Groves-а да покуша да сазна шта имају да кажу војни стручњаци за бојне отрове, по питању токсичности флуора. Када је спровео истраживање генерал Гровес је схватио да флуор игра велику улогу у Менхетн пројекту. Научници на пројекту су планирали да користе технологију гасне дифузије за рафинисање уранијума. У том процесу се уранијум меша са елементарним флуором, при чему настаје испарљиви гас уранијум хексафлуорид. Потом се гас пропушта кроз фину мембрану и тада лакши молекули који садрже разградљиви уранијум пролазе брже кроз мембрану и хватају се са друге стране. Пошто се у овом процесу добије релативно мала количина обогаћеног уранијума, стотине тона флуора и хиљаде нивоа прогресивног обогаћивања су биле потребне да се добије количина уранијума довољна за атомску бомбу. Потреба за флуором и потрошене количине су биле једне од најстроже чуваних војних тајни за време II светског рата. Овде у причу улази најзначајнија фигура у причи у флуору, Harold Carpenter Hodge. Он је био биохемичатр и токсиколог Универзитета Рочестер, проучавао је флуор и флуориде за потребе Менхетн пројекта. У пролеће 1943. године постављен је за руководећег у одсеку за фармакологију и токсикологију, и дата му је потпуна контрола над тимом научника који су радили на тајном пројекту под именом ‘Програм Ф’, где су изучавали токсичност флуора. У оквиру пројекта, Harold Hodge је надгледао и експерименте у којима су, насумице изабраним болесницима, убризгавали инекције уранијума и плутонијума. После рата, Harold Hodge је био председавајући у National Research Council’s Committee on Toxicology и водећи научни промотер флуорисања пијаће воде. Он је изузетно добро знао шта флуор и флуориди чине људском организму, али је о свему томе до краја свог живота ћутао.

За потребе рата, гомиле научника и истраживача су вредно радиле у препуним лабораторијама, трудећи се да означе флуор као средство за борбу против фашизма. Научници са Columbia, Princeton, Johns Hopkins, Purdue, Ohio State, Penn State, Duke, the University of Virginia, MIT, Cornell, and Iowa State су проучавали флуор, заједно са инжењерима највећих индустријских компанија – DuPont, Chrysler, Allis-Chalmers, Westinghouse, Standard Oil, American Telephone and Telegraph Company (AT&T), Mallinckrodt, Eastman Kodak, Electro Metallurgical Company, Linde Air Products, Hooker Chemical, Union Carbide i Harshaw Chemical.

Компанија DuPont, захваљујући својој предратној експертизи са флуором, у виду произвођења фреона, је имала велики удео у US нуклеарном програму. У лабораторијама DuPont-а је 1938. године произведен тефлон, на бази флуора.

Да не улазим дубље у догодовштине из II светског рата, сви знамо да је атомска бомба бачена, о последицама не вреди расправљати било шта.

После другог светског рата, крајем октобра 1948. године у месту Донора у Пенсилванији, дошло је до једног од највећих загађења ваздуха, из димњака локалних фабрика, чији је исход био 19 умрлих и неколико стотина повређених. Пуних пет дана Донора и место поред, Webster, су били под облаком дима од фабрика за топљење метала. У следећих неколико дана од 13 500 становника Доноре, њих 6 000, и мушкарци и жене и деца, се озбиљно разболело.

Philip Sadtler, хемичар и борац против загађивања је одмах отишао у Донору и вршио испитивања, која су показала да је у ваздуху била изузетно велика количина јако отровног гаса флуорводоника. Он је урадио извештај, у којем је као разлог катастрофе навео присуство флуорида у окружењу. Међутим, његов извештај је измењен од стране Public Health Service, која је после своје истраге као разлоге катастрофе навела инверзију температуре и мешавину индустријских загађивача у виду дима. После катастрофе, против великих индустријских корпорација DuPont, U.S. Steel, ALCOA, су почеле да пљуште тужбе за загађивање околине индустријским флуором. Те корпорације су имале своје адвокате под именом Fluorine Lawyers Comitee, који су за потребе промовисања и одбране флуора ангажовали човека под именом Robert Kehoe, директора Kettering Laboratory of Applied Physiology на Синсинати Универзитету. Он је иначе био главни промотер и бранилац безбедности оловног бензина у SAD, а са истим жаром је бранио и флуор.

Са друге стране, 50-их и 60-их година прошлог века, водећи центар за проучавање флуора је био Универзитет Рочестер, чији су многи дипломци преузели водеће улоге у зубарским школама и истраживачким центрима широм САД. 1958. године Colgate избацује пропагандни спот за пасту са флуором, у коме девојчица долази кући од зубара, сва срећна, са извештајем у руци и радосно говори мајци: Look Ma!, no cavities. У то време почиње све интензивнија кампања за флуорисање пијаће воде. Данас, само једна трећина САД није флуорисана. У Европи је ситуација привидно боља, већина Европе није флуорисана, али зато већина Европе пије флаширану воду која је најчешће флуорисана. Већина Европе користи флуорисане пасте за зубе, као и разна средства за испирање уста.

Један од већих проблема везаних за флуорисање је следећи – када се флуор једном унесе у организам, немогуће је пратити колико особа дневно унесе флуора у себе, јер сви пијемо различите количине воде, различитом количином пасте перемо зубе, једемо различите количине хране спремане у флуорисаној води, пијемо различите количине пића прављених са флуорисаном водом, ту су и остаци пестицида на воћу и поврћу – закључак се сам намеће, немогуће је, осим у једном случају, 100% прецизно одрeditи која концентрација флуора није штетна за људски организам. Тај један случај је када је концентрација флуора нула (0), та концентрација поуздано није штетна по људски организам.

Безбедност употребе флуора је постала чврсто утемељена парадигма базирана на непотпуном или погрешном знању. Права питања се ретко постављају,а када се поставе, конкретних одговора нема, што омогућава стварање погрешних претпоставки да је флуор користан за зубе и безбедан за организам.

Још о флуору
Ивонин текст о флуору
Преузмите овај доле текст:
Флуор – највећа научна превара 20-ог века! (55КБ.)