Сведочанства: Енглези радили на уништењу Србије, шокантно откриће Драгољуба Живојиновића у Лондону!


Срби су сами себи највећи непријатељи. Кад то кажем мислим да су српском народу највећи непријатељи срби политичари, странчари разних боја, званични историчари… који свесно сеју заблуде у српском народу ( цену плаћа народ, својом крвљу!!), касније те заблуде постану митови у српским главама о „пријатељским“ народима са новим потоцима крви омађијаног народа. Једна од тих заблуда, можда и највећа, која се од нас крила 100 година, је да су нам енглези пријатељи, јер смо ето били савезници у првом светском рату. Ова званична архивска документа из енглеских архива, дакле наших „пријатеља“, које је после скоро 100 година обелоданио академик Драгољуб Живојиновић, говоре да су нам енглези у стварности били најподмуклији непријатељи, који су, кријући се испод плаштва „савезништва“, константно, подмукло и уцењивачки, радили на уништењу Србије и Срба.

Извор:http://www.ninicninic.com

********

Из докумената до којих је дошао познати историчар јасно се види да је у Првом светском рату Енглеска све чинила да нестане наша држава.

Академик Драгољуб Живојиновић

Тек објављено капитално дело академика др Драгољуба ЖивојиновићаНевољни ратници, велике силе и Солунски фронт“ озбиљно је уздрмала читаву и не само нашу савремену историографију. Документацијом шокантне садржине ова књига непроцењиве вредности у парампарчад разнела је досадашње тезе о нашим савезницима и пријатељима. Открила српске илузије и заблуде и упрла прстом у Енглеску, земљу која је од самог напада Аустроуграске 1914. године, у Првом светском рату, свесрдно радила на уништењу Срба и српске државе.

Занимљиво је да је овакву архивску грађу академик Живојиновић почео да открива управо у лондонском архиву пре тридесет три године и то сасвим случајно, бавећи се Ватиканом и Србима. Такође, треба истаћи и чињеницу, академик Живојиновић је први открио у Лондону ту грађу и први је саопштио свету.

Скоро век у заблуди

Од завршетка Првог светског рата па све до појаве ове књиге, српски народ живео је у заблуди, називајући и Енглезе својим савезницима и чак пријатељима.

– Нема дилеме, Срби су творци свих тих заблуда везаних за савезништва и пријатељства. Срби су творци и других заблуда са којима ће се тек срести. А ове илузије које су потхрањиване готово један век биле су у служби очувања пријатељства са Французима као јединим пријатељима у Првом светском рату. А у страну гурана једина истина да нам је Русија била једини пријатељ све до њеног слома.

Први сте открили ту грађу, први је саопштили свету, како то објашњавате?

– Претпостављам, ту нетакнуту, нефризирану, нечишћену грађу, коју до мене нико није користио, избегавали су историчари или због тога што је неповољно говорила о онима који су је оставили, или што је веома ружно приказивала лоше односе међу савезницима током Првог светског рата. Друго, та недирнута грађа, недвосмислено је разбила наше илузије о савезницима и искреним пријатељима. До сада нисмо знали праву истину да нисмо имали правих пријатеља до једне силе током читаве те трагедије. Ти документи открили су сурову истину да чак и наша историографија није знала шта се све радило иза наших леђа. На крају открила је да су Срби изнели главни терет Првог светског рата.

Рекли сте, имали смо само једног пријатеља, о којој земљи је реч?

– Говорим о Русији, земљи на коју се нисмо ослањали. Напротив, били смо бастион, барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. А већ од јулске кризе 1914. могло се видети ко нам је прави пријатељ или савезник. Русија је тих дана одмах заузела јасан став. Децидно је рекла и савезницима и нашим непријатељима да неће дозволити да Србија буде поражена и покорена и да ће Србији пружити сваку врсту помоћи.

Како се Француска држала?

– Француска је имала нешто другачији став. Нашла се на удару Немаца и због тога била је везана за Русију, али имала је и својих интереса на Балкану, а на Блиском истоку имала велики уложени капитал. Но, највише због Русије Французи су Србији пружили савезничку руку.

Ултиматум Француза

Једног тренутка енглеске подметачине, разбијачке намере и работе дозлогрдиле су и француским генералима који су почели отворено да протестују.

– Након отворене енглеске опструкције на Солунском фронту и последње енглеске претње да ће повући своје трупе реаговала је и влада Француске. Упутила је Енглеској ултиматум, да уколико и даље њене трупе буду минирале покретање офанзиве, Француска ће се повући из рата. Енглези су се тада заиста уплашили, попустили су, али су и даље иза леђа радили против тог фронта. После тога своје елитне јединице повукли су из Грчке, а увели ешалоне довучене из Индије потпуно неспособне за ратовање на Балкану.

До данашњих дана у нашој историји до краја није објашњено држање Енглеске?

– Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Дакле, никада пријатељи. Напротив, Србе органски не воле, ни њихово јавно мњење ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914. писали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног листа, ни готово политичара, ни генерала иоле наклоњеног Србима. Тако су писали и према нама се односили још од 1903. године. У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку против Србије, отворено су је и у најтрагичнијим тренуцима уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата. Да је светска кланица управо настала због нас.

Како су онда Енглези постали и наши савезници?

– Из интереса. Прво због Француске и Белгије према којој су имали уговорну обавезу још из 1830. године. Друго, са бриљантним победама српске војске на Церу и Колубари Србија није покорена, а војнички је опстала. Значи, постали смо фактор, потребан савезницима.

Отерали руску бригаду

Колико су Енглези све чинили да поткопају и ослабе Србију академик Живојиновић износи још један пример.

– На Солунском фронту налазила се и једна руска бригада коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглезима је та бригада страшно сметала, непријатељски се према њој односила. Њени генерали сматрали су је претњом њиховим интересима. Нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав контакт са српском војском.

Да ли се после тих битака енглески став према Србији променио?

– Управо тада енглеско непријатељство према Србима ступило је на сцену у најокрутнијем облику. Британци су кренули са најподлијим уценама. У најтежем тренутку тражили смо од њих финансијску помоћ од 800 хиљада фунти у виду кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала. Одговорили су уценом – добићете зајам, под условом да се одрекнете своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету.

Како је Влада Србије реаговала на ту болну уцену?

– Децидно је одбијен тај ултиматум. Енглези су ладно одговорили – „онда вам не дамо кредит“. И нису дали. Што је најгоре, Енглези се нису зауставили на тој уцени. Током читаве мучне 1915. године појачавали су притисак на Србију. Своје ултиматуме заснивали су на нашој немоћи и бескрупулозно користили српску зависност од савезника. Свакаквих притисака је било.

И Мишић жртвован

Да су Срби били жртве и сопствених заблуда примера је безброј. Но, против тих илузија понајвише су се борили војсковође попут војводе Живојина Мишића.

– Никола Пашић и регент Александар Карађорђевић били су заговорници уједињења јужних Словена. Томе се отворено супротстављао војвода Живојин Мишић. Говорио је да нико не може да тера српске војнике да гину за ослобођење Хрвата и Словенаца, већ да до слободе они морају доћи сами. Мишић је убрзо отеран у пензију.

Значи и такву Србију крвљем заливену су кажњавали?

– Не само да су ладно одбацивали све наше молбе за војном помоћи, већ су иза леђа радили на слабљењу наших положаја. Одустали су од солунског искрцавања. Одустали су од обезбеђења коридора Ниш – Солун, а потом дозволили Бугарима да прекину тај коридор, срушивши тако и последњу наду спаса за српску војску и српски народ. Казнили су тако подмукло Србију на најсуровији начин, онемогућивши јој чак прилив лекова и хране. А када им је Никола Пашић у очају одговорио да ће српска војска положити оружје и капитулирати, у Енглеској је кренула нова лавина увреда на рачун Срба. После тога Пашић је коначно схватио да је Србија остала сама.

Открили сте још један детаљ дуго скриван од српске јавности?

– По доласку српске војске и избеглица на албанско море, тек је кренуло кажњавање. Грчки краљ Константин био је антисрбин кога су до последњег тренутка подржавали Енглези. И таман када су Французи после много играрија пристали на пребацивање Срба на Крф, стигло је најшокантније изненађење. Грчка влада забранила је улазак српске војске на њену територију, а самим тим и пребацивање нашег народа на Крф. Тек када је руски цар Николај оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали. Но, ни тада Енглези нису послали своје бродове. И то је била једна од њихових уцена. Први сам и ту истину обелоданио.

И на Крфу је било подваљивачких иницијатива?

– Кренуло се са још једном подвалом. Под плаштом реорганизације, тражено је од наше команде да се српска војска распореди у шест дивизија и да се оне пошаљу не на Солунски, већ на западни фронт свака за себе. Наравно и та подвала и тај паклени план је одбачен, а Енглези су буквално побеснели. Њени генерали током читаве 1916. године слали су у Лондон најружније извештаје о српској војсци, називали је најпогрднијим именима. Енглески генерали непрестано су радили против Србије и на Солунском фронту. Минирали су свако кретање у офанзиву, сваки покушај напада на непријатеља. Стално су уцењивали и претили да ће повући своје трупе. Током читаве 1917. године непрестано су радили иза леђа Србији. Радили на очувању Аустријске монархије, подржавали Италијане око Далмације и Истре, подстрекавали Румуне да узму Банат, Бугаре да узму српске територије северно од Македоније. А када је Русија изашла из рата, изгледало је да Србији нема спаса. Но, тада је дошло до француског заокрета. На челу њене војске долазе одлични познаваоци балканских прилика Клемансо, Гиом и Депере и исход је био познат.

********

У свом уводу намерно нисам поменуо наше познате вековне „пријатеље“ и „браћу“, хрвате, јер народ, који је стално гуран од својих политичара да живи у заједничкој држави са хрватима, зна да нам хрвати нису никада били искрени пријатељи. Били су нам „пријатељи“ и „браћа“ од којих је само у јасеновачком геноциду убијено и поклано 700.000 срба! Пропорционално гледано, у односу на број становника хрватске и немачке нације, ми смо више страдали од наше „браће“ хрвата, него од званичних непријатеља немаца, јер ту не долази у обзир само јасеновачки геноцид, већ и убијање срба од стране хрвата у првом светском рату као војника аустроугарске војске, а и у другом кроз борбена дејства.

Оно што је најтрагикомичније, и поред свега што су нам учинили хрвати… и данас су неки наши интелектуалци у заблуди и тврде да су нам хрвати пријатељски народ, тврдећи да нису сви хрвати усташе. Добро, тачно је, нису сви хрвати усташе, има ту пуно добрих људи са којима можемо појединачно бити пријатељи на свакоме месту, али комплетан хрватски народ, ван усташког слоја, прећутно је прихватио ту геноцидну политику својих политичара према Србима, сложио се са њом на овај или онај начин, никад се није масовно побунио против тога (појединачно да, хрватски режисер Лордан Зафрановић и сл.). Данас, сви хрвати, усташе и неусташе, уживају сву благодет у својој држави, базираној на геноцидној политици својих политичара према србима током своје историје, где тећину Срба треба поклати, трећину покатоличити и трећину протерати.

Зашто данас, наши „пријатељи“, хрватски народ, не изврше огроман притисам на своје политичаре да се неком резолуцијом у њиховом парламенту и званично извину Србима за геноцид у Јасеновцу, макар то? Ма смеју нам се бре, спрдаче се са нама, и дан данас величају усташтво!

Причали су нам, да су у другом светском рату против фашизма устали сви „југословенски народи“, али погледајмо на основу немачког документационог матерјала, како се хрватски народ на улицама Загреба „борио“ против фашизма и немаца:

Улазак Немаца у Загреб 10. априла 1941. – Опште славље на улицама

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Овде видимо да и старо и младо код хрвата одушевљено дочекује окупаторе Немце, то је хрватски народ,  не усташе, документ говори све! Наравно, овај документарац ни под разно није могао да се прикаже у бившој СФРЈ, да не би реметио „братство и јединство наших народа.“

Истина је права да се само српски народ, као народ, диго против фашизма.
Међутим, ми срби истину требамо коначно погледати у очи по многим питањима, па и по питању „братства“ са хрватским народом.

Није нама крив хрватски народ, имају право да воле немце и да живе под њиховим патронатом и заштитништвом, то је њихов избор. За сва злодела која су нам хрвати донели током другод светског рата и у грађанском рату 1991 – 1995 најодговорнија је наша монархистичко-страначка елита која је поражене хрвате, који су убијали србе током првог светског рата, великодушно прихватила и са њима формирала Краљевину Југославију!

Да су краљ, и остала интелектуално-страначка елита, послушали премудрог Војводу Мишића, ми данас на почетку 21-ог века не би били готово пред истребљењем! Наш легендардни Војвода Мишић, који није био злонамеран према хрватима, поштовао их је као народ, иоако су се борили против Срба, предлагао је да се одцепимо од хрвата, да им дамо самосталну државу, а да:

„… Границе ће бити где их ми повучмо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго. А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити…“

говорио је је краљу Војвода Мишић у свом извештају: „Извештај краљу Александру по повратку из Сплита.“

Нисам сигуран да би хрвати у том случају имали као поражени неку државу, „очерупали“ би их италијани и аустријанци, али ајде, било како било, да су још тада хрвати имали какву-такву своју самосталну државицу, србима се касније не би десио Јасенмовац! И грађански рат 1991 – 1995. … И вероватно би с почеткомн 20-ог века живели добросуседски.

Наравно, наравно… и српска комунистичко-титоистича елита с носи огромну одговорност што смо и даље, после другог светског рата и трагедије Јасеновца, поново живели у истој држави са хрватима, али најкобнији је увек тај први погрешан корак из 1918-те.

Да смо за нашу највећу трагедију, стварање Краљевине Југославије криви ми сами, најбоље показује доња аудио секвенца из радио емисије Атлантис у којој је гостовао проф. Милан Брдар. Ову емисија са њим Биљана Ђоровић емитовала је 2008-ме.

Атлантис: Гост професор Милан Брдар
( Снимак је нешто слабијег квалитета, јер сам тада преко ТВ картице имао слабији сигнал Радио Београда, међутим све се јасно чује)

Преузми аудио секвенцу

И шта овде чујемо. Наш краљ је 01.12.1918-те у Крсмановића кући прогласио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, али без званичних представника Хрвата?!

Како сад то, па они су нам браћа, једва чекају да живе са нама у заједничкој држави. Тек 3 година касније формирана је уставотворна скупштина ове државе што само по себи говори да то није била никаква озбиљна држава, већ држава која је од самог старта била осуђена на пропаст! Наша незрела елита је ради илузије опстанка ове државе хрватима и словенцима чинила разне уступке, ова 2 народа била су привилегована у односу на Србе, још од тада се од стране српских државника форсирало лажно братство и јединство којег су опет Срби платили својом крвљу, у Јасеновцу! Наши мудраци су увек гурани у страну, све „крваве“ политичке конце доносила је наша неперцептивна, недорасла и незрела елита! Увек је то била наша квази елита, наш највећи непријатељ! Увек су бринули о другима, жртвовали су нас и наше највиталније националне интересе и у ратовима и у миру. Зато су прогресивно, ови садашњи властодршци њен најгори и најмрачнији изданак, који нас отворено и садистички понижау и уништава!

Ми тек треба да имамо и добијемо праву елиту, мудру, стручну, часну, поштену и некоруптивну, једино нас она може спасити од нестанка и ништавила!

Умало да заборавим наше „савезнике“ и „пријатеље“ енглезе из првог светског рата за које смо увек били само топовско месо, зато су нас и бомбардовали, онако „пријатељски“, на Ускрс 1944-те, и „савезнички“, крајем другог светског рата у операцији под називом: „Недеља пацова„. Детаљан извештај о томе можете прочитати на овој страници».

П.С.

Данас 25.06.2011-те на захтев „dugmica“ дајем целу емисију из које сам претходно издвојио један део говора професора Брдара. У овој емисији Атлантиса из 2008-ме поред професора Милана Брдара гости су били Душан Пешић, новинар Политике и Милојко Будимир, секретар друштва Срба из Хрватске. Тема емисије је била прећуткана истина из наше новије историје, од почетка стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и за време другог светског рата, затим комична тужба Хрвата против Србије за тобожњи геноцид за време грађанског рата 1991 – 1995 у бившој Југославији. Аутор и водитељ емисије је госпођа Биљана Ђоровић.

Преузми емисију

27 реаговања to “Сведочанства: Енглези радили на уништењу Србије, шокантно откриће Драгољуба Живојиновића у Лондону!”

  1. dugmic Says:

    Nebojsa pozdrav,
    Ako imas celu emisiju sa prof. Brdarom iz 2008. postavi. Nema veze ako se cuje slabije.

    • Небојша Says:

      Уреду Дугмић, поставићу је до краја дана на крају горњег текста.
      Поздрав.

    • Небојша Says:

      dugmic,
      Поставио сам целу емисију.

  2. bokisingl Says:

    Koliko mi je poznato engleska obaveštajna služba je odgovorna što je Srbija bila uvučena u drugi svetski rat protiv Nemaške iako je Srbija bila potpisnik Pakta, koji je trebao da Srbiju sačuva od posledica ratnih razaranja. Naime, engleska obaveštajna služba je potplatila organizovanje martovskog puča u Beogradu, kojim je u ime srpskog naroda demonstracijama na ulicama Beograda pod sloganom „Bolje rat nego pakt“ poništen potpisani Pakt sa Nemačkom. Kasnije je komunistička istoriografija sebi pripisala zasluge za rušenje navedenog pakta sa Nemačkom, ali čak i da je tako Komunisti iz predratne Jugoslavije nisu bili legalni predstavnici ni te Jugoslavije niti srpskog naroda.

    Kao što je poznato za vreme drugog svetskog rata Komunisti su organizovali diverzije protiv nemačke vojske najčešće na teritorijama gde su živeli Srbi, zbog čega su Nemci vršili odmazde streljanjem 100 Srba za jednog Nemca.

    Eto kako su i Englezi i Hrvati, ali i Komunisti zajedničkim aktivnostima „pomogli“ Srbiji i srpskom narodu, jer Komuniste je pre i za vreme II. sv. rata predvodio Hrvat – austrougarski kaplar iz I. sv. rata zvani Josip Broz Tito, inače rangiran na 10. mestu najvećih svetskih zločinaca, zbog toga, što je tokom njegove političke karijere ubijeno oko milion ljudi, od čega su najveći broj školovanih i Srba sa drugačijim političkim i verskim opredeljenjima.

  3. dugmic Says:

    Nebojsa hvala puno

    • Небојша Says:

      Нема на чему.
      Поздрав.

  4. Vesna1 Says:

    У прилог овом одличном тексту и нашим “чувеним савезницима“

  5. * Says:

    Pre svega „narodi“ koji su imali vladarske osvajačke kolonijalističke ambicije i imaju teritorijalne i resursne pretenzije prema Srbiji su i javno podmukli neprijatelji i u institucijama Srbije protiv legitimnih legalnih interesa međunarodno pravnog genetski spskog tvorca srpske države.Oni koji se uporno promovišu kao Srbi iz političkih razloga uspostavljanja nad nacionalne hegemonije, samoopredeljeni kao međunarodno odobreni vladari SrbijI,tvorci neke svoje ne srpske „srpske“države,politički tutori najveći neprijatelji slobode samorazvoja srpskog naroda i u Srbiji i u svetu ! I u okruženju i u
    Srbiji je puno takvih balkanskih i evropskih „naroda“ koji su u stvari podmukli političari „u ime naroda“a koji vojno ekonomsko politički silom svršenih činova uspostavljaju svoju kao“narodnu“ nad narodnu vlast komotniju na tuđoj nego na svojoj teritoriji svojega porekla !!!
    Neću da gledam „istini u oči“!…pogledajmo istini u činjenice !…ko su i odakle oni koji hoće da vladaju nad srpskim razvojem prema svojim interesima ovde u Srbiji na takav evidentno podmukli poguban način,predstavljajući se kao „Srbi“odakle su došli u institucije Srbije,ko ih je pozvao,ko odakle poslao ko im odobrio,…ko treba da ih razvlasti i pošalje tamo odakle su došli,da tamo njima prave od sebe vladare…svi narodi u svetu su ugroženi tom tutorskom vladarskom hegemonističkom „politikom“koja ne poštujući univerzalno prihvatljivu logiku svim narodima međunarodne zajednice jeste kriminalna.Generalizovati antisrpsku“politiku“kao nacionalno Američku,Englesku,Nemačku u smislu Englezi,Amerikanci,Nemci..su protiv nas,mrze nas,i slično je preterano neprecizno i nemože podeliti odgovornost njihovih vladajućih pojedinaca sa njihovim narodima.

  6. Ninoslav Bircanin Says:

    Uz svo postovanje Akademika Zivojinovica ovakva pisanja su krajnje sumnjiva i nedobronamerna.Gotovo ceo jedan vek je prosao od stvaranja Kraljevine SHS .Sada posle toliko godina pojavljuju se neki likovi koji pricaju svoje verzije gde je Kralj Aleksandar pogresio prisivaju mu se osobine megalomana ko zna sta.To je jako ruzno i nedobronamerno i izgleda kao da dolazi iz komunisticke kuhinje.Kao da Blazenopocivsi Kralj Aleksandar nije licno prolazio kroz pakao i golgotu svog naroda.,i ispada da nije bio dovoljno dobar Srbin.On praunik Vozda Karadjordja.Svi vi kji to pisete niste dostojni ni da mu ime izgovorite.Po toj teoriji onda biste mogli da kritikujete Karadjordja Kneza Lazara i ostale Srpske vladare jer svi su oni bili samo ljudi znaci imali su pravo i da pogrese.Uostalom najbolji pokazatelj da niste u pravu je odnos Vladike Nikolaja Velimirovica prema Kralju Aleksandru .Vladika Nikolaj je bio strogi kriticar svega sto nije bilo cestito u Srpskom narodu a prema Kralju Aleksandru je imao najvece postovanje i iskreno divljenje.Na kraju posluzicu se jednim Njegosevim stihom ;Pokoljenja djela sude.Ali ne ovakva pokolenj Bezbozna i nepostena.

    • Небојша Says:

      Ninoslavе Bircaninu,

      Најжалоснији примери у српском народу су људи попут вас, јер сурову историјску реалност српског народа, гледају кроз затворену призму „светих догми“ у којој стављате и Краља Александра, који је направио катастрофалну грешку формиравши Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, али без званичних представника Хрвата!?? По томе се види да је та држава неозбиљна, КАО И НАШ КРАЉ, како можеш правити државу без званичних представника једног од народа са којим правиш ту државу, ало…?!

      И то ког народа, народа џелата према српском народу, хрвати су убијали Србе у првом светском рату.

      Да није било те краљеве грешке, не би се десио Јасеновц…!

      Краљ није обичан човек, зато је и краљ, он нема права на грешку, јер његове грешке није трпео само он, ВЕЋ ЦЕО СРПСКИ НАРОД! Потпуно непотребно! Његова незрелост и неспособност да у правом моменту сагледа и перципира садашњост и будућност, говори нам да је краљ директни кривац за гробницу српског народа, Југославију! Понављам… да није било те краљеве грешке, не би се десио Јасеновц…! Не би се десио ни злочин хрвата према Србима у грађанском рату 1991 – 1995!

      Војвода Мишић га је мудро упозоравао, али краљ није хтео да слуша мудрије од себе! Да га је послушао… не би се десио Јасееновац са 700.000 непотребних жртви, а не би се дешавало ни ово што се данас дешава, ови најтежи тренуци у српској историји!
      Краљ је својом космички КАТАСТРОФАЛНОМ ГРЕШКОМ, оскрнавио свете жртве српских јунака у првом светском рату, који су док су умирали изговарали:

      „Живела Србија…!“

      А не Југославија…!!

      Ови свети српски ратници нису гинули за Југославију, већ за Србију!!

      Не можете упоређивати Краља Александра као праунука Вожда Карађорђа, са њим, јер Вожд Карађорђе се борио за Србе, Србију, и сигуран сам да не би одобрио уједињење са хрватима који су се борили против Срба. Исто тако Краља Александра не можете поредити ни са светим кнезом Лазаром, који се борио за Србе, Србију и српску државност, и он, сигуран сам, не би одобрио ТАКАВ ОЧИГЛЕДАН РИЗИК И КОБНУ ГРЕШКУ, прављење заједничке државе са УБИЦАМА СВОГА НАРОДА! Хрвати су то искористили, ову државу коју су створили, створили су планским геноцодом над Србима! Захваљујући краљу Александру… миц по миц, мало по мало …и питам ја вас… зашта су то Срби вековима гинули! Погледајте стварност, пред нестанком смо човече!

      Кад ћемо једном да мислимо на себе, а не на цео свет?

      Непотребно мешате и бркате Владику Николаја и доводите га у везу са краљем, само да би рационализовали и оправдали краљеву катастрофалну грешку, прављења гробнице за српски народ – Југославију!
      Ни Владика Николај, да је могао да одлучује, не би правио заједничку државу са џелатима Срба, не!

      А ево га најсвежији изданак лозе Карађорђевића, принц Александар, права срамота за српски народ! Он хвали Тадићев потез хапшења српског хероја Ратка Младића, јер ће нас то „приближизи ЕУ“ која нам узгред отима КиМ, разбија нас преко ове квислиншке власти!

      Да је Вожд Карађорђе жив… од срамоте би се одмах вратио у гроб.

      Побеснели престолонаследник Карађорђе (Видовдан, Газиместан)
      „Ћутите…! Ммоооо…. имате поштовање…! Поштовање…!!

      Поштовање… а?

      Што се тиче мене, имам више поштовања према камену, него према овој бруци и срамоти за српски народ…!

  7. Petar Says:

    Kad god neki Srbin piše o hrvatstvu, ne može se osloboditi utiska stravičnih jasenovačkih klanica i kraških jama kao masovnih grobnica.
    Međutim, i tu je potrebna velika doza hladnokrvnosti i sumnjičavosti, jer su ti zločini pripisani jednom malom narodu koji je teško stradao kroz istoriju, koji je skoro potpuno uništen, a čiji su ostaci već jedva prepoznatljivi u preostalim sićušnim čakavskim enklavama.
    Glavni izvršioci zločina nad svojom pravoslavnom braćom mahom su Srbi katolici, instrumentalizovani kao slepo oruđe u rukama tradicionalnih srpskih neprijatelja.
    Ogroman broj svetskih naučnika odavno je u svojim naučnim radovima dokazao da je Rimokatolička crkva vekovima istrajno delovala kao vodeća svetska zločinačka organizacija, lišena bilo kakvih moralnih skrupula i rukovođena najogoljenijim makijavelističkim principima.
    U svojoj želji za univerzalnom svetskom dominacijom nije se nimalo ustručavala da na najsuroviji način likvidira pojedince, društvene grupe i uništi cele narode, ako su joj stajali na putu i makar pasivno se suprotstavljali.
    Činjenica je da je hrvatski narod istorijski zaista postojao, da je pripadao slovenskom narodnom stablu i imao sopstveni jezik, čakavski, izvorno blizak zapadnoslovenskoj jezičkoj grupi.
    Taj narod je turskim najezdama skoro potpuno uništen i njegovo istorijsko ime se sačuvalo isključivo kao obeležje vrlo tankog sloja feudalne vlastele, koju su ugarski vladari jednostavno preselili iz ugrožene i opustošene čakavske u stranu, kajkavsku (slovenačku), sredinu.
    Među današnjim hrvatima veoma su retki oni koji imaju bilo kakvog genetskog dodira sa izvornim Hrvatskim stanovništvom.
    Po svim istorijskim pokazateljima, njima je kao Srbima katolicima hrvatsko ime organizovanom akcijom Rimokatoličke crkve u masi nametnuto tek u drugoj polovini devetnaestog veka.
    Današnji “hrvatski narod” veštačka je kreacija Rimokatoličke crkve, unapred zamišljena kao instrument jednog zločinačkog projekta, utemeljenog na težnji da se srpski narod uništi unijaćenjem, pokatoličavanjem ili potpunom fizičkom likvidacijom, kako više ne bi predstavljao prepreku daljem prozelitskom prodiranju na istočnoevropske prostore.
    Projekat nije unapred dat kao gotov i zaokružen.
    On je postepeno sazrevao, imajući u prvoj fazi ilirsku, a u drugoj jugoslovensku opciju.
    Pri svakom pokušaju preispitivanja nametnutih ideoloških obrazaca i kvazietičkih vrednosti možemo sagledati koliko se volja za moć preoblikovala u kontrolu ljudskog uma i uspela da svoju totalitarnu prirodu predstavi kao najviše demokratsko dostignuće.
    To sistematsko oblikovanje se vrši kontrolom glavnih medija i usavršenim sredstvima manipulacije, u okviru globalnog medijskog poretka kojim dominiraju najjače industrijske sile i njihove mastodontske korporacije.
    Odsustvo svake kontrole nad njihovim manipulativnim tehnikama i propagandnim projektima pravda se načelom slobode štampe.
    Javni i zakulisni centri moći ne trpe nikakvu alternativu niti diversifikaciju pristupa medijima, izvorima informisanja, proveravanje činjenica itd.
    Idealizovana slika zapadne demokratije medije predstavlja kao pouzdane i sveprisutne, prkosne i tvrdoglave, do zajedljivosti kritički raspoložene i nepotkupljive, aktere političkog procesa koji požrtvovano čuvaju slobodu govora i obezbeđuju pravo građana da budu o svemu obavešteni.
    Ali kad se dirne u okoštale ideološke stereotipe i doktrinarne predrasude, e tog nepodobnog gomila odmah frenetično optužuje za“govor mržnje” i zamenom teza on postaje izvor netrpeljivosti.
    Vladari sveta i njihove polukonspirativne centrale ubeđeni su da je kriza demokratije ( onoga što oni zovu demokratija ) prouzrokovana njenim neumerenostima.
    Da bi se demokratija sačuvala ljudi se moraju svesti na idiotizam prosečnosti, mora im se nametnuti apatija i poslušnost, a pažnja zaokupiti perifernim zbivanjima, senzacijama i spletkama( žuta štampa,serije ,filmovi, afere itd.).
    Ogromna većina građana ugrožava demokratiju tako što se suprotstavlja njenoj instrumentalizaciji i krajnjoj formalizaciji od strane političke elite, privrednih korporacija i najsnažnijih finansijskih institucija.
    Prozapadne političke partije, mediji i takozvane nevladine organizacije za novac služe neprijateljima sopstvenog naroda i bore se protiv njegovih egzistencijalnih interesa , kako u svetu tako i kod nas.
    Na javnoj sceni strani plaćenici su toliko bučni, da uspevaju u drugi plan potisnuti trezveno i razložno rasuđivanje srpskih intelektualaca, koji se ne prodaju za šaku dolara; koji nisu spremni da ličnu savest i akademski moral žrtvuju za ljubav solidne materijalne situiranosti na osnovu isplata na šalterima zapadnih ambasada ili preko računa sumnjivih fondacija.
    Istakao sam reč bučni tu se ustvari radi ne samo o plaćenicima nego i o onima koji predstavljaju ( bez uvrede ) onaj slabiji , nacionalno nesvesniji , moralno nedograđeniji etnički supstrat koji je u drugačijim socijalnim i političkim okolnostima iskazivao spremnost na pokatoličavanje i islamizaciju , a njihova zaglušujuća bučnost se manifestuje u verbalnom kontaktu sa nekim ko brani svoj nacionalni integritet i dostojanstvo , a sredstva se nebiraju međutim često se javlja u obliku iznošenja gomile raznih podpitanja čak i van konteksta ,zatim nepovezanog pozivanja na lica i događaje iz bliske ili daleke prošlosti koja su opet neargumentovana i često van konteksta , a sve u cilju potpaljivanja mase koja sluša ili da bi im se sagovornik prikazao nedostojnim pažnje ili jednostavno da bi se tema rasplinula i razvodnjila , a sagovornik izbacio iz takta .
    Primera radi pokušaj da objasniš nekome toriju zavere ,globalne ,svetske koja je usmerena na čitavo čovečanstvo ili samo ovu malu koja je okrenuta protiv Srba i Srbije , a odmah će se čuti kako je u pitanju filozofiranje , naučna fantastika , paranoja , previše krimi filmova , već ofucano “ko` da smo mi nekome važni “ ili “oni da hoće odavno bi uradili to o čemu pričaš” , a naj gora fraza je ona “pa dobro i da je to tako šta mi tu možemo” .
    Predaja je najgora , mi ipak tu nešto možemo jer da nemožemo oni bi odavno uradili ono što su naumili , ali o tome šta možemo ću malo kasnije .
    Međutim nije ovo bio smisao mog obraćanja Tebi već osvrt na Birčaninov komentar ,a povod kojim Ti se obraćam je tema koju si sam načeo , a to je da bi sve bilo drugačije da je kralj poslušao Mišića .
    Da , mnogo čega nebi bilo da ga je poslušao , ali jasenovac bi se svakako dogodio jer netrpeljivost kreata , pardon kroata tj. krv-vrata htedoh reći hrvata naime onih koji su kreirani od Srba što sami sebe ,a i ostali ih zovu hrvatima ( namerno pišem malim solovom jer nije u reč o pravim Hrvatima ,narodu, oni su isčezli i postoje još ponegde u tragovima , ali genetski vrlo razvodnjenim ) , dakle njihova netrpeljivost potiče od pre nekoliko vekova , a potaknuta je , inicirana i potencirana od katoličke sekte koju nazivaju crkvom( a nešto kasnije ću i o crkvi) .
    Pa evo nešto o tom odnosu braće kreata prema nekreiranima odnosno izvornima , dakle takozvanih hrvata prema Srbima .
    Kreatori hrvatske nacionalne svesti sistematski produkuju antisrpsku mržnju, imajući u vidu da samo postojanje srpskog naroda predstavlja najveću smetnju realizaciji ideološke floskule o hrvatskom državnom i istorijskom pravu .
    Čak i pre Jelačićevih krvavih pohoda revolucionarne 1848. ( slom feudalizma) hrvati su nameravali da stvore veliku, etnički čistu i katoličku hrvatsku državu , pa ni danas nisu mirni imajući to što je trenutno pod njihovom okupacijom ( da , namerno kažem okupacijom jer npr . Dalmacija nikada nije pripadala državi Hrvatskoj , što je svak normalan znao uvek i od uvek , pa je to znajući i Moša Pijade dao predlog josipu brozu 1944. što je ovaj odbio 1945. ,a reči je bilo da Dalmacija bude autonomna oblast Jugoslavije ) .
    Stoga što Srbi nisu bili spremni da se odreknu svoje nacionalne posebnosti i svoje srpske pravoslavne vere, stalno su se nalazili na udaru hrvatskih političkih stranaka i mnogih veoma istaknutih pojedinaca, koji su hrvatsku državnu misao zasnivali na tzv. državnom i istorijskom pravu…
    Ideje o genocidnom uništavanju Srba, o velikoj, etnički i katolički čistoj Hrvatskoj nadživljavaju sve državne okvire, političke i društvene sisteme.
    Kao crvena nit, one se provlače još mnogo pre Ante Starčevića, Eugena Kvaternika, Mihovila Pavlinovića, Josipa Franka, Frana Supila, Stjepana Radića i Ante Pavelića do Franje Tuđmana .
    Ni danas se po tom pitanju ništa značajnije nije promenilo, samo su se metodi genocida u međuvremenu usavršavali.
    Dogod je to tako, treba znati da Hrvatska neće moći da se oslobodi genocida i da neće odustati od davnašnje težnje da proširi svoje državne granice na račun susednih etničkih i državnih prostora, kako bi popravila svoj ne mnogo srećan geopolitički položaj.
    Mnogim ljudima širom sveta bio je neshvatljiv hrvatski genocidni zločin nad pravoslavnim Srbima tokom Drugog svetskog rata, koji je po monstruoznosti zločinačkih metoda i tehnike uveliko prevazišao hitlerovske.
    Nemoguće im je bilo razumeti da se nešto tako uopšte desilo, da je bilo moguće, a pogotovo razlozi zašto se dogodilo.
    Zato je ta zbivanja neophodno proučavati u dužem istorijskom kontinuitetu, kroz faze manifestovanja zločinačkih ideja, političko proklamovanje zločinačkih namera i pristupanje izvršenju masovnih zločina.
    Dokle god se pitanje genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj bude posmatralo u kraćim vremenskim odsecima, nećemo imati nužna objašnjenja te pojave, već ćemo bacati krivicu čas na ovu, čas na onu sredinu, na jedan ili drugi režim, versku zajednicu ili poneku znamenitiju ličnost.
    Događaće se, kao što se već i desilo, da se genocid nad Srbima, počinjen od strane ustaša, pokušava objasniti:
    • čak i nekim rasnim karakteristikama hrvata,
    • navodnim brutalnim postupcima koje su u hrvatskoj počinili vladajući režimi između dva svetska rata (1918-1941), tzv. velikosrpskom hegemonističkom politikom i šestojanuarskom diktaturom.
    Nisu bili retki pokušaji da se ustaški krimen opravda i umanji, da se, radi mira u kući, uspostavi ravnoteža u krivici između zločinaca i njihovih žrtava.
    Koreni antisrpske genocidne politike potiču i pre XVI i XVII veka.
    Kako je srpska država ostala bez vladara u XIII veku (a srpska vlastela bila nevoljna da prihvati novog vladara Uroša V koji je bio i mlad i neiskusan pa ga prozvaše Uroš nejaki ) najveći srpski neprijatelj (zapadno rimsko carstvo tj. katoličko carstvo ) je gledao da osvoji teritorije i proširi svoj uticaj .
    Kratka digresija da bude jasnije
    Jer šta je ustvari suština ,Hrišćanstvo je bilo jedinstveno dok nije priznato kao državna religija , a onda kreće razdor .
    Kao osnivač nove vere i crkve, Isus Hrist je svojim apostolima ostavio princip sabornosti kao osnovni vid rešavanja svih teoloških i crkveno-organizacijskih pitanja.
    Apostoli su bili osnivači prvih crkvenih opština, koje su nešto kasnije nazivane apostolskim crkvama, od kojih su najvažnije bile:
    • jerusalimska,
    • rimska,
    • antiohijska,
    • efeska i
    • aleksandrijska.
    U prvo vreme najveći ugled je imala jerusalimska, kao crkva mesta Hristovog stradanja i vaskrsenja.
    Već u četvrtom veku Rimska crkva nastoji sebi pribaviti primat nad ostalim, plasirajući izmišljotinu da je apostol Petar bio njen prvi biskup, a uz to i laž da je upravo njega Hristos lično imenovao za svog zamenika.
    Lažno se predstavljajući kao naslednici Petrovog biskupskog trona, rimske pape su uporno zahtevale da im sve ostale pomesne crkve priznaju jurisdikcioni primat i vlast nad celom crkvom.
    Time je iz temelja potkopan izvorni princip sabornosti i apostolske, odnosno episkopske ravnopravnosti, a u crkvu smišljeno uvođen autokratski i monarhijski princip.
    Mada je apostolska i episkopska vlast bila isključivo duhovnog karaktera, rimske pape su sve otvorenije težile i svetovnoj dominaciji.
    Takva njihova nastojanja su i dobila realnu podlogu tek u četvrtom veku, kada je u Rimskom carstvu hrišćanstvo proglašeno državnom religijom
    I prvih pet vaseljenskih sabora su sazivali rimski carevi, a na njima, iako su učestvovali skoro svi hrišćanski episkopi, nikada nije lično bio prisutan rimski papa.
    Pretenzije rimskih biskupa izazivale su sve veće nemire i stvarale velike unutrašnje crkvene probleme.
    Krunišući 800. godine Karla Velikog rimskom carskom krunom, papa je za sebe prisvojio pravo krunisanja vladara uopšte, proklamujući sopstvenu superiornost nad svetovnom vlašću.
    Od tada insistiranje na jurisdikcionom primatu nad celom hrišćanskom crkvom postaje sve agresivnije i beskrupuloznije.
    Krajnji moralni razvrat biskupskog trona i crkvene hijerarhije u desetom veku nazivaće se periodom crkvene pornokratije.
    Do definitivnog raskola istočne i zapadne hrišćanske crkve je došlo 1054. godine, a nekoliko decenija potom pape su povele sedam krstaških ratova pod izgovorom da žele da oslobode Hristov grob od vlasti nevernika, ali je njihov glavni cilj, pored pljačke kolosalnih razmera, bio da se potisne istočna crkva, uz preobraćanje ili istrebljenje njenih vernika.
    I narednih vekova Rimokatolička crkva nastoji najraznovrsnijim metodama, od ubeđivanja i primamljivih obećanja do golog nasilja i masovnih pogubljenja, da ovlada nad istočnim hrišćanima, polatini njihove crkve ili da ih po unijatskom obrascu pripoji.
    Taj posao(osvajanje teritorije i proširivanje uticaja) im je bio u mnogome olakšan tek posle “smrti”(ubistva) Uroša IV, jer su ga sinhronizovali sa najezdom turaka , dakle nije srpska država samo ostala bez vrhovnog , već je bila i napadnuta.
    Da budem jasniji npr. nije bila bitka na Kosovu samo 1389 . već ih je bilo i pre i malo posle.
    Međutim nije samo neprijateljstvo katoličkog carstva i sve intenzivnije najezde turaka predstavljalo neki neverovatan i snažan problem koji je slomio srpsku državu već je tu bio i veliki unutrašnji problem nesloge ,podeljenosti i rivalstva ( npr. Markov otac Vukašin je ubio Momčila da bi mu preoteo ženu , obojica su bili karaljevi svojih malih kraljevstava Momčilo u hercegovini Vukašin u istočnoj crnoj gori) .
    E tako podeljne ih je bilo lakše uništiti , međutim ni to nije bilo tako lako kako su oni mislili(jer su naši sitni vlastelini bili veliki junaci i ratnici ) bilo je potrebno da se pojavi neki ujedinitelj koji će ih sve zajedno povesti u sigurnu smrt ( Lazar ) , ali da bi stvar bila sigurna trebao im je i neki koji će ih oslabiti ( Vuk ) koji će ih izdati i neće biti tu kada im je najpotrebnije .
    Tako su posle velikog kosovskog boja 1389 sva mala kraljevstva , kneževine , vlastelinstva despotovine , banovine obezglavljena , a narod prepušten bez (vojsko)vođe da preživljava i bori se kako zna i ume protiv Ugara (podržanih svesrdno od katoličke crkve ) i turaka .
    I sve je manje taj otpor bivao organizovan vojnički , a sve je više postajao uskočki i hajdučki .
    I što nisu okupirali turci okupirali su ugari sa katoličkom crkvom jer im je to bio najlakši način, da bez rata i sukoba prvo narod prihvatajući promenu vere pomeni i ime (jer im je objašnjeno da je to isti narod samo što se pravoslavni nazivaju Srbi , a katolici hrvati) , a zatim kada više nema srpske vere ni imena lako im je i zemlju koju nastanjuje taj narod nazvati hrvatska, ugarska, austrija ili bilo kako.
    Međutim ta dva procesa katoličenje i okupacija takozvano unijaćenje su dva procesa koji su se odvijali uporedo i bez da su ikoga u narodu pitali jer nisu ni morali narod je bio bez vladara i bez vojske .
    Nastanjeni na svojim posedima ,ali sa novim gazdama, kako duhovnim tako i svetovnim, Srbi su bili izloženi dvostrukom pritisku: pritisku pokmećivanja i unijaćenja(a unijaćenje je podrazumevalo katoličenje) .
    Kako su oni po svaku cenu želeli da sačuvaju status slobodnih seljaka i status vojnika – krajišnika – žestoko su se opirali i pokmećivanju i unijaćenju, koje bi u osnovi izmenilo njihov društveni položaj.
    Poznati po verskoj isključivosti, čime se odlikovalo čitavo društvo ondašnje feudalne Evrope, hrvatski staleži (pokatoličeni i pounijaćeni Srbi nagrađeni za svoju transformaciju ,ali i oni mali neznatni ostaci izvornog Hrvatskog naroda) doneli su na svom saboru 1608. godine i poseban zakon koji je na svojoj teritoriji javna prava priznavao samo pripadnicima katoličke vere.
    Taj zakon bio je u skladu sa poznatom devizom: čija zemlja onoga vera.
    U skladu sa svojom funkcijom, svojim položajem u staleškom društvu, te devize posebno su se držali zagrebački biskupi, ali i drugi feudalni veleposednici.
    Princip izražen u toj devizi njima je odgovarao ne samo iz verskih, već i iz ekonomskih razloga.
    Naime, srpsko pravoslavno stanovništvo nije, poput katoličkog, bilo obavezno da katoličkoj crkvi i njenom sveštenstvu daje razne dažbine.
    Sačuvavši status slobodnih seljaka i po prelasku pod tuđu vlast i uključujući se u vojnogranični sistem, ogroman broj Srba nisu postali kmetovi.
    Samim tim oni nisu bili obavezni da plaćaju brojne feudalne dažbine.
    Da bi ih na to privoleli, feudalci su se služili svim raspoloživim sredstvima, ne prezajući ni od fizičkih obračuna sa žilavim i nepokornim “pravoslavnim šizmaticima.”
    Koliko je verska netrpeljivost, potkrepljena ekonomskim motivima, pohlepom i zavišću, dolazila do izražaja, svedoči podatak da je 1700. godine Ambroz Kuzmić , na dužnosti upravnika poseda Zagrebačke biskupije, pisao da je Vlahe ( to je jedan od naziva koji su koristili za Srbe samo da im naziv nacije nebi izgovarali) bolje poklati nego išta drugo, jer oni u svakom pogledu škode državi i carskoj svetlosti, koji sa šizmaticima nikada neće biti mirni ni spokojni.
    Razumljivo, trebalo ih je poklati zbog toga što:
    • nisu bili kmetovi,
    • nisu bili katolici,
    • nikako nisu hteli da prihvate status feudalno zavisnih podložnika sa svim teretima na koje su ovi bili obavezni…
    Tako već u osvit XVIII veka nailazimo na podatak da su feudalni krugovi Austro-Ugarske oblasti pod nazivom Hrvatska , iz razloga klasnog i verskog antagonizma, bili spremni na genocid protiv srpskog pravoslavnog stanovništva, koji je zatečen na toj teritoriji, a koje je kršilo njihovo “pravo” feudalnih gospodara.
    Prema njima su se odnosili kao prema uljezima, zanemarujući činjenicu da je tu Austro-Ugarska carevina uljez na tuđoj teritoriji , osim na onom delu koji je nekada davno bilo Hrvatsko kraljevstvo ,ali predato abdikcijom odnosno kapitulacijom Hrvatskog kralja Ugarskoj dok ostale teritorije (Slavonija i Dalmacija) nisu nikome predate, već naprosto anektirane ili kako god to drugačije nazvali, Srpske teritorije .
    Takav odnos prema Krajišnicima, u prvom redu prema Srbima pravoslavne vere, prenosio se sa kolena na koleno i očuvao se do naših dana.
    Feudalci Austro-Ugarske oblasti pod nazivom hrvatska i Slavonije koja je Srpska oblast okupirana i nasilu pripojena Austro-Ugarskoj carevini , su imali moćan uticaj i posle sloma feudalizma 1848. godine, u građanskom i kapitalističkom društvu, na koje su preneli svoje poglede i svoja opterećenja iz ranijih perioda istorije.
    Zahvaljujući tome stari nesporazumi ne samo da nisu prestali, nego su preneti u novi društveni i politički sistem, koji su svom silinom trovali, opterećivali i razjedali.
    Da bih delimično ilustrovao domete hrvatskog antagonizma u odnosu na dalmatinske Srbe, gde je on inače bio mnogo blaži nego u Austro-Ugarskoj oblasti pod nazivom Hrvatska i Slavoniji koja je Srpska oblast okupirana i na silu pripojena Austro-Ugarskoj carevini, evo citata fragmenta iz pisma dubrovačkog prote Đorđa Nikolajevića iz 1848. godine, upućenog vladiki Jeroteju Mutibariću, u kome se prota žali da zagriženi hrvatski šovinisti (Srbi promenjene vere i imena nacije koji su prihvatili Austro-Ugarsku carevinu kao sebi nadređenu ) prete da će dubrovačke Srbe saseći u komade.
    To pismo se čuva u Historijskom arhivu u Zadru, u spisima pravoslavne dalmatinske eparhije, a iz njega se vidi da su se plamenovi hrvatske mržnje stišali, kad je do njihovih aktera stigla vest o reagovanju kotorskih pravoslavnih Srba.
    Kako prota navodi, kotorski Srbi poruče hrvatima (Srbima promenjene vere i imena nacije koji su prihvatili Austro-Ugarsku carevinu kao sebi nadređenu) da ne tuku tamošnju braću, jer ako taknu i jednoga, oni ni jednog katolika( odnosno pohrvaćenog Srbina) u životu ostaviti neće.
    No i ova pretnja razjarene hrvate nije mogla ukrotiti, dok im ne stigne drugi glas, koji u slučaju obistinjenja ne bi imao šale, da se pod gradom Budvom ukrcalo u brod deset iljada Crnogoraca, koji dolaze hrvatima u pohode, i da ih pitaju, šta će oni sa Srbima.

    Iz prethodna četiri pasusa vidimo sledeće :
    • Da je Dubrovnik bio ako ne čisto ono bar većinski Srpski grad ( jer ko su bili ti šovinisti nego pokatoličeni Srbi i koga su kinjili nego Srbe )
    • Kotorski pravoslavni Srbi- znači da su u Kotoru živeli Srbi isto kao i u Budvi dok naziv crnogorci govori o oblasti u kojima se ova mesta nalaze

    Apsolutna identifikacija verskog i nacionalnog vodila je instrumentalizaciji bivših Srba, novopečenih hrvata, u borbi protiv njihovih pravoslavnih sunarodnika, a paralelno s tim, sistematskoj indoktrinaciji s platofrme baziranja hrvatske nacije i njenog demografskog obima, ne na prirodno i istorijski nastaloj etničkoj zajednici, nego na proizvoljnoj konstrukciji političkog naroda i pozivanju na istorijsko pravo, proisteklo iz davnašnjih feudalnih pravnih akata.
    Pošto Srbi nikada nisu prihvatali da su deo tako zamišljenog hrvatskog političkog naroda niti su pristajali da se odreknu sopstvenog, čvrsto ukorenjenog i velikim istorijskim iskušenjima podvrgavanog, nacionalnog identiteta, politički jaz između Srba i hrvata bio je nepremostiv.
    Iz tog razloga je dolazilo do neprestanog žestokog međusobnog sučeljavanja i rađanja netrpeljivosti, koja je u određenim hrvatskim građanskim i malograđanskim krugovima dobila protivsrpske genocidne karakteristike.
    Mnogi su i pouzdani su podaci koji nedvosmisleno potvrđuju da je do krize u odnosima između hrvata i Srba u SR Hrvatskoj, uoči sloma druge Jugoslavije, došlo zbog toga što su u toj republici zavladale političke stranke i ličnosti kojima je na srcu ležala nacionalno-politička ideologija utemeljena na ideji da na hrvatskoj državnoj teritoriji može da postoji samo jedan, i to hrvatski konstitutivni narod.
    S tog aspekta je i mogućnost saradnje sa ostalim južnoslovenskim narodima prihvatana pod uslovom da se ostvari nad njima hrvatska i rimokatolička hegemonija.
    Objektivnosti radi, mora se navesti da su neki od istaknutih hrvatskih intelektualaca, kao što su Imbro Ignjatijević Tkalac, Andrija Torkvat Brlić i August Šenoa, polovinom devetnaestog veka upozoravali na istorijsku promašenost takve politike, ali su oni ostajali u beznadežnoj manjini.
    Vatreni zagovornici politike zasnovane na hrvatskom državnom pravu bili su svesni da je to pravo jedan od glavnijih remetilačkih činilaca u odnosima između Srba i hrvata.
    Uprkos tome, i baš zbog toga, oni su se čvrsto držali toga, smatrajući da je to važnije od sporazuma i sloge sa Srbima.
    Najuverljivije dokaze o tome nalazimo u nacrtu sporazuma o zajedničkim političkim nastupima Hrvatske pučke seljačke stranke i Stranke prava.
    Ovakve retrogradne ideje i ideologije su nalazile pogodno tlo i zbog toga što je hrvatska tokom čitave druge polovine XIX i početkom XX veka u društvenom i političkom pogledu sačuvala polufeudalni karakter.
    Bivši feudalci, posebno bogate velikaške veleposedničke porodice, dobrim delom stranog porekla, i dalje su svojim kapitalom, moćnim vezama i ugledom, igrale značajnu ulogu.
    Dakle takva hrvatska nacionalna misao, s obzirom da je po suštinskim karakteristikama recidiv feudalnog društva, nikako ne može biti usklađena sa moralnim građansko-demokratskim shvatanjima, pa zato i savremena hrvatska politika nije mogla biti ništa drugo nego “nedemokratska, ekskluzivno hrvatska i rigidna antisrpska.”
    Sve do prvog svetskog rata negirano je postojanje Srba na području starih kraljevina Hrvatske i na području Slavonije, dok je Frano Supilo tvrdio da ih nema ni u Dalmaciji.
    Da bi se ova politička fikcija – da u Hrvatskoj nema Srba – i u praksi ostvarila, preduzimane su mnoge administrativno-političke i kulturno-prosvetne mere.
    Sa tim zadatkom i sa takvim namerama u pojedinim statističkim prikazima Srbi nisu iskazivani po nacionalnoj pripadnosti, što je, recimo, bio slučaj sa neuporedivo malobrojnijim Ciganima i Jevrejima.

    Srbi su iskazivani po religioznoj pripadnosti, kao hrvati grčko-istočne vere.

    Tako je, na primer, Srpska pravoslavna crkva redovno nazivana “grčko-istočnom” i “grčko-nesjedinjenom”.
    U određenim krugovima, posebno u pravaškoj i franko-furtimaškoj štampi, Srbi nikada nisu nazivani svojim nacionalnim imenom, već raznim pogrdnim, kao što su:
    • Vlasi,
    • Cigani,
    • grčko-istočnjaci,
    • Skipetari (tj. Šiptari),
    • Bizantinci,
    • dotepenci,
    • nakot,
    • nakot vlaški,
    • nakot vjere pravoslavne,
    • tako- zvani Srbi,
    • oni koji sebe krste Srbima,
    • oni koji se siju gde im mjesto nije i slično.

    Ante Starčević nazivao ih je:
    • “blatni skoti”,
    • “gnusna ropska stvorenja”,
    • “nakot zreo za sjekiru”,
    • “pseta austrijska”,
    • “pseta pustjena s verige”,
    • “smeće” itd.
    Jezik je retko, samo izuzetno, imao pridev:
    • srpski,
    • hrvatsko- srpski,
    • hrvatski ili srpski.
    Po pravilu on je izbegavan, pa je nazivan:
    • hrvatski,
    • narodni,
    • naš jezik,
    • hrvatsko-slavonski-dalmatinski i
    • jugoslovenski.
    Ćirilica kao srpsko pismo, na razne načine, često i brutalno, bila je potiskivana i izbacivana iz upotrebe.
    Srpska zastava i srpski grb, kao nacionalni simboli, bili su zabranjivani.
    Hrvatskim klerikalcima i “nacionalnim” ideolozima najviše je smetalo srpsko ime i srpska vera, a Srbi koji bi pristali da se odreknu imena i vere, automatski su priznavani za Hrvate.
    Tako se došlo do toga da taj, nekada realni etnički pojam, poprimi novo određenje i da praktično označava Srbe katolike.
    Dobro je poznato da je svugde u svetu, gde je dolazilo do masovne destrukcije imena neke nacije, to bio znak za fizički napad na tu naciju, da je to bilo javno žigosanje i upiranje prstom na one koji su smetali i koje je, nimalo biranim sredstvima, trebalo odstraniti iz sredine u kojoj su bili nepoželjni.
    Evo i konkretnih primera opšte satanizacije Srba od strane glasnogovornika Tuđmanovog režima.
    1. Tako je 20. avgusta 1996. godine na Hrvatskoj televiziji emitovana emisija “Kuda srpska horda prođe”, u kojoj je urednik Jerko Tomić rekao za Srbe :
    • “da su neljudi kojima nije pomoglo ni svetosavlje,
    • da su trgovci svinjama,
    • četnička gamad,
    • da su gori od stoke,
    • srbadija prljave šape,
    • sotonski dobošari,
    • da su civilizacija ražnja i rakijetine,
    • krezubi monstrumi,
    • prljave šubare,
    • jad i beda,
    • đubrad,
    • srbočetnički vampiri,
    • ljudsko zlo,
    • horde,
    • stvorovi,
    • bolest,
    • guba,
    • neslani Jovani,
    • bijesne razularene četničke zveri,
    • tepih nacizma,
    • da su bili slizani sa Turcima,
    • da su potamanili Jevreje i pre dolaska hitlerovaca u Beograd!”
    2. Dalje, dogradonačelnica Petrinje izjavila je u avgustu 2001. godine, a preneo zagrebački “Globus”, da Srbi u Hrvatskoj ne mogu živeti “dok i jedan Hrvat diše svojim plućima i hoda po ovoj zemlji.”
    Obećavajući da će Hrvatsku očistiti od srpskog smeća, ona za Srbina kaže:“niti je čovjek, niti životinja, životinja ne zaslužuje takvu usporedbu s njim.”
    Novinar Štrosmajerovog lista “Pozor” , 1866. godine “čak je zloslutno zapretio Srbima, ako budu insistirali na isticanju svoje nacionalne posebnosti, da će ih hrvati “ iz zapada goniti idejom narodnog jedinstva protiv njihovoj istoj volji, rušiti ćemo silom osvjedočenja sve granice, koje budu dizali, ništiti ćemo moćju sveobće civilizacije sve zapreke, koje budu postavljali jedinstvu naroda, koga je Bog jednim stvorio.
    Kad nastane državna potreba, promeniti ćemo i ime, državni bitak, zameniti drugu politiku, sve u duhu zapadne civilizacije; ali do tada biti ćemo jedan narod, razume se hrvatski.
    Upravo tako, kako je Štrosmajerov “Pozor” planirao, hrvati su počeli da rade u Drugom svetskom ratu, a nastavili devedesetih godina.
    Pavelić je započeo genocid nad Srbima, a Tuđman ga dovršio.
    Sada se hrvatski političari na vlasti odriču Tuđmana, a napadaju Pavelića.
    S obzirom da je koljački posao završen, menjaju politiku i zaklinju se u ideološke vrednosti koje su u duhu zapadne civilizacije.
    Kada su Srbi javno ispoljavali strah od asimilacije i hrvatizacije, “Pozor” je to ocenjivao kao “plod pravog bizantizma”.
    Eto dakle iz ovoga se može primetiti da je obična laž , a u ljudima zabluda o nekakvom Štrosmajerovom jugoslovenstvu .
    Za jedinstvo hrvatskog i srpskog naroda Štrosmajerova Narodna stranka zalagala se samo pod uslovom da se srpstvo neminovno utopi u hrvatstvo.
    Srbima su, dakle, Štrosmajer,“Pozor” i Narodna stranka negirali i samo postojanje.
    Sa namerom da onemoguće širenje srpske nacionalne svesti u Austro-Ugarskoj oblasti pod nazivom Hrvatska, a da svim sredstvima razvijaju “hrvatska nacionalna osećanja”, narodnjaci su pokušali da stanu na put osnivanju bilo kakvih posebnih srpskih ustanova, društava i organizacija.

    Valja se prisetiti da su i hrvatski komunisti, pod raznim izgovorima koji mnogo podsećaju na pisanje “Pozora” iz 1867. godine, posle Drugog svetskog rata prigušili sve srpske nacionalne ustanove, koje su iznikle u ratu 1943-1945. godine.

    Po ukidanju Srpskog kulturnog društva “Prosvjeta”, 23. maja 1980. godine, Republička konferencija Socijalističkog saveza radnog naroda Hrvatske dala je objašnjenje na osnovu kojeg se prihvata, kao sasvim prirodno i opravdano, “da naše narodnosti”, tj. nacionalne manjine u Hrvatskoj, “samostalno razvijaju ustanove i klubove”, ali da “nije opravdano da takve institucije otvaraju pripadnici naroda i to bilo gde u Jugoslaviji, a posebno ne Srbi u Hrvatskoj.

    Nije nužno posebno isticati da je Srbima to pravo uskraćeno samo zato da bi se uklonile sve prepreke koje su stajale na putu njihove što brže asimilacije i hrvatizacije, što je eto vidimo bilo prisutno i u Titovoj SFRJ.
    Vatreno je bilo hrvatsko negodovanje kada je 1866. godine grupa srpskih poslanika, predvođena Jovanom Subotićem, zatražila da se u Saborskoj adresi vladaru umesto izraza “naš narod” upotrebi kovanica “hrvatsko-srpski” narod.
    “Srbi koji su se zalagali za izmenu adrese osumnjičeni su za sejanje razdora, za smutnju, provokaciju, razbijanje Sabora, kočenje napretka, zloupotrebu hrvatskog strpljenja, širenje raskola u narodu koji je jedan, a oni od njega hoće da načine dva.
    Tom prilikom je ponovljena osnovna doktrinarna teza da je Austro-Ugarska oblast pod nazivom Hrvatska isključivo zemlja Hrvata, da u njoj živi samo hrvatski politički narod, a Srbi su deo tog naroda, pa ne mogu imati nikakav konstitutivni status.
    Baš zato su se žestoko odupirali Subotićevom predlogu, ne želeći sa Srbima da dele državni suverenitet i da, makar i posredno, unošenjem srpskog imena u Saborsku adresu, Srbima priznaju političku individualnost.
    Najvatreniji u zastupanju ovakvih stavova bili su politički sledbenici Josipa Juraja Štrosmajera i Franje Račkog, iz Narodne stranke.
    Istorici, koji su se bavili ovim vremenom i ovim problemima, nisu bili na nivou svojih profesionalnih i naučnih obaveza.
    Umesto da su razobličavali zlo, oni su ga prećutkivali, pa i ulepšavali.
    Time su zlo pothranjivali u uverenju da nauci neće mnogo štetiti, a da će politici i jugoslovenskoj misli koristiti.
    Vreme je pokazalo da su od takvog njihovog ponašanja postradali i nauka i politika, i narod i država.
    Glorifikovano je jugoslovenstvo Štrosmajerovog tipa, koje i nije bilo jugoslovenstvo, već hrvatstvo i velikohrvatstvo, zavijeno u jugoslovensku oblandu.
    Država stvorena na temelju apokrifnog jugoslovenstva nije mogla biti stabilna, ni dugog veka.
    Zasnovana na pogrešnim ideološkim osnovama, od časa kad je stvorena bila je osuđena na propast.
    Kada sve što je rečeno imamo u vidu, onda je jasno da je netrpeljivost takozvanih hrvata prema ostalim Srbima dublja i mnogo ranije od XX v. iznikla , a naročito se vide vinovnici ( katolička sekta ,pardon ,crkva ; Ugarska i Austrija ; i naravno obezglavljenost Srpskog carstva i prepuštenost regionalnim sitnim vlastodršcima /da nekažem lokalnoj samoupravi tj. na delu se pokazala regionalizacija koja je do duše bila nenametnuta , kao što pokušavaju da nam je nametnu danas,ali posledice su i slepcu jasne /)

  8. Vesna1 Says:

    Баш имамо краља за дику. Страшно. Толико се поенглезио, да за 20 година живећи у Србији на говорном подручју Срба није успео СрБски да савлада. Па се нешто питам, да ли је Татомировић у праву када каже да прави Срби и они који имају СрБску крв могу да науче сваки језик, обзиром на чињеницу да су сва писма и језици произашли из најстаријег Винчанског писма, елем, да онај ко зна више увек може да научи мање, а онај ко зна мало тешко учи више…Или да верујем Дејану Лучићу који лепо каже, част је бити Србин, а онај ко то није у стању отпада од Срба и утапа се у топонимске народе. Па том логиком овај наш самозвани краљ (љубимац Вука Драшковића, који ономад љубише руке србождерки и који ето тако уписа и нас у Партнерство за мир, па сада мирне душе удишемо разне отрове у виду хемтрејлсова), који црче трошећи народне паре коју му редовно у виду апанаже као заслужном грађанину исплаћује власт а све са наших намучених леђа. Тако да није чудно што “наш краљ“ подржава Тадића и хапшења наших генерала који су се борили за Србију, јер да њега нема ко би се шепурио по двору, јео туђе и не радио ништа, па то има само у Србији. Они су душе продали за паре и поклонили се богу мамону, као да их нико није обавестио да једном задњицом не могу седети у 18 вила и 12 аутомобила и да је све на свету пролазно.

    • Небојша Says:

      Има једна анегдота за престолонаседника Алексанндра, то је оно када га ја деведесетих довео Вук Драшковић, а он театрално клекнуо, пољубио земљу и на веома лошем српском језику узвикнузо:

      „Ја сам за вама!!“

      Хтевши заправо да каже „ја сам са вама“.

      После му је, чуо сам, Шешељ пришо и реко:

      „Ваше величанство, ви као Србин и будући краљ нисте иза нас, ви предводите народ, ви сте испред нас, не иза.“

      Међутим, кад сад размислим, човек је добро реко, он је далекло иза правог Србина, и куку нама ако би нас он негде предводио.

  9. Ninoslav Bircanin Says:

    Postovani gospodine Nebojsa.Citao sam vasu kritiku na moj clanak.Kritika je u mnogo cemu neobjektivna i vrlo licna a pomalo i stranacki obojena,ali neka bude.Istorijska cinjenica je da je Carska Rusija bila najmocniji pokrovitelj Srbije u Prvom Svetskom ratu i da je imala plan da izadje na Jadransko More i da se stvori jednu veliku Pravoslavnu Kraljevinu na Balkanu odnosno Srbiju.Po izbijanju revolucije i propasti Rusije Srbija ostaje sama .Onda na scenu stupa Francuska ali Engleska je i tada bila dominantna sa svojim uticajem i kao i uvek nedobronamerna prema Srbiji.Nemojte izgubiti iz vida da je Francuska katolicka zemlja tako da Kralj Aleksandar je i te kako morao da vodi racuna sta ce da kazu Francuzi i Englezi.Po vama ispada da je on mogao da kroji teritorije kako je on hteo ali to nije tacno.Ne zaboravite cinjenicu da je u to vreme u novoprisajedinjim teritorijama zivelo preko 4 miliona Srba .Po vama on je mogao da pripoji svaku Srpsku tarabu i napravi Veliku Srbiju.Za Jasenovac i srpske zrtve krivi su oficiri avanturisti i budaline generali Dusan Simovic i Borivoje Mirkovic koji su slavno srusili pakt od 27 marta i jos slavnijezbrisali u London.A za sadasnju situaciju u kojoj se nalazimo kriv je Joska Broz i njegov vrli ucenik Slobodan Milosevic.Ova dva lika su unistitelji Srpskog Naroda za sledecih 200 godina.A zuti slede tu politiku i oni odradjuju posao za vatikan.Ali Srpski narod je i te kako sledio Broza i Slobu i eto tu smo gde smo.Uostalom Kralj Aleksandar Karadjordjevic je bio prva zrtva ustaskog terora pa je svojom mucenickom krvlju oprao gresku koju mu pripisujete.Sta cemo da kazemo za sadasnju aktuelnu situaciju o progonu Vladike Artemija i njegovog monastva.Gde su svi ti ljuti i veliki Srbi da u velikom broju i ogromnoj vecini stanu na stranu jedinog istinskog cuvara Vere i nacije.Sinod broji 45 vladika.Jedini je Vladika Artemije imao postenja i srca da stane u odbranu Kosova,Srbije i Pravoslavlja.Na kraju za mnogo toga najkrivlji smo sami.Ostajte S Bogom postovani gospodine Nebojsa.

    • Небојша Says:

      Поштовани господине Ninoslave Bircaninu,

      Моја критика је на бази неприкосновених чињеничних догађања, а те чињенице су неумољиве, и ако је наш Краљ погрешио, не либим се да кажем да је погрешио, без намере да га вређам, јер за мене је истина НЕПРИКОСНОВЕНА, изнад краљева, царева… Из тог разлога моја критика није лична, а поготову не страначки обојена, јер они који дуже прате мој сајт, врло добро знају мој став поводом странака, безброј пута сам то понављао у својим текстовима, поновићу то још једном:

      страначко зло, jе највеће и најпогубније зло у срба!

      Исто тако, више пута сам поновио да никада у животу нисам био члан ни једне странке, нити ћу икада бити!

      Имао сам понуда да уђем у странке, за време Милошевића у СПС, и за ово садашње време, време петооктобараца и њихове диктатуре, у ДС, али сам то глатко одбио.

      Ви кажете:

      „Po vama ispada da je on mogao da kroji teritorije kako je on hteo ali to nije tacno.Ne zaboravite cinjenicu da je u to vreme u novoprisajedinjim teritorijama zivelo preko 4 miliona Srba. Po vama on je mogao da pripoji svaku Srpsku tarabu i napravi Veliku Srbiju.“

      Не, то што ми намећете никако нисам алудирао, и по томе се види да ви уплићете лично и необјективно критикујући мене, јер сам јасно и гласно реко да сам за оно што је славни Војвода Мишић предлагао краљу, а ту ни трага нема од велике Србије. „Велика Србија“ само Вам је поштапалица да правдате краљеву ката строфалну грешку, где прави државу без званичних представника хрвата.

      Не поричем да је краљ имао добре намере, јасно сам рекао да је био недорастао тренутку.
      Хајде да поново прочитамо шта је Војвода Мишић саветовао краљу:

      „… Границе ће бити где их ми повучмо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго. А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити…“

      Из овога се јасно види да та држава без хрвата никако не би била велика Србија где би припајали сваку српску тарабу, већ:

      „него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго“

      Тачно је, то сам и реко, Краљ Александар Карађорђевић је страдао од усташа, али то није прање своје грешке, он је био ЖРТВА СВОЈЕ ГРЕШКЕ, а тешко да је тиме опрао своју грешку, будући да је ту грешки „опрало“ 700.000 недужних Срба ПОСЛЕ ЊЕГОВЕ СМРТИ, што је прогресивно последица те илузорне творевине од заједничке државе, коју правиш са народом чији су те представници убијали, а и нису имали свога представника приликом стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

      После су краљ и влада чинили разне уступке Хрватима, на штету Срба, и практично зацртали хрватима границе данашње Хрватске, базиране на политици геноцида према Србима.

      Баш због свих тих грешака краља, а и Пашића, не само краља, последично ми смо добили Броза, Јасеновац, разне чистке Срба у СФРЈ… и ту смо готово истребљени, мислим по менталном склопу, прави Срби, јер ови што су данас остали, већином само фигурирају као Срби, не и по менталном-духовном склопу. Зато данас Срби само немо посматрају своје страдање (као да се ради о некој мамутској ТВ серији, а не о реалном животу) и уништавање од домаћих квислинга, духовних и државних, ни прстом да мрдну за своју судбину, утеху налазе у телевизору, деле се по тим кобним странкама итд…

      Наравно, један мањи део Срба се није променио, није мутирао, ту убрајам и Владику Артемија, а да ли ће они успети да у успаваним и хипнотисаним србма пробуде ПРАВЕ СРБЕ, да се учини преокрет, то ћемо тек видети, неће се толико дуго чекати на то.

    • Небојша Says:

      Petre,

      Мислим да су ти ово несновани аргументи да би се десио Јасеновац, а да је краљ послушао Војводу Мишића:

      „Da , mnogo čega nebi bilo da ga je poslušao , ali jasenovac bi se svakako dogodio jer netrpeljivost kreata , pardon kroata tj. krv-vrata htedoh reći hrvata naime onih koji su kreirani od Srba što sami sebe ,a i ostali ih zovu hrvatima ( namerno pišem malim solovom jer nije u reč o pravim Hrvatima ,narodu, oni su isčezli i postoje još ponegde u tragovima , ali genetski vrlo razvodnjenim ) , dakle njihova netrpeljivost potiče od pre nekoliko vekova , a potaknuta je , inicirana i potencirana od katoličke sekte koju nazivaju crkvom( a nešto kasnije ću i o crkvi).“

      Разлог је прост и евидетан…

      Тачно је да је мржња и нетрпељивост само покретач да човек чини човеку зверства, а рука само пуко физичко средство извршења злочина. Међутим, да је краљ послушао Војводу Мишића, Срби и Хрвати би живели у две државе раздвојене границама, и ма како се звале те државе, овој у којој би живели Срби и остали, Срби не би ни на једном парчету територије били мањина у односу на хрвате, као у случају Хрватске бановине у заједничкој држави, Краљевини Југославији, тако да не би био могућ геноцид над незаштићеним српским цивилима, јер свуда би било српске војске и жандармерије да их штите, не би било официра Хрвата, са критичном масом потребног народа, који би у случају II светског рата могли да створе НДХ, системе логора Јасеновац и да тако несметано кољу Србе, јер не би их ни било у војним и полицијским институција на главним положајима.

      Оно мало хрвата што би било у тој српској држави, била би мањина (као данас у Србији, претпостављам), будући да би им већ постојала матична држава Хртватска, (етнички чиста,без Срба, то су одувек желели), а нигде нисам чуо да је нека мањина учинила геноцид у држави већинског народа, над тим већинским народом.

  10. Petar Says:

    Da, poštovani Nebojša , u tom slučaju (da je poslušan Mišić) bi verovatno u granicama Srbije postojale Slavonija , Dalmacija , Lika , Banija , Kordun i naravno Bosna (što je i normalno) , međutim nesmemo (ne samo mi kao tek dva sagovornika , već ceo Srpski rod ) ignorisati činjenice koje sam naveo UVEK JE POSTJALA TENDENCIJA I ZLA NAMERA katoličke sekte da uništi ili pokatoliči i ovaj deo Evrope pa bi tako jasenovca u drugom sv.ratu svakako bilo jer su hrvati samo instrument katoličke sekte , a bosanski pomuslimanjeni srbi „hrvatsko cvijeće“ . Međutim možda jasenovac nebi bio baš u Jasenovcu i nebi bio formiran baš „41. ali bi ga zaista i svakako bilo , jer je ta tendencija bila potpuno nevezana sa formiranjem tužne jugoslavije ili sa još tužnijom željom hrvata za sopstvenom državom , već je to bila želja katoličke sekte . To se može jasno videti u primeru logora za decu (INAČE JEDINOM IKADA NA SVETU) gde su krvnici i mučitelji bili ni manje ni više već katoličke časne sestre , naravno reč je o logoru Jastrebarsko u okolini Zagreba . Žalosno je , ali moramo znati da zlo postoji iako nam ja teško da poverujemo , pa se nadam da je ovo ipak dovoljno argumentovano (ne za Vas Nebojša Vi i ja znamo mnogo toga ,pa je ovo za Vas bilo tek podsećanje u mnoštvu informacija kojima raspolazemo, već za sve one koji čitaju sve ovo )

  11. Petar Says:

    Da nepreskočim da kažem da u II sv.ratu granice nisu predstavljale nikakvu prepreku , a naša vojska , i žandari bi bili mobilisani kao i veliki deo naroda što bi dobrovoljno obukao uniformu , i bili bi raspoređeni po frontovima kako bi se gde koji pojavio , ali svakako nebi ostao neki velik broj boraca da drži granicu sa Hrvatskom kako ovi nebi načinili ndh ili formirali jasenovac u Srbiji (govorim o pretpostavljenim granicama Srbije), a pogotovo nebi patrolirali po hrvatskoj da se nebi formirao jasenovac negde u Hrvatskoj . I nebi te zločine na (pretpostavljenoj teritoriji) Srbije činili samo ti manjinski hrvati već bi po poznatom scenariju kolovođa bio Euđenije Pačeli odnosno Pije XII, u saradnji sa svojim drugarom Adolfom a uz upotrbu istrumentalizovanog hrvatskog naroda u Hrvatskoj ionog malobrojnog dela u Srbiji . Pobogu stvarno bi bilo katastrofalno zaluđivati se da bi mržnja hrvata prema Srbima sa dobijanjem lijepe njine etnički čiste nestala i da bi pozivi katoličke sekte na zločin bili bezuspešni i bez efekta jer eto ovi sada imaju svoju državu pa više nemrze nikoga pa ni Srbe. A što se tiče da nigde nisi čuo da je neka manjina izvršila genocid u državi većinskog naroda nad tim većinskim narodom , zar treba da Te podsećam da se genocid u Srbiji nad Srbima sprovodio od strane šćipetara dugi niz godina . Jer genocid je delo izvršeno u nameri da se u celosti ili delimično uništi neka nacionalna, etnička, rаsnа ili religiozna grupa (ubistvo članova grupe ; teška povreda njihovog fizičkog ili društvenog integriteta ) . Genocid postoji bez obzira na broj žrtava, ako su ova dela izvršena u nameri uništenja pripadnika određenih grupa .

  12. Petar Says:

    Mada sve ovo nisam morao dodatno da argumentujem jasno je i proverljivo iz onoga što sam u prvom obraćanju već napisao mnogo detaljnije , međutim evo tog dela (mada nije loše da sa pažnjom pročitaš sve) :
    “ …Nastanjeni na svojim posedima ,ali sa novim gazdama, kako duhovnim tako i svetovnim, Srbi su bili izloženi dvostrukom pritisku: pritisku pokmećivanja i unijaćenja(a unijaćenje je podrazumevalo katoličenje) .
    Kako su oni po svaku cenu želeli da sačuvaju status slobodnih seljaka i status vojnika – krajišnika – žestoko su se opirali i pokmećivanju i unijaćenju, koje bi u osnovi izmenilo njihov društveni položaj.
    Poznati po verskoj isključivosti, čime se odlikovalo čitavo društvo ondašnje feudalne Evrope, hrvatski staleži doneli su na svom saboru 1608. godine i poseban zakon koji je na svojoj teritoriji javna prava priznavao samo pripadnicima katoličke vere.
    Taj zakon bio je u skladu sa poznatom devizom: čija zemlja onoga vera.
    U skladu sa svojom funkcijom, svojim položajem u staleškom društvu, te devize posebno su se držali zagrebački biskupi, ali i drugi feudalni veleposednici.
    Princip izražen u toj devizi njima je odgovarao ne samo iz verskih, već i iz ekonomskih razloga.
    Naime, srpsko pravoslavno stanovništvo nije, poput katoličkog, bilo obavezno da katoličkoj crkvi i njenom sveštenstvu daje razne dažbine.
    Sačuvavši status slobodnih seljaka i po prelasku pod tuđu vlast i uključujući se u vojnogranični sistem, ogroman broj Srba nisu postali kmetovi.
    Samim tim oni nisu bili obavezni da plaćaju brojne feudalne dažbine.
    Da bi ih na to privoleli, feudalci su se služili svim raspoloživim sredstvima, ne prezajući ni od fizičkih obračuna sa žilavim i nepokornim “pravoslavnim šizmaticima.”
    Koliko je verska netrpeljivost, potkrepljena ekonomskim motivima, pohlepom i zavišću, dolazila do izražaja, svedoči podatak da je 1700. godine Ambroz Kuzmić (ovo ime i prezime možeš proveriti !!!) , na dužnosti upravnika poseda Zagrebačke biskupije, pisao da je Vlahe ( to je jedan od naziva koji su koristili za Srbe samo da im naziv nacije nebi izgovarali) bolje poklati(nije li to otvoren poziv na genocid i mnogo pre jugoslavije ,Mišića i kralja , jasenovca) nego išta drugo, jer oni u svakom pogledu škode državi i carskoj svetlosti, koji sa šizmaticima nikada neće biti mirni ni spokojni.
    Razumljivo, trebalo ih je poklati zbog toga što:
    • nisu bili kmetovi,
    • nisu bili katolici,
    • nikako nisu hteli da prihvate status feudalno zavisnih podložnika sa svim teretima na koje su ovi bili obavezni…
    Tako već u osvit XVIII veka nailazimo na podatak da su feudalni krugovi Austro-Ugarske oblasti pod nazivom Hrvatska , iz razloga klasnog i verskog antagonizma, bili spremni na genocid (!!!) protiv srpskog pravoslavnog stanovništva, koji je zatečen na toj teritoriji, a koje je kršilo njihovo “pravo” feudalnih gospodara.
    Prema njima su se odnosili kao prema uljezima, zanemarujući činjenicu da je tu Austro-Ugarska carevina uljez na tuđoj teritoriji , osim na onom delu koji je nekada davno bilo Hrvatsko kraljevstvo ,ali predato abdikcijom odnosno kapitulacijom Hrvatskog kralja Ugarskoj dok ostale teritorije (Slavonija i Dalmacija) nisu nikome predate, već naprosto anektirane ili kako god to drugačije nazvali, Srpske teritorije .
    Takav odnos prema Krajišnicima, u prvom redu prema Srbima pravoslavne vere, prenosio se sa kolena na koleno i očuvao se do naših dana. “
    da do današnjih dana , a pre njih „41 jasenovac .
    I evo još jednog dela iz prvog obraćanja :
    „… Zato je ta zbivanja neophodno proučavati u dužem istorijskom kontinuitetu, kroz faze manifestovanja zločinačkih ideja, političko proklamovanje zločinačkih namera i pristupanje izvršenju masovnih zločina. …“

    • Небојша Says:

      Petre,

      По овим твојим коментарима и „аргументима“ да аудиторијум убедиш да би се десио Јасеновац, ма шта Срби учинили то да спрече, види се да си и сувише опчињен католичком црквом, јер по теби, шта год она зацрта то ће се и десити, ма шта било ко радио, па и Срби, ту нема помоћи, јер „кад Ватикан нешто зацрта“ то је амин.

      Па онда, чему борбе народа за опстанак кроз историју, ако је то тако?
      Чему?

      Могли су онда Срби сви да се спасу, да се покатоличе, да пређу у хрвате, јер „све што зацрта ватикан, то ће се и десити“ по теби. Можемо да дубимо на глави, али то што зацрта ватикан ће се сигурно десити, па и геноцид над Србима?!

      За ову расправу се не могу користити аргументи, јер ништа се не може доказати, да би видели ко је у праву, пошто се та верзија догађаја о којој причамо, да су Срби засновали своју државу после I светског рата и Хрвати своју, није догодила, и све се зато своди на логику.

      Наравно, ти зато све наводиш на твоју верзију догађаја, па чак твдиш и невероватну ствар:

      Da nepreskočim da kažem da u II sv.ratu granice nisu predstavljale nikakvu prepreku , a naša vojska , i žandari bi bili mobilisani kao i veliki deo naroda što bi dobrovoljno obukao uniformu , i bili bi raspoređeni po frontovima kako bi se gde koji pojavio , ali svakako nebi ostao neki velik broj boraca da drži granicu sa Hrvatskom kako ovi nebi načinili ndh ili formirali jasenovac u Srbiji (govorim o pretpostavljenim granicama Srbije), a pogotovo nebi patrolirali po hrvatskoj da se nebi formirao jasenovac negde u Hrvatskoj. „

      По којим то фронтовима би српсака војска и Срби добровољци ишли да гину, а како би се који где појавио како наводиш, и тиме да свесно жртвују своје цивилно становништво, јер кажеш не би остао довољан број војника да чува грануицу, па тиме и продор Хрвата у Србију?

      То је сулудо, да си ти војни стратег у таквој држави, то би било самоубиство.

      Једини фронтови тада, у случају другог светског рата, за Србију би били БИТНИ једино фронтови у Србији, или ти мислиш да би тадашња Србија слала своју војску ван Србије, да гине широм Европе, да ослобађа друге народе и да тако запосатави своју отаџбину, и одбрану од Хрвата, Немаца и да тиме штити своје становништво?

      То се никако не би десило, нема логике, ни војне ни обичне, и нико не би био довољно луд да то уради. Дакле, од било ког да је била нападнута Србија, једини фронт би за Србе била Србија, и управо због горког искуства са Хрватима, јер су и током првог светског рата хрвати чинилки масакре над Србима, Срби би били на јаком опрезу и били би спремни на борбу са хрватима ако би тадашња Хрватска напала Србију, граница би тада такође била добро чувана, јер то је граница потенцијалног непријатеља, што је потврђено кроз историјско искуство првог светског рата.

      У том случају би дошло до борбе и рата, Хрвати и Срби би гинули у рату, у борбеним дејтвима, и у случају погинулих Срба, то не би био геноцид, већ погибија у борби. Ако би којим случајем хрвати и ушли на неки део територије Србије, па би се ту развиле борбе, могуће је да би ту и страдао неки цивил, да би можда био учињен неки злочин масакра, али то би било врло, врло незнатно, тек после погибије српских војника који не би успели да их заштите, али то никако не би било 700.000 невиних српских цивила, ни у лудилу, нема шансе, па онда логори, не!

      Ако би Хрвати напали Србе, ко зна, можда би Срби кренули у против напад и заузели део територије агресора, јер су историјски доказани као добри борци, дакле нема шансе ни под разно да су о том случају деси геноцид над Србима, попут ко на тацни понуђених жртви од стране Срба, изградивши наивно заједничку држава са хрватима који су их убијали у I светском рату.

      Ни у тој самосталној Хрватској после I светског рата која би се формирала, не би било Јасеновца, јер у њој не би било Срба, не верујем да би се било који Србин изјаснио да живи у тадашњој Хрватској кад зна да се тај народ борио против њега у I светском рарту, то би био луд човек, јер би се сви изјаснили да живе у Србији, земљи која је била победник у I светском рарту, да буду своји на своме, НАРОД, а не мањина у Хрватској.

      Ако би из било ког разлога, ипак у тој Хрватској живео један веома, веома мали део Срба, то је друга прича, али ја не говорим о томе, већ о дешавањима у Србији после I светског рата.

      Без обзира на намере Ватикана да инструментализују хрвате у борби против Срба, па и да их хушкају да над њима учине геноцид, пресудан је став Срба, мислим српских државника који су одлучивали о свему, и да нису учинили фаталну грешку звану Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, геноцид у Јасеновцу се сигурно не би десио!

      За Јасеновац су искључиво најодговорнији српска интелигенција задојена југословенством, српски краљ, и сви високи државници који су били за идеју заједничке државе са хрватима, не ватикан и хрвати. Тиме су сви они показали високу незрелост, српски народ су изложили несагледивом ризику, и.. после 20 и више година то су платили српски цивили, десио се Јасеновац!

      А није морао…!

      Тиме су показали, да им је српски народ само експериментални и ИДЕЈНИ жртвени кунић, јер су заслепљени идејом југословенства занемарили велики и реални ризик по српски народ, стрпајући га у заједничкој држави са хрватима који су убијали Србе.

      Високоумна интелигенција у државним институцијама се извуче увек, ту има и искрених људи, али опет, цену плаћа српски народ, не вреди ту ни кајање оних који су касније увидели да је то грешка.

  13. Simonida Uth Says:

    Nebojsa Hvala, vi ste zaista fantasticni!!!!

    • Небојша Says:

      Simonida Uth,
      Хвала на лепим речима.
      Поздрав!

  14. Dario Says:

    Postovani Nebojsa, cenim tvoje stavove i tvoj rad pre svega. Dobro je sto postojis. Tebi i tvojim posetiocima bih preporucio da pogledate malo siri pogled ruskog analiticara Leontijeva koji je napravio seriju „Velika igra“ (8 epizode) gde se uporedjuju glavni dogadjaji u poslednja dva veka sa danasnjim. Sve je vezano za Engleze. Nije ni cudo sto su sa dolazkom Putina na vlast u Rusiji ohladneli odnosi medju Rusima i Englezima. „Tek kada svi umremo, tek tada ce se zavrsiti velika igra“ – R. Kipling.
    http://rutube.ru/playlists/play/529652.html

    Kada sam kao dobrovoljac 1991g. u Istocnoj Slavoniji govorio kolegama da cemo ratovati protiv Amera, gledali su me kao ludog. Svi su bili ubedjeni da su nam Englezi i Ameri prijatelji. Ja sam imao taj osecaj, valjda mi je proradio neki gen predaka, jer ne mogu reci da sam bio nacitan.

  15. Saša Says:

    Nista ovde nije cudno.

    Bice kako je zapisano. A gde?

    Novi Zavet, poslednja knjiga: Otkrivenje.

  16. Gumnik Minđarević Says:

    Неко једном рече да нису Швабе направили то што су направили у историји, Енглези би били први геноцид мајстори у свету! Па Римљани дигоше руке од њих и вратише се на континент, изгледа Антлантик лоше утиче на људску психу! Потомци Ромула и Рема видевши где су се обрели и ако Хадријан направи онолики зид вратише се на континент.Не видех тако себичан и саможив народ у историји. Цео божји век живеше од колонија гусарења и робља! Сплеткарења на светској политичкој сцени су им посластица! Да не будем баш толико не објективан зна се њихов допринос светској културној и научној баштини, за разлику од њих који гледају да туђе ниподаштавају и умањују! Просто ми је мука од њихове ароганције и самољубља! На жалост и ова наша назови краљевска породица има везе са Елизабетиним потомцима.

  17. Gordon Flashstar Says:

    http://serbian.ruvr.ru/
    2013_01_11/Italijanski-maso
    ni-i-jugoslovensko-zlato/
    ..a ima li i Elizabeta veze sa..60t..Au..?

  18. М-и-Л-а-Н Says:

    Ninislavave Bircaninu
    Да је свети Владика Николај Велимуровић поштовао Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца која је после II светског рата крштена у Југославију не би Тито и КПЈ протерали Николаја из Југославије 1956.г. Рекао је да ће доћи до крвавог рата између „братских“ народа и да ће се Хрватима дати оружје. Прогнан је 1956.г јер је рушио братство и јединство. Такође је критиковао краљев потез јер је изабрао краљевину СХиС а одбио Велику Србију тј идеју да сви Срби живе у једној земљи коју смо добили у понуди на берлинском конгресу због својих жртви у првом св.рату. Међутим дошло је до познатог следа догађаја и до почетка краја српске државе и српског народа за које је заслужан управо краљ. Такође је срушио вековну тврђаву на Авали Жрнов и саградио споменик незнаном јунаку што даје индицију да је био масон а такође се снима филм о његовим заслугама а тај филм спонзоришу управо масони и тајна друштва.
    Немаш благе везе Нинославе


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: