Православље је Добротољубље


Представљам вам данас дело нашег владике Атaнасија Јевтића:

ДОБРОТОЉУБЉЕ

Дело је написано у IV тома, а ја ћу вам дати кратке изводе из сваког тома понаособ, а линкове да скинете цело штиво, поставио сам одмах испод, у пдф. формату

I ТОМ Добротољубља
Преузми први том ( 3мб. 325 стр.)
II ТОМ Добротољубља
Преузми други том (2.9 мб. 396 стр.)
III ТОМ Добротољубља
Преузми трећи том (2 мб. 227 стр.)
IV ТОМ Добротољубља
Преузми Четврти том (3 мб. 322 стр.)

Добротољубље је преузето са сајта Ивана Антића

ТОМ I

НЕКОЛИКО РЕЧИ О „ДОБРОТОЉУБЉУ“

„Јеванђеље Божије то је посланство Божије људима кроз Сина оваплоћеног, Који онима који Му верују дарује награду – вечно обожење“. Овим речима Свети Максим Исповедник И Свети Григорије Палама изражавају садржај Јеванђеља Христовог: вечно добро, благе и радосне вести за сваког од нас људи и за читав род човечански. То и такво Јеванђеље доживели су и у себи остварили Свети Оци Православне Цркве Христове, од Светих Апостола до Светог Антонија и Максима, до Светога Саве и Григорија Паламе, и до наших дана живе га и остварују сви истински православни хришћани, сваки по мери вере“ своје, по „мери дара Христова“.

Као што су Дела Апостолска наставак Јеванђеља Христовог, тако су и дела Светих Отаца наставак Јеванђеља и Дела и Посланица Апостолских. А све што су Свети Оци написали, најпре су сами испунили и испуњавајући онда друге научили, како каже Свети Симеон Нови Богослов, потврђујући тако јеванђелску реч Спаситељеву (Мт.5,19). Јер, Свети Антоније Велики је рекао: „Нема већег безобразлука и дрскости него тражити од других оно што сам ниси испунио“. Зато су Свети Оци писали само оно што су сами у личном и саборном искуству доживели и практично на делу испунили. Отуда су они, уз Свете Апостоле и Пророке, наши стални учитељи и духовни оци у Христу Богу и Спасу свију.

Књига која је пред нама, а зове се Добротољубље, јесте продужетак и остварење Светог Јеванђеља Христа Човекољупца, јединог Спаситеља рода људског и вечног Обожитеља човека. Шта садржи Добротољубље? Ево одговора једног од преводиоца Добротољубља на руски језик, Светитеља Теофана Затворника: „Добротољубље садржи у себи изјашњење (= излагање и тумачење) скривенога у Господу Исусу живота (кол. 3,3). Скривени у Господу нашем Исусу Христу истински хришћански живот зачиње се, раскрива се, и до савршенства доходи, у својој за свакога мери, по благовољењу Бога Оца, дејством присутне у хришћанима (у Цркви) благодати Пресветога Духа, под вођством самога Христа Господа, Који је обећао да ће бити са нама у све дане неодступно (Мт.28,20). У Добротољубљу је изнето и изражено све што се збива у духовном животу хришћанина: ђаволски напади и искушења, борбе и одолевања (=победе), падови и устајања, зачињања и утврђивања различитих пројава духовног живота, ступњеви општег напредовања и својствено сваком ступњу стање ума и срца, узајамно у свему дејствовање слободе људске и благодати Божије, осећање близине и удаљености Божије, осећање промисаоног сведржитељства Божијег и свога предавања – коначно и неповратно – у десницу Господњу, са одлагањем свих својих начина дејствовања, а при сталном, усиљеном дејствовању (= подвизавању)“.

Како то бива, то јест како се хришћански иститински живи и подвизава, и како тај живот напредује и усавршава се до мере раста и висине Христове сходно Добротољубљу? – Пре свега:

вером и молитвом, подвигом и дуготрпљењем, смелом надом и смерном љубављу, умртвљењем у себи и свлачењем са себе старога паloadамовског човека и оживљавањем у себи боголика и облачењем у новог човека који се обнавља по лику Христовом (Кол.З, 5.9.10), благодаћу Духа Светога Утешитеља, Који се у нама моли уздасима неисказаним (Рм.8,26). „Ништа силније од вере, ништа равно молитви“, вели Свети Јован Златоусти. „Вера је, вели исти Светитељ, почетак и темељ нашег новог бића и ипостави у Христу, јер смо њоме постали у Христу и сјединили се са Њиме“, а то сједињавање и јесте истински хришћански живот – живот са Христом и у Христу. Христос је „Началник (=3ачетник) и Савршитељ вере“ наше (Јев.12,2-3), а вера се, по Добротољубљу, испољава као живот и живљење, као дело и делање по Христу и у Христу, јер без подвижничког живљења и делања вера је мртва (Јак.2,17-20).

Вера, пак, по Добротољубљу, испољава се првенствено кроз молитву, као живот у молитви и молитвом. „Молити се Богу треба већма неголи дисати“, вели Свети Григорије Богослов. А његов каснији имењак, познати учитељ и духовни вођ православних исихаста на Балкану у 14. веку (када је и настао зборник светоотачких текстова који данас зовемо Филокалија = Добротољубље), Свети Григорије Синаит, овако описује шта је молитва Исусова, позната у Добротољубљу као умносрдачна молитва: „Молитва је код почетника: као огањ радости који избија из срца, а код савршених: као миомирисна делотворна светлост. И опет: молитва је проповед Апостола, енергија (=деловање) вере, или боље рећи сама непосредна вера, основа и стварност онога у шта се надамо (Јев.11,1), дејствујућа љубав, покрет анђелски, снага Бестелесних Сила, њихова делатност и радост, Јеванђеље Божије, уверење и испуњеност срца, нада спасења, знамење освећења, обележје светости, познање Бога, пројава светог Крштења, бања очишћења, залог Духа Светога, радост Исусова, весеље душе, милост Божија, знак помирења (с Богом и људима), печат Христов, зрак духовног Сунца, звезда Зорњача у срцу, потврда Хришћанства, знамење измирења с Богом, благодат Божија, премудрост Божија, или боље рећи почетак самомудрости, Божије јављање, делатност и занимање истинског хришћанина, а особито монаха, начин живљења тиховатеља (=усамљеника, исихаста), повод молитвеног самовања и тиховања, доказ анђелског живота на земљи. И шта још треба много говорити? Молитва је сам Бог, Који чини све у свему (1.Кор.12,6), и Који све делује у Христу Исусу, јер је једна енергија и дејство Оца и Сина и Светога Духа“ (Добротољубље, Главе о молитви, 113).

Састављач и издавач грчке Филокалије, Свети Никодим Светогорац, назива Dobrotoljublje: „ризницом духовног бдења и трезвљења, чуварем чистоте ума, мистичком школом умне молитве, књигом образаца праксе и подвига, необаманљивим вођом духовног созрецања, рајем Светих Отаца, златном плетеницом светих врлина, књигом препуном Исусовог радовања и уживања, трубом која нам поново дозива благодат; и збирно речено: самим органом обожења“ – благодаћу Духа Светог (Предговор Филокалији).

Свети писци Добротољубља наглашавају свуда у својим списима, сабраним у овом чудесном Саборнику-Зборнику рајских цветова и плодова: да је вера и молитва, права (=православна) вера и искрена умносрдачна молитва истовремено делатност речју и мишљу, срцем и умом, душом и телом, вољом и снагом, „теоријом“ (=духовним созерцањем и прозрењем) и праксом, тј. саможртвеним живљењем и подвизавањем, личном аскезом и делатном љубављу, оном која се испољава као христољубље и богољубље и оном која се пројављује као делатно братољубље и човекољубље. Јер само живот и дело, у свеживотоном и свеличном саборном јединству, чине пуноћу православног духовног Предања, забележеног и засведоченог у Добротољубљу. И још нешто: Добротољубље је настало у монашким срединама, али није ни из далека намењено само монасима, него свима хришћанима, па ма где они били и ма којим се послом бавили. Јер, по Светом Писму, свима нам је један посао и једно дело и једна служба: живети, радити и служити Богу на славу и себи и људима на спасење. Зато је у Православној Цркви на Истоку, од од Јерусалима до Месопотамије, од Сирије и Мале Азије до Балкана и до православног Запада, од Египта до Моравске и Заволожја, Добротољубље било тако саборно, свеправославно прихваћено и читано и практиковано, као примљено Јеванђеље, као наука и пракса Православља, као Ортодоксија и Ортопраксија.

Реч филокалија(=добротољубље) у хришћанској литератури сретамо најпре код Климента Александријског (2-3 век,) у његовом Педагогу, који у ствари означава Христа: „Човек је по природи узвишено и делатно живо биће које жељно тражи добро, јер је створење Доброга (Бога), и зато је истинском добротољубљу и прелепим задовољствима туђ онај неславни живот у уживањима који многи људе проводе“ (Педагог, 3,7). Љубав, дакле, према истински лепом и добром јесте добротољубље, јер у грчком и словенском језику лепо и добро скоро су синоними. Истинска лепота увек је и доброта, и право добро увек је и лепо. Највећа Лепота и највеће Добро и јесте Љубљени Син Божији у Син Човечији, Богочовек Исус Христос. Зато је Он крајња мета добротољубља.

Међутим, израз Добротољубље у значењу збирке лепих и добрих текстова употребљен је први пут од Светих Кападокијаца, Василија и Григорија, када су, половином 4. века, подвизаваући се крај реке Ириса у Понту, правили књижевно-богословски избор из дела мудрог и ученог Оригена полетно се учећи на добротољубивим делима младог Александријца, но вешто избегавајући потмуле јелинске замке у философији и заблуде у неделатној и неспасоносној пракси.

Филокалија је, дакле, љубав према лепом и добром. Но за Свете Оце Кападокијце, а онда и за све касније истинске хришћанске мислиоце и подвижнике, као усоталом и за Јеванђеље Христа Богочовека и Његових Апостола и Пророка, увек су нераздвојно спојени и сједињени словенсност делатна и дело словесно. Зато су за вође и учитеље хришћанског живота узимани, читани, преписивани и у зборнике сабирани, само умно-срдачни, созерцатељно-практични подвижници мисли и делатности јеванђелске и православне, какви су били велики Оци хришћанског Истока, како они учени богослови у свету, најчешће на епископским службама у народу Божијем по градовима, тако и они „грађани пустиње“, који су својим богоугодним животом и подвизима пустињу „анђелима у телу“ настанили и „земљу онебесили“, као што су били Свети Антоније и Макарије и плејаде египатских, палестинских, сиријских, малоазијских, цариградских и јужноиталијанских подвижника, све до свештених исихаста Свете Горе и Балкана у 14. веку.

Зборници слични нама данас познатом Добротољубљу настајали су већ у 4. и 5. веку, као што је Отечник, па све до 11. века, као што је тада настали Evergetinos, састављен од монаха Павла, оснивача манастира Богородице Евергетиде у Цариграду, оног манастира у којем ће касније боравити Свети Сава Хиландарац, филокалијски молчалник који ће постати Архиепископ свих Српких и Приморских земаља и у себи спојити пустињу и град, молитву и праксу, lепо и добро, умно делање и делатно созерцање.

Данашња, пак, Филокалија =Добротољубље, као богата збирка текстова „свештених трезвењака“, састављена је највећим делом у време процвата православног исихастичког покрета у Светој Гори и Балкану, нарочито после тријумфа исихазма, и као православног богословља и као правилне подвижничке праксе, на великом сабору у Цариграду 1351. г. О томе сведоче бројни светогорски и други грчки и словенски рукописи из 14. и 15. века (напр. у Хиландару и другде по Светој Гори и по библиотекама Балкана, Русије и Западне Европе). Ову збирку је из рукописа пребрао, сабрао и проширио Епископ Коринтски Макарије Нотарас (1731-1805), па ју је године 1777, када је посетио Свету Гору, предао тада још младом но ученом и искусном подвижнику Никодиму Светогорцу (1749-1809) даје он среди, допуни и преписане текстове упореди са светогорским рукописима, те тако припреми за штампу, што је Свети Никодим и учинио у току свега две године. Потом је тако сређени Зборник Свети Никодим вратио Светом Макарију Коринтском, а овај је, сретнувши у Смирни благочестивог кнеза Молдовлахије Јоаниса Маврокордата, успео да од њега добије сагласност и новац, те грчка Филокалија буде први пут буде штампана у Венецији 1782. г. Са овог грчког издања превео је на словенски језик (вероватно користећи и већ постојеће словенске преводе многих светоотачких текстова који су ушли у грчку Филокалију) цео зборник Добротољубља (без нарочитих измена) Свети Пајсије Величковски (1722-1794) и штампао га у Петрограду 1793. г.

Непун век касније, 1876. г. велики руски богослов и професор теологије, епископ и исихаста, Свети Теофан Затворник (Говоров), превео је на руски и издао I том Добротољубља, и даље до 1890. сваке године издавао по једну књигу овог петотомног проширеног (скраћењима, изостављањима и додавањима измењеног) капиталног дела. (Укратко: у руском Добротољубљу, за разлику од грчког и словенског, скраћена су Поглавља Максима Исповедника; изостављени: Петар Дамаскин, Силогистичке главе Калиста Катафигиота, Практична и теолошка поглавља Григорија Паламе, итд; али је зато додат велик број дела Јефрема Сирина, Варсануфија и Јована, Лествичника, Аве Доротеја, Теодора Студита и др).

Наши вредни монаси Хиландарци, кренули су овом првом књигом, у превод са руског и издавање на српском језику овог Теофановог Добротољубља, ништа мање значајног и чак обимнијег од грчког и словеског. Тиме оци Хиландарци настављају свештено живо предање светих Хиландараца: Светог Саве, Доментијана, Старца Исаије, и других Богу познатих светих исихаста и добротољубаца рода нашег крстоносног и христочежњивог. Нека ово штампано објављивање српског Добротољубља наших српских Светогораца, као оно Светог Макарија и Никодима Светогорца буде на општу ползу православних хришћана.

Свети Иларион Велики

22. 3. 1996 Ман. Тврдош

Еп. ЗХП Атанасије

TOM II

ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН, РИМЉАНИН

Кратко саопштење о њему

Свети Јован Касијан Римљанин се родио (350. или 360. г.) вероватно у Галској области, у околини Марсеља, од угледних и богатих родитеља. Добио је добро научно образовање. Он је од детињства заволео богоугодан живот. Горећи жељом да постигне савршенство у њему, отишао је на исток, где је ступио у Витлејемски манастир и примио монаштво. Слушајући о славном подвижничком животу египатских отаца, он је пожелео да их види и да се поучи од њих. Договоривши се са својим другом Германом, он се, после двогодишњег пребивања у Витлејемској обитељи, упућује у Египат око 390. године.

Они су целих седам година провели тамо, живећи у скитовима, у келијама, у манастирима, међу отшелницима, у усамљености. Они су све запажали, изучавали и на самом делу извршавали, детаљно се упознавши са тамошњим подвижничким животом у свим његовим видовима. У свој манастир су се вратили 397. године, да би исте године опет отишли у исте пустињске египатске пределе. Ту су проборавили све до 400. године.

Оставивши опет Египат, свети Касијан се са својим пријатељем упутио у Константинопољ, где су били благонаклоно примљени од стране светог Златоуста. Он је светог Касијана посветио за ђакона, а његовог пријатеља, као старијег, за свештеника (400. г.). Када је свети Златоуст био осуђен на заточење (405. г.), особе које су му биле одане послаше у Рим папи Инокентију известан број заступника, међу којима су били и свети Касијан и његов пријатељ. Међутим, изасланство није имало никаквог успеха.

Свети Касијан се после тога више није вратио на исток, него се упутио у отаџбину и тамо наставио са својим подвижничким животом по египатским узорима. Он се прославио и светошћу живота, и учитељском мудрошћу. Затим је био посвећен за свештеника. Око њега су се, један за другим, почели сабирати ученици и убрзо се од њих образовао читав манастир. По узору на њих, недалеко је био устројен и женски манастир. И у једном и у другом манастиру био је уведен устав по коме су живели и спасавали се монаси у источним, а нарочито у египатским манастирима.

Добро уређење тих манастира у новом духу и по новим правилима и очигледни успеси тамошњих подвижника привукли су на себе пажњу многих јерараха и настојатеља манастира Галске области. Желећи да и код себе заведу такав поредак, они су замолили светог Касијана да им напише источне монашке уставе и да изнесе и сам дух подвижништва. Он је радо испунио њихову молбу, описавши све у 12 књига правила и у 24 књиге разговора.

Свети Касијан се упокојио 435. године. Његов спомен се врши 29. фебруара.

Из аскетских списа светог Касијана у раније [словенско] Добротољубље уврштено је осам књига (5-12) о борби са осам главних страсти и један (2.) разговор о расуђивању, и и једно и друго у скраћеном облику.

Слично ћемо и ми поступити. Главни одломци ће бити узети из осам књига о борби са страстима, највећим делом у потпуном преводу, са додатком неких навода и из разговора, где буде било прикладно. Осим тога, сматрали смо да би било потребно да се испред њих стави неколико одломака из разговора у којима се показује значај борбе са страстима у духовном животу, њено место у подвижничком животу, њена неопходност као и општи опис страсти и борбе са њима. После тога, додаћемо још одломке у којима се описују друге две борбе – са помислима и са тугом која долази од невоља и напасти. То ће представљати додатак претходном приказу борбе са осам помисли. На крају ћемо у виду додатка приложити потребне поуке о неколико предмета који се блиско дотичу духовне борбе, премда и говоре о духовном животу уопште: о благодати и произвољењу као чиниоцима у изградњи духовног живота; о молитви, у којој се они сустижу; о ступњевима савршенства духовног живота, с обзиром на побуде за њега; и о крају покајничких трудова. Ти додаци нам не сметају да све одломке из списа светог Касијана насловимо једним насловом: Преглед духовне борбе.

На тај начин ће одломци из дела светог Касијана бити распоређени на поглавља:

  1. Циљ и сврха подвижништва.
  2. Сагласно са тим циљем треба одрeдити и врсту нашег одрицања од света.
  3. Борба плоти и духа.
  4. Општи опис страсти и борбе са њима.
  5. Борба са осам главних страсти:

a) са стомакоугађањем.

b) са духом блуда.

c) са духом среброљубља.

d) са духом гнева.

e) са духом туге.

f) са духом унинија.

g) са духом таштине.

h) са духом гордости.

  1. Борба са помислима и преко њих са злим духовима.
  2. Борба са свим врстама туге.
  3. Божанственој благодати и слободном произвољењу као чиниоцима духовног живота.
  4. О молитви.

TOM III

БЛАЖЕНИ ДИЈАДОХ,
епископ Фотике у Епиру илиријском

Кратко сведочанство о њему

О пореклу и раном животу светог Дијадоха пре његовог епископства није ништа познато. Као епископ он се прославио и светим животом и мудрим учењем. Виктор, епископ Утике (у Африци), у предговору књиге Историја о мучеништву од Вандала (Мигне ПЛ.58), написаној 490. године, себе именује његовим учеником, сматрајући да због тога поседује велику част. Он додаје: „Овај блажени Дијадох је достојан сваке похвале. Он је за собом оставио много писаних споменика православног учења о догматима и хришћанском животу“. Из тога се може закључити да је живео у другој половини V века, и да је вероватно дочекао његов крај. Наиме, на посланици епирских епископа императору Лаву (457 – 473) налази се и његов потпис. Друге околности његовог живота нису познате.

Његови познати списи су: а) Две беседе – једна на Вазнесење Господње, са изложеним православним учењем о Оваплоћењу Бога Слова, а друга против аријанаца; б) 100 подвижничких поглавља о духовном животу, којима претходи указање о десет врхунаца главних врлина.

Из тих његових списа делове наводи Софроније, патријарх јерусалимски у својој окружној посланици против монотелита (Библиотека патријарха Фотија, 231). Често се на њега позивао и преподобни Максим Исповедник.

О његовим подвижничким поглављима, која и ми укључујемо у зборник, блажени Фотије говори: „Ово слово (тј. 100 поглавља) изузетно је корисно онима који се подвизавају. У њему за оне који су дугим вежбањем стекли навику у делању, које води ка савршенству, нема ничег нејасног. Јер, у том случају њихово знање, стечено искуством, лако следи трагове учења које предлаже беседа“. Са своје стране, састављачи грчког Добротољубља, у свом предговору слову кажу: „Свети отац наш Дијадох је био муж мудар у делању и светао у сагледавању, у шта се свако може уверити уколико прочита слово које се у целости сачувало до наших дана, и које је прекрасно саставио црпећи духовну мудрост из дугогодишњег искуства и из божанствених узлета свога срца. Поделивши га на сто поглавља, он се стара да нам раскрије најдубље тајне жељене врлине. Он их је, при томе, испунио многим сведочанствима Божанственог Писма и сагледавањима свог вером просвећеног разума. Може се рећи да је у овом слову он свим трезвоумним и богоносним оцима, који су га следили, оставио примерно учење о свештеном трезвоумљу и о свим врлинама. Због тога ћеш наћи да се многи од њих обраћају тим поглављима као најтачнијем указатељу истине. У својим списима о трезвоумљу они из њих наводе дословна сведочанства. Тако су, после сабора одржаног за време Андроника Палеолога, чинили Григорије и Симеон Солунски, Григорије Синаит, епископ Калист, и многи други, сведочећи беспрекорност његовог учења“.

Света Црква спомен светог Дијадоха поштује заједно са свим светима који су се прославили у подвижништву, тј. на Сиропусну суботу. На служби тог дана, у другој песми се пева: „Певам и Дијадоха, заједно са врховним оцима Евстатијем и Јувеналијем“.

БЛАЖЕНИ ДИЈАДОХ, ЕПИСКОП ФОТИЧКИ

УКАЗАЊЕ О КРАЈЊОЈ ГРАНИЦИ
ИЛИ О ВРХУНЦУ ОСНОВНИХ ВРЛИНА

1. Крајња граница или врхунац савршенства вере јесте бестрасно погружавање ума у Бога.

2. Крајња граница наде је пресељење ума ка очекиваним добрима.

3. Крајња граница трпљења јесте посматрање умним очима невидљивог као видљивог, уз непоколебиво држање трпљења.

4. Крајња граница сиромаштвољубља [нестицања] јесте жеља да се ништа нема, као што други жели да има

5. Крајња граница разумевања јесте незнање за себе у иступљењу (или у потпуном устремљењу) ка Богу.

6. Крајња граница смиреноумља јесте одлучно заборављање сопствених добрих дела.

7. Крајња граница негневљивости јесте велика жеља да се не гневимо

8. Крајња граница чистоте јесте осећање које је непрестано прилепљено уз Бога.

9. Крајња граница љубави јесте велико пријатељско осећање према онима који нас вређају и срамоте.

10. Крајња граница савршеног преображаја у сладосном окушању Бога јесте прихватање тескобе смрти као радости.

TOM IV

СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА

1.

1) Колико је високо монашко служење; 2) свако послушање које се испуњава по Богу води у рај, ма колико било просто; 3) набрајање врлина које воде у рај (1, 2)

1) Бог нас је увео у свет да бисмо, угађајући му добрим делима, постајали наследници Царства небеског. По увођењу у свет Он је нама, тј. монасима даровао посебну велику благодат. Њоме нас је Он изабрао између свих и поставио пред својим лицем да бисмо служили Његовој сили. Нека стога сада свако марљиво размотри да ли ходи у складу са звањем на које је призван, тј. да ли се стара једино о угађању Богу.

2) Испуњавајући послушања ми треба да деламо као да од самог Бога примамо наредбу. Од здравих Бог захтева дела по њиховој мери. При делању треба да на сваки начин избегавамо да некако сами себе не поткрадамо таштином пред другим и самомњењем као да чинимо нешто велико. Господ има награду за свакога ко се труди: трпезар ће да се радује са првомучеником Стефаном; пекар ће сам за Господа бити чисти хлеб; баштован ће да се наслади добрим плодовима раја, с обзиром да ће се удостојити да постање његов обитавалац. И сваки други (и виноградар, и дуборезац, и краснописац, и вратар), тј. на сваком послушању ће добити достојно уздарје уколико га врши као труд за Господа. Господ све види и ништа се од Њега не може сакрити. И за свеће Он да узврати по божански.

3) Стојте у вери, мушки се држите, снажите се. Све да вам бива у љубави (1. Коп. 16, 13-14), свакодневно умирите како бисте живели у векове, бежите од злих помисли као од самих дела, причљивост сматрајте великим грехом, смех – блудочинством, преједање и пресићивање – ропством похоти. Мисли имајте горе а очи доле, будите чисти телом и душом, бодрите се добром надом, немојте се привезивати ни за шта на земљи, једино се Бога бојте. Уколико се будемо понашали на описан начин и уколико будемо имали слично настројење свакако ћемо ликовати са анђелима и радовати се са свима светима у векове.

2.

1) О себи не треба да мислимо високо; 2) треба да живимо за сву братију, као и сваки део тела за цело тело; 3) наша послушања нису тешка, премда због одрицања од властите воље заслужују мученичке венце (1, 3)

1) Ви сте, богопризвани мужеви, мудро поступили што сте оставили свет и што очи вашег срца имате устремљене према Богу. Стога се старајте да живите богоугодно и да, живећи, не сматрате сами себе мудрим (Рим. 12, 16) ни због духовних врлина, ни због телесних преимућстава како не бисте чули: Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, шта се хвалиш као да ниси примио (1. Кор. 4, 7). Онај ко много ради, благодаћу Христовом ради, примивши одозго од Бога силу ради ближњега, а не ради себе.

2) Сви сте ви једни другима послушници и једни другима помоћници као живи удови једног тела. Удови који почну да дејствују по својој вољи (нпр. Очи да не руководе руке, једна рука дане подржава другу, нога да не ступа у складу са добром целог тела) неће сачувати своју силу: заједно са растројством самих себе, они ће раслабити и цело тело. Стога нека се радује свако коме успе да се више потруди од других, трпећи хладноћу, кишу и врућину. Напротив, нека плаче и скрушава се онај ко седи без посла као непотребни уд, који живи у телу, али не и за тело и који је достојан једино одсецања.

3) Нека ваш слух не отежа да слуша оно што говорим. Напротив, схватите колико малим и незнатним трудовима је вама дано да стекнете Царство небеско. Ми не проливамо крв као мученици. Наше удове не одсецају и не ломе нам кости. Међутим, уколико уз своје лагане и незнатне трудове придодамо и одрицање од своје воље са жељом да угодимо Богу и да братији послужимо са љубављу, ми ћемо постати подобни многострадалним мученицима, па чак и самом Господу, који је ради нас поднео распеће и смрт. Будите добре воље трудећи се. Вас очекују мученички венци.

3.

1) Будите и утешите пастира, будући да непријатељ не спава; 2) немојте заостајати у напорима с обзиром да се за сваки труд одмах на небу одваја награда; 3) поука канонарху; 4) кандилару; 5) болничару; 6) и болеснима (1, 4)

1) Ја од светих отаца, и нарочито од мог праведног старца знам да ђаво никада не спава и да не слаби у труду да погубљује душе наше. Он је свагда бодар и брз да посеје плеву своју док људи спавају (уп. Мт. 13, 25). Стога богопозвана чеда моја и ви будите бодри и трезвоумни како нико не би упао у замке ђавоље. Ја волим да чујем како сви напредујете, те се тешим због послушања једног, због смиреноумља другог и због трудољубља трећег. Сина, пак, непослушности, роптања, гордости, лењости, тромости, дошаптавања и причљивости мрзи душа моја. Ко сам, међутим, ја да тако говорим? Ја сам пастир ваш, премда и недостојан, а ви сте овце моје за које ћу дати одговор Господу који ми вас је поверио.

2) Напасајте се сви добро и једнодушно и заједно. Нека нико не заостаје. Онога ко заостаје непријатељ ће завести у беспуће и погубити. И овцу која заостаје вук граби и односи у шуму или у планину. Дело спасења није лако. Пут ка спасењу је пун зноја, замора, напора, бдења, задовољности малим (тј. скромном храном, незнатним одмором, рђавом одећом) и пре свега захтева одсуство својевољности. И Господ у складу са трудом одређује и свачију награду. У удео трудбеника свакодневно се додају венци.

3) Црквене службе ми треба да испуњавамо пристојно, побожно и са топлим срцем. И ти, чедо моје, канонарше (тј. типикару), буди пажљив, буди за певницом и тачно прати време које је назначено за свако појање, с обзиром да си постављен да пратиш прво и највеће наше дело. И све друго у вези са Псалмима и стихирама испуњавај као што ти је заповеђено са чистом савешћу. Нека поје онај ко је способан да поје. Онога, пак, ко је погоднији за читање постављај да чита. Немој бити немаран, већ буди пажљив, праведно распоређујући свакога од братије за читање или певање. Одређуј шта ће ко да чини у обичне дане, а шта у празничне судећи по гласу, изговарању и брзини читања како би и други, уколико су присутни, стекли корист. Нека код тебе све буде благообразно и уредно (1. Коп. 14, 40) како би се удостојио да од Господа чујеш: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу ме поставити (Мт. 25, 21) и како би на небесима био прибројан лику светих.

4) И ти, црквењаче [тј. кандилару], имај страх и буди марљиву обављању послушања које ти је дато, будући да је од Бога и даје божанствено. Пази на осветљење храма као на своја два ока, будући да се оно врши пред лицем Бога. Онај ко пред царем пали светиљке сав постаје пажња како би му угодио. Хе приличи ли утолико пре, чедо моје, да ти са страхом и љубављу вршиш паљење свећа Свецару Богу, коме служи сва твар. Ти уједно треба да чистиш и одржаваш светилнике, одржавајући сразмерну светлост. Ти пази и на чистоту цркве, метући је барем два пута недељно. Бриши прашину са икона како се не би оштетиле и све друго држи у реду. При чишћењу пази да се не оштети нешто од црквених [ствари].

5) Чедо болничару, ти си ми трећи на уму. Држи се онога што ти је заповеђено. Ти си достојан великих венаца због најтежег, мученичког служења, које не зна за одмор. С обзиром да је високо, оно ће бити достојно и високе награде. Немој овде очекивати и искати покоја, да би га стекао тамо. Уколико се добро потрудиш, несумњиво је да ћеш тамо стећи покој. Једни читају, други се моле, трећи се држе безметежја, или нешто друго похвално чине. Међутим, и ти са њима идеш упоредо, или их чак и претичеш. Чим сване, ти обилази једног по једног болесника и сазнавај стање болести код сваког, назначујући шта је коме потребно и корисно. Уколико истрајеш у таквим напорима, у Царство небеско ћеш ући као венценосац.

6) Ви, пак, болесна братијо, са благодарношћу примајте све што се са вама дешава, задовољавајући се оним што вам пружају. Уколико пожелите нешто друго, само помените [о чему се ради]. И са оним што потом учини надлежни брат будите благодарни са љубављу. Немојте роптати: довољно је што вам брат служи као роб из љубави према Богу, свакоме пружајући оно што му приличи по сили манастирских средстава. Уколико се будете понашали другачије, бићете достојни великих мука.

4.

1) Сећајте се смрти и [давања] одговора и старајте се око завета; 2) чувајте уста; 3) која братија су за настојатеља руке, очи, ноге; 4) код нас је и телесни труд духован; трудите се, подстичући један другога; Христос је са вама; 5) поука и охрабрење кувару (1, 5)

1) Погледајмо на висину небеску и дубину земаљску и на природу нашу. Приликом умирања, нас људи одавде преносе у надсветске области, тј. иза граница овога света. Без икакве прикривености ми ћемо тада стати пред лице праведног Судије како бисмо дали одговор за дела своја, након чега ће нас примити или Царство небеско (уколико смо чинили добро), или неугасиви огањ(уколико смо пребивали у гресима). Стога непрестано подгревајмо ревност за богоугодни живот са којом смо ступили у обитељ, сећајући се речи које смо тада изрекли и завета које смо дали и будући свесни свог дуга да реченоме увек будемо верни. Јер, нама ће се судити по речима нашим.

2) Чувајте уста своја у чистоти, увек говорећи само оно што је Богу угодно. Немојте себи дозвољавати ни лаж, ни неправедне прекоре. Никаква рђава реч да не излази из уста ваших (Еф. 4, 29).

3) Они који се међу вама труде представљају моје руке. Трудите се, руке моје, и немојте се замарати, пружајући се на оно потребно: јер, мишица Господња ће вас оснажити (уп. Пс. 88, 22). Ви, који сте постављени да посматрате друге јесте очи моје. Гледајте право, предвиђајући и предупређујући падове оних који могу да се омакну како бисте се и сами удостојили божанственог надзора. Имам ја и ноге. Ноге моје, стојте на правом путу заповести Божијих. То ће они који храбро и благодушно носе бремена остале братије, због чега ће, уколико истрају у добром расположењу, доспети у вечни покој. Овим речима хоћу да подигнем оне који су се опустили, да разлењене пробудим на ревност и да палима у малодушност додам храбрости.

4) Радујте се, тешите се и окриљавајте се ревношћу. Немојте ништа избегавати – ни душевне, ни телесне напоре. Јер, и наш телесни [труд] јесте духован, будући да се Богу посвећује. Према томе, ко је усрдан у телесном, усрдан је и у духовном. Подстичите и укрепљујте једни друге и у молитвама, и у послушањима, и у смирењу. Бодрите се међусобно на свако добро, у свему поступајући благопристојно и уредно. Идите једни за другима и помажите једни другима, те ћете бити тело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 27). Ја и верујем да је ваша глава Христос. Имајући га за главу, зашто би се икога бојали. И шта са Њим ви нећете добити? Бићете владике неба и земље, и наследићете све обећано.

5) Реч моја је [упућена] и теби, чедо моје куваре, који се свакодневно бориш у огњу, који цепаш дрва, куваш храну, носиш воду, чистиш и переш поврће, чађавиш лице своје, прљаш одећу, знојиш се и печеш, настојећи на сваки начин да братији предложиш потребна јела. Ти ћеш имати част са светима и наручје Авраамово ће те упокојити. Само трпећи трпи и у радости проводи свој дан. Буди усрдан и марљив на свом делу, како би ти се твоје послушање приказивало и у сну. Од самог јутра се као огањ устремљуј на своје послушање, те ћеш изаћи као победник, добро испунивши своје дело.

5.

1) Ревнујте међусобно у добром, али не и у лошем; 2) ми живимо као по мору пловећи; духовно значење за нас дешавања на мору; 3) благотворност примерног брата за братство, и злотворност рђавога; 4) [наша] награда је безмерна; ми се не трудимо узалуд; радујте се (1, 6)

1) Ево добрих дана, ево времена делања, ево године тражења Бога. Немојмо себи дозволити да узалуд изгубимо не само годину, него ни дан. Нека код нас буду непоколебиви подвиг и ревност за спасење, узајамно добро надметање и права ревност за међусобно подражавање у врлинама. Уколико у некоме приметимо изузетну врлину (на пр. мирноћу, побожност, послушање, смирење, или што друго похвално), ми треба да будемо рањени жељом да му будемо сапутници. Из реченога ће међу вама да се роди савез мира и љубеће расположење. Ономе, пак, што је супротно немојмо се учити по опонашању, тј. видећи немарнога немојмо бити немарни, видећи стомакоугодника – немојмо бити стомакоугодници, видећи причљивога – немојмо бити причљиви. Напротив, као мудри и Богом научени сами по себи све испитујући, добра се држите (1. Сол. 5, 21).

2) Ухватимо се за сидро наше вере, подигнимо једра наде и са свом силом се [упустимо] у пловидбу великим морем садашњег живота. Јер, за време пловидбе неизбежно ће на нас наилазити ветрови (тј. устајање тела), [обавезно ћемо] сусретати вртлоге (тј. узнемирења од телесне похоте и порочне мисли које ничу из дубине срца), као и много другог што се дешава при пловљењу морем: пирате (тј. свезлобне демоне), плићаке (тј. заслепљеност од незнања), подводно камење (тј. непредвидиве замке против наше душе), опасно пуњење палубе водом (неоткривање грехова и греховних помисли, од чега гине наша душа, као што гину морепловци који су немарни према испуњавању палубе [водом], будући да се уснули заједно са бродом потапају у дубину мора). Ми се, пак, најчаснија братијо, чувајмо од свега реченог, будно ходећи путем Божијим. Нарочито откривајмо све што се дешава у срцу нашем како вода рђавих помисли не би преплавила наше душе икако нас не би опколио крајњи бездан, по речи Пророчкој (Јона 2, 6).

3) Онај ко је у братству усрдан и у душевним подвизима и у телесним трудовима светли као небеска звезда и многе просвећује. Онај ко је ревносан у делима побожности која су достојна неба, ко је нелицемеран, ко избегава смех и ко је ћутљив јесте анђео на земљи: он као да пред херувимским престолом служи Богу и Владици творевине. Својим врлинама користећи другима и побуђујући у њима стремљење ка духовном делању, он је лучезарно сунце које обасјава и загрева сву пуноту братије. Ко је, пак, мрачан, таман и ноћелик, ко помрачује оне који су поред њега и чини их себи сличнима? Наравно, онај ко се високоумљем, сластољубљем, засмејавањем, неделањем, срамним делима, наговарањима, дрскошћу и нечистотом кроз слагање са рђавим помислима уподобљује сатани који је спао са неба. Ми не треба да се потчињавамо утицају таквих.

4) Наш труд није дуготрајан, а награда је вечна; злопаћење је кратко, а радовање трајно; оптерећење је привремено, а покој бесконачан. Ви ћете се веселити тамо где је свих радујућих се обиталиште (Пс. 86, 7), одакле је одбегла болест, жалост и уздисање (Ис. 35, 10), где нема плача, већ [постоји] једино радост. Према томе, да ли узалуд трчите? Да ли се напрасно трудите? Наравно, не. Напротив, ви сте разумно, узвишено, дивно, блажено, апостолски, мученички, отачки, анђелски, небески и богоугодно изашли(из света), дошли (код нас), родили се духовним рођењем, узрасли и постали војници, наоружавши се духовним оружјем, те побеђујете Амалићане, Амореје и Хананеје заједно са другим племенима страсти. Ви сте иза себе оставили море света (одрекавши се од њега), ви сте прешли Јордан кроз просвећујуће и очишћујуће друго крштење прихватања схиме (која је дејствено покајање), те надаље почињете да улазите у удео свог наслеђа, у земљу коју вам је кроз своје обећање показао Бог у коме нема лажи – у земљу у којој тече мед и млеко бесмртности и вечног живота. Стога се радујте, ликујте и веселите, видећи велико човекољубље Божије. Пред нашим очима је живот, пред лицем радост, пред ногама блаженство. Врата су одшкринута – трчите да је добијете (1. Кор. 9, 24). Ко ће још стајати неодлучан? Ко се неће устремити и настојати са све већом ревношћу, старајући се да претекне друге у стицању предлежећих ризница?

6.

1) Против похоте; она је огањ којим се ражиже вечни огањ; њу и смрт може затећи на делу; 2) саплевши се, устајте мрзећи грех и заволевши добро; 3) избегавање малих грехова, нарочито празнословља; навођење предмета за разговор (1, 7)

1) Храбрите се и добро стојте против замки ђаволских, знајући да наша борба није са телом и крвљу, него са невидљивим и горким гонитељем нашим, са сатаном, и одступничким силама које су под њим. Према томе, онај на кога нападне похотна помисао не треба да се узнемирује и смућује, већ да је молитвом, стењањем и проливањем суза тера назад и одваја се од ње, сећајући се оног (вечног) огња. Наиме, жежење које се сада разгорева у нашем телу служи као узрок паљења и оног (вечног) пламена. Према томе, ма колико пута дневно да напада таква помисао, ви је у потпуности истребљујте и нећете бити осуђени. Уколико са том похотом заједно долази и помрачење помисли са осећањем тежине подвижништва, ти горе подигни очи срца свога, те ђавољу замку расеци помишљањем на могућност да се умре сваког часа. Нека се крепи сваки подвижник помишљајући на упокојење у бескрајном животу.

2) Нека вас осени благодат Господа нашег и нека вам дарује чврстину да трпите садашње тешкоће. Подвизавајте се у борби и бици, на сваки начин се напрежући да пређете пут без поклизнућа. Уколико се и деси нешто такво (што ја, наравно, не желим), брзо устајте. Приметите какво је видљиво [постојање]. Небо је високо, као што је написано, а земља је дубока (Прич. 25, 3). И ко ће се попети на њега од оних који су оборени у грех? Стога га омрзите, стекните ненавист према њему и одвратите се од њега, те се ухватите доброга и чините оно што је Богу угодно.

3) Молим вас да, избегавајући велике грехе, избегавамо и такозване мале грехе, тј. празнословље и смејање. Тихо и кротко се односите према свакоме. И када водите разговор међу собом ради прогоњења нехајности [тј. унинија], [пазите] да буде добар. Нека ваша реч буде или о предстојећем вашем рукодељу, или о решењу недоумице око неког места Писма, или о читању по типику, или о житију неког светог, или о нашем одрешењу од тела, о доласку анђела и о нашем одговору пред Господом и Богом за читав наш живот у телу, о [околности] да ће свети отићи ка неизрецивој радости, а грешници у неутешну муку. Питајте једни друге како да избегнемо ту страст (празнословља) и да стекнемо врлину која јој је супротна (тј. мудрословље). [Распитујте се] како се јавља и пушта суза, и због чега пресахњује. [Говорите и о чињеници] да се нелицемерним послушањем, смирењем и ћутањем уста наводњавају изданци душе и ничу усред раја као дрво живота. [Напротив], они се суше причљивошћу, смехом, неумесним и неблаговременим погледом очију, роптањем, суровошћу, дугим спавањем, преједањем и сваком другом страшћу којој се произвољно предајемо.

7.

1) Високо звање; благодарите чувањем завета; 2) главно је – стећи Бога; 3) верност звању чини грађанином неба; дела те верности; 4) дарови Богу на Богојављење; 5) речи Писма о величини обећаних добара (1, 8)

1) Ето, Господ и Бог наш људима јавља благост своју, сијајући лучама човекољубља како би све привео себи. Нас монахе Он је некако нарочито извео из таме у светлост. Какву ћемо благодарност узнети Богу који нас је изабрао и призвао? Живимо са циљем напредовања у побожности, одстранивши страсни и сластољубиви живот. Схватимо, братијо, своје звање и имајмо пред очима оно што захтева монаштво и завети које смо изрекли пред лицем анђела. Живимо са спремношћу да чим Бог позове са пуном радошћу одемо одавде као из туђине у властито станиште.

2) Видите ли ништавност садашњег живота? Видите ли како је непостојан и брзопролазан живот људски? И један је самодобар удео, један добар живот и ненаситива благодат – стећи Бора кроз чување Његових заповести. Но, речено захтева труд и напрегнуто самопринуђавање.

3) Ви сте грађани Јерусалима, житељи раја и судеоници хора анђела светих уколико стојите у свом звању, уколико му пребивате верни, уколико га волите свим срцем, уколико се принуђавате на његова дела, уколико се уздржавате од свега што мује противно и уколико на сваки начин притешњавате себе. Радујте се у страху Господњем и чистите се од сваког нечистог расположења. Убелите се и заблистајте као синови светлости и старијим указујте поштовање, послушање и покоравање. Међусобна љубав нека се богато множи међу вама, а својеглавост и саморуковођење нека буде омражено међу вама.

4) Дошао је дан Богојављења. [Дошао је] Господ с небеса: сусретнимо га чисти. Припремимо света расположења и Ономе коме носи читава твар приноси дарове и ми као дар принесимо обновљени живот, боговидна зрења и богољубиви пламен срца. Хека понеки још принесу љубав према безметежју, понеки неуспављиву бодрост, понеки многе молитве, уздржање, покоравање и избегавање роптања, а сви – све како ни у чему код вас не би било недостатка.

5) Бог преко светих својих саопштава каква нас слава очекује у будућности. Свети Павле узвикује: Страдања. . . нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим. 8, 18). Свети Давид пева: Јер је бољи дан један у дворима твојим, од хиљада (других) (Пс. 83, 11), и: Наситићу се када угледам славу твоју (Пс. 16, 15). И неко од других пророка узвикује [да ћемо отићи на место] одакле је одбегла болест, жалост и уздисање (Ис. 35, 10). Онај ко жели може у Писму наћи још [много] сличних места која нам указују на незамисливо наслађивање, весеље које нема граница и неописивост добара која је Бог обећао онима који му угађају. Стојмо у реченоме, утврђујмо се, изграђујмо се и усавршавајмо се у Христу Богу нашем.

8.

1) Немојте посустајати: труд је мали, а награда безмерна; 2) немој попуштати телу, замишљајући да већ идеш путем смрти; 3) уложимо сваку жртву за заповест, ничега се не бојећи (1, 9)

1) Немојте се заустављати и предавати лењости при служењу Богу. Гледајући на тешкоће садашњег времена немојте се лишити сладости која [припада] будућем веку. И речи и дела благодушно подносите. Свој живот урeдите [на начелу] међусобног прихватања у љубави Божијој и узајамног помагања у тешким пословима. Ни читаво столеће које бисте проживели у подвигу не може да се упореди ни са једним сатом бесмртне пуноте вековечне бесмртности. При томе је блажено (и да кажем по људски врло пробитачно) унеколико се као у сновиђењу злопатити, а као награду добити бескрајно блажени живот.

2) Немојмо попуштати телу, које су свети сматрали непријатељем и смиравали га на сваки начин уздржањем. Угађање њему је противно духовном животу. Још мало па ћемо отићи из овог живота. Примере одласка видимо код наше братије, који један за другим силазе у гроб. И зар ћемо ми остати овде? Наравно, не. Међутим, братијо, како је страшно дело смрти. Стога треба да се, надахњујући се одозго, стално налазимо у стању зрења, помишљајући да већ умиремо и да се већ одвија одвајање душе од тела, да су дошли анђели (да не кажем да наваљују и демони, с обзиром да се [појављују] код оних који су поробљени страстима) и да се чује: „Време је душо, излази“. И каква ће настати тешкоћа и бол раздвајања свезе! Тада ће добро чињење и неосуђивање савести бити велика помоћ, утеха и заступништво за оне који одлазе. Тада ће послушност добити смелост, смирење ће привући благовољење, суза ће преклонити на милост, обиље дела ће добити силу над демонима, трпљење при свим делима ће [постати] заступник – и непријатељи ће се вратити назад празни, а душа ће са анђелима у великој радости поћи ка Спаситељу. Међутим, уколико се душа нађе у страсној навици и уколико је надвладана грехом, настаће страх – и демони ће побeдити, свргавајући је бедну са собом у бездан ада, у таму и мучни тартар. И ето користи тој души (од попуштања страстима).

3) Очистимо се још овде. Пролијмо крв у подвизима и нека у нама нема ничега што би нас одвојило од заповести Божијих: ни труд, ни болест, ни наслађивање, ни покој, нити икакво задовољство. Чак и кад би требало сваки дан да умиремо [све] треба да трпимо са радошћу, старајући се да живимо изнад светског мудровања. Немојмо се бојати ничега осим суда Божијег: ни човека, ни звера, ни огња, ни мача, ни мора, нити ичега што изгледа страшно. Јер, човек (створен по образу Божијем) јесте господар и владика земаљске твари.

9.

1) Поље душе треба чистити, засејавати и заливати како би доносило духовне плодове; 2) уздржање у храни и сну и његови плодови; 3) треба подносити немаштину у одећи и обући; 4) треба се радо злопатити ради будућег (1, 10)

1) Као добра земља коју напаја киша из богоблагодатних токова Духа Светог, доносите плод и умножавајте врлине као пуне класове жита. Као што освежавате поља, и земљу душе ваше од мисленог трња чистите огњем страха Божијег и мачем истине. По заповести апостолској, сејте у дух како би од Духа пожњели духовне плодове, а не у тело, да не бисте од тела пожњели трулежност (Гал. 6). Учите се трпљењу, истрајности, великодушности, смиреноумљу, међусобној љубави, мрзећи завист, лукавство, превару, вређање и клеветање.

2) Стекните уздржање. Уздржање се састоји у пружању телу хране у складу са потребом, ни превише га обремењујући, ни превише га олакшавајући. Слично поступају при товару чамца: кад је претоварен може поћи ка дну, а кад је сувише лаган изложен је опасности да се преврне горњом страном на доњу. Слично је и у односу на сан: треба га примати у складу са корисним. За сразмерном дијетом следе лаки сни, а за њима – бодрост на псалмопојању, пажљиво слушање читања и разумно схватање сваке речи из божанствених песама које се певају. Услађивана реченим, душа стиче добро настројење, загрева се и просвећује се, окушајући плодове умерености у свему. Од многог јела, пак, долазе тешки сни, а од њих – помрачење мисли, неразумевање изрека песама, скупљање уста, помрачење очију, душе и тела. Јер, са спољашњим се саображава и унутрашње. Тада душевни лопов притрчава и краде шта хоће. Стога је Господ и рекао: Бдите (Мт. 26, 41).

3) Бог воли срдачну реч, покоран одговор, добро и нерастројено лице, тиху нарав и смирену беседу. Онај ко благодушније од других подноси злопаћења, ко благодари када му недостаје неопходна одећа или обућа или скуфија заиста је делатељ Божији који за привремена и ништавна добра мења будућа и велика добра. Ја се старам да све свиме опскрбим, што вам говорим да се нико не би огорчио, раздражио или роптао уколико [понекад] понестане нека ствар. Има, међутим, и таквих који, горећи љубављу према Богу, произвољно сами себе лишавају [неопходног]. Наравно, добро чини и свако ко са благодарношћу прима оно што му се даје, независно од времена и каквоте.

4) Царство Божије је пред нама и награда вечног блаженог живота очекује оне који угађају [Богу]. Ко неће потрчати? Ко неће пожурити да узме такве ризнице које се дају? Ко добровољно неће решити и да се злопати, и да буде наг, и да трпи зиму и мраз, и да се умртвљује подвизима ради таквих и толиких добара? И ви учествујете у таквим трудовима и подвизима. Јер, кроз одсецање својих прохтева, кроз одрицање од свега и кроз сваковрсно трпљење ви свакодневно умирете, имајући живот свој сакривен у Христу Исусу, Господу нашем. А када се јави живот наш, Христос Господ – ви ћете почети да се са Њим радујете вечно (Кол. 3, 4). Немојте овде искати покоја. Напротив, овдашње злопаћење сматрајте потврдом тамошњег вечног спокојства.

10.

1) Господ иде са нама – трпите; [навођење мисли] којима се треба крепити; 2) наш циљ је рај, у коме ћемо заборавити све невоље; 3) у Господњим ложницама је ликовање за злопаћење: ко их стога радо неће изабрати? 4) радујте се што живите у тескоби и оскудици, што приличи монаху; 5) помажите се међусобно у свему: Господ је близу (1, 11)

1) Ходите путем Божијим, свакодневно имајући Господа за Сапутника, по Његовом обећању. Јер, Он сам је преко апостола својих свима онима који ишту завет Његов и сведочанства Његова (Пс. 24, 10) рекао да се неће одвајати од њих до свршетка века (Мт. 28, 20). Међутим, Његови путеви и стазе су непознати. Он невидљиво присуствује очима ума и безгласно разговара са онима који су чисти срцем. Држите се свог правог пута, избегавајући замке завидљивог ђавола. Попримите крила љубави Божије како бисте летели на облацима, изнад свих приземних клопки. Намастите ноге ваше уљем радости и здравоумља [тј. целомудрености], не ужасавајући се ступања по скорбном путу Господњем. Уколико сте жедни од малодушности – пијте воду трпљења; уколико сте гладни од душевне изнемоглости – окусите хлеб који храни и крепи људско срце, тј. реч мудрости, која даје добру силу и храброст. Ви сте добро опасани и бодри. Гледајући, дакле, горе, немојте полагати на себе тешко подношљива бремена, тј. рђаве непријатељске жеље. За оног ко иде путем који води од земље на небо довољно је што ходи без малодушности, не полажући на себе никакав терет.

2) Ви сте добро расудили и мудро поступили што сте изашли из света, те се сада преподобно везујете за дом Божији и делате и служите Господу свакодневно, одвајајући се од свега привременог – и од рода, и од отаџбине, и од свакаквих похота тела. Наше дело је анђелско дело. Претрпимо и злопатимо се још мало. Већ долази крај и граница нашег живота. Узеће нас свети анђели и почећемо да се радујемо у векове, поставши наследници обећаних добара са свима светима. Тада код нас неће бити никаквог жаљења – ни стога што смо живели у беди, ни стога што смо се измождили у подвизима, ни стога што смо се испостили или се лишавали сна, или трпели мраз и зиму, или што смо се на неки други начин лишавали задовољавања својих прохтева. Напротив, тада ћемо благосиљати и ублажавати дан и час у који је Бог благоволео да побегнемо из света и примимо монашку схиму. Тамо ће свако за свако овдашње злопаћење бити стоструко награђен. Уместо [свега] жалосног, ми ћемо тамо наћи све радосно и вечно живо. Стога нека нико од нас не одбија да претрпи оно што долази. Јер, за узврат ћемо добити неизрециво и вечно радовање. Нека се не деси да неко од нас чује: Сети се да си ти примио добра своја у животу своме, и: Постављена је међу нама провалија велика (Лк. 16, 25-26). Ето страшног гласа који одваја грешника од праведника: он је страшан и кад се само помишљана њега. Како ће тек бити уколико се чује?

3) Колико је небо удаљено од земље, толико ће они који се налазе у гресима бити удаљени од Господа Бога нашег. Остале Његове истинске слуге ће ући ка Њему у Царство Његово небеско, у горњи Јерусалим, у велики град где су незамисливе ризнице, бескрајна слава и вечно радовање. Тамо ћемо видети једни друге и препознати се. Ја верујем да ћемо и тамо заједно бити у бескрајној радости уколико увек будемо вршили вољу Божију. Уколико је тако, зар се нећемо потрудити, зар се нећемо радо злопатити? Нећемо ли са радошћу испити подсмехе и грдње као млеко? Нећемо ли пожелети да смо на последњем месту и степену, или чак – да смо понижавани више од свих? Нећемо ли изабрати да свакодневно својевољно умиремо као Христова незлобива јагњад? Да, братијо моја. Да, оци моји. Таквим расположењем су свети угодили Богу.

4) Немојмо овде тражити живот у задовољству, тј. живот без непријатности и тешкоћа. Напротив, радујмо се када смо у беди и веселимо се кад се налазимо у тешким околностима, када нас вређају, притешњују, када трпимо недостатак у неопходним стварима, у станишту, у храни и пићу, у обући и одећи, или у другим неопходностима. У томе је сведочење наше и у томе се ублажава монах: он непрестано стоји у борби и подвигу. Уколико нисте такви, очигледно је да не стојите на монашком попришту, премда лажно, притворно и лицемерно носите [монашко] име. Уосталом, ја знам да се ви искрено потчињавате монашком уставу, да искусно идете његовим путем и да живите анђелски, имајући десницу Божију, која вас подржава, имајући утеху Духа Светог, која вас крепи и имајући свете анђеле и све богоблажене мученике и преподобне, који вам помажу.

5) Усходите на гору Божију и у дом Његов свет, по речи Исаије, најгласнијег пророка (Ис. 2, 3). Нека нико не заостаје и нека нико не седи. Помажите се међусобно, стојте у крепкој међусобној љубави, подстичите једни друге, саревнујте једни другима, подражавајте једни друге. Нека међу вама не буде ни неприличног смеха, ни разоноде која расејава и разнежује, ни дугих празних разговора, а раздор и непослушање чак не треба ни да се спомињу међу вама. Пожељно је да говорите умерено и часно, да међусобно имате срдачно расположење, да се један другом обраћате тихо и љубазно. Све испитујте, добра се држите. Од зла у сваком виду уклањајте се (1. Сол. 5, 21-22). Нека Господ мира да силу и крепост душама вашим, нека вас сам напаса и нека вас на водама одмора храни (Пс. 22, 2), враћајући вас на стазе праве, чувајући вас од замки свезлобне змије, веселећи вас, наслађујући вас, тешећи вас и удостојавајући вас свог Царства небеског.

3 реаговања to “Православље је Добротољубље”

  1. Јелена Says:

    У сусрет долазећем посту, потсећам себе и вас на мудрост овог дела. Свако добро од Господа.

  2. gavrilo Says:

    deo iz dela Dobrotoljublje koje vaze i za nas svetske zitelje koji su u svetu, kako se cuvati :
    Ухватимо се за сидро наше вере, подигнимо једра наде и са свом силом се [упустимо] у пловидбу великим морем садашњег живота. Јер, за време пловидбе неизбежно ће на нас наилазити ветрови (тј. устајање тела), [обавезно ћемо] сусретати вртлоге (тј. узнемирења од телесне похоте и порочне мисли које ничу из дубине срца), као и много другог што се дешава при пловљењу морем: пирате (тј. свезлобне демоне), плићаке (тј. заслепљеност од незнања), подводно камење (тј. непредвидиве замке против наше душе), опасно пуњење палубе водом (неоткривање грехова и греховних помисли, од чега гине наша душа, као што гину морепловци који су немарни према испуњавању палубе [водом], будући да се уснули заједно са бродом потапају у дубину мора). Ми се, пак, најчаснија братијо, чувајмо од свега реченог, будно ходећи путем Божијим. Нарочито откривајмо све што се дешава у срцу нашем како вода рђавих помисли не би преплавила наше душе икако нас не би опколио крајњи бездан, по речи Пророчкој (Јона 2, 6).

    Sustina Dobrotoljublja je Ljubav, a Bog je Ljubav i po njegovim recima : Ja sam Put, Istina i Zivot, ko ide za mnom imace zivot vecni..

  3. gavrilo Says:

    hvala Nebojsi za ove citate, iz visoko duhovne pravoslavne literature, mada pisane prevashodno za monahe..hvala


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: