Осврт на текст “Намјера“, Мишка Ђукића, и путеве глобалних ритуала


Извор»

Аутор: Влад Кхараја, Подгорица – 16.11.2015.

Осврт на текст “Намјера»“, Мишка Ђукића, и путеве глобалних ритуала

osvrt-00
„План кога је почетком шездесетих година прошлог века, под шифром Operation Northerwoods, сковао начелник Генералштаба Лајмен Лемницер и према коме је требало вршити терористичке нападе, и из заседе убијати цивиле на америчким улицама да би се на тај начин добила политичка подршка америчког становништва за инвазију на Кубу. Истина, Лемницер је после откривања овог плана био принуђен да поднесе оставку, али је остала сумња да америчко руководство, осим што измишља претње, спроводи нападе на сопствено становништво, па се у складу са тиме, после напада од 11. септембра 2001. године, појавио читав низ теорија завере…“ (*Херфрид Минклер, Империје – логика владавине светом-од старог Рима до Сједињених Држава, ИП Албатрос Плус и ЈП Службени Гласник, Београд, 2009, 208, 209.)

Евидентно је да данас, као и некада, присуствујемо глобалним ритуалима приношења жртви и такозваним “балонима и бакљама слободе“ (прицип Ватре). Да ствари буду интересантније све се догађа баш у данима након годишњице завршетка Првог свјетског рата. Да случајност не постоји и да се историјски догађаји планирају 50-150 година унапријед, јасно је као дан. Тако је немогуће а не сјетити се онога што је прије неколико година у јавности открио проф.др Велимир Абрамовић о ритуалу свјетске „елите“ у сарајевској општини пред зимске олимпијске игре 1984. када су симболично запаљене свијеће које нису паљене од 28. јуна 1914. године. Још упечатљивије је професорово запажање од августа ове године када је примјетио да се таблица на Фердинандовом аутомобилу (AH-118) на дан атентата у Сарајеву поклапа са датумом завршетка Првог свјетског рата – 11.11.1918. у 11 часова. Дакле, у питању је магијска употреба броја 118. Мада нумеролошки његово значење не можемо наћи, али га можемо сагледати између бројева 110 (значење: граница људског живота), 111 (значење: Сунце, Бог – Накиел) и 120 (значење: родољубље, част, унапређење, патриотска осјећања (види Борис Казинци и др Ирена Сјеклоћа Милер, Нумерологија-књига 0).

Исто тако, Мишко Ђукић нам у свој тексту открива нову појаву броја константе фине структре, коју је детаљно разрадио у својој књизи „Намјера-Краљевски лук»“, у споју године протјеривања темплара из Француске у Паризу 1307. године са датумом у Паризу 13. новембра ове године.

Ко год и мало познаје рад обавјештајних служби, и њихову повезаност синхроницитетом који упражњавају међу агенте исте службе који се међусобно не познају а једнога дана се сретну, зна да ово што се догодило у Паризу у петак 13.11.2015. не може бити „случајност“, а још мање то да су француске обавјештајне службе „заказале“, као и стране службе. Постоје и људи који нису свјесни да раде за неку службу. Довољно је само један центар (резидент) да постоји и да направи своју мрежу тамо неких секташа и фанатика који се међусобно и не морају познавати, а да се сви они наводе на одређени план и његов циљ. Дакле, није ту нико „заказао“, нити је ово „случајност“, већ намјерно пуштен догађај у интересу старих глобалних планова планираних прије 150 година а налазе се у писму Алберта Пајка (33о) Ђузепу Мацинију (33о), чију детаљну садржину можемо видјети на јутуб каналу. Број животно угрожених према првим подацима које је Мишко преузео за текст јесте број 99, а то је број иницијације, велике мистерије, задњи корак ка врху. То је број перли муслиманске бројанице (3x11x3) – на свакој 33-ој перли је знак могућности, шансе универзалности.

„Случајност“ у Космосу сигурно не постоји. Како је Свијет таласно-честичне природе, онда случајности не може бити ни у друштвеним кретањима. У Космосу таласи-честице иду пропорционално од највећих до најмањих, баш како се и сагледава макро и микро космос. Када једна честица помјери другу, друга помјери трећу, трећа четврту и тако у бескрај све до помјерања планета, сателита, звијезда, галаксија, галактичких јата… Исто тако и термин „независност“ уведен у историјску науку не постоји, реално из истог разлога. Једна велика сила на примјер, мора спољну политику штеловати спрам силе до себе, као што мора и унутрашњу политику спрам регија у себи. Тако да су и силе међусобно зависне. А све силе зависе од банки и тзв. „Пљачкашких барона“ и других чинилаца. Дакле, ради се о чистој илузији намјерно убаченој у друштвеним наукама.

И шта видимо на дјелу? Чисту игру „црних магова“ иза сцене кроз кординацију више обавјештајних служби – огроман покољ, а онда глобална медијска пажња наредних дана само на тај догађај, плус ритуалне игре свјетлости (принцип Ватре) са француском заставом у свим главним градовима Европе као универзални чин. Притом се нико није сјетио да глобално обиљежи руском заставом страдање руских авио путника само неколико дана прије тога, такође терористичким чином унешене бомбе (опет злоупотреба принципа Ватре, свјетлости за жртвовање као што је пропаганда медијска бомбардовање фотонима, носиоцима слике и звука). Или да обиљеже страдање људи у Бејруту такође у тим данима, и хиљаде других муслимана и хришћана Блиског Истока. При томе видимо да је све ово остварење плана из 1925. године – „Манифест Паневропе“, аустријског грофа Рихарда Николауса фон Куденхоф Калергија. Тако да све указује на то да је Париз 13.11.2015. добро осмишљена и припремљена акција више страних служби, као повод за рат. А онда на сцену излази папа Фрањо и оцјењује догађај ријечима: „Догађаји у Паризу су дио Трећег свјетског рата!“ Француска је иначе прва католичка мезимица Ватикана, и у ватиканској организацији „Интермаријум“ француски предсједник Шарл Де Гол имао је истакнуту улогу, о којој се може доста тога рећи. Огласили су се и „десничари“, господа под истом контролом оних који држе све Позиције и Опозиције на планети, све Акције и Реакције, све Тезе и Антитезе за Синтезу, па је дански десничар Сорен Есперсен у данском парламенту узвикнуо: „Сад морамо да бомбардујемо жене и дјецу у Сирији!“ Као што је 11.септембар 2001. послужио за ширење рата на Блиском Истоку, тако ће и овај паришки 13.11.2015.послужити за ново ширење рата у разбијању Блиског Истока на крајњем путу ка Сибиру. Средњовјековни Крсташки ратови били су намјера са дјелом пљачке блага. Тако је и данас, јер је ново благо („црно злато“) нафта, као и одржање авганистанског мака за глобални хероин.

Петак 13. одавно је вијековима везан за Париз и Француску. Ушао је у историју као „баксуз“ тако што је француски краљ Филип Лепи 13. октобра 1307. године ухапсио скоро свих пет хиљада темплара у Француској. Папи Клименту V је лакнуло. Деведесетих година XIII вијека Филип Лепи је деволвирао ковани новац, што је довело до увећања краљевог дохотка, али и смањио износ добијен од пореза. Јуна 1306. је објавио враћање вриједности новца на ниво прије девалвације, што је троструко увећало цијене и порез преко ноћи. Изазвавши тако побуну Парижана Филип Лепи је тражио помоћ темплара. Тражио је учлањење у ред али је одбијен. Нешто прије тога те 1306. године папа Климент V је тражио могућност да се темплари интегришу са малтешким витезовима. Наводно само због овог одбијања темплара, француски краљ се одлучио на освету. Међутим, упознајући их боравком код њих три дана, краљ Филип шпија „јеретичке радње“ темплара папи Клименту V, а он знајући да је папа Филиповом заслугом одобрава његов наредни потез – протјеривање темплара из Француске. Они темплари који су били обавјештени на вријеме својом обавјештајном мрежом побјегли су у луку Ла Шел на Атланстком океану, гдје су били усидрени темпларски бродови. Одатле су са све опљачканим благом из Крсташких ратова пошли на западну обалу Шкотске. Тако су се преци масона, темплари, сакрили у Шкотску са све благом понешеним из Париза опљачканим из Крсташких ратова, који се на неки начин и данас воде за пљачку, само за пљачку нафте („црног злата“ у светим списима). Тако је настао масонски тзв. “шкотски обред“ тобоже „највећег“ 33 степена. Темплари су наставили да постоје и након 1314. године, само под новим именом, као Слободни зидари… Од XX вијека је слободно зидарство под дјелимичном контролом језуита, јер је било и има и данас људи попут Антона Корошца, који бијаше творац идеје Голог отока, иако свештеник католички и масон уједно у влади Краљевине СХС. С друге стране, Коминтерна на Четвртом конгресу, у Дрездену новембра 1928. објављује рат тадашњој Краљевини СХС, као што је и Информбиро 1948, операција “Гладио” исте године, тајна конференција у Франкфурту 1974. и споразум на Малти 1989. Интересантно је довести у везу ватиканско писмо из 1969. о “протјеривању Његоша с Ловћена”, са рушењем Његошеве цркве и капеле на Ловћену зарад изградње класичног Соломоновог храма. Било је то езотеријско, метафизичко протјеривање “црних магова”. Симбиоза! Синергија здружене међусобно “противурјечне” земаљске Господе – неуспјеле имитације богова.

Мишко Ђукић нам помену Број звијери. Један пријатељ ми још на почетку ове године (тачно 16. јануара) рече да је ово година 7524. по Јулијаксом календару – према нумеролошким анализама година великих невоља и искушења. Збир цифара 7524 износи 18, а то је 6+6+6=18. Додаде он тада и ово након покоља ЦИА карикатуриста у „Шарли Ебдо“ : „Кога симболишу три шестице остаје да се покаже у скоријој будућности, која је почела масакрима и ампутацијом вијерског раздора великих размјера – у име одржавања виртуалне важности шарених папирића“. То видимо управо сада. Други пријатељ прошлогодишњу годину одузе са 666 и доби 1348, те запази да је то година првог познатог случаја куге у Европи октобра те године, када су се 12 италијанских бродова враћали са Црног мора, тј. Крима. А неким чудом Крим бијаше у центру пажње прошле године.

Кога симболишу три шестице (666)? Број Звијери који су носили још вавилонски свештеници. Неким чудом, једна од папиних титула је „Vicarius Filii Dei“, што значи „Замјеник Сина Божјег“, па отуда Црква као видљиво друштво мора да има и видљиву главу, а нумеричка вриједност титуле папе у латинском натпису је:

osvrt-0a

А ту су још неке могућности и умношци броја 6. Нпр. број 60 је био број Ануа и Мардука, иначе врховних божанстава Вавилона у различита времена. И Старовавилонски бог плодности Нингисзида, престављен са двије змије шест пута омотане једна око друге, садржала је исти број. Амајлија коју су, према М. Максвелу, носили вавилонски свештеници била је ове окултне конфигурације у квадрату:

osvrt-0b

„Трећи свјетски рат мора бити потакнут искоришћавањем различитости између циониста и исламског свијета. Рат треба водити тако да се политички ционизам и ислам међусобно униште… Остали ће се борити до тоталног исцрпљења – атеисте гурнути на нихилисте, форсирати огромну социјалну катаклизму што ће довести до тоталног дивљаштва, атеизма и најкрвавијег превирања… Тада ће се у тоталном духовном паду прихватити свјетска диктатура…“, пише Алберт Пајк (33о) 15. августа 1871. године „брату“ Ђузепе Мацинију (33о), креатору сицилијанске мафије. Можемо с правом помислити да Пајк можда и није креатор идеје о Три свјетска рата, већ неки масон 95 степена (или можда неко из вавилонског братства, Комитета 300, или неки негативни ентитет или сл?) па се замаскирао кроз “корисног идиота” направивши му прије и након тога славу под фирмом “највећег масона свијета” – баш онако како је каријере правила стара савезна Удба па и обавјештајне службе свијета. “Ах несрећни роде славољубни, скупо ли те та погрешка стаде”, написа Његош у “Лучи микрокозми”. Ипак највећи масон може прије бити неко са 95 степеном, јер такви најчешће и нису јавне личности, а овај 33 степен је мизеран јер је за “гоје” у односу на 95.

Број 18 можемо везати за крај Првог свјетског рата, али по данашњим озбиљним свјетским анализама како каже Светозар Радишић, можемо видјети да се Трећи свјетски рат смијешта у 2018. годину». Симболика броја 18 је: тајни путеви, прикривеност, недокучивост, себичност, грубост, ратови, јак и опасан број, развод брака, правни проблеми, црна магија, тајно зло, тиранија, тешкоћа, биједа.
Париска мировна конференција трајала је од 18. јануара 1919. до 21. јануара1920. са неколико прекида. Да видимо шта се догађало на конференцији у Версају, на дан старословенског Световида 28. јуна 1919. У књизи „Нацистичка тајна Америке“, Џона Лофтуса, рађеној по архивској грађи а тек након пар деценија преведна код нас (2013), Лофтус каже:

„Врховни тужилац САД радио је као ‘торбар браће Далс’ делећи мито на Версајској мировној конференцији 1919. Услови мира одговарали су Пљачкашким баронима… Породице Рокфелер, Морган и Дипон сити су се награбили њемачких инвестиција између два свјетска рата… Пошто је Њемачка допуштала постојање картела, Пљачкашки барони осећали су се као код куће. Хитлер и његова партија финансирани су како би се зауздали синдикати и комунисти… Хариманови су отпочели илегалне испоруке злата Лењину и његовој Бољшевичкој партији… Хитлер у Њемачкој је знао да Пљачкашки барони више воле монархије, па је знао да није вољен код барона без обзира на финансије… Планирано је да будући индустријски парк буде у граду Освјециму, или Аушвицу, како су га називали Њемци. Изучаваоци Холокауста никада нису ни посумњали да је првобитно планирано да Аушвиц буде профитни центар за Волстрит, али било је тако… Још су крајем XIX века неке од најбогатијих америчких породица сакупиле новац како би основале агресивне и бруталне монополе, картеле и друге организације за намештање цена. Њихова перфидна и грабљива пракса донела им је надимак Пљачкашки барони Волстрита. Било је међу њима и демократа попут породице Хариман (и касније Кенедијевих), али Пљачкашки барони су махом били нескривени републиканци Рокфелери, Дипонови, Бушеви, Вокери само су неке од њих…. (Џон Лофтус, Нацистичка тајна Америке, Admiral Book, Београд, 2013, 36-43.). Како је настала ватиканска банка и како су функционисали Пацовски канали Џон Лофтус је са Марком Аронсом открио у књизи Нечастиво тројство – Ватикан, нацисти, швајцарске банке.

Оно што је Хитлер радио у нацистичкој Њемачкој и прије чисто је експериментисање негативном енергијом, јер је гласом будио фреквенцију узбуђења маси (15-20 Hz) те помножено по глави присутних добијао електрицитет масе. Тако се ишло ка бесконачној глупости и лудости. Глупост је као и памет бесконачна, јер је мисао електромагнетна и бржа од свјетлости. У таквим религијским реторичким церемонијама он је био као језгро атома, а маса као електрони. Од дјелимичне Хитлерове личне библиотеке, 16 300 књига, након Другог св. рата само 85 његових књига чисто езотеријског карактера, са све његовим коментарима са страна, налази се у посједу Браун Универзитета. Некима се чак и не зна гдје су и код кога завршиле (види Тимоти В. Рајбак, „Хитлерова лична библиотека“, NNK internacional, Бг., 2009.). Довођењем себе и масе у полу/хипнотичко стање свијести и транс, у којој је уклоњена критичка свијест а пажња усмјерена ка хипнотизеру (у овом случају говорнику), маси је у свијест усађивао информације које је желио, вољно и са намјером. Глас и гестикулација били су за исто постизање ефекта. То је чист фотоефекат манипулације масом, а црномагијског карактера, невиђено осмишљен, прецизан и прорачунат, једнако као и Гебелсова теорија и пракса понављаних лажи које прерасту у „истину“. Из реаговања људи на разне појаве свјетски „Ментори-Маги“ аутора ове књиге, извлаче закључке, и користе ситуације да би манипулисали. Нико то ни данас не примјећује. Није „лудак“ био онај у историји за ког се мисли и говори наивно, него је прије „луд“ онај ко мисли да „лудак“ може све испланирати и радити сам. Како се каже – ђаво је у детаљима! Срџба коју је Хитлер испољавао са намјером, спада у црномагијски чин у магијској терминологији. Исто тако и жртвовање огромног броја људи у логорима смрти, или „исламске“ камиказе разних страних служби данас као најнижи слој „корисних идиота“. Траумама, страхом и шареним лажима влада се народима, а свака траума се приписује принципу Ватре, па како је то енергија тиме се директно одражава на здравље срца, срчаног синуса, психе и здравље уопште.

Да видимо значење броја 19 за Пљачкашке бароне, њихове планере, савјетнике и окултисте, у циљу сагледавања дешавању године 1919. због конференције у Версају: веома срећан број, непромишљеност, успјех свих замишљених планова, егоизам, мир уопште, паук, лудило, неприсебност… Повежите ово са цитатима Џона Лофтуса и добићете синтезу.

„Муслиманско братство, нацистички покрет, користила су браћа Далс за време Хладног рата као контратежу арапским комунистима. Временом, Братство се расцепило у десетак или више сунитских терористичких група. Из својих тајних база у Саудијској Арабији, Муслиманско братство је постало најновија верзија екстремистичких група какве су финансирале Пљачкашки барони. Успон Ал Каиде у Авганистану и Енроново манијакално слање пара у Пакистан имали су заједнички корен у другој генерацији нациста Муслиманског братства под заштитом Министарства правде САД-а. До данас, САД су једина велика сила која није прогласила Муслиманско братство за терористичку организацију…“, пише Лофтус. (Исто, Лофтус, 77-79)

У за сада задњој књизи Дејана Лучића, “Школа за убице”, пише да је Тито (МИ6, Абвер, совјетски и ватикански агент) био масон ложе “Либертас” у Загребу прије Другог свјетског рата. Черчил га је увео у “Црвену масонерију”, а Американци “су га дигли на 32 степен у ложи ‘Џасперс’, још негде за време Картера”, пише Дејан Лучић, бивши масон. Колико ме сјећање служи управо ложа “Џасперс” сакупља сва војна лица свијета која су масони и ту су главни ратни профитери, дакле креатори рата, и управо та ложа има идеју “Стварање реда из хаоса”.

Један темплар и масон норвешке ложе, Андреас Бехринг Бреивик, у петак 22. јула на острву Утоја извршава масован злочин из ватреног оружја над припадницима Радничке партије, а који сат прије тога темпираном бомбом у Ослу на средиште норвешке владе и тако одвлачи пажњу полиције с острва Утоја. Прије злочина завршио чак и јавно пропагирање „свог“ манифеста названог „Европска декларација о независности 2083“, у којој је програму „мулти-култи“ објавио рат, а тиме досељеним муслиманима у Европи. Након злочина Велики мајстор норвешке ложе у којој је био Бреивик, господин с хазарским презименом Ајнштајн рекао је да је Бреивик избачен из ложе и да се ограђују од његовог звијерског чина. А „његов“ Манифест, ако је уопште и његов, остао жаргонско речено – искулиран, и то глобално, јер то је опет, како се каже: „Само један лудак у низу, занесењак“.

На тај начин можемо рећи да ако је 11. септембар 2001. довео до тога да за одмазду САД објаве рат тероризму (којег је сама креирала па се „отргнуо“ контроли), онда је 2011. година означила најаву будуће европске објаве рата исламском тероризму, а можда и исламу уопште зарад хаоса планираном у Пајковом писму, па реда из њега до крајњег циља – глобалне диктатуре Новог Свјетског Поретка. Они журе ка том циљу иако заборављају да НСП никада неће моћи наметнути великим силама на Истоку. Јер свијет ипак више није униполаран. Интересантно је запазити да је Норвешка омиљена земља пензионисаним генералима ЦИА и војним, и да се тамо у сјеверној Норвешкој (у систему дубоких подземних тунела вјечног леда, у Западном Шпицбергену) налази складиште више од 820 000 разних узорака сјемена из свих крајева свијета. За кога? За сву скривену елиту која влада планетом – за сва братства Броја звијери уколико дође до глобалне катастрофе – нуклеарног рата, потопа или сл. А народе? “Кога брига за народе! Златна милијарда!”, њихов је мото.

И тако када уклопимо сва запажања и истраживања добијамо синтезу у којој се све линије сијеку у једну тачку, и схватамо да влада чиста нелокалност зла. Планере и високе окултисте иза сцене готово никад не откријемо, а сазнамо тек понеке, деценијама касније, планере обавјештајних служби попут господина Копланда из ЦИА (оца бубњара групе ТThe Police) који је довео Насера на власт у Египту 50-их, и сазнајемо главне финансијере – Пљачкашке бароне који су финансијски покренули ратове и данашњу сеобу народа .

У недјељу вече, 15. новембра ове године, на протесту ДФ-а у Подгорици одиграо се псеудомасонски ритуал – „масонски“ живи ланац са свијећама. Ритуал убачен ин/директно међу несвјесну масу. Уз то пуштани су и балони, али и дронови који су у мраку били једне боје свјетлости. Након сваког пропагирања „слободе“ увијек је изнова долазило ново заробљавање. Наивна маса увијек се пеца замком сопственог ума када изговори: „Ко год, само да не гледамо више једне исте“. Многи су тако доводили разне нове ђаволе на престо. Ваљда наивна маса одахне кад добије нове манипу-преваранте на врху, а црногорска маса је увијек с улице устоличавала и растоличавала нове гладнове дуге власти, па јој тако Парламент на неки начин дође као скуп клошара. Нека ми опросте на суровој реалности која није у намјери поспрдавања, већ из сажаљења према дубокој несвјести масе. Нема промјена у промјени власти, јер чувени члан Сионских протокола гласи: “Ко год дође биће наш”. Промјена је у промјени система, али не у земљи једној или другој, региону једном или другом, већ само у систему глобалном – све иде од већег ка мањем, као честице – макро и микро космос. Систем се неће мијењати вољом и жељом, него пропашћу, како и завршава сваки психопатизам. Парадокс ће бити у томе што ће након дјелимичног страдања људи страдати и сами владари свијета. Само запажам и из запажања тврдим, а у праву не морам бити. Па погледајмо за крај слике које говоре више од ријечи – ритуали на политичкој сцени, унатраг, од данас до у бесконачно много примјера.

Слике Подгорице – недјеља вече 15.11.2015.

osvrt-01
osvrt-02
osvrt-03
osvrt-04
osvrt-05
osvrt-06
osvrt-07
osvrt-08
osvrt-09
osvrt-10
osvrt-11
osvrt-12
osvrt-13
Историјске паралеле:

osvrt-14
osvrt-15

Овим извршиоцима радова или “корисним идиотима”, како се то стручно зове у об.службама (изгледа ауторско право КГБ-а), фалило је овдје само држање за руку и по која свијећа, с обзиром да су сви скупа очитали опело народу региона.

Овим извршиоцима радова или “корисним идиотима”, како се то стручно зове у об.службама
(изгледа ауторско право КГБ-а), фалило је овдје само држање за руку и по која свијећа,
с обзиром да су сви скупа очитали опело народу региона.

Симбиоза синергија лажних богова у пропорционалности са извршиоцима радова на терену. То је метода ментора и магова на путу ка потпуном Новом Свјетском Поретку, који ће на крају завршити једноставном пропашћу, након акумулисане енергије у једном поларитету.

Мишко Ђукић: Намјера


Извор»
Аутор: Мишко Ђукић»

Намјера

Петак 13.11. у Паризу почиње напад звијери.

Звијер је нападала и раније.
Сада звијер напада – да најави долазак свога цартсва.
Исламска држава (ИС) слави.
Америчка амбасада, у Подгорици, тугује у бојама француске заставе. Градови (Сан Франциско, Њујорк, Даблин, Торонто, Подгорица) у бојама француске заставе.

Најупечатљивији је Рио Де Жанеиро и огромна скулптура Христоса у бојама француске заставе!
Најмање 129 људи је погинуло, 99 је животно угрожено, а 352 људи је повријеђено.
Жиг звијери.

Човјек, ма гдје био на свјету, тугује због овакве афирмације звијери, иако човјек, неће бити у бојама нити једне заставе.
Човјек, ма гдје био на свијету, тугује и за 224 жртве, напада звијери на руски авион.
Авион на лету 9268, који је полетио у 04:51, експлодирао је у ваздуху.
Пао је близу мјеста гдје је Мојсије примао заповијести. На Синају!
Сви, међу путницима и невина дјечица, су изгинули!

Под чијом заповијешћу?
Човјеку неће бити потребно да своју тугу изражава у бојама руске заставе, али ће морати да му засмета селективни бол.
Не постоје заставе бола, нити селективно изражавење истог.
Ко за таквом тугом следује, са болом и тугом завршава.
Зато човјек, бол нанијет од стране звијери, не селектује.

Жртва крви! Што кроз крв дође – крвљу се плаћа!
Бол се селекцијом наново враћа!
Човјек зна да је човјечанство нападнуто.
Преседан се догодио нападом на куле близанкиње 11.09.
Жиг звијери!

Овај напад у Паризу догодио се 13.11.
Петак 13 – ти.
Сјетих се напада на Темпларе, петак тринаести, хиљаду триста седме. 1307. година је 137. Збир је једанаест!
Ватикан је тада забранио Темпларе!
Што ће сада бити забрањено?
Први Темплари су тада говорили да је тринаести гост на последњој вечери, издајник Христа!
Тринаести гост је активан и петак тринаестог 2015. године у Паризу. У једанестом мјесецу. У једанестом паришком округу!

Као и у нападу на куле близанкиње, терористи су, због боље и брже индетификације, носили своје пасоше!
Напад се предпостављао и раније, јер директор ЦИА-е са француским шефом безбједности и Мосадом, имао је састанак прије самог напада!
Медији су о том састанку извијестили али сада, када би требало више пажње посветити овом чину, медији ћуте!
Медији настављају да саопштавају „истину“ коју њима дају власници. Деведесет посто медија је у власништву шест корпорација!
У тим медијима се појављује информација да је сада могуће затворити границе због терористичке опасности.
У тим медијима се појављују информације о ситним криминалцима који су праћени, али не и кажњени а били су међу виновницима масакра у Паризу!

Просто је невјероватно да француске обавештајне службе преваре овакви идиоти!
И да угрозе живот предсједника?
Француски предсједник је присуствовао мечу између Француске и Њемачке.
Експлозија двије бомбе забељежена је телевизијским камерама.
Предсједник је одмах евакуисан са стадиона!
Седамдесет хиљада људи на стадиону, чекали су евакуацију тако што су задржани на стадиону!
Није ли ово селективна реакција полиције и безбједоносних служби?

Селективна реакција полиције рађа селективни бол који слиједи!
Свијет се налази у биједи!
Они који изједначише Бога и бол, којима је траума човјечанству, постала водиља – изаћи ће и из овог масакра јачи.
Написах: што кроз крв дође – крвљу се плаћа и очекујем нове масакре, да би њихов Бог – бол могао да се враћа! Крвне жртве!
Приучени терористи су само извођачи радова.
Апетити оних који их обучавају порасти ће до границе која ће запријетити опстанку човјечанства.

Бог нека се смилује човјеку.
Без његове помоћи у себи – изгубљени смо у њима!

**********************

Мишко Ђукић је недавно био гост у „Инфо ратницима“ на интернет радију „Снага Народа»„, послушајте емисију, касније иде један ранији интервју са њим.

Инфоратници 12.12.2015. – Мишко Ђукић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Интервју са Мишком Ђукићем – 05.04.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Интервју водила мр Љубица Гојковић…

Момчило Јокић храбри и часни србски комуниста и антититоиста из СФРЈ којим срби треба да се поносе!


Док сам писао свој први текст» о мом разлазу» са анационалним комунистом Љубодрагом Симоновићем Дуцијем коме сам 8 година одржавао блог», напоменуо сам да нисам априори против комуниста, већ да сам против анационалних србских комуниста који су имали јасан анимозитет према србском националном идентетету, и националном идентитету уопште, па су самим тиме у СФРЈ ставили србе у неравноправан положај у односу на још 2 битна народа поред Срба, који су сачињавали СФРЈ, а то су хрвати и словенци, чији су комунисти имали јасан и чврст национални идентитет с којим су се поносили, и самим тим своја чврста национална становишта, која нису желели да жртвују зарад југословенства и човечанства, за разлику од огромне већине србских комуниста у СФРЈ, којима је на првом месту било југословенство и човечанство зарад жртвовања србских националних интереса, због тзв. „мира у кући“, „братства и јединства“ што данас знамо да је била брутална лаж! Све је то било код њих на нивоу претпоставке и наивног веровањаа ако заволиш џелате, да ће они „схватити ко су Срби“ и заволети их, почети да их цене. Међутим, као што то бива ко иоле познаје психологију личности, таквим наивним веровањима се само рефлексно постиже супротни контра ефекат, џелат постаје још већи џелат. То веровање и нада је тако детињаст поглед на свет који је последица идејног комунистичког фанатичног идеализма који их је потпуно емоционално и емотивно обузео и заслепео, да они напросто од шуме нису видели дрво испред себе које сачињва то човечанство у њиховим „шумовитим“ главама, које је непрекидно стојило испред њих, у пуном цвату! Јер, забога… „они воле цело човечанство“, нису они „примитивни и затуцани себични националисти“. Такви какви су били, до сржи анационални, у србским главама стварали су осећај кривице што су срби-срби који носе у себи тај „примитивни национални идентитет“, ту „нижу друштвену свест“ итд…

Неки од водећих србских комуниста тог раздобља, Марко Никезић и Латинка Перовић, имали су поштапалицу да су „Сви национализми у СФРЈ опасни, али да је најопаснији србски национализам“ давајући тако алиби хрватским и словеначким национализмима да разбијају СФРЈ без икакве одговорности за то, јер ето, кад срби комунисти кажу да је србски национализам најопаснији, а кобајаги и други јесу, али не и „најопаснији“, онда имате сталног и дежурног кривца за распад СФРЈ, то су Срби као народ, који су још на IV Дрезденском Конгресу КПЈ 1928.» године од стране комуниста проглашени за хегемонистички народ који терорише остале народе на Балкану, па је с тога требало и разбити Југославију на више мањих држава, и на штету срба, што је и одлучено на Дрезденском конгресу.

Међутим, у тој вирусној поплави анационалних србских комуниста који су одани били искључиво југословенству и човечанству, зарад жртвовања „примитивних и себичних србских националних интереса“, било је у срба и ретких комунистичких бисера попут Момчила Јокића, који су и поред тога што су желели да комунизам завлада човечанством, ни по коју цену нису, зарад човечанства и пре свега југословенства, били спремни да жртвују националне интересе народа коме припадају, јер су и свој народ третирали као равниправног дела тог човечанства, достојног и вредног својих националних интереса, попут свих осталих народа који чине човечанство, без да се осећају кривицу што својим деловањем штите националне интересе свога народа (баш као што су за своје нације имали третман хрватски и словеначки комунисти), јер се Момчило Јокић држао девизе свога оца комунисте који је говорио:

„Да онај ко не воли свој народ, не може волети ни остали свет. Да интернационализам не забрањује да човек буде свесни патриота и бранилац свога народа.“

Дакле овде видимо оштру разлику између србских анационалних интернациналних комуниста, разних космополита и „грађана света“, који националне интересе „свог“ народа сматрају примитивним и себичним, за разлику од комуниста интернационалаца попут Момчила Јокића, који с поносом заступају интернационализам који брани конкретне националне интересе свог србског народа, који је равноправни део човечанства, а самим тим и специфично човечанство у малом, само по себи. Такви комунисти интернационалисти не робују апстрактним и мисаоним замислима човечанства, као ватрени и страствени анационални србски кумунисти који су због свог идејног анационалног фанатизма, заслепљени и неспособни да схвате сложеност човековог идентитета, и човека као индивидуе, и његовог колективног идентитета, колективне свести и колективне националне идентификације.

Иако комуниста по вокацији, због свог израженог националног срБског» идентитета, Момчило Јокић се није либио да га брани када је било најтеже, када је могла глава да се изгуби због тога, за време диктаторског и антисрбског Титовог режима у СФРЈ!

Да није тако било, зар би он био толико глуп, да се не либи да са својим друговима комунистима истомишљеницима, храбро оснује илегалну комунистичку партију Југославије када је Тито био у пуној владалачкој моћи!

Лако је бити „против“ Тита 35 година после његове смрти, после пропасти СФРЈ, кад Тита одавно нема међу живима, прави борци комунисти се препознају кад делују када је најтеже, када могу изгубити главу, живот…!

Такав је био и комуниста Момчило Јокић са својим комунистима истомишљеницима и саборцима, што ће се јасно видети у 3 доња прилога, 2 интервјуа са Момчилом Јокићем и једног видео прилога. Момчило Јокић и његови комунисти саборци јасно су видели скретања званичне КПЈ на челу са Титом, са свеобухватног пута зацртаног идејом социјализма и комунизма. Били су незадовољни политиком Савеза Комуниста Југославије, јер се социјализам није спроводио у жељеном свеобухватном правцу, а посебно су били незадовољни „тихом“ издајом Космета Титовог антисрбског режима, па су одлучили да оснују илегалну КПЈ као опозициону партију наспрам званичне КПЈ на челу са фараоном Титом, као и да изнесу јавно на видело све нечасне и прљаве радње које су се одигравала на Космету, које су биле противне србским националним интересима!

О томе укратко говори овај први чланак о рехабилитацији Момчила Јокића, будући да су он и његови саборци одмах те 1974. године били ухапшени после одржаног илегалног конгреса у Бару, и оснивања опозиционе КПЈ, јер наравно УДБ-а је још раније убацила кртицу у њихову организацију, све је било праћено, затим су осуђени на робију. Момчило Јокић је добио 11 година строгог затвора.

Момчило Јокић из 2005. године

Момчило Јокић из 2005. године

################

Извор»

Рехабилитован Момчило Јокић, оснивач илегалне КПЈ

АРАНЂЕЛОВАЦ – Да је правда спора, али достижна говори и случај рехабилитације Момчила-Мома Јокића (73), једног од оснивача прве опозиционе илегалне Комунистичке партије Југославије и копредеседник чувеног Барског конгреса од 6. априла 1974. године.

Јокић је рехабилитован одлуком Вишег суда у Крагујевцу после 36 година од када је осуђен на 11 година строгог затвора због кривичног дела удруживања против народа и државе.

Титов обрачуна са неистомишљеницима

Судско веће је, наведено је у образложењу, у поступку рехабилитације познатог књижевника и публицисте недвосмислено утврдило да је суђење Јокићу и његовим истомишљеницима био политички процес и обрачун Јосипа Броза Тита са свима који су били незадовољни политиком Савеза комуниста и стањем у земљи, самоуправним социјализмом и „тихом“ издајом Косова и Метохије.

Јокић каже да је одлука закаснела, али да је он, ипак, добио моралну сатисфакцију.

„Нема веће части од скидања жига човеку који је осуђен као ‘непријатељ народа'“, рекао је Јокић Танјугу.

„Ако човек верује у своје идеале онда рехабилитацију доживљава као победу правде над лажима“, казао је Јокић, и данас уверен да народ који, како каже, нема своје мученике и хероје, нема право на своју будућност.

„Српски народ је увек имао своје хероје који нису тражили ни власт, ни ордење, ни признања, али су својим болом и хероизмом ушли у историју као живе иконе свог народа“, казао је Јокић, наводећи да је и његово књижевно и уметничко стваралаштво посвећено филозофији слободе и одбрани истине и части целог једног покољења.

Тајно похапшени

Јокић, рођени Пећанац, био је један од 35 оснивача прве опозиционе антититовске партије у бившој Југославији и један од челних људи оснивачког Конгреса обнове КПЈ у Бару, главни и одговорни уредник илегалног листа „Комунистичка искра“.

Месец дана по одржавању конгреса, његови оснивачи и учесници су „проваљени“ и тајно похапшени по наредби Савезног тужиоца СФРЈ и у најстрожој конспирацији размештени у више затвора широм земље.

Јокић је, пресудом Великог кривичног већа у Титограду 18. септембра 1974. године, осуђен је на 11 година строгог затвора, од којих је, у Казнено-поправном дому „Веље Брдо“ у Спужу, издржао осам.

Тајни досије Јосип Броз

Указом Председника Председништва СФРЈ Сергеја Крајгера пуштен је условно на слободу 22 месеца после Титове смрти. Његовим истомишљеницима, од којих је, осим њега, данас жив само још један, суђено је и у Окружном суду у Пећи.

„Ни после изласка из затвора нисам био слободан, јер су ме непрекидно пратили. Био сам емигрант у својој земљи“, објашњава Јокић свој вишедеценијски дисидентски положај, али је то време неприхваћања, игнорисања и одбацивања у широј јавности искористио да напише значајна књижевна дела.

Његово политичко-историјско дело „Тајни досије Јосип Броз»“ доживело је три издања, а у припреми је и четврто, допуњено, док је у такозваној лепој књижевности објавио 12 књига, пет драма, аутор је антологије „Поезија Словена од 9. века до данас“ и других књижевних дела.

„Тренутно сам окупиран рукописом за књигу ‘Политика и злочин’, која ће бити посвећена свим мојим саборцима и страдалницима Брозовог комунистичког режима“, објашњава Јокић своје планове, искрено задовољан што је истина нашла правду, а закон укинуо срамоту.

######################

А сада прочитајте још потпунији чланак око Барског конгреса и покушаја формирања илегалне опозиционе партије КПЈ од стране сбрског комунисте Момчила Јокића и његових другова сабораца, јер су били незадовољни Титовим режимом који је био на штету Срба. То је мало познати интервју са Момчилом Јокићем обављен 2004. године, којег је направио Добрица Гајић.

Момчило Јокић:

„Барски конгрес“ је инициран после мог доласка са Космета, у „Побједу“, у Титоград. Направио сам тих година и кућу на обали мора, у Бару. До тада сам објавио око 40 научних радова, спремао докторат о Достојевском. Онда су почели да долазе моји пријатељи из Приштине, Пећи и Косовске Митровице. Рецимо, археолог Јован Глишић, историчар Бранко Бошковић, професор књижевности Радомир Ивановић, редитељ Јован Булајић, сликар Никола Гвозденовић Гвоздо и др. Сви су ми доносили податке, писали по 10-15 страна шта се догађа на Космету, да је Косово за нас практично изгубљено.“

Већ тада, у време одржавања тог тајног конгреса и оснивања илегалне КПЈ априла 1974. год., Јокић је имао доста компромитујућих података о Титу који би оспорили његов легитимитет, дакле циљ србског комунисте Јокића и његових сабораца је било да се супротставе Титу и рушење уставног поретка тадашње СФРЈ, јер су се лоше решавала национална питања, будући да се припремало „тихо“ издвајање Космета на штету срба као народа. Данас је то 95% готова ствар, остали су само још „ситни завршни радови“ док се срби забављају гледањем ТВ фарме, спортских преноса, док буље у своја Ајфоне, таблете и лап топове…

Ја док до пре неколико месеци нисам нашао преко интернета све ово око србског комунисте Јокића, барског конгреса и покушаја да се формира опозицона КПЈ 1974. која би се супротставила Титу, јер је са врхом савеза комуниста Југославије водио политику на штету Срба, нисам ништа знао тада, па ни до распада СФРЈ 1991. године, да је неко у тој „идиличној земљи “ знао шта се све спрема србима и Србији, и да су постојали храбри србски комунисти који су се усудли да се супротставе свемоћном Титу када је било најтеже, а живео сам у СФРЈ, тој „идиличној земљи“ за коју срби и данас кукају, а знају и сами да је све било суштински и по дубини на штету Срба, јер, забога: „могли су да спавају на клупи“, а да их нико не дира. Многи срби који данас кукају за тиме, још спавају на тој клупи и још се нису пробудили са ње, да отворе очи и погледају горку реалност, да су само паразити који су купљени стандардом живота, који је ионако био на лажним економским основама» (прочитај у том чланку студију економиста Миодрага Зеца и Огњена Радоњића: „Економски модел социјалистичке Југославије – Сага о аутодеструкцији), на конту задуживања и кредита. Међутим, 90-их година прошлог века, дошао је конобар да све то наплати, на штету срба наравно, који су платили главни цех, а многи срби никако да се И ДАН ДАНАС пробуде са те клупе где и даље „мирно спавају“, иако је клупа одавну измакнута, не виде да клупе више нема, као ни СФРЈ, остао је само сан, без клупе и државе. Многи срби су своју историју и суверенитет продали зарад доброг стандарда живљења у СФРЈ. Зато данас немају ништа: ни државу, ни одрживи економски стандард на реалним основама, ни суверенитет. Остао им је само сан о „клупи на којој су мирно спавали“, и нико их није дирао док су спавали, зато спавају и данас, а прети им нестанак и пропаст.

######################

Извор»

Момчило Јокић, Титов биограф: Тито није Броз!

„Погледи“, бр. 262, јуни 2004. Разговарао: Добрица Гајић

Момчило Јокић (1937) један је од најпознатијих политичких дисидената Брозовог режима. Завршио је светску књижевност, филозофију и право. Студент београдског и загребачког универзитета. Као учесник „Барског конгреса“ (5-6.04.1974.), ухапшен је и осуђен на 11 година строгог затвора. Под најтежим условима провео је 8 година у КПД „Веље брдо“ код Спужа. Још 70-тих дошао је до првих сазнања о лажном идентитету Јосипа Броза Тита. Сазнања о томе изнео је у књизи „Тајни досије Јосип Броз“ (19922004).

ПОГЛЕДИ: Ко је Јосип Броз?

ЈОКИЋ: Јосип Броз је вишеструки агент. Радио је за британску обавештајну службу од 1934, увео га је у њу Владимир Велебит, каснији генерал и дипломата. Прозвао сам га због тога јавно у мојој књизи и у „Политици“. Британија му је признала чин генерала. И данас тамо живи, са 88 година. Друго, није спорно да је Стево Крајачић Стив увео Броза да ради за НКВД. Преко оца своје супруге Зденке Хас, чувеног адвоката из Марибора, Броз је радио за АБВЕР, а пре тога био је обавештајни поднаредник Аустроугарског царства у Печују. Он је, у ствари, Јосип Амброз, који ће у војној школи у Печују преузети идентитет Јосипа Броза, Хрвата рођеног у Бечу, који је умро 1913.

ПОГЛЕДИ: У Печују је са (Ам)Брозом био и Крлежа?

ЈОКИЋ: Крлежа и Хитлер. Крлежа је тада непозната личност, будући велики хрватски писац, личност енциклопедијског образовања, велики ерудита, можда најбољи есејиста свих времена са Балкана, али лош драмски писац, иако су га тако славили, и још гори песник. Он постаје велики пријатељ Јосипа (Ам)Броза. То је кључни тренутак за њихово нераскидиво будуће пријатељство.

ПОГЛЕДИ: Значи, Крлежа је сигурно знао ко је Тито?

ЈОКИЋ: Апсолутно. То је кључни тренутак, то је мост поверења и мост уцене који их је држао. Јосип (Ам)Броз рођен је у ванбрачном браку пољске грофице и мађарског Јеврејина, управника имања у близини Сегеда. Да би се спасла част пољске грофице која је имала велику латифундију, новорођено дете прихвата једна породица, а издржава га управник имања, јер је то његов син. Као мали, имао је кућну учитељицу, учитеља музике. Отуда Броз, алиас Тито, свира Моцарта. У војно-обавештајној школи у Печују, отац први пут даје презиме свом сину. Пошто је као дечак одлично знао јахање, мачевање, Јосип (Ам)Броз је у школи интелект првога реда. У Печују је и Адолф Хитлер, син цариника са железнице, Баварац, мршав, са ликом савременог хипика. Он се разболео од јефтике, у ствари замрачења плућа, односно туберкулозе. Пошто је елиминисан из школе, Хитлер се нашао на улици. Иначе, Крлежа има католичко име Фридрих – Мирослав Фридрих Крлежа. И у војном протоколу стоји то име. Никада га Крлежа, кога као есејисту јако ценим, није споменуо у својој биографији. Само је једном рекао: „Био сам заточеник Печуја“. Какав заточеник, кад је био повлаштени школарац?!

ПОГЛЕДИ: Испада, по Вама, да ни прави Јосип Броз није рођен у Хрватској?

ЈОКИЋ: Прави Јосип Броз рођен је у Бечу. Ни Броз, ни Амброз нису рођени у Кумровцу. Зашто је измишљен Кумровец? Из чисто лингвистичког разлога. После смрти правог Јосипа Броза, по договору са пуковником Штанцером, Јосип Амброз преузима његов персонални картон.

ПОГЛЕДИ: Зашто је за време Првог светског рата Јосип (Ам)Броз упућен на источни фронт?

ЈОКИЋ: Зато што је у Петроварадину, као човек који је увек био гладан жена, силовао неколико Српкиња. Ухапсили су га. На тлу Аустро-Угарске, војна лица која би силовала поданика државе, ма које народности био, кажњавана су смрћу. Да не би био ликвидиран, с обзиром на његову блиставу биографију и чињеницу да је Аустрија увек чувала своје обавештајце, шаљу га по казни на руски фронт. Ту долази до његовог рањавања у судару са Черкезима, а затим следи његова одисеја за Омск. Кад би човек математички гледао, 30 % података је у том тренутку тачно из његове биографије.

ПОГЛЕДИ: Утврдили сте да је у Русији пришао Колчаковим трупама?

ЈОКИЋ: Када се распао аустријски фронт, онда су позвани добровољци из словенских земаља са Балкана, да се врате кући. Јосип (Ам)Броз, алиас Тито, није се вратио. Постао је поручник код Колчака. Све до јесени 1920. он је код Колчака, до оних снажних удара кад су колчаковци разбијени. Тек се тада преко Финске и Пољске враћа на тло Аустрије. Не Загреба, како неки историчари тврде.

ПОГЛЕДИ: Ко је на „Бомбашком процесу“ стајао иза Тита?

ЈОКИЋ: Масони. Отац Владимира Бакарића је био судија. Од тог тренутка, Броз ће имати заштиту – признаће што нико није смео да учини – да је припадник забрањене КПЈ. Он то јавно признаје. О томе се звони на велика звона, и могу вам рећи да је о томе више писала београдска штампа, јер су масони били јачи у Београду, него у Загребу.

ПОГЛЕДИ: Да ли је Броз за време Шпанског грађанског рата био у Шпанији?

ЈОКИЋ: Три пута је био. Ја сам, иначе, у једном интервјуу доказивао да је тада упознао Долорес Ибарури, и да је као заносни млади човек, увек дотеран и избријан, у условима грађанског рата, када људи нису имали довољно хране и воде, освојио срце те младе жене, која је имала слободно држање, и постао њен љубавник. Међутим, он никада није признао да је тамо био. Кад се Горкић није вратио и кад су га целог августа 1937. чекали, онда је Тито осетио прилику, позвао Копинича и почео да захтева да се обавезно именује заменик Горкићу. Он је знао да се Горкић неће брзо вратити, јер је знао шта је све написано у оптужници. Али, лаж је да је Горкић одмах ликвидиран. Није ликвидиран ни Петко Милетић, јер је он до 1971. живео у Москви. Милетић је ’39. отишао у Москву да се брани од клевета Броза, Моше Пијаде, Ђиласа и осталих, а Горкић је ликвидиран почетком 1939. Две године је била пат-ситуација, али је Коминтерна захваљујући Копиничу и Бугарину Караиванову преломила. Иван Караиванов је имао мистериозно велики утицај код Георги Димитрова, али без обзира на тај утицај, Димитров никада није дао ниједну наредбу, ни писмену ни усмену, да Броз формира нови ЦК после распуштања партије. Међутим, наши историчари су тврдили да је Броз изабран 25.08.1937. за ген.секретара. Броз никада није изабран, јер је партија била распуштена. Када сам отишао у архив ЦК КП Француске, захваљујући Жану Паскалу, 27 км од Париза, уз благонаклоно допуштење супруге Мориса Тореза, која је била задужена за одржавање архива и кадрове, добио сам картон на коме је о Јосипу Брозу писало, да сумње које су изречене за време грађанског рата у Шпанији стоје, и да је издат налог за његову ликвидацију. Пошто налог није извршен 1938, Стаљин ће послати Мустафу Голубића 1940. у Београд.

ДОКТОРАТИ ШИПТАРСКИХ ПСЕУДО ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА

– „Барски конгрес“ је био израз незадовољства начином и методиком како ЦК СКЈ, на челу са Јосипом Брозом, Кардељем и Доланцом решава национална питања, а посебно ситуацију на Косову и Метохији и раст аутономаштва у Војводини. Албанизација КиМ почела је врло рано. Негде ’61. је требало да се дигне устанак у Пећи, ’68. су биле снажне демонстрације, када су се заклињали пред сликом Јосипа (Ам)Броза Тита. Извештаји који су са Космета отишли у Београд код Доланца, Кардеља, Бакарића и Броза, говорили су да Албанци не демонстрирају, него манифестују у почаст Титу, а против српских кадрова. На челу тих демонстрација налазили су се интелектуалци које је наша несретна Србија отхранила, будући гробари Југославије који су се школовали и добијали докторате у Загребу и Љубљани, а њихови докторати били су на нивоу осредњег професора средње школе. Дервиш Рожаја је докторирао биологију код једног нашег академика у Београду. Докторирао је на жаби, рефлекс жабе. Тај Дервиш Рожаја ће бити први ректор Приштинског самосталног универзитета. Онда имате Марк Краснићија, географа који добија докторат у Љубљани, на чистим фалсификатима просторне географије и историје. Он је тада добио орден што је наводно докторирао. И Краснићи ће бити један од декана у Приштини. Онда имате Муљакуа, који докторира на језику шарске Бајгоре, доказујући да језик Шиптара са Шар планине представља корен језика Горанаца, који су били српско-македонско племе које је примило ислам. Али Хадри, који је докторирао на савременој историји, направио је уџбеник „Историја Албаније“, штампан нашим новцем. Пошто сам у то време био члан председништва Културно-просветне заједнице КиМ, наговорим једног доста честитог Шиптара, Али Мују, да стави печат иза мог потписа, како бисмо организовали тзв. Салон уметности у Приштини. То је била најпопуларнија трибина, иза новосадске, у Југославији. Наша је чак била ризичнија, али можда племенитија, јер је имала тенденцију да штити интересе читавог једног народа и истовремено државе, док она у Војводини то није радила. Она је имала више егзибициони карактер. Сећате се песникиње Катарин Ладик, која се свлачила и рецитовала стихове. Код нас тога није било, код нас је све било јако осмишљено. Пошто се она одржавала средом у минут до осам, ставили смо тзв. младу шиптарску науку, њене докторате и публикације на дневни ред – присећа се Јокић свог рада у Приштини, крајем 60-их и почетком 70-их .

ПЕЋАНЧЕВ СЕКРЕТАР ДРАГИША ВАСИЋ

– Мој отац је пре рата био публициста, познавао је Драгишу Васића, Григорија Божовића, Томаса Мана, Дражу Михаиловића, Милана Недића. Друговао је са Васићем и Ђорђем Наумовићем, који је био један од секретара Четничког покрета. Годишња скупштина Четничког покрета одржана је 1936. у Пожаревцу. То је било патриотско удружење и у њему су могли бити чланови само учесници Балканских ратова и Првог светског рата, дакле, ослободиоци Србије и њихови потомци. Седници је преседавао Ђорђе Наумовић, власник листа „Грађанин“ који је излазио у Пожаревцу. За председника је изабран војвода Коста Пећанац, а за секретара Драгиша Васић. О томе нико не пише. Тог податка чак нема ни у биографији литерате и адвоката Драгише Васића. Имао сам лист „Грађанин“ из те године, који је на првој страни донео фотографију војводе Пећанца и секретара Васића.

ПОГЛЕДИ: Како је дошло до организовања Барског конгреса?

ЈОКИЋ: „Барски конгрес“ је инициран после мог доласка са Космета, у „Побједу“, у Титоград. Направио сам тих година и кућу на обали мора, у Бару. До тада сам објавио око 40 научних радова, спремао докторат о Достојевском. Онда су почели да долазе моји пријатељи из Приштине, Пећи и Косовске Митровице. Рецимо, археолог Јован Глишић, историчар Бранко Бошковић, професор књижевности Радомир Ивановић, редитељ Јован Булајић, сликар Никола Гвозденовић Гвоздо и др. Сви су ми доносили податке, писали по 10-15 страна шта се догађа на Космету, да је Косово за нас практично изгубљено. Спремао се нови устав 1974. и ја напишем један отрован текст против Кардељевих амандмана, што је била јерес, само таква. Објавим текст у „Побједи“ и чекам одговор. Текст пренесе „Борба“. Ћути се, али звоне телефони. ЦК Хрватске и ЦК Словеније су звали Титоград да питају, шта хоће тај Момчило Јокић, ко је њега овластио, говори ли он то као слободни стрелац или неко стоји иза њега. Нас 17-оро је 197273. сакупило толико материјала, да смо донели одлуку да напишемо „Белу књигу“ о нечасним стварима које се догађају на КиМ и пошаљемо је руководствима свих република. Спремали смо и часопис који је требало да изађе илегално. Ја сам био главни уредник и оснивач тог листа, који је требало да се зове „Комунистичка искра“. Ту сам планирао да ставим податке о томе ко је Јосип Броз. Књига о КиМ је требало да се појави 19.05.1974. Негде у јануару 1974, у мојој кући у Бару, одлучили смо да се организује један мали конгрес, да се на њему изуче сва ова питања и оспори легитимитет Јосипу Брозу на основу оних података које имамо, јер је самозвани маршал. Он се потписивао као маршал» пре АВНОЈ-а. АВНОЈ је само фарса, оно кад кажу да су га Словенци предложили за маршала.

ПОГЛЕДИ: Ко се тада налазио на власти у Црној Гори?

ЈОКИЋ: На челу Црне Горе је тада једна војно-полицијска олигархија. Ту је Вељко Милатовић, убица четничког војводе Крста Поповића, једног од најпопуларнијих Црногораца у току Другог светског рата, који је убијен као „националиста“. У тренутку кад мене треба да хапсе, он је председник Црне Горе, секретар ЦК је Веселин Ђурановић, а председник владе Видоје Жарковић. Већих послушника и аплаудера Јосипу Брозу од њих није било. Ми доносимо програм и састајемо се 05.04.1974. Састанак је почео у 20 часова, а завршен је у 4 и 30 ујутро. У почетку је било присутно нас 13, а 36 је требало да дође. Неки су стигли са закашњењем, јер је дошло до застоја на путу изнад Петровца. Ми смо све то завршили. Штампан је материјал и проглас, омаловажили смо припрему Деветог партијског конгреса СКЈ и успоставили везу са нашим истомишљеницима који су живели вани, као и са онима у земљи.

ПОГЛЕДИ: Кад сте ухапшени?

ЈОКИЋ: Први удар хапшења уследио је одмах после провале. Главни шпијун био је Раденко Бјелановић, млади професор руског језика у Пећи, који данас живи у Рачи Крагујевачкој. За издају је добио да бира кола и стан. Он нас је пријавио, јер је возио материјал за Бар, где је тајно одржан Пети конгрес обнове КПЈ, чији је циљ био супротстављање Јосипу Брозу и рушење уставног поретка земље. У почетку они нису могли да верују да се неко дрзнуо да, у тренутку када је Броз толико моћан, одржи у земљи тако нешто, јер да смо конгрес одржали ван земље, онда би они рекли да је то нека група емиграната. Ухапшен сам 8.05.1974. Хапшени смо по налогу савезног тужиоца, ма где се нашли у земљи. Ухапсили су ме у тренутку када сам са Јованом Булајићем спремао драму поводом подизања Мештровићевог маузолеја на Ловћену.

Иначе, први сам урадио драматизацију „Луче микрокозме“ за позориште и за телевизију и она је требало да се игра на Ивановим коритима. Телевизија Црне Горе и телевизија Београд требало је да заједнички то ураде, а Црногорско народно позориште, на чијем челу је био Мирчета Пешић, и Ужичко позориште, где је режирао Јован Булајић, требало је да ураде централну позоришну представу. Спремао сам се да одлетим за Београд и они ме на препад хапсе. Рекли су ми да свратим нешто до МУП-а, јер желе да погледам текст који је посвећен Албанији и који је требало да се штампа у полицијском листу. Пошто сам био познат као човек који изузетно зна проблематику Албаније, тачно су ме ухватили на мамац, јер сам 1969. једини од свих југословенских историчара написао и објавио све о Скендербегу. Тада сам користио папине, албанске, италијанске, руске, немачке, румунске и друге изворе. Они су ме ту ухватили, јер ја тада нисам ништа сумњао. Долазим, понуде ме кафом. Одједном се појави петоро људи, и кажу: „По налогу савезног тужиоца, лишавамо вас слободе“.

ПОГЛЕДИ: Како је текао судски процес?

ЈОКИЋ: 14 месеци сам био под истрагом; 6 месеци затворен у специјалном затвору „Јусовача“. То је затвор код железничке станице у Титограду, турски затвор који је подигао подгорички бег Јусуф Мучић. Био сам у ћелији у којој је на превару својевремено затворен Марко Миљанов. То су камени зидови у земљи, велики број стеница, гуштера, пацова свих врста, које никад у животу нисам видео, који су имали крзно тако богато, раскошно, да сам морао, да бих опстао, да их храним – да ми не би откинули уши или прсте. Пресуда ми је изречена 21.09.1975. пред великим кривичним већем у Титограду. Осуђен сам на 11 година строгог затвора, и то „у име народа“. Суде вам као непријатељу народа и државе, иако нико не пита народ да ли се слаже или не слаже с тим. Пред пресуду другостепеног, Врховног суда Црне Горе, довели су неких петоро људи који су случајно прочитали наш материјал у Црној Гори. Дивни, поштени људи, никад их у животу нисам видео. Људи у Црној Гори су радознали, и кад је у питању нешто историјско, они то узму, прочитају, не знају да ће да изгину због тога. То су били дивни људи. Покојни Драго Ђорђевић, који је завршио електронику у Паризу, Лука Васовић, борац о коме је писао Михаило Лалић у оном Комском одреду, онда Миладин Јанковић, голооточанин, борац од 1941, затим Бранко Јокић, млади професор са Цетиња. Нама су казне фактички већ биле изречене, јер је Јосип Броз, само15 дана пре мог суђења, одржао говор радницима жељезаре Јесенице, споменуо „Барски конгрес“ и рекао да нас треба егземпларно казнити.

Одмах после тога, Стане Доланц је на Вису и у Сплиту говорио против нас, а да црногорско руководство не би заостало, Веселин Ђурановић и Вељко Милатовић су одржали говоре у Бијелом Пољу и у Пљевљима. Да ме не би заборавио, Фадиљ Хоџа одржи одмах говор у Дечанима, а подржи га мој нешто старији колега са факултета Михаило Мишо Звица, и нападне ме: „Шта жели тај филозоф, кога он то хоће да омаловажи“, итд.

ПОГЛЕДИ: Колико сте година провели у затвору?

ЈОКИЋ: Осам. Били су пустили буву да ћу бити стрељан и моја мајка је мислила да ће се то и десити. Међутим, када је дошла код мене у посету, ја сам јој у шали рекао да тај метак није направљен у Југославији, да су они велике кукавице, да то не могу да ураде, да нас Јокића под пушком има много и да ће платити добро моју главу. Они су то сигурно снимили. Међутим, оно што је најважније, 7.07. 1975. воде ме у Спуж на издржавање казне, где је требало да издржим тих 11 година. То је био „Дан устанка“ Србије. Тако су ми олакшали да памтим датуме. У Спужу ме држе под невероватним третманом, тако да 1978. моја мајка пише Бакарићу, председнику Уставне комисије СФРЈ: „Молим вас, убијте мога сина и стрељајте, јер мој син нема других намера и других жеља, него среће ове земље и свога народа“. Јер, држали су ме у самици 10,5 х 5,5 стопа. Бетон, отворена кибла, 4,5м висине. Нема светлости, светлост долази из ходника. Постојале су 3 зоне са обручима металних врата. Храну вам достављају кроз метална врата, шпијунка је 14 x 21, као пашчету. Имате шетњу од 30 минута. Убаце вам кофу воде на минус 6, у 5 вас буде. У току ноћи, као лежај имате једну даску, широка је 50 цм, дугачка 180. Добијате два ћебета, и ако се не увијете и претворите у живу цигарету, ви сте готови.

ПОГЛЕДИ: Кад сте ослобођени?

ЈОКИЋ: 01.03.1982. године, 17 месеци после Брозове смрти, јер је речено, док је Броз жив, нема тога ко ће да потпише то решење. Моје ослобођење дугујем Сергеју Крајгеру. Он је то потписао и „Службени лист СФРЈ“ донео је обавештење да је одлуком председника Председништва СФРЈ помилован политички осуђеник Момчило Јокић, филозоф из Црне Горе. Крајгер је био човек интелектуалац. Мислим да је утицај на тај потпис имао академик Видмар. Моји још нису знали да ћу да изађем, а ни ја нисам веровао, јер сам се био помирио с тим да морам да издржим свих 11 година. Дошао сам кући у пратњи мојих пријатеља Загањора. Загањори су Албанци који су дошли да се боре против Турака за време краља Николе. Они су дали бесу мојој мајци да ће ме довести живог кући. Толико су ме волели ти људи. Неки од њих су још живи, а Мустафи Загањору је погинуо син бранећи Требиње у последњем рату. Јединац, кореограф у КУД „Будо Томовић“ у Подгорици. И дан-данас он не зна где су му кости.

ПОГЛЕДИ: Да ли сте се пазили да Вас не ликвидирају по изласку из затвора?

ЈОКИЋ: Кад сам се враћао кући, они су све наместили да изазову судар на Петровачкој страни, и ту су чекали. Али, кад су видели да иде један, па други „мерцедес“, нису знали у којем сам. И одмах су то јавили кад смо сишли на позицију изнад Будве. Мој пријатељ је то слушао, и каже: „Момо, изјаловио им се план да ће колима да те ударе“. Заиста, велика кола су стајала са стране, као, рецимо, на Ибарској магистрали. Дакле, после 8 година долазим у Бар, у кућу на самој обали мора, и ту ме је моја старица мајка дочекала, јер је она на суђењу рекла: „Живећу 101 годину, да бих те дочекала, сине. И твог су оца везали у ланце, издржаћеш ти то, јер ти имаш име“. Тако се и испунило. После мог изласка на слободу, живела је још 8 година, тачно колико сам ја провео на робији. А мени је један човек у затвору то и прорекао. Донео ми је кафу, погледао и рекао: „Е, мој Момчило, колико си овде?“ Био је то неки Рамиз, рођак певачице Есме Реџепове, Циганин који је лутао по Италији, бавио се хипнозом и пљачком. Рекох му „осам година“. „Изаћићеш и толико ће ти живети мајка са тобом, на слободи. Бог ће да је одржи тих 8 година, колико си ти изгубио у затвору“. И то се испунило. Од тог тренутка, постао сам сујеверан и верујем да неки људи знају више него што обичан човек може да зна. Они прави, ретки људи.

ПОГЛЕДИ: Десетак година по изласку из затвора објавили сте књигу „Тајни досије Јосип Броз“. Од кога сте први пут чули за његов двојни идентитет?

ЈОКИЋ: Одлука да се бавим биографијом Јосипа Броза уследила је на основу неких сазнања која сам стекао као млад истраживач, професионални новинар и писац. Међутим, сусрет са првоборцем Ћурчићем са Златибора, који није имао десну руку, био је пресудан. Он је био тешки ратни инвалид, учесник рата од 1941, кога су партизани оставили са једним метком у пиштољу, да изврши самоубиство на Каменој гори после пораза партизанских јединица на Јабуци. Ћурчић ме је посетио, ја сам тада био у Бару. Рекао ми је да му је рођак, који је био курир у Коминтерни, испричао да је питање Броза врло сложено и да ми не знамо кога смо слушали и коме смо аплаудирали: „Ако си спреман да трагаш, могу да ти дам две адресе. Пођи, па после тога одлучи да ли идеш даље или одустајеш.“ Дао ми је те адресе. Једна је била у вези са Варшавом, друга са Бечом.

У Варшави је био један наш човек, ожењен Пољакињом, универзитетски професор историје. Он ме је лепо примио. Онда сам пошао за Рим. Ту сам нашао једног нашег Црногорца, сликара, који ме је одвео у језуитски самостан, да би ми направио везу до Ватиканске библиотеке. Ја тада нисам могао да дођем до Шпаније, иако сам искористио боравак југословенске новинарске делегације, која је 1968. посетила Италију, Швајцарску и Париз. Тада сам већ поседовао одређене податке. Ја сам једини од свих историчара ове земље који је писао о „Барселонском конгресу 1937.г.“, када је Јосип Броз као вишеструки агент искључен из партије и за генералног секретара изабран Петко Милетић, који је издржавао казну у Сремској Митровици. Дошао сам до списка од њих 15 и почео да трагам. Сви су преживели Шпански грађански рат и сви су убијени на тлу Југославије.

ПОГЛЕДИ: С ким сте све били у вези да бисте разоткрили Брозову биографију?

ЈОКИЋ: Имао сам добре везе са нашом емиграцијом, нарочито оном прокомунистички оријентисаном, која је омаловажавала Броза. Онда сам одлучио да посетим Грац, Сегед, Печуј, Беч и Праг. То ми је била прва тура, где је по оној лажној биографији било његово кретање. Последњи архив који сам посетио био је у Омску.

######################

Момчило Јокић писац књиге о Титу – РТВ Мплус 2005.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Док сам гледао овај интервју са Јокићем, мука ми је била од овог водитеља, стално је сецкао Јокића, уместо да поставља кратка и јасна питања и да пусти Јокића да све каже до краја, без прекидања. Али водитељ је имао потребу да нам докаже да „и он много зна“. Па чекај бре, јел си ти гост или водитељ?

Ево прво неколико Јокићевих цитата…

Биографија Момчила Јокића 00:03:00:

„… Књижевник, естетичар, есејиста, рођен је у Пећи, Добри До, Метохија 1937. године. Основно образовање стекао је у родном граду, завршио гимназију у Пећи и Никшићу, а матурирао у Пећи, студирао светску књижевност на филозофском факултету у Београду и Загребу, са филозофијом и естетиком, а правне науке у Београду …“

О свом оцу комунисти који није био анационалан комуниста са анимозитетом према националном идентитету, што је реткост код србских комуниста, већ комуниста са јаким националним идентитетом, а ипак је и интернационалиста.

Момчило Јокић 00:19::18:

„Радомир Милетин Јокић, Херцег је Раде, је мој покојни отац, предратни публициста, комунист идеалист. Велики заговорник јединства и вере у сопствени народ. Човек који је желео да обједини оно што је најлепше у србском народу. Оно што чини и онај црногорски ген, не овај код данашњих политиканата, него он је сматрао да су црногорци увек били најбољи, најупорнији, најхрабрији срби, јер им је улога Спарте била одређена историјски и судбински. И вероватно, да је данас жив, кад би све ово ишчитао и видео како се пише, шта се ради, да би извршио самоубисво.“

Момчило Јокић 00:39:38:

„На основу списа која имамо, отац је аутор романа „Да будеш сретан“ и „Ја тебе тражим“, као и филозофско политичких есеја књиге „Сигнали“. На основу тих списа утврдио сам, на моје велико задовољство, следеће. Отац је сматрао: „Да онај ко не воли свој народ, не може волети ни остали свет„. Да интернационализам не забрањује да човек буде свесни патриота и бранилац свога народа.“

О Коминтерни и типу комуниста који су постојали…

Момчило Јокић 00:40:35:

„У такозваној Коминтерни, постојало је снажно крило, а да је назовемо у III Интернационали, постојало је снажно јудиш крило које је заговарало, да не кажем, светску револуцију по сваку цену. Практички, словенски народи би били топовско месо да се оствари теоретска премиса, јудиш…

О Титовој биографији, о свом самопрегорном истраживачком раду на откривању праве Титове биографије и идентитета, о радничком комунистичком покрету на Балкану, о архивама француске комунистичке партије које је истраживао. О Титовом полицијском, комунистичком и антикомунистичком досијеу. О Титовим ликвидацијама комуниста у грађанском рату у Шпанији и много тога битног…

Момчило Јокић 01:18:54:

„… И онда сам почео истраживања, и ја вам могу рећи да сам можда једини данас у овој земљи, што не иде у прилог савременим историјским истраживањима, жртвовао 35 година истраживању биографије Јосипа Амброза алијаса Тита. Консултовао сам више од 30 светских архива, имао већу или мању проходност у неким кључним архивама, о којима нико није ни сањао да оне поседују податке о нашем доживотном, самозваном маршалу, самозваном генералном секретару КПЈ. Доживотном председнику СФРЈ…“

Момлчило Јокић 01:20:03:

„Ја мислим да сам у мојој књизи. „Тајни досије Јосип Броз“, посебно у овом другом великом допуњеном издању… Нико од наших савремених историчара, што мене страшно изненађује, чак ме разочарава. Чак данас неки пишу поводом смрти Јосипа Броза „да још није дошло време да се оцени његова историјска улога“…, наши историчари не читају ништа. Не могу да прећутим, али не смем да будем ни толико скроман. У мојој књизи је 95% истине о Јосипу Брозу! Да су је само прочитали они би рекли да је извршен научни верификат његове велике загонетке! Друго, објаснио сам кључне, темељне ствари које се тичу радничког комунистичког покрета на Балкану. Отворио сам увидом у архив комунистичке партије Француске, која је од 1932. до 1939. године имала координациони надзор над свим грађанским партијама Балкана, увид у његов полицијски, комунистички и антикомунистички досије.

Први сам проговорио где је он рођен, какво му је порекло, да је ванбрачни син пољске грофице и управника имања, мађара јеврејског порекла, код Сегеда. Да је истински Јосип Броз хрват рођен у Бечу. Да алијас Тито никада није рођен у Кумровцу. Да није хрват. Да је завршио војну обавештајну школу у Печују. Да га је отац признао за сина 1913. године. Да је у тој школи био Мирослав Крлежа, Адолф Хитлер и Јосип Броз бечлија, и Јосип Амброз Тито (човек који је 1913.год. преузео идентитет правог Јосипа Броза – бечлије). Први сам открио ту велику заблуду, открио сам његово учешће у првом светском рату. Открио сам његове односе са Дражом. Открио сам односе које је имао Владимир Велебит и Антун Аугустинчић вајар, који су били обавештајни официри интелиџенс сервиса, који су Броза после изласка из Огулина 14. марта (прецизно 14. март 1934. год.) врбовали да ради за енглеску обавештајну службу, као што га је и Стив Крајачић врбовао да ради за НКВД. Бивши аустроугарски официр, обавештајац, постаје тако трећепласирани обавештајац који ради и за трећу службу. Да би коначно, узимајући за супругу Херту Хас из угледне мариборске адвокатсаке породице, добио кључни улаз да би постао Валтер, не код Коминтерне, него Вајс Валтер код Абвера за немачку обавештајну службу.

Значи, 4 велике службе штитиће Јосипа алијаса Броза Тита. И установио сам и утврдио, да је комунистичка партија Југославије била расформирана 1937. године. Да је имала 3 лажна Централна Комитета, један у Паризу, други у Прагу, трећи у Бечу. Да се Јосип Броз никада није срео са Стаљином пре рата. Да је Коминтерна написала 1942. године депешу у Загребу, Сребрњаку Ваздуху, ко је Броз. Друго, установио сам убиства у Шпанији за време републиканског грађанског рата. Да је Броз боравио 3 пута у Шпанији, да је постао љубавник Долорес Ибарури. Да је је захваљујући Прежихову Воранцу, Бевцу и осталима, у Паризу ликвидирао елитно језгро комунистичке партије Југосалвије! Да је он издао генерала НКВД-а Мустафу Голубића! Затим сам установио о барцелонском Конгресу који је означио Броза као вишеструког агента! То је онај конгрс комуниста интербригадиста, чији ће сви учесници бити побијени у току другог светског рата! А то је елитни ешалон комуниста добровољаца у Шпанији! Установио сам да га је устоличио Копинич на VIII загребачкој конференцији, оглашавајући се као да је он овлашћен од Коминтерне да га именује. Установио сам да га генерални секретар Коминтерне Димитров никада није именовао! Имао сам комплетан увид у документацију Димитрова! Установио сам да је себе прогласио за маршала» 40 дана пре АВНОЈА-а!…“

Заиста је фасцинантан Момчило Јокић, ко Небо од земље разликује се од прегршт анационалних комуниста у срба, попут Љубодрага Симоновића Дуција и многих сличних, али опет је комуниста који се поноси србством, нема комплекс што је србин и што те „проклете националне интересе срба“ види као ралан и специфичан израз реалног човечанства, човечанства у малом, ЖИВОГ човечанства, а не мисаоно-апстрактног и догматичког у коме нема равноправности идентитета, а у свему осталом има, већ си само „добар дечко“ ако си „грађанин“, „пролетер“, „радничка класа“, али ако си поред тога и националиста, е онда си затуцан и „једеш живу децу“…

Мислим да је овај грандиозни човек Момчило Јокић неправедно медијски запостављен, мислим на интернет а не на медије са националном фреквенцијом где нема никакве шансе да се појави, а толико се жртвовао несебично да би србској нацији презентовао истину о Титу и свему повезаном, о разним догађајима, партијама и другим комунистима. Зато апелујем да га неко из Снаге народа» или Оливера Милетовић са ТВ Палме плус, позове и направи серијал, да нам као сведок времена из прве руке каже све шта има, док је још жив. Сада Момчило Јокић има 78 година, и улази у 79-у.

-Момчило Јокић из 2013. године

Момчило Јокић из 2013. године. Живи у Аранђеловцу

Дајте људи учините нешто, немојмо да бацамо и губимо своје бисере, а да гомиламо безвредно камење.

Да се зна – Комунисти су први започели братоубилачки рат у II светском рату, не четници! Ипак, помирење у народу је неопходно ради опстанка и вечите слоге! Стоп поделама…!


Циљ овог чланка је да се каже истина и да се сруши тај лажни мит да су искључиви кривци за братоубилачки рат четници, док су комунисти невинашца, јер видимо да борци партизани, директни учесници рата и првоборци НОБ-а, Светозар Арсенијевић и Миливоје Нововић, из прве руке као учесници рата говоре да су ЗАПРАВО комунисти први започели братоубилачки рат! Не четници! Међутим, такође ми је циљ да дође до неопходног помирења и вечне слоге у СРБСКОМ НАРОДУ, ради менталног, националног и биолошког опстанка, јер истина ослобађа!

Овај исечак извуко сам из следећег видео прилога: „Југославија у рату 1941. – 1945. – Епизода 10 – Превентивне ликвидације„, погледајте га целог». Иначе, цео тај серијал по епизодама објављен је на РТС-у 1992. године, али се до дан данас врло мало о свему томе говори јавно, као да неко хоће да поделе у србском» народу трају вечно.

На питања одговарају домаћи и страни историчари: проф. др Бранко Петрановић, др Саво Скоко (историчар и пуковнук ЈНА, учесник НОБ-а), др Расим Хурем (Сарајево), проф. др Света Стојановић, др Леонид Гибјански и др Игор Бухаркин из Русије, др Франческо Привитера из Италије. Затим, ту су и сведоци и учесници догађаја, као наравно и претходно поменути др Саво Скоко, па следе: Милован Ђилас и Светозар Вукмановић Темпо, чланови руководства КПЈ и Врховног штаба, Мијат Мијатовић, Милић Осмајлић, Светозар Арсенијевић, Миливоје Нововић (партизански борци), Радован Дубак, Вучић Илинчић и Блажо Вујисић (црногорски четници), Небојша Јеврић, и остали…

Припремам и мало дужи прилог са већим избором учесника у дијалогу, овај краћи је само најава, али ћу да монолеге сваког појединца спојим у посебну целину, и затим да све то повежем у једну документарну целину, ради лакшег памћења и повезивања ствари, а не као у серијалу где су монолози испреплетани. Па, да чујемо шта говоре партизански борци и првоборци НОБ-а, Светозар Арсенијевић и Миливоје Нововић.

Комунисти су први започели братоубилачки рат у II светском рату, не четници!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а – Београд:

„… Убијене су људе проглашавали за непријатеље и издајнике, чиме је наношена љага њиховим братствима, па је то био још један од разлога за нашу изолацију и губљење позиције у народу. То је био почетак братоубилачког рата, почетак наше несреће коју су почели, а тиме скривили комунисти, али сам дубоко увјерен да би до братоубилачког рата дошло и без тог њиховог почетка, са даном појављивања четника, као супарничке стране која је имала циљеве политичке супротне од оних које смо ми имали.

Ко су били четници?

Изузев елитних јединица, у 98% случајева то су биле наше комшије, сељаци, којима није било стало ни до какве политике, који су се, па ни до четништва, који су се четницима прикључили, јер су сматрали четнике као сигурнију страну у сукобу, и да ће уз ослонац на њих лакше преживети, и сачувати своје породице. Поред тога, приступ четницима је био обавезан, није то била слобода избора, морао си бит у четнике ако си био у селу. Од нас су били бројчано много јачи, и зашто нијесу отишли у обрачун са нама, то мени није сасвим јасно ни данас. Сматрам да у приликама у земљи која нам је била, у социјалистичкој земљи која нам је била узор, нијесу знали ништа, као ни ми. Да су се плашили братоубилачког рата, и бјежали колико су могли од тога. Да су на основу бројчане надмоћности нас потцењивали. Да су сматрали да ће нас то проћ, да ће нас привољети да се придружимо њима итд…, да нијесу знали какав их крај очекује на крају.

Четници су дуго избјегавали почетак братоубилачког рата. Познати су ми бројни случајеви када су знатне четничке јединице бјежале испред наших тројки. Бјежали су не од нашег јунаштва, него од заједничке несреће. Карактеристичан је случај сеоског збора нашега села, гдје је требало да се формира четничка чета, и гдје упадају двојица наших другова скојеваца од по 16 година, наоружани. Упадају унутра и траже да они прекину збор, да њима то не треба и шта ја знам. И они су опет, да би избегли несрећу, убиство свога комшије, напустили збор и разишли се. Тих дана наша малобројна чета од 20-ак људи, добија задатак да растури четнички збор у Крављима. На збору је, према ономе што као што смо касније сазнали, учествовало око 3000 људи… Ми смо отишли тамо, били смо у школи на 200 метара од центра четничког збора, наоружани наравно. Имали смо контакте са њиховим јединицама на периферији, али нас они нијесу дирали, а ми нијесмо могли њих дират. И на крају смо се сви разишли без икаквих последица.

Четници су настојали да заштите своју територију, да заштите своје комшије, своје рођаке. Знам да смо ми, да су наше породице у критичним тренуцима, имале увек подршку и заштиту четничких породица. Да смо код њих склањали стоку испред реквизиција, да смо склањали храну, да смо склањали… итд… Ипак, сукоб се није могао избећи, и ми смо се све брже примицали сукобу до којега је дошло, највећим делом марта, априла 1942. године. У то вријеме, број убијених партизана био је знатно већи од броја убијених четника. Али, гледано из ове дистанце, поубијано је све оно што смо имали најбоље и са једне и са друге стране. Па је вероватно и то разлог, бар по мени, што смо касније пошли путем биолошког истребљења једни других.

(ово што следи, ради се о ситуацију после рата, када су комунисти 1945. године освојили власт)

Када су истребљени четници, на ред су дошли потенцијални непријатељи, па затим такозвани „кулаци“, сељаци који нијесу могли извршити обавезе према откупу, који су одбили да уђу у сељачке радне задруге, и слично. Кулминацију терора (комунистичког) достиже, у време такозваног „Информбироа“, када је насрнуо друг на друга да му узме не само живот, него и част, уништи породицу и друго.“

Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а

Светозар Арсенијевић, партизан, првоборац НОБ-а

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
“ У тим размимоилажењима гдје, одило се у крајности. Ми смо одили у једну крајност, нисмо бирали средства.“

Репортер:
„А шта сте радили?“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Да омразимо…, да су грешници за издају домовине…“

Репортер:
„Да ли сте убијали?“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Не, још не, још није почело убиство, још није почело убиство на нашем подручју. Да су грешници за издају Југославије, официрски, подофицирски кадар, да је криво руководство, да је…, та пропаганда наша усмјерена је у том правцу била. Док, њихова је пропаганда била да су комунисти, да ми смо учесници револуције, ми смо комунисти, да оћемо комунизам, да оћемо безкласно друштво, да оћемо да запалимо домовину, да сагоре села, градови, и да сва сиритиња страда итд… У тој пропаганди се одило у две крајности, одма.

Грех је био у томе што су обрачуни и средства нису бирана, да дође до крвопролића, иако су недужни људи падали и гинули. Није се знало из којег разлога узимаш човјеку живот.“

Репортер:
„А јел сте ви знали тада да су то невини људи?“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Јел смо знали?“

Репортер:
„Да.“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Знали смо, али смо поштовали директиву партије која је слијепо нас водила, и превару са нама чинила комплетно.“

Дакле, овде видимо из изјава директног учесника рата, партизана Светозара Арсенијевића, не само да су комунисти први започели братоубилачки рат, већ да су четници колико су могли избегавали братоубилачки рат, да не иде србин на србина, брат на брата, па чак и да је долазило до смешних ситуација, где су мање партизанске групације, по наређењу комуниста, гуране у конфронтацију са многобројнијим четницима, да им наређују да напуштају своје зборове и састанке које су организовали, иако су четници били далеко бројнији од партизана. То само може идиот да нареди, и онај ко мрзи србе. И, наравно, да би се избего братоубилачки рат, четници су напуштали те зборове, иако су могли да побију све те партизане, али нису хтели да србин убија србина само због различите идеологије, нису хтели да допусте да удари србин на србина, брат на брата, рођак на рођака, комшија на комшију, јер један смо народ, Срби! Ту се види колико је већа свест била обичних људи бораца него идеолошких комунистичких команданата, који су свесно терали мање партизанске групације да наводно растурају далеко бројније четничке групације, само да би изазвали братоубилачки рат између срба, јер само комуниста идеолошки идиот може терати 10 и више пута мање бројчане партизанске групације да се конфронтирају са далеко бројнијим четничким групацијама, због некаквих зборова и окупљања, што значи да су им обични борци-партизани, читај срби, били само топовско месо у свесном и намерном изазивању братоубилачког рата између срба!

Светозар напомиње да је братоубилачки рат кренуо у већој мери марта-априла 1942. године, и када се повежу догађаји као што је монструозни злочин комуниста у Колашину, јер овде се ради о четницима и партизанима из Црне Горе, назван „Пасје гробље“» где су јанауара на Божић 1942. године комунисти мучки измасакрирали и убили 373 србска и црногорска недужна цивила, јасно да је то изазвало каснију четничку одмазду, јер крв недужних у огромном броју већ је пала.

Пазите, овај серијал је емитован 1992. године, где су директни учесници и сведоци у рату причали шта се заиста догађало, дакле изашла је још тада на видело истина да су први комунисти започеели братоубилачки рат, а да о овоме јавно не проговоре комунисти попут Љубодрага Симоновића Дуција и сличних, тих „епских и универзално моралних бораца“ за правду и истину, и да они лично иницирају помирење међу србским народом, између партизана и четника, да ЈАВНО осуде искључиво комунистичке лидере одговорне за подстрекивање братоубилачког рата између срба, и да тако сперу љагу са оригиналне комунистичке идеје коју баштине, која је искоришћена и злоупотребљена од титоиста само да би се побило што више срба, да се срби униште, да се срби дубоко поделе и закрве између себе… четници-партизани, ови, они…

Прошло је толико времена, скоро 25 година од када је ова истина изашла на видело јавно, и та ћутња комуниста попут Љубодрага Симоновића Дуција и сличних грађана света и човечанства о свему овоме, је просто запањујућа, а наводно то су борци за истину. Они, по мени, нису заслужили ни моралну осуду, јер им је њихова личност сама по себи највећа казна. Јер на крају крајева, они увек остану само изфрустрирани револуционари, незадовољни и разочарани свим и свачим, само не са собом, и никад се не загледају дубоко у себе, да увиде ко су они.

Али пустимо сад то, не треба сад злурадо ликовати што се сазнало да су комунисти први покренули братоубилачки рат, не! Битно је да се што је пре могуће од елитних интелактуалаца којима је на првом месту интерес заједнице и србског колективитета, покрене процес КАТАРЗЕ и помирења између разноразних срба четника и партизана, јер све смо то ми, Срби и само Срби! У супротном, ако се и даље делимо на милион варијанти четника и партизана, ми ћемо нестати као народ, као колектив, као Срби. Постаћемо само грађанске послушне овце и зомбији новог светског поретка.

Објављено у Анализе, Друштво, Критика Љубодрага Симоновића Дуција, Критика комуниста, Срби - Србија - Нација - Држава. Ознаке: , , , , , , , , , , , . Comments Off on Да се зна – Комунисти су први започели братоубилачки рат у II светском рату, не четници! Ипак, помирење у народу је неопходно ради опстанка и вечите слоге! Стоп поделама…!

Пасје гробље: Монструозни злочин комуниста над србима и црногорцима 1942. године! Зашто јавни комунистички интелектуалци упорно ћуте о овом злочину? Не осуђују га јавно ни до дан данас?


Ово је исечак из емисије „Некад било»“ са телевизије Републике Србске у којој је гостовао Перо Симић где је причао о Титу пре свега, али је било и речи о злочинима комуниста над православним народом, над Црногорцима и Србима. Један од таквих монструозних злочина био је и злочин назван „Пасје гробље“ који се догодио на бадњи дан, на православни празник 1942. у Колашину, где су комунисти православним црногорцима и србима још док су били живи вадили зубе и ударали их дрвеним маљевима по лобањама, после су развукли лешину пса преко лешева људи, и тај простор назвали „Ово је пасје гробље„. Измасакрирано је и убијено 373 цивила.

Пасје гробље – Злочин комуниста над Србима и Црногорцима 1942.

Линк ка видео прилогу на YouTube

Комунистички злочини: Пасје гробље – Читава верзија

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ту се види да је тај масакр има ритуалан карактер, јер догодио се на православни празник. О томе је писао и Радован Калабић у овом» тексту, ево шта каже о овом монструозном злочину комуниста над србима:

„На Бадњи дан, 6. јануара 1942, следбеници Јосипа Броза Тита у Црној Гори починили су један од најмонструознијих злочина у Другом рату, који је по својим размерама и начину извођења попримио сва обележја колективног, ритуалног и сатанског смакнућа. Партизани су на тај свечани дан, уочи најрадоснијег хришћанског празника по православном календару, зверски убили 373 потпуно недужна цивила у Колашину. На дан свеопштег опраштања и помирења.

Маскр је извршен маљевима и тупим предметима. Неке од уморених накнадно су касапили, пошто би опљачкали све највредније ствари на њима до златних круница у вилицама. Жртве су биле оба пола, свих узраста и занимања, а највише их је било из редова угледних домаћина, судија, трговаца и занатлија. Нису поштеђена ни деца, ни најстарији. Како би их додатно понизили, њихови џелати оставили су их све несахрањене. У Лугу, на десној обали реке Таре, поред побијених подигли су и један дрвени крст, на који су разапели убијеног пса.

По томе је ово ваљда јединствено гробље у свету добило име Пасје. [11] “
……….

[11] Опширније у др Вучета Реџић: „Пасје гробље у Колашину»”, Евро, Београд, 1999″.

Дакле, порука овог монструозног злочина комуниста је јасна, овај садо-мазохистички масакр комуниста над србима и црногорцима такође је имао циљ, не само да измасакрира жртве, већ да осрамоти србе и црногорце као народ, то је порука, да их доведе на ниво животиња, на ниво паса. Наравно, ништа није случајно, све је брижљиво испланирано од стране комуниста на високом положају, не од комуниста нижег ранга или обичних бораца партизана, јер овај злочин је имао и за циљ да изазове одмазду од четника, да изазове братоубилачки рат, и директан је знак да су комунисти овим злочином желели да произведу братоубилачки рат међу србима, а такође је и јасна чињеница и да су га они овим монструозним злочином ПРВИ започели у Црној Гори, а не четници! Желели су да испровоцирају да се срби што више поубијају и покољу међу собом, били они партизани или четници, словили их ми Срби или Црногорци, исто је то.

Зашто, и дан данас, данашњи комунисти Срби јавне личности ћуте о овоме ЈАВНО, ЈАВНО, ЈАВНО, А ЗНАЈУ, ЗНАЈУ, ЗА ОВАЈ ЗЛОЧИН?

О овом злочину такође није ништа јавно рекао, нити написао неки текст, уважени комуниста „борац за истину»Љубодраг Дуци Симоновић, зашто?
Али се зато каткад ЈАВНО оглашава у својим наступима када треба оцрнити националне величине: Милоша Црњанског, Иву Андрића….

Да су којим случајем овакав монструозни злочин начинили четници над комунистима, ех како би тада Дуци сав свој бес истресо не на нечије „крваве»“ паре, већ на четнике (Читај: националисте) у неком чланку или ТВ наступу, али кад такав злочин учине комунисти (грађани света, човечанства), е онда, онда настаје тајац и мистериозна ирационална ћутња, не само Дуцијева, већ свих сличних анационалних србских комуниста космополита, којима је једина „националност“ човечанство, бити грађанин света.

Кад их питаш да критикују комунизам, што је њихова обавеза будући да је та хумана идеја злоупотребљена у циљу уништавања Срба, јер и идеја и идеологија их обавезује, будући да је народ веровао тој иделогији и идеји која се пропагирала у СФРЈ (комунизам је за све људе и народе), они кажу отприлике: „Па комунизма није ни било, шта ту има да се критикује?!“

Али под маском комунизма, убијани су срби и црногорци, ваљда су и то људи?

Још нешто, веома важно…

То што су тражиле комунистичке вође од обичних партизана бораца, па и командира, да ЛИЧНО убијају своје рођаке, стричеве, „јер су четници“ или „петоколонаши“, или нису комунисти, о чему говори у дргом прилогу сам припадник партизанских јединица Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а, могу само људи идеолошки монструми и психопате! Јер знају, да тако разбијају не само народно јединство (срби убијају србе), већ и саме породице, фамилије, и од рођака праве трајне крвне непријатеље који су касније лак плен и подложни лаком идеолошком „препакивању“.

Ако су комунисти Србије, укључујући и Дуција, борци за истину, управо их поред комунистичке идеје и та истина, којој су се посвтили, обавезује, као интелектуалце, да је они комунисти који су јавне личности и износе јавно, али и објективно, а не само да причају усхићено како су само четници злочинци, већ и комунисти, они са врха, који су наредили овај злочин у Колашину 1942. године, а не обични комунисти нижег ранга. Коло воде они са врха, не обични комунисти.

Шта треба, кој злочин комунисти да учине према србима, а да тај злочин ти данашњи „оригинални“ комунисти – ЈАВНЕ БЕСЕДНИЧКЕ ЛИЧНОСТИ осуде, да јавно проговоре у некој ТВ емисији, или да се огласе неким текстом о комунистичким злочинима?

Пасјих гробаља је било и по Србији….

Злочиначка комунистичка пасја гробља по Србији

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наратор:
„Испод ове њиве која се налази између Свилијанца и села Црквенац, на потезу званом „Расадник“, могла би да се налази једна од бројних тајних гробница са жртвама комунистичког режима. Међу жртвама које су избрисане из званичне србске историје је и свилајначки предратни судија, Живојин Ценковић. Унук судије Ценковића који се по убијеном деди такође зове Живојин, тврди да је 1944. године, без претходног суђења новоформирана власт стрељала преко 20 угледних свилијанчана.

Живојин Ценковић, унук убијеног судије:
„То су били у Свилијанцу, једна зграда постоји где су их држали у подруму, где нико није могао да дође до њих. Он је написао чак писмо једној баби коју имам, да се она не секира, да ће да буде све у реду, да он ништа није крив. И након тога су их 16. новембра ујутру извели и стрељали на овој овде, тадашњој ливади, … то је била“.

Наратор:
„Власти после другог светског рата су се трудиле да уклоне писане трагове о крвавим чисткама, па су и локације гробница остајале необележене. По неким сведочењима, припадници јединица које су учествовале у ликвидацијама су овакве масовне гробнице називали „Пасјим гробљима“. Ексхумација стрељаних особа била је строго забрањена“.

Живојин Ценковић, унук убијеног судије:

„Колко ја знам лично из приче старијих, да нико није могао да приђе да откопа. Значи, све што је било… они су били веома плитко закопани да су то развлачили пси, а иначе су их чували тадашњи партизани, да нико није могао да приђе да их откопа. Ја се надам лично, прво и због ових људи овде, а и због свих ових фамилија, ред би био да се ти људи закопају као људи, а не као пси“.

Наратор:
„О злочинима комуниста током и после другог светског рата у поткомунистичким земљама је почело да се говори одмах након пада берлинског зида. Новоформиране власти су отварале досијее, откопавале гробнице, пописивале жртве, и достојно их сахрањивале. У Србији је ова тема дошла на ред тек 20 година касније. Државна комисија која ради на утврђивању броја стрељаних лица после 1944. године, има пред собом готово немогућу мисију, јер како поједини историчари процењују, у скоро свакој општини у Србији постоји бар једна оваква гробница“.

Наравно, и овај процес је са становишта деце комунизма који су данас на власти, али сада као „европејци“, само формално започет, будући да су то били примопрани да ураде као просец који се мора одрадити ако желиш да као држава уђеш у ЕУ, али су га само започели, процес и није завршен до краја, јер „нема пара“, да се тајне гробнице јавно обележе и обзнане, и да се жртве тих комунистичких злочина достојно сахране, као људи, а не као пси.

Зашти ти вечито „забринути за човечанство“ комунисти и космополите Србије не проговоре јавно о овоме, они који су јавне личности, и о овим масовним гробницама у Србији насталим комунистичким злочинима над Србима!

Зар срби можда не спадају у то човечанство о коме они толико брину?
Можда зато што нису класно свесни, што немају пролетерску свест, па самим тиме не треба трошити речи?

Срби, не да не знају ишта истинито о својој хиљадугодишњој историји, већ не знају ни ову непосредну (други свестки рат и период после тога…), онако како се стварно и истинито дешавала. Да би се Срби освестили као народ, да би постојали као народ, а не као крдо појединаца изгубљених у времену и простору, они за почетак треба добро да упознају ову непосредну историју (да прођу кроз катарзу и да би самим тим знали како даље), да своје осрамоћене жртве од комунистичких злочина достојно сахране, као људе, њихове кости.

Историјски… Народ, Срби….. то су и „мртви“, тренутно живи Срби, и будућа нерођена покољења. Мртви, док су били живи, свесно су и несебично жртвовали своје животе да би нама и тада још нерођеним србским покољењима бивало боље, да живимо у миру и слободи. Међутим, ми данас „живи“ срби као се понашамо?

Шта ћемо оставити својим покољењима?

Нажалост, понашамо се као целина недостојно својих великих предака, а и питање је колико међу србима данас има срба у правом смислу те речи, јер су данашњи срби негде око 80% овцоизирани зомби, усамљени апатични и излуђени „слободни“ грађани, без икакве колективне свести и идентитета, јер само колективитет може да да сигурност СВАКОМ појединцу, а самим тиме и колективитету као целини, Народу.

Ако се Срби не освесте национално као појединци, и док поново као целина не постану самоорганизован народ и нација у правом смислу тих речи, нестаће као народ под дејством историјског проклетства…

То је законитост, тако се живот догађа, не зато што ја то кажем…

Објављено у Југославија, југословенство - Највећа заблуда Срба, Комунизам, Критика Љубодрага Симоновића Дуција, Критика комуниста. Ознаке: , , , , , , , , , , , . Comments Off on Пасје гробље: Монструозни злочин комуниста над србима и црногорцима 1942. године! Зашто јавни комунистички интелектуалци упорно ћуте о овом злочину? Не осуђују га јавно ни до дан данас?

Организујмо протестни скуп подршке др Слађани Велков!


Сада не пратим довољно интернет као раније, али довољно га пратим да колико-толико могу да видим шта се стварно догађа у стварном животу, а не на ТВ виртуелном, јер једино је интернет медиј где могу да се пласирају истините вести и догађаји, а да то није цензурисано од ове анти народне власти! Оно што примећујем да се тренутно одвија, то је безскрупулозна медијска кампања против једне изузетно храбре жене, др Слађане Велков!

Др Слађана Велков – доктор природне медицине

Др Слађана Велков» има диплому званичне медицине, радила је по болницама и „лечила“ људе таблетама, али увидевши неке своје заблуде, почела је да пропагира праву медицину, једину која стварно може да излечи узрок болести и да излечи човека, а то је природна медицина. Оно што смета државној званичној медицини, као и фармако мафији, то је да код људи и народа др Слађана задобија брзо ауторитет ширећи на својим бесплатним предавањима природну медицину, јер има и диплому званичне медицине, тако да познаје кроз огромну праксу и једну и другу страну, и званичну медицину и природну, тако да зна шта помаже оздрављењу, а шта не.

Послушајте прво шта сама др Слађана Велков говори о овој монструозној кампањи коју су против ње повели неки медији и доктори у Србији.

др Слађана Велков на удару фармацеутске мафије!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

На својим бесплатним трибинима и предавањима, Др Слађаан Велков никога не присиљава да се лечи природном медицином, она увек на својим предавањима (као и на својим налозима на фејсбуку», разним сајтовима и блоговима где пласира своје текстове) прво каже, да су сва њена предаваља едукативна, односно образовна, и да свако присутан сам за себе доноси одлуку и преузима одговорност, да ли ће да прихвати њене савете за лечење, или не. Наравно, кад човек почне да је слуша, одмах задобије поверење у њу, ПОГОТОВУ јер обичан човек зна да др Слађана има ауторитет познавања обеју страна, и званичне медицине, и природне, тако да постоји маса људи који су се излечили сами себе, своју децу, мајке, сестре, браћу, по саветима др Велков, искључиво саветима и својом властитом одговорношћу да их примењују на себни и својој деци…!

Оно што је веома важно, докторка Велков као поткрепу штетности вакцинације, поред свог властитог искуства, даје јавно на увид студије разних компетентних научних докторских радника о штетности вакцинације, што се овде на главним медијима не објављује!

Оно што је врло битно, а што смета фармацеутској мафији је то, је да се др Велков с правом залаже да се у Србији донесе закон да вакцинација за децу буде необавезна, дакле да они родитељи који сумњају у допринос вакцина излечењу, могу да одбију законском подршком обавезну вакцинацију за своју децу, а без да трпе законске санкције, и они, и њеихова деца којој се ускраћује упис у обдаништим и вртићима, јер „нису вакцинисана“.

Међутим, ова власт и доктори званичне медицине, врло добро знају да је у 18 државе Европске Уније» донет такав закон да је родитељима дозвољен слободан избор да ли ће да вакцинишу своју децу, или не. Па кад по њима „Европска Унија нема алтернативу“, како то да закони у Србији о вакцинисању деце немају алтернативу СЛОБОДНОГ ИЗБОРА око вакцинације деце, као што то постоји у 18 земаља Европске Уније!

Дакле, један такав закон не би спречио оне родитеље који сматрају да вакцине помажу, да своју децу дају на обавезну вакцинацију. Не, он би само дао грађанима Србије слободан избор који гласи:

„Ко сматра да ће нека вакцина да помогне његовом детету да оздрави, он ће дати дете на вакцинацију, док ће исто тако онај родитељ који сумња да ће његовом детету помоћи нека вакцина, моћи да без икаквих законских санкција, на властиту одговорност, своје дете не да на вакцинисање“.

Просто, и једноставно ко пасуљ….

Користим ову прилику да апелујем да грађани којима су савети др Велков помогли да излече себе, своју децу, браћу, сестре, очеве, мајке… организују у Београду ЖИВ протест подршке др Велков која је на удару безскрупулозне фармако мафије! То је најмање што је заслужила, и ако барем трећин од оних чији су савети др Велков за излечење помогли да се излече дођу на протест, тај би протест био веома успешан и бројан!

Можда би неко из „Снаге народа»“ мога о да организује протест подршке др Слађани Велков, да га закаже преко свог радија, и да народ мало мрдне из летаргије, да се продрма и живне, да на делима покаже подршку др Велков, својим изласком на протест. Дајмо тако подршку др Велков, а то ће овим антинародним властодржцима бити знак да је народ уз храбру др Слађану Велков!

Треба истаћи, барем колико сам ја упознат, да још једна храбра и млада докторка званичне медицвине, следи пут природне медицине, и даје подршку др Слађани Велков, а то је др Јована Стојковић», чије емисије можете да пратите на интернет радију Снага Народа.

Има ли нам лека? 12.10.2015. – др Слађана Велков

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Такође, не треба никако заборавити ветерана борбе против вакцинације, др Тодора Јовановића и његову ћерку, која наставља његову борбу:

Todoxin – Истина о вакцинама
http://wp.me/p3KWp-1WA

На штетност вакцина, упозоравао је и Др. Бане Несторовић – шеф одељења за плућне болести на дечјој клиници у Тиршовој, ево једне његове трибине још 2009. године:

Прва јавна трибина о свињском грипу и вакцинама
http://wp.me/p3KWp-1Ua

Искуства родитеља…

Сара Попчетовић: Аутизам мог сина је изазвала ММР вакцина

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Информативна емисија о штетности вакцина…

Инфоратници 04.04.2015. – Драгана Баша, Маја Стојилковски о вакцинацији

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

„У Србији је веома видљиво увођење тоталитарног система путем закона. Рад скупштинског „одбора за здравље и породицу“ јасно демонстрира своју одлучност да спроведе све тоталитарне мере:
– промени постојеће законе којима се штите права пацијената,
– Закон о заштити од инфективних болести, вероватно и
– Устав републике Србије,
– отима децу од родитеља, прогласи забринуте родитеље и све који истражују суштину овог процеса за државне непријатеље,
– сузбије сваку дебату, неопходну да би се интереси здравља деце и целокупне популације ставили изнад интереса фармацеутских корпорација који се реализују преко влада држава при чему су и једни и други обезбедили имунитет за последице вакцинације.

Може ли вакцинација као мера био-политике да опстане у условима изгубљеног поверења јавности на било који начин осим као катастрофа- пуки медицински терор?
Гости Инфоратника су Драгана Баша, један од организатора протеста против присилне вакцинације који је заказан за 5.април на Тргу Николе Пашића и Маја Стојилковски, мајка која се зaлаже за право избора као неприкосновено људско и грађанско право“.

АВНОЈ 1943. године није имао кворум, и зато је правно нелегитиман, неважећи! Зашто србски комунисти ћуте о овоме?


Одлуке са другог заседања АВНОЈ-а 1943. године у Јајцу су круцијалне за новонасталу послератну комунистичку државу СФРЈ у правном смислу, јер се правно ослања на одлуке АВНОј-а 1943. где су донете крупне историјске одлуке, о укидању монархије, о формирању будуће Југославије као републике са 6 федералних јединица.

То вам је све познато из комунистичке „историје“, тиме су вас комунистички властодржци програмирали од малих ногу, али оно најважније вам нису говорили, да тај „АВНОЈ-евски пленум“ није имао кворум, будући да је од 303 опуномоћених делегата, позваних на „историјски скуп“, дошло само 142., што значи да је тај „историјски скуп“ био правно нелегитиман и неважећи, другим речима фалсификат, то је кривотворење истиорије, јер је мањиња, иако није био кворум од минимум 51 посто присутних, одлучила да донесе „историјске одлуке“, у име већине, и у стварности уведе комунистичку диктатуру лажних комуниста са врха КПЈ, којима је комунистичка идеја била само маска за разбијање Србија као државе и Срба као нације.

Наравно, ово сазнање и спознаја неће данашњим србима донети бољи живот, неће значити да ће гладни имати више хлеба, да ће незапослени добити посао…, циљ овог мог чланка је да срби спознају ту своју космополитску интелигенцију комунистичке провинијенције која о овоме кукавички ћути, мислим на оне данашње главне јавне комунистичке личности, то су ти свемогући и свеморални „непоколебљиви борци за истину и правду»„, јер та од србства откорењена космополитска елита чија је једина „националност“, човечанство, југословенство… и данас је присутна међу србима у великом броју. Иако има потртебну дистанцу да сагледа истину, архиве су отворене, али она тако ирационално ћути о разним злим неделима које су под маском комунизма нанети Србима и Србији!

АВНОЈ 1943. године је добро изрежирана позоришна комунистичка представа, хајде прво да погледамо како је организована, а све потребне податке и аргументе извуко сам из књиге Пере Симића: „Тито феномен 20 века (четврто допуњено издање)»“ од стр. 181. до 187. То је транскрипт тог дела, па хајде уђите у позориште да погледате представу, и шта значи режија…

Иначе, за све изнесене податке око АВНОЈ-а 1943. године, у књизи постоје архивске сигнатуре, попут ових доле, тако да ко то жели може све да провери.
архивска сигнмарура, примери:
„АЈ, 507, ЦК КПЈ, 1942/1 и 2“, „Пети конгрес КПЈ…, стр. 94.“, „Нови прилози за биогхрафију Ј.Б.Тита, том 2, стр. 388, 719.“, „АЈ, 839, КМЈ, II 5-а 1/1; исто 791, ЦК КПЈ – КИ, 1943/395.“ … итд…

**********************

Нови режим без кворума

•Презирање смрти

Још од првих озбиљнијих окршаја са немцима, Тито се држао прокламације из фебруара 1941. године, кад је са својим симпатизерима у загребачком селу Дубрави рекао да су за њега најбољи они борци код којих „презирање смрти доминира изнад свега“.

Првог јануара 1941. године, месец дана после губитка више од 500 бораца на Кадињачи, у Ужицу и на Златибору, Тито је својим партијским опуномоћеницима у Словенији јавио:

„Наше трупе остале су неокрњене, готово без икаквих губитака.“

У овом писму Тито је коментарисао и партизански напад на Пљевља:

„Црногорске партизанске трупе напале су Пљевља, која додуше нису успјеле заузети, иако су нанијеле италијанима страховите губитке у људству и матерјалу.“

Сутрадан је прецизнији:

„Убијено је неколико стотина италијана, заплијењено је много матерјала, а приличан број војника и официра је заробљен.“

Ни речи не говори да су у тој авантуристичкој акцији, после које су се његове јединице главом без обзира повукле из Пљеваља, погинула најмање 472 борца, односно чак „око 700 најбољих бораца“, како је сам рекао 1948. године у једном свом говору.

Били су то највећи губици његове војске у 1941. години, који су показали њену неспособност за вођење било каквих озбиљнијих офанзивних акција.

Презир према смрти не само својих бораца, већ и хиљаде српских цивила, поред жудње за влашћу, хранио се и једном великом илузијом руководства КПЈ. Илузијом да ће рат трајати само неколико недеља. И да ће руси сваког тренутка банути на границе Југославије, и Тита и његове сараднике у Београду устоличити на власт. Зато је један Титов пропагандиста 1941. партијски кажњен, јер је говорио да ће рат трајати 6 месеци, а двоје левичара који су веровали да ће борба бити дуга и тешка, једва су се спасли смртне казне. Овој фаталној заблуди робовао је и сам Тито, који је крајем јуна 1941, чим је Хитлер напао совјете, тражио да се организује састанак његових помоћника на коме би се расправљало „о припремама за освајање власти у Београду“.

Припрема за Јајце

Још у јесен 1943. године, када су његове југословенске јединице контролисале једва четвртину југословенске територије, Тито је решио да се крунише за председника привремене владе Југославије. Због тога се почетком новембра 1943. године из Јајца обратио свом првом претпостављеном, председнику његове партизанске државе, првом човеку АВНОЈ-а (Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије) Ивану Рибару, који се тада са својим најближим сарадницима налазио у Хрватској. Обавештавајући га да треба „најхитније сазвати пленум АВНОЈ-а“, који је Тито практично заказао, вођа југословенских комуниста саопштава Рибару да је он већ саставио привремену владу и себе изабрао за њеног председника:

„Предсједник Националног комитета ослобођења и повјереник за народну одбрану Тито, потпредсједници Едвард Кардељ, Владислав Рибникар и Божидар Маговац, повјереник за спољне послове др Јосип Смодлака, за унутрашње послове Влада Зечевић, за просвјету Едвард Коцбек, за народну привреду Иван Милутиновић, за финансије Душан Сернец, за саобраћај Сретен Жујовић…

Писмо завршава речима:

„Молимо шаљите мишљење, односно пристанак.“

Различите директиве

Новембра 1943. године, неколико дана после обраћања Рибару, Тито својим присталицама у различитим деловима Југославије шаље депеше о овоме што предстоји.

Војвођанима:

„Пошаљите најхитније неколико другова за пленум АВНОЈ-а.“

Црногорцима:

„Било би ванредно добро када би од вас дошло неколико делегата на пленум АВНОЈ-а.“

Србима у централној Србији исто, само је једна реч другачија:

„Било би ванредно важно када би од вас дошло неколико делегата на пленум АВНОЈ-а.“

Депеша Словенцима, коју је, осим њега, потписао и Кардељ, битно је другачија:

„На пут за пленум идите одмах у што већем броју.“

Сличну поруку Тито и Кардељ упутили су и у Хрватску:

„Делегати нека буду у што потпунијем броју.“

Од Македонаца Тито је тражио једино сагласност да у њихово име одабере македонског представника у руководство АВНОЈ-а.

Јавио се и једном свом пулену у Босни:

„Крени одмах са делегатима које можеш скупити, а понеси имена оних које овдје можеш заступати.“

Сви одсутни су присутни

Уочи онога што је следило у Јајцу, Тито је прихватио позив да позира свом пријатељу вајару Антуну Аугустинчићу. Тако је настала прва Титова биста, која је одмах постављена тик изнад говорнице спортске дворане у Јајцу, где је требало да буде одржан „пленум АВНОЈ-а.

Скуп на коме су донете историјске одлуке о укидању монархије, увођењу републике, формирању 6 федералних јединица:

„Хрватске, Србије, Црне Горе, Словеније, Македоније и Босне и Херцеговине“ и на коме је ударен камен темељац за увођење комунистичке диктатуре у земљу, организован је на јединствен начин.

Председавајући су од почетка до краја „пленума“ примењивали 2 шаблона:

„Према вашем аплаузу могу само констатовати да смо једнодушно прихватили.“

Или:

„На основу једногласног аплауза констатујем…“

у председништву „пленума АВНОЈ-а“ седели су босански лекар и политичар Војислав Кецмановић, црногорски комуниста Иван Милутиновић, хрватски лекар Павле Грегорић, словеначки књижевник Јосип Видмар и босански пуковник Сулејман Филиповић, који је те 1943. квислиншку усташку униформу заменио партизанском.

Тајна заглушујућих аплауза и громогласних узвика којима је пропраћен сваки предлог за доношење најважнијих одлука на том скупу, налазила се на галерији дворане у којој је „пленум АВНОЈ-а“ одржан. На њој су се налазили Титови пратиоци и најватренији обожаваоци који су давали тон „једногласним аплаузима“ делегата и њиховим егзалтираним реакцијама на сваки унапред договорени предлог поднет на овој приредби.

Оркестрација је била таква да су многим делегатима попуцали дланови:

„Тито је у Јајцу био тако поздрављен како нигде још никада нико није никога поздравио“ – изјавио је један очевидац. „Мени си попуцали дланови, тако и свим осталим.“

Само две од шест републичких и једне административно недефинисане, војвођанске, делегације на овом скупу имале су какав-такав кворум.

Из Црне Горе је у Јајце дошло свих 16 делегата, из Босне и Херцегоцвине 46 од 53 изабраних делегата, а из свих других република и Војводине било је присутно знатно мање од половине изабраних представника. Из Хрватске 37 од 78, Србије 24 од 53, Словеније 17 од 42, из Војводине 2 од 8. Из Македоније и Санџака није стигао ни један.

После уводне церемоније, реч је добио известилац Верификационе комисије, босански студент Тодор Вујасиновић:

„Мој би предлог био да ми поред 142 поднесена пуномоћја присутних делегата, верифицирамо не само свих 108 одсутних, већ да сматрамо вијећницима како 11 одсутних другова из Санџака, тако и 42 одсутна из Македоније!“

Реакција мањине, од 142 делегата који су одлучивали у име већине од 161 делегата, верно је забележена у записнику:

Председавајући:

„Прима ли се извештај Верификационог одбора?“ (Узвици: „Прима!“)

„Прима ли се приједлог да се верифицирају пуномоћја одсутних…?“ (Узвици: „Прима!“ – аплауз)

Председавајући се огласио и после дискусије о Титовом реферату:

„Према вашем аплаузу и изјавама говорника, могу само констатовати да је АВНОЈ једнодушно прихватио реферат друга Тита.“ (Буран аплауз. Сви већници и народ који испуњава галерију устају и поново приређују бурне и спонтане овације врховном команданту НОВ и ПОЈ Јосипу Брозу Титу.)

После овог кривотворења чињеница, предложено је да се усвоји декларација којом АВНОЈ самог себе проглашава „врховним законодавним и извршним представничким телом Југославије“ и „врховним представником суверенитета народа и државе Југославије као целине“.

Председавајући:

„Питам Вијеће да ли се слаже са приједлогом декларације?“ (Буран аплауз – узвици: „Слаже се!“ – буран аплауз.)

После ове оркестриране реакције опет се огласио председавајући:

„На основу једнодушног аплауза, констатујем да је декларација другог заседаља АВНОЈ-а примљена једногласно.“

Када је предложено да се формира „национални комитет ослобођења Југославије као врховни привремени орган врховне народне власти Југославије“ – буран аплауз, узвици: „Прима се!“ и „Живео АВНОЈ!“ – чули су се пре него што је председавајући овај предлог ставио на гласање. А када је после тога питао: „Прима ли пленум ову одлуку?“, уследили су узвици „Прима!“ и аплауз, па председавајући није смататрао за потребно ни да констатује да је предложена одлука усвојена.

Предлог одлуке о забрани повратка краљу Петру Другоме Карађорђевићу и одузимању свих права избегличкој југословенској влади коју су признавале све чланице антихитлеровске коалиције, представљао је централну тачку ове птиредбе. Записничар је и тај тренутак верно забележио:

„Сви већници, грађани и борци устају са својих места и дуго и одушевљено аплаудирају. Двораном се проламају узвици: „Нећемо избегличку владу!“, „Нећемо издајничког краља!“, „Живео АВНОЈ!“, „Живео Тито!“, „Тито-Тито-Тито!“, „Живео Национални комитет, наша прва народна влада!“ (Буран аплауз.)

Председавајући је ове синхронизоване манифестације протумачиом као једногласну подршку свих присутних, па од окопљених није тражио никакво формално изјашњавање, већ је искористио прилику да пређе на доношење „одлуке о изградњи Југославије на федеративниом принципу“. Читање те одлуке којом је предвиђено да се Југославија по угледу на организациону шему КПЈ формира 6 република, чије ће границе представљати границе његових централних и покрајинских комитета, пропраћено је као и у претходном случају:

„Буран и дуготрајан аплауз. Узвици: „Живела нова Југославија, држава равноправних народа!“, „Живело братство и јединство!“ (Буран аплауз.)

Председавајући је и ово разумео као одобравање, па је „пленум“, тако, приведен крају.>
Декларацију и све кључне одлуке овог „заседања“ предложио је један те исти човек, председавајући Војислав Кецмановић, који је на основу „једнодушног аплауза“ непогрешиво закључио да су делегати „једногласно прихватили“ све што им је сервирано.

У поздравним депешама које су пре доношења било каквих одлука упутили Рузвелту и Черчилу организатори ове представе су АВНОЈ унапред прогласили за „врховно законодавно и извршно тијело Југославије“, а у депеши Стаљину „јединим законитим политичким представништвом Југославије“.

„Ми с надом – писао је „пленум“ Стаљину – гледамо у Совјетски Савез, друже Стаљине – стајало је у овој депеши.

Нада је значила да југокомунисти без Стаљина не могу освојити власт у Југославији, што ће пола година касније Тито отворено признати у писму Стаљину.

Самог себе прогласио за маршала

На „пленуму“ у Јајцу, писац Јосип Видмар је у име словеначке делегације предложио да се Тито прогласи за маршала. За тренутак опет улазимо у дворану:

„Сви присутни устају. Буран и дуготрајан аплауз. – Усклици. „Живео Тито!“ – Сва се дворана, дупке пуна, орила паролама од овација Јосипу Брозу Титу, које трају више минута. Буран и дуготрајан аплауз се пролама неколико пута. – Узвици: „Живео Ттито!“

Председавајући:

„Хоће ли ко да говори поводом овог приједнога?“ (Буран аплауз – узвици: „Прима се!“)

Да није било једног догађаја који му је претходио, овај делиријум би остао само један од доказа вештине организатора скупа. А претходила му је одлука Тита и његових најближих сарадника да га четрдесетак дана пре „пленума АВНОЈ-а“ прогласе за маршала. Трагове те самовољне одлуке откривамо на многим дипломама полазника Титове официрске школе, на којима се он у октобру 1943. године потписао као „маршал Јуогославије“.

Али, ни то није све. Председник АВНОј-а хрватски политичар др Иван Рибар био је на првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу, у новембру 1942. године, представник Хрватске, а у Јајцу је претворен у заступника Србије.

**********************

Дакле овај „демократски историјски чин“ режиран је по комунистичком омиљеном „демократском“ принципу и „Уррааа…!!“ технологији:

Другови, јер се слажете да се…!“
„Слажемо се!“, „Прима се…!!“.

Тако се „гласало“ на АВНОЈу 1943., баш на „демократски“ начин. Ево га записник са тог „пленума“:

Записник са АВНОЈА 1943. године

Кликни на слику да је видиш увећано

Кликни на слику да је видиш увећано

Као што видите, из записника су избачени другови из Санџака и Македоније, јер забога, зашто да их уписују када нису дошли, јер присутни другови доносе одлуке уместо њих, тако да они који нису присутни су уствари присутни. „Ћирибу-ћириба — Абра кадабрато вам је био југо-комунизам срби, у пракси, не у теорији. Живот вам се одвија у пракси, не у књигама, у марксизмима…
Да би вам то „гласање“ било прегледно, погледајте доњу табелу.

Delegacije-avnoja-1943

Као што видимо у „редовима другова“, био је присутан и високи усташки официр Сулејман Филиповић», но наравно, за потребе „пленума“, пресвуко је дрес и прешао из Динама у Партизан, јер видело се крајем 1943. године да је то „тим који добија“, па је било потребно „на време пресвући дрес“. Када си против Срба, све је дозвољено, и зато се трансфер „играча“ обавезно обавља и у рату, не само у мирнодобском спорту. У транскрипту сте могли да приметите да где год се појављује реч ПЛЕНУМ, Перо Симић обавезно стави апострофе „пленум“, а то је због тога, јер значење појма „пленум“ је да када се неки скуп назове пленум, то значи да скуп мора да буде одржан у пуном саставу да би био пленум, док код наших другова од могућег пуног састава од 303 члана, било је присутно само њих 142, а одсутно 161. тако да таквом скупу не одговара појам „пленум“. Али добро, зашто да сад цепидлачимно, јер видимо да је све то била једна добро изрежирана позоришна представа.

Као претеча позоришне педставе радничког „само-управљања“ у будућој СФРЈ, била је фарса о проглашењу Тита за маршала на дан доношења свих одлука АВНОЈ-а 29.11.1943 године, на тобожњи „предлог“ словеначког писца Јосипа Видмара којег су другови на „демократски“ начин усвојили, али доња диплома говори да је диктатор Броз све сам одлучио, још 40 дана пре АВНОЈ-а, што показује и ова диплома:

Маршал 40 дана пре одлуке АВНОЈ-а: копија дипломе на којој је Тито 20. октобра 1943, четрдесет дана пре него што је одлучено, потписао као „Маршал Југославије“
diploma

И оно што је најбитније, и када се површно анализира овај „пленум“, одмах се уочава непријатељство према Србији и Србима од стране Тита и најужег врха КПЈ, јер је и путем делегатских групација једино Србија била подељена и расцепкана на 3 територијална дела, на Санџак, на Војводину и на Србију, а громогласно се и на овој авнојевској позоришној представи декларисало „братство и јединство“ … „равноправност међу народима„. Да је било равноправности, још и више би, с обзиром на ситуацију на терену, Хрватска требала да буде подељена на више територијалних делова путем тог делегатског принципа. На Истру, на Србску Крајину и на Хрватску. Тада, те 1943. године Јасеновачка кланица је радила пуном паром, и „другови“ су итекако имали разлога да посебна група делегата буде оформљена од срба из НДХ и у територијалном делегатском принципу са именом „Србска Крајина“. Али наравно, то се није десило, јер је још давне 1928. године, на IV Конгресу КПЈ у Дрездену», одлучено да су Срби реметилачки фактор за реализацију комунизма, односно да су хегемонистички народ. АВНОј-1943. је био само припрема за оно што ће се десити кад „другови“ уз помоћ совјетског оружја „освоје“ власт. И чим су устоличени од Црвене Армије на власт те 1945. године, одмах су Србију са аутономним покрајинама расцепили на 3 дела, на Војводину, на Косово и Метохију и на тзв. „Србију“, док су Хрватску очували као целу творевину, иако је у њој као републици највише било разлога да се оформи Аутономна Покрајина Србска Крајина, као правни вид заштите Срба од могућег даљег усташког терора у тој „братској“ СФРЈ, јер у НДХ од „браће“ највише су страдали Срби, а не јазавци.

Такође, веома важна ствар је то да се АВНОЈ те 1943. године самопрогласио као законодавно и извршно тело Југославије, што спомиње Перо Симић, тај детаљ те одлуке можете погледати на сајту комунистичке партије Титовог унука Јошке Броза, где се каже»:

Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије се конституише у законодавно и извршно представничко тело Југославије, као врховни представник народа и успоставља се Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ), са свим обележјима народне владе, преко кога ће АВНОЈ остваривати своју извршну функцију.“

Наравно, ово правници знају, та одлука не може бити законита, јер ма шта тада мислили комунисти, као и данас што мисле, јер ти људи ретко мењају своја мишљења и поред свих аргумената и документованих доказа. Са становишта законитости та одлука не може бити законита, чак и да је АВНОЈ имао кворум, а није, јер законита влада је била избегличка влада, будући да се било какви закони доносе за неку државу у миру, а не у рату (у рату се доносе само ратни закни), а пре рата КПЈ није била никакав законодавни фактор, тако да је та одлука могла да се донесе само у оквиру КПЈ, а не на нивоу целе Југославије као државе. Дакле, с правне стране око ове одлуке, ради се о искључивој самовољи Тита и подређеног му врха КПЈ, не ради се ту о никаквој законитости као правној категорији на нивоу целе Југославије, већ о „законитом“ самопроглашавању врха КПЈ на челу са Титом..

Тада су и србску Барању», кад су устоличени на власт 1945. год., Тито и врх КПЈ отели Србима, која је историјски била србска, и тако је „братски“ доделили републици Хрватској, у име „равноправности међу народима“.

Зашто данашњи србски комунисти, те утицајне јавне личности и интелектуалци, ћуте о овом АВНОЈ-евском кривотворењу историје, има ту и правника, попут чувеног „борца за истину“ Љубодрага Симоновића Дуција»?

Они су први дужни да као моралне личности како се представљају, да као комунисти који су верни оригиналној идеји комунизма, оперу комунистичку идеју од злоупотребе, јер је данас са довољне дисатанце то и веше него очигледно, та идеја била само маска за РЕАЛИЗАЦИЈУ уништавања Срба.

Ако мисле другачије, нека се изјасне, најгора је ћутња, јер та ћутња заправо говори колико су те јавне комунистичке личности неодговорни као интелектуалци, и народ треба то да има у виду, као и да их стално бомбардује тим незгодним питањима попут АВ-НОЈ-евског, а има још и тежих питања, попут тога зашто србски комунисти ПАРАНОИЧНО ћуте о „савезничком“ бомбардовању србских градова 1943. – 1945. када се зна да је циљеве за бомбардовање Београда, Ниша (бомбардован 20. октобра 1943. године), Лесковца и многих других градова у Србији, доносио врх КПЈ и посебно комуниста Коча Поповић.

Поента свега, целог овог текста, је да се укаже да ако се срби препусте космополитској а-националној одрођеној интелигенцији, који су и даљу у души југословени, „човечанство и само човечанство“, „грађани целог света“ који од велике шуме не виде дрво испред себе … срби ће имати потпуно избрисан национални идентитет, оно мало срба што је остало, а тиме ће срби као народ и нација бити потпуно и заувек изгубљени, нестаће, а том моменту смо се историјски гледано, озбиљно приближили…

Објављено у Југославија, југословенство - Највећа заблуда Срба, АВНОЈ 1943 године, Критика Љубодрага Симоновића Дуција, Критика комуниста. Ознаке: , , , , , , , , . Comments Off on АВНОЈ 1943. године није имао кворум, и зато је правно нелегитиман, неважећи! Зашто србски комунисти ћуте о овоме?
Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 1.399 других пратиоца

%d bloggers like this: