Лоша судбина Србима одређена је 1928. године у Дрездену, на IV конгресу КПЈ! Истина о 27.марту 1941.! И Павелић и Тито доделили орден за “заслуге” Курту Валдхајхму! http://wp.me/p3KWp-6zS»
Из штампе је изашла Дуцијева књига "Олимпијска подвала".Уколико има заинтересованих да купе књигу, цена књиге је (код Дуција) 600 динара, као и за "Нови свет је могућ".Можете купити и остале књиге, доле су илустрације, а адреса је:
Кликните на слике аутора, да читате њихове чланке.
Небојша Јовановић
Власник и креатор сајта
Љубодраг Симоновић Дуци
Жива легенда, борац за правду и хумано друштво. Дуцијев сајт
Јелисавета Јасна Живковић
Обична прича из народа...
Стојан Ненадовић
Аутор пројекта о некредитном новцу који може да буде спас за Србију и цео свет, али...политичари...
Светозар Радишић
Пуковник у пензији, доктор наука из области теорије ратовања, стручњак и експерт за војне стратегије и доктрине, посебно за неоружане облике агресије. Радишићев сајт
Драган Симовић
Сву Драганову поезију можете читати на Фејсбук Монитору, овде»
Слушајте мало нашу фантастичну групу "Хексаграм"
Кликни на слику да чујеш песму
Вук самотњак, да у теби потече крв слободног човека... Преузми песму (6.3 мб.)
Од данас (10.07.2014.) затварам свој блог (сајт) за писање на дужи рок, коментарисање ће такође бити затворено, једино ћу надаље одржавати Дуцијев блог. То сам одлучио због великог премора дугогодишњим мукотрпним радом на свом блогу, и још доста пратећих повезаних ствари око тога. То је скоро 7 ипо година непрекидног рада, па обрада и постављање видео прилога на Ју Тубе, за моје потребе и потреба разних пријатеља и другара са којима сам сарађивао.
Такође ми је и егзистенција угрожена, од октобра прошле године сам на социјалној новчаној помоћи и народној кухињи, али и то може нестати за тили час, у овој земљи беде и сиротиње са олошем на власти, који једино знају да уништавају све што је вредно у Србији: и привреду, и људе, и народ и… томе нема краја, ако се не побунимо, још нисмо попили дно, биће све теже и теже са ништаријама на власти, то сви врло добро знамо, и ко има, и ко нема…
И поред великог премора, успео сам некако да нађем снаге да напишем неколико текстова, просто ме нешто натерало на то, осећао сам да ме нешто тера да барем оставим неки писани траг, што ми душа иште да кажем, да се како-тако одужим прецима, а то сам углавном објавио у следећим текстовима, у задњих неколико дана, то су ови текстови:
Лоша судбина Србима одређена је 1928. године у Дрездену, на IV конгресу КПЈ! Истина о 27.марту 1941.! И Павелић и Тито доделили орден за „заслуге“ Курту Валдхајхму! http://wp.me/p3KWp-6zS
Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.” http://wp.me/p3KWp-6Ml
Јован Јоца Јовановић: Интелектуалац и родољуб скојим Срби треба да се поносе! Комунистички злочини у Србији! http://wp.me/p3KWp-6KP
Крунослав Драгановић је „пацовским каналима“ спасао Павелића и хиљаде усташа, а умро је у „комунистичкој“ СФРЈ као „угледни грађанин“, не као ратни злочинац, у затвору! Кад „комуниста“ Тито части, он части!! http://wp.me/p3KWp-6Lh
Ако буде среће, можда с пролећа идуће године наставим са писањем са много више детаља и чињеница из садржаја горњих линкованих текстова, кад се регенеришем и ако како-тако побољшам егзистенцију. О национализму да пишем, о комунизму, идентитету: националном, грађанскома… и пре свега да се схвати светски феномен специфичан само код срба комуниста, интернационалиста, за разлику од комуниста и интернационалиста из других нација и култура, који имају јаку националну идентификацију са својим националним бићем. Али, искључиво Срби комунисти, интернационалисти… скоро сви су потпуно идентификационо анационални, дакле на сви, али велика већина – да! Они су потпуно анационални и самим тим антисрбски настројени. Немају никакву националну идентификацију у срцу и души са србским националним бићем! Јер, у њиховим срцима, само борави идеја комунизма „за цело човечанство“, „за све људе света“, а срби су ту само „националисти!“ Примитивни, наравно, затуцани, само мисле на себе, не и на „чччоооввеечччааанссттввоооо“. Код срба комуниста, сви народи сем Срба (ма колико Срби изгинули за то њихово „ччоооввеееччааанство“), представљају „продужену руку човечанства“ иако су и они, ти „други“; – националисти као и Срби. Али, ти „други“ су за србе анационалне комунисте, „човечанство“, а „њихови“ срби, само „затуцани националисти“! А апсурда ради, Срби су у великим светским ратовима највише од мањих народа изгинули за бољитак човечанства, не само свој! Али, ипак, за уважене србе комунисте, ти си за њих само „*бени национлиста!“Илити: „најнижа друштвена свест“. Нешто више око тога рекао сам у тексту: „Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању“! Затим… о Титу да пишем, о комунистима и њиховим злочинима, о томе шта се заиста догађало у Србији за време другог светког рата, и пре њега, почевши од стварања краљевине Срба Хрвата и Словенаца, то је врло битно за нас Србе да знамо, праву истину, јер ту имамо катастрофалне грешке!!Не ми, обичан народ, грешке су правили наши „интелектуалци“, политичка „елита“, који нас скоро упропастише својим незнањем, незрелошћу, бахатошћу, глупошћу…!
Народ је гинуо кад треба, али они стално уче на нама, и никако да науче, а потрошише нас ко да смо тоалет папир, а не људи, па сад скоро да више нема ко да гине, сви јунаци и алфа мужјаци изгинуше. А и оно мало што је остало од њих, нема за кога да гине, јер нема државу која стоји иза њега и србства.
На плану свакодневног живота, квислиншки властодржци непрекидно генеришу безнађе, немаштину, лудило, а биће све горе, не треба бити неки аналитичар и видети то, јер услед овог лудила у свету и Србији, што је све итекако повезано, ми не знамо шта ће бити ни за 5 дана унапред, а камо ли за 7-8 месеци или годину дана. Зачас може да се пропадне, судбина ти се преокрене за 5-6 дана, али и не мора, ако си борац.
Ја сам по природи борац, али у овој ситуацији не зависи све од мене. Постоје неке „две-три карике“ које ме одржавају у како тако подношљивој егзистенцији, али и то може пући за час, али и не мора. Уствари, једино је питање код мене:
„Докле ће то трајати, те 2-3 карике које ми иду у прилог, за сада“
али само док не предузмем нешто, јер те 2-3 карике које неће вечно трајати, можда ни годину дана, а можда ни толико… дају ми маневар да предузмем нешто, неку акцију, да преузмем живот у своје руке, да будем макар малим делићем господар свог живота у овом лудилу које се шири све више, ако је то уопште и могуће. Ево, и сам се сад смејем свом оптимизму док пијем кафу и пишем ово, будући да су ми на неки начин „руке везане“, више ништ не зависи од појединца…
Живот нам пише романе, а не ми.
Можад је боље само ослушкивати живот, и чекати шансу, јер живот боље зна од нас шта нам треба, јер дешава се да кад нешто планирамо, све иде супротно, или је погрешан тајминг, час. И ако дође та шанса, треба је само одмах препознати, и „улетети“ у њу, у прави час, иначе… ако „закаснимо на воз“ шанса више неће доћи.
Она је дошла, и ако је не препознаш у правом моменту, већ је пропустиш, она ти више неће доћи. Неком дође једна шанса, неком две, неком ни једна, све зависи од судбине, карме, а највише од наше психе и духа.
Видећемо шта ће бити, барем сам у задњих 4-5 текста, написао нешто што ме је много тиштило, мада бих желео још доста више да напишем о свему томе, онако на миру, на тенане, без журбе… поготову о томе како се у ствари код срба интелектуалаца, и народа, креира механизам самопорицања и презирања што су Срби, јер „вирус“ само-порицања и само-презирања је преносив.
Наравно, никад није све тако црно. Иако су мањина, имамо ми високообразоване интелектуалце који немају комплекс што су Срби, већ напротив, поносе се тиме! Један од њих је и бриљантни професор др Милан Брдар. Има их још, али професор Брдар је врх-врхова. Слушајте њега да се освестите, да схватите како се србима уништавао национални идентитет и психа, до садо-мазо степена самопорицања и само-презира.
Довољнио је само то да схавтите, у „ком грму лежи зец“, како је тај механизам настао, да будете СВЕСНИ ЊЕГА, што ће бити довољно да се Уздигнете у ИДЕНТИТЕТНОМ СРБСКОМ БИЋУ, да се поносите што сте Србин, да коначно оздравите…!!
Неке ствари које је изреко професор Брдар, битне су да се знају…
Професор Милан Брдар (00:18:56…
„Значи, и у тим револуционарним праксама, политичким, када се појединац води идеологијом и утопијом, која је у њој садржана, он намири своју савест, тако да може да поднесе да за собом сеје смрт. Рецимо, Лењин је био намирене савести, иако је слао интелектуалце на стрељање. И то нарочито оне који су га крили у време царизма. Јер он је, наравно да су се око њега бунили:
„Чекај Владимире, па како, овај, па ти људи су те крили?!“
Он је говорио:
„Е, видите, баш зато што су мене крили као противника режима, спремни су да крију противнике нашег режима“.
И те људе је слао на стрељање! Потпуно мирне савести!
Он, Зиновјев, и та прва екипа, између себе су отворено говорили да истребљују буржоаску класу у Русији. И то су радили мирне савести. Дакле, поента је у томе да ви када намирите савест, радите онда без њеног оптерећења то што чините. Е. сад, наравно, идеологије заводе. И… шта је судбина револуционара: он мора да заврши као руина, и као разочаран човек промашеног живота, са осећањем промашеног живота, што је, у свим земљама где су прошле те реакционаре (ваљда је тако речено) социјалистичке револуције, случај. Тако да је то случај и код нас, и ми смо то видели у генерацији својих родитеља, и пажљиви синови, међу које ја убрајам и себе,… својим очевима никад ништа нису приговарали, јер им се на лицу видело да носе своју муку. Да су с Титом промашили, проћердали живот, јер дочекали су 90-е. И… није потребно ни њему ништа говорити, он све у својој души зна, и види….“
………………..
„Ма и они би пропали и уништили би себе. Политици су потребни успешни политички људи. Шта значи успешан политички човек? То је онај који државу уређује тако, да, он, није важнио какав је он, који ће институционалну државу урадити тако, да ће моралност у свакодневном животу избијати у прва план, а не његова лична моралност. Шта ми имамо од његове моралности?! Ево, Лењин је био морално беспрекоран: био је веран једној жени, није пио, није пушио, али земљу је одвео у пропаст! Људи… 1921 – 1922. године, док је још био жив, 10 милиона њљуди је умрло од глади у СССР!! Прича се о глади за време Стаљина, не прича се за време Лењина! Шта ми имамо од његове моралне не-роблематичности?…“
Радио „Снага Народа“: Емисија „Гнев Србије“ 02.07.2014.
Интервју са бриљантним професором Брдаром, почиње од: 01:25:50 али слушајте емисију од самог почетка, где бриљантни водитељ Милан Миленковић, дискутује са слушаоцима, који такође имају бриљантне мисли и излагања.
Писац овог чланка много рескира објављујући га. Научници могу лако да му приговоре да је оно што је рекао измишљено и без научне основе, црквени људи могу да га оптуже чак и за јерес, да једном човеку, и то ђаволски вештом инжењеру Тесли, неоправдано приписује својства бесмртних анђела, виших Божанских бића.
Али, писац је рођени борац светлости, и за њега нема више религије од истине. Зато је храбро иступио са Теслом, са научником у кога верује, а треба ту додати, иступио са научником у кога и сви ми морамо да верујемо, ако смо прави истраживачи нове науке будућности.
Закорачивши на витешку стазу Вечитог Космичког Ума, писац је сусрео Теслу и од тад су заједно. Теслијанском светском братству придружују се многи, све их је више и прилазе све брже.
Онај коме је дато да препозна анђела, и сам је помало анђео…
Зашто је Тесла тек сада у Русији (Тунгуска тајна)
Теслином одуховљеном Физиком заснована је култура Светског друштва нашег Трећег миленијума. С Теслом је још у току експеримената у Колорадо Спрингсу 1899 године, отпочела планетарна научна цивилизација Теслиана. Њен почетни програм Тесла је објавио 1900 у чланку Светски систем, где је у 12 тачака најавио комплетну савремену цивилизацију. Све ово наставио је 1903 г. успешним тестирањем куле Ворденклиф на Лонг Ајленду код Њујорка, да би са тог места 30. јуна 1908 г. извео експеримент трансмитовања енергије кроз природне медијуме, познат као Тунгуска катастрофа.
С друге стране, у модернистичкој позицији бораца који покушавају да надвладају Космос, наивни научни истраживачи данашњице бију битку са бесконачношћу, битку коју не могу добити. Схватање научног позива као ратне вештине и улога научника као ратника против природе учинили су да се Западна цивилизација белог човека овако убрзано урушава, предвођена духовно немоћним свештенством савремених научника, (нарочито физичара и астрофизичара), до те мере лишених дубљих духовних увида, да многе од њих појам космолошке етике више и не занима.
И као што је раздвајање цркве и државе у француској буржоаској револуцији довело до бурног развоја економије, тако би и раздвајање државе и науке у наше доба довело до наглог развоја фундаменталних истраживања и усвајања нове парадигме планетарног друштва, једног новог облика религиозности неопходног данашњем човечанству, који би проистекао из одуховљене науке и технологије. Не треба посебно напомињати да је управо Тесла и његово дело прави темељ те и такве научно-религијске глобалне цивилизације, јер управо Тесла, и највише Тесла, повезује људску душу и технологију са Светим Духом, који је заправо сумерско-питагорејско-староегипатско-старогрчки врховни Свети Закон, (гр., Hieros Logos), мистичне природне математике.
Географски центар светске културе сели се кроз историју. Био је то некад Бабилон, Стари Египат, Атина, Александрија, Рим, Париз, Лондон, Њујорк. У наше доба, након унутрашње трансформације Совјетског Савеза, центар нове светске научне културе преселио се у Москву. Ту се, по закону по коме сродно привлачи сродно, доселио и Тесла. Заједничка Божанска мисија Тесле и Русије је преображај читаве планете Земље у научно-технолошки рај, са одуховљеном физиком као преовлађујућом светском религијом, прихватљивом за све расе и народе.
Постоји људски морал и космички морал. И управо овај други, космички морал даје смисао Теслиној одбрани Ј. П. Моргана кога још увек неправедно оптужују да је зли финансијер, коме је новац био важнији од напретка човечанства. У аутобиографији „Моји изуми„, Тесла сасвим јасно каже да је његов пројекат на Лонг Ајленду – где је целу планету Земљу умрежио у јединствен резонантни систем са својом кулом Ворденклиф – био одложен природним законима, док човечанство не сазри до степена да може да прихвати управљање целокупном енергијом планете, када ће, каже Тесла, исти пројекат бити тријумфално обновљен. То објашњава што је он без и једне речи протеста прихватио рушење куле Варденклиф намерно ритуално обављено на празник америчке независности 4. Јула 1917. године, у 11 сати ујутру. Тесла је управо био изашао из воза у Чикагу, где је дошао на позив адмирала америчке војне морнарице, кад му је уручен телеграм са обавештењем да је његову кулу срушила америчка војска. Тесла се на ову вест није ни осврнуо. Очигледно је унапред тачно знао о чему се ради и да је у питању извршење одлуке незваничне Светске владе, чија је главна економска полуга успостављена четири године раније, пред сам Грегоријански Божић 1913. године. Тада је Вудро Вилсон суспендовао амерички устав на само један дан, да оснује Федералне резерве, централну банку, приватну институцију која је од тог времена прави власник Америке и у чији рад ни Сенат, ни Конгрес немају никакав увид. Једини који се томе јавно, али безуспешно супротставио, био је сенатор Линдберг, отац Чарлса Лндберга, пилота који је први прелетео Атлантик.
“Сваки разуман човек мора веровати у Бога” – Рене Декарт
У конкретним поступцима Тесла је био неумољив. Његови друштвени ставови били су доследно натполитички и елитни: српском владици Николају Велимировићу је у време првог светског рата одбио да потпише његов политички апел за уједињење Срба ван отадџбине, што је владика разумео и прокоментарисао речима “Жао ми је што сам тог великог човека и минут одвлачио од његовог позвања”. Наводну Теслину изјаву подршке југословенском народноослободилачком покрету у време Другог светског рата, писали су заједнички тадашњи потпредседник САД-а Хенри Волас и Теслин нећак, Сава Косановић. Верујући у највиши аутоматизам космичких сила, Тесла је постизање социјалне среће и мира сматрао могућим само чисто научним средствима.
У правој науци, (а под њом подразумевам искључиво линију сумерско-халдејско-питагорејске математичке религије), ментални рецепти, формуле, морају бити освешћене, до краја растумачене и схватљиве свакоме. Често заборављамо да на сваког човека природни закони делују независно од његове личности, јер су сви космолошки закони надлични, чак и они који формирају саму нашу личност.
Будући да је био изузетно прозорљив, Тесла је имао потпуно свестан увид у живо свекосмичко Биће, имао је приступ језгру еманације – средишту исијавања љубави и светлости, док су, поређења ради, Нилс Бор и Вернер Хајзенберг, исто космичко Биће доживљавали као обични људи и на далеко нижем нивоу, то јест магијски, мутно, метафорички, у облику недомишљених концепција квантномеханичког дејства експериментатора на ексепримент и релације неодређености. Сам Алберт Ајнштајн био је иронични теиста, (”Желим да сазнам планове Бога”, изјављивао је поводом рада на никад завршеној Теорији јединственог поља), и у суштини био је прожет дубоком сумњом у Божју егзистенцију.
Компаративно гледано, Тесла као Духовник Науке, нема озбиљну конкуренцију у савременој историји.
Куда иде наука?
Халдејска мудрост учи нас да су космичке структуре згуснута светлост, а космичка збивања музика микро и макро небеских сфера. Музика коју ми слушамо, јер можемо да је чујемо, само је мали део опсега музике природних лествица, коју производе безбројни делови Континуума.
И сам ген је пребиотског карактера, претходи животу, он је духовна категорија, невидљиви закон аранжирања познатих хемијских компоненти; организација сваког па и људског генома је чисто математичка, а математички објекти, као што знамо, имају ванчулну егзистенцију – нико никада није видео бројеве, а ни геометријску тачку. Комплетна грађа човека – вечна је. Не само комплекс електромагнетских таласа који је материјална основа људске душе, него и атоми и молекули људског тела бесмртни су. Разлика живота и смрти је чисто математичка, у математичком поретку организације живог система. Увођење Духа у науку, преко хипотезе Времена, омогућиће физичку бесмртност.
У савременој науци, посебно у Физици, проучавају се само два логички степенована нивоа постојања – чулна материјална последица и формални језик. Најдубљи ниво егзистенције од кога све потиче и зависи – Духовни ниво, изостављен је из савремених истраживања. Просечан научник нашега доба свесно се одриче Духа, и наравно, не може теоријски да напредује на бази предвиђања надахнућем, као Тесла, већ само технолошки, помоћу безбројних покушаја (неоквантна механика – ЦЕРН, трагање за Хигсовим бозоном, непримерено, као у некој пародији, названим Божија честица). Као да електрон, протон и неутрон нису такође Божије честице?
Природни као и физички закони нису феномени, они се нигде не појављују, или, ако хоћемо, појављују се на питагорејски начин – као сама стварност. Онакве какве се данас примењују у физици, математичке формуле не изражавају крајњу природу физичких закона, него су нејасан научни језик, магијски запис.
Тек у непосредном физичком тумачењу елементарне математике, оне природно дате, а не ове људски конструисане, сусрећемо Дух у основи Физичке реалности. Интересантно је да у целокупној науци о психи – психијатрији и психологији, укључујући и експерименталну, једино у теорији архетипова Карла Густава Јунга, наилазимо на живу научну свест о ултимативној важности Духа за егзистенцију материје. И у самом Јунгу очито је ту прорадило начело јединствене основне бесконачности Света – Архетип Континуума.
Генији као Тесла се у ситуације свог живота не уносе лично. Кад некога воле, они заправо воле космос оваплоћен у тој особи, а не смртника-пролазника са свим његовим слабостима које му стање живота нужно намеће.
Моје искуство провере најразличитијих Теслиних изјава показало је да он није ни филозофски, ни имагинативни тип, већ чист визионар и то у смислу у коме средњевековни језуита са Палма де Мајорке, Рамон Љуљ, дефинише фантасмагорију, на читав век пре Кеплерових Божанских слика – архетипова.
Рамон сматра да је људска душа мрачна соба, (лат., camera obscura), са узаним отвором према Богу који у њу шаље фантасмагорије, слике Божанске реалности, које се од људске имагинације разликују по томе што су стварне.
Сви прави велики визионари су буквални, они напросто до детаља описују призоре својих визија. Исто тако је и научни визионар Тесла преносио визије у материју без икаквог логичког размишљања, које би му заиста само успорило процес утеловљавања идеја. Брзина рада у испуњавању позвања је заправо главни разлог што Тесла није оставио никакву физичку теорију. И као што природа само ствара никоме ништа не објашњавајући, тако исто понашао се и Тесла.
Добро знајући да је Тесла буквални визионар, и стога крајње поуздан, деценијама сам се питао, не шта је Тесла имао на уму, него шта је он видео пред собом, исписујући следећу необичну реченицу о свом рано преминулом брату Данилу:
„Сећање на оно што је брат постигао чинило је сваки мој покушај безвредним у поређењу са њим.“
Знао сам из анализе других Теслиних изјава, да он није био склон преувеличавању, и чак и када би му изјаве звучале фантастично, увек је имао у виду нешто врло конкретно и остварљиво, и према томе, да то што је рекао о Данилу мора да значи нешто много више од обичног претеривања у изливу братске љубави.
Пре четири године добио сам да у присуству доносиоца прочитам и одмах вратим детаљан досије Теслине породице, који је 1893-4 године урађен за потребе тајне политичке полиције Хабзбуршке монархије, одмах после Теслиног предавања у Друштву физичара у Паризу, а потом и у Краљевском Друштву у Лондону – О светлости и другим фисокофреквентним феноменима.
Ту сам наишао на право објашњење Теслиних чудних речи о брату: Данило Тесла је имао веома развијене парапсихолошке моћи и, када се сконцентрише, померао је ствари погледом, што Николи, поред свих напорних вежбања, никада није успело. Теслин брат Данило, имао је исти дар као Даглас Хоум, медијум кога је проучавао Теслин пријатељ, познати енглески научник Вилијам Крукс, односно исту способност као Нина Кулагина.
Наравно да је тако нешто могуће. У питању је однос енергија – материја, који противуречи класичном закону одржања енергије. Ако речју Петар можемо да покренемо са столице човека од сто килограма или визуелним сигналом можемо да зауставимо камион, онда мора да постоји начин на који се разумно разговара и са атомима и молекулима. Не само целокупна материја, него и природни језик састоји се од поретка фреквенција светлости и према томе сваки атом има своје светлосно име. Ако су опсег, поредак и модулација фреквенција одговарајуће, атом ће нас послушати као свако разумно биће. С друге стране, ако Петра погрешно зовнемо Павле, он ће остати да седи. Неће проћи много година, а људски научни дијалог са Космосом прошириће се до нивоа знања о томе да је целокупна природа живо биће и обдарена свешћу.
Познато је да је Никола Тесла са лакоћом читао туђе мисли, (сведочења његових школских другова из Госпића, Граца и Прага), предвиђао догађаје, (1899. у Филаделфији је силом задржао групу познаника да не отпутују возом, који је те ноћи имао тешку хаварију; Ј.П.Моргана је одвратио од путовања Титаником, о чему у Моргановом архиву постоји његов запис уз који је приложена карта прве класе за Титаник), био врхунски хипнотизер, (њујоршка вечера са личким боксерима браћом Живић, које је неприметно хипнотисао заједно са Џоном О’Нилом и пуковником Тошићем, о чему је писао и Њујорк Тајмс), али поменути изузетан дар брата Данила није имао.
И на крају, ко је Тесла и каква је његова улога у нашој будућности?
Дуго сам размишљао где да позиционирам Теслу у средњевековној теолошкој архитектоници Хришћанске анђеоске лествице, да га некако повежем са његовом хришћанском православном свештеничком породицом, али сам за Теслу једино одговарајуће место нашао у хијерархији надљудских бића теозофског учења (Теозофија је синтеза науке и религије, чији је оснивач Х.П. Блавацка у 19. веку): Тесла је Археј.
Археји су надљудска бића која се оваплоћују у великим људима на прекретницама људске историје, задатак им је да воде бригу о човеку. Изнад су Арханђела, али испод Серафина и Херувима, који су чисто светло и о којима Тесла отворено говори као о језгру из кога добија све своје идеје. Серафин је на халдејском љубав.
Ради бољег разумевања, навешћу хијерархију у целини, подељену у тријаде. Иначе, Свето тројство, тријада или број три за који је Тесла био изузетно везан, за Аристотела је број целине, јер садржи почетак, средину и крај.
Ево те лествице бића изнад људи:
Најнижи су анђели чувари сваког човека, задужени да га воде. Арханђели, који су изнад анђела, владају душама народа; то је, по теозофима, свет колективног несвесног.
Археји, (назив потиче од Дионизија Аеропагите), којима припада Тесла, изнад су Арханђела, руководе свим великим преображајима човечанства у облику великих личности на судбоносним прекретницама људске историје и науке, они су духови личности и космичких инстиката.
То је прва група духовних сила, које се уздижу над човеком; њихове акције су најживље и најсложеније и продиру дубоко у материју као и у тајну људске индивидуалности.
Иза њих долази друга тријада сила, то су Деве индијске митологије, Дионизије их назива: ум, (гр., eksusiai), владање, (гр., dynemeis), и царство (гр., heriotes). Ближи су божанству него човеку, не могу као арханђели да сиђу у дубину материје, нити могу да воле човека, јер су непогрешиви. Ова бића одржавају материју, њихове силе су норма физичких система.
Далеко изнад људског поимања и могућности замишљања уздиже се трећа тријада бића или сила, која је највиша: Престоли – врховне моћи пожртвованости и доброте, Серафини – љубав, и Херувими – смисао мудрости исконске снаге, и толико су близу Бога да директно исијавају његову светлост. Они не раде већ блистају, они не стварају него преносе животне зраке Божије и буде их на нижим плановима постојања.
Престо, Серафин и Херувим чине врховну тријаду из које произилази светлост и која надахњује Космос својим животним дахом. Они су део Божанске сфере у ужем смислу, јер су својом природом изнад простора и времена, као и сам Бог, али очитују Божанство у времену и у простору. То је језгро о коме Тесла говорио амбасадору краљевине Југославије Владићу, из кога је, по сопственим речима “добијао све своје идеје, али у чију тајну није продро…”.
Сваки ред сила прима подстицаје од горњег реда, али обрнуто није сличај, утицај струјања је једносмеран, одозго према доле.
Врховни Владалац је Свети Закон (гр., Hieros Logos) који влада начелом непрекидности свеукупног бесконачног света. Бог Творац (гр., Demiurg) је несазнатљив.
Вођен из дна Космоса средишњим архетипом мистичне светлости, читавога живота свесно и с радошћу поклањајући људима спознате архетипске законе по којима ради природа, Тесла је, пред сопствену трансфигурацију на православни Божић 1943, и сам постао живи архетип оснивача нове научне религије.
Једна књига која нуди испуњење неизреченог обећања научно-технолошке цивилизације, наиме обећања о физичкој бесмртности (електромагнетном стимулацијом ДНК и регенерацијом ткива и органа), књига која истовремено отвара могућност да се трагом Николе Тесле добије увид у „фазе“ паралелних свијетова постојања – остаће прећутана у нашем „друштву знања“. Кривица за то дијелом је и до аутора, др Велимира Абрамовића, космичког патриоте Williama Abramchika, како се потписао у предговору књиге, који је многим знањима од теозофских и астролошких, преко метафизике и гносеологије до потраге за у теорији релативности изгубљеним бићем времена, успио да „отме“ Теслин рад као предмет истраживања академској физици и инжењерству, а додао бих и, и филозофији. Као да полази од Јунгове формулације „Истина је цјелина“ и са чврстим убијеђењем да је као таква сазнатљива, Абрамовић у својој књизи „Тесла, еволуција свести човечанства“ (Цетиње, 2014, Фондација Мирјана А. Р., стр 234) истиче лик и дјело Николе Тесле као путовође научно-технолошке цивилизације, па и нове универзалне научне религије која ће, коначно, обезбиједити свјетски поредак заснован на „космичком патриотизму“, етици снажној попут природних закона и слободи, истина ограниченој детерминизмом „човјека као космичког апарата“, али гарантованој немогућношћу глобалног информационог система да „прикрије“ и из једног центра контролише све канале комуникације.
Насловна страна књиге „Тесла, еволуција свести човечанства“
Геодинамика балканског подручја погодна је, по аутору, стварању таквих умова који објезбеђују раскривање датог, од античких филозофа до Николе Тесле. Како је то далеко од самопројектованих „имагинарних Балканаца“ који се заричу да неће бити принципи Новог свјетског поретка, не помишљајући, да исти, управо сада стварају Тесла и Пупин шетајући се Петом авенијом, као што је то Тесла обећао Пупину на самртном одру? Далеко је управо колико Абрамовићев спис од постмодерног парадигматског дремежа наших природних и друштвених наука, које још увијек (што не значи да неће још и увијек) уживају у теорији језичких и логичких игара.
Прожет искуством Свејединства, Велимир Абрамовић таквој политичко-научно-културној сцени супротставља теслијанство као пут усавршавања науке и друштва, као и саме човјекове космичке свијесности, отворене за вјечно и бесконачно. Због тога и његов напор да додатно расвијетли Теслину психобиографију и изумитељски опус, али и да пружи допринос усвајању Теслине, истина несистематизоване, мисли као основе научне револуције, дакле парадигме будућег објашњења и разумијевања јастаства. Овај други задатак је, чини ми се, прешнији и утолико незахвалнији и за њега су, истиче аутор, више заинтересовани центри свјетске моћи него академска заједница. Због тога ћу се у овом приказу задржати на Абрамовићевом покушају реконструкције Теслине епистемологије и опште физичке теорије, укључујући космологију. Унапријед да кажем да тиме чиним штету другим ауторовим доприносима у овој књизи, но вјерујем да ће читаоци то лакше надокнадити уз вибрирање хартије него уз свјетлуцање екрана. (Да ли би се Тесла с тим сложио?)
Др Велимир Абрамовић
„Сасвим ми је свеједно да ли тестирам своју направу у уму или у лабораторији“, писао је Тесла. Тај поступак визуализације изума, који је усавршавао од виђења чудних слика у дјетињству, он је називао „умна лабораторија“. Њему је био својствен специјални тип дедуктивног предвиђања, који како тумачи Абрамовић, почиње сликом, наставља се увидом у геометријски облик да би се тек у трећем кораку претворио у општи став изражен математички. Дакле, Теслина епистемологија је углавном заснована на мисаоном експерименту, најређем али и најреволуционарнијем методу у науци, док је индуктивно истраживање код њега сасвим ријетко. Због тога, Теслина наука, додајем ја, може да се означи као револуционарна наука у Куновом смислу те ријечи. Тесла ју је лично препознавао као дјеловање спољних надражаја на његову свијест, и управо је у томе гносеолошка тешкоћа да се реконструише његов сазнајни поступак са циљем да се његово дјело постави и у прагматично језгро савремене физике, као преовлађујућа парадигма у односу на квантну механику и теорију релативности.
Други задатак, који би водио реактуализацији фундаменталних принципа Теслине физичке теорије, јесте разјашњавање његове терминологије која је у много случајева усамљена у свијету физике, па стога и некомуникативна. У исти мах, треба продубљено проучити Теслин математички поступак, који Абрамовић повезује са питагорејством, наглашавајући да је он међу ријеткима који су успјели да остваре Платонову замисао о математичком трансферу из свијета идеја у материјално.
Никола Тесла чита Руђера Бошковића испред свог Увеличавајућег предајника
Укратко сажимајући основе Теслине несистематизоване теорије природе, аутор наглашава аксиом научника „да целокупна енергија једног физичког система потиче из спољне средине“. При томе се комуникација физичких система заснива на законима резонантног вибрирања, тј симултаном осциловању дијелова система. Ово се даље операционализује све до (остварене?) замисли о преносу енергије и интелигенције на велике удаљености без губитка енергије. Јасно је да ова идеја највише привлачи знатижељне, а да су Теслини приједлози о креирању „Светског система“ из истоименог чланка објављеног 1900. године умногоме остварене, али то не значи да је њихова пука комерцијализација крајњи домет мисли великог изумитеља.
За разлику од Ајнштајна, за Теслу је свијет строго каузалан и детерминисан, физичка реалност је универзална и прожима све нивое космичке егзистенције, што даље значи да се спознаја истине не може избјећи ни на који начин. Свијет је, по Тесли, још и јединствен и материја која потиче из духовности јесте еманација времена и простора. У том смислу он прихвата, од Ајнштајна одбачену, теорију о етру као јединственом пољу неиздиференцираног времена, простора и енергије из кога резонантним процесима настаје материја (стр. 75-76).
Космогонијска питања о поријеклу свијета и онтологији времена и простора, воде Теслу путевима хуманизације науке, стази на којој се балканско-космички патриотски и пркосно нашао и др Велимир Абрамовић.
У добри час! Док Тесла храни голубове у Централ парку.
Космичка авантура др Велимира Абрамовића: „Тесла еволуција свести човечанства“
07.10.2014.
Велимир Абрамовић – „Тесла, еволуција свести и човечанства“. Цена: 1.000 дин. – 9,00 € Наруџбе из Србије: velimir0abramovic@gmail.com Наруџбе из Црне Горе: mirjanaarajkovic@gmail.com
пише: Миша Васић
”Благослови нас божански броју, ти који си створио богове и људе! О свети, свети Тетрактисе, ти који садржиш коријен и извор вјечног тока стварања! Јер божански број почиње чистим и дубоким јединством и досеже свето четири; потом ствара мајку свега, која све повезује, прворођену, ону која никад не скреће, која се никад не замара, Свето Десет, које држи кључ свих ствари.”
– питагорејска молитва упућена декади–
… Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни…
Одабрани умови човечанства од вајкада покушавају да проникну у суштину свега постојећег. С једне стране, неумитна питања везана за живот, смрт и тајну индивидуалне људске судбине призивају метафизички вапај за смислом. С друге стране, нагон за самоодржањем људске врсте призива неизбежно посезање за објашњеном магијско-техницистичком основом природних појава у сврху репрограмирања психо-хабитуалног континуума људског апарата у правцу исцељењења од болести, досегнуте дуговечности а све то у комфорном окружењу обиља енергије, удобног становања, ефикасног транспорта и ревитализујуће исхране.
Већ вековима егзистира дихотомија између разумевања природних закона ради прагматичног потчињавања људској вољи и метафизичко-езотеријског мистицизма (базираног на спиритуалној етици и ескапизму из тзв. „реалног“ живота оличеног у уклопљености у „материјални“ свет).
Тако, још од доба инаугурисања (лимитирано редукционистички схваћеног) ´Научног метода´ Франсиса Бејкон-а, шири се јаз између екстровертних ´техно-прагматичара´ и интровертних ´солипсистичких мистика´.
Техно-прагматичари примењују наслеђена и научена знања из области тзв. природних наука, пре свега математике и физике, оријентисани на антропоцентрично-утилитарни однос према космосу. За њих је циљ науке тзв. благодат људског рода, без обзира на последице по природну околину, али и духовно-морални аспект људске личности. При свему томе, не поставља се питање о истинским основама математике, те физике која из ње проистиче. Аутоматизам „колективног егоизма“ користи „бездушне“ математичке законе за трансформацију „мртвог“ универзума, а све са телеолошким призивањем материјалистичког раја овде и сада, на конзументским основама. Чак се рађа и редукционистичка идеолошко-квази метафизичка матрица, која резултира милионским свотама новца уложеним у планетарне трансцендентне ритуале техно-прагматизма („метафизика“ ЦЕРН-а и сл.) чија је сврха трансформација колективне свести у правцу техно-прагматичке парадигме.
Солипсистички мистици, с друге стране, беже у интроверсију дивинизовања принципа синергије спољашњег и унутрашњег, проучавајући синкретичко-еклектичку „плерому“ вековног традицијског наслеђа. При томе, све остаје само на нивоу личних, солипсистичких увида везаних за широк опсег редуктивно асимилованог истинског наслеђа, од ´езотерног хришћанства´, источњачких религија, до кабале и неоплатонизма, те питагорејства. Разнолика тајна друштва столећима негују ову традицију, опозитну техно-прагматичарима, која, на крају, будући одвојена од реалног света, стварних потреба човечанства, и сведена на филозофске системе, теорије и ритуале лимитиране на сопствене конзументе, води ка стерилном комерцијалном синкретизму (задњих пола века озбиљно девалвираног) ´new age´-а, те последично ка сопственом самоукидању, кроз ´next age´ (доктрину о изолованости појединца, који еволуира посве независко од своје околине и космоса, без свести о есенцијалној одговорности за било шта осим себе самог).
Дихотомија духа и материје, без неоходне синтезе, представља исходиште стерилних дискурса, и својом једностраношћу креира хаос бесмисла (на плану метафизике) те девастацију природне средине и угрожава сам опстанак биосфере (на плану прагматизма).
Наравно, истински велики умови човечанства, од Питагоре и кабалиста, преко Сведенборга, Лајбница, Паскала и Њутна, па све до Николе Тесле, постварују спиритуалне принципе кроз есенцијално разумевање метафизике као исходишта потенцијалне прагматичке реализације на добробит људске расе, а све у складу са природним законима.
У чему је тачка повезивања два наизглед непомирљиво различита аспекта односа према космосу? У симболима. Симболи увек претпостављају сопствено исходиште у спиритуалним законима вишег реда у односу на моторичко-сензорну перцепцију истих. Они еманирају амбивалентну менталну асимилацију, будући да су, истовремено, конкретни психички садржаји (редукционистички схваћени као ´објекти´) али и генерисана апстрактна релација према ономе што есенцијално представљају. Та релација је, међутим, апстрактна само у когнитивном смислу, док је у смислу креирања и репрограмирања како психе, тако и самог универзума, и те како конкретна. Симболе треба схватити као инструменте трансформације природе, и психе (као дела природе), будући да су они, заправо, израз неизрецивог архетипског материјала иза кога стоје природни закони у есенцијалном, неспознатљивом виду.
Најапстрактнији симболизам је везан за бројеве (и последичне геометријске фигуре нераздвојиво везане за бројеве). Бројеви и геометријски облици су нераскидиво везани на симболичком плану, креирајући парадигму истинског разумевања природних закона, и истовремену еманацију истих, која води креирању и трансформацији аспеката просторно-временског континуума у коме живимо. Чак и сами закони нису непроменљиви (што је у новије време показао Руперт Шелдрејк), тако да нам не преостаје ништа друго до да (на нивоу симбола) црпимо увиде из пан-космичког информатичког поља, иза којих стоји есенција скривена у безграничном кабалистичко-јудеохришћанском „Ein Sof“ (אין סוף), традицијски схваћеном у нашем прагматичном свету материје-енергије-простор-времена симболички као ´ништа´ или ´нула´ тј. број (есенцијални симбол).
Границе когнитивног су базиране на кодовима које људски ум може да одгонетне, будући и сам генерисан са матрицама представа лимитираних на категорије ван којих су непознате димензије докучиве само симболиком, која истовремено и ствара и моделира стварност.
Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни…
Целокупно дело Николе Тесле јесте ништа друго до теургијско транспоновање метафизичких, симболичких игара бројева и геометријских релација из информатичке ´космичке супе´ у космичко форматирање и реформатирање.
Зато је прагматизам евидентно неодвојив од метафизике – јер се корени, како функционисања тзв. реалног света, тако и и његовог апстрактног тумачења, налазе у истом извору, који је, за људски ум, ограничен на ниво симбола.
Др Велимир Абрамовић је, у својој ванредно инвентивној студији о Теслином животу, погледу на свет и постварењу идеја на добробит људског рода, исправно истакао директну синергију света идеја и света материје. Он је смело ревитализовао хипотезу етра као медијума за бесконачни опсег креирања, рекреирања и егзистирања материјално-енергетског универзума, где се граница између потенцијалних апстрактних есенција и еманираних материјалних еквивалената мери геометријским аксиомима и међуодносом симболичких птагорејско-еуклидских конструката који изражавају природне законе (попут ´златног пресека´ или броја π (пи)).
Др Абрамовић у причу о Тесли уводи и свој лични дискурс ´времена као генератора простора´, где је време дефинисао бројном нулом или геометријском тачком, на основу чега улази у синхроницитет са (на овим страницама већ поменутим) древним спиритуалним учењем о безграничном „Ein Sof““ (אין סוף).
На тај начин, др Абрамовић резонира са есенцијалним симболичким гностичким порукама које информатичко поље потенцијално нуди свима, али су само софистицирани истраживачи космоса довољно отвореног ума да могу да их перципирају, асимилују и рециклирају ширем аудиторијуму, било кроз канале (лимитиране) људске комуникације, било кроз благотворне научно-техничке изуме као изразе поствареног света идеја.
Данас (10.07.2014.) ћу затворити блог за писање и коментаре на дужи рок, што ћу детаљније објаснити у следећем тексту. Зато користим прилику, да ако случајно, због разноразних егзистенцијалних проблемане не будем могао да плаћам интернет, објавим колико-толико неке ствари које ми оптерећују душу, да не буде да ништа нисам рекао. Нешто ме невиђено изнутра тера и гони да пишем о страдању Срба у другом светском рату, а пре свега од комуниста, осећам да се на тај начин некако одужујем прецима. Осећам велики притисам да детаљно пишем о свему томе. О Титу као највећем злочинцу над Србима, после Павелића, будући да постоје документоване чињенице о томе! То је злочин „на дуже стазе“, злочин у брисању историјског сећања (Јасеновац) и друго, не само то, за који је одговоран Тито, а пре свега србски анационални, а самим тим антисрбски комунисти, око њега у КПЈ властима, који су пристали на то, зарад „братства и јединства“… да се прекине рад комисије о злочинима хрвата у Јасеновцу, само да се „браћа“ не узнемире и увреде“, а све у нади, да ће нас хрвати „кад-тад заволети, и схавтити „нашу жртву“. А сад видимо, да наша „браћа“ још више фалсификују да се у Јасеновцу десио геноцид над Србима, тако да за следећих 20-30 година, наша покољења неће ништа ни знати о Јасеновцу, ону праву истину, јер ће у оптицају бити званична „истина“ да је Јасеновац био некакав радни логор за заробљенике, који су умирали од неких болештина, а не од монструозног клања!
Србски комунисти се уче на нама, на просутој крви србског народа, на уништењу и губљењу србског националног идентитета у титоистичком антисрбском режиму, али кад их неко пита: „Шта имају да кажу на бази критике КПЈ и комунизма у СФРЈ?“, они кукавички избегавају да кажу истину, иако је знају, па кажу:
„Комунизма није ни било у СФРЈ, нема шта да се критикује„.
Да, комунизма није ни било, оног правог комунизма, али да је он достигнут, тада моји драги србски комунисти, не би ни било места критикама, јер би био остварен ваш сан:
„Да радимо колико можемо, а да узимамо колико нам треба„.
Тада ту не би било места никаквој критици, већ само похвалама, али тако наши драги србски комунисти, кукавички избегавају да кажу и ПИШУ КЊИГЕ о правој истини, јер унутар себе намају ни храбрости да се суоче са њом…!!
Нешто се сад питам: „Па шта ће им храброст?„, будући да су огромним делом анационални и самим тим анти-србски настројени (свака част изузецима који имају јако упориште у својој националној идентификацији и самосвести, што је на граници „инцидента“ код Срба када се ради о комунистима којима је у срцу и души идеја комунизма) будући да је њихова једина нација: „човечанство“. А у то њихово човечанство улазе све друге нације, сем „њихових“ Срба који су за њих у ПОГРДНОМ СМИСЛУ само „*ебени националисти“! По томе су у свету једино карактеристични искључиво србски комунисти! Они друге нације доживљавају и виде као „продужену руку човечанства“, док су Срби само: „затуцани, примитивни националисти (!)“ … „који само мисле на себе (!), не и на то човечансто“. Могу Срби за то човечанство да изгину колико хоћеш, попут првог светског рата, али за анационалне србске комунисто то су само „националисти!!„ Зато и не виде када се злоупотреби идеја комунизма на штету срба, јер они србе не виде као продужену руку тог човечанства. Њима, само њима за разлику од комуниста свих других светских нација, други, друге нације су њихове (човечанство), а „њихова“ србска нација и народ само су „националисти!“ (човек са најнижом „друштвеном свешћу“). То ми срби, врло добро на свјој кожи осећамо…!!!
Како у овом тексту о Титу, нешто од те ближе историјске истине са којом србски анационални комунисти немају храбрости да се суоче (својим писањем, јавним студијама, књигама…), само сам мало дотакао у садржини доњих текстова (догађаји, личности…). Те историјске лекције, ради свог здравља(културно-национални идентитет, самобитност и самопоштовање! Ради свог опстанка! Као нације! Као Срби!!)Срби треба да знају „напамет“, попут таблице множења!
Зашто то истичем?
Зато што су нас наши душмани кроз целу историју уништавали и таманили само зато што смо Срби, а не зато што смо идентитетно: „грађани“, „комунисти“, будући да идентификационо, „грађанин“ и „комуниста“ може да буде свако људско биће из свих нација, то је апстрактно, вишезначно, али Србин је само Србин!
То запамтите Срби ако хоћете да опстанета као нација! Као Срби! И… научите, научите те „лекције живота“ већ једном! Да их више не би никада понављали! Никада више! Иначе ћемо нестати као народ!
Наравно, о свему томе се пише и говори од доста компетентних људи (на интернету, на сајтовима, блоговима, мањим ТВ станицама, на интернет радију „Снага Народа“, на разним трибинама, а пишу се и књиге…), ја сам само у свом домену дао свој одређен допринос, а ако Бог да писаћу још…
Ево неких од тих текстова:
Лоша судбина Србима одређена је 1928. године у Дрездену, на IV конгресу КПЈ! Истина о 27.марту 1941.! И Павелић и Тито доделили орден за „заслуге“ Курту Валдхајхму! http://wp.me/p3KWp-6zS
Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.” http://wp.me/p3KWp-6Ml
Јован Јоца Јовановић: Интелектуалац и родољуб скојим Срби треба да се поносе! Комунистички злочини у Србији! http://wp.me/p3KWp-6KP
Крунослав Драгановић је „пацовским каналима“ спасао Павелића и хиљаде усташа, а умро је у „комунистичкој“ СФРЈ као „угледни грађанин“, не као ратни злочинац, у затвору! Кад „комуниста“ Тито части, он части!! http://wp.me/p3KWp-6Lh
Едвард Кардељ је још 1952. године рекао да су Словенци само привремено ушли у Југославију и да ће из ње изаћи кад за то дође час! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба! http://wp.me/p3KWp-5HO
Јованка Броз: Стане Доланц био нациста, агент немачке тајне службе и члан хитлерјугенда! http://wp.me/p3KWp-69j
Госпићки систем логора, први ликвидациони центар над Србима у НДХ! http://wp.me/p3KWp-6yy
Истина о Јасеновцу се скрива деценијама! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!! http://wp.me/p3KWp-5Ha
А у овом тексту би додао још нешто, о лажном миту који је владао од 1945. до 1990. да су комунисти КПЈ и ТИТО „апсолутно добро“, а четници „апсолутно зло“. Да то сагледамо, омогућује нам следећи видео прилог:
Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!
У овом дијалогу се види да су Тито и КПЈ чак направили краткотрајни споразум о ненападању са немцима, да ће КПЈ да се бори против четника и савезника, јер је Тито мислио да ће се савезници искрцати на Јадран, па се плашио да ће то можда помоћи да Дража освоји власт.
Синиша Михаиловић, водитељ:
„Јасно, али гледајте, постоје људи који су и данас живи, који су били у том рату, који су се борили, који су били у партизанима, и који су били у КПЈ, који ће рећи да је то била борба против фашизма и да ништа од овога о чему ви пречате није истина?“
Перо Симић:
„Не, апсолутно, ја могу ако, ако се неко може, а ја мислим да је дужност човека просто да буде отворен према чињеницама. То је по мом мишљењу смисао нашег боравка на овом свету, да будемо отворени према чињеницама, да би могли превазилазити трауме из прошлости и остввљати својим потомцима историјско искуство које ће их ипак, омогућити им, да не понављају грешке својих предходника. Дакле, ако смо отворени за чињенице, онда молим вас шта значи реченица изговорена у наредби коју Тито шаље својим командантима у Босни и Херцеговини и Црној Гори почетком 1942. године да:
„избегавају борбу са усташама“,
буквално цитирам, односно да, навод:
„Сву оштрицу свога оружја морају окомити на ликвидирање четничких снага“.
Шта је то него ширење грађанског рата! За кога је комунистичка историографија окривила само четнике.
Молим вас, за један атако велики крупан грађански рат који ће прогутати 3 четвртине укупних жртава у II светском рату пашће у грађанском рату, а не у борби против окупатора. Било је потребно ипак бар двоје! Не може бити један само!
Синиша Михаиловић, водитељ:
„Добро, можде је овде у ствари био обрачун са оном владом краља, са том идеологијом и демократијом која је била пре рата успостављена“?
Перо Симић:
„Али шта је последица тога? Шта је последица тога? Нису случајно немци слали депеше, кад је Тито преговарао преко својих најближих сарадника, о примирју марта 1943. године, са немачким изасланицима у Сарајевуи и у Загребу. А Титове интересе су заступали члан Политбироа Милован Ђилас, командант I пролетерске, дакле ударне најелитније јединице, Коча Поповић, и Титов најбољи обавештајац Владимир Велебит.
Кад су немци, пратећи те преговоре и слушајући Титове преговараче, који кажу, „да су они спремни, да се у случају искрцавања западних савезника на Јадран, боре против западних савезника“!? Па шта је то него да „ћемо учинити заиста све, изневерити чак и своје западне савезнике у борби против фашизма! Зашто? Да би дошли на власт, јер би искрцавање западних савезника можда би повећало шансе доласка Драже Михаиловића на власт. У тим преговорима, иде се дотле, да немци, то њихове депеше које шаљу у Берлин показују… Иде се дотле, да немци кажу да њима одговара, и нису они случајно подстицали него намерно подстицали те анимозитете и мржњу измњђу четника и партизана, јер је то заправо њима одговарало! Шта значи податак да Титови преговарачи нуде немцима у Загребу, и команди 717-те немачке дивизије која се тада налазила у Сарајеву, нуде споразум у којима неће бити сукобљавања немаца и партизана, него ће партизани сву своју снагу искористити за обрачун са четницима! Нудећи чак и опцију, и Тито ће ту опцију искористити, јер ће послати наредбу главном штабу Хрватске , да се зауставе диверзије на прузи Београд – Загреб! Ево, задржимо пажњу на том податку.
Шта значи обустављање диверзија, са наредбом да се обустави диверзија, и то је трајала наредба, на снази неколико месеци, на прузи Београд – Загреб. Том пругом немци шаљу своје војнике на источни фронт, и феноменално им одговара. Том пругом они извлаче из румунских налазишта нафту, и снабдевају своје јединице на западном фронту. Али зашто то одговара и усташама? А одговара! Зашто? Зато што се поред пруге налази Јасеновац! Значи неће их узнемиравати!
То је један од најтежих биографских података о комунистичком руководству у II светском рату! Он говори нашта је све, тај сами врх КПЈ… Опет фокусирам на сам врх, не оптужујући обичне чланове партије који о томе ништа нису знали. Нити борце који такође ни данас то можда не знају, многи од њих. Нашта је све био спреман (врх КПЈ на челу са Титом) само да би дошао на власт. На све буквално! Заиста све!…“
Све то потврђује и дијалог из доњег прилога „Шешељ против комуниста“, имате то доле, где дијалог тече овако:
Шешељ говори о II св. рату на тлу СФРЈ: (02:05:13 – ):
„Један једини званични пакт, на врху, између зараћених страна у II светском рату, био је између Тита и Хитлера! Јел то истина! На мартовским преговорима (1943. год.) потписали су у име Тита: Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит!“
Комунистички Генерал ЈНА Мирковић упада Шешељу у реч и говори:
„Није, није потписан, ништа.“
Шешељ:
„Потписан!“
Генерал Микрковић поново упада Шешељу у реч и понавља:
„Није.“
Шешељ:
„Ма потисан! Дедијер је објавио документ!“
Бранко Китановић – комуниста:
„Потписан је, и то је грешка била.“
Шешељ:
„Ево, зна господин Китановић, он је историчар.“
Дакле, ово је несумњиво тачно, јер да није, комуниста Китановић не би то потврдио!!
Да ја нисам априори против комуниста, против србских комуниста, говори и прилог са Ратком Дмитровићем, где он наводи пример србског комунисте, Душана Бркића, који је и те како имао у срцу и души србски национални идентитет!! Што је истина код србских комуниста на граници феномена, али комунисти Душану Бркићу, и пре свега Србину, требамо бити захвални што је заштитио колико је могао својим национализмом, србске националне интересе!! Требамо му заиста бити захвални максимално!! Јер, деловао је у мору анти-србски напаљених србских комуниста око Тита:
Водитељ(00:23:38 – 00:23:41):
„Како је требало да Земун припадне, и Срем, Републици Хрватској?“
Ратко Дмитровић (00:23.41 -00:24.09):
„Да, то је био план Бакарића. Бакарић је хтео да цео Срем припадне Хрватској, данас би гранична линија била испод Калемегдана, закључно са Земуном. Међутим, ту је значајну улогу одиграо Душан Бркић, Србин из Хрватске, који је можда чак и жртвовао причу о аутономији Срба у Хрватској, јер је отишо код Бакарића, и реко, он је био министар правде, чини ми се, предратни студент. Умро је 2005. године у Београду. Он је рекао: „Не може! Е ту ћеш сад да станеш! О овоме више нема приче!…“
У другом прилогу о Титу, Перо Симић нам отктрива 2 највеће тајне непознате до краја Титовог живота. О Титовом мистериозном доласку на чулу КПЈ, баш у периоду када је ликвидирано 800 водећих југословенских комуниста. Симић је о томе причао у првом прилогу са много више детаља, док у том свом другом прилогу, детаљније износи Титову дуго скривану тајну, да је био коминтернин коордонатор тима, који се бавио саботажама и ликвидацијама у Шпанији за време грађанског рата, а када је реч о ликвидацијама, тај тим је учествовао у ликвидацијама ШПАНСКИХ ДОБРОВОЉАЦА, а не ФРАНКИСТА!! Поводом овога се мора знати и то, да је „комуниста“ Тито, до краја свог живота негирао уопште да је био у Шпанији током грађанског рата, а сад видимо не само да је био, него и да је координирао, надзирао и контролисао ликвидације шпанских добровољаца! Још једну битну чињеницу је истакао Симић, а то је да су амери после Титовог разлаза са Стаљином 1948., да би га одржали на власт, из интереса – због хладног рата са СССР, доделили Титу и његовом режиму 102 милијарде долара бесповратних кредита! Ето, како је „комунистичка“ СФРЈ имала „јааакуу економију“, са туђим капиталистичким парама!
Паре не смрде, зар не?
А сад, не би више ништа рекао, надам се да ћу с пролећа идуће године написати све што желим о овим стварима, доста, доста, више… ако буде здарвља и егзистеницијалне среће да се одржим, а ако не буде тога, барем сам написао нешто, оставио сам писани траг, какав-такав, да намирим душу, да се колико толико одужим прецима, то ме напросто прогањало иако сам сав измрцварен дугогодишњим радом на интернету, посебно очи, тако да је прави подвиг да сам и оволико успео, јер само ја знам шта сам све пролазио до сада пишући на свом блогу пуном паром, више од 7 година.
ТРАНСКРИПТИ У ВЕЋЕМ ДЕЛУ РАЗНИХ ДРАГОЦЕНИХ ВИДЕО ПРИЛОГА. ОВОГ ГОРЊЕГ, И ЈОШ ДОЊА
Током неког времена, потрудићу се да исправим грешке у писању, „гутање“ слова, и слично, вероватно их има, само не знам у којој мери…
Перо Симић – Тито 1943. нудио договор немцима о ненападању!
Већи део транскрипта.
Део о комунистичким злочинима. Прво говори сведок комунистичког злочина (имао је увид у измасакриране лешеве) у Црној Гори.
Радован Дубак (00:00:43 – 00:01:05):
„… тако да нисам знао ништа за себе, кад сам гледао те људе, какви су и шта су од њих урадили (мисли на лешеве пострадалих).Ту су били, у онај снег затрпано, па пашчад у… па, некоме се види рука, некоме се види нога, ту немаше, немаше, ја..ја гарантујем једнога немаше да је убијен метком!“
Наратор Оља Ћурић:(00:01:04 – 00:01:43):
“ Пасје Гробље – По злу најчувенији злочин комуниста у Црној Гори! Дотадашње комшије на Бадњи дан 1942. године код Колашина, зверски су унаказили 240 мештана! Руке и ноге су им поломљене, зуби вађени клештима још док су били живи, лобање су им смрскане дрвеним маљевима!! Над телима комунисти су разапели лешину пса на крст и напиосали: „Ово је пасје гробље“!! Њихова једина грешка била је што нису прихватили комунизам. Комунисти су оставили трага и у бројним јамама у које су бацали жртве. Најпознатије су јама у селу Гриже код Берана, „Шакотичка јама“ код Бијелог Поља, „Шамничка јама“, јама код реке Црнојевића, „Которска јама“ код Никшића!“
Говори Васиљка Шарановић, сведок злочина своје настрадале фамилије (00:01:43 – 00:02:07):
Овде су убачени у јаму мој деда, 2 стрица и стрина, не знам тачно да ли 17. или 18. фебруара 1942. године. А пре тога два дана, погинуо је мој отац и мајка, убијени су кући на спавање. Они су овде доведени из села Лаћа код Даниловграда…“
Ово је страшно имати овакве интелектуалце у свом народу…!! Унапред сте као националиста, када оваква мисао влада у вашем друштву, а она је владала и тотално доминирала у СФРЈ, осуђени да ПОДРАЗУМЕВАЈУЋЕ будете ниже биће!!
Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!
Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!
Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”
Тито и Коча Поповић
Коча Поповић је рођен 1908. године у Београду. Послије завршетка служења војске одлази у Швајцарску, па затим у Француску гдје студира филозофију, а апсолвира у Паризу 1932. године. Ту се прикључује надреалистичким круговима. Од тада до рата 1941. године бавио се публицистиком и књижевношћу.
Од своје ране младости усвојио је марксистички поглед на свијет и определио се за раднички покрет. Иначе, Коча Поповић је завршио школу резервних артиљеријских официра Војске краљевине Југославије 1927. године, у Сарајеву. У Комунистичку партију Југославије примљен је 1933. године послије чега је још интезивније наставио своју револуционарну дјелатност, због чега је стално био изложен прогонима полиције, а више пута је био и хапшен.
Од јула 1937. године Коча Поповић борио се у Шпанском грађанском рату, прво као борац, затим као начелник штаба, па командант артиљеријског дивизиона, а добио је и чин поручника Шпанске републиканске армије. Око две године учествовао је у свим борбама артиљеријских јединица интернационалних бригада, на свим бојиштима Шпаније, до њене посљедње битке за Мадрид. Поред тога Коча Поповић, као борац интернационалне бригаде прелази у Француску, 1939. године био је затворен у концентрационом логору Саинт Цyприен, а крајем исте године враћа се у Југославију, гдје је наставио своју револуционарну активност, извршавајући задатке које му је постављала Комунистичка партија Југославије.
Оружану борбу против фашизма започету у Шпанији наставља у редовима Војске Краљевине Југославије. Заробљен је код Ивањице у априлу 1941. године, али је одмах побегао из заробљеништва.
У НОР-у је од јула 1941. године, био је командант Космајског НОП одреда и командант Посавског НОП одреда. Са дужности команданта Посавског одреда постављен је за команданта групе одреда у Шумадији и западној Србији.
Новембра 1941. године командовао је јединицом НОВЈ, која је обезбјеђивала повлачење Врховног штаба и главнине партизанских снага из Србије за Санџак, у вријеме Прве њемачке офанзиве. За вријеме читавог рата брижљиво је водио свој дневник који је изашао након рата, под именом „Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“. Под његовом командом бригада је водила борбе у источној Босни, извршила чувени Игмански марш да би избегла уништење. Под његовом командом, бригада је извршила поход у Босанску крајину. Првог новембра 1942. Коча Поповић је постављен за команданта Прве пролетерске дивизије и на тој дужности је остао до 5. октобра 1943. године.
Дивизија се нарочито истакла у Четвртој непријатељској офанзиви: борбама које је водила на Иван-планини; противударом Главе оперативне групе код Горњег Вакуфа и у заштитници Групе и Централне болнице, затварајући правце: Бугојно-Прозор и Купрес-Шујица-Прозор. У овој офанзиви му је пала непријатна улога да буде један од партизанских преговарача са Нијемцима у Горњем Вакуфу о прекиду непријатељства и размени заробљеника. Ови Мартовски преговори су остали забиљежени и по томе што је једино Коча преговарао под пуним именом и презименом, док су Милован Ђилас и Владимир Велебит користили лажна имена.
У Петој непријатељској офанзиви 9. и 10. јуна 1943. године Прва пролетерска дивизија пробила је обруч 369. њемачке дивизије код Билановаца, 12. јуна на комуникацији Фоча-Калиновик и 17. јуна Прача-Реновица, чиме је отворила пут оперативној групи дивизија НОВЈ на Сутјесци. Али овакав поступак стајао је великих људских губитака. После пробоја Коча је скоро стигао до војног суда, јер је пробој учинио самоиницијативно, изгубивши комуникацију са Врховним штабом.
Врховни командант Тито је, 10. августа 1943. године, својим највишим командантима додијелио официрске чинове. Коста Нађ, Пеко Дапчевић и Коча Поповић су тада постали пуковници, а десетак дана касније и генерали. Петог октобра 1943. године, Коча је постављен за команданта Првог пролетерског корпуса НОВЈ и на тој дужности остао је до краја јула 1944. године.
Коча Поповић је 1. новембра 1943. године, због посебних заслуга на ратишту, унапријеђен за чин генерал-лајтнанта. Јула 1944. године постављен за команданта Главног штаба НОВ и ПО за Србију. То је било вријеме када се тежиште борбених дејстава НОВЈ и свих других зараћених страна, преносило на Србију, пред одлучујућим биткама за њено ослобођење.
Једно време био је командант јужне групе дивизија, а јануара 1945. године постављен је за команданта Друге армије. Армија се истакла у завршним операцијама за ослобођење Југославије, својим дејством у правцу: Ужице-Сарајево-Бањалука-Карловац-Загреб. Од 1948. до 1953. године Коча Поповић био је начелник Генералштаба Југословенске народне армије, са чином генерал-лајтнанта, а касније и генерал-пуковника.
За време НОР-а, па и послије њега, увијек је био члан највиших политичких представништава Нове Југославије. Био је члан АВНОЈ-а од Првог засједања (1942. године), а Председништва АВНОЈ-а од Другог засједања, новембра 1943. године. Био је и посланик Уставотворне скупштине Демократске Федеративне Југославије и посланик Привремене народне скупштине Југославије. Од 1945. године непрекидно је биран за народног посланика Савезне народне скупштине и Народне скупштине НР Србије.
Чин генерал-пуковника ЈНА добио је 2. августа 1947. године, да би 27. априла 1953. био преведен у резерву. На положају Начелника Генералштаба ЈНА остао је до 27. јануара 1953., када је своју дужност препустио још једном прослављеном партизанском генералу, Пеки Дапчевићу. Послије завршетка војног службовања највише се посветио политичким пословима.
Од јануара 1953. до 1965. године био је члан Савезног извршног вијећа и државни секретар за иностране послове. Као секретар за иностране послове учествовао је у свим преговорима Југославије, са многим земљама свијета. Коча Поповић је учествоаво као шеф југословенских делегација на засједањима Генералне скупштине Организације уједињених нација. Својом запаженом активношћу у УН-у, и залагањем за принципе активне и мирољубиве коегзистенције, много је доприњео повећању угледа и афирмација Југославије у свијету.
У 1966. и 1967. години био је потпредсједник Републике. За члана Централног комитета СКЈ биран је на Шестом, Седмом и Осмом конгресу СКЈ, а члан Председништва ЦК СКЈ постао је октобра 1966. године. Био је члан првог ЦК КП Србије, а на Десетом Конгресу изабран је за члана сталног дијела конференције СКЈ. Био је члан Савезног одбора СУБНОР-а Југославије од 1966. до 1982. године.
Из политичког живота се дефинитивно повукао 1972. године послије догађаја у Хрватској и Србији. У јавност је поново изашао уочи распада СФРЈ, како би дјеловао на ублажавање и мирно рјешење југословенске кризе. Након Милошевићевог неуспјелог митинга у Словенији, критиковао је антисловеначко писање Политике овим ријечима: “Нечија једнонационална ‘истина’, самим тим што је таква, не може бити истина. Она сузбија разборитост слободних грађана.” Другом приликом је рекао: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.” Коча Поповић до краја живота живи у Београду, гдје је и умро 20. октобра 1992. године.
Мање је познато да се Коча Поповић, за вријеме студија у Паризу, прикључио надреалистичком покрету. Познавао је умјетнике из Бретоновог круга и одржавао комуникацију између београдске и француске групе надреалиста.
Године 1929. потписао је протест „Човек од укуса“. Писао је филмске критике за лист „Парис Соир“. Био је сарадник београдског часописа „50 у Европи“. Био је члан групе београдских надреалиста и један је од потписника надреалистичког манифеста.
Године 1931. са Марком Ристићем објавио је књигу „Нацрт за једну феноменологију ирационалног“, а од 1931. до 1932. сарађивао је у часопису „Надреализам данас и овде“.
Као публициста написао је више дела, међу којима су најзначајнија: „За правилну оцену ослободилачког рата народа Југославије“ (1949.); „Белешке уз ратовање“ (1988.) и „Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“ (1946.).
(АбрашМЕДИА)
*********************
Сваки национализам је идеологија која је у својој бити, по одређеној чистој идеји национализма, здрава идеологија, било да се ради о србском, или неком другом национализму, али саваки национализам има и своју могућу патологију „кад се скрене са пута“, па се за такав патолошки национализам, каже да је то, рецимо „шовинизам“, а не „национализам“, или се употреби неки други постојећи и адекватан термин „кад се скрене са пута“ чисте идеје национализма. Али, ради се о томе, што је светски феномен само код срба комуниста, не и код комуниста из других светских народа, и других светских национализама, а то је да је велика већина србских комуниста, не сви – да не грешим душу, потпуно анационална, то су ИДЕНТИФИКАЦИОНО потпуно анационална бића у односу на „свој“ србски народ, са градитивним видовима антисрбства, мржње и анимозитета (како код когав) према националној „друштвеној свести“, у нашем примеру, тих проклетих примитиваца; – Срба националиста!!
Да је то тако и у трагичној стварности Срба, говоре нам документоване депеше забележене у овом чланку, а сваки наредни цитат у даљем тексту је са тог линка.
где се може видети да су хрватски и словеначки комунисти (Тито и Кардељ) били против, приликом „савезничког“ бомбардовања 1944. – 1945.“, да се бомбардује Љубљана“ и други градови ван подручја Србије, док је истовремено србски анационални комунистаКоча Поповић одобравао бомбардовање искључиво градова у Србији! Биће и тих цитата. Прво да видимо шта каже словенац Кардељ:
…………………
ТИТО ЈЕ СВЕ ЗНАО
„Тито и његов Врховни штаб, по свему судећи, од самог почетка су знали да од англоамеричког бомбардовања највећих српских и црногорских градова највише страда невино цивилно становништво, а да су немачки губици минимални. Готово занемарљиви.
То се као на длану види из писма које је Едвард Кардељ 29. јула 1944. године с Виса упутио Централном комитету КП Словенија.
Подсећајући своје сараднике да је Титов Главни штаб у Словенији тих дана „предлагао да се бомбардује „Љубљана“, Кардељ у овом писму љутито каже:
- Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хиљаде наших мртвих људи, а непријатељ не би претрпео готово никакве губитке. У ТОМЕ ИМАМО ИСКУСТВО ИЗ ЦЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ.
- Имајте на уму – опомиње Кардељ – да савезнички авиони бомбардују на ПОСЕБАН начин, тако да покривају ЦЕЛЕ ПОВРШИНЕ. Можете лако замислити како би то изгледало у Љубљани. Била би КРАЈЊА ЛАКОМИСЛЕНОСТ И НЕОДГОВОРНОСТ пред својим народом немати у виду све (те) моменте. То важи не само за Љубљану, већ и за друге тачке.
Кардељ је тако, вероватно захваљујући и својим специјалним односима са Титом, спасао Љубљану и Словенију, а разарање Србије је и даље настављено. Чак и појачано, иако су, као што се види, Тито и његови сарадници на Вису добро знали да Немци „немају готово никакве губитке“ и да Енглези и Американци „бомбардују на посебан начин“. Да „покривају целе површине, да циљеви њиховог разарања уопште нису изоловани на немачке објекте и да је једини први биланс англоамеричког бомбардовања“ -„хиљаде наших убијених људи“.
…………………
„Бомбардовање на посебан начин“, које је примењивано у бомбардовању србских градова, нам само по себи говори, како се алудира из овог писма, да се на неком ширем простору града где су доминантни цивлни објекти са ширим слојем србског становништва, бомбардује неселективно цео тај шири простор, иако се у можда у њему налази неки мањи изоловани простор са објектима где се налазе Немци, па да се само он бомбардује, да се тако заштити србско становништво.
Словеначки комуниста је штитио ту словеначку „нижу друштвену свест“, утицао је да се не бомбардује Љубљања, изборио се за то, и показао да и поред тога што је комуниста (по Кочи и сличним анационалним србским комунистима, вероватно су комунисти (подразумевајуће, наравно – за њих, комунисте, бића са „вишом друштвеном свешћу“)…) има изражену идентификацију са словеначком самосвешћу, словеначким националним бићем, и самим тим у оквиру идеологије словеначког национализма, иако је комуниста, он делује заштитнички и штито словенце од страдања. Дакле, за Кардеља, словеначки национализам, за разлику од Коче, није „нижа друштвена свест.“
Али све ово није спречавало србског комунисту „легендарног Кочу“, сина најбогатијих банкара из предратне Југославије, да одређује циљеве, односно који ће се градови у Србији бомбардовати, на тај „посебан начин“ на ширем простору где су у великој већини искључиво страдали Срби, цивилно становништво, а не немци!
Ево шта се каже за Кочу:
……………….
„Поповић је одређивао циљеве, а да уопште није био у Србији. У серији радиограма Врховном штабу он не само да тражи да се бомбардује неки град, Лесковац, Ниш, Београд, чак и одређене улице. Мејџор то шаље Меклејну, који предлог анализира са Титом и информацију која иде у Бари у команду Балкан ер-форса. Та линија одлучивања иде преко Меклејна и Тита, а Балкан ер-форс бомбардује по војничким проценама само када у прелетима уочи непријатељске циљеве – каже проф. др Павловић“.
……………….
ЦИЉ ГРОБЉЕ
„У депеши коју је 21. јуна 1944. упутио Титу на Вис Коча Поповић је предложио да се бомбардује и „југозападна страна гробља на Бановом брду„.
У низу других депеша Поповић је крајње неодређено фиксирао циљеве које Енглези и Американци треба да разоре. Тако је 1. августа 1944. предложио: „Захтевајте хитно бомбардовање Лебана, Коча“. Три дана раније поручивао је: „Много би нам користило бомбардовање Приштине“. А 5. августа био је још нестрпљивији: „Хитно потребно бомбардовање Куршумлије.“
У свим овим депешама, као што се види Коча Поповић уопште није означавао немачке војне циљеве које западни „савезници“ треба да разоре, већ је цела насеља и градове проглашавао метама које разорним бомбама треба „ослободити“.
…………………
Још један цитат:
…………………
„Броз је спасао Загреб и Љубљану од савезничког бомбардовања, Београд је тучен 11 пута, а Подгорица и Лесковац су сравњени са земљом. Све жртве, које су углавном биле српске, више десетина хиљада погинулих – искључиво су посљедица Титове србомржње.
Петар Алексић је у Блицу, септембра и октобра 1996. године, објавио фељтон о савезничким бомбардовањима Србије и Црне Горе 1944, која су однијела више десетина хиљада живота, уз огромну материјалну штету. Алексић приписује Титу одговорност за та бомбардовања, што је и доказао цитирањем депеше Титовог најближег сарадника, Едварда Кардеља, упућене главном штабу партизанске војске Словеније. Кардељ изричито каже да америчко-британско бомбардовање наших градова „не наноси готово никакве губитке окупатору, већ да је резултат на хиљаде наших мртвих људи“. Кардељ је наредио словеначком Главном штабу да не тражи бомбардовање словеначких градова од стране савезничке авијације, па Словенија није ни била бомбардована.
Војни историчар Милован Џелебџић, један од главних приређивача за штампу наших и непријатељских документа о НОР-у, у реаговању на Алексићев текст, написао је у Блицу од 11. октобра 1996. да су поменута бомбардовања вршена на бази опште одлуке савезничких врховних ваздухопловних команди, с тим да су, на основу Титовог расписа, захтјеви за конкретна бомбардовања достављани од стране виших партизанских команди Титовом Врховном штабу који их је просљеђивао (уз одговарајућу, логично је, селекцију – Б. Ј) савезничким мисијама при врховном штабу НОВ и ПОЈ. „Кад је Главни штаб Словеније поднео захтев за бомбардовања Љубљане“, пише Џелебџић, интервенисао је Карадељ депешом чији је садржај објавио Петар Алексић. Милован Џелебџић, даље пише: „Светлост дана још није видео један документ, у коме Броз тражи од савезника да се не бомбардују Загреб, Љубљана, Марибор, Копар“ (подвукао Б. Ј).
Испада недвосмислено да је Тито могао спријечити сва савезничка бомбардовања Југославије, која су, иначе, била с војне тачке гледишта апсолутно непотребна и бесмислена. Колики је злочин Тито учинио таквим понашањем – доказ је податак Петра Алексића да је у многобројним бомбардовањима Лесковца убијено више од 6.000 грађана, свих узраста, док су губици непријатеља били 300 пута мањи, око 20 погинулих.
Београд су савезници бомбардовали 11 пута. Ђилас у својем „Револуционарном рату“ свједочи да се Тито „жестоко љутио“ кад је добио информацију о огромним жртвама међу цивилима од савезничког бомбардовања. Било је то демагошко пренемагање исто као кад се „љутио“ на црногорско партијско руководство, које је досљедно спроводило његове директиве.
Једино би било оправдано да је Тито тражио, искључиво, бомбардовање Загреба, све док Анте Павелић не затвори фабрику смрти у Јасеновцу. Али тако нешто Титу није било ни на крај памети“.
…………………
Да, наравно, да су хтели, Тито и посебно србски комунисти, тражили би оправдано бомбардовање Загреба, да би се спасиои огроман број Срба из кланице зване Јасеновац! Наравноп, страдали су у Јасеновцу и Јевреји, цигани, али у далеко мањем бреоју од Срба.
Али наравно, они нису хтели, Тито и врх КПЈ (Искључиво они! Не поштени комунисти нижих инстанци, и обични борци из партизанских редова), јер су паралелно, уз борбу против фашиста немаца, усмеравали миц – по миц, мало по мало (Кад може, и где се стигне, да се валси не досете), главну оштрицу борбе против срба, да их што више потамане, ту „нижу друштвену свест“,а „савезничко“ бомбардовање је била права прилика за то! Тако су уз помоћ савезника, искључиво врх КПЈ са антисрбским комунистима, утирали пут ка валсти отклањајући тај „реметилачки фактор“ са IV Конгреса КОЈ у Дрездену 1928., тај „хегемонистзички србски народ“!!!
………………..
Још један цитат:
………………..
СВЕ У РЕЖИЈИ ВРХОВНОГ ШТАБА
„Бомбардовање свих градова Србије и других делова Југославије, од почетка па све до краја ове вишемесечне терористичке операције, било је у искључивој надлежности Титовог Врховног штаба.
То је својим сарадницима у Словенији крајем јула 1944. године открио Едвард Кардељ. Ево како тај део његовог писма гласи од речи до речи:
„Договарајте се с Енглезима о сарадњи њихове тактичке авијације у вашим акцијама (митраљирање колона, мања бомбардовања конкретних циљева на фронту итд.). Они на такав начин сарађују у целој Југославији. БОМБАРДОВАЊА ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ“.
…………………
Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!
Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!
Архиве су доступне, документи постоје, депеше комуниста постоје, могу се читати и проучавати,анализирати.
Али…?
Зашто србски часни и поштени комунисти, који су рођени и одрасли у СФРЈ (У СФРЈ су чули за комунизам, и својим проучавање те идеје, заволели га), који се иначе експонирају у нашој јавности у медијима, јавно не објављују своје студије о овом догађају, о „савезничком““ бомбардовању само градова у Србији, а заправо ради се о Титовом одобрењу да „ради истеривања непријатеља“ „савезници“ (али чији?) бомбардују само градови у Србији, и да тако дају свој суд о томе, своје мишљење и званични став?
То кажем зато, јер само њиховим јавним и писаним делима о овом ми можемо знати шта они заиста мисле о неком догађају везаним за комунисте, а не да само претпостављамо шта мисле. То мислим на оне србске комунисте који су како-тако присутни својом речју у јавности јавног мњења Србије, они који имају своје фељтоне по разним медијима, чланке, писали су и књиге.
На интелектуалном нивоу, неки од њих до бруталности критикују србе као националисте, не србе шовинисте, већ националисте.
Међутим, рећи ћу вам зашто они ћуте.
Довољно је за њих (потпуно идентитетно анационална бића) бити само србски националиста који баштини србски национализам (да, он га баштини, али он – тај „*ебени проклети Србин“ је уједно и грађанин по идентитету за свакодневни уобичајен живот, не само националиста), па га дисквалификовати као биће, јер они национализам, попут Коче Поповића, третирају као „најнижи облик друштвене свести“?!!
Коча Поповић: “Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”
А ја кажем…
Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!
Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!
Уреду, србски комунисти, не може Вам се променити свест о идентиту на силу. Слажем се, ако у души и срцу немате идентификацију са србским националним бићем, то је уреду, будући да се ви искључиво идентификујете са идејама, ви сте у идентификационом смислу: идеја, апстрактна идеја. Ви се у идентификационом смислу (душа, срце, емоције – не чисто интелект као интелект), по мени, око 80-90% у оггрррооомниммм емоцијама идентификујете са идејом комунизма, па је стога комунизам (За све људе света: Ту, за специфично и једино србске анационалне комунисте, у МИСАОНО ИДЕНТИФИКАЦИОНО-СУШТИНСКОЈ БИТИ, нема конкретности у нацијама, народима, већ само уопштено: „људи“, „народи“, „човечанство“…) условно речено Ваш уважени „национализам“.
Добро, ми србски националисти (у једном делу свог ЦЕЛОКУПНОГ ЉУДСКОГ БИЋА, не целом) смо нижа бића у друштвеном смислу за србске анационалне комунисте, али зашто онда, ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ И МОРАЛНО-ЕСЕНЦИЈАЛНЕ ЧАСТИ РАДИ, ти србски комунисти одрасли у СФРЈ, када је реч о очигледним злочинима комуниста према „њиховом“ србском народу, тотално ћуте…!!!
Зар смо ми за њих само *ебени националисти! Зар ми нисмо део Вашег човечанства…! Зар ми, Срби, нисмо ти „људи“, „човечанство“…! А толико изгинусмо за то човечанство на ветрометини најкритичнијих путева светске историје, поготову у првом светском рату! Нисмо се борили „само за себе“, већи за цело човечанство у бити…! Па чак и за своје џелате, нашу „браћу“ из првог светског рата која су била на супротној страни, прихватисмо их после тог рат у заједничкој држави…
Аххх… Боже… Еххх… Човече…
Свака тзв. „друштвена свест“ која самим тим упражњава и баштини одређену идеологију: национализам, комунизам итд… има своју сопствену патологију „кад скрене са свог исправног пута“, и то зависи од каквоће индивидуа те неке „друштвене свест“, а не идеологија по одређеној чистој идеји!
Свака идеологија има своју патологију, како национализам, тако и комунизам!!
Следе чланци, где се може сагледати како су хрватски и словеначки комунисти (Тито, Кардељ, и остали… искључиво у врху КПЈ) сврсисхдно одлучивали да се у савезничком бомбардовање Југославије 1944. – 1945. бомбардују искључиво градови у Србији, не и градови у Словенији и Хрватској, јер рецимо да је ВРХ КПЈ то хтео, могло се одобравати да се бомбардује Загреб, не би ли се тако натерао усташа Павелић да затвори кланицу у Јасеновцу где су 90% страдали и поклани Срби…!
Али наравно, они нису хтели, Тито и врх КПЈ (Искључиво они! Не поштени комунисти нижих инстанци, и обични борци из партизанских редова), јер су паралелно, уз борбу против фашиста немаца, усмеравали миц – по миц, мало по мало (Кад може, и где се стигне, да се валси не досете), главну оштрицу борбе против срба, да их што више потамане, ту „нижу друштвену свест“,а „савезничко“ бомбардовање је била права прилика за то! Тако су уз помоћ савезника, искључиво врх КПЈ са антисрбским комунистима, утирали пут ка власти отклањајући тај „реметилачки фактор“ са IV Конгреса КОЈ у Дрездену 1928., тај „хегемонистзички србски народ“!!!
Савезничко бомбардовање је изгледа била врло добродошла прилика да се србском комунисти, Кочи Поповићу, пружи прилика да се обрачуна са србском „нижом друштвеном свешћу“, па је сходно томе, једини он, за разлику од хрватских и словеначких комуниста, који се нису слагали са бомбардовањем градова у њиховим републикама, одређивао „мете“ у градовима на подручју Србије, да се неселективно бомбардују широки појаси где је у огромном броју страдо србски народ, цивилно становништво! А не немци, кад би се бомбардовале само изоловане локације где су се само немци налазили, а не широки појасеви градова, где су се искључиво кретали, живели и боравили србски цивили!
Крвави Ускрс 1944: Енглези су србе бомбардовали на Титов захтев!
(Борис Субашић)
Убијено више од две хиљаде српских цивила. Београд брутално рушили три дана узастопно тако да ни жртве нису могле да буду сахрањене. Партизанско вођство подстицало овакве акције.
Крвави Ускрс, како је названо савезничко бомбардовање Београда 16. и 17. априла 1944. у коме је погинуло више од 2.000 људи, дуго је био табу тема, а ни данас са њега није потпуно скинут вео тајне. Досијеи Балкан ер-форса, који је 1944. под британском командом 11 пута бомбардовао Београд и друге српске градове, и даље су запечаћени. Британски обавештајац Мајкл Лиз био је члан војне мисије у Јабланичком округу 1944. и горко је закључио да се Стаљин сигурно грохотом смејао док су савезнички бомбардери убијали Србе за рачун његовог пулена Тита.
- Интензитет бомбардовања превазишао је чак и нападе немачког Луфтвафеа из 1941. За партизанско вођство сврха тих и осталих бомбардовања није била војничко већ политичко дејство. Циљ је био да се становништву покаже ко су сада газде – констатовао је Лиз.
Историчари кажу да свако бомбардовање има четири аспекта: војни, економски, морални и политички.
- Нећете погрешити ако политички разлог ставите на прво место. Забележено је да су приликом бомбардовања Пријепоља партизани играли коло и викали: „Нека виде четници на чијој су страни савезници“. То све говори – каже проф. др Павловић.
Савезници су бомбардовали и друге окупиране јужноевропске градове, али никада са тако мало штете по Немце и са страшним цивилним жртвама као у Србији. То потврђују и радиограми Главног штаба ЈВУО упућени влади у Лондону.
- Кад је на небу престонице препознало савезничке авионе, становништво је било обузето одушевљењем. Свет је веровао да се авиони враћају после бомбардовања непријатељских циљева у Мађарској. Тек кад су затрештале прве експлозије савезничких бомби, становништво је потрчало у склоништа. Савезничко бомбардовање изазвало је страшно разарање. На улицама су лешеви жртава свуда – гласио је 20. априла извештај из Михаиловићевог штаба.
Страдале су Бајлонијева и Каленићева пијаца, препуне света, као и Црква Александра Невског. Уништена је болница са болесним српским заробљеницима из Немачке који су доведени на рехабилитацију. Разорено је прво београдско породилиште. У прах су претворени Централни хигијенски завод, Дечја болница, Дечји диспанзер, Болница за заразне болести, Дом слепих, Ортопедски завод, Државни дом за мушку децу, Државни дом за женску децу, два дома за децу српских избеглица из НДХ. Сравњене су Теразије.
“Пријатељско“ разарање Србије
Савезници су бомбе 1944. најчешће бацали на Ниш, 15 пута.
На Краљево шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, а Нови Сад три пута. Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина бомбардовали су по два пута. Разарали су и цивилне циљеве Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине…
- Према поузданим обавештењима Врховне команде Југословенске војске, на Београд је пало 1.457 бомби првог и другог дана православног Ускрса. Порушено је укупно 687 зграда, а 20. априла је у рушевинама пронађен 1.161 леш. Број тешко повређених био је 1.468 – пише у радиограму упућеном 21. априла у Лондон.
Колоне са ковчезима протезале су се километрима београдским гробљима, као неколико дана раније у Нишу који је, такође, разорен „пријатељским бомбама“.
- Ја бих разумео бомбардовање да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас приморају да клекнемо на колена и да положимо оружје. Да нас приморају на капитулацију. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружје још онда када смо се везали за оне који су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, једино ако они хоће да капитулирамо пред Титом – рекао је тада нишки окружни начелник Јован Барјактаревић.
Несрећни човек није ни слутио колико је близу истине.
- Би-Би-Си је на Ускрс 1944. објавио вест да су савезници на захтев маршала Тита бомбардовали Београд. На то је сместа реаговао Богољуб Јефтић, посланик југословенске владе у Форин офису, и уручио демарш због директног стављања савезника на једну страну у грађанском рату. Јефтићу је усмено образложено да савезници бомбардују читаву Европу, па ни Београд није изузетак. Међутим у белешци Форин офиса о том догађају пише:
„Нама би било драже да Би-Би-Си није објавио ту вест јер овако имамо непријатну дужност да објашњавамо своју политику“.
У британској влади је несумњиво постојала подршка Титовом покрету – каже проф. др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју Србије.
Под бомбама су страдале читаве породице
На став западних савезника о догађајима и добрим и лошим момцима у Југославији пресудно је утицала група совјетских „кртица“ у британској тајној служби СОЕ. Почетком Другог светског рата они су као дипломци Кембриџа, повезани салонским левичарењем и хомосексуалношћу ушли у СОЕ и постали веома утицајни. С њима је веома близак био и Фицрој Меклин, Черчилов изасланик у Титовом штабу. Ова група је била кључна и у ланцу одлучивања у Балкан ер-форсу (балканским ваздушним снагама), који је бомбардовао српске градове.
- Меклејн је сматрао да бомбардовање треба да „помогне да се оконча грађански рат у корист партизана и потврди их као једину снагу отпора у Југославији“.
Почетком априла 1944. Черчил је у Лондон позвао свог изасланика код Тита, бригадира Меклејна и Владимира Велебита, који је био Титов официр за везу прво с Немцима а потом с Британцима. Они стижу у штаб генерала Вилсона, команданта Средоземља 15. априла, а већ сутрадан је први пут бомбардован Београд – каже Милослав Смарџић, аутор књиге „Крвави Васкрс 1944“.
Енглеске ваздухопловне снаге су углавном бомбардовале преко дана, а стратешка бомбардовања с безбедне висине и ноћна бомбардовања обављали су Американци.
- Успостављена је координација између Балкан ер-форса, односно команде у Барију и мисија које су се налазиле при врховном штабу НОВЈ и главним штабовима република који су слали своје предлоге за бомбардовање о којима су одлучивали Меклејн и Тито – каже проф. др Павловић.
За разлику од Едварда Кардеља, који је одлучно одбио предлог да се бомбардује Љубљана, и Тита, који упркос захтевима савезника није допуштао да се руши Загреб, командант Главног штаба НОВЈ за Србију Коча Поповић и британски обавештајац Џон Хеникер Мејџор сипали су предлоге као из рукава.
Убијали само за цивиле
Савезници су бомбе 1944. најчешће бацали на Ниш, 15 пута.
На Краљево шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, а Нови Сад три пута. Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина бомбардовали су по два пута. Разарали су и цивилне циљеве Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине…
-Поповић је одређивао циљеве, а да уопште није био у Србији. У серији радиограма Врховном штабу он не само да тражи да се бомбардује неки град, Лесковац, Ниш, Београд, чак и одређене улице. Мејџор то шаље Меклејну, који предлог анализира са Титом и информацију која иде у Бари у команду Балкан ер-форса. Та линија одлучивања иде преко Меклејна и Тита, а Балкан ер-форс бомбардује по војничким проценама само када у прелетима уочи непријатељске циљеве – каже проф. др Павловић.
До темеља је срушена зграда лесковачке гимазије и објекти око ње!! Комунисти Србије рођени у СФРЈ! Зашто о овоме не причате и осуђујете србске комунисте који ово нису спречили!! Зар се у гиманзији, налазе фашисти, или Срби, србска деца!! Зашто сада својом ЈАВНОМ ПИСАНОМ РЕЧЈУ, кад се све ово зна, не осуђујете издају србских интереса и србских живота од стране србских комуниста у врху КПЈ за време другог светског рата!! Да ли смо ми Срби припадници тог вашег „ччооовввеееечччааааанства“ или смо само „проклети нациоанлисти!!“, дакле биолошки отпад на паганистичком жртвеном колцу ваших „веееелллииикиих идеја“…!!
„Савезничко“ бомбардовање Србије 1944 на захтев партизанске команде
Како су савезници бомбардовали Србију и Црну Гору: операција „Недеља пацова“ НА БОМБАМА ЈЕ ПИСАЛО СРЕЋАН УСКРС
Пише:ПетарАлексић
-Зашто је ёенглеско и америчко разарање Србије и Црне Горе, било и остало једна од највећих табу тема и Титовог и садашњег режима
-Због чега се више од 50 година тврди да Тито и његов Врховни штаб нису имали никакве везе са англо-америчким масакрирањем највећих градова у Црној Гори и Србији?
-Шта је био прави циљ највећег разарања наших градова у њиховој историји?
-Како је функционисао сценарио класичне терористичке инвазије Енглеза и Американаца на Србију и Црну Гору?
-Зашто никада нису пописане жртве наших „западних савезника и ослободилаца“?
-Због чега су губици нашег невиног цивилног становништва били 300 пута већи од жртава немачког окупатора?
-Ко је тражио, ко предлагао, а ко одобравао „савезничка“ рушења десетина српских и црногорских градова, вароши и села?
-Како су Енглези и Американци организовали „Недељу пацова“ у Србији?
-Какву су улогу у масакрима над хиљадама беспомоћних жена, деце и стараца имали маршал Тито, Коча Поповић, Митар Бакић, чланови Титовог Врховног штаба и његових главних штабова у Србији и Црној Гори?
-Како је после ваздушне инвазије са Запада уследила класична копнена инвазија са Истока?
СТРАНА 42 НАСЛОВ У НЕГАТИВУ: ТИТО СЕЈЕ СМРТ
СТРАНА 44 НАСЛОВ У НЕГАТИВУ: СРБИЈА ЈЕ ПАЛА НА КОЛЕНА
СТРАНА 49 НАСЛОВ У НЕГАТИВУ: КРВАВИ УСКРС
Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији која је прогутала животе хиљаде невиних људи, чак и неколико тек рођених беба, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једини реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти па чак ни после распада Титове Југославије. Званични режими Србије и Црне Горе, режими Слободана Милошевића и Момира Булатовића, ни данас ништа не покушавају да учине како би се утврдила права истина о највећој и најтрагичнијој ваздушној инвазији која је на наше просторе икад организована.
Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава тако и до данашњег дана. Кључне карике те велике енигме потпуно су замагљене. Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко одобравао. Све је то нормално чињено под фирмом истеривања Немаца из Србије и Црне Горе, а ни данас се не зна ни шта је био прави циљ ове инвазије, ни какви су били њени прави ефекти. Још мање се зна зашто су Енглези и Американци ову операцију изводили „на посебан начин„. Зашто су Србију и Црну Гору засипали тепих бомбама, зашто су на нашим градовима и селима увежбавали оно што ће касније примењивати у тврђавама нацистичког режима Адолфа Хитлера у Немачкој? Најзад, зашто је ова терористичка канонада систематски продужавана иако се од самог почетка знало да Немци у Србији и Црној Гори „немају готово никакве губитке“, а да је њен прави ефекат „хиљаде наших мртвих људи“, како је тврдио Титов најближи сарадник Едвард Кардељ.
Тек у последње време неке од ових енигми су, не само стидлјиво и опрезно, већ и крајње површно, покренуте с мртве тачке. У Лесковцу, вероватно највећој жртви ове „помоћи“ англо-америчких „савезника и ослободилаца“ организован је и један научни скуп, али после свега контроверзе о свему томе данас су изгледа још и веће него што су биле. Формално табу тема је начета, а прави смисао и циљ ове операције још није откривен. Чак се полако ствара утисак да се та велика мистерија до краја и не може расветлити.
Све је почело још 1943. године: прво бомбардовање Ниша
После вишемесечног истраживања у југословенским, руским и енглеским архивама, „Евроглас“ је први био у прилици да ту велику тајну, свакако једну од највећих из наше новије историје, потпуно дешифрује.
Из приче која следи видеће се све. Видеће се хиљаде невиних жртава, жртве и џелати, сценарио по коме је све то чињено. Видеће се и они који су то тражили и одобравали, видеће се и сав цинизам ове „хумане мисије“. Видеће се и смисао и бесмисао и оних који се и данас плаше истине, којима су заблуде важније од људских живота, догме прече од елементарног људског морала, утопија дража од образа. Видеће се они који су за власт давали и дају све, од немоћних стараца до тек рођених беба.
Прва жртва наших западних „савезника“ био је Ниш, највећи српски град после Београда.
Била је среда, 20. октобар 1943. године. Часовници показују да је 13 часова и 3 минута. Небо је прокључало. У ниском лету, са заглушујућим моторима, Нишу се приближава неколико десетина бомбардера.
С помешаним осећањима, лебдећи између страха и наде, Нишлије упиру погледе ка плавом своду изнад града. Само који секунд касније неверица прераста у шок. Заглушујући хук авионских мотора меша се са потмулим експлозијама, које се чују са свих страна.
Из густе прашине, која је прекрила цео град, чују се само вапаји. Највише из најсиромашнијих делова града смештених око железничке станице, из Шумадијске, Дринске, Призренске, Кајмакчаланске, Шиптарске, Гвоздене и Бањалучке улице.
НИШ МЕТА 15 ПУТА
Поред Ниша, којег су разарали чак 15 пута, и Београда, на који су се обрушили 11 пута, Енглези и Американци су, по Титовом одобрењу, истраумирали и масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори.
Краљево су митраљирали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута.
На њиховој мети нашли су се и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине…
Пакао је трајао 14 минута
У рушевинама живот губи више од 250 људи, жена и деце. Међу њима су били Марија Стојановић са својим малим синовима Миодрагом и Слободаном, па Драгиња, Верица, Љиљана, Драган и Властимир Миленковић, ученици Радомир Ђорђевић, Душан Јовановић и Александар Јанковић, радници Живојин Ђорђевић, Никола Вујаклија, Милан Стојановић, Љубомир Косовац, Божидар Велачић, Костадин Здравковић, Милун Стојановић, Милосав Јовановић, Светислав Ранђеловић, Душан Јокић, његова супруга и троје деце, ћерка и два сина.
Убијени су и Новка Пајић, Борјанка и Димирије Ивковић, Зорка Вукановић, Зора Маринковић, Борка и Димитрије Димитријевић, Перса Јовановић, Ранђел Ристић, Илија Јовановић, породица Драгољуба Митровића, сељаци из Габровца, Печењеваца, Суповца, Брестовца, Липовице, Доњег Матејевца, Буковице, Јошанице, Грајача…
Опело за жртве савезника
Немачки окупаторски објекти у Нишу претрпели су само мања оштећења.
У присуству неколико хиљада Нишлија већина жртава је, после опела, сахрањена у заједничку гробницу. На сваку хумку пободен је крст, а на средину заједничке гробнице стављен је велики чамов крст на коме су крупним црним словима исписане речи:
„20. октобар 1943.“
На вест о англоамеричком разарању Ниша, које је уследило само неколико дана после московске конференције представника СССР-а, САД и Велике Британије, на којој се расправљало и о ситуацији у Југославији – у Београду су предузете све мере за проглашење узбуне. Железнички саобраћај је одмах обустављен. Са железничке станице склоњени су сви цивили, а чиновници Министарства саобраћаја послати су кућама.
Седам дана касније, 27. октобра у 11 часова, у Саборној цркви у Београду одржан је помен невиним нишким жртвама. Уз саслуживање великог броја београдских свештеника и хора Првог београдског певачког друштва чинодејствовао је епископ Валеријан, а говор посвећен жртвама првог „савезничког“ бомбардовања Србије одржао је Влада Милутиновић, протојереј београдске Вазнесенске цркве.
Тајна чувана пола века
Истог дана, у исто време, помен првим страдалницима англо-америчког бомбардовања, које, иначе, није имало никакве везе са било каквом копненом операцијом у овом делу Балкана, одржано је и у Нишу, Крагујевцу, Пожаревцу и многим другим градовима Србије.
Месец дана касније, крајем новембра 1943. године, Тито је, на предлог својих сарадника из Словеније, у Јајцу проглашен за маршала. Два месеца касније, 5. фебруара 1944. године, он ће својим изасланицима у Србији упутити депешу која ће више од 50 година скривати једну од највећих тајни Другог светског рата на нашим просторима. Тајну – ко је, у ствари тражио, ко предлагао, а ко одобравао најбестијалније разарање српских и црногорских градова у њиховој историји.
У овој депеши Тито своје поверенике у Србији најпре обавештава да им у специјалну мисију шаље енглеског мајора Џонија Ханикера, члана Британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, а онда им од речи до речи каже:
Депеша која открива: Тито је бомбардовао Србију
- Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу НОВЈ. Врховни штаб ће пак ОДЛУЧИТИ да ли ће предложени циљ да се бомбардује.
Ова депеша разрешава све дилеме које су наши историчари и други Титови доушници деценијама измишљали да би „највећег сина наших народа и народности“ сачували од њега самога. А они су деценијама, многи то чине и данас, тврдили да Тито и његов Врховни штаб нису имали никакве везе са англо-америчким бомбардовањем највећих градова Србије и Црне Горе, да они ту операцију ни случајно нису одобравали, да се Тито наводно љутио на Енглезе и Американце због ове чудовишне операције, чак да је код својих западних савезника протестовао што тако бездушно уништавају српске и црногорске градове, што безразложно убијају беспомоћно цивилно становништво… А сада је, као на длану, јасно да је све те терористичке акције тражио и одобравао сам Тито, да је његова реч била и прва и последња. Његови изасланици у Србији и Црној Гори пријављивали су, по Титовом налогу, своје жеље, њихове жеље он је усаглашавао са својим жељама и сам је одлучивао кад ће оне, како и с колико авиона и бомби, бити реализоване.
СВЕ У РЕЖИЈИ ВРХОВНОГ ШТАБА
Бомбардовање свих градова Србије и других делова Југославије, од почетка па све до краја ове вишемесечне терористичке операције, било је у искључивој надлежности Титовог Врховног штаба.
То је својим сарадницима у Словенији крајем јула 1944. године открио Едвард Кардељ. Ево како тај део његовог писма гласи од речи до речи:
„Договарајте се с Енглезима о сарадњи њихове тактичке авијације у вашим акцијама (митраљирање колона, мања бомбардовања конкретних циљева на фронту итд.). Они на такав начин сарађују у целој Југославији. БОМБАРДОВАЊА ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ.“
(Подвучено у оригиналу).
Капитулација пред Титом: друго бомбардовање Ниша
Ова депеша скида било какву примесу енигме са било ког потоњег бомбардовања било ког српског и црногорског града, али и са првог англо-америчког митраљирања Ниша. На основу механизма који је у њој изложен, најлогичније је претпоставити да Тито за то масакрирање Ниша није тражио никакво „покриће“ у жељама својих повереника у Србији, већ да је том приликком испуњавао само своје жеље.
Да је тај закључак тачан потврђује чињеница да ће се Енглези и Американци убрзо после слања ове Титове депеше поново обрушити на Ниш. Десило се то 30. марта 1944. Само једна бомба тешка 500 килограма срушила је и у прах и пепео претворила четири породичне куће у центру овог измученог града.
Извлачење мртвих и рањених трајало је пуних шест дана. Седмог дана поред заједничке гробнице жртава од 20. октобра 1943. ископана је нова колективна гробница. У њу су 7. априла 1944. спуштена тела 11 Нишлија, а неколико десетина преосталих несрећника сахрањено је у породичне гробнице.
- Ја бих разумео бомбардовање Ниша – рекао је опраштајући се од својих суграђана окружни начелник Јован Барјактаревић – да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас приморају да клекнемо на колена и да положимо оружје. Да нас приморају на капитулацију. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружје још онда када смо се везали за оне који су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, једино ако они хоће да капитулирамо пред Титом.
Соларне топлане шанса века за Србију! Србија би била монополист нове еколошке технологије! Србија би доживела економски препород! Србску власт ово не интересује!!! http://wp.me/p3KWp-5KS
Пусти земљу, да те сади
пусти храну, да те храни
пусти воду, да те пије
пусти ваздух да те дише
Препусти се… и то је све !
Пусти реку, да те чисти
пусти снежну планину
грехе да ти отопи,
пусти Љубав, да те Љуби
пусти Сунце, да те греје
пусти Бога, да се смеје,
Препусти се… и то је све !
26.07.1992., Небојша
..................
1000 Пољубаца
Ако се случајно окренеш
и угледаш прелепу ружу,
замиришеш њен чаробни мирис
тад знај, за тебе миришу
мојих 1000 пољубаца!
Ако се случајно окренеш
и угледаш прелепу срну
тад знај, нежно те гледају
мојих 1000 пољубаца!
Ако се случајно окренеш
и угледаш расплесано дете у игри
тад знај, на плес те позивају
мојих 1000 пољубаца!
Ако се случајно окренеш
а не угледаш ништа
лево, десно, опет ништа
тад знај, управи поглед ка Небу
у Сунце погледај, на то те моле
мојих 1000 пољубаца!
Не, не плаши се, буди храбра
гледајмо се очи у очи,
сузом у сузу
не трепћимо, вечност је у нама
нећеш ослепети
нећеш се опржити
јер знај, нежно те греју
мојих 1000 пољубаца!
