Поглавље књиге Николаја Старикова : Криза, како се то ради
Превео са руског језика: Пајо Илић
Федерална резервна „Штампарска Машина“. Ко и зашто грубо крши Устав САД?
Управљати значи предвидети.
Императорка Јекатерина II
Предвидети значи управљати.
Паскал
Тешко је расуђивати о узроцима квара фрижидера, ако никада нисте погледали унутар његове белоснежне утробе. Немогуће је разумети, зашто се угасио екран телевизора, који вас је до тада годинама забављао, ако не знате, како је направљен и одакле се у „кутији“ појављују филмови и емисије. Исто тако је бесмислено покушавати проникнути у узроке финансијске кризе, ако немате појма и томе, какво је наше савремено финансијско организовање света.
Прво питање, које треба поставити: шта је то новац? Некада, на почетку цивилизације, то је био најповољнији начин да се организује размена међу областима, земљама и континентима. Захтевана је јединствена мера вредности, јединствена скала вредности, која је истовремено требала бити компактна, постојана према спољним утицајима. Првобитне мере вредности у виду сточне главе, коже животиња или соли веома је брзо уступила место новцу, направљеном од чвршћег материјала. Није било много варијанти. На неким острвима Тихог океана „био је у оптицају“ камени новац, који није било лако преносити са места на место, зато је такав систем није постао широко распрострањен. На крају је метал, а не камен, постао материјал за производњу новца, који се стварно претворио у општи еквивалент. Сигурно је непознато, када се први пут појавио. Сматра се, да су прве монете настале у Кини и Лидији око VII века пре наше ере. Још након 200 година персијски цар Дариј провео је економску револуцију у својој држави, уводећи у оптицај монете и заменивши их постојећим до тада у економском бартеру. То је дало снажан подстицај развоју земље и постало (заједно са војним успесима) један од главних узрока невероватног ширења персијске империје.
Убудуће је новчани систем доживео низ необичних промена, које су се десиле током све историје новца. Веома дуго није било једнообразности у избору метала. Све је зависило од тога, каквим рудама је био богат одређени регион. У Древној Спарти, према Аристотелу, у оптицају је био железни новац. Постоје информације о оловном и калајном новцу. Али сви ти метали са током људске историје били су потиснути трима другим. Најједноставнији, ситни новац су правили од бакра, основа монете у оптицају била је сребрена, а злато је коришћено за ковање најскупљег новца. Ковница новца се такође није одмах појавила: у почетку је створена пракса ковања полуга метала, што би морало дати гарантовану тежину и узорак. Јер нећеш стало ићи са тежинама да се вагаш, колико су ти у ствари дали драгоцених метала. Функцију гаранта преузеле је на себе власт, она је почела штампати (ковати) монету. Пошто је било много држава, а монета различите тежине и чистоће још више, онда су се већ у древном свету појавили први професионални финансијски шпекуланти – мењали, преузимајући на себе замену новца.
У таквом бакарно-сребрено-златном облику светски финансијски систем се одржао скоро до почетка XX века. Иако бакарна монета постоји до данас у ситница, приликом анализе историје новца сматра се, да је систем био биметални, то јест заједно са златом само сребро је играло улогу општег еквивалента. [25] Али до почетка XX века једна земља за другом су почеле прелазити на монометални систем, у коме и данас живимо. Општи еквивалент остало је само злато, а валута државе постала је златна. У Немачкој се то десило 1871. године, у Холандији – 1877. године, у Аустрији – 1892. године, у Јапану – 1897. године, у Русији – 1898. године, у САД – 1900. године. [26]
Главна особеност емисије металног новца састојала се у томе, да је за производњу готовине било нужно имати драгоцене метале. Све државе су биле принуђене да живе „од средстава“, нерадо се држећи тог правила. Осим тога, као резултат најразличитијих катаклизми драгоцени метали су трошени, нестајали, нестајали. А за надокнађивање тог губитка био је неопходан тешки и дуготрајни рад у рудницима сребра и налазиштима злата. Средњевековне државе трпеле су тешкоће са развојем индустријске производње и трговине донекле због баналних узрока недостатка искованог металног новца. Није добијано толико злата и сребра, колико је финансијских средстава захтевао раст економије. Отуда и буран развој алхемије, помоћу које су покушавали добити злато из других метала путем хемијских реакција и враџбина. Спас је био у шпанском освајању нових прекоморских територија. Злато Инка и Ацтека широким бујицама је навирало је у Европу, обезбедивши будућу епоху Ренесансе и индустријски раст. Одмах након племићке пљачке, то јест освајања, у откривене земље су појурили Португалци, Французи, Енглези Холанђани.
Следећа етапа светске историје новца била је појава њихове папирне верзије. За разлику од раширеног мишљења, само по себи издавање новца на папиру је било зло. У почетку није било ни говора о емисији неметалног новца без покрића. Први папирни новац се појавио већ давно, отприлике у VII–VIII веку у Кини. Дошавши одатле Марко Поло је заједљиво писао, да док су европски алхемичари покушавали створити од различитих метала злато, кинески императори су почели претварати у злато обични папир. Заиста, у XIII веку папирни новац је у Кини већ био широко распрострањен. Имао је облик четвороугаоних плочица и био је опремљен посебним знацима и жиговима. Веома вешто су израђени. Ове картице су имале различиту куповну моћ и под претњом смртном казном морале су се примати. Осим бича био је и колач – свако ко је имао папирне новчанице могао их је у сваком моменту мењати за злато.
У Русији се папирни новац појавио тек пет векова након посете Марка Пола Поднебесној. 1768. године гроф Сиверс је предао Јекатрини II цедуљу, у којој је доказивао корист од њиховог увођења у Русију. Та корист је била очигледна, и већ следеће 1769. године у Русији су пуштене у оптицај прве новчанице. Да би се нови папирни новац користио са поверењем, било је неопходно не само да се свугде обезбеди његов пријем у свим државним плаћањима. Главни услов успеха новчаница, као и у Кини, био је обезбеђење њихове металне „компоненте“. За то је у специјално основаној банци био акумулиран бакарни новац једнак истој оној суми колико је било у оптицају новчаница. Апоени првог узорка у Русији пуштени су у оптицај у четири вредности: обичне за нас 100, 50 и 25 рубаља и егзотичне – вредности од 75 рубаља. Последње су доста брзо повучене из оптицаја, пошто их је било лако фалсификовати копирањем 25-рубаљску. Све новчанице су биле једне боје, што је и олакшавало задатак фалсификаторима новца. Новац те вредности никада у Русији нису пуштали у оптицај, памтећи лоша искуства. До почетка XX века златном подлогом су биле покривене све главне светске валуте, које су већ одавно прешла у „папирну форму“. То значи да су златне залихе држава одговарале броју новчаница које је њен државни трезор пустио у оптицај, а сваки власник кредитног папирне картице могао је у сваком моменту да је замени за одређени број жутог метала. Али шта ће вам злато у свакодневном животу? Сасвим је довољно могућности да га добијете кад год је потребно. Такву гаранцију свуда држава преузимала на себе, и амерички долар и руска рубља били су потпуно „златни“.
У светској економији, заснованој на капиталистичким принципима, чврсто се држе потпуно социјалистичког принципа – сви живо онако, како су радили. Земље нису имале незарађене приходе, то јест не обезбеђене златом. И тако је настављено до 1913. године док Сједињене Америчке Државе нису дошле до смело и заиста епохалног открића. Боље рећи, о томе су банкари знали веома давно. Ако имамо могућност штампања папирног новца, али нисмо везани захтевима његовог покрића у злату, богатство може постати неограничено. А прекомерно богатство обично иде руку под руку са неограниченом влашћу. За богаћење је увек потребна власт, а за задржавање и освајање власти увек је потребан новац. За стицање светског богатства потребна је светска власт. Ради очувања власти над светом потребан је неисцрпан извор средстава.
Од таквих идеја застаје дах. Али било је потребно од нечега почети. За то је требало узети под своју контролу емисију, то јест штампање новца, у великој светској држави. Други услов успеха постаје обавезно уклањање са политичке карте других држава, способних да доведу у сумњу право једне од њих да штампају новац без икаквог покрића.
Упоредите два датума.
- У децембру 1913. године у САД је основан Систем Федералних резерви (Federal Reserve System) – први у људској историји ПРИВАТНА РАДЊА, која је добила право да штампа новац. [27]
- У августу 1914. године почео је Први светски рат.
Резултат светског крвопролића био је нестанак четири велике светске монархије, Велика Британија и Француска су се нашле у најтежој економској ситуацији, а светска економија је преживела кризу, којој никада сличну није преживела.
Случајно подударање? Не, није случајно.
Процес оснивања Федералних резерви у САД био је веома интересантан достојан детаљног разматрања. У монархистичким земљама ковање новца био је судбина државног трезора, којих је било мноштво именовано у различитим земљама, међутим увек су сачували свој државни статус. У демократској Америци, као што је познато, главни закон је устав. Отварамо, читамо: „Конгрес има право <…> ковати новац, регулисати његову вредност и вредност стране монете…“.[28] Све је тачно, власт у републици Сједињене Америчке Државе припада народу, конгрес – то су његови представници. Они имају овлашћења да кују новац. Тако је у САД и било до децембра 1913. године, када су народни изабраници одобрили епохални Акт о Федералним резервама (The Federal Reserve Act, или The Act of December 23, 1913).[29]
Од тог момента монету у Америци кује приватна радна. Реч „федерална“ у називу тог уреда не треба да нас збуни. То је обична мимикрија, у њој „федерализма“ нема више него у приватној поштанској служби „Федерал Експрес“ (Federal Express). Узмите у руке долар, пажљиво погледајте. Управо на врху је натпис „Federal Reserve Note“, што значи „Новчаница Федералних резерви“
Пред вама није амерички долар, него долар Система федералних резерви!
Натпис „the United States of America“, смештен мало ниже, има чисто географски значај, који нам указује, где се налазе организације, који је издала ову новчаницу. Овај натпис не значи да у рукама држите новаца Сједињених Америчких Држава. Штавише, пре оснивања СФР на доларима је управо и било написано, да је то новчаница САД. Енглески „United States Note“. Први пут папирни долари са таквом натписом емитовани су у периоду Грађанског рата у САД (1861–1865).[30] Управо тада су настали познати сленгови назива америчке валуте „грини“, „бакси“, „зелени“. Као што је познато, долар је (био) зелене боје. Посебно много „зелене“ његовој другој страни, где практично нема натписа црним словима и недостаје портрет државника. Папирне доларе су почели називати „greenbacks“, што у преводу са енглеског значи „зелена леђа“.
Дакле, шта је то СФР? Систем федералних резерви је приватна банка, којом управљају друге приватне банке. И он пушта у оптицај новчанице, које се као у давна времена, уобичајено називају америчким доларима. На америчкој валути био је натпис „United States Note“, а затим нестао. Али пошто је сам „долар“ остао исто тако зелен, онда разлику нико није приметио. Данас држимо у рукама комадић зеленог са обојеним мрљама папире, чак не сумњајући, да они немају уопште никакве веза са САД-ом.
Шта то значи? То значи, да се од 1913. године у Сједињеним Државама грубо крши устав те земље, према коме само „конгрес има право <…> ковати новац“. Да би схватили апсурдност таквој стања ствари, хајде да га пројектујемо на руску ситуацију. Према члану 80 нашег Устава, „Председник Руске Федерације је шеф државе“. [31] Према члану 87, он је „Врховни командант Оружаних снага Руске Федерације“. [32] А сада замислите ситуацију, када би наш председник узео да потпише указ о томе, да он именује команданта армије господина тог и тог. По форми је све законито: шеф државе је потписао указ, који ступа на снагу, а у суштини је грубо кршење главног закона, који је отворено говорио о томе, ко руководи нашим оружаним снагама.[33] Иста таква ситуација неприметно за околину створена је са СФР. Амерички конгрес је добио своју власт од америчког народа, да се користе тим овлашћењима само у интересу народа. Као и наш председник, конгрес САД нема права самовољно, својом одуком, предати некоме своје функције или део њих. Међутим, предао је…
У приручницима прочитате друго објашњење суштине Федералних резерви: „независни финансијски орган, који је створен за извршавање функција централне банке и вршења централне контроле над комерцијалним банкарским системом САД“. [34] Ако боље размислимо, онда је чак у овом сувом тексту написана истина. Само нико се није замислио над прочитаним. Навикли су веровати на реч.
А хајде боље размислимо.
Независна, то јест недржавна, структура врши контролу над финансијским системом САД.
Шта чини тај финансијски систем?
Комерцијалне банке, државних банака у САД нема, СФР контролише делатност комерцијалних банака.
Ко је основао СФР?
Њих је основало 12 Федералних резервних банака.
Ко је основао Федералне резервне банке? Држава?
Не, у САД нема државних банака, оне су све приватне. Оснивачи Федералних резервних банака су најобичније комерцијалне банке, које су груписане по територијалном обележју.
Ко контролише СФР? Комерцијалне банке?
Да. Међутим СФР… су оне и основале?!
Испада, да Систем федералних резерви контролише… сам себе.
Можда, ми грешимо? Проверимо: завиримо у амерички телефонски именик „Жуте странице“. Тамо можемо наћи координате СФР и Федералне резервне банке, које их чине нису на плавим станицама, где су одштампани телефони државних организација, него на белим страницама приватних компанија. Управо заједно са поштанском компанијом „Федерал Експрес“. Али ко од Американаца и странаца на то обраћа пажњу? Ко од њих зове у Федералне резерве? Ко долази тамо на наведене адресе? Не примећују ту глобалну превару не примећују ни наши земљаци. Јер у саопштењима информативних агенција министар финансија САД ће бити наведен заједно са председником СФР, и они ће заједно говорити на најважније теме.
„Данас су председник Система федералних резерви САД Бен Бананке и министар финансија земље Хенри Полсон у Финансијском комитету америчког Конгреса“, – преноси «РосФинКом».[35]
„… предстојећи паралелни говор шефова СФР Бен Бананаке на комисији за економску политику и министра финансија САД Хенри Полсона у Кини, изазвали су веома оптимистична очекивања упућена долару“. [36]
Када обични људи гледају телевизију, читају новине, копају по Интернету, онда је немогуће препознати подвале. Све је пристојно и префињено. Ствара се потпуна илузија, да су то два једнака државна чиновника…
Али на том изненађењу се не завршава. Не само да Систем федералних резерви није уопште „федерални“, овако он још није ни „резервни“. Код СФР нема никаквих резерви. Ни златних, ни валутних, ни сребрених. Никаквих. Нема ништа – само канцеларије, секретарице и компјутери. Међутим, СФР има најважније – право МОНОПОЛСКОГ штампања долара. Ако је у вас у рукама „машина за штампање“, заиста вам никакве вредности нису потребне. Ви можете наштампати новац и све што вам је потребно за њега добити. Систем федералних резерви има такву машину за штампање. Она исто врши и контролну функцију. Она је тужилац, она је судија, она је и адвокат. Слажете се, да је то веома згодно. Испада да, недржавна структура врши контролу над финансијским системом САД, земље која игра доминантну улогу у свету. Значи, СФР контролишу не само САД, него у суштини, и сав финансијски живот планете.