Федерална резервна „Штампарска Машина“. Ко и зашто грубо крши Устав САД?

Поглавље књиге Николаја Старикова : Криза, како се то ради
Превео са руског језика: Пајо Илић

Управљати значи предвидети.
Императорка Јекатерина II
Предвидети значи управљати.
Паскал

Тешко је расуђивати о узроцима квара фрижидера, ако никада нисте погледали унутар његове белоснежне утробе. Немогуће је разумети, зашто се угасио екран телевизора, који вас је до тада годинама забављао, ако не знате, како је направљен и одакле се у „кутији“ појављују филмови и емисије. Исто тако је бесмислено покушавати проникнути у узроке финансијске кризе, ако немате појма и томе, какво је наше савремено финансијско организовање света.

Прво питање, које треба поставити: шта је то новац? Некада, на почетку цивилизације, то је био најповољнији начин да се организује размена међу областима, земљама и континентима. Захтевана је јединствена мера вредности, јединствена скала вредности, која је истовремено требала бити компактна, постојана према спољним утицајима. Првобитне мере вредности у виду сточне главе, коже животиња или соли веома је брзо уступила место новцу, направљеном од чвршћег материјала. Није било много варијанти. На неким острвима Тихог океана „био је у оптицају“ камени новац, који није било лако преносити са места на место, зато је такав систем није постао широко распрострањен. На крају је метал, а не камен, постао материјал за производњу новца, који се стварно претворио у општи еквивалент. Сигурно је непознато, када се први пут појавио. Сматра се, да су прве монете настале у Кини и Лидији око VII века пре наше ере. Још након 200 година персијски цар Дариј провео је економску револуцију у својој држави, уводећи у оптицај монете и заменивши их постојећим до тада у економском бартеру. То је дало снажан подстицај развоју земље и постало (заједно са војним успесима) један од главних узрока невероватног ширења персијске империје.

Убудуће је новчани систем доживео низ необичних промена, које су се десиле током све историје новца. Веома дуго није било једнообразности у избору метала. Све је зависило од тога, каквим рудама је био богат одређени регион. У Древној Спарти, према Аристотелу, у оптицају је био железни новац. Постоје информације о оловном и калајном новцу. Али сви ти метали са током људске историје били су потиснути трима другим. Најједноставнији, ситни новац су правили од бакра, основа монете у оптицају била је сребрена, а злато је коришћено за ковање најскупљег новца. Ковница новца се такође није одмах појавила: у почетку је створена пракса ковања полуга метала, што би морало дати гарантовану тежину и узорак. Јер нећеш стало ићи са тежинама да се вагаш, колико су ти у ствари дали драгоцених метала. Функцију гаранта преузеле је на себе власт, она је почела штампати (ковати) монету. Пошто је било много држава, а монета различите тежине и чистоће још више, онда су се већ у древном свету појавили први професионални финансијски шпекуланти – мењали, преузимајући на себе замену новца.
У таквом бакарно-сребрено-златном облику светски финансијски систем се одржао скоро до почетка XX века. Иако бакарна монета постоји до данас у ситница, приликом анализе историје новца сматра се, да је систем био биметални, то јест заједно са златом само сребро је играло улогу општег еквивалента. [25] Али до почетка XX века једна земља за другом су почеле прелазити на монометални систем, у коме и данас живимо. Општи еквивалент остало је само злато, а валута државе постала је златна. У Немачкој се то десило 1871. године, у Холандији – 1877. године, у Аустрији – 1892. године, у Јапану – 1897. године, у Русији – 1898. године, у САД – 1900. године. [26]

Главна особеност емисије металног новца састојала се у томе, да је за производњу готовине било нужно имати драгоцене метале. Све државе су биле принуђене да живе „од средстава“, нерадо се држећи тог правила. Осим тога, као резултат најразличитијих катаклизми драгоцени метали су трошени, нестајали, нестајали. А за надокнађивање тог губитка био је неопходан тешки и дуготрајни рад у рудницима сребра и налазиштима злата. Средњевековне државе трпеле су тешкоће са развојем индустријске производње и трговине донекле због баналних узрока недостатка искованог металног новца. Није добијано толико злата и сребра, колико је финансијских средстава захтевао раст економије. Отуда и буран развој алхемије, помоћу које су покушавали добити злато из других метала путем хемијских реакција и враџбина. Спас је био у шпанском освајању нових прекоморских територија. Злато Инка и Ацтека широким бујицама је навирало је у Европу, обезбедивши будућу епоху Ренесансе и индустријски раст. Одмах након племићке пљачке, то јест освајања, у откривене земље су појурили Португалци, Французи, Енглези Холанђани.
Следећа етапа светске историје новца била је појава њихове папирне верзије. За разлику од раширеног мишљења, само по себи издавање новца на папиру је било зло. У почетку није било ни говора о емисији неметалног новца без покрића. Први папирни новац се појавио већ давно, отприлике у VII–VIII веку у Кини. Дошавши одатле Марко Поло је заједљиво писао, да док су европски алхемичари покушавали створити од различитих метала злато, кинески императори су почели претварати у злато обични папир. Заиста, у XIII веку папирни новац је у Кини већ био широко распрострањен. Имао је облик четвороугаоних плочица и био је опремљен посебним знацима и жиговима. Веома вешто су израђени. Ове картице су имале различиту куповну моћ и под претњом смртном казном морале су се примати. Осим бича био је и колач – свако ко је имао папирне новчанице могао их је у сваком моменту мењати за злато.

У Русији се папирни новац појавио тек пет векова након посете Марка Пола Поднебесној. 1768. године гроф Сиверс је предао Јекатрини II цедуљу, у којој је доказивао корист од њиховог увођења у Русију. Та корист је била очигледна, и већ следеће 1769. године у Русији су пуштене у оптицај прве новчанице. Да би се нови папирни новац користио са поверењем, било је неопходно не само да се свугде обезбеди његов пријем у свим државним плаћањима. Главни услов успеха новчаница, као и у Кини, био је обезбеђење њихове металне „компоненте“. За то је у специјално основаној банци био акумулиран бакарни новац једнак истој оној суми колико је било у оптицају новчаница. Апоени првог узорка у Русији пуштени су у оптицај у четири вредности: обичне за нас 100, 50 и 25 рубаља и егзотичне – вредности од 75 рубаља. Последње су доста брзо повучене из оптицаја, пошто их је било лако фалсификовати копирањем 25-рубаљску. Све новчанице су биле једне боје, што је и олакшавало задатак фалсификаторима новца. Новац те вредности никада у Русији нису пуштали у оптицај, памтећи лоша искуства. До почетка XX века златном подлогом су биле покривене све главне светске валуте, које су већ одавно прешла у „папирну форму“. То значи да су златне залихе држава одговарале броју новчаница које је њен државни трезор пустио у оптицај, а сваки власник кредитног папирне картице могао је у сваком моменту да је замени за одређени број жутог метала. Али шта ће вам злато у свакодневном животу? Сасвим је довољно могућности да га добијете кад год је потребно. Такву гаранцију свуда држава преузимала на себе, и амерички долар и руска рубља били су потпуно „златни“.

У светској економији, заснованој на капиталистичким принципима, чврсто се држе потпуно социјалистичког принципа – сви живо онако, како су радили. Земље нису имале незарађене приходе, то јест не обезбеђене златом. И тако је настављено до 1913. године док Сједињене Америчке Државе нису дошле до смело и заиста епохалног открића. Боље рећи, о томе су банкари знали веома давно. Ако имамо могућност штампања папирног новца, али нисмо везани захтевима његовог покрића у злату, богатство може постати неограничено. А прекомерно богатство обично иде руку под руку са неограниченом влашћу. За богаћење је увек потребна власт, а за задржавање и освајање власти увек је потребан новац. За стицање светског богатства потребна је светска власт. Ради очувања власти над светом потребан је неисцрпан извор средстава.
Од таквих идеја застаје дах. Али било је потребно од нечега почети. За то је требало узети под своју контролу емисију, то јест штампање новца, у великој светској држави. Други услов успеха постаје обавезно уклањање са политичке карте других држава, способних да доведу у сумњу право једне од њих да штампају новац без икаквог покрића.

Упоредите два датума.

1.  У децембру 1913. године у САД је основан Систем Федералних резерви (Federal Reserve System) – први у људској историји ПРИВАТНА РАДЊА, која је добила право да штампа новац. [27]
2.  У августу 1914. године почео је Први светски рат.

Резултат светског крвопролића био је нестанак четири велике светске монархије, Велика Британија и Француска су се нашле у најтежој економској ситуацији, а светска економија је преживела кризу, којој никада сличну није преживела.
Случајно подударање? Не, није случајно.

Процес оснивања Федералних резерви у САД био је веома интересантан достојан детаљног разматрања. У монархистичким земљама ковање новца био је судбина државног трезора, којих је било мноштво именовано у различитим земљама, међутим увек су сачували свој државни статус. У демократској Америци, као што је познато, главни закон је устав. Отварамо, читамо: „Конгрес има право <…> ковати новац, регулисати његову вредност и вредност стране монете…“.[28] Све је тачно, власт у републици Сједињене Америчке Државе припада народу, конгрес – то су његови представници. Они имају овлашћења да кују новац. Тако је у САД и било до децембра 1913. године, када су народни изабраници одобрили епохални Акт о Федералним резервама (The Federal Reserve Act, или The Act of December 23, 1913).[29]
Од тог момента монету у Америци кује приватна радна. Реч „федерална“ у називу тог уреда не треба да нас збуни. То је обична мимикрија, у њој „федерализма“ нема више него у приватној поштанској служби „Федерал Експрес“ (Federal Express). Узмите у руке долар, пажљиво погледајте. Управо на врху је натпис „Federal Reserve Note“, што значи „Новчаница Федералних резерви“

 Пред вама није амерички долар, него долар Система федералних резерви!

Натпис „the United States of America“, смештен мало ниже, има чисто географски значај, који нам указује, где се налазе организације, који је издала ову новчаницу. Овај натпис не значи да у рукама држите новаца Сједињених Америчких Држава. Штавише, пре оснивања СФР на доларима је управо и било написано, да је то новчаница САД. Енглески „United States Note“. Први пут папирни долари са таквом натписом емитовани су у периоду Грађанског рата у САД (1861–1865).[30] Управо тада су настали познати сленгови назива америчке валуте „грини“, „бакси“, „зелени“. Као што је познато, долар је (био) зелене боје. Посебно много „зелене“ његовој другој страни, где практично нема натписа црним словима и недостаје портрет државника. Папирне доларе су почели називати „greenbacks“, што у преводу са енглеског значи „зелена леђа“.

Дакле, шта је то СФР? Систем федералних резерви је приватна банка, којом управљају друге приватне банке. И он пушта у оптицај новчанице, које се као у давна времена, уобичајено називају америчким доларима. На америчкој валути био је натпис „United States Note“, а затим нестао. Али пошто је сам „долар“ остао исто тако зелен, онда разлику нико није приметио. Данас држимо у рукама комадић зеленог са обојеним мрљама папире, чак не сумњајући, да они немају уопште никакве веза са САД-ом.

Шта то значи? То значи, да се од 1913. године у Сједињеним Државама грубо крши устав те земље, према коме само „конгрес има право <…> ковати новац“. Да би схватили апсурдност таквој стања ствари, хајде да га пројектујемо на руску ситуацију. Према члану 80 нашег Устава, „Председник Руске Федерације је шеф државе“. [31] Према члану 87, он је „Врховни командант Оружаних снага Руске Федерације“. [32] А сада замислите ситуацију, када би наш председник узео да потпише указ о томе, да он именује команданта армије господина тог и тог. По форми је све законито: шеф државе је потписао указ, који ступа на снагу, а у суштини је грубо кршење главног закона, који је отворено говорио о томе, ко руководи нашим оружаним снагама.[33] Иста таква ситуација неприметно за околину створена је са СФР. Амерички конгрес је добио своју власт од америчког народа, да се користе тим овлашћењима само у интересу народа. Као и наш председник, конгрес САД нема права самовољно, својом одуком, предати некоме своје функције или део њих. Међутим, предао је…

У приручницима прочитате друго објашњење суштине Федералних резерви: „независни финансијски орган, који је створен за извршавање функција централне банке и вршења централне контроле над комерцијалним банкарским системом САД“. [34] Ако боље размислимо, онда је чак у овом сувом тексту написана истина. Само нико се није замислио над прочитаним. Навикли су веровати на реч.

А хајде боље размислимо.
Независна, то јест недржавна, структура врши контролу над финансијским системом САД.
Шта чини тај финансијски систем?
Комерцијалне банке, државних банака у САД нема, СФР контролише делатност комерцијалних банака.
Ко је основао СФР?
Њих је основало 12 Федералних резервних банака.

Ко је основао Федералне резервне банке? Држава?
Не, у САД нема државних банака, оне су све приватне. Оснивачи Федералних резервних банака су најобичније комерцијалне банке, које су груписане по територијалном обележју.
Ко контролише СФР? Комерцијалне банке?
Да. Међутим СФР… су оне и основале?!
Испада, да Систем федералних резерви контролише… сам себе.
Можда, ми грешимо? Проверимо: завиримо у амерички телефонски именик „Жуте странице“. Тамо можемо наћи координате СФР и Федералне резервне банке, које их чине нису на плавим станицама, где су одштампани телефони државних организација, него на белим страницама приватних компанија. Управо заједно са поштанском компанијом „Федерал Експрес“. Али ко од Американаца и странаца на то обраћа пажњу? Ко од њих зове у Федералне резерве? Ко долази тамо на наведене адресе? Не примећују ту глобалну превару не примећују ни наши земљаци. Јер у саопштењима информативних агенција министар финансија САД ће бити наведен заједно са председником СФР, и они ће заједно говорити на најважније теме.
„Данас су председник Система федералних резерви САД Бен Бананке и министар финансија земље Хенри Полсон у Финансијском комитету америчког Конгреса“, – преноси «РосФинКом».[35]
„… предстојећи паралелни говор шефова СФР Бен Бананаке на комисији за економску политику и министра финансија САД Хенри Полсона у Кини, изазвали су веома оптимистична очекивања упућена долару“. [36]
Када обични људи гледају телевизију, читају новине, копају по Интернету, онда је немогуће препознати подвале. Све је пристојно и префињено. Ствара се потпуна илузија, да су то два једнака државна чиновника…
Али на том изненађењу се не завршава. Не само да Систем федералних резерви није уопште „федерални“, овако он још није ни „резервни“. Код СФР нема никаквих резерви. Ни златних, ни валутних, ни сребрених. Никаквих. Нема ништа – само канцеларије, секретарице и компјутери. Међутим, СФР има најважније – право МОНОПОЛСКОГ штампања долара. Ако је у вас у рукама „машина за штампање“, заиста вам никакве вредности нису потребне. Ви можете наштампати новац и све што вам је потребно за њега добити. Систем федералних резерви има такву машину за штампање. Она исто врши и контролну функцију. Она је тужилац, она је судија, она је и адвокат. Слажете се, да је то веома згодно. Испада да, недржавна структура врши контролу над финансијским системом САД, земље која игра доминантну улогу у свету. Значи, СФР контролишу не само САД, него у суштини, и сав финансијски живот планете.

Званична изјава МИД Доњецке народне републике

Руси из Доњецка које Паја познаје, послали су му текс на превод око ових најновијих крвавих догађања у Украјини, посебно указујући на случај у Одеси, где су украјински фашисти и нацисти спалили русе из Украјине и из Одесе у оној згради синдикалног дома, јер су спречили гашење пожара…

*****************

Текст са руског превео: Пајо Илић

Први пут од времена Великог отаџбинског рата на територији бивше Украјине одиграли су се догађаји, који не само да подсећају, него и се и директно подударају са акцијама немачко-фашистичких окупатора. Разлика се састоји у томе, што данас имамо посла са новом појавом те идеологије и злочиначке војно-политичке праксе – са украјинским фашизмом.

Тако су током једног дана, у Одеси фашистичке банде спалили живе десетине ненаоружаних људи. Касније су у насељу Андрејевка регуларне јединице – наследници јединица фашистичког СС – стрељале десетине мирних грађана, рањене оставили да искрваре, и наставили свој нови „Drang nach Osten“. Какви су докази још потребни, да се схвати, да имамо посла са фашистичком најездом? Скреће на себе пажњу стварна подршка од стране западних земаља тим фашистичким бандама и заташкавање злочина есесовских јединица на Истоку.

Што се тиче казнених одреда новог СС, они директно и непосредно дејствују по наредби кијевске хунте, овлашћени су да изјаве, да акције кијевске власти данас нису мање злочиначке, него што су биле осуђене оне осуђене на Нинбершком трибуналу. Уверени смо да данашње ратни злочини Кијева чека иста таква судбина. Упозоравамо све: фашизам неће сам одустати, и неће проћи као страшни сан, ако не буде заустављен оружаном силом. Он ће се раширити и освајаће нове положаје свакодневно, и сваког часа. Они ће живе спаљивати у својим пећима нове и нове присталице Слободе.

Догађаје који су се одиграли ми ћемо сматрати потврдом безусловног права свих грађана да узму у руке оружје, и воде свети рат са наследницима фашизма, који су се данас раширили по територији бивше Украјине. Позивамо све народе света да пруже отпор новом наступању фашизма. Позивамо оне који нису занесени пропагандом, који су раније подржавали кијевски Мајдан да отворе очи и погледају, кога су довели на власт у Кијеву, процене да лис ус спремни радовати се новом паљењу у пећима, у којима данас њихови штићеници спаљују људе, јесу ли они спремни поделити одговорност за те догађаје.

Не позивамо вас да жалите, него да устанете. Иначе ћете морати поново жалити. Позивамо вас да дочекате Празник Велике Победе 9. мај као што су то чинили наши дедови и прадеде, пружимо отпор наступајућем фашизму, штитећи свој спокојни рад, своје породице, своје право на Велику Победу од нове напасти, нове фашистичке чизме, која данас удара нашом земљом, спаљује, убија и сакати људе. Нека земља гори под ногама фашистичких окупатора, и њихових саучесника. НЕПРИЈАТЕЉ ЋЕ БИТИ РАЗБИЈЕН! МИ ЋЕМО ПОБЕДИТИ!

*****************

Са доњег линка можете видети у слици и речи (слике, видео, текст…) сва та зврства украјинских фашиста и нациста. Упозоправам да су слике и сцене грозне, тако да не препоручујем лабилним особама да то гледају.
http://is.gd/ZyOA9E

Штаб Доњецке републике: Подвизи житеља Донбаса ући ће у историју као пример храбрости!

Са руског превео: Пајо Илић

 У званичној групи народне војске Донбаса објављена је информација у недељу ујутро, у којој се констатује одступање хунте у свим општинама ДНР, преноси дописник Накануне.RU.

„Ми смо истрајали! Сачували смо своје положаје! Нанели смо разорне губитке војсци хунте! Они су одступили у свим правцима! Свет још није видео такав хероизам: мирни становници и народна војска Донбаса одбили су оружане нападе регуларне војске и снаге безбедности криминалне кијевске хунте“

– истиче се у тексту.
Даље је у току сумирање кратких резултата дана по градовима Донбаса и Луганске области.

„Славјанск – огорчена борба на периферији града, војска хунте је претрпела губитке и повукла се, извлаче технику из града.

Андрејевка је ослобођена, војска је тако бежала, да се један оклопни транспортер преврнуо точковима увис.

Краматорск – тешка борба, град су одбранили, има губитака, кијевска војска се повукла.

Константиновка – тешка борба, непријатељ је претрпео значајне губитке и повукао се, град је под контролом народне војске

Горловка – тешка борба на прилазима граду на бункерима, напредовање хунте је заустављено, војска је потиснута са значајним губицима.

Артемовск – битка на бункерима, положаји су сачувани, непријатељ је претрпео губитке.

Мариупољ – покушај чишћења градског извршног одбора, изашао цео град, ненаоружани мариопољци зауставили јуриш, одбили непријатеља, уништено одељење „Приватбанке“ фашиста Коломосјког, уништена је канцеларија партије „Бативкишчина“.

Доњецк – под контролу је стављен СБУ, истражни одјел СБУ, обласни војни одсек, неколико бункера, уништена канцеларија ИСД – „Тарута – протеран из Донбаса!“

Луганск – стављен је под контролу војни одсек, напади војне хунте су одбијени, непријатељ је претрпео значајне губитке“, – говори се у саопштењу.

„Сада непријатељ зна – „Ко се сабље лати, од сабље ће и погинути. На томе се одржавала и одржаваће се руска земља.“,

– добровољци цитирају речи Александра Невског.

„Успели смо издржати! Нас подржава мајчица Русија, цео прогресивни свет! Подвизи житеља Донбаса ући ће у историју као пример храбрости, снаге духа, братства! Не чекај и не моли помоћ! Ради сам! Ослободимо цео Донбас, цео југоисток од фашизма! Одесу нећемо заборавити! Ми ћемо је осветити!“

Званична изјава Доњецке Народне Републике (МИД ДНР) о резултатима преговора у Женеви

Текст са руског превео: Пајо Илић

Званична изјава МИД ДНР о резултатима преговора у Женеви

17 априла у Женеви одржан је сусрет у четворо, уз учешће Министарства иностраних послова Русије С. Лаврова, Државног секретара САД Џ. Керија, Врховног Представника Европске Уније за иностране послове и политику безбедности К. Ештон и Министра иностраних послова у влади, која је раније формирана у г. Кијеву А. Дешчице.

По завршетку састанка стране су дошле до следећих ставова разрешења ситуације у Украјини: све нелегалне оружане формације морају бити разоружане; нелегално заузете зграде враћене легитимним власницима; окупиране улице, тргови и друга јавна места у свим градовима Украјине ослобођени; мора бити извршена амнестија свих који су протестовали са изузетком оних, који су извршили тешке злочине.

У вези с тим спремни смо указати на промењене ставове земаља Запада према украјинским догађајима и подржати тумачење нужности разоружавања свих националистичких оружаних бандитских формација, које су окупирале административне зграде и улице градова Украјине. Ми поздрављамо овај став, према коме руководство кијевске хунте без одлагања треба да укине сва заповедничка овлашћења и ослободи све зграде органа државне управе у Украјини, које су узете незаконитим оружаним путем, и вратити их претходним власницима – легитимним представницима украјинске државне власти.

Истовремено ми не рачунамо само на извршење, него чак на имитацију испуњења споразума кијевске хунте. „Деескалацију“ хунта схвата искључиво као примену војне силе. Тако су на дан преговора на којима је на дневни ред цинично за који је цинично означена „амнестија свих који су протестовали“, представници кијевске хунте узели још неколико десетина нових талаца од учесника доњецког отпора у Мариупољу. Све то нас је натерало да претпоставимо, да хунта не планира и неће се десити никакво ослобођење раније узетих талаца, што чини бесмисленим све постигнуте споразуме. Те споразуме од почетака нико није намеравао испунити. Скреће на себе пажњу, да је одмах после преговора, не сачекавши чак ни док се осуши мастило на потписаним документима, господин А. Дешчица фактички дезавуисао њихове резултате, наводећи да хунта намерава наставити употребу војске и насиља на Истоку.

Принуђени смо констатовати, да се наше упозорење о правној ништавности и политичкој бесмислености „заједничког украјинског“ дијалога без учешћа легалних представника Истока Украјине и Доњецке Народне Републике, нажалост у потпуности оправдало. Игнорисање воље народа Донбаса довело је до закономерног негативног исхода: резултат преговора се не може оценити другачије него као скуп бесмислених, слабоповезаних и неизводивих у пракси позива, упућених непознато од кога, непознато коме, предвиђених да се изврше у непознатом року и на непознат начин. У данашње време они не одражавају ни политичку реалност ни нову правну ситуацију, која је настала после проглашења суверене Доњецке Народне Републике и на територији ДНР нема никаквих десничарских снага.

Ова званична изјава МИД ДНР упућена је представницима:

• Државног Департмента САД,
• Министарства иностраних послова Русије,
• Врховног представника Европске Уније за иностране послове К. Ештон.

Министар иностраних послова Доњецке Народне Републике – Ј. Губарова
Доњецк, 18. априла 2014. године

Званична изјава Министарства иностраних послова Доњецке Народне Републике (МИД ДНР) поводом става Савета ЕУ за иностране послове

Са руског превео Пајо Илић

14. априла Савет ЕУ за иностране послове дао је опширну изјаву о Украјини, која непосредно погађа и нарушава суверена права Доњецке Народне Републике. Између осталог Савет ЕУ даје следећу изјаву:

„Европска Унија осуђује акције, које су предузела наоружана лица у градовима Источне Украјине… покушаји дестабилизације Украјине морају бити обустављени… Савет поново тражи одлучну подршку, јединству, суверенитету и територијалној целовитости Украјине… Европска Унија позива све стране да сачувају максималну сталоженост и признају власти Украјине, да поштују законе и предузму одмерене акције, и признају владу у Кијеву и даље допринесу смањењу напетости“.

Дата изјава Савета ЕУ за иностране послове сведочи да земље Европе намеравају даље спречавати слободно изражавање воље народа Донбаса и Новорусије, у том случају, ако имају основа да сумњају, да резултати таквог слободног избора народа могу противречити циљевима њихове „европске политике“, политику ничим не заустављене војно-политичке експанзије ЕУ и НАТО-а на Исток. Скреће на себе пажњу фактичка подршке ЕУ чињеницом употребе војних снага у Кијеву против мирног становништва, који су цинично назвали „смањењем напетости“.

МИД ДНР поново наглашава, да никакво одређивање пута „тражења политичког решења“, на које позива ЕУ, није могуће и бескорисно је без признања од стане земаља ЕУ саме чињенице постојања Доњецке Народне Републике, и пуноправно учешће њених представника као законске стране преговора. Било какви преговори који се тичу ситуације у региону Донбаса и Новорусије могући су само уз учешће наших представника, и на основу признања права народа Донбаса да донесе одлуку у вези са својим сопственим Уставом и својом политичком будућношћу. Поново потврђујемо, да је свака одлука и споразум три стране у вези политичке будућности Донбаса постигнута иза наших леђа, без нашег учешћа и на рачун ограничавања суверених права Доњецке Народне Републике ништавна, није на снази, и неће се извршити.

Ми не можемо спречити дипломате водећих држава да узалудно губе време на бесмислене преговоре у вези наше судбине, и наше будућности, али имамо могућност да изјавимо, да је политичка будућност Новорусије, Донбаса, Доњецке Народне Републике може и једино ће одредити њен народ, на изборима, без притиска пучиста, који су освојили власт у граду Кијеву, под заштитом оружаних јединица народа, народне милиције и Армије за ослобођење Југоистока.

Сваки покушај да се насилним путем народи лише права на слободан избор своје политичке будућности, покушаји ће унапред одредити за народ мере и границе тог избора, од стане кијевске хунте и њених европских газда – осуђени су на пораз. Сваки покушај земаља ЕУ да изгради за народ Донбаса политички бокс, у коме ће он, по мишљењу европских чиновника, бити обавезан да остане, узалудан је, и народ ће спречити. Изгубивши везу са стварношћу европски чиновници суочили су се само са растом народног протеста Донбаса и Новорусије, радикализацији протеста, и јачању снага самоодбране.

МИД Доњецке Народне Републике упозорава ЕУ, да ће слична непријатељства и кратковида политика неизбежно довести Европску Унију до политичког краха на Истоку, до губитка њеног ауторитета, и било каквог утицаја источно од својих граница. Земље ЕУ морају отказати своју једнострану подршку својим политичким клијентима у Кијеву, и одмах прећи на свеобухватне консултације са представницима Донбаса и Новорусије.

Ова Званична изјава МИД ДНР упућена је представницима:

• Државног Департмента САД,
• Министарства иностраних послова Русије,
• Врховног представника Европске Уније за иностране послове К. Ештон.

Министар иностраних послова Доњецке Народне Републике – Ј. Губарова
Доњецк, 17. априла 2014. године

Aлександар Тарасов: Како то ради ММФ

Аутор превода са руског: Пајо Илић

Ништа уникатно или изванредног у аргентиннсој катастрофи нема. Просто Аргентина је постала следећа жртва политке транснационалних корпорација (ТНК) и њиховог финасијског оружја – Међународног монетарног фонда (ММФ).

Ствар је у томе, ММФ никако није међународна добротворна организација, која како нас покушавају наговорити сами чиновници ММФ-а, журе да помогну свакој земљи, где настану финнасијке тешкоће или потреба за модернизацијом привреде. ММФ и Светска банка су створиле ТНК не у филантропске циљеве, а зато да наметну државама стратегији ТНК. При том треба схватити, да су саме ТНК транснациналне само по називу и сфери деловања. Све те компаније имају јасну националну повезаност: код свих ТНК главни штаб је смештен у некој одређеној земљи и све ТНК плаћају тој земљи порезе. Снагама такозваних антиглобалиста је успело да објасне, да су више од 90% ТНК уствари, компаније САД, и њихова делатност богати финасијку елиту САД. Управо те компаније контролишу деловање ММФ-а и Светске банке, пошто су те организације добоко антидемократског карактера, и код њих се одлуке доносе не већином гласова, него они који имају више новца (а више од свих је новца код ММФ-а и Светске банке код банкара САД). Сва делатност ММФ-а и Светске банке је условљена пакетом полулегалних споразма, закључених међу тим организацијама и Министарством финансија САД. Тај пакет је се назива «Вашингтонкси консензус» и усмерен је на јачање утицаја финансијског капитала САД по целом свету, уништавање конкурената Вол-Стрита и акумулирање светских финансијских резерви у банкама САД.

Зато ММФ и Светска банка одобравају кредите разним земљама само уз услов да њима испуне захтеве «Вашингтонског консензуса» – политичких и економских захтева. Те захтеве је могуће свести на следеће тачке: слобода премештања капитала; тотална приватизација чак у оним областима, где је немогућа конкуренција (напирмер, на жељезницама – нико неће ради увођења конкурентног избора градити 3 паралелне жељезнице, које припадају различитим власницима, рецимо из Москве у Петроград, – то је нонсес), што даје приватном капуталу могућност да неоправдано повећа цене, не повећавши квалит роба и услуга; високе каматне стопе, што спречава развој индустрије, али олакшава финансијске спекулације; смањењем до минимума или ликвидацији свих социјалних програма (бесплатне или јефтине здравствене заштите, образовања, јефтиног стана, јавног превоза ит.сл.); одустајање од заштите природе и очувања животне средине; подршка стабилности националне валуте путем успостављања њене зависности од америчких долара и ограничења реалне новчане масе (што доводи до неплаћања плата, новчане помоћи и дефициту постојећег новца, а такође и делимичног губитка национланог суверенитета); смањење плата и ограничење права радника (права на штрајк, права синдиката ит.сл); пореских реформи, које повећевају притисак на сиромашне и олакшавају пореско бреме богатих (у Русији се то слило у један 13-процентни порез – сиромашни су почели плаћати за 1% више, а богати за 7, 12, 17, 27, итд. процената мање).

Деловање ММФ-а је уништило привреду многих земаља света, например Југославије. Југославије је била прва замља «источног блока», која је почела престојавати своју провреду по рецептима ММФ-а (још од 1980. г.). Управо је ММФ захтевао од југословенског руководства да одустане од «социјалистичких планова» изједначавања економског развоја свих региона земље, што је лишило традиционално заостало Косово огромних државних дотација о дало могућност тада хоџисатичкој Албанији да искористи незадовољство локалног становништва «новом економском политиком» за стварање албанског стаљинистичког подземља на Косову. Прва косовска криза је била 1981. г., када је стаљинистичко подземље отпочело терор против неалбанског становништва и изазвало уличне сукобе. Убијено је 30 људи, 20 хиљада срба, црногораца и јевреја је избегло са Косова.

До 1984. југословенска државна безбедност је уништила 3 подземне стаљинистичке «комунистичке партије» на Косову и плус подземну хиџистичку организацију «Пут ка слободи». Све то је коштало југословенску благајну суму, равну 70% кредита, добијених од ММФ-а. Још скоро 25% је отишло на исплату услуга експерата ММФ-а! Завршило се тиме, што је 1986. г. ММФ над југословенском привредом успоставио потпуну контролу. Одустајање од «изједначавања» је сада већ изазвало незадовољство у Србији, пошто су учврстили заостајање те републике од Хрватске и Словеније, индустријски најразвијенијих. Тако је ММФ у Југославији изазавао српски национализам (са којим се Тито – хрват по националности немилосрдно борио, све до исељавања срба из других република). И управо је по препоруци ММФ-а Милошевић одговорио на нови талас насиља на Косову 1989 – 1990. г. доношењем уставних амандмана, који су смањили права аутономних покрајина у поређењу са републикама: без тога се чинило просто немогуће спровести економску политику ММФ-а – руководство Косова је одмах изјавило, да таква политика противуречи југословенском уставу.

По захтевима ММФ-а југословенско руководство је донело закон о приватизацији. Али када су експерти ММФ-а то проникнули у тај закон, они су се разбеснели: закон је предвиђао стварање у Јуославији «народног капитализма», у складу са којим је страни капитал могао рачунати само на 10% акција сваког приватизованог предузећа, главним власницима акција су постајали радни колективи и, осим тога, приватизација је спороведена на посебно добровољној основи (принудно су се могла приватизовати само предузећа – банкроти). Зато је ММФ одустао од даљег «рада са Југославијом», и орјентисали су се на разбијања федерације. То је довело до грађанског рата у којем је погинуло 600 хиљада људи, и до распада јединствене Југославије. При том је 89% југословенског капитала, природно, је отишло из ратом захваћене земље у западне банке (од тога 70% . у банке САД). У Србији је, међутим, на власти остаје Социјалистичка партија, која је натерала Милошевића да донесе управо такав закон о приватизацији. Зато је затребао још један рат – тобоже због Косова, – као резултат чега је била уништена индустрија Србије америчким бомбардовањем, а Милошевићева влада је пала. Нова влада је ставила ван снаге претходни закон о приватизацији, отворивши на тај начин Србију за западни, укључујући и амерички, капитал.

Још разорније је било деловање ММФ-а у Руанди. Руанда су дуго времена сматрали успешним моделом развоја пољопривреде. Међутим крајем 80-их година преживела је две климатски неповољне године, што је изазвало тешку неродицу. За принос кафе 1989. г. Руанда је од ММФ-а добила огроман кредит, међутим 1989. г на светском тржиту се десио пад цена кафе. Нови кредити ММФ-а одобрени су Руанди само уз услов одустајања замље од политике да се прехрамбено сама снабдева и одустајања од државне подршке фармерским газдинствима (пошто то није «тржишна политика»), а такође у условима девалвације руандског франка.

Све то је изазвало галопирајућу инфлацију и банкрот реалних прихода становништва. При том су експерти из ММФ-а одлично знали, да сваки пут, када у Руанди почне економска криза, у земљи се распламсава грађанскии рат. Руанда је насељена углавном са две етничке групе: аутохтоним земљорадницима хуту (око 90%) и пристиглим са севера у XVI–XVII в. Сточарима тутси (мање од 10%). Тутси су покорили хуту и створили у Руанди феудалну монархију. Током векова тутси најсуровијим терором су одржавали своју власт у земљи. Зато хуту осећају према тутси урођену мржњу. После постизања независности Руанде свака економска криза у земљи се завршавала или тиме, што су хуту клали тутси, или тиме што су тутси клали хуту. Природно, 1990-1991. г. све се поновило. Професионални ратници-тутси су приредили грандиозни покољ хуту, али пошто је хуту било неупоредиво више, тутси су изгубили и стотине хиљада је побегло у суседне земље. За пола године је погинули 1,5 милион људи! Сво акумулирано национално богатство је уништено, све новчане резерве Руанде се прелиле у западне банке. Привреда земље је уништена. По захтевима ММФ-а нова влада Руанде је ликвидирала  штедно-кредитне задруге у земљи (као «социјалистичке»), што је повукло за собом масовно уништвање фармера, и замрзнуло набавне цене кафе на нивоу кризне 1989. г. (иако је цена живота у Руанди прекомерно порасла, и цена кафе је на светском тржишту такође приметно порасла). Као резултат тога фармери су масовно уништени (само 1992. г. они су у очајању исекли 300 хиљада стабала кафе), а њихову земљу су купиле ТНК. Спољни дуг Руанде тих година је порастао са 150,3 милиона долара САД на 804 милиона! Данас је Руанда земља, која нема никакве перспективе и која ради искључиво за то, да плати камате на дугове.

Није мање импресивно било ни ММФ-ово уништаљвање привреде Сомалије. Сомалији је била потребна финансијска инфузија због трошкова, везаних за изгубљени сомалијско-етиопијски рат. ММФ је одобрио кредит под условима спровођења политике «строге економије», куповину по дампинговим ценама америчких житарица и девалвацију сомалијског шилинга. То је уништило традиционалане везе међу два главна сектора сомалијске привреде: «номадске привреде» (сточара) и «неномадске привреде» (земљорадницима и грађанима). Девалвација је довела до наглог поскупљења цена горива и ђубрива, а дампинг америчких житарица је учинио непрофитабилним узгајање житарица. Сељаци су били моментално уништени. Они нису моглу купити робу у градовима, што је уништило грађане. Они са своје стране, нису могли купити месо код сточара – и сточари су били прунуђени да покољу стада, пошто нису имали новца за њихово држање. Привреда земње је пропала.

Осим тога, по захтевима ММФ-а су затворена државна имања (која су постојала углавном у зонама наводњаване земљорадње), што је лишило државу главног (осим пореза) извора прихода. А то је, са своје стране, уништило државне социјалне медицинске и образовне програме. Држава није могла платити плату државним службеницима, што је повукло за собом и распад државног апарата, а затим и грађански рат, који је однео приближно 60 хиљада живота.

Огромну штету ММФ је нанео Мексику. Мексико је до 80-их година XX в. био једна од најразвијенијих земаља Латинске Амеерике. При том је Мексико био класична земља државног капитализма. Међутим развој Мексика је у значајној мери зависио од нафте. Зато је катастрофалан пад цена нафте 80-их г. нанео земљи снажан удар. Мексико је добио од ММФ-а велике кредите за грандиозне програме (за извршење «новог технолошког трзаја») – али није могао вратити те кредите. Земља је прогласила банкрот, и ММФ је ставио под своју контролу привреду Мексика. Према наметнутом «плану Бејкера» земљи су биле укинуте све протекционистичке мере, које су штитиле унутрашње тржиште и домаћe произвођаче, уводећи слободу кретање капитала (и из земље је у САД исцурило 45 милијарди долара), почела је глобална приватизација.
Посебно су бурно те реформе прошле за време председниак Карлоса Салинаса де Гортарија крајем 80-их – почетка 90-их г. Реформе које су тада прошле почели су тада називати «салинастројка» (по аналогији са горбачовском «перестројком»), а ММФ је прогласио «мексичко економско чудо» које је он створио. У Мексико је покуљао амерички капитал. Само 1991 – 1993. г. у Мексико је стигло око 100 милијарди долара америчких инвестиција.

Али истовремено у земљи је харала инфлација, и расли су сиромаштво и незапосленост (1986. г. потпуно незапослених је било око 18% економски активног становништва, а делимично незапослнених више од 40%), увоз северноамеричке робе (до 50 милијарди долара 1993. г.) уништио је домаће произвођаче, олакшице, које су имале ТНК, оставиле су мексички буџет без огромних прихода од пореза. И 1994. г. избија позната мексичка економска криза. «Салинастројка» је пропала. 20 хиљада предузећа је уништено, 700 хиљада људи је остало без посла, 2 милиона ситних приватних предузетника је изјавило, да се налази на граници банкротства.

ММФ и Вашингтон су одобрили Мексику нове кредите укупно 53 милијарде долара. При том су од Мексика захтевали продубљивање неолибералних реформи, који су одобравање изванредних олакшица америчких корпорација и ступање у НАФТА (Северноамеричку зону слободне трговине). После ступања Мексика у НАФТА доходци мексичких радника моментално су се смањили за 26%. У држави Чапас почиње устанак сапатиста.

Главне финансијске инфузије су биле усмерене у «макиладори» – ланац фабрика, изграђених дуж мексичко-северноамеричке границе. Те фабрике су вантериторијалне, на њима је забрањено стварање синдиката, радници добијају новац, фабрике не плаћају порезе у мексичку државну благајну. Штета, коју су причинили Мексику «макиладори», процењује се приближно на 14,5 – 16,5 милијарди долара годишње. Услед тога Мексико је постао чврсто везан за САД и ММФ, 24% становништва живи на граници гладне смрти и још 50% – у условима сиромаштва, чага у Мексику није било чак ни за време диктатуре Порфиријо Дијаса крајем XIX – и почетком XX в.

Можемо навести много аналогних примера. Рецимо, пример Индонезије, где је режим Сухарта последњих 8 година свога постојања безусловно извршио све препоруке ММФ-а. То се завршило економским банкротом, масовним бекством капитала у САД, падом Сухарта, етничким и религиозним сукобима, у којима је погинуло од 8 до 10 хиљада људи.

Можемо подсетити на Бразил, где је последњих 5 година владавине војног режима привреду земље контролисао ММФ (под изговором контроле над отплатом гигантског спољног дуга; његова исплата је достигла 30-40% од вредности бразилског извоза!). 1983-1984. г. ММФ је наметнуо војном режиму план «шок терапије», међутим то се завршило појавом масовног отпора «шоку» у земљи, кампањом грађанске непослушности и масовним саботажама у предузећима, што је довело до пада војног режима 1985. г.

Зато је неприхватање «реформи ММФ-а» за време председника познатог левог радикалног социолога и економисте Фернанда Кардоза омогућило да стабилизује привреду Бразила и нагло за 5 милиона људи смањи број сиромаха у земљи.

Можемо подсетити на «шок терапују ММФ-а» у Перуу за време диктуре Фухимора. Као резултат те «терапије» у Перуу је изгубило посао 12 милиона људи, 15 милиона се нашло у сиромаштву, а сама замља је изгубила шансу да пређе у категорију индустријско-аграрне земље.

У Екватору је «шок терапија ММФ-а» довела до покушаја увођења долара САД као националне валуте, што је изазвало тотално уништења еквадотаца, стихијски бунт и пад владе.

Последице «шок терапије» у Русији су добро познате.

Створено по рецептима ММФ-а «аргентинко економско чудо», чији се отац звао Доминго Кавалдо, такође је пропало са објавом фактичког дифолта, масовним бонтовима гладних и погромима и честим сменама влада. Бунтови гладних и погроми у Аргентини су већ били на крају прве етапе «шок терапије» 1989. г. а затим и 1996. г. (што је и довело до прве оставке Д. Каваља). Треба истаћи, да су бунтови гладних десили 1989. г. први пут у целој историји независне Аргентине. Економска криза у Аргентини је трајала у најмању руку 4 године, спољни дуг 138 милијарди долара такође није настао јуче. Као новина се показало само замрзавање депозита становништва и одлука да се спољни дуг исплаћује из средстава пензиних фондова (а пензионерима, у складу с тим, не исплаћивати пензиије).

Кавало, који је деловао по рецептима ММФ-а, привукао је у Аргентину 40 милијарди долара, 28% аргентинске привреде су купиле америчке корпорације. Али услови, на којима је тај новац дошао у Аргентуну, су били за земљу рушилачки: инвеститорима су гарантоване невероватне пореске олакшице – ослобођење од пореза на 25, 15, 10 година или потпуно ослобођење од пореза на 5 година са следећим 10-годишњним периодом 80-процентних олакшица. Као резултат тога, на 40 милијарди долара, уложених у привреду земље, добили су у најмању руку 280 милијарди долара профита, неометано извезених из Аргентине – па тај новац се могао уложити у националну привреду (то је двоструко више него цео спољни дуг Аргентине). Тако је Аргентина постала још једана жртва ММФ-а.
Јануара 2002.

Мишел Косудовски: Kако је ММФ уништио Jугославију

Аутор превода: Пајо Илић
pajo.ilic@gmail.com

Мишел Косудовски: КАКО ЈЕ ММФ УНИШТИО ЈУГОСЛАВИЈУ

Преузми текст:
Мишел Косудовски: Kако је ММФ уништио Jугославију

Мишел Косудовски

Макроекономске «реформе», наметниуте Београду од стране спољних кредитора које почињу крајем 1980-их година, биле су темељно координисане са натовским војним и тајним субверзивним операцијама. Као резултат убиствене «економске терапије» југословенска привреда је постала у потпуности разорена и доведена до банкротства.
На Косову су економске реформе допринеле појачавању међунационалних непријатељстава и изазвали узајамне сукобе албанског и српског становништва, самим тим ослабивши и учинивши неспособним за живот како једне, тако и друге. Смишљена манипулација тржишним снагама уништила је економску активност и целокупан живот народа, ствoрили ситуацију социјалног очајања и безизлаза. Паралелно са уништавањем Федеративне Југославије сличне економске реформе су под патронатом ММФ-а биле неметнуте Албанији – са разорним, рушилачким социјално-економским последицама и за њих такође.
У време када наоружани до зуба америчка и натовска војска силом намећу «мир» у Босни, штампа и политичари сликовито описују западну интервенцију у бившој Југославији као тобоже племениту, у вези са агонијом «комунистичког» режима, одговори на планула етничка чишћења и кршења људских права. Делујући у току Дејтонског (новембра 1995. године) мировног споразума, Запад је свом снагом страсно тежио да прикажу у лепшем светлу «портрет јужних словена» покушавајући тада постићи успех у раду на стварању новопечених «суверених независних» држава.

Држећи се наметнутих му пристрасних стереотипа, западно јавно мнење се нашло у ропству заблуда. Према раширеном гледишту, тежак положај на Балкану је резултат «агресивног национализма», неизбежне последице дубокух етничких и религиозних противуречија, чији корени сежу у дубину векова. Коментатори се такође позивају на «борбу за лидерство на Балкану» и на супарништво појединих политичара, као на објашњење конфликата који су се одиграли. Као резултат економских и социјалних узрока конфликта губе се у гомилама необјективних представа и непоузданих анализа. И давно је већ заборављена дубока економска криза, која је претходила грађанском рату.

Стратешки интереси Немачке и САД, који су лежали у основи процеса распада Југославије, остају непримећени, исто као и улога спољних кредитора и међународних финансијских институција. У представама глобалних медија, западне држава не сносе одговорност за осиромашење и уништавање нација од 24 милиона људи. Али, доминантне у светском финансијском систему и које раде за вољу својих националних и колективних стратешких интереса, западне владе бациле су југословенску привреду на кољена и изазвале сурове етничке и социјалне конфликте. Сада je настало низ ратом разорених држава – наследница Југославије које осећају «бригу милосрђа» међународне финансијске заједнице. Без обзира на то што је свет сконцентрисао своју пажњу на ратна дејства и на прекид ватре, међународне финансијске институције се баве наплатом спољног дуга бивше Југославије од држава, које су остале после ње, претворивши Балкан у зону, безбедну за слободно предузетништво. Истовремено са мирним довођењем у ред Босне подржаним натовским бајонетима, Запад је обнародовао програм «реконструкције» који спушта суверенитет те исцрпљене земље до нивоа, нeвиђеног у Европи од краја Другог светског рата. То је у значајном степену постигнуто претварањем Босне у подељену територију, која се налази под војном окупацијом НАТО-а и којом управља западна администрација.

Неоколонијална Босна

Ослањајући се на Дејтонски споразум, који је створио босански «устав», САД и Европска Унија успостављају потпуно савршену колоонијалну власт у Босни. На њеном челу је именован Високи представик: Карл Билт, бивши шведски премијер, и представник Европске Уније у мировним преговорима за Босну. Билт је имао потпуно сву извршну власт у свим грађанским (цивилним) пословима, са правом да дели оставке владама како Босанске Федерације, тако и Републике Српске. Да би ставио тачку на «i», у тексту споразума детаљно се објашњава, да је «Високи представник највиша власт у праву у свему што се тиче интерпретације споразума». Он ће радити заједно са Врховном војном командом IFOR-а, исто, као и са кредиторима и финансијским донаторима. Савет Безбедности ОУН такође је поставио «специјалног опуномоћеника» при Врховном представнику за управљање међународном цивилном полицијом. За њега је постављен ирски полицијски чиновник Питер Фицџералд, са претходним искуством у полицијскиј служби ОУН у Намибији, Салвадору и Камбоџи. Он врши контролу над приближно 1700 полицајаца из 15 земаља. Полиција је послата у Босну после петнаестодневног програма обуке у Загребу.

Нови устав преноси узде државне власти у економској политици бретон-вудским институцијама чије је седиште у Лондону у Европској банци за реконструкцију и развој (ЕБРР). Међународни монетарни фонд је овлаштен да постави првог директора босанске Централне банке, који, као и Високи представник, «не мора бити грађанин Босне и Херцеговине или суседних држава». Под туторством ММФ-а Централној банци неће бити дозвољено функционисање као Државној банци: «У току првих шест година… биће јој дозвољено кредитирање посредством емисије новца, испуњавање функције ковнице новца». Босни такође неће бити дозвољено ни да има своју сопствену валуту (пуштање у оптицај папирног новца само под условом потпуног спољног монетарног покрића), ни да мобилише унутрашње финансијске ресурсе. Способност самофинансирања реконструкције земље посредством независне монетарне политике ограничена је од самог почетка. Без обзира на то, што се Централна банка налазила у надлежностии ММФ-а, Европском банком за реконструкцију и развој (ЕБРР) руководи Комисија за државне корпорације, која контролише операције свих корпорација «јавног сектора», укључујући енергетику, водоснабдевање, поштанске услуге, телекомуникације и транспорт. Председник ЕБРР поставља председника комисије и руководи реконструкцијом «јавног сектора», што подразумева, пре свега, распродају по ценама испод производне вредности државних које се налазе у колективном власништву актива, а такође и куповину инвестиционих фондова. Западни кредитори, су очигледно створили ЕБРР, «да би придали тачне политичке оквире кредитно-финансијској политици».

Без обзира на то што Запад труби о својој подршци демократији, садашња политичка власт у Босни је сконцентрисана у рукама паралелној босанској националној влади, извршна места, на којима се налазе лица, која немају босанско држављанство. Западни кредитори ставили су своје интересе у основе босанског устава, који су управо они у журби написали. Они су то учинили без учешћа уставне скупштине, без консултација са организацијама босанских грађана и не предвидевши механизме за исправљање тог «устава». Њихови планови «обнове» Босне чине се више прикладни за грамзиве кредиторе, него за задовољавање чак и елементарних потреба босанаца.
Зашто и не би? Јер неоколонизација Босне је логична кулминација дуготрајних настојања Запада на уништвању југословенског експеримента на развоју «тржишниг социјализма» и «радничког самоуправљања», са циљем њихове замене диктатом «слободног тржишта».

Суштина ствари се расветљава

Вишенационална Социјалистичка Федеративна Република Југославија била је регионалне индустријска држава са успешном привредом. У току две деценије, које су претходиле 1980-им годинама, годишњи раст БДП износио је у просеку 6,1%, медицинске услуге су биле бесплатне, ниво писмености је надмашивао 91% и животни век је био 72 године. Али после деценије западне економске помоћи и пет година распада, ратова, бојкота и ембарга, привреда република бивше Југославије је неспособна за живот, а њен индустријки сектор је уништен. Југословенски распад је био изазван између осталог и америчким махинацијама. Без обзира на неприкључење Београда и његових широких трговинских односа са Европском економском заједницом и САД, влада Регана је изабрала за своју мету југословенску привреду. То се одражава у Директиви Савета националне безбедности 1984. године (NSDD 133) под називом «Политика Сједињених Држава према Југославију» са ознаком «строго поверљиво». Њена непотпуна, цензури подвргнута верзија, са које је скинута тајна 1990. године, у заначајној мери изгледа заснована на директиви NSDD 54 за Источну Европу, која је развијена 1982. године. Последња се брани све више «која проширује настојања у покретању «тихе револуције», која има за циљ свргавање комунистичких влада и партија», за реинтеграцију земаља Источне Европе у тржишну привреду. САД су се прије прикључиле другим међунардним кредиторима Београда у наметању прве етапе макроеконимских реформи 1980-е године, мало пре смрти маршала Тита. Под покровитељством ММФ-а програми отада поступно настављају уништавање индустријског сектора и постепено демонтирање југословенске државе «општег благостања». Споразуми о реконструкцији су увећали спољни дуг и осигурали мандат за девалвацију југословенске валите, што је јако ударило на животни стандард југословена. Та почетна рунда реконструкције је положена у његовој основи. Током 1980-их година ММФ је периодично прописивао даље дозе своје горке «економске терапије», онда када је југословенска привреда споро падала у кому, индустријска производња се срозала до 10-процентног пада до 1990. године – са свим предсказаним социјалним последицама.

Марковић иде да покорно моли у Вашингтон

У јесен 1989-е године, управо пред пад Берлинкског зида, југословенски федерални премијер Марковић срео се у Вашингтону са председником САД Џорџом Бушом – старијим ради завршетка преговора односно новог пакета финансијске помоћи. У замену за помоћ Југославији су се сложили за још шире «економске реформе» укључујући и нову девалвацију своје валуте, даље замрзавање плата, нагло смањење државних трошкова и ликвидацију компанија, које се налазе у колективној својини и којима управљају радници. Београдска номенклатура је помоћу саветника са Запада припремила основу за мисију премијера, извршивши унапред многе од захтеваних реформи, укључујући и либерализацију законодавства за иностране инвестиције. «Шок терапија» почиње у јануару 1990. године. Без обзора на то, што је инфлација брзо прогутала дохотке људи, ММФ је наложио замрзавање плата на нивоу средине новембра 1989. године. Цене су наставиле непрекидно расти, а реално зарађена плата се смањила за 41% у првих шест месеци 1990. године. ММФ је такође управљао југословенском Централном банком. Његова чврста монетарна политика нанела је још већу штету способности Федералне Југославије да финансира своје економске и социјалне програме. Државни приходи који су намењени за отплату републикама и аутономним покрајинама, отишли су уместо тога на отплату југословенског дуга Париском и Лондонском клубу. Републике су у значајној мери биле препуштене саме себи. Одједном су реформатори приредили коначан банкрот федералне финансијске структуре Југославије и ненели смртни удар по федералним политичким институцијама. Пререзавши финаснијски артерију између Београда и република, «реформе» су долиле уље на ватру сепаратистичких тенденција, које су се и без тога потхрањивале како економским факторима, тако и eтничким различитостима, што је стварно предодредило распад Југославије. Буџетска криза коју је изазвао ММФ је створила привреду «свршеног чина» која је прокрчила пут ка формалном отцепљењу Хрватске и Словеније у јуну 1991. године.

Опустошени «невидљивом руком»

Реформе, које су кредитори наметнули Београду, нанеле су такође удар у саму срж југословенског система колективних самоупавних предузећа. Како је приметио један посматрач, «циљ се састојао у томе, да се југословенска привреда подвргне масовној приватизацији и демонтира «јавни сектор». Бирократија Комунистичке партије (углавном представници армије и државне безбедности) после дугих дебата изразили су своју политичку и економску подршку спровођеним реформама на условима ликвидације социјалних гаранција југословенских радника». То је био предлог, од кога очајник Југославија није могла одустати. Научена од западних правника и консултаната, Марковићева влада је донела закон, који је принудио «платежно неспособна» предузећа на банкротство или ликвидацију. Према новом закону, у случају неплаћања рачуна у току 30 дана узастопно или у току 30 дана у оквиру 45-одневног периода, влада би иницирала процедуру банкротства предузећа у току следећих 15 дана. Напад на самоуправну привреду такође је укључивао и ново законодавство о банкама, припремљено зато, да би изазвало ликвидацију «Уједињених банака», које се налазе у колективној својини.
У току две године више од половине банка у земљи је нестало, будући да су замењене новопеченим «независним комерцијалним институцијама». Те промене у правној сфери у комбинацији са чврстом монетрном политиком ММФ-а у погледу индустрије и отварања привреде за страну конкуренцију убрзале су индустријки пад.
Од 1989. до септембра 1990. године банкротирало је више од хиљаду компанија.

До 1990. године показатељ БДП је опао за 7,5%. 1991. године БДП се смањио још за 15%, док се обим индустријске производње смањио за 21%. Пакет мера ММФ-а, неоспорно је убрзао банкротство великог дела добро развијене тешке индустрије Југославије. Друга колективна предузећа преживела су само зато, што су прекинула исплату плата радницима. Више од пола милиона радника, сви и даље на платним списковима предузећа, нису добили редовну плату до краја 1990. године. Без обзира на то, били су још срећници. До септембра 1990. године приближно 600 хиљада југословена је већ изгубило своје радно место, и то је био само почетак. По директивама Светске банке још 2435 индустријских предузећа, укључујући део најкрупнијих у земљи, било је одређено за ликвидацију, 1,3 милиона радника који су радили у њима – половина преостале радне снаге у индустрији била је «сувишна». Наступила је 1991. година, реална плата налазила се у слободном паду, социјални програми били су обустављени, незапосленост је стрмоглаво расла. Распад индустријске привреде био је процес, који је заустављао дах по својим размерама и суровости. Његов социјални и политички утицај, тешко процењив квантитативно, био је ужасавајући. «Народ јадикује», – како се изразио аристократски лондонски «Фајненшл тајмс».
Југословенски председник Борислав Јовић је мање иронично упозорио, да су реформе «јако и неповољно утицале на друштевену ситуацију у целини… Грађани су изгубили веру у државу и њене институције… Даља продубљена економска криза и раст социјалних напетости битно је погоршала друштвено-политичку ситуацију и друштвену безбедност».

Политичка економија распада

Део југословена политички се ујединио за последњу битку осуђених на пропаст, да би спречили разарање њихове привреде и државе. Како је утврдио један посматрач, «отпор радника савладао је етничке баријере, када се срби, хрвати, босанци, словенци мобилишу раме уз раме уставши са својим друговима – радницима». Међутим до тог момента економско супарништво је већ појачало напетости у односима република – како међусобно, тако и са централном влашћу. Србија је у потпуности одбацила план «чврсте економије», и приближно 650 хиљада српских радника устало је против федералне владе, да би добили повишице плата. Друге републике су поступиле на свој начин и изабрале понекад супротан пут. У релативно богатој Словенији, например, лидери сепаратиста, такви, као председник Социјал-демократске партије Јоже Пучник, подржавали су реформе: «Са економске тачке гледишта, ја се могу само сложити са социјално корисним мерама у нашем друштву, таквим, као повећање незапослености или смањивање права радника, зато што су оне потребне за унапређивање процеса економских реформи».

Али у прави час Словенија се прикључила другим републикама, оспоравајући настојања федералне владе на ограничавању њихове економске аутономије. Како хрватски лидер Фрањо Туђман, тако и српски Слободан Милошевић прикључују се словеначким лидерима у супротстсвљању покушајима Федералне Југославије да спроведе радикалне реформе. На вишепартијским изборима 1990. године економска политика је била у центру политичких спорења; за то време сепаратистичке коалиције су уклониле са власти комунисте у Хрватској, Босни и Словенији. У оној истој мери, у којој је економски банкрот заоштрио занос сецесије, са своје стране појачавајући економску кризу. Сарадња република је фактички прекинута.

А са почетком међусобних сукобљених република и привреда, и сама југословенска нација ушла на безизлазном врху. Процес пада се убрзао, када је републиканска бирократија почела хотимично помагати социјално-економске сукобе ради учвршћивања своје сопствене власти: «Републиканска олигархија, код сваког оног који је имао своју визију «националног препорода», уместо тога, да направи избор између правог југословенског тржишта и хиперинфлације, изабрали су рат, који је могао замаскирати истинске узроке економске катастрофе». Истовремена појава оружаних формација верних лидерима сепаратиста, само је убрзала сурвавање у хаос. Те «милиције» су вршиле све више многобројних злодела, не само што су раздвојили народе по етничким обележјима, они су такође разбили и раднички покрет.

Западна помоћ

Драконске мере су удариле темељ за нову колонизацију Балкана. Питање, је ли потребан распад Југославије, првобитно је било предмет дикусија међу западним државама, нарочито Немачком, бившим иницијатор цепања, и Сједињене Државе, које су се бојале да отворе националистичку «Пандорину кутију» и у почетку наводили доказе у корист очувања Југославије. Одмах после убедљиве победе прве Демократске заједнице предвођене Туђманом у Хрватској у мају 1990. године немачки миинстар иностраних послова Ханс-Дитрих Геншер као резултат свакодневних контаката са својим колегом у Загребу дао «сагласност» за отцепљење Храватске, Немачка није била пасивни посматрач цепања Југославије; она је «подстрекавала међународну дипломатију» и извршила притисак на своје западне савезнике са циљема да они признају Словенију и Хрватску. Немачка је имала одрешене руке, «да успостави економску превласт у целој централној Европи», Вашингтоне је са своје стране, изразио подршку «јединству на основу слободе посредством развоја демократије… Државни секретар Бејкер рекао је Туђману и председнику Словеније Милану Кучану, да Сједињене Државе неће одобрити или подржати једнострано отцепљење… али ако ону буду морали изаћи [из састава Југославије], убедиће их да то учине према постигнутом споразуму у току преговора». Уместо тога Словенија, Хрватска, а затим и Босна су увучене у крвави грађански рат против «остатка» Југославије (Србије и Црне Горе) и српских националиста. Тек тада су САД са закашњењем активирале своја дипломатска настојања у Босни, учврстили своје односе са Хрватском и Македонијом и позиционирали се као претенденти на водећу улогу у одређивању економске и политичке будућности региона.

Послератни режим

Сада су западни кредитори обратили своју пажњу на државе наследнице Југославије. Упоредо са проблемом тегобног наслеђа Југославије економски аспекти послератне реконструкције остали су у значајној мери неодређени, али перспективе обнављања младих и независних република чине се мрачним. Спољни дуг Југославије био је брижљиво распоређен и «прикачен» републикама – наследницама, које се сада гуше (свака посебно) у омчи дужничких отплата и споразума о реконструкцији дугова. Земље – донатори и међународне агенције су јединствени у мишљењу, да су прошле макроекономске реформе, предузете на препоруке ММФ-а постигле у пуној мери свој циљ, и стога захтевају даљу «шок терапију» враћање «економског здравља» држава-наследница Југославије. Хрватска и Македоинија су следиле упутства ММФ-а. Оне су закључиле споразуме о пакету кредита да плате свој део југословенског дуга – то је захтевало процес консолидације, започет још програмом банкротства Анте Марковиће. Болно је позната слика затварања фабрика, принудних банкротстава банака и осиромашења… све се брзо враћа у нормалу. Међународни капитал то одобрава. Без обзира на оштру кризу у сфери социјалног осигурања и пустошења своје привреде, македонски министар финансија Љубе Трпевски поносно изјављује за штапму, да «Светска банка и ММФ сврставају Македонију у ред најуспешнијих земаља у погледу текућих прелазних реформи». Шеф мисије међународног монетарног фонда у Македонији Пол Томпсен се слаже са тим. Он је признао, ти «резулати програма стабилизације су импозантни» и дао високу оцену «ефикасној политици плата», коју је усвојила македонска влада. Међутим његови саговорници су додали, да ће бити потребно још више смањити буџет…

Западна интервенција је учинила најозбиљнији насртај на државни суверенитет Босне. Неоколонијална администрација, наметнута Дејтонским споразумом и подржана ватреном моћи НАТО-а, гарантује, да ће будућност Босне бити одређена у Вашингтону, Бону, Бриселу – али само не у Сарајеву.

Реконструкција у колонијалном стилу

Ако је Босни суђено да некада устане из руина рата и избави се од неоколонијализма, за то ће бити потребна сконцентрисана реконструкција. Али, полазећи од искуства новије балканске историје, западна помоћ, вероватно у свему, води Босну у «трећи свет», а не подизању до паритета са европским суседима. Босанска влада прогнозира да ће трошкови реконструкције достићи 47 милијарди САД долара. Западни спонзори су обећали издвојити 3 милијарде долара у виду зајма, међутим засада је дато само 518 милиона. Део тог новца је предвиђен само за финансирање деле локалних градских трошкова војног контигента IFOR-а и још део ће отићи на отплате међународним кредиторима. Нови зајмови ће отићи на отплату старих дугова. Централна банка Холандије дарежљиво је обезбедила «финансијски мост», од 37 милиона долара, да би омогућила Босни да плати своје дугове ММФ-у, без којих јој ММФ неће дати нови новац. Али као у строго одређеном и апсурдном парадоксу, препоручивани зајмови од недавно створеног «хитног прозора ММФ-а» за «земље постконфликта» неће се искористити за послератну реконструкцију. Уместо тога он ће бити пренесен у холандску Централну банку, која је издвојила новац, да би исплатила првобитне дугове ММФ-у. Дуг се акумулира, и само нешто мало новог новца иде на обнову ратом разорене привреде Босне. Док обнову земље приносе као жртву на олтар отплате дугова, западне владе и корпорације показују велики интерес за добијање приступа стратешким природним ресурсима. Са откривањем залиха фосилних угљоводоника у региону подељене Босне између Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске стекла је нови стратешки значај. Документи, који стоје на располагању Хрватској и босанским србима, указују да су залихе угља и нафте откривене на источним падинама Динарске висоравни, које је хрватска армија одузела у борби од српских побуњеника у Крајини, подржана од САД, уочи потписивања Дејтонског споразума Босански чиновници саопштавају, да је основана у Чикагу компанија «Амоко» била међу неколико страних фирми, које су започеле у Босни геолошка истраживања «Значајних» налазишта нафте и деловима Хрватске које су такође били држали срби на другој обали реке Саве, насупрот Тузле, где је смештено седиште штаба Америчке војне зоне. Истраживања су настављена и за време рата, али Светска банка и транснационалне корпорације, које су их спроводиле држали су у незнању локалне органе власти, по свој прилици, зато, да се последњи не би противили њиховим акцијама на освајању потенцијално вредних области. Обузете проблемима отплате дугова и перспектовама контроле над залихама енергената, западне државе су показеле мало интереса за откривање злочина, који су извршени под видом етничких чишћења. 70 хиљада војника НАТО, одређених за «успостављање мира», посветили су своје напоре управљању босанским енклавама у складу са западним економским интересима – уместо да враћају у првобитно стање које је претходило рату, у статус-кво. Делећи међу собом остатке пређашње југословенске привреде, локални лидери и Запад продубљују социјално-етнички раздор у одвојеним деловима бивше Југославије. Та настављена фрагментација Југославије по етничком обележју замењује се са борбом југословена свих националности против нове колонизације њихове Отаџбине.

Шта је овде ново? Како је саркастично приметио један посматрач, сви лидери држава – наследница Југославије тесно сарађују са Западом: «Сви данашњи лидери бивших југословенских република су били функционери комунистичке партије, и сваки је са своје стране тежио да надмаши остале, да би на најбољи начин угодио захтевима Светске банке и ММФ-а, како за добијање преференција за инвестиционе кредите, тако и за стицање битних предности у борби за лидерство».

Неолиберална макроекономска реструктуризација, иза које стоји Запад, помогла је да се уништи Југославија. И ипак, од самог почетка рата 1991 године, светски медији брижњиво избегавају такве оцене и чак у потпуности негирају кључну улогу тих реформи у уништавању југославенске државе. Уместо тога њих су прикључили хору, који је величао «слободно тржиште» као фундамент за обнављање разорене југословенске привреде. Социјалне и политичке последице економске «реконструкције» у Југославији брижљиво су заташкане – да би нас спречили у њиховом разумевању. Уместо тога стручњаци за манипулацију јавним мнењем упорно износе културне, етничке и религиозне разлике као јединствен узрок кризе. У стварности криза је последица дубоког процеса економског и политичког разарања Југославије.
Несумљиво да интерпретација чињеница није само скривала истину, него и спречавала тачно поимање историјских догађаја. На крају крајева, то искривљује истинске узроке социјалног конфликта.

Примењено на бившу Југославију то је искривљивање историјских основа југословенског јединства, солидарности и идентичности. Али таква лажна свест раширена је свуда, где је једино могућ свет затворених фабрика, незапослености и ликвидираних социјалних програма, а «горка економска терапија» је јединствен рецепт за све прилике.
Животи милиона људи на Балкану су угрожени. Макроекономска «реформа» тамо је уништила средства за живот и претворила у подсмех право на рад. Учинила је такве основне људске потребе, као што су храна и стан, недоступним за огроман број људи. Деградирали су културу и национални идентитет. Ради интереса светског капитала границе су биле прекројене, закони преписивани, индустија уништена, финансијски и банкарски системи демонтирани, а социјални програми укинути. Никава алтернатива глобалном капиталу, било то «тржишни социјализам» или «национални» капитализам, убудуће неће имати право да постоје. Али то, што се десило са Југославијом и сада се наставља у њеним слабим државама – наследницама, треба викати далеко преко граница Балкана.

Југославија је пример за сличне економске програме «реструктурирања» не само у земљама у развоју, него и у САД, Канади и Западној Европи. Југословенске реформе су сурови одраз разорног економског модела, доведеног до крајности.