Један критички поглед на текст Љубодрага Симоновића о „крвавим“ парама Новака Ђоковића


Будући да сам због преморених очију затворио коментаре на текст» о разлазу са Дуцијем, прекјуче ми је стигао на мој мејл, мејл једног комунисте, где је одмах почео да ме напада са: „Господине Небојша, Дуци Вас је хранио са донацијама, а ви му узвраћате тако…“ и више пута је додавао „… како не схватате да су национализми зло…!“ итд… итд…

Е, кад ми тако неко нешто ИСКЉУЧИВО каже: „национализми као национализми су зло, сами по себи“, желудац ми се преврне за 360 степени.

И шта ту рећи, нема дијалога са таквим изфанатизованим космополитско-анационалним умовима, јер он није поменуо ни један свој контра аргумент на моје аргументе, не против Дуција као човека, већ против Дуцијевихих ИНТЕЛЕКТУАЛНИХ ставова као јавног ОДГОВОРНОГ интелектуалца, о чему сам у том тексту АРГУМЕНТОВАНО и писао, као и о одређеним Дуцијевим недопустивим ћутањима и неизјашњавањима. Такви су сви изфанатизовани комунистички умови када су такви, ма како им ти аргументовано говорио о неким њиховим ставовима, па им контрираш неким својим супротним мишљењем и аргументацијом, они то доживљавају као лични напад и атак на њих као комунисте, на њих као личности, јер они су, ето… „богом дани да попују шта је добро, а шта зло“, само је довољно детиње неодговорно рећи: „Ура! Ја сам комуниста…! Ја волим цео свет…! Ја желим добро свим људима света…!“

Он потпуно превиђа да сам се ја одрекао Дуцијевих месечних донација од 9.000,00 динара, што ми је једини извор неког прихода био (уз врло малу социјалну новчану помоћ, која се исплаћује само 9 месеци у календарској години), само да бих писао и излагао своје аргументоване ставове, и да ни речју нисам вређао Дуција. Међутим, не… код тоталитарне комунистичке свести нема се право на другачије мишљење, свако другачије мишљење се доживљава као „удар на саму личност комунисте“, „на сам комунизам као идеју“ ма какве аргументе имао против ЊИХОВИХ ИНТЕЛЕКТУАЛНИХ СТАВОВА ИЛИ НЕДОПУСТИВИХ ЋУТАЊА КАО ЈАВНИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА ХУМАНИСТИЧКО-КОМУНИСТИЧКЕ ОРЈЕНТАЦИЈЕ.

Решио сам да коригујем план и да из претходног текста», који је као увод у моје неслагање са Дуцијем базичан за читање, извучем 4-5 тематских делова као текстуалне целине, уз можда нека мала додавања нових мисли, док не одморим очи и припремим најважније текстове о фанатичним уверењима разних србских идеалиста која су фатална не само за њих, они то и не примећују, већ и за масе срба на које делују својим беседништвима или другим видовима јавних наступа. Исто је тако битно и писати о идентитету човека који је јако сложен и компликован, а комунисти га своде И УПРОШЋУЈУ само на индивудеалну грађанску појединачну свест, и класну свест, ту нема места за колективну националну свест, која је узгред органска, јер има историјски континуитет!

Они су се егоцентрично поставили као неки врховни божји арбитри за представу шта је добро, а шта зло, без и да помисле да им нико није дао право на то, већ су га самољубиво сами себи доделили, мислећи самозаљубљиво и халапљиво да су у праву.

Да би се расрбљени срби поново посрбили» треба им у разним аргументованим анализама указати да схвате да не требају да се стиде да буду националисти, већ да се поносе што су Срби-Националисти, којима је историјски гледано национална свест и самосвест давала снагу да се кроз историју боре за своје боље сутра, а не анационално-космополитска свест!

Рекао сам у претходном тексту да сам се задужио 6.000,00 динара да бих могао да пишем у новембру, али стицајем околности почео сам и да продајем неке ствари да бих имао пара за дажбине и да пишем, продао сам телевизор који ми ионако не треба, па има шансе да пишем и у децембру, макар да уплатим за интернет и за најнеопходније дажбине, за струју и телефон, док за кирију (станарина) дугујем већ око 295 €.

Зато, још једном да апелујем, а то важи само за оне малобројне али одабране људе који подржавају моје целокупно досадашње осмогодишње писање, ко жели добровољно да ме донира неким скромним донацијама, ко колико може, може то учинити путем ПостНета на мој мобилни телефон:

062/354 943

, или пак на текући рачун у Интеса банци који се може видети на овој» страници за донације.

Ево, прекјуче ми је преко ПостНета на мобилни стигла једна донација од 1.000,00 динара, а када би било пара да издржим да пишем и у јануару, било би супер, но било како било, макар остао без пара и ичега, писаћу до краја децембра то је сигурно, а док не припремим неке важне теме, из главног првог текста извући ћу тематске блокове следећим редоследом.

Сада ћу поставити тему о Дуцијевом односу према Ђоковићу и Дивцу, за 3-4 дана биће једна нова тема, кратка и сажета, реч је о АВНОЈУ 1943. који није имао кворум да би био правно легитиман, што је веома битно, јер се цео правни систем СФРЈ надовезује на правно нелегитимни АВНОЈ. Затим о Дуцијевом анационализму са одређеним анимозитетом ка националном идентиту као таквом, затим о Титовом награђивању ратног злочинца Курта Валдхајма и Дуцијевом НЕДОПУСТИВОМ неизјашњавању и одређивању према Титу као таквом, као и осталих комуниста такође. Затим, о МАСПОК-у 1971. где су хрвати као народ, а не само као усташе, јасно рекли да не желе више да буду у Југославији, па засебна тему о Титовој тајној плати сво време владања од 1945. до 1979., а после тога биће други текстови.

У кармичком смислу, а они малобројни знају о чему причам, следећа 2-3 месеца су ми најбитнија, у том периоду ћу својим писањем одвезати своју карму, па после тога чак и ако ми буде горе у егзистенцијалном смислу, биће ми боље у суштини, јер душа ће бити ослобођена и растерећена једног великог кармичког дуга и везаности, спремна за нови живот, ма како он тежак био. И оно најбитније, одужићу се нашим великим и храбрим, мудрим Србским Прецима! Без чије жртве ми данас не би ни битисали овако апатични и безвољни за борбу!

Па да почнемо прво са Дуцијевим недопустиво некритичким ставом према Влади Дивцу, када је требао да буде најкритичнији, као председнику ОК Србије који се срамно сложио да се непризната тзв. „држава“ Косово прими у чланство МОК-а, али је зато и ту одлучио да се „покрпи“ Новаком Ђоковићем, да би скренуо пажњу са индиректног брањења Дивца, па онда иде анализа Новакових „крвавих“ пара.

Па да кренемо…

Питања и oдговори – Гост Љубодраг Симоновић Дуци – 13.12.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ово доле је цео транскрипт дијалога измеђе водитеља Оливере Милетовић и Дуција, а тиче се одлуке МОК-а да непризнату државу тзв. „Косово“ прихвати у своје чланство, што је супротно самом статуту МОК-а, који признаје чланство само државама званично признатим у Уједињеним Нацијама. Због драматургије разговора и моје анализе, прво иде Оливерин увод у тему емисије и касније ступа на сцену дијалог између ње и Дуција, па погледајмо то све. Иначе, овај део транскрипта се од целог тока емисије искључиво тиче Дуцијевог става према потезу Дивца као председника Олимпијског Комитета Србије према одлуци МОК-а, ко жели може да провери. Па добро, онда да видимо шта се све каже…

Оливера Милетовић:

„Добро вече поштовани гледаоци, добро дошли у емисију „Питања и одговори“, одмах на почетку вам најављујем ексклузивног госта.

Шта је тема?

Па тема је оно што је обележило протеклу недељу, дакле Међународни Олимпијски Комитет МОК једногласно прихватио је непризнату државу Косово као свог пуноправног члана, чији ће спортисти наступати 2016. године у Рију. Председник МОК-а, да се подсетимо Томас Бах, захвалио се Дивцу председнику Олимпијског Комитета Србије, који није ни присуствовао тој седници, што је, па цитирам: „индивидуалне интересе ставио изнад интереса спортиста Косова“.

Председник Олимпијског комитета Дивац је рекао да, цитирам: „нисмо задовољни, али ми се бавимо спортом, не бавимо се политиком“. Лепо, и онда би смо ми могли да га упитамо, а када је цепао шаховницу, да ли је то била политика или је био спорт? И када је 1999. рекао да је Милошевић крив за све што нам се дешавало, укључујући бомбардовање, да ли је то политика? Па, предизборна кампања Бориса Тадића у којој је активно учествовао, да ли је то политика? Па, покушај куповине „Књаза Милоша“, за име, у име заправо америчких интереса, да ли је то политика? И уопште та крилатица: „спорт нема везе са политиком“ је нешто што објективно вређа интелигенцију сваког нормалног човека. Е, сад, ко је наш гост… Дивац неће бити тема, ако вас интересује шта мој гост мисли о Дивцу, то можете наћи на Ју Тјубу» ево за дан-два, 11.000 уплива, а тај разговор смо водили пре нешто више од 7 година;- Дуци о Дивцу, Дуци о Косову.

Е, пре него што вам представим госта, а већ сам на неки начин открила његов идентитет, морам да кажем, да је наш вечерашњи гост магистар правних наука, доктор филозофије, да је објавио неколико књига, да су многе преведене на енглески, руски, на неколико страних језика. Иначе, да… он је спортиста, 109 утакмица одиграо за кошаркашку репрезентацију Југославије, освојио златну медаљу на Светском првенству у Љубљани 1970. Играо је 7 пута за најбољу селекцију Европе. Био је учесник олимпијских игара у Минхену 1972. године. У знак протеста, због заташкавања допинг афере са Порториком напустио је игре, након чега је избачен из репрезентације. То говорим због наших млађих гледалаца, неки од њих то не знају, а знам да су верни гледаоци ове емисије, а наравно највећи број вас то зна… Љубодраг Дуци Симоновић: „Добро вече, и добро нам дошли“.

Љубодраг Дуци Симоновић:

„Добро вече, и боље вас нашао Оливера.“

Оливера Милетовић:

Ја се извињавам што сам почела са Дивцем, јер знам да он није наша тема, и да просто ствари морамо ставити у шири контекст, али, рецимо да је то мој темперамент па нисам могла да издржим. И шта кажете, Дуци неће да (03:17)… имамо пола сата разговора, после тога гледамо ваш филм „Олимпијски пламен“ који је пре 15 година настао. И то јесте проблем када ви видите оно што ће неки видети за 10-15 година, а једна од тих прича су управо те чувене олимпијске игре, спорт, и ево чувени Дивац кога поменух као парадигму једне моралне катастрофе која нас је задесила. С тим у вези морам да Кажем, Чавић, и нећу више дужити, да Чавић коме је уништена спортска каријера, коме је одузета златна медаља због оне мајце „Косово је Србија!». Али можда има неке божанске правде да ћемо њега памтити управо због тога: „Косово је Србија!“ Као што ћемо Дивца памтити управо због овог његовог ћутања.

Е, сад изволите…“

Дуци Симоновић (00:04:05 – 00:06:49):

Оливера, Дивац није ту говорио у своје лично име, он је говорио као председник Олимпијског комитета Србије. То је значи питање државне институције једне, која заправо треба да следи политику државног врха, односно званичну политику наше земље. Ако је званична политика да се не призна Косово као држава, онда он никада у својству председника Олимпијског комитета Србије, значи он је могао лично да има свој став, ко што је Чавић имао за Косово у своје време. Међутим, он је имао, кажем, као представник Олимпијског комитета. И то није могао да донесе без сагласности људи који су у Олимпијском комитету, као и оних који заправао контролишу Олимпијски комитет. Хоћу да кажем, овај, ту се иза брда, по мени, ваљају ствари које су јако лоше за нашу земљу, и мислим да Дивац никада не би донео такву одлуку у име Олимпијског комитета Србије, да није имао прећутну или експлицитну подршку одређених структура које практично владају нашом земљом.

То је мој став. То је мој став. Ја сматрам Оливера да је то начин стварања атмосфере да Србија призна Косово као независну државу, да би ушла у Европску Унију, да је то део стратегије, овај, и да је он у том контексту деловао, да је у том контексту деловао.

Иначе, што се тиче тезе да спорт мема везе са политиком, као што сте и сами добро рекли, то је једна флоскула, једна лаж која се понавља од када је створен олимпијски комитет уопште, организовани спорт у модерном добу. И овде се не ради уопште о интересу спортиста. Да се ради о интересу спортиста, они су могли под заставом Србије. Значи, спортисти са Космета, могли су под заставом Србије, нико им не брани да, овај, наступају на олимпијским играма. Или, коначно су могли и под заставом Албаније, они који су за Албанију и такве ствари. Значи, није уопште у питању, нису у питању интереси спортиста. Ово је чисти политички акт. Значи, питање статуса државе одређене, и МОК је прекршио статут који има, да само оне државе које су признате у Уједињеним Нацијама, оне могу да буду чланови олимпијског комитета, односно могу да учествују на олимпијским играма. И мене не изненађује то, јер од Кубертена надаље, као што је у овом филму и дато уосталом, то је све била чиста политика. Од организације олимијских игара уопште, тај врхунски такозвани спорт, то је у чистој функцији политике, односно капитала. И ко говори о томе да се води ту рачуна о интересима спортиста, он или је будала, или је један покварењак. Јел то стварно нормалан човек после свега што се десило, нико нормалан то не може да каже више. Нико нормалан, да спорт нема везе са политиком.“

Оливера Милетовић (00:06:49 – 00:07:11):

„Да, у том контексту сам и споменула Дивца, јасно је мени да је он ту небитна фигура, али кад говоримо сад ко ће по чему бити… мислим запамћен, по неком моралном кредибилитету, сви ми на овај или онај начин, у неком тренутку, можемо да кажемо да учествујемо у томе, не учествујемо у томе, а просто, људи су осетљиви на спортисте, и мислим да…“

Дуци Симоновић (00:07:11 – 00:08:25):

Па знам Оливера, али видите, нико није реаговао од спортиста. Зашто није један Ђоковић реаговао? Зашто није реаговао неко од тих наших врхунских спортиста? Лично, просто да каже да је то срамота. Ако већ су они репрезентативци Србије Оливера, пазите. А не Ана Ивановић и ова Јанковићка сликају се са Билом Клинтоном и ставе то на фејсбук! Слушајте! Са том фашистичком… са тим убицом који нас је бомбардовао, колко је деце умрло од леукемије до сад због те битанге. Хоћу да кажем само колико је то прљаво у ствари. Свако од њих, ја стално говорим о тој тези која је заправо невероватно реална, а то је тамо где су ти паре тамо ти је домовина. Тамо ти је домовина. Пошто они сви имају паре на западу и интересе заправо везане за те банке и за те који их финансирају, од тих тениских турнира до не знам чега другог. И они шаљу паре у те банке, тамо живе, узимају та држављанства, избегавају да плаћају порез код нас итд… Па зар то није чин који говори о томе на којој су они страни.

Значи, питање за мене је како је могао један Дивац да постане председник Олимпијског Комитета, радеђи за запад. А њега је довео Борис Тадић, и сад се одвија цела та прича кога су све ДОС-овци доводили и овај, кога заправо форсирају и дан данас ови који су на власти.“

Сећам се атмосфере која је владала пре горње емисије, на интернету је било велико интересовање, јер је претходно 2-3 дана кружио видео прилог» где је Дуци критиковао Дивца, то су заправо били издвојени исечци са Дуцијевог гостовања на ТВ Палма плус из маја 2006, дакле пре 8 ипо година је то било од ове актуелне емисије, а не 7. година како је Оливера рекла. Имајући у виду ту критику која је за само 2-3 даан имала на Ју Тјубу заиста око 11.000 посета, сви су очекивали Дуцијеву оштру критику Дивца о том срамном потезу саглашавања да се тзв. „Косово“ прими у МОК, с обзиром на тежину тог политичког чина.

Међутим, од тога директно није било ништа, још на самом почетку емисије Оливера је нагласила да тема емисије неће бити Дивац, већ одлука МОК-а да непризнату државу у Уједињеним Нацијама тзв. „Косово“, прими у своје чланство. Али, наравно, било је неизбежно разговарати и о Дивцу, будући да је он део те приче, јер он се као председник ОК Србије срамно сагласио са МОК-ом који је прекршио и свој статут и међународно право, и тако је постао саучесник кршења Устава Србије и пуштања Космета низ воду, све до коначне велеиздаје и формалног признавања Космета од стране садашњих власти, јер то од њих и траже налогодавци и ментори из Европске Уније, зарад уласка Србије у ту накарадну творевину, то је баш сада актуелно.

И шта сад ми овде видимо?

Неуобичајено у односу на критику пре 8 ипо година, и којим епитетима га је тада крстио, Дуци сад све то рационализује, он чак посредно и брани Дивца, има „пуно разумевања“ за њега, раздваја га на 2 особе, и наговештава да се Дивац личност, попут пливача Чавића, можда и не слаже са одлуком Дивца као председника ОК Србије, да се сагласи са одлуком МОК-а, јер ето Дивац као „председник ОК Србије“ је изгледа „одговорна особа“ која само следи „политику државног врха“. Па добро, ако је тако, онда би Дивац „личност“ могао да организује уличне протесте испред скупштине, да Дивац „председник ОК Србије“ да неопозиву оставку због тог срамног чина. Можда му и успе то, мислим Дивцу као „личност“, сигуран сам да ће народ да га подржи ако то та личност организује.

У свему овоме видимо не само Дуцијев морални пад и срозавање, већ и безобразлук, јер тера Новака Ђоковића „да реагује“, као и остале спортисте, „да каже да је то срамота“, а он сам није јасно и гласно рекао да је то срамота што је Дивац урадио као председник ОК Србије?!

Ако ти је до морала, прво ти лафе јасно и гласно кажи „То је срамота!“, и тек онда имаш право да то исто захтеваш од Ђоковића и свих других, не пре тога! То је стварно срамота од Дуција.

Уосталом, Дивац као председник ОК Србије треба да брани опште интересе заједнице, државе Србије, а не као личност, јер да је само личност, да нема и политичку функцију, ко би га ишта питао за било шта, а камо ли за нелегитимно и незаконито признавање тзв. „Косова“ од стране МОК-а, у своје пуноправно чланство.

Јасно је, овде имамо: „Ко с ђаволом тикве сади, о главу му се обијају“, јер кад тад, кад тад… „конобар“ дође да наплати. Дуци је овде наступио као носиоц националне пензије, јер да је јасно и гласно рекао како он то уме: „Па то је срамота! Та битанга…!“ … „Видите како је то прљаво!“, угрозио би кинту, не би га Дивац као политички функционер, и ови из државе, раздвајао на личност и националног пензионера, врло вероватно би му укинуо пензију, јер има моћ функције да то уради, као функционер, а не као личност, „наплатио“ би он и критику из 2006.

Зашто би сад Ђоковић осудио Дивца за тај сраман потез, кад сам Дуци који то тражи од њега није урадио, заправо сада би Ђоковић поводећи се Дуцијевим аршинима могао слично као он да каже:

„Знате шта, ја верујем да се Дивац лично не слаже са пријемом Косова у МОК, међутим, он је као председник ОК Србије морао да следи државну политику“.

И да би све то прикрио, мислећи да наивна маса то неће да примети, тај свој морални пад, Дуци дрско и безобразно скреће пажњу на Новака, јер Новак не може да му ускрати пензију ни као тенисер, ни као личност, и тако ће барем да има сатисфакцију код обожаваоца који му слепо повлађују, без икаквог критичког суда. То срамно скретање пажње са себе, Дуци покушава да „покрива“ не само са Новаком, већ и с тенисеркама Аном Ивановић и Јеленом Јанковић:

Дуци Симоновић (00:07:11 – 00:08:25):

„Па знам Оливера, али видите, нико није реаговао од спортиста. Зашто није један Ђоковић реаговао? Зашто није реаговао неко од тих наших врхунских спортиста? Лично, просто да каже да је то срамота. Ако већ су они репрезентативци Србије Оливера, пазите. А не Ана Ивановић и ова Јанковићка сликају се са Билом Клинтоном и ставе то на фејсбук! Слушајте! Са том фашистичком… са тим убицом који нас је бомбардовао, колко је деце умрло од леукемије до сад због те битанге. Хоћу да кажем само колико је то прљаво у ствари…“

И, ето, своје морално срозавање Дуци покрива скретајући пажњу и на ове две тенисерке, не само на Ђоковића, али погледајмо шта је о њима говорио 2009. године, о том сликању с Клинтоном, то можете видети у следећем прилогу»: „Дуци на ТВ Палма Плус, март 2009.-НАТО бомбардовање“ где га је Оливера питала да прокоментарише сликање Ане Ивановић и Јелене Јанковић са Билом Клинтоном, а Дуци одговара овако…

Дуци Симоновић 00:38:18:

„Па знате шта Оливера, објективно гледано, шта је то произвело? Оне су велику штету нанеле нашем народу. Ја не кажем да су Ана Ивановић и Јелена, како се зове.., Јанковић, да су оне то намерно урадиле, нити да су оне желеле да направе штету. Оне су једноставно биле изманипулисане, а друго, оне су се вероватно водиле неким тим малограђанским разлозима, као то је спорт, рекламе, турнири, паре.. рекламни ти типови, они носе те разноразне чварке, односно те рекламе тих фирми, и то им повећава рејтинг… (00:39:36): „Ја сам 100 пута рекао да млади људи, поготову млади људи, имају право на грешку. То је једна велика грешка, али то не значи да сад те девојке треба да обесимо због тога…„(00:40:59) „Не, хоћу да кажем само, не треба бити престрог према тим девојкама, оне су младе, имају шансе у животу много шта да ураде, али објективно Оливера гледано, имајући у виду који су оне квалитет, да су…“

Овде видимо да је Дуци правилно поступио те 2009. године. Оправдано је критиковао и Ану и Јелену, али није хтео да их сроза и понизи као личности, јер стварно, младима треба увек дати шансу (тада је Ана имала 22., а Јелена 24 године), не треба их у старту жигосати, већ им дати шансу да размисле, да увиде грешке и да их исправе, јер млади су. За разлику од тада, 2014. Дуци их поново жигоше, нема милости, уместо да их пусти на миру кад је већ рекао „да их не требамо обесити због тога„. Али, да би прикрио свој морални пад и срозавање, Дуци невешто скреће пажњу и на њих, што је дубоко некоректно и неморално, јер он би требао да има одговорност за јавну реч и своје изречене ставове, будући да он није било ко, већ за народ „каризматични бунтовник“ и јавна личност чије речи маса упија, интелектуалац који је посвећен мисији истине и правде.

Још каже:

„Значи, питање за мене је како је могао један Дивац да постане председник Олимпијског Комитета, радеђи за запад. А њега је довео Борис Тадић, и сад се одвија цела та прича кога су све ДОС-овци доводили и овај, кога заправо форсирају и дан данас ови који су на власти.“

Мислим… заиста смешно и тотално несувисло питање, јер потпуно је нормално да „човек који је радио за запад“ дође на ту функцију, функцију председника олимпијског комитета Србије, будући да је исти тај запад, ПРЕТХОДНО на власт поставио послушне људе, тог истог Тадића и ДОС, да директно раде за запад и уништавају Србију на свим нивоима. Па кад већ Тадић и тадашњи ДОС раде за запад, од запада пажљиво одабрани за то, неће ваљда они да поставе неког патриоту на ту функцију, већ такође некога ко ће без поговора да извршава све што од главешине на власти тај исти запад изискује. То би питање били сувисло само у случају да ми заиста имамо патриотску власт, која ради само за Србију и заштиту њених највиталнијих интереса, и заиста би тада било чудо да на ту функцију на којој је Дивац сада поставе неког ко ради за запад, већ обрнуто, неког ко ради за Србију и веран јој је. Но, ми знамо да то није тако.

Али добро, покривање моралног пада мора бити разноврсно…

И обратите још један веома индикативан детаљ, као показатељ да се Дуци пре емисије договорио са Оливером да јасно и гласнио не критикује Дивца, тај детаљ Оливериних неопрезних речи сам у горњим цитатима и временски обележио, то је ово подвучено црвеним:

„Ја се извињавам што сам почела са Дивцем, јер знам да он није наша тема, и да просто ствари морамо ставити у шири контекст, али, рецимо да је то мој темперамент па нисам могла да издржим. И шта кажете, Дуци неће да (03:17)… „

И, сад, проблематично је ово Оливерино неопрезно истрчавање: „И шта кажете, Дуци неће да…“, јер до тада је Дуци само у поздравном смислу рекао ово: „Добро вече, и боље вас нашао Оливера“, ништа више. Наравно, као што је и уобичајено не само код ове емисије, водитељ и гост обично пре емисије заједнички договоре концепцију емисије, пре њеног почетка уживо.

И шта је сад договорено да Дуци, …неће да: „И шта кажете, Дуци неће да„?

Па да неће да директно критикује Дивца за сраман потез, шта би друго, јер ако га директно и оштро критикује, како само он то уме и зна, врло је вероватно да ће се опростити од кинте, и да је боље због тога да га заобилази ко киша око Крагујевца. Но, добро, да не буде да сам врачара, али преслушајте то сви од почетка, то је заиста више него јасно и индикативно…

А сада обратимо пажњу на Дуцијев текст „Крваве паре Новака Ђоковића»“ где се може сагледти још више Дуцијево морално срозавање, јер иза „силе“ ДОКТРИНАРНИХ аргумената, крије се његово лично незадовољство и став према њему, а суштински, дакле АКТИВНИМ делом свог написаног текста, он дели ионако до зла бога раздељен, подељен и разједињен србски народ, и попут поделе на „четници-партизани“ уводи нову поделу на: „ђокисте и дуцисте„, што се може видети по коментарима на тај текст. Једни бране Ђоковића, други бране Дуција и његове ставове, а коментаре су дали око 90% све млади, делећи се тако у симболичном смислу на нове „четнике и партизане“. Апсурда ради, Дуцијева интенција је да да утиче на младе, да их еманципује, но он сам сече себи грану на којој седи, јер то је толико много било увредљивих коментара ка Дуцију баш од стране младих (које сам наравно обрисао), у смислу:

„Дуци, раније сам те ценио, а сада…“

, па дође псовка и тешка увреда. Знајући Дуција, он је апсолутно знао да ће оваква рекција да буде на његов текст, то је сигурно, то се одмах могло претпоставити, а посета на блогу је енормно, заиста енормно порасла, управо због тих „крвавих пара“. Текст је објављен 01.09.2014., а највећа посета, икада на његовом блогу, била је 09.09.2015., тачно 19.027 посета, од чега је само на текст о крвавим парама било 16.888 клика, односно читања. То је заиста много за Дуцијев блог имајући у виду просек посета пре изласка тог „крвавог“ текста. Ево, и дан данас долазе коментари на тај текст у смислу дељења на „ђокисте“ и „дуцисте“. И он пише такав текст сада када нам је национално јединство у овим најтежим моментима најпотребније! Најпотребније нам је да би се како-тако окупили и изборили да не пропаднемо као нација и егзистенцијално, а посебно јединство младих је потребно, јер Срби су „народ стараца„, и ако разједињујемо младе који су једина шанса за спас Србије, уз помоћ старијих, наравно… онда смо ми већ отписани. Дуци је јавна личност и утицајан интелектуалац, барем на интернету је то изражено, и он мора као такав имати изузетну одговорност за своје текстове, мора бити свестан консеквенци које из тога проистичу, но овим текстом није показао ни минимум одговорности, само се осећа избацивање беса и фрустрације. Али зато уме друге интелектуалце да критикује због њихових неодговорних текстова, што се може видети из његовог наступа на ТВ Палма плус у мају 2006.», када је критиковао Чомског због једног његовог текста о Милошевићу и Србима. Ево шта Дуци каже:

Дуци Симоновић 00:23:37:

„… Ја не могу да говорим о мотивима Чомском, који су мотиви, већ се овде ради о следећем. Сваки човек, сваки интелектуалац кад напише одређени текст, он сноси одговорност за њега. И значи мора да буде свестан које консеквенце из тога проистичу. Како ви можете да предлажњете рецимо одвајање делова, јел то значи, шта значи за србе рецимо то, или хрватима у Босни и Херцеговини. Пазите, он нуди албанцима као националној мањини право да отцепе делове једне земље, и да створе своју и да се уједине са Албанијом….. „

Ево, нема бољег аргумента за његову класичну неодговорност за написани текст, за његово морално срозавање, за неодговорност за увођење нове поделе код Срба на „ђокисте“ и „дуцисте“, од самих његових речи за друге неодговорне интелектуалце, што је у овом тексту јако индикативно и уочљиво за њега самог.

Али погледајмо Дуцијеве аргументе као бит свега, нашта он пуца. Ево једног детаља, прво иде цитат из Дуцијевог текста: „Крваве паре Новака Ђоковића„:

„Новац који „зарађује“ и „поклања“ Новак Ђоковић је крвави новац који су капиталистички зликовци отели од радника и са којим плаћају спортисте-најамнике да „испирају мозак“ потлаченима и стварају од њих покорне идиоте. „Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисeрску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“

Е, Дуци мој Дуци, изгубио си ти терен моралног „ратника“ од када си од „битанги“ на власти које критикујеш, почео да примаш пензију, јер ТЕК њихове су паре крваве, а не Ђоковићеве. Они су плаћени ОД ТИХ ИСТИХ КАПИТАЛИСТА ДА ДИРЕКТНО отимају паре од радника својом партиципацијом у власти, у активној пљачкашкој приватизацији, а не играњем тениса попут Ђоковића.

Лако је критиковати личности, истресати своју фрустрацију на СПОРТСКЕ личности које ти ништа не могу, јер нису на власти нити у политици, као и Ђоковић, можеш да их критикујеш до миле воље и „бити цар“ за масе („Браво Дуци! Једино Дуци критикује Ђоковића!“). Критикуј ти политичаре у Србији који су стварно пљачкали раднике кроз пљачкашку приватизацију, а не Ђоковић играњем тениса, помињи њихова имена, и да су њихове паре „крваве“, далеко „крвавије“ од Ђоковићевих (Динкић, Влаховић, Ђелић, Тадић итд…), јер они су директно утицали на пљачку радника кроз приватизацију и уништавање целе привреде Србије, они су опљачкали радничку класу а не Ђоковић играњем тениса, не кошаркаши играњем кошарке, не ватерполисти играјући ватерполо. Сада Вућић, кога су капиталистичке паре довеле на власт, уништава Србију, зашто не напише текст: „Крваве паре Александра Вучића“? Јер Вучић сада докрајчује започето уништавање Србије, а не Ђоковић играњем тениса. Па може он да напише такав текст, али онда губи кинту, а Ђоковић не може да му је одузме као тенисер, и зато је лако истресати сву фрустрацију на Ђоковића, јер имаће и сатисфакцију својих обожаваоца:

То Дуци, бртаво мајсторе! баш си га закуцао!“

Острвио се на Новака, кријући се иза доктринарних и концептуалних аргумената пљачкашког капитализма, а у Србији има далеко више људи на власти којима су паре заиста крваве, јер су директно плаћени од капиталиста који су их довели на власт (ДОС) да униште и опљачкају Србију, не играњем тениса, већ партиципацијом у Влади Србије, у пљачкашкој приватизацији. Да ли је Новак Ђоковић започео пљачкашку приватизацију и тако директно отео радницима паре? Или су то радила нека друга имена? И сходно томе, чије су паре заиста крваве?

А написавши ово:

„Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисeрску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“

То је стварно изузетно неморално и некоректно, према било ком спортисти, јер то је покушај медијског линчовања Ђоковића и изазивања све веће подели и раздора међу новим четницима и партизанима, између „ђокиста“ и „дуциста“, јер они који су сад против Ђоковића укапираће да Ђоковић играњем тениса даје тзв. „подршку џелатима човечанства“ да је то:

„давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“

Пазите, ово је невероватно слепило и остаршћеност, дакле Ђоковић са својом тениском бртијом, не само што ће се „обрачунатиу с критички-мењалачким умом“ људи, већ том подршком „допринети“ да се чак уништи живот на земљи.

Дуци критикује Чомског да мора бити одговоран за свој текст, а свјим текстом о Ђоковићу сам не показује одговорност, а врло добро зна да ће тај текст изазвати поделу у народу и омладини на „ђокисте“ и „дуцисте“.

Па докле с тим поделама анационални комунисти, докле?

Зар вам није довољна подела на „четнике“ и „партизане“ без које не можете ни да „дишете“?
Јер, заправо таква тоталитарна ИДЕОЛОШКА свест може да опстане само у подељеном БОЛЕСНОМ друштви, на ове, и оне, у здравом не.

Погледајмо сад шта Дуци каже о Ђоковићу и Јелени Јанковић у прилогу: „Дуцијева трибина у дому ученика „Петар Драпшин“- 2008.»

Дуци Симоновић (00:38:17):

„А што се тиче Јелене Јанковић и ових наших спортиста, да вам кажем нешто, у овој ситуацији у којој се налази наша земља, где је све уништено, од привреде до било чега другог, и мени одговара лично кад чујем име наших спортиста: „победили овде, победили онде“ итд… Међутим, кад човек гледа на дужу стазу, знате, кад гледа на дужу стазу, питање је, иста се ствар развија. Значи, ова млада деца уместо да буду људи који су ствараоци, који су научници, добри радници, педагози, професори, људи који су се посветили овој земљи и борби. Уместо то да буде изазаов за ове младе људе, за њих су изазови, ови, који ће бити у тој позицији само дотле док побеђују. Први пут кад тај Новак Ђоковић буде изгубио, али изгубио у смислу да га више нема ту у врху итд… та Јанковићева и шта ја знам, ти исти новинари има да их пљују знате како, катастрофа. Ко Џајића данас, пазите шта пишу о њему, а Џаја легенда, и Џаја шта ја знам…“

И тек сада видимо Дуцијево право лице, дакле 2008. њему је одговарало да чује да су наши спортисти „победили овде, победили онде“, па самим тим било му је пријатно, или ајде да користим његову реч: „одговарати“. Дакле, тада му је одговарало када је и Ђоковић побеђивао, волео је то да види. Тада је тај исти Ђоковић био плаћан од истих капиталиста, као и данас 6 година касније, и тада је зарађивао те исте паре, али тада нису ТЕ ИСТЕ ОД КАПИТАЛИСТА ЗАРАЂЕНЕ ПАРЕ БИЛЕ „КРВАВЕ“, већ тек 6 година касније када је Ђоле постигао досад незабележен успех од неког србском спортисте у историји икада.

Он дакле самим тим нема више моралног права да користи морал као „оружје“ да наружи неког, јер једно прича о истој личности 2008. године, а сасвим друго 2014. године. То морални „ратниче“ једно с другим не иде, то је најблаже речено, хипокризија.

А што се тиче пљувања потпуно је промашио, пљује га он, а не новинари, сада му „не одговарају“ његове победе. Тада 2008 тај исти Ђоковић није давао „подршку џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи…“ „, већ тек 2014. и надаље…

Апсолутно сам сигуран да се неко од те деце из дома „Петар Драпшин“, данас 6-7 година касније после Дуцијевог текста о Ђоковићевим „крвавим“ парама, окренуо против њега. Не сви, али неко да. То је све због Дуцијеве неодговорности које ће све косеквенце да произађу после тог текста, а уме ад критикује Чомског због неодговорности за његов текст.

Ово је тотални морални Дуцијев пад, то је најблаже што се може рећи.
Погледајмо све ово из још једног угла, да видимо да Дуци пуца у парзно, да ратује сам са собом…

Рецимо да се Дуцијев текс о Ђоковићевим „крвавим“ парама преведе на све језике света, да све то прочитају спортисти и да одједном престану да буду спортисти, јер су се под дејством Дуција освестили, да се и Ђоковић одрекне играња тениса, фудбалери фудбала, кошаркаши кошарке.. да једноставно спорт нестане са лица земље у данашњем виду.

Да ли би то значло да би тиме нестао и капитализам?
Наравно да не.

Да ли би тиме значило да капитализам не би имао „алат“ који би му послужио да се обрачуна с критичко-мењалачким умом човека и да уништи живот на Земљи?

Наравно да не, јер људи би се сами, без Ђоковића и спорта, залуђивали уз помоћ велике понуде на виртуелном тржиштуа у виду: филмова, игрица, разних ТВ серија, ТВ фарми, интернета… дајте људима још јефтинији интернет и компјутере, само то, и добићете лудило самозалуђивања» какву монструми нису могли ни да сањају, свако би кројио сам своје лудило..

Међутим, ако би људи у свим земљама где доминира капитализам и где властодршци директно пљачкају раднике финансирани „крвавима“ капиталистичким парама, сменили те режиме, довели патриоте на власт, повезали се међусобно, да ли би тада нестао УНИШТАВАЈУЋИ капитализам?

Наравно да, да.

Ето, врло једноставном анализом се види да Дуци пуца у празно, да само изазива нове поделе у народу, и да је неодговоран КАО ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ (Попут Чомског кога оправдано напада за одређен текст) за објаву текста о Ђоковићевим крвавима парама.

Е, сада, да видимо да ли су још нечије паре крваве. Погледајмо у прилогу: „Дуци на ТВ Јесењин, март 2009.»“ како Дуци самокритички говори о својем прихватању да прима националну пензију…

Мирослав Виславски (00:11:15 – 00:12:09):

„Желим да вас питам господине Симоновићу, у припреми за емисију и у најави, ценећи да је телевизија Јесењин 3 дана најављивала ваше гостовање у својим порукама. Имао сам један велики број контаката са људима који су са одобравањем коментарисали ваше ставове. Ја држим да је отприлике такво расположење и код једног броја интелектуалаца који се ангажују у спортским форумима. Међутим, оно што је индикативно, ретки су, или је мени непознаница, они који су спремни са вама да уђу у такву борбу, за такве принципе и идеале које јавно износите, због којих вас појединци оспоравају, али само бих рекао по поруџбинама, не из властитог уверења.“

Љубодраг Дуци Симоновић (00:12:09 – 00:14:38):

„Мирославе, то је страшна хипокризија, хипокризија која се заснива на томе да људи заправо данас се врло тешко боре да преживе. И, овај, ја сам, сад имам ту неку националну пензију која није мала, и да вам кажем поштено срамота ме што је уопште примам. Да немам, да имам могућности да зарадим на било који начин било какав новац. Значи, живео би са тим новцем.

И стварно делује као хипокризија, опет једна самокритика која није демагошка, барем ја мислим да није. Овај, да човек сада живи од те националне пензије, овај, да штампа књиге, барем покушавам да уштедим неки новац да би то могао да урадим. Овај, а истовремено да критикујем тај спорт, чији сам био део. И, овај, сад сам у потпуно једној другој равни. Тако да, они који би сад мени скренули пажњу на то, били потпуно у праву, знате.

Значи, овде се ради о једном чисто егзистенцијалном моменту, да човек не падне деци на леђа. Друго, с којим правом може да тражи други да му помогне да штампа књиге, ако он сам, значи то што ради, овај, ако сам није у стању да то уради, овај, и да плати цену да тако кажем, јер не пада новац са дуда. Ја сам то зарадио да кажем условно, са својим знојем, и буквално мокрећи, мокрећи у пљујући крв. И знам колико сам, поготову сад с тим угроженим здрављем итд…

Али све једно, знате, принцип треба да буде да сви живимо од свога рада, и кад дођемо у године да живимо од пензије коју смо стекли својим поштеним радом, и да пензија буде толика да човек нормално може да живи, и да има бесплатни систем, овај, здравствени, да може да се лечи од последица које је стеко, радећи. Значи, ја ето преко тог спорта, или на било кој други начин.

Тако, хоћу да кажем да се и сам налазим у једној ситуацији која не оправдава ни мене у ствари, ни те људе, имајући у виду како се ствари развијају. Тако да они који мени замерају, потпуно су у праву. Значи, то је један непринципијелни став, да сам прихватио да имам ту националну пензију, а размишљао сам да ли то да урадим. И да сам имао било какву пензију, или да сам имао могућност да предајем на неком факултерту макар један пут само недељно, знате. Да могу само кирију да платим, да могу само да обезбедим елементарне услове живота, овај, да не тражим кажем од своје деце, од којих су, од троје њих у врло тешкој ситуацији, овај, старији син и његова породица. Тако да без обзира на све то, не желим да имам разумевања, знате за то…“

Затим послушајмо шта Др Мило Ломпар», један србски заиста врховни интелектуалац, говори врло обрaзовно и поучно о разноразним моралистима, заправо о моралистима и морализаторима, да би имали комплетну слику да разграничимо шта је шта, и ко је ко, будући да влада хаос у појмовима и појмологији, као и где је ту Љубодарг Дуци Симоновић

Др Мило Ломпар о Моралистима и моралозаторима» (00:00:00 – 00:06:04):

„Треба разликовати моралисте од морализатора. Морализатори су они људи који све укупности једнога живота и друштвенога кретања своде на морал. Они то преводе у моралне категорије. И врло често се показују да су они у ствари прикривени идеолози. Дакле, када треба интервенисати негде у свету, онда се то врло често зна правдати наизглед моралним аргументима. Али, када неке друге чињенице такође налажу морално деловање одједанпут се проналазе друга врста разлога. То су у ствари прикривени идеолози.

Моралисти су нешто друго. То су људи који су свесни да је живот сувише сложен да бисте га могли подвести под моралне категорије. Да постоје читаве реке које теку, и у којима питање моралности није централно питање. Често се узима као пример однос између тога хоће ли се преживети или не као нешто што ставља моралне категорије ван поља посматрања.

Међутим, по мом осећању ствари, ви морате употребљавати увек исте појмове без обзира на то колико вам они иду у прилог или не. То је оно што одликује интелектуалца, од идеолога, што их међусобно разликује. Дакле, кад сам рекао да морате узимати у обзир исте критеријуме, без обзира колико вам они иду у прилог или не, мислио сам на животне околности. Дакле, морате ризиковати. Употребљавате један критеријум, излажете се једном сасвим предвидљивом деловању против себе, у извесном степену ризикујете. То је нешто што одликује хуманистичку интелигенцију у свим временима.

Наравно да сваки човек по свом индивидуалном осећању ствари одговара на то. Нису сви људи изложени истим притисцима. Нису сви људи, да тако кажем, уцењени на исти начин. Није свака прилика иста. Није ни свака сила којој се супротстављате иста, извесна дакле степенитост у томе свему постоји. И то је нешто о чему треба водити рачуна.

Дакле, моралисти су они који постављају питање о моралу зато што то питање на неки начин задире у суштину друштва. По мом осећању ствари, уколико потпуно оставимо морална питања ван видокруга, ми ћемо завршити у једној врсти дивљаштва. Оно што човека диференцира у односу на друге чињенице укупнога живога света, тако да кажем, управо је присуство духа, и присуствио на неки начин моралних категорија. И ми дакле имамо дужност, уколико желимо да одговоримо том интелектуалном позвању, да указујемо на облике насиља који се непрестано појављују као нешто што упозорва, и онда када ти облици насиља право говорећи нас излажу неком ризику. Дакле, ми не можемо ићи у том смеру другим путем. Осим тога, морална питања су веома важна за структуру једнога друштва. Њих не треба апсолутизовати, не треба их постављати изнад свега, мимо свега, јер све ствари у животу се налазе у извесној међузависности. Али, ако једно друштво, нема никакве моралне критеријуме, као што је практично наше друштво сада тако функционише, онда нема никакве оријентације. Нема никаквог ауторитета. Губи се разлика између оних који знају, и оних који не знају. Губи се разлика између оних који делују у општем интересу, и оних који делују само у личном интересу. То друштво се објективно речено распада. Оно као такво може јако дуго да траје, али живот у њему на известан начин постаје све гори и гори.“

Отуд се мени чини да су морална питања централна питања, да би живот био бољи. Када кажем „бољи“ онда мислим у укупности његових садржаја. Ми сада живимо једну вулгаристичку варијанту једне колоније, што Србија нажалост јесте, која у извесном смислу живот идентификује са матерјалним добрима, то свакако да је пресудно у животу. Поготово би било лицемерно да кажемо да матерјална добра не играју никакву улогу, када толико људи има јако тешке услове живота. И у том смислу, матерјална добра, односно услов опстанка матерјални је пресудан за једнога човека, и једну породицу, па и једну заједницу. Али знате, живот има шири спектар дејства, интелектуалци су позвани, то је њихов позив, они зато служе, иначе нема потребе за интелектуалцима. Ако смо укинули осећање да постоји извесна моралност, онда значи једноставно речено интелектуалци су непотребни. Онда између њих је довољно да постоји само нешто што се везује за практичне и пропагандне потребе.

Мени се чини, и желео сам то и у својим књигама да покажем, да постоји неки озбиљан и важан животни став који ви морате бранити, а да је он у оквиру онога што је хуманистичко и што је праведно, са једном упорношћу која вас излаже извесним ризицима. Ти ризици нису претерано велики, мени се чини да интелектуалци који не желе да плате те ризике, у извесном смислу издају своју основну позицију, свој основни позив. Кад издате свој позив, ви сте у извесном смислу издали себе. А кад издате себе, вама је лако, јер више просто речено не можете ништа ни да учините. Ако препознате да сте ништа, ви онда можете да радите све. Управо морал нас спречава да у себи мислимо на начин да смо ништа.“

Искористићу прво ту Дуцијеву самокритику у вези националне пензије да га критикујем са своје тачке гледишта, као човек из народа, и имајући у виду да он оптужује и оцрњује не само Ђоковића, већ и све врхунске тенисере да су „јаничари“ новог светског поретка, а самим тим и све остале врхунске спортисте. И он је једно време био као ВРХУНСКИ спортиста „јаничар“ Титовог режима, где су се преко спорта сви народи у Југославији замајавали да влада тзв. „братство и јединство“, док је врх КПЈ укључујући и Тита наравно, тихо припремао распад СФРЈ, док су се истовремено југословенски народи хипнотизирали „успесима спортиста“. Наравно, Дуци је временом то схватио као млади спортиста, да је био „јаничар“ Титовог режима, али једно време није био свестан тога. Јаничар, јаничар је само онај који је свестан своје улоге и онога што чини као јаничар, и који је СВЕСНО одлучио да буде јаничар, јер зна шта та улога све изискује.

Тако да је та реч „јаничар“ изузетно некоректна, како за Ђоковића тако и за све врхунске тенисере, јер подразумева свесност чина јаничарства, док када данас видимо све спортисте, не само наше, да почињу да се баве спортом само да би се остварили и доказали као људска бића како су у својим главама замислили као деца, јер док су били мали и они су се кљукали заједно са својим родитељима разним спортским преносима (и тако заволели спорт), тако да спорт доживљавају као терен за самодоказивање и самоостваривање невезано за то шта Дуци прича о спорту, тако да су многи спортисти несвесни Дуцијеве шире и дубље слике шта је заиста спорт, и зато је некоректно оптуживати врхунске тенисере, па и остале спортисте самим тим, за јаничарство капитализму и новом светском поретку, а при том је и Дуци сам једно време био спортски јаничар Титовог режима несвестан тога, као и ови данашњи. Додуше, он се касније освестио. Па чак и када би уз помоћ Дуција све то схватили данашњи спортисти, ја сам уверен да би и поред тога многи спортисти, не да би били „јаничари“ који ће зарадити много пара „служећи капитализму“ да докрајчи и уништи свет, упорно преко спорта желели да се остваре зарад 5 минута славе, па после нек нестану, јер живот обичног човека је до те мере обесмишљен и уништен да се данашњи обичан човек осећа као безвредан кретен, и отуда душа иште макар 5 минута славе, само да буде призната и вољена у оболелом друштву и свету, јер то се само тако догађа, када се обезвреди и уништи смисао бити обичан човек, а нема ништа лепше него бити то, чак и када си врхунски интелектуалац.

Тако да сад у овом делу видимо не самоо Дуцијеву демагогију, већ и хипокризију, јер су му 2008. одговарали успеси наших спортиста, па самим тим и Ђоковића, али 2014. Ђоковић је постао „јаничар“ новог светског поретка, а не спортиста чије је успехе Дуци волео да чује и види 2008. како је говорио на поменутој трибини, а ето Ђоковић је те 2014. године када је изашо текст о његовим „крвавим“ парама, имао више успеха него 2008. Дуци такође, имајући у виду Ломпарово излагање, у овом случају спада у идеологе, а не интелектуалце, што не зависи од фонда интелектуалног знања, већ од моћи над самим собом и да исте моралне критеријуме које примењује на другима примењује и на себи, односно да пре сваког текста има то у виду, ТУ ОДГОВОРНОСТ, јер интелектуалац такође треба да буде морални коректив целог друштва, а не да га дели на „ђокисте“ и „дуцисте“ испољавајући тако само своју фрустрираност и сујету, што показује да „само мисли на себе“ како обично Дуци воли да оптужује националисте, да „само мислиш на себе“ када се забрину за своју судбину. То је рекао у једној емисији мислим баш код Оливере, ако нађем тај детаљ показаћу га.

Има једне ствари коју Дуци није у овој самокритици поменуо, а изузетно је битан фактор, а то је његова крилатица када критикује свеуништавајући капитализам: „паре не смрде„, будући да капиталисти све оправдавају тиме, јер пазите, и на његову прихваћену пензију може се рећи да има дозу крвавости, односно те паре, када имамо у виду да су му ту пензију доделиле управо те ДОС битанге и барабе које он највише критикује, са чињеницом да су баш њихове државне паре крваве, јер они уништавају радничку класу партиципацијом у власти, не Новак Ђоковић играњем тениса. Њих је и финансирао капитализам и нови светски поредак тим „крвавим“ парама које су претходно опљачкане од многих народа и радника, да би их довео на власт у Србији да ДИРЕКТНО, ДИРЕКТНО униште живот у њој, а не Новака Ђоковића играњем тениса. Ти ДОС властодржци су „крвавим“ капиталистичким парама плаћени да то одраде“ од тих истих „крвавих“ пара које непрекидно добијају од капитализма не би ли их одржали на власт, од тих истих капталиста који су нас бомбардовали 1999. и посејали смрт осиромашеним уранијом, па многа данашња деца умиру од леукемије! Тим „крвавим“ парама исплаћују и Дуција као националног пензионера, он је то прихватио, иако баш њих највише критикује, и где су сад ти исти аршини и морални критеријуми како за Ђоковића и остале спортисте, тако и за њега, јер „крваве“ су паре ваљда за све, а не „само“ за неког другог. Друго би било, потпуно друго, да му је пензију доделио Слобин режим који се како-тако одупирао новом светском поретку, а не ДОС режим који је финансиран „крваим“ капиталистичким парама, отетим од радника у многим земљама света.

Ја мислим, то је моје лично мишљење познавајући Дуцијев карактер колико га познајем, да је баш ово највише оптерећивало Дуција приликом прихватања пензије у смислу:

„Како сад да прихватим пензију од ових послушних капиталистичких бараба које критикујем, иако сам је поштеним трудом и знојем као спортиста зарадио, јер тиме компромитујем себе и своја морална начела.“

Знам, знам шта ће сад многи дуцисти рећи и пљувати на мене да сам ђубре, јер Дуцију је доделила пензију држава као држава, а не те битанге које су биле на власти.

Да, наравно, с те тачке гледишта то је тако, и свакако да је Дуци заслужио ту пензију, ту нема спора! Међутим, не може се сад изгубити из вида да су у тој држави тада биле на власти послушне барабе финансиране од капитализма и новог светског поретка да униште Србију у сваком погледу, нису били плаћени да играју тенис и да као тенисетри униште Србију и опљачкају раднике. Не можемо им сад напросто „обрисати“ прошлост и учињено недело тим ДОС битангама и плаћеницима капитализма. Дуци је, по мени, све то имао у виду, и то га је највише гризло по мени, а пресудило је нешто много више, ту је учинио оправдану свесну жртву „моралног ратника“ и моралног кредибилитета, не само да он не пропадне егзистенцијално, што наравно није смео да дозволи, већ су у питању била и његова деца, има их троје, а како је мени својевремено причао управо је његов најстарији син Игор највише трпео због бунтовног имиџа свога оца, не знам како је сада, никако није могао да нађе посао иако је завршио високе школе, „јер је Дуцијев син“ који се бунио против сваког режима.

Пазите, ја сам апсолутно сигуран да би Дуци поступио другачије, да не би прихватио пензију од битанги које критикује да је сам, да није имао 2 жене и троје деце са њима. Сигуран сам да би тада одбио пензију и да би се за своје ставове наставио да се бори једући кромпир и лук, остао би доследан својим моралним начелима. Међутим, Дуци има троје деце из тих бракова, и као одговоран отац морао је да мисли и на њих, не само да не падне на њихов терет, већ и да им парама од пензије помогне да живе као нормални људи, зашто би они испаштали због његовог имиџа бунтовника, има и тога. Барем би се ја тако осећао на његовом месту.

Наравно, да сам ја Дуци, потпуно бих исто учинио, исту моралну жртву као и он, прихватио бих пензију од бараба да пре свега помогнем деци, а људи нека ме критикују, ту цену бих свесно платио, јер зашто би она испаштала због мене, радије бих жртвовао морални кредибилитет интелектуалца, јер ту напросто долазимо на терен онога што је Мило Ломпар објашњавао, и те како исправно објашњавао:

„Осим тога, морална питања су веома важна за структуру једнога друштва. Њих не треба апсолутизовати, не треба их постављати изнад свега, мимо свега, јер све ствари у животу се налазе у извесној међузависности.“

Е, сад долазимо на терен шта Дуци није смео да уради, имајући баш у виду моралност, а не испразно морализирање. Дуци је једним делом, иако је пензију стекао поштеним спортским радом и знојем, мокрећи крва, а поштујући морална начела и због ове СВЕСНЕ ЖРТВЕ прихватањем пензије од ДОС бараба које су финансиране од свеуништавајућег капитализма да униште Србију, изгубио у том домену морални кредибилитет интелектуалца, да попује чије су паре „крваве“, а чије не, јер и њему се може приговорити исто за пензионерске паре, да су „крваве“ У ОДНОСУ НА ТО КО МУ ДАЈЕ ТЕ ПЕНЗИОНЕРСКЕ ПАРЕ, А НЕ ДА ЛИ ЈЕ ТЕ ПЕНЗИОНЕРСКЕ ПАРЕ ЗАСЛУЖИО ИЛИ НЕ. НАДАМ СЕ ДА ЈЕ ТО И ВИШЕ НЕГО ЈАСНО. Јер да му је те паре доделио Милошевић, тај критеријум „крвавости“ не би могао да функционише, будући да се Милошевић као државник одупирао капитализму и новом светском поретку. То наравно не значи да Дуци и даље није поштен као човек, изузимајући његову улогу интелектуалца који се ето користи и двоструким мерилима, једним за друге, а једним за себе, или 2008. Ђоковић тада није био јаничар НСП-а, тада му паре од тих истих капиталиста који су га награђивали нису биле „крваве“, а 2014. напросто су постале „крваве“, и тек тада је напрасно постао и „јаничар“.

Па не може то тако, нема ту морала, већ само испразног морализирања…

Због свега овога требао је да ћути, јер и он зна, да ако су икоме крваве паре за директно отимање пара од радника то су ДОС послушници који су финансирани од капиталиста да опљачкају и униште Србију, а не Ђоковић играњем тениса, а тако је и у свим земљама целог света где су капиталисти финансирали довођење квислинга на власти, да би директно опљачкали тамошње раднике кроз разноразне пљачкашке приватизације, а не да те земље опљачкају и униште спортисти тих земаља играјући тенис, фудбал, кошарку или шта ти ја знам.

Исто је требао да ћути због својих двоструких стандарда, јер 2008. су му одговарали успеси наших спортиста, волео је да чује за то, укључујући и успехе Ђоковића, јер и он је спортиста, али ето исти тај Ђокивић је 2014. „јаничар“ новог светског поретка, као и сви врхунски тенисери.

Не може бре то тако, мора се имати одговорност за своје јавне речи када си јавни интелектуалац, не може сад овако, сад онако. Ето, и ја подлежем критици, јер и те паре с којима је Дуци донирао мене као човек, поштено, али без обзира на то, и те сада моје паре, јер сам их прихватио, те донације, имају дозу „крвавости“, јер то су те исте паре које су ДОС барабе давале њему. Свестан сам ја свега тога, зато ово поштено и истичем, не оправдава ме ни то што сам се одреко тих донација, јер ако сам због те Дуцијеве моралне апсолутизације почео да га критикујем, не могу сад ја да будем чистих рукава, гледано са позиције тих Дуцијевих стандарда о „крвавим“ парама, а у суштини ради се о тој беспотребној апсолутизацији моралних питања у једном друштву, јер ето, ако се на то гледа тако, сви временом прођу кроз то исто сито и решето.

И погледајмо сад, ако идемо тим Дуцијевим аршинима о „крвавим“ парама, онда су и паре тог његовог Тита „крваве“ и те како „крваве“, много „крвавије“ од Ђоковићевих, јер и њему су капиталисти из САД-а предводници новог светског поретка давали паре у виду бесповратних кредита, и кредита са врло малим каматама, и те паре су немерљиво веће него што ће Ђоковић икада зарадиту од тих истих капиталиста који уништавају свет и који су кредитирали Тита, плус Титове паре су били кредит који народи Југославије треба да врате, а не Ђоковићеве милионе зарађене играњем тениса. Те податке са којом укупном сумом су САД и остале капиталистичке земље кредитирале Тита за развој тзв. „социјализма“ и „комунизма“ имате у књизи Пере Симића: „Тито – феномен 20. века“, а све то можете прочитати на овој», овој», овој» и овој» страници, а срж је у овом цитату из те књиге, стр 318.:

„Пред распад Југославије објављено је да су САД и друге водеће западне земље у одржавању Титовог режима укупно уложиле 102 милијарде долара ревалоризованих према паритету америчке валуте из 1988. године. Оријентације ради, тај износ је био готово 3 пута већи од целокупне ратне штете која је Југославији нанета у другом светском рату.“

И ако идемо Дуцијевим тзв. мерилима… Новак рецимо улаже у обданишта као и Тито својевремено, али Титове паре нису „крваве“, јер он је „изграђивао сицијализам“, а Новакове су „крваве“ иако и он издваја за обданишта. То су ти исти капиталисти који су кредитирали Тита и награђивали Новака за победе, али само су Новакове паре „крваве“, не и Титове.

Или погледајмо ово, да би се видело колико је та Дуцијева морална апсолутизација бесмислена и нефункционална на есенцијалном нивоу функционисања живота. Рецимо да Новак финансира операцију неке мале девојчице и тако јој се спаси живот, да ли би и тада те паре које су по Дуцију „крваве“ биле заиста крваве, и да девојчицу треба да вратимо у мртве, јер нећемо ваљда „крвавим“ парама да спашавамо животе мале дечице. Наравно да те паре не би биле крваве, и да би вредело спасити живот тим по Дуцију „крвавим“ парама неки живот прекрасног детета.

Дела чине човека, а не паре, паре дођу и оду, али дела остају.

Тако и остаје Дуцијево дело, његова неодговорност, јер је текстом „Крваве паре Новака Ђоковића“ поделио народ сада на „ђокисте“ и „дуцисте“, а највише млладе, јер мало је то да се срби деле само између четника и партизана. Уведи што више подела међу националистима, јер ту онда царују анационални комунисти који имају аверзију према националном идентитету.

Ја знам, као и други, ја знам да је оно што Дуци прича, свестан сам тога, де је илузорно да се само радујемо победама наших спортиста, ватерполиста, кошаркаша или Ђоковића, јер неће нам те „победе“ донети бољи живот, већ победе које изборимо ми обични грађани и срби одупирући се пљачкашима на власти из своје земље. Али, ради се осрбском националном идентитету и бићу, будући да су Титоисти уз помоћу анациоаналних и анти срба на власти и у институцијама СФРЈ, у потпуности уништили у главам Срба њихов национално-културни идентитет од 1945. – 1990, и понизили га до крајњих граница, то је био прави идентитетни масакр и геноцид, зарад идентитета тзв. „слободног грађанина“, зарад понижења и одрицања од србског колективитета и националног бића. И то се стравично наставило од анти срба ва власти после пада Милошевића, то је тако монструозно, софистицирано и вешто урађено, да је србима, тако пониженим и згаженимк у националном достојанство, остала једино ИЛУЗИЈА, јер и илузија је понекад потребна, до повратка поноса у националном идентитету, јер без илузије настаје ПСИХИЧКИ НЕИЗДРЖИВА ПУКОТИНА У ПСИХИ појединца, као дела колективне националне србске психе, идентитета и Бића. У тим напетим моментима, страх те је и да погледаш у ту психичку покотину, тако понижен и национално осакаћен, и онда ти остаје само то, илузија, и да том неком илузијом попуниш ту стравичну пукотину у психи, у супротном, следи ти слом личности и лудило.

То је исто оно што је он само започео да прича и говори ученицима дома „Петар Драпшин“ у 2008. години. Али он то не може да осети у души, када се ради о пониженом и измасакрираном идентитету у главам Срба, јер он је анационалан и има аверзију према националном идентитету. Не зна он шта је национални идентитет, јер он може само да буде Србин по избору, будући да он у својој фамилији има србске (отац), мађарске (мајка) и немачке крви (баба). Дуци ће увек у души бити и остали југословен, значи идеолошки „националиста“, а не органски.

Ја сам подржавао ту његову тезу да у спорту нема ништа нациналног, што је великим делом тачно, то сам чинио и у том тексту о „крвавим“ Новаковим парама, мада сам то знао да је привремено док се не одлучим за разлаз и да ћу да пишем ово сад што пишем, а поготову о правим и далеко дубљим разлозима него што је његов однос прем Ђоковићу, јер то су само одрази његове острашћене идеолошке личности.

Идемо даље…

Када се ради о тако измасакрираном и пониженом србском националном идентитету, јер су „експерти“ око 70 година радили на томе, тада се такав идентитет хвата за илузију, тада су спорт и Ђоковићеве победе нешто више, као нека „сламка спаса“, нека врста заштите од лудила и потпуног национано-идентитетног краха и слома. И ја се рецимо свесно покривам тим Новаковим победама, не стидим се тога да то признам, зашто би се побогу стидео, јер то радим ПОТПУНО свесно, а не ирационално несвесно, мада знам да ми те његове победе неће помоћи да побољшам егзистенцилајни живот. Но барем свесно покривам ту пукотину у психи, јер боље је и то, него лудило, да се дрогираш или постанеш ноторни алкохоличар, и дакако би се борио да се изборим у животу за победе да свима нама буде егзистенцијално боље, да живимо поштено од свог рада, али како то урадити када у 90% народа влада не само апатија, већ и аутизам према сваком националном симболу и елементу који сачињава тако психички-духовно сложен и дубок идентитет као што је национални, што све спречава и ПАРАЛИШЕ сваког појединца из нације да се било зашта бори. Али опет, добро је да опет како тако и постојимо као нација, барем тих 10-15% срба који су још срби, иако смо у културно-националном идентитету измасакрирани и понижени, али још не и потуно уништени.

Лако је опичити по националном идентитету попут Дуција, само напишеш текст „Крваве паре Новака Ђоковића“ и решио си ствар (ето, глупи Срби не схавтају да им „победе“ Новаак Ђоковића неће поправити егзистенцију), јер у ту „мету“ удара Дуци тим текстом, Ђоковић му је само средство да се позадински опичи по нациоанлном идентитету, јер да је рецимо Типсаревић на месту Ђоковића, текст би био „Крваве паре Јанка Типсаревића“.

Али то срби нису заслужили, ТАЈ СЛОБОДАРСКИ НАРОД са тако ПАЖЉИВО измасакрираним идентитетом првенствено у СФРЈ, где смо репрограмирани у „слободне грађане“ зарад одрицања од колективног националног идентитета, од заједничке национлне историје, културног наслеђа, сећања, свега… Али то је био фатални експеримент, јер данас нема слободних грађана, какви бре слободни грађани, то су сад све зомбирани робови, зомбији који шетају улицам чврсто стегнувши мобилне телефоне у рукама, савремени зомбији свакојаких виртуелних светова и компензација, јер на тржишту је велика понуда: компјутери, мобилни телефони, игрице, филмови, ТВ екран и разне серије, ТВ фарме, ријалити емисије, интернет… несаглдиве су могућности зомбираног самозалуђивања.

И сад је настао нерешиви проблем за комунисте попут Дуција, како уз помоћ зомбија доћи до тако жељеног комунизма?

Никако, до тог комунизма на који мисли Дуци са зомбијима се не може постићи, могуће је само направити технократски комунизам, комунизам зомбија, али није то то, ни по Дуцију, ни по чика Марксу.

Али ето, тражили су, а добили су што нису ни слутили. Анационални и антисрбски титоисти у СФРЈ, уништили су национални колективни идентитет срба, и уместо жељеног „слободног грађанина“, добили су зомбирано недоношче, јер као што то обично бива, експеримент је кренуо непредвидљивим током, бактерије су побегле из епрувете…

Да би вам приближио у којој се агонији налази србска душа, описаћу вам случај са једним дивним човеком кога сада нема међу нама, ради се о Стојану Ненадовићу» творцу оригиналне теорије и пројекта о некредитном новцу, коме сам одржавао и радио сајт у периоду 2008. – 2011. Столе ми се својевремено јавио да му израдим сајт, и договор је направљен, његов сајт је угледао светлост дана. Стојан ме је почетком нашег познанства често звао телефоном, и причали би сатима, углавном сам ја пуштао да он прича, јер био је то јако усамљен човек. Причао ми је о себи… ја сам га активно слушао и повремено нешто питао или прокоментарисао оно о чему би он причао. Стојана није мазио живот, поготову у детињству, све је то оставило доста трага на њему, тако да су га многи искоришћавали, јер Стојан је имао пара не само од пензије, већ и од издавање 2-3 локала који су били део његове куће коју је наследио од мајке. Стојан је иначе предавао у некој школи економију, пре него што је отишао у пензију. Стојан се врло добро разумео у економију, имао је своје оригиналне идеје, и причао ми је да се чак и банкар Бранко Драгаш једном сусрео са њим да попричају о његовом пројекту о некредитном новцу, и по Стојановим речима, Драгаш му је рекао сда је све то уреду и супер, али да смо ми мала земља и да не можемо да спроведемо његов пројекат, јер не можемо се одупрети новом светском поретку, који би био против тога, тако ми је Столе причао.

Ја сам Столету отворио Г-мејл, научио га да рукује с њим, научио сам га да преводи текстове на енглеском језику преко гугл преводиоца, будући да је Стојан посећивао на интернету стране економске форуме, а иначе имао је и одређено солидно знање енглеског.

И, десило се….

Упецаше га скамери из Сенегала. Скамери, то је интернет назив за интернет криминалце и преваранте који наивним људима разним манипулацијама узимају паре.

Будући да је Столе имао сајт, били су неки подаци о њему корисни за обраћање, на њему је била и његова слика. И тако једном приликом јавила му се наводно једна млада чоколада лепотица са једним лепим и нежним писмом и жељом за познанство са Стојаном. Наравно, то су обично мушкарци који пишу та писма, а не жене, но преваранти су преваранти.

Стојан се обрадовао и одмах ми је копирао тај мејл и послао да ме пита шта мислим. Наравно, ја сам одмах схватио да су то преваранти, и рекао му на време шта га чека, да ће му после упознавање затражити паре, али да им никако не шаље, јер то је превара. Столе је ушао машину, јер наравно та млада „чоколада леопотица“ била је „чедна и религиозна, и имала је неког попа коме се исповедала, па му се на мејл јављао и тај поп, да га обрађује са религиозне стране, у смислу: „Господине, изузетна ми је част да познајем тако честитог и Божјег човека“ итд… Знао сам шта очекује Столета, али није ме послушао да престане да им одговара. И, тако, Столе је почео да им шаље новац, у почетку неке мање сумице за неку одећу, хаљине, јер наравно „лепотица је била сиромашна“. Столе ми је све причао, ја сам му објашњавао, објашњавао и објашњавао… да је то превара, и да никада неће да види ту „лепотициу“, а она се напрасно заљубила у њега и признала му је то, и пожелела је да дође у Србију да се уда за Столета и „да му рађа пуно деце“. Будући да сам ја знао лозинку Столетовог Г-мејла, јер ја сам му и отворио мејл, упао сам у његов мејл и уградио филтере тако да када му стигне пошта од скамера, истог момента та пошта дође и на мој мејл. Наравно, то све нисам злоупотребљавао да читам остале Столетове пристигле мејлове, већ само од скамера.

Једном сам послао скамерима мејл лично, и очео да им претим да ћу ангажовати интерпол да их ухапсе, као сад ја сам нека утицајна фаца у Србији, но били су то искусни скамери, па су чак моје напада на њих користили да Столета окрену против мене, јер су укапирали да му одржавам сајт и да сам му ушао у мејл. Дакако,, Столе није насео на то, ипак сам ја осдтавио чврст утосак на њега, наравно искрено с моје стране, знао је Столе да сам му ја само пријатељ.
Столе је и дањље слао паре, ја сам једном приликом копајући по интернету нашао један страни форум где су чланови жртве скамера, тамо су објашњавали како превара функционише, да други не наседну на исте форе, двали су и своје мејлове од скамера на увид, и мени се посрећило да угледам ама баш исто писмо и слику чоколада лепотице као што је то послато и Столету у првом мејлу, ама све исто.

Послао сам Столету линк ка том сајту, и обрадовах се да ће сада Столе коначно да укапира да је то превара, и да неће више да им шаље паре. Али јок, Столе је као укапирао да је то превара, али им је и даље слао паре, био је искрен и када бих га упитао да ли им и даље шаље паре, он би одговарао да шаље. Затим га упитах у којој банци врши те трансакције, и он ми рече у некој банци у Бијељини у Републици Србској?! Откуд сад па то, зачудих се ја. Столе ми рече да у банкама у Сремској Митровици и оближњем неком другом граду, нису хтели да изврше трансакцију, јер су одмах укапирали да је превара када им је Столе објашњавао где шаље паре, а Сенегал је тада на листи ризичних земаља, имајући у виду интернет криминал, био на првом месту у свим реномираним банкама, и ако би банкари проследили Столетову транскацију, добили би отказ, јер имали су наређење од шефова да стопиарју такве трансакције. Тако ми је Столе то објаснио.

Но, Столе је био упоран, поверио се одређеним „друговима“ и неко од њих му је предложио неку банку у Бијељини која ће сигурно да му проследи трансакцију, јер он зна неког у тој банци, али се и овајдио, јер Столе је плаћао такси до Бијељине и назад, затим ручкове, пиће итд…

Ја сам диго руке да му објашњавам да је то превара, Столе је и даље слао новац. Све у свему, 2-3 месеца пре него што ће нагло да се разболи и умре, укупно је послао скамерима новац у вредности од око 4000 евра, а уплаћивао је у америчким доларима. И дошао је један одлучујући дан за нашу причу….

Будући да сам тада користио месенџер Google Talk, научио сам и Столета да рукује сњим, па смо често разговарали тако, да он не би џабе трошио телефонске импулсе. Јавио ми се он једном, и почео да ми прича да је открио да њехова „лепотица“ манипулише с њим. Рекла му је тада да се налази у неком изблегличком кампу у граду Дакар, и да јој хиитне треба новац за неке лекове, јер добила је и температуру. Међутим, Столе је копао интернетом да нађе тај избеглички камп, и открио је да се тај камп не налази у Дакару, већ у неком другом граду чијег се имена сада не сећам.

И ја се обрадовах, помислих коначно ће укапирати да је то превара, и рекох му: „Браво Столе, ето сам си открио да је то превара, не шаљи више паре.“ И он обећа да неће да шаље.

Међутим, слутећи да ће он ипак да шаље паре, за 4-5 дана ја га назовем и упитах да ли је слао паре, он рече да је ипак посалао паре, и ја му рекох, али не грубо и агресивно: „Па човече божји, сам си открио да је то превара, а опет шаљеш паре?!“

Настала је кратка станка од око 3-4 сукунде и Столе ми тако скрушеним и немоћним гласом изусти, ево и сад ми крећу сузе док ово пишем, и рече ми:

„Илузија је једино што имам…“

Ја моментално укапирах све, и истовремено ми кренуше сузе, и одговорих му само:

„Ако си, ако си… „, мислећи на паре које је послао.

Схватио сам да је Столе истовремено подсвесно знао да је све то превара, али и истовремено се подсесно и надао да није, али је једино знао да има барем илузију, јер заиста су му тако лепа срцепарајућа писма слали, а Столе је по први пут у животу доживео да му неко тако лепо, осећајно и нежно пише. Даваио је паре, јер је желео илузију, боље и то него да се суочи са истином, јер можда доживи и слом личности.

Описах ово, јер по мени исто у сличниом стању је измасакриран и понижен србски културно-национални идентитет у главама срба, сваки елемент тог идентитета је обезвређен и доведен до ругла понижења, и зато се срби хватају спорта и победе Ђоковића као за сламку спаса, јер ето, барем имају илузију да и они побеђују са Нолетом. Наравно, то је постало и више од спорта, јер ипак је Ноле Србин и његове победе су како такве „везивно ткиво“ да се онај како-тако здарви србски дух очува од лудила, јер наравно да се срби осећају поносно што Ноле побеђује, доживљавају то и као свој успех, јер боље је и то, него лудило психичке колективне пукотине, страх те је и да погледаш у њу, а камо ли да се суочиш са њом.

Ја сам се како рекох свесно „крпио“ Новаковим победама, иако сам знао да ми те победе неће помоћи да се изборим за бољу егзистенцију, но ипак су ме његове победе чиниле срећним за моменат, крв није вода, јер Србин сам, и иако се осећам поносно што сам Србин, будући да мене нису сломила сва понижења које доживљавамо као нација, али осећам дубоку бол у души, све ме то јако дотиче, па сам рецимо искористио ону чувену феноменалну победу Нолета над Надалом на Аустралиен Опену 2012. да напишем овај текст:

Новак Ђоковић: Краљ тениса и Србије!
http://wp.me/p3KWp-6Wx

Дакле, тим текстом сам хтео да укажем тим обичним људима и србима као народу и нацији, да нам Новакова посвећеност тенису може послужити као пример, да се и ми тако тотално посветимо борби за бољу егзистенцију, за бољи живот, да спасимо нацију од нестанка, и да од понижених срба постанемо поносни што смо Срби, јер имамо и зашто, имамо славу наших предака као инспирацију и велику обавезу, али и ми се требамо потрудити да будемо као они, храбри и бескомпромисни у посвећености својим националним и појединачним хуманим циљевима. Пре свега тај текст сам наменио оном малом, али најбољем слоју срба, слоју Срба од око 10-15% који су заиста срби, да се они ободре и изнесу терет промена, да регенеративно делују да се препороди цела нација, јер мотивисати већи део зомбираних апатичних србе да се за нешто боре, је узалудан посао, губљење времена и живаца. Овај мали, али најбољи слој срба којег тренутно имамо (уз помоћу једног здравог слоја младих у којима се буди и рађа национална свест) треба попут великих регенеративних способности јетре којој је потребно само једно мало али здраво парче ткива да се регенерише и оздрави цео орган, исто тако регенеративно да делује на целу нацију, да се мало по мало уз помоћ младих све више регенерише србско нацинално ткиво и Биће, све до коначног оздрављења.

Што се тиче самог Новака, ово морам да напоменем будући да се око 30 и више година бавим медитацијим, права србска реч за медитацију је „Тиховање“. Видим да је и он практикује и да му помаже, али видим и разне глупости и незнање које се приписује медитацији и Нолетовом практиковање исте у домену којем му је потребно. Наима, још раније, налетео сам на неки клип на Ју Тјубеу где неки неинформисан тип, али пун маште, говори да Ноле под утицајем „демонске“ медитације постиже победе, као помажу му демони, да је наводно „у канџама демона“ а то „аргументује“ Новаковим практиковањем медитације, односно кундалини јоге и криковима после победа уз пратеће гримасе као „доказ“ да му „помажу демони“, ево шта каже уз пратећу слику Нолета:

„гримасе победника у данашњим спортским такмичењима идентичне су гримасама гладијатора који су задавили смртонисни ударац својим супарницима“

Мислим, то су такве глупости, будалаштине и бујна машта, јер не може о медитацији и јоги да прича неко ко то није практиковао, а уз то на тржишту је заиста много суштински безвезних и лоших књига о медитацији и јоги, на основу чега се може стећи погрешан утисак и знање о тим духовним дисциплинама. Прво, то што Новак практикује није права кундалини јога, то је блажа варијанта менталног и психичког усклађивања, постизања унутрашњег мира који је потребан. Права кундалини Јога је нешто сасвим друго, и за то је потребна потпуна посвећеност, свесно улажење у психозу личности, уз будно вођство мајстора-учитеља, а Ноле нема времена за то, вероватно ни потребе, јер је посвећен тенису. То што ради Ноле је корисно за психички и душевни мир, и то је корисно да се ради, то му наравно помаже, а најсмешнији „доаз“ да је Ноле у „канџама демона“ су те гримасе које понекад уз пратећу енергију избаци из себе. То су чисте будалаштине, јер тим гримасама и избацивањем нагомилане напетости, особа се само празни од стреса. То је итекако здраво, у противниом сав нагомилан стрес иде у дубини психе, и тек тад прави проблеме. Нека тај дечко погледа само навијаче на фудбалским и кошаркашким теренима, после победоносног гола или коша, па кад заурличу славећи победе, то су такве лудачке гримасе, но ни они нису лудаци, већ се само празне од нагомиланог стреса док су пратили утакмицу. То је потпуно нормално и здраво, јер је тренутно, и служи за растерећивање од стреса.

Не знам, али поводом овога срби треба да схвате да не треба да им мерило кохезије и НАЦИОНАЛНОГ јединства буде религијски и духовни правац, већ друге националне заједничке тачке. Рецимо, ја иако пректикујем Тиховање, не знам ко је више од мене као појединац бранио србски већински православни правац, то поштујем и ценим, али исто тако имам права да ја практикујем нешто друго, јер духовност је лична ствар, и имам право на слободан избор а да не будем дискредитован од заједнице, јер ако нема тог права, права на слободан избор, онда ми нисмо народ, јер са речју „мораш да будеш то и то…“ па тек си онда србин, то је онда тешки фундаментализам и ускогрудост. Али добро, ја разумем те заблуде код једног дела срба, али сам и даље поносан србин, без обзира што ме некад прогласе јеретиком, јер практикујем „демонску технику“.

Верујем да се и Новак не обазире на све то, јер и Тесла је практиковао јогу, то се зна, али сви се ми поносимо Теслом, не говоримо да је „под утицајем демона“, јер да је то тако, Тесла би одавно уништио живот на Планети Земљи, будући да је једном изјавио да уз помоћу осцилација може Планету да преполови ко јабуку на 2 дела, али и то да то никада неће урадити. Тесла је имао ту моћ да то уради, али је имао још већу моћ, највећу коју одликује права духовна просветљена бића, имао је моћ да то не уради. Он је био просветљени геније, а не научник фах идиот.

Нолету бих препоручио да почне да чита Јогу Нидру» (Yoga Nidra) од Сатјананде Сарасватија ако има времена за то, не да се посвети њој потпуно, то је немогуће док се бави тенисом, већ да искористи неке њене благодети, јер то је јога снова и овладавања можданим центрима итд… итд…, и може бити корисна за разне ствари. Рецимо, ако ништа друго, за брзо и ефикасно учење језика, ја имам старије издање књиге, и у њему је Сатјананда објашњавао како је само уз помоћу јога нидре један његов ученик постао, између осталог, полиглота, научио је уз помоћу Јога Нидре 21 језик. А ради се о томе, да се лекција, тада су биле касетофонске касете, да се диск са лекцијом пусти и слуша када је особа на граници будности и сна, али наравно и свесна, и касније када се особа сутрадан пробуди, поново се иста лекција одслуша у тишини и миру, и склопљеним очима, и тако се направи спона између будног стања и сна, мозак брже и јасније запамти лекцију, трајно.

Поред визуелизације коју Новак практикује како сам чуо, Јога Нидра може да му то побољша, као и понављање одређених позитивних мисаоних формула, јер мисао није само мисао, већ и слика која прелази у визију, и визија повратно у слику, и слика у нову надограђујућу мисао, Тесла је најбоље владао тиме. Јер, по мени, да би Новак још 3-4 или више година остао на врху, да обори све рекорде, искључиво ће зависити од његовог ментално-психичког и духовног стања, то и он зна, јер у игри вероватно ће још само неке финесе да дотера, остало је ствар ума, психе, рационалног трошења енергије (да „да гас“ само кад затреба) и духа.

И још нешто да кажем у вези Новака, у случају да види овај текст и мој опис Дуцијевог односа према њему и моја објашњења око тога шта се све ту види, и ако одлучи да ме донира због тога, прихватио бих донацију», али не у смислу да он „финансира моје писање против Дуција“, како круже гласине, већ да ми помогне егзистенцијално, да барем премостим разноразне егзистенцијалне проблеме макар пола године или годину дана, као и да на миру могу следећа 2-3 месец да пишем онако како сам најавио, да би се после сав бацио на преживљавање. Све сам то тако описао, тај Дуцијев однос према Новаку како сам објаснио и анализирао, не да би ми Новак дао донацију, већ што заиста тако мислим, знам себе, и по том питању сам миран, чисте савести и пред Богом и пред собом, ма шта неко помислио. Још могу да дам и себи и другима много, па нек судбина одлучи.

Наравно, ја сам већ унапред спреман и да платим цену, ако треба да пропаднем сутра, нек пропаднем, судбина ће то урадити како сам заслужио, по карми, важно ми је да ми је савест чиста, као и душа. Паре су потребне, али нису најбитније у животу, јер ја сам био и довољно јасан око Дуцијевог односа према Новаку, шта се иза тога крије и шта функционише, а моји мотиви да критички пишем о Дуцију су много дубљи, то сам већ рекао, тичу се шире слике и истине, довољно сам о томе рекао, па да се не понављам.

%d bloggers like this: