Светозар Радишић: Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ


Аутор: Светозар Радишић

ОДЛУКА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА У ХАГУ И СУЂЕЊА СРБИМА У ХАШКОМ ТРУБУНАЛУ И БЕОГРАДУ ТРЕБАЛО БИ ДА БУДУ СРПСКА ДЕЖУРНА ТЕМА, РАДИ ПОМИРЕЊА И ИЗВЕСНИЈЕ БУДУЋНОСТИ.

ДА БИ СЕ БИЛО ИЗНАД ГРЕХА У ВЕЗИ С БУДУЋОМ СУДБИНОМ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ РАШЧИСТИ С ГЛОБАЛИСТИЧКОМ ФАМОМ И ПОГЛЕДА ИСТИНИ У ОЧИ.

„… После 5. октобра 2000, све се догодило у вези с изборима и тзв. вавилонском револуцијом постало је јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу New York Times објављена је изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду...”

Како је могуће, пита се новинарка Радио Б 92, у емисији „Кажипрст”, да Европска унија и „демократе” прихвате СПС у своје окриље, када је СПС на челу са Слободаном Милошевићем изазвао ратове и починио толика недела на Балкану. С друге стране, сваки нормалан гледалац њиховог ТВ преноса пита се: како је могуће да се толико бестидно Сорошевци праве наивни. Како је могуће, и до када ће бити могуће, да власт у Србији не штити свој народ од лажи, подлости, уцена, превара, подвала и клевета? Међутим, када се размисли, јасно је зашто садашње вође српског рода прихватају да Србима суди проказана „светска елита” (чланови „Илумината” смештени у Европској комисији и похлепни мега финансијери), а потом њихови пристрасни на специјалним курсевима образовани чиновници Жозе Мануел Барозо, Марти Ахтисари, Оли Рен, Хавијер Солана, Кетрин Ештон… У кабалистичкој планетарној представи власти малих земаља висе о концима, развученим од Београда, Загреба, Љубљане, Скопља, Подгорице, Новог Сада и Приштине, преко Брисела, Стразбура и Москве, до Лондона, Вашингтона и Њујорка. Балканској, авганистанској, ирачкој, либијској, и свим другим свеже режираним народним трагедијама, комедијама и трагикомедијама, вероватно се искрено смеју само сатанисти у Реду „Лобања и кости”. Политичке марионете, као и сви остали ангажовани сваковрсни патуљци, изгледају срећно, делују озбиљно, убедљиво и поносно, а чини се као да појма немају о својим срамним улогама.

Српске вође нису имале смелости да од судских институција НСП-а траже изузеће „слуга великог брата”, иако су имале на то право уз изузетно много аргумената. Јасно је зашто прихватају да буду партнери људима који су окрвавили руке и што чине то ван свих позитивних међунардоних прописа, поништавајући трагове српске части и достојанства: не желе да личе на претходног глобалисту, Слободана Милошевића, кога су (о)клеветали живог и мртвог. Без беспризорних клевета остала би бесмислена „петооктобарска вавилонска прича”. Када би се супротставили срамном понашању окупатора, они то добро знају, поновила би се историја – били би исти као Слободан Милошевић. Тада би им се измакао ослонац опстанка – не само власти.

Јасно је зашто ниједан новинар, правник, психолог, философ, нити политичар, ради своје душе, не тумачи искрено и истинито шта значи пресуда Међународног суда правде у Хагу. Ћутањем и заобилажењем истине потискују, а ни сами не знају где, свој грех због насилних изручења људи који су за то за шта их оптужују невинији од својих прогонитеља и судаца. Зато су за политичког аналитичара Слободана Антонића новинари и тзв. политичари били и остали навијачи и друштвено-политички радници, без трунке самопоштовања и професионалности. Сада најекспониранији системски новинари у свим средствима јавног информисања су пионири Орвеловског света.

Из истих разлога нико од јавних личности није озбиљније реаговао када је Рамуш Харадинај у приштинском недељнику „Зери” објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо ратпропагирали смо рат”. Нико од новинара и политичара није прокоментарисао сведочење команданта ОВК Шукрија Бује, иако је он најављен као заштићени сведок К7, а пред Хашким трибуналом је сведочио под пуним именом и презименом и без мера заштите. У свом излагању је отворено говорио о положајима и наоружању својих паравојника. Одговарајући на питања тужиоца, рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан „масакра”, 15. јануара 1999, иако су то сви претходни сведоци порицали. Из његовог признања нико до сада није извукао поуку. Ништа није предузето ни када је Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио: „Бивши председник САД, Бил Клинтон, говорио је лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999”. Лагао је и када је тврдио да САД нису прекршиле ембарго за испоруку наоружања зараћеним странама у рату на просторима тзв. претходне Југославије. Уосталом, нико није реаговао на сва признања у вези са разбијењем СФРЈ. Шокантно, нелогично и дрско је било чувено признање Стипе Месића да је као председник СФРЈ разбио државу коју је предводио, па ни оно није претворено у аргумент против администрације Хрватске и њених нескривених ментора. Не треба ни наводити сва признања генерала који су писали књиге након одласка из српско-српског балканског рата (1991–1995).

Ево подсетника за заборавне: 19. маја 1991. године, Хрватска је организовала референдум о независности, без учешћа српског народа. 28. маја исте године у Загребу на стадиону ФК „Динамо“, постројене су паравојне јединице Збора народне гарде., иако је тада Југословенска народна армија била једина регуларна и легитимна оружана сила у СФР Југославији. Уместо да реагује у корист европске безбедности Ван ден Брук стаје на страну „побуњеника-сецесиониста“ и у име Европске заједнице истог дана упућује протестно писмо Председништву СФРЈ: „Ваше упорно одбијање да именујете господина Стјепана Месића за председника СФРЈ уверева нас да и не покушавате да у земљу уведете демократију и тако уђете у Европу“. Већ тада је рађено по садашњем кабалистичком, односно вавилонском, нелогичном концепту тзв. уласка у Европу земаља које су све време у Европи.

Не постоје људи који нису схватили да су челници Европске заједнице знали да ће се формирати Збор народне гарде и поставити на место председника Оредседништва СФРЈ особа из републике која је одлучила да напусти СФР Југославију. Тај историјски моменат је означио крај СФРЈ и изазвао рат на просторима Титове социјалистичке Југославије. Уосталом, тада се почело остваривање концепта објављеног 18. августа 1948. године, према којем је планирано разбијање СССР, ЧССР и СФР Југославије. Документ под називом Директива 20/1 Савета за спољне послове САД био је и јесте доступан хашким правницима.

Испоставило се да је захтев ЕЗ за избор контраверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе био ултимативан и подржан од стране администрације Сједињених Држава. При томе не треба заборавити да је господин Јосип Броз кумовао „убијању“ СФРЈ, будући да је прихватио или сугерисао да Председништво СФРЈ броји осам (парни број) чланова. То није дозвољиво по теорији организације, нити у било којем ефикасном систему одлучивања. Или мора да буде непаран број одлучилаца, да један од гласова има већу тежину, или мора да постоји арбитар, односно договорени, унапред прихваћени законом заштићени ауторитет. Занимљиво је да су проширеној седници Председништва СФРЈ 1. јула 1991. године, приликом „избора“ и именовања новог председника СФРЈ (Стјепан Месић) и потпредседника (Бранко Костић), присуствовали чланови „трочлане делегације Европске заједнице“ (министри иностраних послова, Ликсембурга – Жак Пос, Холандије – Ханс ван ден Брук и Италије – Ђани де Микелис). Занимљиво је да су они одиграли значајну политичку улогу током рата и све време радили на разграђивању СФРЈ, као „вештачке творевине“, како је волео да каже амерички државни секретар Кристофор Ворен. Независни правници би испитали да ли су они у заједничком подухвату са политичарима ЕЗ допринели рату. За аналитичаре, стратегисте и доктринологе то није спорно и све што се догодило било је провидно. Посебно понашање новог председника СФР Југославије.

Савезни секретар за народну одбрану, генерал-армије Вељко Кадијевић, који је у својим радовима и наступима легализовао хрватске паравојне формације, упозорио је светску јавност да се Стјепан Месић не понаша пристојно у улози председника Председништва СФР Југославије. Тако је реаговао 12. септембра 1991. године, после објављене незаведене наредбе председника Председништва СФР Југославије. Иако није била легитимна и легална, упућена је у јавност провокативно, из Кабинета председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана. Као и све претходне, реакција ССНО била је закаснела, будући да је Стјепан Месић од 23. августа 1991. године престао да долази у Београд на седнице Председништва. Тај правно празни период, условљен одлукама у Стразбуру и Бриселу, завршен је изјавом Стјепана Месића у Хрватском сабору, 5. децембра 1991. године: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема!“ Упркос свему наведеном, Срби су оптужени за разбијање СФР Југославије. Ипак, очевидно је да је тзв. међународна заједница (вавилонци скривени иза имена „Запад“ и „Европска заједница“), све време подржавала српске противнике створене према концепцији вавилонаца из 1948. године, а на крају је (ради уверљивости своје решености да „омекша непослушне Србе“) бомбардовала и ракетирала само српски народ.

Осим наведеног, правници у Хагу, и свуда у оквиру „новог поретка“, заборавили су још четири детаља, када су прихватили све информационе фалсификате везане за Дубровник, Маркале, Сребреницу, Рачак… Прво, заборавили су изјаву Алије Изетбеговића објављену 26. јануара 1992. године: „Жртвоваћемо мир за суверену Босну!“ Касније је доказано, да на сугестију администрације САД није потписао мирвни план лорда Питера Карингтона, нити тзв. Венсов план. Друго, лорд Питер Карингтон је 26. септембра 1992. изјавио: „Хрвати су упалили фитиљ, пошто у свом уставу нису регулисали статус Срба“. Треће, правници су очевидно запоставили чињеницу да је у чудесној ноћи 14/15. децембра 1991. године одређено све што се потом на Балкану догодило. Тада су министри иностраних послова ЕЗ почевши од Ханса Дитриха Геншера до Ђанија Демикелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара. Проф. др Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао: „Југославији је остављен само један излаз, а тај излаз је било насиље. Немачка је желела да добије своја ‘ловишта’ и да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези с признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Махстрихтског споразума. ‘Сиромашне земље’ као што су Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен: касније се показало да је од дванаест министара – лобирано седам.“ Четврто, кабалисти су користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направили судбоносни потез – уприличили су му састанак с лидерима тзв. Ослободилачке војске Косова. Затим су подучили косовско-метохијске Албанце шта да раде, дали им подршку, обећали им независност, а поменути сусрет оверили су и оправоснажили фотографијама. Холбрук је у улози слуге „великог брата“ тада отворено подржао идеју „Велике Албаније” изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”. Његов антисрпски и проалбански став ушао је у америчке часописе за децу. Упркос томе, све је заташкано у свету, Европи, на Балкану, али и у Србији и Црној Гори, али у чију корист? Проблем је што из најновије сатанизованости и песудоеволуције, ако се тако буду и даље понашали, Срби никад неће пронаћи излаз. Њихова деца ће вечно на себи носити „жиг Звери”.

Када неко жели да суди душама, треба да бар покуша да разуме зашто се у бившим републикама СФРЈ дижу споменици онима који су разбијали Титову Југославију. Зар то општеобразовани правници не знају?

ЛЕХЛЕНД УМИВА СРПСКИ ОБРАЗ

Српски угледници ћуте, али није ћутао Џон Лехленд. Он је објавио да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе, будући да је Међународни суд правде донео пресуду да Србија није одговорна за масакр у Сребреници 1995. Закључено је да Србија не може да се сматра одговорном за ратне злочине који су приписани босанским Србима.

Према Лехленду тврдње против Милошевића у вези с Босном и Хрватском срочене су 2001. године, односно две године након што је против њега Међународни трибунал за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије подигао оптужницу. (Познато је да је прва оптужница подигнута за време НАТО напада на Југославију, у пролеће 1999). Тврдње НАТО-а да је Србија спроводила геноцид показале су се као ратна пропаганда, па је тужилац Хашког трибунала одлучио да појача предмет покушавајући да Милошевића оптужи и за ратне злочине настале у Босни и Херцеговини. Прошле су две године и три стотине сведока, али тужиоци нису успели да изнесу уверљиве доказе против главног оптуженог. „Централни случај“ је био потпуно уништен.

Као излаз и решење из правног глобалистичког проблема, Србији је замерено што није покушала да спречи догађаје у Сребреници и што београдске власти нису утицале на Војску Републике Српске. При томе, запоставили су чињеницу да је реч о две државе и да није дозвољено мешање у унутрашње ствари друге државе, јер се тада ствара непотребна и незаконита одговорност. Невиност Србије, у односу на основну оптужбу, одразила се на пресуду Суда да Србија Федерацији Босне и Херцеговине не треба да плати ратну одштету. Као разлог за ослобађајућу одлуку послужио је логички доказ да интендантско снабдевање оружаних снага није исто што и њихово контролисање. Дакле, СР Југославија није интервенисала својом војском у Босни и Херцеговини, односно администрација Србије није имала контролу над догађајима западно од Дрине. По свему судећи, кривица за почињена убиства лежи на оним земљама које су тамо имале своје снаге, пре свега на холандском батаљону у Сребреници. Србија је ослобођена одговорности, али је кривица за све покоље у БиХ пребачена на Војску Републике Српске, некадашњег председника РС др Радована Караџића, генерала Ратка Младића и славонског магационера Горана Хаџића. Парадоксално је, а то је Џон Лехленд нагласио, да су се, за време рата у Босни, високе личности са Запада братимиле с лидерима босанских Срба, а они су касније изменом нечије политике, оптужени за геноцид. У братимљењу су, како је навео, учествовали амерички генерал Весли Кларк и британски Џон Рид.

Намеће се питање како је неко успео да повеже Србију са Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, када они нису држављани Србије и како је могуће да је српска власт прихватила да решава проблем хватања туђих држављана као свој проблем. Одговор може да буде, искључиво, парадоксалан. Апсурд до апсурда повезује политичке ликове попут марионете Бориса Тадића и слуга финансијских магната попут Николе Саркозија, Силвија Берлусконија, Обарака Обаме… Будући да они генетски не припадају државама које воде, не маре за њих и грађане у њима. Чудне биографије наведених лица подсећају на биографију Јосипа Броза, а и догађаји у којима учествују слични су војно-политичком рашомону, којим је био окружен Тито. Зато је и пресуда Међународног суда у Хагу сваколика, само не и „логична“. Она је, у ствари, оголила деценију и по старе лажи које су оправдавале доктрину војног и судског интервенционизма. Стога се намеће још једно значајно питање, зашто то што је написао Лехленд, у напису под насловом „Лажи душебрижника”, нису запазили и на исти начин доживели и српски политичари, правници, психолози, философи, полицијски и војни официри и новинари. Вероватно зато што су они наводни стручњаци.

Сада, када је 26. маја 2011. године волшебно, натприродно опуштено, ухапшен и генерал Ратко Младић, а пет дана касније упућен у Хашки казамат уз осмехе српских владара, постоје сви услови да се још једном јавно мњење подсети на суђења у међународном правном систему.

То што Међународни суд у Хагу није оборио пресуде Хашког трибунала, потврђује снажан и пресудан утицај институција „великог брата“ (ЦИА, НАТО, ОЕБС, НСА, НАСА, ДИА) на правосудне институције широм планете. Управо те институције обједињено, непрестано чине злочине против мира. Да је суђење у реномираној правној институцији какав је Међународни суд у Хагу било непристрасно, злочин у Сребреници би се бар логички и аналитички преиспитао. После свега, свима је јасно да су аргументи пробрани, да су кабалистички и вавилонски изазивачи ратова избегли законе и сведочења и да су медији и организације „великог брата” учинили све што су могли – у потискивању и поништавању истине.

Али, шта је са душама сведока и саучесника, зар више нико истински не верује у Бога? Да је у Хагу суђено, како се то у народу каже – по правди Бога – синтагма „геноцид у Сребреници” се не би више помињала. Не би било ни невероватне оптужнице Хрватске, која је остала на снази и после пресуде да Србија није утицала на борбе у Сребреници. А какав геноцид је могла Србија да почини у Хрватској, када су Срби убијани у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ и прогнани са својих огњишта у највећем етничком чишћењу од 1690. године? Хрвати и босанско-херцеговачки муслимани би сазнали истину. Лако је кабалистима када ни српске „демократске“ власти не знају српски језик. Јер, да знају утицали би преко својих партнера у Бриселу, Стразбуру, Вашингтону и Москви да пренос из Хашког трибунала буде на српском, а не у некој иритирајућој мутацији тог језика. Очевидно је да још нису сазнали како је Ђура Даничић предао српски језик Хрватима и не схватају шта значи кад неко преузме језик: да потом нестају особености народа, тековине културе и традиција. Како се не упитају зашто се српски језик преобликовао у црногорски, хрватски, бошњачки и како албански језик изгледа са становишта филолога.

Ради чистоте душа и извесније будућности свих који живе на Балкану, догађаји у Сребреници, српским Крајинама и на Косову и Метохији морају да се потпуно истраже, уз помоћ истини посвећених научника Истока и Запада. У противном, опет ће се неко после педесет година, када више не буде сведока, извинити Србима да је начињена још једна историјска грешка.

Џон Лехленд сматра, да Међународни судови за ратне злочине, створени под окриљем великих сила, због своје исполитизованости, наносе штету судским процесима. Потврдио је то ставом: „Тек када гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде по(т)копана, свет ће имати шансу да се врати законитостима и миру”.

НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ (СРБИЈУ)

Свеједно је да ли је Међународни суд пресудио злочинцима, српским генералима, Милошевићу, Србији, истини, будућности Срба, правди или с(а)вести, јасно је да су обамрле душе сведока времена и да су изостале реакције. Уколико су оптужени починили било које недело, не би смело да се догоди да се то не забележи тачно оним речима како ти случајеви заслужују. Иначе судови губе сврху.

Мада треба да буду срећни сви Срби што пресуда у Хагу није овековечила политикантске речи написане у пристрасној оптужници, кабализовани невладин сектор у Србији и даље шири страх од непостојећег греха.

Неспорно је да је Србија ослобођена одговорности. Међутим, несхватљиво је да интелектуалци из Србије нису запамтили скоро ниједан аргумент којим се доказује да је судбина Србије, Косова и Метохије и Срба зацртана много пре 1998. године. Учињено је то и на основу Анализе у тзв. Југословенском пројекту. Анализу је 24. фебруара 1998. године објавила ИЦГ (Међународна група за кризе – International Crisis Group). На основу предлога и сугестија у тој анализи, било је очевидно шта ће се 1999. и касније догодити са Србијом, Косовом и Метохијом, Слободаном Милошевићем и Србима сврстаним у неподобне националисте. Тим документом најављена је и агресија атлантске алијансе, која је оставила споменике широм Србије и празнину безнађа у српским душама. Успех пројекта сачињеног на релацији Њујорк-Вашингтон-Лондон-Брисел-Москва (у тим местима је размештен штаб ИЦГ) оверен је 28. јуна 2001. године, када је Милошевић упућен у Хаг.

Извод из Анализе (обележен курзивом) потврђује постојање међународног плана да се покрајина Косово и Метохија отуђи од Србије. Аналитичари ИЦГ су пред агресију описали стање у већ рањеној држави:

Демократска странка и Грађански савез Србије добровољно су се искључиле из политичког живота, упркос апелима западних дипломата који су им јавно указивали да је тај потез глуп... Неки опозициони лидери морали су да посегну за тим да финансирају своју партију илегалним средствимаНеколико десетина приватних радио‑станица, укључујући Б-92, оформило је властиту дистрибутивну мрежу...Овај став указује на повезаност“ „демократа“ са кабалистима – уредницима света.

 ‘Војни губитак два региона које су држали Срби у Хрватској 1995. године, Западне Славоније и Крајине прихваћени су уз слабо изражено гунђање већине српског народа. Преузимање Источне Славоније, последње области у Хрватској коју су држали Срби, прихваћена је у Београду веома тихо. Најзначајније је да многи Срби данас не показују посебну заинтересованост за проблем Косова...Јасно је да је овим ставом у Анализи доказано да су радили на распарчавању српских територија и српског националног бића.

‘Ауторитет и популарност Слободана Милошевић међу Србима бледи, а такозвана демократска опозиција на нивоу земље је дезинтегрисана… Притисак на Милошевића треба да буде тако одмерен да се створи утисак који ће га приморати да закључи да ће бити свргнут, а да стварна намера за смену не постоји (sic!)…Непристрасним правницима није потребан бољи доказ о умешаности страног фактора у унутрашње ствари Србије.

Земље НАТО-а које имају војнике у Босни треба да буду потпуно оспособљене да обезбеде своје војнике у Босни, те да  не прибегавају тражењу помоћи од тајне полиције режима чија је политика створила вишегодишњи хаос у Босни (sic!)…” Прилог одлуци команде НАТО-а да запоседне Балкан на основу победе у „хладном рату“.

Добрим аналитичарима тај текст много значи. О члановима групе постоји занимљива оцена аналитичара из БиХ која гласи: „Ако се напалмом гасе пожари, онда организација чије су главне ведете Збигњев Бжежински, Јошка Фишер, Весли Кларк, Џорџ Сорош, Марти Ахтисари и Педи Ешдаун заиста обилази меридијане са племенитим жељама и циљевима.”

Читаоци неће веровати да је све наведено у анализи објављено пре агресије на СР Југославију. Та анализа, коју је написао Џејмс Лајон (James Lyon), и догађаји који су уследили, најбољи су докази о планираној „Операцији Милошевић”, чији је исход: Србија у рушевинама, смрт бившег председника СРЈ у непријатељском затвору и независно Косово и Метохија. А како и шта мисли Џејмс Лајон, који се са Србима дружи од 1980. године, може се закључити из његове саркастичне и оптужујуће изјаве: „Видимо да фашистичке снаге из дана у дан расту у Србији, зато сматрамо да Запад треба да отвори врата младима. Не желимо да Србија и даље буде узрок нестабилности на овом подручју”.

Као да је преписао текст који упорно понављају у Хелсиншком одбору за људска права. Пројекат ИЦГ је најбољи доказ да амерички амбасадори не говоре истину када кажу да је „Запад 1999. одлучио да покрајина Косово и Метохија буде независна“. Али, кад они било шта кажу „демократе“ морају да верују. Занимљиво је да су чланови Групе своје истомишљенике и сараднике („демократе“) у Анализи, исто као аутор овог текста, стављали под знаке навода и додавали (непотребно) реч „такозване”. Још је важније што су се чиновници „великог брата” усмерили ка Косову и Метохији као на основном циљу НАТО алијансе у непосредној будућности.

ЛЕХЛЕНД НИЈЕ УСАМЉЕН

Текст Криса Марсдена „Како је Запад организовао пад Милошевића”, објављен 13. октобра 2000, такође је правно поучан: „Бројни докази показују да је опис догађаја у Београду, као ‘силе народа у акцији’, намеран покушај да се превари јавност. Истина је да су САД и Европа обезбедиле милионе долара, на стотине високих саветника и особља за изборну кампању Демократске опозиције Србије (ДОС). Бивши амерички дипломата Вилијам Монтгомери је управљао оним што Њујорк Тајмс назива ‘Југословенском амбасадом у изгнанству’ у Будимпешти и координисао је већи део кампање унутар земље. Главни спонзори опозиције били су немачка фондација Фридрих Еберт и америчка невладина организација ‘Амерички дом слободе’.”

Према Марсдену, у листу DerSpigel објављено је: „17. децембра 1999. немачки министар иностраних послова Јошка Фишер и америчка државна секретарка Медлин Олбрајт састали су се, у време састанка групе Г-8, са врло познатим личностима југословенске опозиције, у замраченој соби хотела „Интерконтинентал”, на Budapest Strasse у Берлину. Поред осталих, присутни су били Зоран Ђинђић и Вук Драшковић… Један од учесника састанка је рекао: ‘Опозиција је добила строги укор’”…

После 5. октобра 2000, све се догодило у вези с изборима и тзв. вавилонском револуцијом постало је јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу NewYorkTimesобјављена је изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду…” Крис Марсден је закључио: „Много говори то што је једини покрет против Милошевића био планиран, организован и координисан од империјалистичких сила и српске тајне полиције. Далеко од тога да је исказана ‘моћ народа’…” Народ Србије био је и остао под контролом и (све чешће) претњом оних које плаћа да га штите и бране – војске, служби безбедности и полиције.

Сада је извесно да је српски народ располућен, разапет између глобалиста, који су жртвовали две Југославије и СЦГ, а прете да ће разбити Србију и националисте, који су покушали да се српски род и СПЦ не деле и раскидају новим расколима и границама. Срби окупирани, издани, потлачени, информационо дезоријентисани, заплашени, духовно обогаљени, несложни и све старији, губе снагу.

Зато су јавне личности дужне да искористе сваку истину која иде у прилог њиховом роду, да побољшају српски углед, статус и стање. У вези с првом пресудом Међународног суда у Хагу то није учињено. Сада се пружа нова прилика. Основа може да буде и „забрањена истина о Сребреници” и хапшење генерала, који су обавили своје уставне задатке. Истина да амерички војници не могу да одговарају изван САД и када почине злочине, а да се српски генерали, министри и предесдници изручују и када нису починили злочин, показује најочевидније какав је „нови светски поредак“ и шта значи реч „равноправност“ у Уједињеним нацијама.

Емил Влајки је поводом покушаја геноцида над Србима написао: „Исфабрициран је ‘масакр’ у Рачку, а успут је речена лаж о томе како су Срби већ побили сто тисућа Албанаца, те да се страхује за осталих четристо тисућа! Након нелегалног НАТО напада и окупације Космета, једна шпањолска комисија је констатирала да је од почетка 1999, страдало, на свим странама, свега пар тисућа људи! У име ових лажи, у Југославији су два и пол мјесеца уништаване болнице, школе, мостови, цесте, ТВ станице, загађени су зрак, вода и земља осиромашеним уранијумом, а убијено је на тисуће људи. Успут се пријетило Србима: ‘вратит ћемо вас на 1389. годину’! Ријечи су потпуно изгубиле смисао: овај геноцидни покушај назван је ‘хуманитарном интервенцијом’!” Срби су на Западу називани „лоши момци“ и „дводимензиона бића“, а америчка државна секретарка је претила Србима пред „интервенцију“ НАТО алијансе да ће јој пити воду из шаке.

Требаће много снаге, ума и времена наручиоцима злочина над Србима да избришу историју и оперу крв са својих руку. Да се догодио геноцид у Сребреници, Србија би била облепљена фотографијама, плакатима и билбордима – доказима о злочину. Цео свет би приказивао, уместо снимка шест убијених младића, сцене масовних убистава. Чак и када то неко не би хтео да прикаже, процурели би подаци са снимцима преко Интернета, баш као што су процурели о америчком рушењу њујоршких „близнакиња” кроз пет, шест документарних филмова, попут филма „Loose change”. Чини се као да су већ испрани мозгови свим правницима, историчарима и политичарима.

Ко жели да сазна истину о Сребреници треба само да отвори сајтове на Интернету и позове независне сведоке. Џеред Израел (Jared Israel) је у напису „Сребреница, мали град у Југославији”, објављеном 20. јула 2000. у „Дејли телеграфу” и 28. јула 2000. у „Њујорк посту”, написао да је у Сребреници био дан после 12. јула 1995. Остао је следећих осам дана. Кретао се слободно где је хтео. Нико није помињао покољ и тешке оптужбе на рачун Срба. У тексту је нагласио: „Створен је мит Клинтонове администрације ради петогодишње клевете Срба. Идеја је била и остала да се лаж понови довољно пута да народ и јавно мњење поверују у њу”.

Претпостављало се колико ће Хрвати (нарочито поримокатоличени Срби међу њима) бити креативни у оптуживању Срба за самопрогон, али би било добро за Србе да их опет не бране „демократе“ (глобалисти, неокомунисти, интернационалци), јер су такве одбране увек плаћали крвљу, а јасно је да су због њихових схватања стигли до неизвесне будућности. Антиисторијске демократе стварају нову основу за понављање најкрвавијих секвенци историје. То су чинили кабалистички и вавилонски интернационалисти кроз целу историју.

Треба се осврнути, погледати у понуђена знамења, схватити исписане поруке и биће јасно ко у раслојеној Србији помиње Бога, крст часни, слободу, образ, родољубље и истину, а ко обавља „деконтаминацију народног духа“ и преваспитавање Срба глобализованом, орвеловском истином. Истим душама су дужни Србија, Косово и Метохија и Срби, и пред новим искушењима, само зато што то и тако „велики брат” хоће.

Ипак, после свега што се догодило на Балкану од повлачења Турака, а посебно у последњих 20 година, чини се да много веће душевне проблеме имају они који (не)свесно учествују у српском погрому, или га нехајно посматрају. Живот посвећен самообмањивању потире суштину истине и љубави, а иза њих се крије слобода као најважнији циљ живота. Цена грешака и греха одређена је космичким начелима и принципима – изнад људског домашаја. Било би добро да то и правници знају.

Преузми текст

4 реаговања to “Светозар Радишић: Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ”

  1. blagota vojinovic Says:

    Ово је истина а не што „Досманлије“ намећу и пропагирају више од десет година.

  2. BULAVA Says:

    Hvala svima na prežvakavanju istine o lažima sa kojim se i dalje samo može da nastavlja teror suda mrskog poretka sile nad civilizacijskim pravima čovečanstva a ne zaustavlja propast NAPADNUTOM srbskom narodu,kojima se i dalje NE NUDI nego U OVOM MOMENTU samozatrpava ISTINA O neispoštovanom PRINCIPU PRAVEDNOG REŠENJA međusobne ZAŠTITE NARODA OD UGROŽAVANJA I ŽRTVOVANJA BEZ KOJEG I CEO SVET POD VLAŠĆU „INTERESA“ POLITIČKOG LUDILA DA VLADA PO SVAKU CENU,SAMO NASTAVLJA DA PROPADA.
    POKUŠAJTE VEĆ JEDNO DA U PRVI PLAN ISPRED POLITIČKIH ŽVAKANJA I PREŽIVANJA KAO što su NA NEDAVNOM SKUPU KATOLIČKIH + PRAVOSLAVNIH SVEŠTENIKA ZABRINUTIH DA PROTEST skup ŽRTVOVANIH KRAIŠNIKA,(TITOVIM ŽVAKAMA samo PREVARENIH SRBA),ČUVANIH
    (I JOŠ UVEK JUGOSLOVENSKIM (pročetnički+proustaški), KORDONIMA ZA DRESURU NEPOSLUŠNIH SRBA ..kakav nekultruran prizor..) OSTANE OŠTEĆEN I MIRAN SVE DO SMRTI, JER KAKO POPOVI hrišćanski LAŽOVI REKOŠE,SAD JE VAŽNO POMIRENJE,pomirenje klanih,dranih sa koljačima i deračima PA DA BUDE ŠTO BITI NEMOŽE.
    „miiiiiiirr“ božji

  3. MIJA Says:

    VAVILON JE NASTAO 2016,46 GODINE PRE RODJENJA HRISTA SPASA .2016,54 GODINE POSLE RODJENJA HRISTA SPASITELJA NESTACE . AMIN +++

  4. Gordon Flashstar Says:

    ..narode=genotipije je PRIRODA STVORILA (mnogo pre vavilina+religija=robovlasničke politike)
    da žive BSKONAČNO poštujući se..mmammamija 🙂


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: