Светозар Радишић: Како новинари гуше истину


Аутор: Проф. др Светозар Радишић
www.svetozarradisic.com

Инсерт из књиге „Гушење истине“ (Пан-Пласт, Београд, 2009, стр. 16–19), аутора проф. др Светозара Радишића.

Књига обухвата период од 3. маја 2000. до краја 2001. године и понашање новинара за време тзв. 5-то октобарске револуције у СР Југославији

Избор мене за портпарола ВЈ био је заиста изненађујући, будући да се у много чему нисам слагао са животним и личним ставовима генерала Небојше Павковића, са којим сам десет година раније делио канцеларију у кабинету савезног секретара за народну одбрану. Важно је да се зна да разлике у ставовима нису биле војне и политичке природе, него искључиво приватне, свакидашње, пословне, стручне, другарске. При томе, уважавао сам истину да смо сви ми уникати и да свако има право на своје мишљење, тако да наше узајамно поштовање никада није било спорно. О његовој претходној каријери чуо сам све најлепше. И лично сам се уверио да је генерал Небојша Павковић по свему био примеран пешадијски официр, веома дружељубив, одлучан, неуморан и несебичан. Војнички посматрано, изражавали смо потпуно и узорно међусобно поштовање.

Инсистирање да мој избор за портпарола остане такав какав јесте, уз бројне разлоге који сам навео против свог постављања, схватио сам, иако ми то није пријало, као изузетно коректан став начелника Генералштаба ВЈ, поштовање разлике у ставовима и непостојање сујете због испољених неслагања. Одувек сам био против јавне промоције Војске и уплитања медија у њен рад, а то се сада наметало увођењем нове функције. Будући да сам докторирао истражујући борбену готовост, сматрао сам да сваки тренутак издвојен из припреме Војске за рат умањује ефикасност одбрамбеног система. Стога сам био за то да о раду Војске воде рачуна само за то одређени државни органи, баш као у најснажнијим војскама света, какве су НАТО алијанса, армија САД, Велике Британије, Француске и Немачке.(1)

Убрзо после пријема дужности уследило је неколико интервјуа и изјава (о новом приступу Војске у односу с јавним мњењем) и први сусрет (представљање) с новинарима. Тај сусрет регистрован је у књизи као прва конференција за новинаре. Већина новина реаговала је коректно, неутрално, а само редакције листова „Борба“ и „Дневник“ су испољиле наглашено позитиван став према армији, коју су, бар се такав утисак стицао, приказали као своју. Међутим, било је редакција које су наставиле медијски рат против Војске. Осим малициозних, штурих текстова, који су тумачени као омаловажавање и непоштовање војних представника, користили су и фотографије. „Глас јавности“ је од свих фотографских поза изабрао једну на којој сам личио на злогласне немачке официре из Другог светског рата. Било је фотографија на којима сам склопио очне капке, јер су фоторепортери сачекали тренутак да трепнем. Такве снимке новинари су поставили и на Интернет и на тај начин представили портпарола своје војске, коју су претходно прозивали због недовољне транспарентности.(2) У „Аргументу више“ избачени су делови излагања портпарола ВЈ о подељености друштва на позицију и опозицију, о департизованости Војске, о опасном окружењу у којем доминирају чланице НАТО алијансе, о вези народа и Војске и поштовању Устава.(3) С друге стране, од ступања на дужност свим новинарима све време давао сам одговоре одмах, уколико сам их знао, или сам им давао бројеве телефона одговарајућих јединица и установа.(4)

__________________________
1. Код њих су новинари добродошли само када оружане снаге желе нешто ново да прикажу, тако да су најпожељнији у преносу рата уживо.

2. При томе, у првом сусрету с новинарима биле су присутне десетине фоторепортера, а поједини су начинили више десетина снимака. Могли су да бирају. Свеједно је било да ли је избор фотографија био избор новинара, уредника, чланова редакција или неког другог.

3. Природно, очекивао сам сличне реакције, јер је моје постављење условљено снажном антивојном кампањом. Но доживљавао сам ту врсту искрене мржње и новинарску малициозност као њихов душевни и интелектуални проблем.

4. На пример, Данијелу Букумировићу из “Р2 92” дао сам 8. маја 2001, у 15 сати и 31 минут, телефоне Грађевинске управе ради одговора на питање: „Шта ће ВЈ учинити с порушеним објектима”. Податке о свим контактима, због евентуалне (не)предвидиве правне процедуре, прецизно сам водио. Четрнаестог маја 2001. године у 15.38 мој претпостављени се нашалио да ће ми поцепати бележницу у коју бележим сат када ми издаје задатке. Одговорио сам да пишем минуте, а не сате.

Не мање значајан од конференције за новинаре био је јавни наступ приликом сусрета с делегацијом Свекинеског удружења новинара 18. јуна 2000, где је било речи о кинеско-српским сличностима и будућој сарадњи. Стога сам и тај сусрет сврстао у конференције за новинаре.(5) Излагања присутних официра, посебно генерала Милена Симића, и моје десетоминутно излагање изазвала су велику пажњу кинеских новинара, позвани смо у узвратну посету, а ја и понуду новинара РТС да о истој теми учествујем у емисији „Разговор с поводом”.

Опозиција је у то време тражила од Војске да нађе начин да уклони Слободана Милошевића, а војнике позивала на војничку и грађанску непослушност. „Глас јавности” је предњачио са смицалицама и непрестано штетио угледу начелника Генералштаба ВЈ, иако је генерал Небојша Павковић у редакцији имао личне пријатеље које је задужио својим гестовима и пружањем помоћи у раду. Агенција „Бета” је често испуштала из текстова и изјава важне исказе или делове реченица из интервјуа, чиме је мењала суштину онога што је објављено.(6) Мозаик о томе ко је ко и за кога ради актуелан је и данас. Занимљиво је колики је проблем настао што је бившем начелнику Генералштаба ВЈ, због одавања строго поверљивих података представнику Централне обавештајне службе САД, одузет чин резервног официра. Велико искушење за Војску били су догађаји око 5. октобра, хапшење бившег председника СРЈ и сахрана премијера др Зорана Ђинђића, будући да нису били у сагласју с тадашњом војном, правном регулативом.

__________________________
5. Реч је о трећој од осамнаест одржаних конференција као што је наведено у поднаслову књиге, будући да је било и припремљених а неодржаних конференција. Она је прескочена, јер је њен садржај био куртоазан, размењени су ставови о могућој медијској повезаности убудуће, и стога није довољно занимљив и значајан за јавно мњење.

6. Као да су хтели да потврде речи Пола Макартија у излагању 10. децембра 1998. пред Комисијом ОЕБС-а којима је нагласио како и које организације и медије у Југославији финансира Национална задужбина за демократију. На дугом списку су поред осталих били: Наша борба, Време, Данас, Агенција БЕТА, Радио Б-92, Удружење независних медија (АНЕМ), Центар за хуманитарно право као ‘најзначајнији извор информација’, Центар за људска права, Центар за антиратну акцију, Удружени грански синдикати ‘Независност’, Алтернативне образовне институције итд. (видети: Смиља Аврамов, Алтернативни модел светске заједнице, стр. 66 и 67). Одговарајуће војне службе су почетком 2000. године знале тачно која медијска кућа за кога ради.

Занимљиво је да су медији стали на страну оних који одају тајне (државне, војне, службене). Након што су медијски амнестирани људи који су (пре) дали податке Централној обавештајној служби САД о свим грађанима Србије и „војном врху”, што је потврђено и у Скупштини Републике Србије, медијски херој је постао и Владан Влајковић, када је написао књиге „Војна тајна” (1 и 2), у издању Хелсиншког одбора за људска права у Србији. Он је објавио транскрипте са седница Колегијума начелника Генералштаба Војске Југославије и постао први човек у свету, или међу првима, који је успео да објави најчуваније „државне тајне”.(7)

Књига се може купити у војној књижари „Одбрана“ (Васина 22, Београд), или из Србије наручити на телефон 062/448 965, а из иностранства преко сајтова:

http://www.dobra-knjiga.com/

http://www.knjizara.com/knjige/pretraga/
__________________________
7. Срећа је што на тим седницама није одлучивано о судбини државе и народа и одбрани од агресора, него су теме биле мирнодопске и свакидашње, без посебне важности. Циљ је очевидно био да се компромитује безбедносни систем, што је успешно учињено, али компромитација безбедносног система је стални циљ непријатеља, а не родољуба. То универзално важи и за медије који се труде да објаве тзв. државне и војне тајне.

Објављено у Медији и друштво. Ознаке: , , , , , , , . Коментари су искључени на Светозар Радишић: Како новинари гуше истину
%d bloggers like this: