Јелена, баба које нема


Аутор:Гордана

Јелена, моја баба.. Нечија жена. Прво ћерка, па мама и баба. Када сам била врло мала, имала сам баку са кикама уплетеним и овијеним око главе. Носила је мараму, на крајевима дивно ишарану. Понекад би је скинула да намести косу и опет повезала, са обавезним шпицем на челу. Никада нисам сазнала (а сада је прекасно), засто је то радила. А, Јелена, баба које више нема, је била лепа. Млада, са плавим очима и веома лепим осмехом. На моју велику жалост, није била научена да показује нежности, на начин који је мени био потребан. Али јесте она показивала, на свој диван и јединствен начин. ТО, тада нисам знала. Сећам се само детаља. Сећам се свог смеха, који је захваљујући, мојој баба Јелени тада остао недирнут, непрекинут. Због ње дуго одзвањао целом кућом. Дивном сеоском кућом. После је моја баба, полако али сигурно старила и даље је имала исто уплетене кике и исто обавијене око главе. И старила и разболела се. Лежала у кревету, али ја понесена животним обавезама, је нисам много обилазила. Чак ни тада нисам схватала колико ме је волела. Како је човек проклет, стално нешто тражи, стално тражи, тражи доказе љубави на све друге начине САМО НЕ онај прави. А тај буде управо тик уз њега. На дохват срца и руку.

Сећам се, када сам била предшколског узраста, моји су ме водили у село. Волела сам то село. Његов мирис, његове људе, њихове испуцале руке, изборану кожу, земљу, ваздух, животиње, чак и кишу… па вашаре (нешто најлепше на свету). Тада је био, један врло леп обичај, да старије целивамо у руку. Деду, бабу обавезно, али се уопште не сећам да сам целивала стрица и стрину. И замислите, моја мала главица се тога стидела. Да, да обожавала сам село и жела са њима и ишла за сено, на кладенац за воду…обожавала мирис штале (и данас такође), али се моја мала плава главица стидела што љуби деду и бабу у руку. Ни дан-данас не знам зашто. Можда, зато што се моја мама тога стидела. Јер, забога, већ је живела у граду…а можда и због тога што се нису баш добро односили према њој…Ко зна…Али нешто је мене подстакло на то. Тако сам одахнула, када више то нисам морала да радим.

Елем, била сам мезимица иако је у тој кући била још једна девојчица. Моја сестра од стрица. Баба и деда су имали два сина, а ја сам прво унуче, па још женско дете у породици. Каже се да сам “обрала милост”. И тако приликом једне посете, ја која сам обрала милост, искористим тренутак када су се моји нешто запричали у изи. И мој истраживачки дух ме одведе из изе у собу. Ту су спавали баба и деда и била је огромна. Ту су биле и намирнице и била је славска соба и све је било ту, у тој соби. Брачни кревет, брашно шећер, јаја, суве шљиве, суве воћкице нанизане на пртен конац, одела, хаљине, сукње, мараме… све на једном месту. Цео живот у соби. Слике са старим рамовима на зиду. Старе слике са старим рамовима. Даклем, у тој соби је била корпа са јајима. Лепа плетена корпа, која мирише на пруће од кога је исплетена. Која је навукла и онај специфичан мирис из сеоских соба. Пуна пунцијата. Права домаћа јаја. Од кокица које су виделе сунце и осетиле ветар …кроз перје и пасле и пиле водицу свежу ..И које су спавале ноћу. Које нису морале цео боговетни дан да кљуцају и носе јаја. Пуна корпа. И онда долазим ја. Узела сам једно јаје и вероватно случајно испустила. Кажу да нисам била агресивна, већ увек весела и насмејана. Значи, није то било намерно.. Кад је пало на земљани под, наравно јаје је пукло. Односно сломило се, шта пукло. Никада нећу сазнати, шта ме је заинтересовало. Комбинација беланца и жуманца, жутог као сунце. Или несто друго. Тек, ја сам онда намерно једно по једно јаје испуштала из ручице и код сваког разбијања се кикотала. И тако редом јаје, за јајетом. Како су се моји, сетили да ме нема у изи и пошли у собу, не знам. Тек када ме је моја мајчица видела шта радим, па још смо у гостима, а ја правим штету, устремила се на мене као кобац на пиле. Иначе је увек тукла као Илија Громовник. Али не замерам јој то уопште. Заборавила сам. Чак мислим, да ме је понекад тукла, више због строгости, јер и сама тако васпитана. А код свекрве је ипак морала да остави утисак. Међутим, на сцену ступа баба Јелена, баба које је тада било. Срећа моја. И наравно, баба ко баба, није дала, да ме мама туче, Не. Њену мезимицу, не, никако. Бака је у ствари схватила, да ја то нисам са лошом намером радила, већ онако клиначки, детиње. А и много ме је волела, казе мој тата. То је иначе његова мајчица. Кажу да је мој тата иста баба (тј његова мајчица), а ја исти он. И знате ја сам поносна на то. И срећна због тога, јер сам касније из другог угла, гледајући схватила да су то дивни људи.

Баба је још дуго, дуго после тога живела. Онда је због болести била неко време полупокретна, па чак и једва покретна. Нисам била уз њу кад је умрла и осећам се страшно, због тога. Она је увек била Јелена Баба које има, за разлику од мене која сам увек била Гордана, унука које је ретко било у њеном животу. Али ја је волим и даље и мислим на њу. Јелена је у ствари баба које има у мени. У Гордани. Живи она у мом срцу и мојим мислима.Понекад јој цујем и глас. А увек је видим насмејану. Моју лепу насмејану баба Јелену. Јелена је ипак баба, које има.

3 реаговања to “Јелена, баба које нема”

  1. proizvodiusluga Says:

    Lepa, zanimljiva priča!
    I ja sam imao baku koja je tako plela kosu (sa kikama upletenim oko glave – izgleda da je to bilo veoma uobičajeno u periodu 1930-1960) i koja je imala plave oči!

  2. ГОРДАНА Says:

    СВЕ МИ ЈЕ ВЕЋА И ВЕЋА ТУГА ЗА БАБ ЈЕЛЕНОМ

  3. Tanja Kukobat Says:

    Postovana, tako ste me dirnuli ovom carobnom pricom, vratili ste me u detinjstvo, leta provedena sa bakom i dekom, i beskrajno sam vam zahvalna na tome. Vratili ste me u trenu u mozda jedine tako ciste i plemenite trenutke ispunjene mirisom meda iz dedinih kosnica, bakine pogace i suncem koje se probija kroz dekin vocnjak…osecanjem sigurnosti i ljubavi koje vise nikad nisam osetila. Ja sam moju baku i mog deku ljubila u ruku, i secam se da sam zatvorenih ociju cekala da svoju drugu, otezalu, spuste na moju glavicu i pomaze me. Uzajamno postovanje, odmerenost u govoru, jelu i ponasanju… danas se samo pitam, kako su od takvih ljudi mogli nastati moji stricevi i tetke??? Pokusala sam suprugu da procitam, ali nisam mogla od suza…Sve najbolje, hvala jos jednom.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: