Европа нема алтернативу


Аутор:Валентина Шекарић

Међународни монетарни фонд одобриће Србији већи дефицит како би се попунила све већа рупа у државној каси. Заузврат, тај исти ММФ ће тражити повећање пореза на додату вредност! Тако су нас недавно упозоравали економисти.
Са друге стране, Титови пионири просто су се утркивали у давању изјава не би ли исмејали економско знање стручњака. „Нећемо смањивати плате и пензије ни повећавати порезе“ и „Током преговора са ММФ-ом биће издејствовано да не дође до повећања ПДВ-а, али ни смањивања плата и пензија“ обећавали су они са врха. И да нисам поборник оне наше старе : „Обећање-лудом радовање“, можда бих још и веровала у ове бајке. Али…наш happy end, изгледа, неће бити баш тако happy попут бајке. Све више ми се чини да ће то бити суморно буђење успаване лепотице без принца који је,уз пут, само жаба која нема ту моћ да наивним пољупцем реши све. А српска бајка почиње овако : Да би попунила све већу рупу у државној каси, Влада Србије ће од Међународног монетарног фонда тражити повећање дефицита, али ће и подићи порез на додату вредност. Кажу – то је једино решење! Стварно су способни, нема сумње. Кад год нема пара, а мора се вратити оно што је позајмљено, они се смело досете, па удри по сиротињи! Оној што, у безнађу, сама себи сече прсте. Грбача народа је, дакле, још увек најпрофитабилнији бизнис! И док јавност навелико нагађа о већим порезима и начину на који ће харач да се убере од сиротиње, има и оних који су мало размислили пре него што су се досетили да постоји и друго решење – обавеза да се жестоко смањи број запослених у јавном сектору, пре свега у просвети и здравству! Дакле, то је то. Транзиција ће, изгледа, бити успешно довршена када број поједених оброка у народним кухињама буде једнак броју оброка поједених у нашим домовима. За то време, политички синови, ћерке, жене, тетке, стричеви, братинице, сестрићи, бабе и прабабе и даље ће безбрижно да раде уваљени на најбоље могуће положаје! И они најпаметнији никада се неће сетити да смање број ових „привилегованих“ лезилебовића како би олакшали буџет и сјахали са грбаче напаћеног народа. Роналд Реган није био у праву око пуно тога, али је једно погодио у сам центар: „Не очекујте од државе да реши Ваше проблеме, јер држава је – проблем!“ Ових дана, те речи добијају своју потврду. Опет и по ко зна који пут, настрадаће ситна боранија иза које не стоји ни једна једина политичка партија! Али, нема везе…Цене скачу, посла нема, а рачуни стижу. Они срећнији данима једу попару и џем. Они мање срећни једини спас виде у народној кухињи. А има и оних који сањају један оброк дневно или макар суву корицу хлеба! Зимница, огрев и нова гардероба постали су мисаона именица за многе у Србији. Живот испод ивице егзистенције постао је симбол просечног Србина. Али, опет…Све то нема везе. Најважније је да смо добили Бели шенген и да идемо у Европу, зар не? А Европа нема алтернативу!
Било како било, ММФ ће бити веома задовољан радом Титових пионира. Будуће генерације у Србији имаће прилике да раде за дуговања која ће им остати у наслеђе, мало од нас који ћутимо, а мало и од наше пословне елите стручњака са „сјајним“ идејама! Симулација пада са 3000 метара без падобрана је управо почела. Сигурна сам да ће се на далеко чути када једном ударимо у земљу. Свесни да нам нема спаса, Титови пионири испуњавају последњу жељу и брзина тог задњег пада се повећава. Ко преживи – причаће. А до тада, хипнотисана гомило, гласајмо и даље за Титове пионире. Ако ништа друго, морам признати да имају стила!

(Пост је објављен и на матичном блогу “Нешто сасвим лично”)

Ко је премијер Мирко Цветковић?


Трагајући на нету да видим шта се све пише о актуелном премијеру Владе Србије, Мирку Цветковићу, нашао сам чланак са B92 блога, који преноси текст из листа Press у коме се причају славоспеви о премијеру, …да је права душа од човека, те добро дете, те добар ђак, студент, музичар, тих, повучен, вредан, предводник демонстрација 96-те 97-ме, али нигде да се нађе нешто о његовим досадашњем раду и активностима које је обављао у име владе Србије.
Наравно, има и тих текстова, али они нису ни мало пријатни за наше ДС и остале „демократе“ и „реформаторе“ који су Србију довели у тако сурово тешку ситуацију и банкрот, а ти исти и намеравају да нас усреће у неком будућем времену, док истовремено, у садашњости кроз криминално-мафијашку приватизацију и „реформе“, остављају пустош у привреди Србији и пре свега у душама људи, који знају да су по ко зна који пут тако болно преварени од политичара свих странака, изманипулисани и oпљачкани, ојађени, излуђени, тужни, апатични, без вере у икога, јер сва обећања су била само мамац да се добије глас, а после… узимај, кради, пљачкај, брсти…

Да видимо ко је заиста та „душа од човека“ Мирко Цветковић како неки пишу о њему…

Mirko Cvetković-premijer Srbije

Мирко Цветковић - премијер Србије

Ево шта су рекли о Цветковићу храбра Верица Бараћ председница Савета за борбу против корупције, и Бранко Павловић који је својевремено био на челу Агенције за приватизацију на чијем је челу претходно био Мирко Цветковић, па је после смењен, то је било у периоду од 2003 до 2004.

То је речено 16.05.2007 поводом именовања Мирка Цветковића за министра финансија.

Верица Бараћ:

„Један од највећих Цветковићевих грехова јесте то што је у време када је био на челу Агенције истовремено био и извршни директор фирме „Цес Мекон“, коју је иста та Агенција често ангажовала. То је очигледан, страшан сукоб интереса! Све приватизације завршаване су у уском кругу људи и магичном троуглу: Економски институт – „Diloit & Tuš“ – „Ces Mekon“.“

Не да је то „сташан сукоб“ како из одређених културних разлога Бараћева мора да каже, већ свакоме је јасно да се ради о организованом криминалу мафијашког типа, где је Мирко само једна нижа карика у пирамидалном ланцу, на чијем је челу неки наш „Ал Капоне“.

Наше демократе воле да кажу како свака држава има своју мафију, и дају неке примере, ова држава, она, те то се ни у тим много развијенијим државама не може тек тако лако сузбити, а камо ли код нас који смо у „транзицији“ (годинама). Али, за Србију то једноставно није тачно, јер више се ништа и не крије.
Немамо ми проблем што имамо своју мафију, код нас је увек све обрнуто, наш је проблем тај да нашом државом управља наша мафија!

Код нас мафија има државу, није као у „развијеном“ свету, далеко смо ми чак и од тога.
Како то доказати, мислим, кроз судске процесе и кривична гоњења?

За сада никако. Нико ту није чистих руку, и сваки процес би био фарса, свако ту зна све о свакоме, како, где, колико,ко и шта… или би евентуално било кажњено неко „жртвено јагањце“ које би неко време лежало у затвору, „по договору“, а када би изашло на слободу, било би још богатије.
Чињеница, да наш Савет за борбу против корупције има само саветодавну улогу у Влади Србије, као помоћни орган, дакле нема права да на основу откривених доказа који указују на криминалне поступке неког политичара, покрену и кривични поступак, већ тај свој извештај даје некоме у Влади Србије (некада је то био Динкић), а тај неко, фигуративно речено, то баци у корпу за отпатке или тим папиром обрише замазана уста од бурека… у преносном смислу, тако они то третирају…

Бранко Павловић:

„Мирко Цветковић је катастрофално решење, јер о финансијама не зна ништа, нити се тиме икада бавио! Он је на директној линији оних тајкуна који се боје превелике моћи Божидара Ђелића. Они се плаше да се Ђелић не отргне контроли и почне да их заобилази у будућим приватизацијама, јер има добре контакте на Западу – истиче Павловић.“

Бранко Павловић је брзо смењен са чела Агенције за приватизацију, мислим да је био само три месеца, јер је почео „много да прича“.

Појединац је немоћан, код нас се треба мењати систем, али како када су у њему и „позиција“ и „опозиција“ са својим мафијашким клановима које зовемо странке…?

Само нови храбри и непоткупљиви људи могу нам помоћи да заједно са нама, народом, свргнемо са сцене ове страначко-мафијашко-тајкунске кланове… неки нови Христоси, ако их уопште има…

Нама је по мени потребна ванстраначка парламентарна демократија.

Ево у целости чланка у коме Верица Бараћ и Бранко Павловић говоре о садашњем премијеру Мирку Цветковићу:

16.05.2007
Изјава Верице Бараћ, председнице Савета за борбу против корупције, поводом именовања Мирка Цветковића за министра финансија

Преузето са сајта: Савета за борбу против корупције

Прочитај текст до краја →

Светска финансијска криза


Драгаш на ТВ Зајечар, 23.10.2008

Главна тема емисије је била светска економска финансијска криза,али је у зависности од питања гледалаца, Драгаш говорио и у вези са ситуацијом око приватизације РТБ Бора, па у вези акција следећих фирми: „Бор Промет“, „22 Децембар“, „Центроисток“, „Имлек“, „Јединство“, „Беопетрол“, „Цементара Бач“… као и о крeдитима, девизној штедњи и енергетском уговором са Русима који је повезана са приватизацијом „НИС-a“…

Светска економска криза

Драгаш је говорио да је ова светска криза најдубља до сада, да је са несагледивим последицама и да се не зна колико ће да траје, а каже…неки економисти тврде да ће да траје и до петнаестак година. Та криза ће се свакако рефлектовати на цео свет, као и на нас, а не само на извориште у САД-у.
Суштина највеће светске преваре, која је и проузроковала ову финансијску кризу, је у суштини новца ,а то је да је свака валута морала да има своје мерило, своју против вредност у злату!
Међутим, у Америци су 1971-ве године донели одлуку да се одустане од златног стандарда, да злато не буде основа мерила за новац, за валуту, већ су одлучили да то буде долар.
Тако да је од тада па до данас долар штампан без покрића у злату, што је значило да је тај новац фиктивни, шпекулативни, без покрића, безвредан, и да је долар наметнут као доминантно светско платежно средство, нарочито за енергенте, нафту и нафтне деривате. То све значи да је од тог периода па да данас у Америци најразвијенија индустрија била виртуелна „индустрија“ штампања безвредног новца, долара, који се пласирао у виду крeдита, земље су трговале енергентима користећи долар, и главни циљ те накарадне паразитске политике САД-а је био тај да се тај долар не врати у Америци, јер би био инфлаторан, безвредан.
И Амери су дакако куповали нафту за долар, увезу нафту, али по Фридману, главном стратегу капитализма у Америци, важно је било да се долар не враћа у САД.

Међутим, парадокса ради, САД је најзадуженија земља на свету, што на унутрашњем, што на спољном плану, Америка укупно има дуг од 120.000 милијарди $!!

А тај дуг непрекидно расте…
На унутрашњем плану, Америчка влада је позајмљивала новац од њихове институције која се зове „Федералне резерве“, али опет један апсурд, јер то није државна институција, већ је у власништву неколицине најмоћнијих приватних банкара који са својим банкама чине ту институцију, наводно државну, која једина има овлашћења да штампа долар, тако да су највеће жртве те преваре што се тиче самог САД-а, Амерички грађани, обичан човек.
Дуго је тај грађанин живео нереално, рецимо, фигуративно… зарађује 100$ а троши 1000$, јер се бесомучно задуживао да би живео на „високој нози“. Наравно,све су то подржавали амерички медији форсирајући логику „галопирајуће“ потрошње, то је била масовна психоза код њих, а највећу зараду су имале најмоћније банке, то је био чист шпекулативни капитал и зарада.

Штампаш долар без покрића, продајеш га народу, седиш, уживаш и зарађујеш на камати не радећи заправо ништа, а наивна раја се само задужује, и плете себи „омчу око врата“ у виду дужничког ропства.

Данас је Америчком грађанину стигао цех за наплату, и дешава се најсмешнија ствар, да у срцу капитализма, у Америци, држава интервенише откупљујући приватне банке које пропадају не би ли их консолидовале, тако да је Америка данас постала земља пролетерска 🙂 , постала је социјалистичка творевина.

Драгаш је појаснио ситуацију око Америчког дуга од 120.000 милијарди $, што значи да је сваки од 303 милиона Американаца задужен у износу од 400.000 $,укључујући и 46 милиона Американаца који су на улици и немају никакве приходе нити здравствено и социјално осигурање. Данас је у Америци око 83 % привреде у виртуелним делатностима које немају реално покриће.
У САД-у је могуће да се деси да банкротира цео тај систем и поред тога што је Амерички Конгрес убацио читавих 700 милијарди долара у систем, јер је дубиоза исувише велика, она је 120.000 милијарди $!
Та криза се пренела и у Европу која је интервенисала са 2400 милијарди $ и целокупна та криза је несагледива, јер ако почну да падају банке и то се све прелије на реални сектор, на привреду, почеће да пада и привреда и милиони људи остаће без посла!

Како се криза одражава код нас

Па, по навици ова наша квази влада се понашала индолентно и говорила је грађанима „да буду мирни“, јер ето, нас ништа не дотиче, ми смо ван свега, „јаки ко земља“, али када су грађани уплашени светском кризом и колапсом неких светских банака почели да повлаче паре из банака, гувернер је тек тада интеревенисао са 160 милиона € не би ли бранио нереални динар и повећао је гаранције на штедне улоге.
Због нереалног динара и катастрофалне пљачкашке приватизације где се буџет Републике Србије највише пуни из тих пара, а не из привредних активности, Драгаш предвиђа у наредним годинама потпуни колапс нашег финансијског система, а неки стручњаци то предвиђају у неколико наредних месеци!

Нова девизна штедња износи 5,7 милијарди € и постоји реална могућност да се деси слично као са старом девизном штедњом, да то пропадне, јер ако је којим случајем нека од овдашњих банака повезана са неком јаком банком у иностранству, и та банка пукне као што су неке већ пукле, ето проблема за наше девизне штедише!

Наше девизне резерве се налазе по речима гувернера у првокласним светским банкама. Да,али то су банке у Америци и ЕУ, тамо где је највеће жариште кризе, и шта ако и те банке пукну???

Шта ће тада бити са нашим девизним резервама?
Хмм…није тешко погодити….

Даље…у Србији је ушао шпекулативни капитал у износу од 4 милијарди € на бази разлике каматних стопа у Европској Унији и код нас. Ево како…познато је да је код нас референтна каматна стопа 15,75%, а у ЕУ око 5%, и онда овдашње банке узму девизе из ЕУ по каматној стопи од 5%, промене их овде за динаре, и пласирају их код централне банке по каматној стопи од 15,75%.
Такав капитал улази тамо где су каматне стопе веће него где се задужио и циљ му је да се по већим каматним стопама брзо оплоди, и изађе, а најбитнија ствар је та, да се тај капитал не улаже у привреду, већ само у крeдитне пласмане и како каже Драгаш, тако су 1998 године пукла тржишта Тајвана, Тајланда, Мексика…..

Е, кад такав капитал буде почео да излази из Србије, курс динара ће стравично почети да пада и тада ће око 600.000 грађана који су узели стамбене и остале крeдите, почети да се гуше у проблемима…!

Дакле, то свако може да види од ових који су се задужили, …ако курс са тренутних 86 динара за € крене на 100, 120, 160 динара за евро, биће куку-леле, јер кад крене „стампедо“, ко зна где ће се то завршити!

Следеће… један од тешких проблема код нас је да је наша јавна потрошња 45% целокупног нашег бруто производа што је неодрживо!
У том контексту Драгаш наводи да је одмах после петог Октобра наш државни апарат имао 8250 чиновника који су опслуживали владу, а данас се тај број попео на 28.000!

О-ла-ла…браво за наше „реформаторе“, браво…нема шта, баш супер реформе, само не знам за кога.

Оно што ће највише коштати ову нашу државу то је тај катастрофални концепт „реформи“ који се у мафијашкој приватизацији може изразити кратко:

„…распродај државну имовину, напуни буџет, потроши…!“

Е, …то ће ову земљу највише коштати, јер тај ће концепт сигурно да пукне, и већ сада смо задужени са 32 милијарди $, (5.Октобра је било 10 милијарди $ дуга), а наше „демократе“ намеравају да поново направе крeдитни аранжман са ММФ-ом !??

Има ли већ луднице од Србије…?

Драгаш је причао и о намерном урушавању наше берзе, да би цена акција пала, па да би они већи акционари, зна се који и какви, узели оним мањим акционарима акције по ниској цени. Зато Драгаш и саветује акционаре да не продају акције!

Дакако, савет је упућен и сваком грађанину, да не узима крeдите.

И на крају да кажем још и то да Драгаш тврди да ће следећа 2009-та година бити свуда у свету изузетно тешка година, па тако и код нас, и саветује грађане да се добро припреме за то.

Погледајте и послушајте шта Драгаш прича…

линк ка видео клипу на: google video.com/
Преузми видео клип (95 MB. 50 min. 25 sec.)

Шта су то економске законитости ?


Аутор: Стојан Ненадовић, писано 22.12.1980.

Већина економских теоретичара сматра да су перформансе наших системских решења толико лоше да је простор за деловање економских закона прилично сужен. Међутим, да би се конципирао И институционализовао систем у коме ће економске законитости моћи несметано да делују, потребно је претходно упознати те законитости, а то је управо задатак економских теоретичара. Теоретичари, такође, нуде практичарима, носиоцима економске политике, економско-политички инструментаријум и указују на могуће путеве и начине остварења жељених циљева. Неспособност политичара да остваре прокламоване циљеве, теоретичари су склони да припишу њиховој неспособности да правилно користе економско-политички арсенал којим их је наоружала теорија. Осим тога, економски теоретичари најчешће умишљају да су им познате економске законитости, али да политичка акција тече нежељеним током, односно систем лоше функционише, зато што политичари слабо уважавају мишљење и савет економских теоретичара.

Али, шта ће се десити ако економски теоретичари у ствари не познају реално владајуће објективне економске категорије и законитости?

Они тада не само да ће политичарима давати погрешне савете, него неће располагати ни ваљаним критеријумом за оцену перформанси система и политике. Управо је то данас случај, не само код нас, већ у читавом свету.

Економска наука је у кризи, јер је њен систем категорија и законитости дедукован из претпоставки анализе примерених једном ранијем ступњу развитка производних снага и производних односа, док данашњи ступањ развоја (и нарочито темпо тог развоја) ствара битно другачије претпоставке анализе, које теоријски артикулисати може само једна нова, револуционарна теоријска парадигма, тј. нови систем нових категорија и законитости.

Вишак корисности

Нова парадигма морала би, свакако, бити способна како да објасни постојећу стварност, тј. најдубље узроке постојеће кризе, тако и да укаже на путеве њеног превазилажења. Мислим да се та нова парадигма може развити ако се пође од следећих фундаменралних ставова класика (којима актуелна економска мисао није посветила дужну пажњу, јер је сматрала да се односе превасходно на сyстем натуралне комунистичке привреде) :

„У неком будућем друштву, у коме би нестало класних супротности, у коме више не би било класа, потрошња не би више била одређивана минимумом времена за производњу, него би време које би друштво посвећивало производњи разних предемета било одређивано степеном њихове корисности.“ (К.Маркс: Беда филозофије). „Корисни ефекти различитих употребних предмерта упоређених међусобно и с количинама рада потребним за њихову израду, коначно ће одређивати тај план.“

(Ф. Енгелс: Анти-Духронг).
Ако се, међутим, пође од претпоставке да се наведени фундаменти новог друштва могу реализовати и у условима специфичног типа робне производње, онда је очигледно:

Да у таквој робној производњи, аналогно категорији апстрактног рада (као мери трошкова), мора постојати (као категоријални еквивалент у сфери потрошње) категорија апстрактне друштвене корисности (као мера квантитативног аспекта употребне вредности).

Да се објективан апстрактан рад и објективна апстрактна корисност (тј. трошкови и корисност уопште) могу међусобно квантитативно (и новчано изражене) упоређивати и разликовати.

Према томе, у таквом друштву новац се јавља и у функцији мере објективне апстрактне корисности. Пошто се трошкови и корисност, опредмећени у роби, могу међусобно квантитативно (новчано) разликовати, то ће и тржишна цена, нормално, заузимати неки ниво између максимално (једнаке корисности) и минимално (једнаке трошковима) могуће цене. Разлику између апстрактне корисности и апстрактног рада називам вишак корисности.

Ниво тржишне цене одређује како ће вишак корисности бити подељен између купца и продавца (на потрошачки и произвођачки вишак).

Према новој парадигми, дакле, у свакој роби опредмећују се три квантитативно различите вредносне димензије (трошкови, тржишна цена и корисност), које се, такође, могу разликовати и на глобалном (националном и светском) плану, па тако:

Суму стварно уложеног рада називам производ културе.
Збир тржишних цена – друштвени производ.

Збир објективних апстрактних корисности – производ цивилизације, док разлику између производа цивилизације и производа културе називам друштвени вишак корисности.

Традиционална економска теорија, која у вредности робе види, у основи, само једну квантитативно одређену димензију, заснива се, заправо, на имплицитној и експлицитној претпоставци да су ове три вредносне димензије квантитативно једнаке, па се тако појављују само као граничан, специјалан случај нове теорије, тј. традиционална теорија важи само за случај када је вишак корисности једнак нули (бар на глобалном плану). Другим речима, економска теорија уопште не познаје једну од фундаменталних економских законитости савременог друштва, па је зато неизбежно да и економска политика игнорише законитости постојања вишка корисности, што доводи до низа поремећаја и нерешивих противречности у реалном привредном животу.

Дефлација и Инфлација

Постојећи начин емисије новца у виду кредита конзистентан је са претпоставком о једнозначајно одређеној вредности друштвеног производа, али је у противречности са постојањем вишка корисности.

Кредитни новац реално репрезентује само вредност културе, тј. уложени рад, па ако се у друштву створи вишак корисности (наспрам кога не стоји уложени рад, већ рационалност потрошње), недостајаће монетарни еквивалент за његову реализацију, што ће у друштву изазвати дефлаторни проблем (који је у ствари најдубљи узрочник привредне кризе), сразмеран величини реално створеног друштвеног вишка корисности. Дефлаторни проблем изазива отежану реализацију материјалног друштвеног производа – гомилање залиха, стагнацију, неискоришћеност капацитета и незапосленост; а модерма инфлација представља само инструмент превладавања (тј. покушај борбе против) овог основног дефлаторног проблема.

Инфлација, уз временску асинхронизацију прихода и расхода, чини заправо стихијски, спонтано настали механизам изражавања вишка корисности; тиме што омогућује истовремену номиналну равнотежу (потребну да би се удовољило догмама економске науке) и реалну неравнотежу друштвених рачуна (реализовану кроз стопу инфлације и временско кашњење прихода за расходима), потребну да би се реализовао бар део друштвеног вишка корисности, без кога нема стварног друштвеног напретка.

Наведени инфлаторни и дефлаторни проблем могу се превазићи само легализацијом емисије монетарног еквивалента друштвеног вишка корисности и инаугурисањем новог система друштвених рачуна, јер је очигледно да, прављени на основу теорије која уопште не познаје категорију вишка корисности, садашњи системи друштвених рачуна важе само за случај да је вишак корисности једнак нули, а и привредни системи су тако организовани да могу нормално функционисати само ако нема вишка корисности.

Треба нагласити да је апстрактна корисност потпуно објективна категорија (нема никакве везе са буржоаском теоријом субјективне корисности) и као што се величина апстрактног рада мери дужином радног времена, тако се апстрактна корисност мери дужином времена коришћења производа (наравно све у оквиру одређених друштвених стандарда коришћења). Ако су апстрактан рад и апстрактна корисност квантитативно (новчано изражено) једнаки, то истовремено значи да су једнаки и циклус репродукције (тј. период после кога се обнавља производња) и циклус реконзумације (тј. период после кога се нужно обнавља потрошња), па ће бити једнаки и фреквенција понуде и тражње. Ако се затим повећа рационалност било производње (повећањем продуктивности рада смањује се величина апстрактног рада садржаног у роби) или потрошње (продужењем времена коришћења увећава се супстанца апстрактне корисности) појавиће се вишак корисности, фреквенција понуде премашиће фреквенцију тражње и појавиће се проблем реализације ове (прекомерне) производње која је материјални супстрат друштвеног вишка корисности.

Ова производња може се реализовати само емисијом монетарног еквивалента друштвеног вишка корисности, а то је заправо емисија готовог, некредитног новца, који се мора поделити непосредним потрошачима, који имају реалну потребу за овим производима. Тиме се легитимишу њихове потребе и новац промовише у функцију мере апстрактне корисности и средство оживотворења комунистичког принципа расподеле према потребама. Комунистички систем расподеле према потребама може се, дакле, заснивати на комунистичкој робној производњи у којој су централне категорије апстрактна корисност и вишак корисности.

Друштвена својина и самоуправљање конзистентни су управо са оваквим (досад непознатим) моделом робне производње, док са постојећим моделом (у коме централну улогу имају тржишне законитости засноване на деловању закона вредности) све више долазе у колизију, при чему се колико ограничава деловање тржишних законитости овог модела, толико и дерогира сама суштина друштвене својине и самоуправљања.

Према потребама

У новом друштву, заснованом на новом типу робне производње (у којем законе вредности и вишка вредности замењују закони апстрактне корисности и вишка корисности), укупан збир доходака мора потицати из укупне суме апстрактних корисности (која, према предложеној терминологији, чини производ цивилизације) и њега чине како дохоци створени радом (тј. дохоци чији збир представља производ културе) тако и дохоци из друштвеног вишка корисности, који су, у ствари, надградња коју није потребно финансирати порезима који оптерећују привреду.

Укидањем суме пореза еквивалентне друштвеном вишку корисности, укида се противречност између привреде (базе) и непривреде (надградње). Део непроизводног становништва (нпр. пензионери, деца, ђаци и сл.), који ће са растом вишка корисности све више расти, добија новац (доходак) из друштвеног вишка корисности (са посебног рачуна централне банке, а према одлуци парламента), а привреда остварује експанзију продајући овима робу и присвајајући тиме новац из друштвеног вишка корисности као произвођачки вишак који представља екстраакумулацију готовог новца за самофинансирање проширене репродукције. Ако се емитује тачно потребна количина новца, цене не могу расти, али тиме се успоставља нови модел друштвених рачуна, у коме је укупан збир доходака, за износ емисије некредитног новца, већи од радне вредности друштвеног производа. Међутим, да је ова ситуација апсурдна са становишта традиционалне теорије, у ствари основна економска законитост новог друштва, доказује теорија о постојању вишка корисности.

Према томе, легализација дохотка из друштвеног вишка корисности, који се дели „према потребама“, није само етички захтев комунистичког друштва, већ услов нормалне репродукције сваке привреде и друштва који су достигли такав степен и темпо развоја на којем је незбежна појава вишка корисности.

Ако легализујемо монетарни еквивалент друштвеног вишка корисности, снабдећемо привреду и друштво неопходном количином новца (тј. решићемо кључни дефлаторни проблем) и тиме створити цондитион сине qуа нон нормалног функционисања тржишног механизма. Тада ће тек постојећа системска решења и друштвено-политичка опредељења показати и доказати, своју праву вредност, а економска политика снабдевена једноставним али адекватним економско-политичким (монетарним) инструментаријумом, ефикасно ће, и без сувишног администрирања, служити остваривању жељених циљева, стабилног и брзог развоја уз пуну запосленост.

Светски поредак некредитног новца


Уз дозволу аутора објављујем овај текст (1).
……..
Однос (количник) између вредности друштвеног производа (ПQ), оствареног у друштву неке године, и количине новца у оптицају (М) назива се просечна брзина оптицаја новца (В)….

Примећено је да се са развојем друштва смањује однос између оствареног друштвеног производа и количине новца у оптицају, тј. смањује се брзина оптицаја новца. Да би се одржао достигнути ниво производње, потребна је додатна количина новца у оптицају, да би се надокнадила несташица новца изазвана успорењем брзине оптицаја новца.

Још јасније се види да, са развојем друштва, расте производња и вредност друштвеног производа, за чију реализацију је такође потребна додатна количина новца у оптицају.

Ако је због пораста производње потребно постојећу количину новца у оптицају повећати за 2%, а због успорења брзине оптицаја новца само за 1%, укупно повећање количине новца у оптицају мора бити 3%.

slika-stojana

Стојан Ненадовић творац теорије о некредитном новцу.

Најпознатији монетарни стручњак света XX века, Милтон Фридман, који је, проучавајући статистичке податке разних земаља, а пре свега САД, констатовао општу појаву успорења брзине оптицаја новца, такође је утврдио да су мере монетарне политике најчешће контрапродуктивне, пре свега због временског кашњења дејства монетарно-политичких мера.

Милтон Фридман је закључио да би најбољи амбијент за спонтано одвијање економских активности био онај у којем би количина новца у оптицају расла по константној годишњој стопи од 2% или 5%, чиме би се избегла негативна дејства наизменичних, експанзивних и рестриктивних, монетарних удара.

Показало се да је пројектована и емитована, постојећа количина новца увек недовољна, те да је увек потребна, нова и нова, додатна емисија новца, како би се привредни механизам одржао у покрету. У друштву стално постоји проблем несташице новца, проблем дефлације. Овај проблем потиче из саме природе, суштине новца, како се она данас схваћа.

Од када су људи почели да праве новац од папира, уобичајило се да се такав новац (таква врста новца) пушта у оптицај у облику кредита. Сматрало се да је тако обезбеђено покриће за новац у људском раду. Да би вратили дуг, дужници су морали да нешто произведу и продају.

Међутим, због успорења брзине оптицаја новца, осећала се несташица новца, смањивала се тражња, гомилале су се залихе непродате робе, расла је незапосленост и неискоришћеност капацитета. У време Велике светске економске кризе, у САД је недостајало више од 3о% количине новца у оптицају.

Због успорења брзине оптицаја новца, кредити се не могу вратити из количине новца која већ постоји. Потребна је додатна количина новца, која се такође даје у облику кредита. Кредитне обавезе се увећавају и све теже враћају. Све веће задуживање далеко превазилази вредност производње. Настаје бескрајна инфлација кредитног новца, кога је све више а никад довољно, за превазилажење постојеће дефлације.

Ако би нека држава потребну додатну количину новца пустила у оптицај као некредитни новац, тј. као поклон, без обавезе враћања, процес би био заустављен. Инфлација би исчезла. Ускоро би се видело како вредност новца те државе расте у односу на долар и друге валуте.

Владарима света допало се да владају светом одлучивањем о расподели кредита. Зато нису благонаклоно гледали на покушаје неких земаља да се ослободе дужничког ропства.

Управљање светом, одлучивањем о расподели квота светског некредитног новца, који ниче из општег пораста економске рационалности и развоја светске трговине, неће бити мање занимљив посао.

Удео поједине државе у расподели светског некредитног новца, одређиваће њен положај у светској размени, њену способност да извози и увози. Одобравањем одређене квоте некредитног новца, међународна заједница показаће колико је спремна да помогне некој држави и народу. Биће подстакнут раст светске трговине.

Унутар државе некредитни новац биће подељен непроизвођачима што ће повећати тражњу и профите произвођача. Све без инфлације.

Светски поредак некредитног новца биће успостављен када сви буду схватили да је он у интересу свих.

Аутор: Стојан Ненадовић
www.noncredit-money.org/

Покрет за некрeдитни новац


Уз дозволу аутора објављујем овај текст (2).

……..

Данас се новац пушта у оптицај у облику крeдита.

Таквог, крeдитног новца, никад нема довољно.

Повећање новца у оптицају потребно је како због повећања производње, тако и због надокнаде новца који се изгубио услед успорења брзине оптицаја новца.

Потребна додатна количина новца у оптицају је дефинитивна (коначна), јер је намењена да трајно остане у оптицају. Њу не може да чини крeдитни новац, који је у оптицају привремено, јер се крeдити морају вратити.

Ако је стопа пораста количине крeдитног новца у оптицају таква да ствара инфлацију, при којој је стопа пораста количине крeдитног новца у оптицају већа од стопе пораста цена, онда разлика између ових стопа представља реално некрeдитни новац, који врши функцију потребне додатне количине новца у оптицају.

Ако би сва потребна додатна количина новца у оптицају одмах била емитована као некрeдитни новац, тј. поклон, инфлација би исчезла.

Покрет за некрeдитни новац предлаже да Народна скупштина Републике Србије донесе Закон о новцу, следеће садржине:

  1. Банке могу одобравати крeдите само до износа прикупљене штедње.
  2. Забрањује се стварање новог новца одобравањем крeдита изнад износа прикупљене штедње.
  3. Потребна додатна количина новца у оптицају, која се штампа у Заводу за израду новчаница, депонује се на рачун Фонда за пензијско осигурање.
  4. Новац се пушта у оптицај исплатом пензија са рачуна Фонда за пензијско осигурање.

Оваквим начином емисије новца обезбеђује се бескрајна стабилност цена, без инфлације и дефлације.

Укидају се доприноси за пензијско осигурање и тако растерећује привреда.

Продајом робе пензионерима, произвођачи обезбеђују остварење профита, као чисте акумулације за повећање производње (без обавезе задуживања).

Аутор: Стојан Ненадовић

http://noncredit-money.org/

Некрeдитни новац – спас за Србију!


Помогнимо вредном прегаоцу, ствараоцу и иноватору господину Стојану Ненадовићу,

Stojan Nenadović

Стојан Ненадовић

да се његова идеја и пројекат реализује. Некрeдитни новац је спас за Србију од финансијске пропасти и катастрофе у коју нас гура овај окупациони неолиберарни ДОС режим. Посетите сајт господина Стојана: http://serbon.info/ и прочитајте његове текстове о некрeдитном новцу и идеји тог пројекта. Прочитајте све то пажљиво и ако вам нешто није јасно поставите питање господину Стојану и он ће вам објаснити све…

Његову идеју и пројекат може схватити свако ко барата логиком, здравим разумом и ко има навику и обичај да размишља својим главом, да размишља ван свих „утабаних“ догми, па и економских у овом случају, не треба бити неки економски експерт да би се схватила идеја некрeдитног новца.

Господин Стојан се обратио многим политичарима у намери да им изложи своју идеју која би спасила Србију. Наравно, нико ни не очекује од ових неолиберараца попут Динкића, Ђелића, Тадића… да то прихвате и реализују, не зато што „некрeдитни новац“ нема прођу, већ зато што њима и није Србија и добробит нације и грађана примарни циљ, већ само њихови себични интереси власти, богаћења, и интереси Светских моћника, који су их и довели на власт својим шпекулативним новцем, шаљући им га у џаковима.

Међутим, ни опозициони високи политичари којима су уста пуна Србије и добробити Српског народа и грађана, попут Вучића из Радикалне странке, немају слуха за пројекат некрeдитног новца господина Стојана Ненадовића…
Прво се одушеве кад сазнају за идеју и пројекат, али када се господин Стојан упорно обраћао Вучићу да га прими и поразговара о реализацији идеје и пласирању у јавности путем медија, наишао је на зид ћутње…!

А о Коштуници да и не причам, он увек касни, јер је традиционално „необавештен“…

Истинске патриоте, родољуби, стручни људи и интелектуалци који имате приступа медијима, сада се покажите!

Позовите господина Стојана и помогните му да се његова идеја и пројекат макар појави на већим електронским медијима, да се натереају људи који су на власти да то КОНАЧНО СХВАТЕ и реализују.

Упоредо, нека се нуди тај пројекат опозицији, па да видимо ко су заиста они…?

Позивам овом приликом господина Бранка Драгаша економисту и банкара који се залаже за те нове „мале“ тихе и поштене креативне људе, да позове господина Стојана и разговара са њим, и чији би „Клуб Економског Покрета“ који окупља баш такве искрене и поштене људе са новим идејама, могао да му помогне да се изврши притисак на јавност, да би се реализовала идеја некрeдитног новца.

На крају дајем цео пројекат Стојана Ненадовића аутора теорије „Некрeдитни новац“ описан тако да је све прилагођено здравом и логичком уму да схвати њену суштину и примену.
Шта су то економске законитости ?
Некрeдитни новац
Светски поредак некрeдитног новца
Покрет за некрeдитни новац
Вишак корисности и некрeдитни новац
Тајна Новца
Мистерија новца

П.  С. ево, сада све ово има и на Стојановом новом блогу
Некрeдитни новац – спас за Србију !
Емаил Адреса на којој се можете обратити господину Стојану Ненадовићу је: stojan.nenadovic@gmail.com

%d bloggers like this: