Европа нема алтернативу


Аутор:Валентина Шекарић

Међународни монетарни фонд одобриће Србији већи дефицит како би се попунила све већа рупа у државној каси. Заузврат, тај исти ММФ ће тражити повећање пореза на додату вредност! Тако су нас недавно упозоравали економисти.
Са друге стране, Титови пионири просто су се утркивали у давању изјава не би ли исмејали економско знање стручњака. „Нећемо смањивати плате и пензије ни повећавати порезе“ и „Током преговора са ММФ-ом биће издејствовано да не дође до повећања ПДВ-а, али ни смањивања плата и пензија“ обећавали су они са врха. И да нисам поборник оне наше старе : „Обећање-лудом радовање“, можда бих још и веровала у ове бајке. Али…наш happy end, изгледа, неће бити баш тако happy попут бајке. Све више ми се чини да ће то бити суморно буђење успаване лепотице без принца који је,уз пут, само жаба која нема ту моћ да наивним пољупцем реши све. А српска бајка почиње овако : Да би попунила све већу рупу у државној каси, Влада Србије ће од Међународног монетарног фонда тражити повећање дефицита, али ће и подићи порез на додату вредност. Кажу – то је једино решење! Стварно су способни, нема сумње. Кад год нема пара, а мора се вратити оно што је позајмљено, они се смело досете, па удри по сиротињи! Оној што, у безнађу, сама себи сече прсте. Грбача народа је, дакле, још увек најпрофитабилнији бизнис! И док јавност навелико нагађа о већим порезима и начину на који ће харач да се убере од сиротиње, има и оних који су мало размислили пре него што су се досетили да постоји и друго решење – обавеза да се жестоко смањи број запослених у јавном сектору, пре свега у просвети и здравству! Дакле, то је то. Транзиција ће, изгледа, бити успешно довршена када број поједених оброка у народним кухињама буде једнак броју оброка поједених у нашим домовима. За то време, политички синови, ћерке, жене, тетке, стричеви, братинице, сестрићи, бабе и прабабе и даље ће безбрижно да раде уваљени на најбоље могуће положаје! И они најпаметнији никада се неће сетити да смање број ових „привилегованих“ лезилебовића како би олакшали буџет и сјахали са грбаче напаћеног народа. Роналд Реган није био у праву око пуно тога, али је једно погодио у сам центар: „Не очекујте од државе да реши Ваше проблеме, јер држава је – проблем!“ Ових дана, те речи добијају своју потврду. Опет и по ко зна који пут, настрадаће ситна боранија иза које не стоји ни једна једина политичка партија! Али, нема везе…Цене скачу, посла нема, а рачуни стижу. Они срећнији данима једу попару и џем. Они мање срећни једини спас виде у народној кухињи. А има и оних који сањају један оброк дневно или макар суву корицу хлеба! Зимница, огрев и нова гардероба постали су мисаона именица за многе у Србији. Живот испод ивице егзистенције постао је симбол просечног Србина. Али, опет…Све то нема везе. Најважније је да смо добили Бели шенген и да идемо у Европу, зар не? А Европа нема алтернативу!
Било како било, ММФ ће бити веома задовољан радом Титових пионира. Будуће генерације у Србији имаће прилике да раде за дуговања која ће им остати у наслеђе, мало од нас који ћутимо, а мало и од наше пословне елите стручњака са „сјајним“ идејама! Симулација пада са 3000 метара без падобрана је управо почела. Сигурна сам да ће се на далеко чути када једном ударимо у земљу. Свесни да нам нема спаса, Титови пионири испуњавају последњу жељу и брзина тог задњег пада се повећава. Ко преживи – причаће. А до тада, хипнотисана гомило, гласајмо и даље за Титове пионире. Ако ништа друго, морам признати да имају стила!

(Пост је објављен и на матичном блогу “Нешто сасвим лично”)

Паразитизам Америке


Аутор:Пајо Илић

Преведено из књигe: „Глобална империја зла“

Сједињене Америчке државе су данас најсјајнији пример економског паразитизма у светској историји. Чинећи само 5 процената становништва Земље, оне користе 40 процената свих светских потрошачких ресурса. Отимајући од човечанства велико део ресурса, та земља пошто му ништа не даје у замену, и више од тога, оставља мртву природу, затроване реке и ваздух. Трећина свих светских загађења човекове средине остварује се кривицом САД. Сваки американац данас троши за 8 становника становника планете Земље. Реални приходи американаца 80-их и у првој половини 90-их година расли су два пута брже од продуктивности рада.

Узгред речено, такозвана „златна милијарда“, троши 80% светских ресурса. Осталих 5 милијарди тј. Ми, Африка итд – 20%. „По подацима официјелне статистике, око 40% становника узраста 16 и више година не ради. Не иде на посао 30% американаца и 50% американки. Више од 10 % становништва у радно способном узрасту ради непотпуни радни дан. На тај начин, у целини половина становништва САД или не ради уопште или ради врло мало.

У Америци постоји вишемилионски слој људи (око 5% радно способног становништва), које можемо назвати ратоборни паразити. Ти људи никада не раде, презиру сваки рад и живе од разних новчаних помоћи и бонова за храну добијених од државе“. „90% свих тешких, прљавих и непривлачних врста послова обављају црнци, индијци, а такође и разни емигранти, пре свега Порториканци и Мексиканци. Просечно трајање радног века (радног стажа) запослених Американаца износи не више од 33 године“. Иако на удео тамнокожих американаца отпада само 13% становништва, они чине 49% свих затвореника у затворима, како је примећено контрааргументом државног савета Кине, у рубрици „Озбиљни проблеми дискриминације“. Сиромашних међу белцима је 15,3% , а међу тамнокожима 42,5%. Позивајући се на „Njujork Tajms“ кинески аналитичари пишу: „црнокожи американци – како сиромашно тако и богати – боје се за живот због „погрешних сумњи“ од стране полицајаца. „Само у једном Њујорку постоји двомилионска армија црнаца који никада у животу не раде. Они не раде већ трећа генерација. Они су потпуно необразовани и не представљају никакав интерес на тржишту раде снаге. Некако су се до сада успели одржати унутар гета помоћу социјалне помоћи. Али, како само могућност да се плати социјална помоћ нестане… Сада у гету траје унутрашњи рат. А ако и доживи, за то време овладају читавим арсеналом вештина преживљавања. И ако би се њихов унутрашњи рат излио напоље, скоро се никоме не би показао.

1750 г , ако се придржавамо савремене терминологије, на земље трећег свијета (у то време су то биле углавном Кина и Индија) долази 73% индустријске производње, а на земље Западне Европе (око 20 земаља без Русије и Источне Европе), нешто више од 20%. До 1930г међусобни однос се изменио, иако не толико значајније: 60% и 30%. А до 1913г од се преокренуо у корист западних земаља у међусобном односу 80% према 8% . Приближно се такав поредак одржао до почетка 50-их година нашег века. И само кроз 40 год, 1993г, Трећи свет је процентуално нарастао до нивоа 23-24% , као резултат на „златну милијарду“ почело је отпадати око 62-63% . Још сјајније демонстрира ту тенденцију поређење међу Кином и Великом Британијом, по подацима Андре Болто, Кина је имала најкрупнију економију у цијелом периоду „писане историје“ . Баш у њој су били највиши приходи о глави становника до 1500г. и остали највиши до 1850г , док Кину није освојила Британија. До 1830г на Кину отпада 30% светске производње, која је опала за 3-4 % у првој половини XX века.

О чему говоре те цифре?

Експерти Лондонског часописа „Економист“ су тим цифрама хтели подвући, да је заостајање Трећег света у развоју технологије, предодредило пад њихове економије. У неком степену, у таквим тврдњама постоји зрно истине. Али, само у неком степену. Они нису приметили, да налазећи се поред Кине Јапан, затворивши се од западног свијета скоро 200г. и такође немавши „западне технологије“ , не само да не заостаје у свом развоју од Запада, него га је по многим параметрима престигао.

Разлика између Кине, Индије и Јапана се састоји у томе сто је последња избегла колонизацију западних земаља, а прве су постале жртве колонизма баш те саме Велике британије. Ефекат је био двојак: Кина и Индија, а такође и друге колонијалне земље, нагло су успорили свој развој, док су колонизатори скоковито убрзали свој развој. XX век је потврдио баш ту исту тенденцију. Жртве колонијализма стагнирају, а империјалистичке државе доживљавају процват. Одавде произилази један од важнијих закључака. Процват западних земаља у значајној мери се јавио као резултат пљачке Азије, Африке и Латинске Америке, тј. Земаља Трећег света.

Пљачка, под каквом год се маском она остваривала и водила, је суштина капитализма, алфа и омега његове унутрашње и спољне политике.

Организације које подржавају утицај Сједињених Држава и њихов суперимперијлаизам, осим СТО, је такође и међународни монетарни фонд ММФ и светска банка. За то постоје два узрока. Као први СТО. ММФ и Светска банка – то су најмање демократске и највише затворене међународне организације. Процес доношења одлука у тим организацијама покривен је мраком, што им омогућава да држе цео свет у незнању.

Као други, у СТО и ММФ постоје ефективни механизми притиска помоћу обавеза, нарочито у односу према земљама у развоју: путем пријетње извоза робе, а у ММФ путем увођења немилиосрдних услова крeдита. САД се користи тим механизмима контроле земаља у развоју и помаже сопственим међународним компанијама, уништавајући све препреке на њиховом путу. Сагласно конвенцији предложеној од САД, најпрестижније дужности у СТО, ММФ и Светској банци, заузимају американци и европејци.

Када је на положај руководиоца СТО претендовао кандидат из земаља у развоју, Супачај Панитчпакди из Тајланда, наступио је прави пакао. Председник САД Бил Клинтон запретио је затварањем СТО, ако не приме изабраног америчког кандидата. Клинтон је појаснио, да „при оцени кандидата основну улогу игра то, колико они одговарају нашим потребама“. По мишљењу Клинтона имао је у виду: „Колико кандидати одговарају потребама СТО“. Не чуди што је „постављање ОУН команда иследника назвала Светску трговинску организацију „кошмаром“ за земље у развоју“, пише Finencial Times . Њена акција, „одражава план, који покреће корпоративне интересе, већ монополизовавши област међународне трговине“. Према часопису Економист, пословна библија владајућих кругова, „фондови и банке су постали јавни инструмент западне, а у принципу и америчке међународне политике“. То значи да светска политика функционише пре свега у интересима САД и на њима челу „великој седморци“ земаља (укључивши у њих и Русију она ће постати „велика осморка“, али то нема никаквог реалног економског значаја).

Функционисање глобалне економије за земље у развоју означава, да продужавају постојање структурни пореци, које су оставили далеко иза себе. Засада, такви пореци постоје, њиховим развојем ће се оставити проблеми. Међутим развој сам по себи ствара сурове услове, ради против интереса сиромашних.

„Развој“ се обично своди на извоз у земље у развоју технологија, често застарелу, из САД и других развијених земаља. Те технологије уништавају локалне могућност производње, што се завршава јос већим осиромашењем. То је познат парадокс, тим не мање, не узима никаквог утицаја на политику САД. Ако се цео свет перципира кроз једнострану призму сопствене визије, у складу са примањем својих простих „вредности“, то није тако лако опазити специфичност сваке стране и схватити, на који начин се економски успеси умотавају у поразе. Међутим неуспех сиромашних је директна последица акција самих богатих. САД нагомилавају светско богатство помоћу манипулације осам типова које ћемо овде размотрити.

  1. Успон економије САД условљен је акумулацијама свег осталог света. После одрицања од златног стандарда, САД почињу добијати приходе захваљујући свом положају светског валутног лидера. Америка издаје доларе , који имају пролаз у свим земљама света. Америка има могућност да утврђује процентне улоге у својим интересима. То је имало веома негативних последица за време монетарне владавине Регана и Тачер, када су САД прекомерно подигле процентне улоге, што је довело до стрмоглавог финансијског краха у Мексику и започело дужничку кризу, ударивши по најсиромашнијим земљама, које се отада стварно нису опоравиле од дугова. Многе државе су се нашле пред сложеним дилемом: одрeдити за своју валуту равномеран курс (сурово решење, водећи рачуна о снази долара, јена и евра ) или везујући их за долар(такозвана доларизација која је имала ужасне последице у Аргентини). Када су земље попут Аргентине нашавши се у дуговима, настаје одлив капитала (у Аргентини – суму 130 милијарди долара, што се приближава обиму укупног дуга), у то време , у то време формирана елита пребацује капитал у банке САД. Дужничка јама то је просто економско решење, која је уништила многе ситне фармере у САД. Позвали су их да узму позајмице за набавку нове опреме, семена итд., али ма колико позајмица они узели тешко им је да издрже конкуренцију са крупним пословним људима, чије могућности и ресурси омогућавају да контролишу производњу и тржиште. Због дугова бреме расте, и мале земље (слично америчком малом фармеру) исплаћују процентуално далеко више, него што су они способни да зараде (или не исплаћују па тада расте задуженост).
  2. САД не допушта демократску контролу утицајем на две трећине светског становништва. Већина земаља света нема право гласа у ММФ и нема власт, довољном за иницијативу позитивних измена у СТО. Нарочито хегемонија САД у светској економији, особито и производним и финансијским секторима, то се илуструје начином издавања позајмица у ММФ.
    Навешћемо пример, после југоисточне азијске економске кризе ММФ је поставио услове, да Тајланд и Јужна Кореја треба да се ослободе међународне интервенције у њиховој економији – по настојању САД. То је био стратешки један од најважнијих услова ММФ „додатни бонус“ осим обичниих макроекономских услова (таквих као повећан проценат улога, смањење јавне потрошње, економски раст и дефицит текућег рачуна). У оквиру сарадње са ММФ Тајланд је требао да дозволи иностраним банкама да овладају значајним уделом у локалном банкарском сектору. Помоћу таквих „услова зајма“ америчке корпорације добијају у потпуности или делимичну својину банака, финансијске институције и основне технолошке секторе земаља у развоју.

    Под „либерализацијом трговине“ САД једнозначно подразумевају слободу делатности за америчке фирме и транснационалне корпорације. Либерализације трговине (скинуте или смањене трговинске баријере на путу међународне трговине робама и услугама) почиње од 1980 године. По условима Споразума СТО за пољопривреду, а такође сагласно разрађеним светским банкама и ММФ програмом структурног регулисања земаља у развоју, морају уносити суштинске измене у своју прехрамбену и пољопривредну политику.
    Њихова економије треба да буде отворена за јефтин прехрамбени увоз, они треба да ограниче подршку сопствених фармера. У то време као споразум о пољопривреди треба захтијева од чланова СТО снижење тарифа извоза прехрамбене робе на 24%, у току 10 година, већина програма структурне регулације захтијева широке мере за либерализацију, таквих као приватизација државних предузећа, укидање субвенција и контрола нивоа цена.

    Формално дати споразум је био донет уз учешће и сагласност земаља у развоју. Фактички споразум је био скројен од стране САД и ЕУ. Оксфам описује споразум о пољопривреди као „акт лоповлука“ осиромашивши сеоске рејоне, упропаштавајући малу привреду. Он омогућава САД и ЕУ јефтин извоз своје робе у земље у развоју, онда када фармери не могавши да издрже конкуренцију , остану без посла. Јефтин увоз и демпинговане цене (испод стварне,реалне цене робе) усложњавају и без тога тешку економску ситуацију у земљама у развоју.

    У Гани, например, локални фармери немогу да продају по тржишној цени своје производе – жито, рижу, сојино семе, куниће, овце и козе – чак и на сеоској тржници. Фармери су принуђени да купе скупа увозна ђубрива и пестициде, а понекад чак и семена, али артикли њихове пољопривредне производње не покривају уложене инвестиције.

    Тиме на тржишту малопродајна цене хране не падају. Све то се одражава на благостање сељака. Без обзира на раст производње, губи се било какав раст животног стандарда пре сега међу сеоском сиротињом. Из тога резултира да су фармеру принуђени да одлазе у пренасељене градове да би обезбедили себи средства за егзистенцију. На тај начин уништава се локална пољопривреда, подрива се производња прехрамбених производа, а могућност земље да обезбеди себе производима доведена је у питање. Сличан сценарио се понавља у многим земљама.

  3. САД спроводи у животу такву „економску слободу која у стварности уништава економску слободу људи“. Америка гуши земље у развоју класичним примером: с једне стране она обезбеђује себи слободан приступ на светско тржиште, а с друге – ометају покушаје земаља у развоју да покрену сопствене производе и потисну њихове са америчког тржишта. То се у америчком поимању назива „слободна тржишна економија“. Таква политика проводи се под знамењем неолиберализма, што означава повратак у либералну политику XIX века, названом такође економијом „laissey faire“ („пусти сваког да иде својим путем“), када је учешће државе у економској делатности строго ограничено. Као резултат такозване слободне трговине, подстакнути су СТО и ММФ, показујући се непрекидном пљачком, која иде својим путем), доносећи профит само богатим државама, тада када су се слабо обезбеђене земље нашле под пријетњом глађу. Као резултат америчке политике глобализације, услед преварантске међународне трговине сиромашне зeмље сваки дан губе око 2 милијарде долара, 30000 деце умире од обољења која би се можда могла спречити, а 60 милиона долара претиче од сиромашних земаља богатима на рачун дуга.
  4. САД систематски спречава покушаје најслабије развијених земаља да превладају сиромаштво и прехране своје становништво. Америка је увеле огромне царине на основне пољопривреде производе: рижа, шећер и кафа.; царине на кикирики, например прелазе 100%. На рачун те трговине ограничени приход сиромашних земаља света се снижава на 2,5 млн долара годишње. Какве су последице – сиромашан финансијски положај. На Хаитију, на пример либерализација тржишта риже као последица увећања америчког извоза није просто уништила локалну производњу риже и разорила привреду безбројних фармера, резултат тога је да се земља нашла фактички на граници глади. Практички свугде тежим сферама посла, као текстилна, производња обуће и пољопривреда, дeмпингована америчка роба по нижим ценама коштања производње,лишавају становништво средстава за егзистенцију и воде апсолутном сиромаштву.
  5. САД обмањују најслабије развијене државе, чинећи их још сиромашнијим.
  6. САД постојано чине све могуће да снизе цену робе потрошачима у земљама у развоју. Антиинфлација је један од главних успијеха економије САД за последњих десет година. Али главну узрок ниске инфлације је био постојан пад ценама роби потрошача, произведеној за увоз земљама дужницима, а СТО и ММФ подстичу увоз као начин искупљења дуга. Вишак такве робе, као чај, кафа и кикирики, воде томе, да се увоз за Африку чини непрофитним. Под притиском СТО и ММФ, испоручује се сувишна количина робе, и при том не на картелима увозника (са изузетком увозника нафте), који би могао избалансирати потражњу и понуду. Картeли који су се појавили су се нашли потчињени интересима САД, као у случају картеле банана који је претрпио неуспех 1970 год, када су земље Централне и Латинске Америке, које производе банане, одлучиле да следе пример ОПЕКА.Али нажалост, банане нису нафта, њих не можемо оставити у земљу да би ограничили испоруку – оне ће се покварити, у сваком случају главни узрок пропадања таквог подухвата су биле акције компанија банана које свим снагама покушавају да спрече делатност картела. Таква коњуктура тржишта, орјентисана је на потрошача, где главни наручилац – амерички потрошач. То је пут у дефлацију, а из ње резултира да грађани САД имају стабилне цене, а осцилације економских показатеља остварује се у земљама произвођачима, тј. у САД устројен такав систем светске економије који у потпуности иде у корист економије САД.
    У складу с тим, основу живота најбогатије нације у историји човечанства чини јефтина храна, обезбеђена тешким радом најсиромашнијих земаља.
  7. Ако се све то испостави недовољно, онда ће САД у једностраном поретку прибећи принудним економским мерама, такозваним санкцијама. За протеклих 80 год такве санкције су наметане у 129 случајева, од тога 104 после другог светског рата. Само 1998 г САД су увеле санкције према 75 земаља, у којима има 52% светског тржишта. Добијају ли овим глобалним економским манипулацијама амерички потрошачи. Када американац изучава светску економску ситуацију, он види сиромаштво и нижи ниво развоја, при томе се ништа не мења на боље, верује политичарима и средствима масовног информисања, који тврде да је Америка најдарежљивија земља на свету.
    По подацима организације за економску сарадњу и развој, у периоду од 1995 до 1999 г Америка је пружила међународну финансијску помоћ у укупном износу од 6-9 милијарди долара. Али чисте цифре значе мање, него бруто домаћи производ (БДП), одвојеног у Фонд међународне помоћи по датом показатељу САД заузимају 22 место међу 22 најразвијеније земље. Како је приметио Џими Картер: „Ми смо најскупља нација“. Прво место заузима Данска 1.01% (БДП), Норвешка 0.91% , Холандија 0,79% Швајцарска 0,7%.

Д Лукјанов

Легализована пљачка Србије…!


У потрази за истином

Аутор:Валентина Шекарић
Размере пљачке на аеродрому и укупна сума коју је за годину дана свог мандата „зарадио“ Бојан Кришто вероватно никад неће бити откривене. Безочна крађа пред очима целе јавности и чињеница да је функционер Г17 плус имао плату од два милиона месечно позната је надлежним органима већ месецима, али нико није ни помислио да реагује. Очигледно је да су сви чекали политички миг с врха како би кренули у акцију. За то време, Кришто је редовним летом „Луфтханзе“ побегао у Дизелдорф, а његово приватно обезбеђење остало је на аеродрому како би уништило компромитујућу документацију. Па, тај Кришто нема још ни 30 година, а већ је директор аеродрома…и бегунац!

У време када Србима бројни „вајни“ економисти данима соле памет о томе како морамо бити „штедљиви“ да би смо преживели долазећу кризу, овај baby-face Кришто исплаћивао је себи и својим најближим сарадницима плате од којих се обичном смртнику заврти у глави!

Његова путовања, кафански трошкови и хонорари у прошлој години, кажу, износила су више од 20 милиона! Подаци су фрапантни! Разумном човеку тешко је објаснити ко је и како дозволио Динкићевој странци да преко институција безочно пљачка државу. А он (читај: Динкић), при том, даје изјаву: „Главу дајем, Кришта не дајем“. Са друге стране, из банковних извода, црно на бело, јасно је да је Кришту плата била и више од два милиона динара!
Ове астрономске цифре већина грађана Србије не може ни да замисли. Да би понешто схватили, треба да их ставе на папир, да изброје нуле (али претходно да попију неки бромазепам), да се сконцентришу и покушају да замисле колико би месеци, можда година трочлана породица могла да живи од само једне “Криштове” плате. Крајње неморално и за сваку осуду! И ова и оваква пљачка траје годинама!

Од ове и овакве, никад виђене демократије на овим просторима, просечном човеку не може,а да се не смучи! Пукла бих од јада када видим како нам “зелени”, нетом напабирчени директори, министри, владини службеници, аналитичари итд., арче заједничку имовину у коју смо сви улагали дуги низ година. Од плата и зноја свих нас одузимао се постотак да би се радило и градило. А ови данас, однекуд се испилили након 5.октобра. Не зна се ни ко су, ни шта су! За већину се не зна ни коју школу су завршили, из којег змијског легла долазе, ко су им спонзори, како и којим новцима финансирају скупа путовања… Ништа се не зна, али се итекако се зна и види да живе на високој нози, уживају све могуће привилегије, да су крајње неморални. И да ствар буде гора, крај њиховим апетитима се не назире. Никад им доста! Већина њих има свој бизнис и уместо да се њиме баве, а државне послове препусте незапосленим факултетлијама, они нас безочно гуле, хараче и при том исмејавају свакога ко упери прстом у њих. Слатка је столица из које се управља и која пружа могућност да се из ње краде и пљачка јадни српски народ.
Ни мање година, ни више силом узетих пара!

Јос један од апсурда у пословању Аеродрома „Никола Тесла“ јесте и чињеница да је у овом јавном предузећу запослено 409 радника, а да је пројектована маса плата за 646 запослених! Овакав програм пословања одобрио је ни мање, ни више него потпредседник Владе Божидар Ђелић!
Дакле, одговорност за потезе Бојана Кришта сноси целокупна Влада Србије.
И све ово што се данас дешава јесте још један доказ свеопштег моралног краха српског друштва и српске државе. Крађа, лаж, превара, отимачина, злоупотреба закона! Базични принципи српске политике. У врху српске државе више ништа нема смисла! Нико више нема ниједну идеју, осим идеје своје личне гузице натовљене проклетим прљавим кешом.
У насем политичком врху накотио се најгори људски шљам који не зна ни за какав ред! И не плаше се ни Бога, ни закона. Паметни и поштени одавно су одлетели, бесповратно, у једном правцу.
Читава палета екстрапрофитера који се богате на рачун сиротиње и који су од српске политике направили најпрофитабилнији бизнис у Европи. Толико профитабилан да Србија, највероватније, неће ући у ЕУ ни до 2050!

И докле више тако?! Све док им ми то дозвољавамо! Све док ћутимо и пристајемо на ову и овакву власт. Риба смрди од главе а чисти се од репа, стара је изрека. Има и много већих лопова од овог Криште у насем политичком врху. Јер, запитајте се: ко је све то омогућио??? Све су то експерти Г17+. На челу са Млађаном Динкићем уз „стручну“ помоћ ко зна кога из Владе Србије. Легализована пљачка Србије!
И зато се не сме ћутати!
И зато треба, под хитно, прећи са речи на дела!
Србијо, мајко у чијим ти је рукама судбина?!
Србијо, мајко, каква ти је уопсте судбина са оваквим људима у недрима?!?

Ауторов сајт:
http://zavicaj.wordpress.com/

РТБ Бор је национално добро које се не продаје!


Све се усијало, ускоро ће трећи тендер за приватизацију РТБ Бора. Да ли ће се агонија и велика фарса и покушај преваре и пљачке РТБ Бора кроз коју смо пролазили у задње две године да се настави, или ће се ситуација променити у смислу да РТБ Бор постане компанија са мешовитим акционарским капиталом у којем ће држава имати већински пакет од 51 %, видећемо, јер треба бити опрезан, без обзира што чујем приче актера приватизације из редова садашње владе која је слична оној што сам ја причао. Људи из владиног сектора који ће сада руководити приватизацијом и у овом трећем покушају су наизглед други, друга лица, али то је исти ментални неолиберарни „склоп“ људи, људи који распродају привреду Србије у бесцење за своје провизије, изазивајући пустош у економији.

Пре него што кренем у ретроспективу догађаја око приватизације РТБ Бора на релација руководство РТБ Бора-синдикати РТБ Бора-локална самоуправа-влада Републике Србије, на крају текста имаћете једну анкету за изјашњавање око модела приватизације који је по мом мишљењу најбољи за нас из Бора, за Србију као државу и све њене грађане.

Но, пођимо редом…

Ретроспектива 1


Линк ка видео клипу на:google video.com/
Преузми презентацију (69.4 мб. 32 минута)

Прво да вас подсетим да је ДОС гурнувши РТБ Бор у фази реструктуирања, на перфидан начин одузео свима нама, и радницима, и бившим радницима, и пензионерима, право на акције које по закону имамо право у процесу приватизације. Иначе, када се ради о реструктуирању предузећа у процесу приватизације, не постоји нигде у закону нека прецизна норма када ће неко предузеће ићи у реструктуирање, нити шта је обавеза и дужност да се у реструктуирању уради. И тако… за РТБ Бор постоји само папир да је ушао
у реструктуирање, али нико жив из пословодства РТБ-а и владе Србије неће знати да вам каже, шта се то уопште и реструктуирало, јер напросто… то је само папир, папир који је влади Србије дао покриће да нам одузме акције, јер ето: „то је по закону“.

Ето, по закону и имамо право на акције (закон већег нивоа), а и по неком другом законском акту (законска уредба нижег ранга) немамо то право… све је по закону, истовремено. Баш лепо, баш нам је „уредан“ прецизан и јасан закон, прави „рај“ за разне мешетаре и скоројевиће, да раде шта хоће, да отимају од радника, пљачкају и краду на туђој муци.
Наравно, да би се пљачка столећа над РТБ Бором извршила, постављани су послушни људи на руководећим местима, а у овој видео презентацији са првог тендера, чућете и неке њихове изјаве и говоре пуне конфузија и небулоза, да се човек слатко исмеје кад види ко руководи РТБ Бором.
Рецимо, мр. Милан Дејановски, заменик ген. дир. РТБ Бора, објашњавајући да је било капитала у РТБ Бору (за Слобино време) али та верификована процена није била заведена у пословне књиге, и тако је по Дејановском …бакар „исцурео“(његове речи) из лежишта, исцурео из рудника, и..нема, готово, оде све, исцурело, нема више.
Изгледа да се у Бору догађају заиста чудне и окултне ствари, баш за време приватизације, јер ето… изгледа да је бакар који реално постоји у земљи, у лежиштима, чим је „чуо“ да га нису уписали у пословне књиге да постоји, од туге је исцурео, готово је, нема те, јер нису те уписали да постојиш.
Чућете и изјаву Миодрага Цонића в.д. ген. дир. РТБ Бора који је 28.08.2006, када је у том тренутку цена бакра на светској берзи по једној тони била 7.100 $, тврдио да уколико се РТБ Бор не приватизује, не може ни са том ценом бакра рентабилно да ради. Међутим, исти тај човек је 06.03.2007 тврдио да је свака цена бакра која је ту негде око 5000 $ изузетно повољна. А прави бисер овог човека чућете у овој краткој презентацији (11 секунди) где је причао о дуговањима РТБ Бора, живи хумор…
Ето, ситуација вем је јасна, видите какво смо руководство имали у том периоду.
Међутим, није то толики проблем за раднике ни такво руководство, ако су радници сложни и ако имају јаке синдикате који ће чврсто стати у одбрани радничких интереса, али је зато у једном синдикату, синдикату „Независност“, који је миноран по броју чланова, влада имала „свог човека“, а то је председник тог синдиката Рудолф Навијалић који је био главни кочничар радничкој слози. Наравно, то је све било иза сцене, али свима нама у Бору који су слушали Навијалићеве изјаве поводом приватизације РТБ Бора било је све савршено јасно, Навијлалић је био за малте не било какву приватизацију, само да се Бор приватизује, а ако се то не уради, биће свашта, потоп… плашио је раднике и грађане, јер РТБ Бор ће пропасти, отићи ће у стечај ако се одмах, што пре, не приватизујемо, радници ће остати без плата итд.

Ето, прошло је више од годину дана од тих Навијалићевих „претњи“, још се нисмо приватизовали, и не одосмо у стечај како је Навијалић најављивао, али са ове дистанце и они најнаивнији могу да виде и прозру његову улогу у предходним догађањима.

Председник ЈСО самосталног синдиката РТБ Бора Драган Алексић и председник самосталног синдиката металаца Звонко Живаљевић, били су против те планиране пљачкашке приватизације по Владином документу, док је Навијалићев синдикат подржавао тај начин приватизације, без обзира што је било јасно да је све то фарса, и да је незаконито, нестручно. Да се подсетимо, ево шта је подржавао Навјалићев синдикат… у документу Приватизационог саветника владе Србије на самом почетку је писало да они нити гарантују за тачност података, нити су одговорни за евентуалне штетне последице из уговора “по кориснике”, а то смо разуме се ми,обични радници и грађани, а и цело друштво заправо…!
Затим…унутрашња међусобна дуговања зависних и повезаних предузећа унутар РТБ Бор групе од 126.986.000 € намерно су приказана као спољашњи дуг према повериоцима, да би се дугови надували и на крају крајева РТБ Бор по закону о приватизацији, као добро од општег интереса, није смео да буде приватизован, али код нас све може, закони се не поштују, не примењују, јер водећим политичким лидерима једино је битан њихов приватни џеп, да се што више „омрсе“ разним богатствима док су на власти.
Врхунац свега је био када се људима из владе говорило да је приватизација РТБ Бора супротна закону о приватизацији, а они су одговорили да нису приватизовали рудно благо које је забрањено да се законом приватизује, већ је купац добио само експлоатациона права.

Није шија, него врат.

Видите ли ви ово, они нас чак сматрају за ретарде па нам причају овакве глупости, а сами су све ово назвали приватизација РТБ Бора, дали су цену, али не забога, они су само продали експлоатационо право, ништа нису приватизовали, без обзира што се сам процес зове приватизација. А и тај неки будући власник кад би изексплоатисао сву руду, узео профит, ми би се нашли у чуду , јер би нам остала само земља и чудили би се где нестаде то рудно благо кад га нисмо приватизовали.
Да буде јасно свима:

  • рудно благо у чијем год да је власништву, једино је благо када имаш експлоатационо право да га експлоатишеш, да власнику било да је то држава или приватник, донесе профит, добит, у супротном…, ако га не експлоатишеш, оно је „мртва природа“, не можеш да га оплодиш, и шта ти вреди што си власник ако га не експлоатишеш.

Стварно је све ово увредљиво како нас ДОС-овци третирају, као да смо ретарди, и од таквих никоговића да очекујеш да улажу у привреду (?), нема шансе, то су паразити који само пуне свој џеп.
Све ово понављам из разлога да схватимо да је радничка слога најјаче наше „оружје“ и када би сви синдикалци били јединствени у одбрани интереса радника и да се спречи пљачка, никаква влада не би могла да оствари те пљачкашке планове, зато би чланови синдиката Независност требали да смене тог Навијалића, због будућих догађања, и упитао би их: „имате ли ви тамо неке изборе (?), реизборе, смените тог човека“, знам да је и вама јасно шта он ради, али смогните снаге да му се супротставите, да би у предстојећим догађајима сви били јединствени. Да се „ушемио“ са владом то сви знамо, а то ће се најбоље видети из Алексићевих речи у овим презентацијама, а то је…
Алексић га овде у једном делу помиње као „посматрач“, и тај посматрач је у протеклом процесу приватизације, коју бих ја назвао операција „Купрум“, износио податке поверљиве природе и да је отворено стао на страну Купрума као потенцијалног купца, али он је био представник радника,а не владе Србије или Агенције за приватизацију, шта је он ту имао?
Њега је агенција за приватизацију обавештавала о процесу преговора, он је те поверљиве податке износио, ни агенција ни Навијалић по тендерским прописима нису смели то да раде, агенција је по тендерским прописима требала да о процесу преговора обавештава само чланове тендерске комисије, а Навијалић није био њен члан, а они нису чак ни једног члана тендерске комисије обавештавали о преговорима, ујкључујући и синдикалца Алексића који је био члан.

Што се синдиката тиче, синдикални лидер би требао да зна основне ствари о процесу производње бакра и трошкова те производње, међитим, Навијалић желећи да укаже многим лаицима да и поред веома повољне цене бакра на светској берзи, која је била у том тренутку, ми не би могли успешно да послујемо, јер су трошкови производње енормно високи, како напомиње, и даје нам прецизне цифре, да су трошкови производње бакра за једну катоду, која је наш финални производ, енормно високи, око 6.500 $.!??
Међутим, за оне неупућене, наш свезналац је направио „малу“ грешкицу, трошкови производње бакра се изражавају за једну тону катодног бакра, али једна катода бакра има око 100-120 кг., а Навијалић је помињао трошкове производње једне катоде, што можете погледати и чути

овде ( 50 секунди), па ви сами закључите ко је лаик.

Ретроспектива 2


Линк ка видео клипу на:google video.com/
Преузми презентацију (48.9 мб.. 22.5 минута)

Овде се обрађује ситуација када је РТБ Бор био продат Купруму за 400 милиона $, затим имате изјаве радника, разочараних чињеницом да су продати са РТБ Бором за мале паре без остварења акција, затим изјаве синдикалних лидера, људи из владе, председника општине Бор Бранислава Ранкића, Дракулића, чија је фирма била учесник на тендеру и који се жалио на многе нерегуларности и пуно тога…
Издвојио бих три детаља које је Алексић рекао о понашању синдиката Независност на челу са Навијалићем:

  • Прво…после оног чувеног протеста рудара Бора на петљи, на аутопуту, који није подржавао синдикат Независност, када ја Алексић из Самосталног синдиката дошао са својим сарадницима на преговоре са владом Србије, чекало их је писмо синдиката Независност са оптужбама да су: против државе, да су терористи, да желе народ да отерају у пропаст, али су зато сви из руководства тог синдиката, укључујући и све њихове чланове, искористили успех самосталног синдиката у преговорима са владом којег су некако издејствовали у повећање плата, и то узели за себе, иако нису подржавали тај штрајк.
  • Друго…у току преговора око стратегије, самостални синдикат је заказао састанак са министром Бубалом ,али када их је поред дугог нећкања Бубало ипак примио у канцеларији, тамо су седела два члана синдиката Независност. Откуд они тамо, а нису заказивали састанак, мислим званично као синдикат?!
  • И треће…код избора чланова тендерске комисије који ће да представља синдикат, после сат и по времена преговора, председник синдиката независност Рудолф Навилалић је рекао, цитирам Алексића: „А шта ви ту расправљате, кад сам ја добио од министра Бубала, да сам ја представник синдиката“(као представник радника у тендерској комисији).

Немам ништа лично против Навијалића, али знајући колико је фактор заједништва код радника одлучујући у одбрани њихових интереса, и интереса пензионера РТБ Бора, Навијалић је главни фактор ремећења тог заједништва…!

Ако смо јединствени, никаква влада нам не може отети и распродати РТБ Бор…!

Чућете изјаву министра Паридовића, министра за економске односе и координатора министарства финансија који је одобравао ову приватизацију, да не зна за клаузулу у купопродајном уговору са Купрумом, да Купрум може накнадно у неком року од три месеца, док не уплати паре за РТБ Бор, да шета по РТБ Бору и смањи цену РТБ Бора ако утрвди да неко постројења није у функцији, да не ради, па би тако цена била мања од уговорене од 400 милиона $, а наводно је РТБ Бор купио у виђеном стању.

Чућете и изјаву Дракулића да су агенција за приватизацију и тендерска комисија који су били задужени за приватизацију, били одстрањени, и одједном су се појавили неких 5 министара из једне једине странке (ДСС) и одрадили све да Купрум победи на тендеру.

Чућете и изјаву председника општине Бор Ранкића, да се нису испоштовала ни правила тендерске комисије која налажу да се на крају преговора састане тендерска комисија и да се изјасни о резултатима преговора, да би су уопште и потписао уговор са победником, ако се наравно сви сложе.
До такве седнице није ни дошло, а РТБ је био продат Купруму.

Ретроспектива 3


Линк ка видео клипу на:google video.com/
Преузми презентацију (169 мб. 1час 18 минута)

Овде је ситуација дошла до усијања…

Купрум није ни имао паре да Купи РТБ Бор, већ је желео да га купи тако што ће заложити сву имовину РТБ Бора код неке банке за крeдит.!??
Власник нечега си тек кад купиш то нешто, а не да заложиш имовину тога пре него што си и постао његов власник, па после да ти дају крeдит да га купиш, и онда да постанеш власник!

У том случају смо сви ми могли да купимо РТБ Бор…

А да ова бљутава фарса буде потпуна, а то је и политичка слика Србије, законом је забрањено да синдикат који је у име радника учествовао у овој приватизацији, добије уговор на увид, да га да својим стручним службама на анализу, па да га после и потпишу (јер су отворено сумњали да неке њихове одредбе нису ушле у уговору), а у нормалним земљама свака страна учесник неког преговора, када се склопи уговор о купопродаји, пре него што стави потпис на њега, има потпуно право да га прегледа, па онда да га потпише.
А толика се полемика дигла око ових сасвим једноставних и обичних ствари.
Да су нормална времена, о овоме се не би ни расправљало, то се само по себи разуме…

Презентација Нове стратегије приватизације РТБ Бора


Линк ка видео клипу на:google video.com/
Преузми презентацију (143 мб. 1час 4 минута)

А овде ћете чути излагање Бранка Драгаша о Новој стратегији приватизације, најбољој до сада, која предвиђа да РТБ Бор постане мешовито предузеће са већинским пакетом акција државе Србије од 51%, 19% стратешки партнер, 15% радници, бивши радници и пензионери, и 15 % остали грађани Србије који имају право на акције.

Не знам шта ће се десити у овом новом трећем тендеру, али чујем да се сада прича у јавности да РТБ Бор има реална дуговања око 120 милиона $, а не као што се раније тврдило 500 милиона $.
Хмм… не знам да ли је ико више од мене по форумима тврдио да су дуговања РТБ Бора била лажно приказана и надувавана, то знају они Борани који су чланови једног највећег Борског форума на коме сам писао о томе, давао сам аргументе о томе из документа приватизационог саветника, где се то лепо видело, дао сам да се о томе изјасне форумаши, али се нико није изјаснио о томе, а све је јасно ко дан..!

Зашто, па ко ће други него Борани да бране свог гиганта од преваре и пљачке?
Да наравно, али на том форуму има један неолиберални „дрматор“ који је поводом мојег давања на увид лажних дуговања потврдио ово:

„Што се тиче тих 126 милиона, и ако је тај податак тачан, наравно да се слажем да је то чиста пљачка. Шта има око тога да се несто изјашњавамо…“

Ето, има и таквих људи, као да се ради о судбини Занзибара и црнаца, а не Бора, Борана…

Он тамо све контролише и не либи се да да и овакве гнусне изјаве, јер зна да има послушнике и пар истомишљеника, и све контролишу на интернет сцени Бора, да „заузму позицију“ пре распродаје.

Када нису могли да ми аргументовано противурече, почели су са провокацијама, смењивали су се, па кад није помогло ни то почели су да ме вређају, ја сам им до неке мере узвраћао увредама на увреду, али све има своје границе, напустио сам тај форум, јер нисам добио подршку, а и много је послушника тамо, нико не жели да се супротстави „великом газди“, јер сви у случају РТБ Бора мисле „његовом главом“…

Дакле,што је најбитније, у овом моделу приватизације по Бранку Драгашу, где би држава имала контролни пакет од 51 %, политичари не би могли да својим интервенцијама (као у пређашња времена и сада) бахато и неодговорно руководе РТБ Бором, да нерационално управљају државним предузећем, јер по закону о привредним друштвима, ко поседује у компанији више од 20% акција, може да издејствује да се у компанију уведу привремене мере ради заштите својих интереса ако утврди да компанија непрофитабилно послује, а то из овог модела као што се види могу да ураде сами радници и пензионери, или заједно удружени са стратешким партнером.

И на крају, у прилогу предстојећег тендера…

Сада, када смо сви свесни краха светског монетарног система, где неке земље као што је Велика Британија национализује приватне банке које пропадају, а знамо…банке су симбол тог израбљивачког лихварског капиталистичког деструктивног система, потпуно је сулудо приватизовати РТБ Бор који може поново постати гигант, који има нешто чврсто и опипљиво, а не „маглу“ која се зове новац (фиктивни), јер бакра има, само треба улагати, одузмите паре тајкунима који су на криминалан начин стекли богатство, и ето пара, али бојим се да ће за то бити потребни нови људи, који не припадају ни једном страначком клану, и треба створити ванстраначки парламентаризам са новим људима, из целе Србије, са поштеним и стручним људима, доказаним и провереним, у противном потпуно ћемо пропасти у бездан „страначког лудила“ пун којекаквих „експерата“, дилетаната, дерикожа, криминалаца…!

Овај неуспели покушај отимачине, преваре и пљачке са Купрумом, дело је ДСС-а, Коштуничине странке, јер свих 5 министара које помиње Дракулић, који су били одстранили оног који је законом задужен за приватизацију РТБ Бора, а то је Агенција за приватизацију и тендерска комисија, су из ДСС-а, Коштуничине странке, а наводно Коштуница и та странка су „народњаци“, желе да народ боље живи.

Лако је празном реториком и демагогијом на конту Косова и Метохије скупљати јефтине политичке поене код наивних бирача, од те „магле“ се не живи, то сви могу да раде, али ето шта раде за свој народ у пракси, кад је у питању оно од чега се живи, материјална егзистенција, кора хлеба, и стабилна и јака економија наше државе, на којој почива све, то је темељ нормалног економског стања, што је услов за нормалан живот, по мери сваког појединца.
Да ли се сећате како је Коштуница дошао на власт, дошао је тако што је обећао ревизију неправедне и пљачкашке приватизацију коју је започео ДС, али када је дошао на власт, изгледа да је само урадио „ревизију“ мутних радњи у привреди.
А погледајте овај најновији „нежни загрљај“ између главних Радикала који су сад као „напредњаци“ и ДС-а, дојучерашњих „смртних непријатеља“.
Напуштајте странке, оне и онако без тешкоћа деле наше „меко“, лабилно и лако подељиво Национално биће и ткиво.

Ванстраначка Парламентарна скупштина је једини излаз…!
Тако је све и почело пре 200 година, али „мајстори“ су се досетили…
……..
Све видео клипове преузео сам са блога једног Борског блогера:
http://www.bor-grad.com/blog/

Анкета

Приватизација без пара – Модел пљачке


Србија је постала Рај, „обећана земља“ за разне Српске пљачкаше, фукару…

Неки ту „одабрану“ сорту људи зову : „политичари“…“бизнисмени“…“, тајкуни“,  има их од свих фела.

Организација „рада“ им је савршена, свако зна своју „улогу“ у делокругу њиховог рада, и целу ту „позоришну представу“, у којој се тачно зна ко је режисер, а ко глумац са „добро плаћеном улогом“,  назвали су ,  „приватизација“

Једино је код њих заживело у пракси „самоуправљање“, али нажалост… у пљачки своје рођене земље…!

Скицу како они „оперишу“ направио је економиста и банкар Бранко Драгаш…

kakomafijaoperie2wg7
Шта кажете…?
.. ко каже да самоуправљање није добро… све се може кад се хоће…

%d bloggers like this: