Европа нема алтернативу


Аутор:Валентина Шекарић

Међународни монетарни фонд одобриће Србији већи дефицит како би се попунила све већа рупа у државној каси. Заузврат, тај исти ММФ ће тражити повећање пореза на додату вредност! Тако су нас недавно упозоравали економисти.
Са друге стране, Титови пионири просто су се утркивали у давању изјава не би ли исмејали економско знање стручњака. „Нећемо смањивати плате и пензије ни повећавати порезе“ и „Током преговора са ММФ-ом биће издејствовано да не дође до повећања ПДВ-а, али ни смањивања плата и пензија“ обећавали су они са врха. И да нисам поборник оне наше старе : „Обећање-лудом радовање“, можда бих још и веровала у ове бајке. Али…наш happy end, изгледа, неће бити баш тако happy попут бајке. Све више ми се чини да ће то бити суморно буђење успаване лепотице без принца који је,уз пут, само жаба која нема ту моћ да наивним пољупцем реши све. А српска бајка почиње овако : Да би попунила све већу рупу у државној каси, Влада Србије ће од Међународног монетарног фонда тражити повећање дефицита, али ће и подићи порез на додату вредност. Кажу – то је једино решење! Стварно су способни, нема сумње. Кад год нема пара, а мора се вратити оно што је позајмљено, они се смело досете, па удри по сиротињи! Оној што, у безнађу, сама себи сече прсте. Грбача народа је, дакле, још увек најпрофитабилнији бизнис! И док јавност навелико нагађа о већим порезима и начину на који ће харач да се убере од сиротиње, има и оних који су мало размислили пре него што су се досетили да постоји и друго решење – обавеза да се жестоко смањи број запослених у јавном сектору, пре свега у просвети и здравству! Дакле, то је то. Транзиција ће, изгледа, бити успешно довршена када број поједених оброка у народним кухињама буде једнак броју оброка поједених у нашим домовима. За то време, политички синови, ћерке, жене, тетке, стричеви, братинице, сестрићи, бабе и прабабе и даље ће безбрижно да раде уваљени на најбоље могуће положаје! И они најпаметнији никада се неће сетити да смање број ових „привилегованих“ лезилебовића како би олакшали буџет и сјахали са грбаче напаћеног народа. Роналд Реган није био у праву око пуно тога, али је једно погодио у сам центар: „Не очекујте од државе да реши Ваше проблеме, јер држава је – проблем!“ Ових дана, те речи добијају своју потврду. Опет и по ко зна који пут, настрадаће ситна боранија иза које не стоји ни једна једина политичка партија! Али, нема везе…Цене скачу, посла нема, а рачуни стижу. Они срећнији данима једу попару и џем. Они мање срећни једини спас виде у народној кухињи. А има и оних који сањају један оброк дневно или макар суву корицу хлеба! Зимница, огрев и нова гардероба постали су мисаона именица за многе у Србији. Живот испод ивице егзистенције постао је симбол просечног Србина. Али, опет…Све то нема везе. Најважније је да смо добили Бели шенген и да идемо у Европу, зар не? А Европа нема алтернативу!
Било како било, ММФ ће бити веома задовољан радом Титових пионира. Будуће генерације у Србији имаће прилике да раде за дуговања која ће им остати у наслеђе, мало од нас који ћутимо, а мало и од наше пословне елите стручњака са „сјајним“ идејама! Симулација пада са 3000 метара без падобрана је управо почела. Сигурна сам да ће се на далеко чути када једном ударимо у земљу. Свесни да нам нема спаса, Титови пионири испуњавају последњу жељу и брзина тог задњег пада се повећава. Ко преживи – причаће. А до тада, хипнотисана гомило, гласајмо и даље за Титове пионире. Ако ништа друго, морам признати да имају стила!

(Пост је објављен и на матичном блогу “Нешто сасвим лично”)

Паразитизам Америке


Аутор:Пајо Илић

Преведено из књигe: „Глобална империја зла“

Сједињене Америчке државе су данас најсјајнији пример економског паразитизма у светској историји. Чинећи само 5 процената становништва Земље, оне користе 40 процената свих светских потрошачких ресурса. Отимајући од човечанства велико део ресурса, та земља пошто му ништа не даје у замену, и више од тога, оставља мртву природу, затроване реке и ваздух. Трећина свих светских загађења човекове средине остварује се кривицом САД. Сваки американац данас троши за 8 становника становника планете Земље. Реални приходи американаца 80-их и у првој половини 90-их година расли су два пута брже од продуктивности рада.

Узгред речено, такозвана „златна милијарда“, троши 80% светских ресурса. Осталих 5 милијарди тј. Ми, Африка итд – 20%. „По подацима официјелне статистике, око 40% становника узраста 16 и више година не ради. Не иде на посао 30% американаца и 50% американки. Више од 10 % становништва у радно способном узрасту ради непотпуни радни дан. На тај начин, у целини половина становништва САД или не ради уопште или ради врло мало.

У Америци постоји вишемилионски слој људи (око 5% радно способног становништва), које можемо назвати ратоборни паразити. Ти људи никада не раде, презиру сваки рад и живе од разних новчаних помоћи и бонова за храну добијених од државе“. „90% свих тешких, прљавих и непривлачних врста послова обављају црнци, индијци, а такође и разни емигранти, пре свега Порториканци и Мексиканци. Просечно трајање радног века (радног стажа) запослених Американаца износи не више од 33 године“. Иако на удео тамнокожих американаца отпада само 13% становништва, они чине 49% свих затвореника у затворима, како је примећено контрааргументом државног савета Кине, у рубрици „Озбиљни проблеми дискриминације“. Сиромашних међу белцима је 15,3% , а међу тамнокожима 42,5%. Позивајући се на „Njujork Tajms“ кинески аналитичари пишу: „црнокожи американци – како сиромашно тако и богати – боје се за живот због „погрешних сумњи“ од стране полицајаца. „Само у једном Њујорку постоји двомилионска армија црнаца који никада у животу не раде. Они не раде већ трећа генерација. Они су потпуно необразовани и не представљају никакав интерес на тржишту раде снаге. Некако су се до сада успели одржати унутар гета помоћу социјалне помоћи. Али, како само могућност да се плати социјална помоћ нестане… Сада у гету траје унутрашњи рат. А ако и доживи, за то време овладају читавим арсеналом вештина преживљавања. И ако би се њихов унутрашњи рат излио напоље, скоро се никоме не би показао.

1750 г , ако се придржавамо савремене терминологије, на земље трећег свијета (у то време су то биле углавном Кина и Индија) долази 73% индустријске производње, а на земље Западне Европе (око 20 земаља без Русије и Источне Европе), нешто више од 20%. До 1930г међусобни однос се изменио, иако не толико значајније: 60% и 30%. А до 1913г од се преокренуо у корист западних земаља у међусобном односу 80% према 8% . Приближно се такав поредак одржао до почетка 50-их година нашег века. И само кроз 40 год, 1993г, Трећи свет је процентуално нарастао до нивоа 23-24% , као резултат на „златну милијарду“ почело је отпадати око 62-63% . Још сјајније демонстрира ту тенденцију поређење међу Кином и Великом Британијом, по подацима Андре Болто, Кина је имала најкрупнију економију у цијелом периоду „писане историје“ . Баш у њој су били највиши приходи о глави становника до 1500г. и остали највиши до 1850г , док Кину није освојила Британија. До 1830г на Кину отпада 30% светске производње, која је опала за 3-4 % у првој половини XX века.

О чему говоре те цифре?

Експерти Лондонског часописа „Економист“ су тим цифрама хтели подвући, да је заостајање Трећег света у развоју технологије, предодредило пад њихове економије. У неком степену, у таквим тврдњама постоји зрно истине. Али, само у неком степену. Они нису приметили, да налазећи се поред Кине Јапан, затворивши се од западног свијета скоро 200г. и такође немавши „западне технологије“ , не само да не заостаје у свом развоју од Запада, него га је по многим параметрима престигао.

Разлика између Кине, Индије и Јапана се састоји у томе сто је последња избегла колонизацију западних земаља, а прве су постале жртве колонизма баш те саме Велике британије. Ефекат је био двојак: Кина и Индија, а такође и друге колонијалне земље, нагло су успорили свој развој, док су колонизатори скоковито убрзали свој развој. XX век је потврдио баш ту исту тенденцију. Жртве колонијализма стагнирају, а империјалистичке државе доживљавају процват. Одавде произилази један од важнијих закључака. Процват западних земаља у значајној мери се јавио као резултат пљачке Азије, Африке и Латинске Америке, тј. Земаља Трећег света.

Пљачка, под каквом год се маском она остваривала и водила, је суштина капитализма, алфа и омега његове унутрашње и спољне политике.

Организације које подржавају утицај Сједињених Држава и њихов суперимперијлаизам, осим СТО, је такође и међународни монетарни фонд ММФ и светска банка. За то постоје два узрока. Као први СТО. ММФ и Светска банка – то су најмање демократске и највише затворене међународне организације. Процес доношења одлука у тим организацијама покривен је мраком, што им омогућава да држе цео свет у незнању.

Као други, у СТО и ММФ постоје ефективни механизми притиска помоћу обавеза, нарочито у односу према земљама у развоју: путем пријетње извоза робе, а у ММФ путем увођења немилиосрдних услова крeдита. САД се користи тим механизмима контроле земаља у развоју и помаже сопственим међународним компанијама, уништавајући све препреке на њиховом путу. Сагласно конвенцији предложеној од САД, најпрестижније дужности у СТО, ММФ и Светској банци, заузимају американци и европејци.

Када је на положај руководиоца СТО претендовао кандидат из земаља у развоју, Супачај Панитчпакди из Тајланда, наступио је прави пакао. Председник САД Бил Клинтон запретио је затварањем СТО, ако не приме изабраног америчког кандидата. Клинтон је појаснио, да „при оцени кандидата основну улогу игра то, колико они одговарају нашим потребама“. По мишљењу Клинтона имао је у виду: „Колико кандидати одговарају потребама СТО“. Не чуди што је „постављање ОУН команда иследника назвала Светску трговинску организацију „кошмаром“ за земље у развоју“, пише Finencial Times . Њена акција, „одражава план, који покреће корпоративне интересе, већ монополизовавши област међународне трговине“. Према часопису Економист, пословна библија владајућих кругова, „фондови и банке су постали јавни инструмент западне, а у принципу и америчке међународне политике“. То значи да светска политика функционише пре свега у интересима САД и на њима челу „великој седморци“ земаља (укључивши у њих и Русију она ће постати „велика осморка“, али то нема никаквог реалног економског значаја).

Функционисање глобалне економије за земље у развоју означава, да продужавају постојање структурни пореци, које су оставили далеко иза себе. Засада, такви пореци постоје, њиховим развојем ће се оставити проблеми. Међутим развој сам по себи ствара сурове услове, ради против интереса сиромашних.

„Развој“ се обично своди на извоз у земље у развоју технологија, често застарелу, из САД и других развијених земаља. Те технологије уништавају локалне могућност производње, што се завршава јос већим осиромашењем. То је познат парадокс, тим не мање, не узима никаквог утицаја на политику САД. Ако се цео свет перципира кроз једнострану призму сопствене визије, у складу са примањем својих простих „вредности“, то није тако лако опазити специфичност сваке стране и схватити, на који начин се економски успеси умотавају у поразе. Међутим неуспех сиромашних је директна последица акција самих богатих. САД нагомилавају светско богатство помоћу манипулације осам типова које ћемо овде размотрити.

  1. Успон економије САД условљен је акумулацијама свег осталог света. После одрицања од златног стандарда, САД почињу добијати приходе захваљујући свом положају светског валутног лидера. Америка издаје доларе , који имају пролаз у свим земљама света. Америка има могућност да утврђује процентне улоге у својим интересима. То је имало веома негативних последица за време монетарне владавине Регана и Тачер, када су САД прекомерно подигле процентне улоге, што је довело до стрмоглавог финансијског краха у Мексику и започело дужничку кризу, ударивши по најсиромашнијим земљама, које се отада стварно нису опоравиле од дугова. Многе државе су се нашле пред сложеним дилемом: одрeдити за своју валуту равномеран курс (сурово решење, водећи рачуна о снази долара, јена и евра ) или везујући их за долар(такозвана доларизација која је имала ужасне последице у Аргентини). Када су земље попут Аргентине нашавши се у дуговима, настаје одлив капитала (у Аргентини – суму 130 милијарди долара, што се приближава обиму укупног дуга), у то време , у то време формирана елита пребацује капитал у банке САД. Дужничка јама то је просто економско решење, која је уништила многе ситне фармере у САД. Позвали су их да узму позајмице за набавку нове опреме, семена итд., али ма колико позајмица они узели тешко им је да издрже конкуренцију са крупним пословним људима, чије могућности и ресурси омогућавају да контролишу производњу и тржиште. Због дугова бреме расте, и мале земље (слично америчком малом фармеру) исплаћују процентуално далеко више, него што су они способни да зараде (или не исплаћују па тада расте задуженост).
  2. САД не допушта демократску контролу утицајем на две трећине светског становништва. Већина земаља света нема право гласа у ММФ и нема власт, довољном за иницијативу позитивних измена у СТО. Нарочито хегемонија САД у светској економији, особито и производним и финансијским секторима, то се илуструје начином издавања позајмица у ММФ.
    Навешћемо пример, после југоисточне азијске економске кризе ММФ је поставио услове, да Тајланд и Јужна Кореја треба да се ослободе међународне интервенције у њиховој економији – по настојању САД. То је био стратешки један од најважнијих услова ММФ „додатни бонус“ осим обичниих макроекономских услова (таквих као повећан проценат улога, смањење јавне потрошње, економски раст и дефицит текућег рачуна). У оквиру сарадње са ММФ Тајланд је требао да дозволи иностраним банкама да овладају значајним уделом у локалном банкарском сектору. Помоћу таквих „услова зајма“ америчке корпорације добијају у потпуности или делимичну својину банака, финансијске институције и основне технолошке секторе земаља у развоју.

    Под „либерализацијом трговине“ САД једнозначно подразумевају слободу делатности за америчке фирме и транснационалне корпорације. Либерализације трговине (скинуте или смањене трговинске баријере на путу међународне трговине робама и услугама) почиње од 1980 године. По условима Споразума СТО за пољопривреду, а такође сагласно разрађеним светским банкама и ММФ програмом структурног регулисања земаља у развоју, морају уносити суштинске измене у своју прехрамбену и пољопривредну политику.
    Њихова економије треба да буде отворена за јефтин прехрамбени увоз, они треба да ограниче подршку сопствених фармера. У то време као споразум о пољопривреди треба захтијева од чланова СТО снижење тарифа извоза прехрамбене робе на 24%, у току 10 година, већина програма структурне регулације захтијева широке мере за либерализацију, таквих као приватизација државних предузећа, укидање субвенција и контрола нивоа цена.

    Формално дати споразум је био донет уз учешће и сагласност земаља у развоју. Фактички споразум је био скројен од стране САД и ЕУ. Оксфам описује споразум о пољопривреди као „акт лоповлука“ осиромашивши сеоске рејоне, упропаштавајући малу привреду. Он омогућава САД и ЕУ јефтин извоз своје робе у земље у развоју, онда када фармери не могавши да издрже конкуренцију , остану без посла. Јефтин увоз и демпинговане цене (испод стварне,реалне цене робе) усложњавају и без тога тешку економску ситуацију у земљама у развоју.

    У Гани, например, локални фармери немогу да продају по тржишној цени своје производе – жито, рижу, сојино семе, куниће, овце и козе – чак и на сеоској тржници. Фармери су принуђени да купе скупа увозна ђубрива и пестициде, а понекад чак и семена, али артикли њихове пољопривредне производње не покривају уложене инвестиције.

    Тиме на тржишту малопродајна цене хране не падају. Све то се одражава на благостање сељака. Без обзира на раст производње, губи се било какав раст животног стандарда пре сега међу сеоском сиротињом. Из тога резултира да су фармеру принуђени да одлазе у пренасељене градове да би обезбедили себи средства за егзистенцију. На тај начин уништава се локална пољопривреда, подрива се производња прехрамбених производа, а могућност земље да обезбеди себе производима доведена је у питање. Сличан сценарио се понавља у многим земљама.

  3. САД спроводи у животу такву „економску слободу која у стварности уништава економску слободу људи“. Америка гуши земље у развоју класичним примером: с једне стране она обезбеђује себи слободан приступ на светско тржиште, а с друге – ометају покушаје земаља у развоју да покрену сопствене производе и потисну њихове са америчког тржишта. То се у америчком поимању назива „слободна тржишна економија“. Таква политика проводи се под знамењем неолиберализма, што означава повратак у либералну политику XIX века, названом такође економијом „laissey faire“ („пусти сваког да иде својим путем“), када је учешће државе у економској делатности строго ограничено. Као резултат такозване слободне трговине, подстакнути су СТО и ММФ, показујући се непрекидном пљачком, која иде својим путем), доносећи профит само богатим државама, тада када су се слабо обезбеђене земље нашле под пријетњом глађу. Као резултат америчке политике глобализације, услед преварантске међународне трговине сиромашне зeмље сваки дан губе око 2 милијарде долара, 30000 деце умире од обољења која би се можда могла спречити, а 60 милиона долара претиче од сиромашних земаља богатима на рачун дуга.
  4. САД систематски спречава покушаје најслабије развијених земаља да превладају сиромаштво и прехране своје становништво. Америка је увеле огромне царине на основне пољопривреде производе: рижа, шећер и кафа.; царине на кикирики, например прелазе 100%. На рачун те трговине ограничени приход сиромашних земаља света се снижава на 2,5 млн долара годишње. Какве су последице – сиромашан финансијски положај. На Хаитију, на пример либерализација тржишта риже као последица увећања америчког извоза није просто уништила локалну производњу риже и разорила привреду безбројних фармера, резултат тога је да се земља нашла фактички на граници глади. Практички свугде тежим сферама посла, као текстилна, производња обуће и пољопривреда, дeмпингована америчка роба по нижим ценама коштања производње,лишавају становништво средстава за егзистенцију и воде апсолутном сиромаштву.
  5. САД обмањују најслабије развијене државе, чинећи их још сиромашнијим.
  6. САД постојано чине све могуће да снизе цену робе потрошачима у земљама у развоју. Антиинфлација је један од главних успијеха економије САД за последњих десет година. Али главну узрок ниске инфлације је био постојан пад ценама роби потрошача, произведеној за увоз земљама дужницима, а СТО и ММФ подстичу увоз као начин искупљења дуга. Вишак такве робе, као чај, кафа и кикирики, воде томе, да се увоз за Африку чини непрофитним. Под притиском СТО и ММФ, испоручује се сувишна количина робе, и при том не на картелима увозника (са изузетком увозника нафте), који би могао избалансирати потражњу и понуду. Картeли који су се појавили су се нашли потчињени интересима САД, као у случају картеле банана који је претрпио неуспех 1970 год, када су земље Централне и Латинске Америке, које производе банане, одлучиле да следе пример ОПЕКА.Али нажалост, банане нису нафта, њих не можемо оставити у земљу да би ограничили испоруку – оне ће се покварити, у сваком случају главни узрок пропадања таквог подухвата су биле акције компанија банана које свим снагама покушавају да спрече делатност картела. Таква коњуктура тржишта, орјентисана је на потрошача, где главни наручилац – амерички потрошач. То је пут у дефлацију, а из ње резултира да грађани САД имају стабилне цене, а осцилације економских показатеља остварује се у земљама произвођачима, тј. у САД устројен такав систем светске економије који у потпуности иде у корист економије САД.
    У складу с тим, основу живота најбогатије нације у историји човечанства чини јефтина храна, обезбеђена тешким радом најсиромашнијих земаља.
  7. Ако се све то испостави недовољно, онда ће САД у једностраном поретку прибећи принудним економским мерама, такозваним санкцијама. За протеклих 80 год такве санкције су наметане у 129 случајева, од тога 104 после другог светског рата. Само 1998 г САД су увеле санкције према 75 земаља, у којима има 52% светског тржишта. Добијају ли овим глобалним економским манипулацијама амерички потрошачи. Када американац изучава светску економску ситуацију, он види сиромаштво и нижи ниво развоја, при томе се ништа не мења на боље, верује политичарима и средствима масовног информисања, који тврде да је Америка најдарежљивија земља на свету.
    По подацима организације за економску сарадњу и развој, у периоду од 1995 до 1999 г Америка је пружила међународну финансијску помоћ у укупном износу од 6-9 милијарди долара. Али чисте цифре значе мање, него бруто домаћи производ (БДП), одвојеног у Фонд међународне помоћи по датом показатељу САД заузимају 22 место међу 22 најразвијеније земље. Како је приметио Џими Картер: „Ми смо најскупља нација“. Прво место заузима Данска 1.01% (БДП), Норвешка 0.91% , Холандија 0,79% Швајцарска 0,7%.

Д Лукјанов

Ко је премијер Мирко Цветковић?


Трагајући на нету да видим шта се све пише о актуелном премијеру Владе Србије, Мирку Цветковићу, нашао сам чланак са B92 блога, који преноси текст из листа Press у коме се причају славоспеви о премијеру, …да је права душа од човека, те добро дете, те добар ђак, студент, музичар, тих, повучен, вредан, предводник демонстрација 96-те 97-ме, али нигде да се нађе нешто о његовим досадашњем раду и активностима које је обављао у име владе Србије.
Наравно, има и тих текстова, али они нису ни мало пријатни за наше ДС и остале „демократе“ и „реформаторе“ који су Србију довели у тако сурово тешку ситуацију и банкрот, а ти исти и намеравају да нас усреће у неком будућем времену, док истовремено, у садашњости кроз криминално-мафијашку приватизацију и „реформе“, остављају пустош у привреди Србији и пре свега у душама људи, који знају да су по ко зна који пут тако болно преварени од политичара свих странака, изманипулисани и oпљачкани, ојађени, излуђени, тужни, апатични, без вере у икога, јер сва обећања су била само мамац да се добије глас, а после… узимај, кради, пљачкај, брсти…

Да видимо ко је заиста та „душа од човека“ Мирко Цветковић како неки пишу о њему…

Mirko Cvetković-premijer Srbije

Мирко Цветковић - премијер Србије

Ево шта су рекли о Цветковићу храбра Верица Бараћ председница Савета за борбу против корупције, и Бранко Павловић који је својевремено био на челу Агенције за приватизацију на чијем је челу претходно био Мирко Цветковић, па је после смењен, то је било у периоду од 2003 до 2004.

То је речено 16.05.2007 поводом именовања Мирка Цветковића за министра финансија.

Верица Бараћ:

„Један од највећих Цветковићевих грехова јесте то што је у време када је био на челу Агенције истовремено био и извршни директор фирме „Цес Мекон“, коју је иста та Агенција често ангажовала. То је очигледан, страшан сукоб интереса! Све приватизације завршаване су у уском кругу људи и магичном троуглу: Економски институт – „Diloit & Tuš“ – „Ces Mekon“.“

Не да је то „сташан сукоб“ како из одређених културних разлога Бараћева мора да каже, већ свакоме је јасно да се ради о организованом криминалу мафијашког типа, где је Мирко само једна нижа карика у пирамидалном ланцу, на чијем је челу неки наш „Ал Капоне“.

Наше демократе воле да кажу како свака држава има своју мафију, и дају неке примере, ова држава, она, те то се ни у тим много развијенијим државама не може тек тако лако сузбити, а камо ли код нас који смо у „транзицији“ (годинама). Али, за Србију то једноставно није тачно, јер више се ништа и не крије.
Немамо ми проблем што имамо своју мафију, код нас је увек све обрнуто, наш је проблем тај да нашом државом управља наша мафија!

Код нас мафија има државу, није као у „развијеном“ свету, далеко смо ми чак и од тога.
Како то доказати, мислим, кроз судске процесе и кривична гоњења?

За сада никако. Нико ту није чистих руку, и сваки процес би био фарса, свако ту зна све о свакоме, како, где, колико,ко и шта… или би евентуално било кажњено неко „жртвено јагањце“ које би неко време лежало у затвору, „по договору“, а када би изашло на слободу, било би још богатије.
Чињеница, да наш Савет за борбу против корупције има само саветодавну улогу у Влади Србије, као помоћни орган, дакле нема права да на основу откривених доказа који указују на криминалне поступке неког политичара, покрену и кривични поступак, већ тај свој извештај даје некоме у Влади Србије (некада је то био Динкић), а тај неко, фигуративно речено, то баци у корпу за отпатке или тим папиром обрише замазана уста од бурека… у преносном смислу, тако они то третирају…

Бранко Павловић:

„Мирко Цветковић је катастрофално решење, јер о финансијама не зна ништа, нити се тиме икада бавио! Он је на директној линији оних тајкуна који се боје превелике моћи Божидара Ђелића. Они се плаше да се Ђелић не отргне контроли и почне да их заобилази у будућим приватизацијама, јер има добре контакте на Западу – истиче Павловић.“

Бранко Павловић је брзо смењен са чела Агенције за приватизацију, мислим да је био само три месеца, јер је почео „много да прича“.

Појединац је немоћан, код нас се треба мењати систем, али како када су у њему и „позиција“ и „опозиција“ са својим мафијашким клановима које зовемо странке…?

Само нови храбри и непоткупљиви људи могу нам помоћи да заједно са нама, народом, свргнемо са сцене ове страначко-мафијашко-тајкунске кланове… неки нови Христоси, ако их уопште има…

Нама је по мени потребна ванстраначка парламентарна демократија.

Ево у целости чланка у коме Верица Бараћ и Бранко Павловић говоре о садашњем премијеру Мирку Цветковићу:

16.05.2007
Изјава Верице Бараћ, председнице Савета за борбу против корупције, поводом именовања Мирка Цветковића за министра финансија

Преузето са сајта: Савета за борбу против корупције

Прочитај текст до краја →

Шта су то економске законитости ?


Аутор: Стојан Ненадовић, писано 22.12.1980.

Већина економских теоретичара сматра да су перформансе наших системских решења толико лоше да је простор за деловање економских закона прилично сужен. Међутим, да би се конципирао И институционализовао систем у коме ће економске законитости моћи несметано да делују, потребно је претходно упознати те законитости, а то је управо задатак економских теоретичара. Теоретичари, такође, нуде практичарима, носиоцима економске политике, економско-политички инструментаријум и указују на могуће путеве и начине остварења жељених циљева. Неспособност политичара да остваре прокламоване циљеве, теоретичари су склони да припишу њиховој неспособности да правилно користе економско-политички арсенал којим их је наоружала теорија. Осим тога, економски теоретичари најчешће умишљају да су им познате економске законитости, али да политичка акција тече нежељеним током, односно систем лоше функционише, зато што политичари слабо уважавају мишљење и савет економских теоретичара.

Али, шта ће се десити ако економски теоретичари у ствари не познају реално владајуће објективне економске категорије и законитости?

Они тада не само да ће политичарима давати погрешне савете, него неће располагати ни ваљаним критеријумом за оцену перформанси система и политике. Управо је то данас случај, не само код нас, већ у читавом свету.

Економска наука је у кризи, јер је њен систем категорија и законитости дедукован из претпоставки анализе примерених једном ранијем ступњу развитка производних снага и производних односа, док данашњи ступањ развоја (и нарочито темпо тог развоја) ствара битно другачије претпоставке анализе, које теоријски артикулисати може само једна нова, револуционарна теоријска парадигма, тј. нови систем нових категорија и законитости.

Вишак корисности

Нова парадигма морала би, свакако, бити способна како да објасни постојећу стварност, тј. најдубље узроке постојеће кризе, тако и да укаже на путеве њеног превазилажења. Мислим да се та нова парадигма може развити ако се пође од следећих фундаменралних ставова класика (којима актуелна економска мисао није посветила дужну пажњу, јер је сматрала да се односе превасходно на сyстем натуралне комунистичке привреде) :

„У неком будућем друштву, у коме би нестало класних супротности, у коме више не би било класа, потрошња не би више била одређивана минимумом времена за производњу, него би време које би друштво посвећивало производњи разних предемета било одређивано степеном њихове корисности.“ (К.Маркс: Беда филозофије). „Корисни ефекти различитих употребних предмерта упоређених међусобно и с количинама рада потребним за њихову израду, коначно ће одређивати тај план.“

(Ф. Енгелс: Анти-Духронг).
Ако се, међутим, пође од претпоставке да се наведени фундаменти новог друштва могу реализовати и у условима специфичног типа робне производње, онда је очигледно:

Да у таквој робној производњи, аналогно категорији апстрактног рада (као мери трошкова), мора постојати (као категоријални еквивалент у сфери потрошње) категорија апстрактне друштвене корисности (као мера квантитативног аспекта употребне вредности).

Да се објективан апстрактан рад и објективна апстрактна корисност (тј. трошкови и корисност уопште) могу међусобно квантитативно (и новчано изражене) упоређивати и разликовати.

Према томе, у таквом друштву новац се јавља и у функцији мере објективне апстрактне корисности. Пошто се трошкови и корисност, опредмећени у роби, могу међусобно квантитативно (новчано) разликовати, то ће и тржишна цена, нормално, заузимати неки ниво између максимално (једнаке корисности) и минимално (једнаке трошковима) могуће цене. Разлику између апстрактне корисности и апстрактног рада називам вишак корисности.

Ниво тржишне цене одређује како ће вишак корисности бити подељен између купца и продавца (на потрошачки и произвођачки вишак).

Према новој парадигми, дакле, у свакој роби опредмећују се три квантитативно различите вредносне димензије (трошкови, тржишна цена и корисност), које се, такође, могу разликовати и на глобалном (националном и светском) плану, па тако:

Суму стварно уложеног рада називам производ културе.
Збир тржишних цена – друштвени производ.

Збир објективних апстрактних корисности – производ цивилизације, док разлику између производа цивилизације и производа културе називам друштвени вишак корисности.

Традиционална економска теорија, која у вредности робе види, у основи, само једну квантитативно одређену димензију, заснива се, заправо, на имплицитној и експлицитној претпоставци да су ове три вредносне димензије квантитативно једнаке, па се тако појављују само као граничан, специјалан случај нове теорије, тј. традиционална теорија важи само за случај када је вишак корисности једнак нули (бар на глобалном плану). Другим речима, економска теорија уопште не познаје једну од фундаменталних економских законитости савременог друштва, па је зато неизбежно да и економска политика игнорише законитости постојања вишка корисности, што доводи до низа поремећаја и нерешивих противречности у реалном привредном животу.

Дефлација и Инфлација

Постојећи начин емисије новца у виду кредита конзистентан је са претпоставком о једнозначајно одређеној вредности друштвеног производа, али је у противречности са постојањем вишка корисности.

Кредитни новац реално репрезентује само вредност културе, тј. уложени рад, па ако се у друштву створи вишак корисности (наспрам кога не стоји уложени рад, већ рационалност потрошње), недостајаће монетарни еквивалент за његову реализацију, што ће у друштву изазвати дефлаторни проблем (који је у ствари најдубљи узрочник привредне кризе), сразмеран величини реално створеног друштвеног вишка корисности. Дефлаторни проблем изазива отежану реализацију материјалног друштвеног производа – гомилање залиха, стагнацију, неискоришћеност капацитета и незапосленост; а модерма инфлација представља само инструмент превладавања (тј. покушај борбе против) овог основног дефлаторног проблема.

Инфлација, уз временску асинхронизацију прихода и расхода, чини заправо стихијски, спонтано настали механизам изражавања вишка корисности; тиме што омогућује истовремену номиналну равнотежу (потребну да би се удовољило догмама економске науке) и реалну неравнотежу друштвених рачуна (реализовану кроз стопу инфлације и временско кашњење прихода за расходима), потребну да би се реализовао бар део друштвеног вишка корисности, без кога нема стварног друштвеног напретка.

Наведени инфлаторни и дефлаторни проблем могу се превазићи само легализацијом емисије монетарног еквивалента друштвеног вишка корисности и инаугурисањем новог система друштвених рачуна, јер је очигледно да, прављени на основу теорије која уопште не познаје категорију вишка корисности, садашњи системи друштвених рачуна важе само за случај да је вишак корисности једнак нули, а и привредни системи су тако организовани да могу нормално функционисати само ако нема вишка корисности.

Треба нагласити да је апстрактна корисност потпуно објективна категорија (нема никакве везе са буржоаском теоријом субјективне корисности) и као што се величина апстрактног рада мери дужином радног времена, тако се апстрактна корисност мери дужином времена коришћења производа (наравно све у оквиру одређених друштвених стандарда коришћења). Ако су апстрактан рад и апстрактна корисност квантитативно (новчано изражено) једнаки, то истовремено значи да су једнаки и циклус репродукције (тј. период после кога се обнавља производња) и циклус реконзумације (тј. период после кога се нужно обнавља потрошња), па ће бити једнаки и фреквенција понуде и тражње. Ако се затим повећа рационалност било производње (повећањем продуктивности рада смањује се величина апстрактног рада садржаног у роби) или потрошње (продужењем времена коришћења увећава се супстанца апстрактне корисности) појавиће се вишак корисности, фреквенција понуде премашиће фреквенцију тражње и појавиће се проблем реализације ове (прекомерне) производње која је материјални супстрат друштвеног вишка корисности.

Ова производња може се реализовати само емисијом монетарног еквивалента друштвеног вишка корисности, а то је заправо емисија готовог, некредитног новца, који се мора поделити непосредним потрошачима, који имају реалну потребу за овим производима. Тиме се легитимишу њихове потребе и новац промовише у функцију мере апстрактне корисности и средство оживотворења комунистичког принципа расподеле према потребама. Комунистички систем расподеле према потребама може се, дакле, заснивати на комунистичкој робној производњи у којој су централне категорије апстрактна корисност и вишак корисности.

Друштвена својина и самоуправљање конзистентни су управо са оваквим (досад непознатим) моделом робне производње, док са постојећим моделом (у коме централну улогу имају тржишне законитости засноване на деловању закона вредности) све више долазе у колизију, при чему се колико ограничава деловање тржишних законитости овог модела, толико и дерогира сама суштина друштвене својине и самоуправљања.

Према потребама

У новом друштву, заснованом на новом типу робне производње (у којем законе вредности и вишка вредности замењују закони апстрактне корисности и вишка корисности), укупан збир доходака мора потицати из укупне суме апстрактних корисности (која, према предложеној терминологији, чини производ цивилизације) и њега чине како дохоци створени радом (тј. дохоци чији збир представља производ културе) тако и дохоци из друштвеног вишка корисности, који су, у ствари, надградња коју није потребно финансирати порезима који оптерећују привреду.

Укидањем суме пореза еквивалентне друштвеном вишку корисности, укида се противречност између привреде (базе) и непривреде (надградње). Део непроизводног становништва (нпр. пензионери, деца, ђаци и сл.), који ће са растом вишка корисности све више расти, добија новац (доходак) из друштвеног вишка корисности (са посебног рачуна централне банке, а према одлуци парламента), а привреда остварује експанзију продајући овима робу и присвајајући тиме новац из друштвеног вишка корисности као произвођачки вишак који представља екстраакумулацију готовог новца за самофинансирање проширене репродукције. Ако се емитује тачно потребна количина новца, цене не могу расти, али тиме се успоставља нови модел друштвених рачуна, у коме је укупан збир доходака, за износ емисије некредитног новца, већи од радне вредности друштвеног производа. Међутим, да је ова ситуација апсурдна са становишта традиционалне теорије, у ствари основна економска законитост новог друштва, доказује теорија о постојању вишка корисности.

Према томе, легализација дохотка из друштвеног вишка корисности, који се дели „према потребама“, није само етички захтев комунистичког друштва, већ услов нормалне репродукције сваке привреде и друштва који су достигли такав степен и темпо развоја на којем је незбежна појава вишка корисности.

Ако легализујемо монетарни еквивалент друштвеног вишка корисности, снабдећемо привреду и друштво неопходном количином новца (тј. решићемо кључни дефлаторни проблем) и тиме створити цондитион сине qуа нон нормалног функционисања тржишног механизма. Тада ће тек постојећа системска решења и друштвено-политичка опредељења показати и доказати, своју праву вредност, а економска политика снабдевена једноставним али адекватним економско-политичким (монетарним) инструментаријумом, ефикасно ће, и без сувишног администрирања, служити остваривању жељених циљева, стабилног и брзог развоја уз пуну запосленост.

Вишак корисности и некрeдитни новац


Уз дозволу аутора објављујем овај текст (3).

……..

Вишак корисности и некрeдитни новац

Од настанка економске мисли постоје два опречна приступа најважнијем економском проблему – проблему вредности робе.

Према владајућем, научном мишљењу: у размени се размењују еквиваленти, тј. размењују се робе једнаке вредности.

Према алтернативном, здраворазумском мишљењу: у размени сви добијају – даје се мање, да би се добило више.

Милтон Фридман, највећи монетариста XX века, за ово мишљење каже: „Основна грешка у свим тим резоновањима је неспособност да се препозна да је оно што се назива профит или вишак прихода над расходима такође трошак.“

Фридманова тврдња почива на претпоставци да су трошак и корисност, опредмећени у роби, новчани еквиваленти.

На тој претпоставци почива данас владајућа монетарна теорија и политика крeдитног новца. Емитовањем новца у облику крeдита, ex ante је осигурана новчана еквивалентност трошкова и корисности.

Реална равнотежа, односно еквивалентност трошкова и корисности, може постојати само у стационарном друштву у коме се не мења достигнути ниво економске рационалности. Ако се ниво рационалности у друштву не мења, ниво производње, потрошње и размене остаје увек исти, па се не мења ни постојећа количина новца у друштву, односно, није потребна додатна количина новца (dM = 0). Сваки расход, трошак за једнога, истовремено је приход, добит за другога, па су расход и приход, односно трошак и добит, увек, по дефиницији, једнаки, те важи Фридманова тврдња.

Промена нивоа економске рационалности подразумева промену односа трошкова и корисности.

Пораст економске рационалности у сфери производње значи пораст производње уз непромењене трошкове, или исту производњу уз мање трошкове. Пораст економске рационалности у сфери потрошње значи пораст корисности из исте количине производа, или исту корисност из мање количине производа.

Пораст продуктивности рада, односно рационалности производње, изражава се у повећању производње, односно понуде а пораст рационалности потрошње у смањењу тражње (јер се иста количина производа користи дуже време, односно иста количина корисности, која подразумева исту дужину времена коришћења, добија из мање количине производа).

Вишак понуде над тражњом представља материјални супстрат вишка укупне суме корисности, која се може апсорбовати из дате производње, изнад укупне суме трошкова, који су уложени у дату производњу.

Материјални супстрат разлике између збира корисности и збира трошкова, тј. вишак понуде над тражњом, може бити реализован само уз помоћ додатне емисије новца и то некрeдитног новца, тј. новца који не потиче из трошкова него из пораста економске рационалности.

Укупан збир корисности састоји се из потребне корисности (која представља еквивалент трошковима уложеним у производе из којих ће се апсорбовати та корисност) и вишка корисности.

Вишак корисности, односно, разлика између збира корисности, која се остварује из друштвеног производа, и збира трошкова, уложених у тај друштвени прпизвод, може се реализовати само посредством доходака, који потичу из вишка корисности, односно из емисије некрeдитног новца (додатна количина новца = dM).

Укупна количина новца у друштву (М) састоји се из количине новца у оптицају (М1) и количине новца изван оптицаја (М2).

Количина новца у оптицају (М1) дата је једначином:

P = ниво цена = const.

Q = количина произведених добара

V = брзина оптицаја новца

Количина новца изван оптицаја (М2) састоји се из количине новца која се налази код произвођча и потиче од уштеда до којих је дошло смањењем трошкова, односно смањењем куповине средстава за производњу и радне снаге (акумулација = А), и количине новца која се налази код потрошача и потиче од уштеда до којих није дошло одрицањем од потрошње, него порастом рационалности потрошње и, на тој основи, смањењем куповине предмета потрошње (штедња = S).

……..

Укупна количина новца у друштву (М) једнака је:

Ако је количина новца у друштву (М) функција параметара стања економског системa Q, V, A i S, као аргумената, и константе P, онда је прираштај новца у друштву (dM) дат једначином:

Вредност друштвеног производа (DP) дата је једначином стања економског система:

M1V = PQ ; где M1V представља тражњу, а PQ понуду.

У стационарном друштву, у коме се не мења достигнути ниво рационалности, вредности у једначини су увек исте, односно вредност друштвеног производа једнака је: DP = PQ.

Ако се промени ниво економске рационалности у друштву, то ће се манифестовати у промени вредности параметара стања економског система, промени количине новца у друштву и промени вредности друштвеног производа.

Пораст економске рационалности одвија се кроз пораст рационалности производње и пораст рационалности потрошње.

Пораст рационалности производње остварује се или као повећање производње уз непромењене трошкове, што се изражава кроз пораст количине производа (прираштај dQ), или кроз одржање истог нивоа производње уз смањене трошкове, што се изражава кроз повећање количине новца изван оптицаја коју држе произвођачи, који су смањили трошкове, односно куповине средстава за производњу и радне снаге, и тако остварили уштеде (прираштај акумулације dA).

Пораст рационалности потрошње остварује се или уз повећање корисности, односно продужење времена коришћења, постојећих производа, што се изражава у смањењу тражње, односно кроз успорење брзине оптицаја новца (прираштај -dV), или уз остварење исте количине корисности из мање количине производа, што се изражава кроз пораст уштеда потрошача, односно пораст количине новца изван оптицаја, коју држе потрошачи, који су, на основу повећања рационалности потрошње, смањили тражњу, односно куповине предмета потрошње (прираштај штедње dS).

Пошто пораст економске рационалности доводи до тога да понуда премашује тражњу, једнакост понуде и тражње се поново успоставља, односно одржава, уз помоћ додатне емисије некрeдитног новца (dM), која представља новчани еквивалент пораста економске рационалности, односно новчани доходак из вишка корисности, који се додељује (поклања) организаторима производње, односно произвођачима, који имају потребу за вишком непродатих средстава за производњу и ангажовањем додатне (незапослене) радне снаге, и потрошачима, који имају потребу за вишком непродатих средстава за потрошњу, и тако обезбеђује реализација новог друшзвеног производа (NDP), увећаног за PdQ:

NDP = PQ + PdQ

Повећање колчине новца у оптицају, неопходно да се надокнади повлачење новца из оптицаја од стране произвођача, односно повећање уштеда произишло из смањења трошкова (пораст акумулације = dA), и повећање количине новца у оптицају, неопходно да се реализује повећана производње , заједно представљају произвођачки вишак, односно, вишак корисности који стварају произвођачи, као меру повећања рационалности производње.

Повећање количине новца у оптицају, неопходно да се надокнади повлачење новца из оптицаја од стране потрошача, односно, повећање уштеда потрошача произишло из смањења количине производа неопходних за одржавање достигнутог нивоа корисности (пораст штедње = dS), и повећање количине новца у оптицају неопходно да се компензује успорење брзине оптицаја новца заједно представљају потрошачки вишак, односно, вишак корисности који стварају потрошачи, као меру повећања рационалности потрошње.

……..

У вредности новог друштвеног производа, новчани доходак из произвођачког вишка завршава као профит произвођача (pf), а новчани доходак из потрошачког вишка надокнађује трошкове, куповином производа који се не могу продати, јер се доходак, зарађен из трошкова, делом повлачи у штедњу, а делом троши – или спорије или на плаћања која се не урачунавају у вредност друштвеног производа (чиме се успорава темпо реализације – означен као брзина оптицаја новца – друштвеног производа).

потрошачки вишак=

Збир новчаних трошкова (ZNT) произвођача једнак је вредности новог друштвеног производа умањеној за износ остварених профита:

Збир новчаних доходака у друштву, који су мера остварене текуће укупне корисности друштва, једнак је збиру доходака који су зарађени из збира трошкова произвођача и који су добијени из друштвеног вишка корисности.

Пошто је део дохотка из друштвеног вишка корисности, у вредности друштвеног произвођачког вишка, завршио као профит у вредности новог друштвеног производа, остаје да је збир новчаних доходака (ZND) друштва једнак збиру вредности новог друштвеног производа и друштвеног потрошачког вишка:

Са порастом економске рационалности, стварањем вишка корисности и емисијом некрeдитног новца, успоставља се глобална неједнакост трошкова и корисности, односно новчаних расхода и прихода. Ако се заустави пораст економске рационалности, исчезава вишак корисности, престаје емисија некрeдитног новца и престаје могућност квантитативног неподударања расхода и прихода, односно они поново постају еквивалентни. Својим индивидуалним напорима, појединачни привредни субјекти доприносе порасту економске рационалности и стварању вишка корисности. С друге стране, правилно одмереном емисијом некрeдитног новца, држава ствара неопходне услове да се вишак корисности реализује, као награда, за оне који га стварају, и задовољење потреба, оних који га користе.

Пораст економске рационалности који укључује смањење трошкова произвођача ( = real dA) и смањење трошкова потрошње ( = real dS) реализује се чувањем уштеђеног новца на посебним рачунима акумулације (dA) и штедње (dS), или, улагањем уштеђеног новца, као произвођачког крeдита из акумулације (dAC) и потрошачког крeдита из штедње (dSC), у повећање производње и потрошње, ако то доноси камату, односно, већи износ некрeдитног новца од износа који би био емитован да нема крeдита.

Ако се крeдит даје само из уштеђеног некрeдитног новца, нема ни крeдитног новца, ни крeдитно – монетарне политике.

Пошто пораст производње (PdQ) i пораст залиха непродатих производа због успорења брзине оптицаја новца (PdR=-M1dV заједно представљају вредност производа који се не могу продати (непродато = PdQ + PdR) заједно представљају вредност производа који се не могу продати (непродато = (dM1), док нова брзина оптицаја новца (V+dV) представља количник између продате робе (продато=PQ-PdR) и количине новца у оптицају (M1)

прираштај потребне количине некрeдитног новца у оптицају једнак је:

Ако се дневно евидентирају све продате (продато=prn) и непродате количине материјалних добара (непродато=npn), дневни прираштај некрeдитног новца у оптицају n – тог дана је:

Ако претпоставимо да је, дугорочно и глобално посматрано, к=const., континуирано (дневно) доливање некрeдитног новца у оптицај тече према диференцијалној једначини органског раста:

: некрeдитни новац у оптицају (M1B), tokom vremena (t ) u kojem se odvija progres čovečanstva (po stopi k) , raste kao početni kapital (M1A) koji se neprekidno ukamaćuje, a porast nekreдитnog novca u opticaju n- tog dana i u vremenu t (t=1=jedna godina)

Расподела дохотка из вишка корисности следи непосредно из емисије некрeдитног новца тако што држава ex post откупљује од произвођача вишак непродатих производа, или, ако је к познато и константно, ex ante дели некрeдитни новац потрошачима, по унапред утврђеном кључу (пензије, дечији додаци и сл.), колико допушта износ оствареног вишка.

Понуда представља нови друштвени производ (PQ+PdQ), а тражња је производ нове брзине оптицаја новца (V+dV) и непромењене количине новца у оптицају (M1).

……..


Ако дође до пада економске рационалности (смањења производње или повећања брзине оптицаја новца), понуда постаје мања од тражње, потребна количина некрeдитног новца у оптицају се смањује, dM1=-kM1 , па се некрeдитни новац мора повлачити из оптицаја, порезима који се не троше (као буџетски суфицит).

Емитовање или повлачење потребне колишине некрeдитног новца, према кретању економске рационалности, услов је стабилности тржишта и општег нивоа цена. Ако цене неких производа ипак расту, а других падају, а неки се производи чак не могу продати, само је знак у ком смеру треба мењати структуру производње.

Стварање вишка корисности омогућено је сталним порастом рационалности производње и потрошње а његова реализација развојем националне и светске трговине (која врши алокацију трошкова према минимуму трошкова и дистрибуцију корисности према максимуму корисности) и емисијом националног и светског некрeдитног новца.

Проблем светских дугова може и мора бити решен. Светске дугове треба отписати у износу који одговара светском вишку корисности. Сиромашне, презадужене земље имају право на удео у емисији светског некрeдитног новца из светског вишка корисности. Овај новац емитоваће светска емисиона установа, по одлуци скупштине земаља чланица, у складу са научним сазнањима.

Емисијом националног некрeдитног новца, укидају се порези из којих је досад алиментирана потрошња будућих корисника некрeдитног новца (пензионери, дечији додаци, социјална давања и сл.). Тиме се успоставља неравнотежа друштвених рачуна, којом се изражава појава вишка корисности (збир трошкова производње, за износ вишка корисности, мањи је од збира новчаних доходака).

Пошто без вишка корисности, односно емисије некрeдитног новца, није могућ напредак, а како економска теорија, и на њој засновани институционални оквир и економска (монетарна) политика не дозвољавају да се он легално изрази, вишак корисности (односно некрeдитни новац) се спонтано и стихијски изражава у различитим облицима. Сагласно економској теорији остварује се номинална равнотежа у друштвеним рачунима, уз истовремену реалну неравнотежу, потребну да се реализује бар део вишка корисности. То се остварује на следеће начине:

  • постоји бескрајна експанзија кредитног новца, по знатно вишој стопи од реалног раста производње, што изазива инфлацију;
  • дугови се опраштају (отписују), односно не враћају;
  • узима се нови дуг да би се вратио стари;
  • због инфлације дуг се обезвређује, односно, реално, не враћа у целости;
  • краткорочни дуг се претвара у дугорочни;
  • код дугорочног дуга, каматна стопа је реално негативна, тј. реално се емитује некредитни новац;
  • води се политика буџетског дефицита (кроз који се реализује вишак корисности);
  • уз сталну инфлацију и временско кашњење прихода иза расхода, постоји реалан дефицит буџета и код номиналне буџетске равнотеже;
  • води се политика јавног дуга, код које се вишак корисности прерушава у јавни дуг;
  • бескрајна експанзија јавног дуга, при чему се стари дуг враћа емисијом новог, или обезвређује кроз инфлацију, итд.

Сви ови стихијски и хаотични процеси доводе до тога да се не реализује стварно могући вишак корисности, чиме се благостање и прогрес човечанства ограничавају на ниво мањи од реално могућег. Наоружавањем, ратовима и економским кризама уништава се створени вишак корисности да би се удовољило догмама економске науке и продужила власт групама, које, стварањем крeдитног новца и путем крeдита, управљају читавим светом.

Сазрело је време и створени су услови да се обелодани ова истина, изврши реконструкција економске и монетарне теорије и политике, и инаугурише нови светски поредак заснован на емисији, националног и светског, некрeдитног новца, који може да обезбеди стабилан и брз развој, уз пуну запосленост и социјалну правду, света у целини и свих његових делова.

……..

ДОДАТАК:

МАТЕМАТИЧКА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ТЕОРИЈЕ НОВЦА

ЈЕДНАЧИНА СТАЊА ЕКОНОМСКОГ СИСТЕМА

PQ = MV

P = ниво цена = const. ; Q = количина производа ;

M = количина новца у оптицају ; V = брзина оптицаја новца ;
PQ = p1q1+p2q2+p3q3+….+pnqn

MV = m1v1+m2v2+m3v3+….+mnvn

p = цена појединог производа ;

q = количина појединог производа ;

m = вредност поједине новчанице у оптицају ;

v = брзина оптицаја поједине новчанице ;

……..

Аутор:Стојан Ненадовић

http://serbon.info/

Некрeдитни новац – спас за Србију!


Помогнимо вредном прегаоцу, ствараоцу и иноватору господину Стојану Ненадовићу,

Stojan Nenadović

Стојан Ненадовић

да се његова идеја и пројекат реализује. Некрeдитни новац је спас за Србију од финансијске пропасти и катастрофе у коју нас гура овај окупациони неолиберарни ДОС режим. Посетите сајт господина Стојана: http://serbon.info/ и прочитајте његове текстове о некрeдитном новцу и идеји тог пројекта. Прочитајте све то пажљиво и ако вам нешто није јасно поставите питање господину Стојану и он ће вам објаснити све…

Његову идеју и пројекат може схватити свако ко барата логиком, здравим разумом и ко има навику и обичај да размишља својим главом, да размишља ван свих „утабаних“ догми, па и економских у овом случају, не треба бити неки економски експерт да би се схватила идеја некрeдитног новца.

Господин Стојан се обратио многим политичарима у намери да им изложи своју идеју која би спасила Србију. Наравно, нико ни не очекује од ових неолиберараца попут Динкића, Ђелића, Тадића… да то прихвате и реализују, не зато што „некрeдитни новац“ нема прођу, већ зато што њима и није Србија и добробит нације и грађана примарни циљ, већ само њихови себични интереси власти, богаћења, и интереси Светских моћника, који су их и довели на власт својим шпекулативним новцем, шаљући им га у џаковима.

Међутим, ни опозициони високи политичари којима су уста пуна Србије и добробити Српског народа и грађана, попут Вучића из Радикалне странке, немају слуха за пројекат некрeдитног новца господина Стојана Ненадовића…
Прво се одушеве кад сазнају за идеју и пројекат, али када се господин Стојан упорно обраћао Вучићу да га прими и поразговара о реализацији идеје и пласирању у јавности путем медија, наишао је на зид ћутње…!

А о Коштуници да и не причам, он увек касни, јер је традиционално „необавештен“…

Истинске патриоте, родољуби, стручни људи и интелектуалци који имате приступа медијима, сада се покажите!

Позовите господина Стојана и помогните му да се његова идеја и пројекат макар појави на већим електронским медијима, да се натереају људи који су на власти да то КОНАЧНО СХВАТЕ и реализују.

Упоредо, нека се нуди тај пројекат опозицији, па да видимо ко су заиста они…?

Позивам овом приликом господина Бранка Драгаша економисту и банкара који се залаже за те нове „мале“ тихе и поштене креативне људе, да позове господина Стојана и разговара са њим, и чији би „Клуб Економског Покрета“ који окупља баш такве искрене и поштене људе са новим идејама, могао да му помогне да се изврши притисак на јавност, да би се реализовала идеја некрeдитног новца.

На крају дајем цео пројекат Стојана Ненадовића аутора теорије „Некрeдитни новац“ описан тако да је све прилагођено здравом и логичком уму да схвати њену суштину и примену.
Шта су то економске законитости ?
Некрeдитни новац
Светски поредак некрeдитног новца
Покрет за некрeдитни новац
Вишак корисности и некрeдитни новац
Тајна Новца
Мистерија новца

П.  С. ево, сада све ово има и на Стојановом новом блогу
Некрeдитни новац – спас за Србију !
Емаил Адреса на којој се можете обратити господину Стојану Ненадовићу је: stojan.nenadovic@gmail.com

%d bloggers like this: