Октобар у коме смо изгубили све


Аутор: Валентна Шекарић

Пре тачно девет година, гледала сам на екрану како гори Савезна скупштина и мислима била уз све те људе који су желели бољи живот. Оне који су хтели једино да Милошевић што пре оде са власти. Службено спречена да будем тамо где се писала нова историја Србије, гледала сам Чачане како безглаво лете на кордон гутајући сузавце режимске полиције. И радовала се паду српске Бастиље. И баш као и милиони Срба у то време, веровала да је то коначни крај мрачног доба које се надвило над моју земљу. Данас, девет година касније, из далека гледам сателитску телевизију те исте земље и питам се : где смо то погрешили?!? Шта је то што смо требали, а нисмо учинили или што нисмо смели, а дозволили смо да се деси?!?

5. октобар 2000.година

5. октобар 2000.година

Данас, тачно девет година након историјског самоубиства Србије, гледам оне који су нам тада “отварали очи” како говоре да су дата обећања нове „демократске“ власти била превелика. Кажу да смо ми, грађани, од њих много очекивали. А обећавали су све оно што је гладан и измучен народ желео да чује. И испунили су само оно што се лично тицало њих! Уместо реформи друштва у области здравства, просвете, екологије, пензионог система, правосуђа и економије, добили смо замајавање увијено у форму борбе против корупције, смањења администрације, хулигане на улицама наших градова и приче о Европској унији која нема алтернативу. Добили смо насиље као образац понашања у друштву. Добили смо фудбалску, привредну и железничку мафију у Београду, Шапцу и Новом Саду. Добили смо дужничке бомбе од којих гину невини људи. Добили смо свакодневна убиства на улицама наших градова. Добили смо крвнике и жртве.
Данас, девет година након несвесног самоубиства Србије, ужасавам се при помисли на то какви све продукти револуције шетају улицама наших градова! Серијски силоватељ који намерно својим жртвама преноси смртоносни вирус сиде. Помахнитали човек који секиром покушава да убије секретара месне заједнице. Обична жена која себи пуца у стомак, јер су мајка и сестра заборавиле да јој честитају рођендан. Полицајац који раднику поломи лобању због безазлене свађе око паркинга. Бомбашки напад на ружичасту телевизију. Остављени човек који своју бившу девојку хладнокрвно убија пред њеним малолетним сином. Лопове који искачу из зграде полиције. Пљачкаше поште који скутером беже од закона. Криминалне групе које отимају људе у сред бела дана и бахато узимају све што им се нађе под руку. Убиства деце која пролазе некажњено. И као епилог свега – жртву која препознаје свог крвника у аутобусу, шест година након почињеног злочина! Савршена лаж добро упакована у срце револуције! А реформе?!? Остале су да лутају у диму петооктобарске револуције, заборављене од оних који су се грчевито борили за боље сутра тадашње Србије. Оне коју ја више не препознајем!
И морам себе да упитам јесам ли заиста превише очекивала од „демократских“ вођа? Или сам, једноставно, премало добила од датих обећања? Данас, када кажем да је смисао демократије борба за људска права сваког појединца у друштву и да онај ко покуша да угрози то људско право другоме мора бити најстроже кажњен, увек се нађе неко паметнији да ми одговори оном популарном – то је говор мржње?!? Када кажем да мора постојати строг закон у Србији који ће штитити сваког појединца без обзира на позицију у друштву, боју коже или економски статус, пријатељи које сам некада знала гледају ме бледо и са подсмехом кажу – Србија је ово!? О чему уопште сви они говоре ?!? Ако се ја не осећам безбедно у својој улици, у истој оној у којој сам одрасла сањајући девојачке снове под отвореним небом мог града, може ли тај осећај бити оправдање за сва неиспуњена обећања? Може ли тај страх оправдати револуцију од које се, како кажу, очекивало превише? Може ли „Србија је ово“ улити у мени неопходно самопоуздање како бих себе погледала у огледало и рекла : „То је земља за коју си се борила пре девет година?“ И на крају свега, може ли се уопште рећи да су дата обећања била превелика?!? Уколико је лична сигурност у друштву обећање које се није могло очекивати након револуције, због чега смо онда палили Скупштину, гледали Чачане како безглаво лете на кордон режимске полиције и радовали се паду српске Бастиље? За шта се боре новопечени демократе ако немамо закон који је способан да заштити немоћног човека када се нађе лицем у лице са једном болесном и морално изопаченом особом? Каква је то демократија која не гарантује сигурност сваком појединцу у демократски уређеном систему? Уколико силоватељ без идентитета својим жртвама преноси сиду, помахнитали човек секиром покуша да убије службеника, полицајац раднику поломи лобању, човек хладнокрвно убија своју бившу девојку пред малолетним дететом, а убиства деце пролазе некажњено из ко зна којих разлога, то онда није она Србија за коју смо се сви ми борили. И нико нема морално право да ми каже да су дата обећања нове „демократске“ власти била превелика и да смо од њих много очекивали!
Пре тачно девет година гледала сам како гори Савезна скупштина и мислима била уз све те људе који су желели бољи живот. Оне који су хтели једино да Милошевић што пре нестане из наше свакодневнице. Оправдано спречена да будем тамо где се писала нова историја Србије, гледала сам Чачане како безглаво лете на кордон режимске полиције. И радовала се паду српске Бастиље. Данас, девет година касније, из далека гледам сателитску телевизију те исте земље и коначно знам одговор. Пети октобар није била револуција која је скинула мрак са наших очију. И док су се сви радовали коначном крају мрачног доба које се надвило над све нас, несвесно смо себе гурнули дубље у понор из кога се излаз више не види. У њој смо изгубили све, а добили – ништа.

(Пост објављен на матичном блогу „Приче из недођије“)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: