Милица Грабеж: Србија у старачком дому


Извор: Таблоид
Некролог

Болест, глад и политичка куга харају Србијом: нико није гладан док статистика то не докаже

Србија у старачком дому

Скоро половина народа у Србији нема шта да једе или се врло лоше прехрањује. Срби дословно изумиру, а то показују и прелиминарни резултати последњег, скандалозно урађеног пописа становништва, према коме је за десет година нестало 350.000 становника (а све говори да су резултати још црњи!). Са друге стране, у рукама једне мале групе људи налази се 90 одсто националног богатства, што директно, што индиректно. Врх владајуће олигархије, који већ једанаест година предводи Демократска странка на чијем је челу бивши лумпенпролетер Борис Тадић, ове чињенице не занимају. Њих занимају власт и пљачка. Само у рукама и на рачунима Тадићеве камариле налази се 35 милијарди евра. Овај новац стечен је пљачком фондова, кредита, донација и распродајом државне имовине. Када би се овај новац вратио у буџет, Србија би могла да отплаћује кредите, финансира јавне радове, отвара фабрике, гради путеве и омогући да Срби, за двадесет година, не нестану са лица земље

М. Грабеж


КПЗ Забела, јул 2012.

Извор за слику: Таблоид

У Србији ће до 2050. године нестати скоро два милиона становника, или град величине данашњег Београда. Под претпоставком да неће бити додатних ратних разарања, једна трећина свих објеката за становање биће усељива али празна! Неће имати ко да живи у њима. Демократско беснило од кога нема лека, снажно доприноси овим црним прогнозама изведеним на основу сурових демографских чињеница, али и здравственог стања нације које је сваким даном све горе. Ако годишње нестане један читав град од скоро четрдесет хиљада становника, онда би то свакој цивилизованој држави на свету био довољан разлог да потпуно усмери све своје стратегије у правцу спасавања преосталог бића.

Уместо тога, Србија је, као држава са просечно најстаријим становништвом у данашњој Европи, препуштена бандитском капиталу, због кога је на најподлији начин изложена убијању. Стопа репродукције у Србији је испод један, а то у пракси значи да у свакој породици недостаје једно дете које би представљало просту репродукцију становништва.

Ускоро ће најбројнија популација бити старија од 65 година!

На тај начин би, иначе осакаћена и неприродно сужена Србија, постала један старачки дом, што би био коначан крај и државе и нације.

Данас широм света живи више од трећине расељених Срба или тачније, близу четири милиона. Тамо је већина њих ушла у процес асимилације, те својим генетским потенцијалом чине снажнијим друге државе и народе. Мало њих је отишло драге воље, највећи део њих из нужде и под притиском неподношљивог живота у домовини. Јер, у тој остављеној домовини траје прави масакр: сваке године изврши се 200.000 абортуса, а трећина брачних парова уопште нема потомство нити га планира! Из централне Србије и Војводине, у Београд годишње пристиже на десетине хиљада младих људи који немају ни посла ни перспективе, али „улажу у наду“.

Као и пре више од педесет година, Србија поново има више мртвих него живих, а такозвана популациона политика коју понекад помене неко од политичара, не постоји. Али, чак и да постоји, њоме се може само ублажити, али не и спречити даљи пад броја становника.

Било је јасно већ 2002. године, док је увелико трајала демократска пљачка, да ће убрзо број оних старијих од 65 година превазићи број млађих од 15 година. То се и десило између два пописа становништва.

Простом математиком говорећи, кад би у најкраћем року жене рађале по четворо деце, Србија би још најмање двадесет година била на губитку становништва. И, уместо да то буде приоритет српске владе (која је пре неколико година усвојила Стратегију за подстицај рађања, али се она не примењује јер ниједна породиља нема исплату од 100 одсто зараде), Мирко Цветковић у свом закључаном кабинету разматра како да у државној управи упосли што више пријатеља и чланове своје странке.

Без имало срама, његови службеници, попут неког Предрага Петровића из Министарства за рад и социјалну политику, правдају се грађанима како им у државној каси недостаје између четири и осам милијарди динара (40-80 милиона евра!), па зато могу да исплаћују дечји додатак у пуном износу и за свако рођено дете!
Оваква бесрамна признања да су фондови опљачкани, стижу свакодневно из Владе Србије! Врх лицемерја је то што и председник и премијер и министри траже разумевање и солидарност!

Умирање уместо рађања

Од свих узрока смртности заједно, у Србији годишње умре око 100.000 људи. Пет водећих узрока смрти код мушкараца су болести срца, шлог, рак плућа, саобраћајне повреде и депресија, док су код жена узроци смрти шлог, депресија, исхемијска болест срца, рак дојке и дијабетес.

Недавно је један делегат Међународне федерације Црвеног крста и Црвеног полумесеца први пут посетио Србију. У свом извештају описао је како га је Шумадија подсетила на родну Швајцарску. Слична блага зеленилом обрасла брдашца, плодна земља и усред рајског пејзажа градић Гуча. Али ту се свака сличност са Швајцарском завршава. У Гучу је један залутали делегат ове светске организације дошао да види како се расподељују намирнице које Црвени крст обезбеђује за свакодневну исхрану пар стотина овдашњих породица. У његовом писаном извештају налази се најдирљивији приказ непокретне жене, дословно приковане за обичну дрвену столицу, јер породица нема новца нити има социјалног старања за набавку одговарајуће инвалидске столице.
Испод прелепог швајцарског пејзажа, пред незнаним гостом избили су глад, беда и болест.

У Србији као да је неко направио добру позоришну сценографију која је оптичка варка – све изгледа (и тако се на режимским медијима приказује) много боље него што заправо јесте. Године рата, санкција и криминала, како оног изворног тако и државног и економског, помириле су народ са судбином, па су лажне демократе у име свих изабрале дивљачки капитализам познат и као економски неолиберализам. На тај начин је милионска маса људи остала без посла, тако је дошло и до масовне глади и беспарице, а начето је и биће нације. Народа је све мање, а епидемије разних болести које су у последњих неколико година све чешће, погађају и људе и домаће животиње, пољопривредне културе… Нажалост, прогнозе ретких, храбрих и умних људи су застрашујуће и тек ће се остварити најгори сценарио према коме ће преживети три града у Србији, док ће остале вароши полако умирати заједно са народом кога неће бити.

Гладује петина Србије

Језиком цифара, пред сам крај велике југословенске заједнице, али и током ратова у бившој домовини, Србија је била нагло погођена заразним болестима, а број умрлих међу болеснима био је скоро 100 одсто! Смртност међу зараженима се учетворостручила!

Само у Војводини, некада најразвијенијем региону Србије, постотак микробиолошког загађења (бактерије, вируси, паразити, загађења воде) попео се са 17,59 на 18,13, а хемијског загађења са 52,85 на 68,39 одсто! Бактериолошко загађење је нарочито велико у Срему (посебно у селима где је ситуација дословно катастрофална у сваком погледу), а хемијско у Сомбору, Суботици и Новом Саду. Поред инфекција, наступају за становништво све већи проблеми и са анемијама. У општој популацији проценат анемичних се повећао са 1,4 на 1,53 одсто. Слика је, међутим, далеко трагичнија када се размотри по старосним групама. Међу студентима Новог Сада 14 одсто њих је анемично, док се на Београдском универзитету проценат анемичних креће и до 36,7 одсто (подаци говоре да је тај проценат давне 1989. године био само 3,4 одсто!).

Данас у српским школама од анемије пати свако друго дете!

Да би ствари биле сасвим јасне, треба рећи да је анемија углавном последица слабе исхране. У Нишу је прошле године, пред само укидање служења редовног војног рока, због неухрањености било ослобођено служења војног рока или им је он одложен због неухрањености њих 26 одсто! Али, да су и отишли у војску, не би се најели, јер би их сачекао празан лонац и мрачне касарне.

Данас, 2011. године, и званични подаци говоре да је исхрана 20 одсто становништва „испод физиолошког минимума“. Тврдња је, дакле, да једна петина Србије гладује. Ако то званични подаци кажу, онда треба утростручити тај проценат, па добити застрашујућу слику ужасног дна на коме се Србија данас налази. Глад, анемија и заразе закономерно имају тешке последице. Смртност новорођене деце се у Београду стално повећавала у последњих двадесет година. Општа смртност је скочила стравичном прогресијом. У оним деловима становништва које је погођено болешћу или знатнијим погоршањем услова живота, тај пораст је још драматичнији. Само за једну годину у психијатријској болници у Ковину умрло је чак 250 пацијената!
Не треба бити велики стручњак па закључити да су у порасту све друге болести и да је, упркос статистикама и званичним извештајима, све горе него што стварно јесте.

Тако се, на пример, број људи којима су потпуно отказали бубрези за десет година удвостручио. На пример, према једном озбиљном истраживању представника Светске здравствене организације, у Србији се број пацијената са инфарктом увећао за 25,8 одсто, док се просечна старост оболелих спустила са 57,3 године на 46,7 година! То истраживање говори и да је стање код оболелих од дијабетиса најтеже, јер је то стање које води у кому, а забележено је чак 120 одсто више појава гангрена. Такође у Београду, забележено је на десетине случајева психогених поремећаја говора и слуха, а на Институту за максилофацијалну хирургију у Београду проценат локалних инфекција после операција повећао се скоро за 20 одсто!

Проценат редовних вакцинација деце смањио се на скоро 50 одсто, а узрок томе треба тражити у сумњивим јавним набавкама још сумњивијих вакцина, којих се одрекла чак и министарка здравља Пољске, али не и српски министар здравља. Општи број прегледа код лекара опао је за читавих 20 одсто, рендгенских чак за 40 одсто, док је број лабораторијских анализа умањен за 38 одсто. Пацијентима којима су неопходне три дијализе недељно, врше се две. Број трансплантација бубрега свео се на минимум. На пример, у јужној Србији, у коронарној јединици у Врању, од пацијената погођених инфарктом код којих је кључно да негу добију за неколико минута, њих 34,5 одсто је у болницу пребачено у периоду од шест сати до чак 15 дана!
Званични, народу прилагођавани, подаци говоре да нема овако наглих скокова него се „достигнути нивои поремећаја одржавају на новопостигнутом нивоу“. А иза ове чудне фразе стоји једна превара, јер је истина следећа: смањен је броја становника, не само кроз повећану смртност него и кроз смањење природног прираштаја.

Тако је, ваљда, лакше рачунати, јер властодршци не воле компликовану математику…

(Не)здрава храна

Храна је одувек била аргумент на који је свака власт у Србији рачунала. И у рату и у миру. Потоњих деценија упамћен је и усклик бившег југословенског политичара да нам санкције не могу ништа и да ћемо јести корење ако треба.

Колико је све то било сулудо и самоубилачки показује опет званична статистика. Уз рапидно опадање производње меса смањивала се и његова потрошња по становнику. У распону од последње четири године, српски потрошач је спао на то да поједе само 14 киолграма меса годишње. А пре 15 година, у време режима Слободана Милошевића, та потрошња је била око 54 килограма годишње! Ето разлога сталне исцрпљености и анемије, како међу омладином тако и међу одраслима.

Са 6,2 милиона хектара пољопривредног земљишта, Србија је, после пола века, на нивоу „потенцијалних могућности“ у области пољопривредне производње. Када је сточарство у питању, слика је још суморнија. У развијеним земљама сточарство учествује са 80 одсто у укупном бруто производу пољопривреде, а у нас само са око 40 одсто, уз такозвану негативну тенденцију у тој грани: ниска производња по грлу, смањење броја грла, нерационална потрошња сточне хране уз крајње неповољан положај сточара. Држава је ради социјалног мира и заштите стандарда становништва дуго обуздавала цене млека, које, опет, пресудно утичу на прилике у говедарству.

И док се број говеда у Србији до 1975. године повећавао и тада износио 2,8 милиона, касније се стално смањивао да би пре две године пао на свега 1,8 милиона грла. И број свиња повећавао се до 1985. године (тада смо имали 4,3 милиона грла), а онда почео да опада, да би у 1994. години износио око 3,7 милиона грла. Опада број оваца, коња, живине. Тако је сточарство практично дошло у колапс, са све већом потребом увоза меса, за који пак нема пара.

Кога је брига и за месо и за сточарство, резигнирано говоре данашњи ретки узгајивачи квалитетне стоке. Подаци говоре да су те специјалистичке лабораторије уступане другим, удаљеним центрима ван Србије! Тако је, на пример, одсек инфективне анемије коња пре 15 година дат и пребачен у Загреб! На територији Лазаревца налази се огромна површина јаловине (10.000 до 15.000 хектара) идеалне за лисичје јазбине. Лисице, у недостатку хране, излазе са ове територије и шире беснило.

Ништа мање није опасна ни бруцелоза (представља заразно обољење изазвано бактеријама из рода Бруцелла), а јављају се и болести које прате ратове, попут тифуса и сакагије (веома опасно заразно обољење копитара, које прелази и на човека, за кога је готово увек смртоносно). У експанзији су и свињска куга, трихинелоза… На повећање зараза утичу и економски моменти. Због немаштине, сточари у стаје смештају више грла него што је прописано, хране их у недовољним количинама и са много мање квалитетне хране…

Најгоре је тек пред нама!

Према налазима некадашњег Савезног завода за статистику, још 1993. године почела је нагло да расте стопа оболевања и смртности од заразних болести, а малигна обољења, леукемија и друге болести поново су постали наша свакодневица. Данас се још повећава смртност код деце, хроничних болесника, старијих особа, оних погођених акутним болестима за које нема лекова, хируршке опреме, одговарајућих дијагностичких средстава… Као да уопште нисмо ни излазили из мрачних деведесетих.

Још мало, па ће и они бити гладни…

Професор социјалне медицине др Вук Стамболовић упозорава да све указује на то да су залихе неопходне за нормалну прехрану становништва скоро при крају. „До фазе исцрпљености остало нам је између једне и три године, а оно стање које ће тада уследити биће такво да ћемо се садашњег стања сећати са носталгијом…“

Велики луксуз, страх им још већи

И док десетине хиљада малишана иду у кревет без вечере, а њихови родитељи разбијају главу како да прехране породицу, док сваког месеца десет хиљада запослених изгуби посао и одлази на берзу рада, без неке наде да ће у догледно време наћи посао, политичка олигархија се проводи као да су из краљевских породица. Бандите Бориса Тадића возе блиндиране лимузине, обезбеђује их по двадесетак телохранитеља, лете по белом свету о државном трошку, станују у скупим и отетим вилама и замковима. Не сусрећу се са народом. Тамо где је густо, они су ретко. И када српски диктатор оде да посети неко сеоско домаћинство, његова претходница обавести сељака како да се понаша. Чак и када једни од другог за рођендан примају поклоне, проверавају их контрадиверзионе јединице! Мала група педера и наркомана ипак је у великом страху, без обзира на луксуз који их окружује. Стално су у приправности и спремни за бекство (беж’те ноге, посраћу вас!). Диктатор је смртно болестан и нема где да утекне осим у пакао. Млађан Динкић и његови гробари српске привреде и банака имају норвешко држављанство. Али, нема те државе у којој ће живети спокојно, чак и ако утекну!

5 реаговања to “Милица Грабеж: Србија у старачком дому”

  1. Radomir Says:

    Izumiranje Srba.
    Mozda i ishrana ima neki uticaj ali cinjenice ne lazu. Indusi – vegetarijanci plode se kao pacovi isto kao i Turci cija glavna hrana je hleb jer nemaju novca za drugu ishranu.
    Arnauti koji su radili najteze fizicke poslove po Srbiji jeli su hleb sa nesto luka, sira, soli i stedeli svaku paru da bi mogli da kupe zenu kad se vrate u svoje selo. Kod njih nije postojao pobacaj a ni pijanstvo. Jedini „luksuz“ bio im je duvan.
    Srbi i Srpkinje NECE decu jer su obaveza.
    Proucavam ih ovde u USA vec preko 40 godina a pre toga po zapadnoj Evropi. Lenjost i medjusobna zavist nas unistava.
    „Do podne mrzi ceo svet a od podne i samog sebe“.
    Zarobljenici i Drazinovci su siktali puni zlobe na Nedicevce i clanove Zbora jer su ovi bili na daleko visem intelektualnom nivou i spasavali SRbe dok su Drazinovci sluzili Engleze a zarobljenici su bili neverovatno glupi i van dogadjaja ali se nisu usudjivali nista protiv brozobande.

  2. las artes Says:

    Унија синдиката просветних радника Србије настала је да би одбранила један од најважнијих делова сваког друштва – образовни систем. У њега су поред ученика и просветних радника (којих у Унији има преко 40 хиљада), укључени и сви они којима је стало до деце, те једине наше будућности. To су родитељи, деде и бабе, рођаци и пријатељи, па, на крају, и представници и намештеници власти. Свима њима, сада и овде, Унија синдиката просветних радника Србије , објављује да ускоро нећемо имати киме да се бавимо, јер Србија изумире огромном брзином! Зато, ми просветни радници, пре но што наставимо да се бавимо питањем КАКВА ЋЕ БИТИ НАША ШКОЛА?, морамо са друштвом и државом којој припадамо, најпре да решимо проблем – ХОЋЕ ЛИ БИТИ БИЛО КАКВЕ ШКОЛЕ, АКО У ЊОЈ НЕМА ЂАКА?

  3. Sugel Says:

    Грађани Србије дуговали су крајем октобра 535,66 милијарди динара. То говоре подаци Кредитног бироа Удружења банка Србије. Сума се увек исказује у динарима, али је тек 15 одсто тих зајмова у домаћој валути, остали су индексирани, а највећи број је везан за евро. Европска централна банка је недавно снизила своју референтну стопу, пао је и еурибор. Док траје криза, неће бити знатнијих померања навише. Наша народна банка је недавно снизила референтну стопу чак 0,75 одсто и она је сада десет процената. Вицегувернер Бојан Марковић недавно рекао да ово обарање омогућава да динарски зајмови знатно појефтине. Хоће ли банкари убудуће више зајмова давати у динарима? Њихов проценат би у наредном периоду могао порасти, али заокрет не треба очекивати. База, то јест штедња, у динарима још је слаба. Грађани у депозитима имају 7,6 милијарди евра а 1.151,3 милијарду динара. Улози у домаћој валути су расли брже од оних у еврима, али је база од које се кренуло била веома мала.

    • Небојша Says:

      Да је ово на време писмена држава била, са квалитетним и часним људима, грађанима би се објаснило да је боље имати свој новац као мали акционар у деоницама разних фирми, а не као штедњу у банкама, али пошто су на седло државе дошли тзв. „петооктобарци“ који брутално пљачкају ову државу на свим нивоима, ко шта ради, причају само о кредитима, претходно уништивши производњу, људе оставише без посла и сад народе, навали на кредите, пичи, ко те пита…

      А и они се у име државе задужују и стављају нас у дужничко ропство. Све је смишљена превара, о томе лепо говори Бранко Драгаш…

      Бранко Драгаш: Црно или бело

      Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com
      Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

  4. eugenika Says:

    ТВ „Мост“ Н.Сад
    Емисија „Екстреми“
    30.11.2011

    Аутор и водитељ: Бојан Панаотовић
    Гости: Бранко Драгаш и Проф. Небојша Коларић

    …још једна феноменална емисија!


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: