Љубодраг Симоновић – Дуци: Космичка димензија човека


Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs

Љубодраг Симоновић - Дуци

У току је прелазак човечанства из терестријалног у космичко бивствовање. Захваљујући научним сазнањима и техничким иновацијама, схватање природе у савременом свету проширује се на космичко пространство и настанак и опстанак човечанства сагледава се из космичке перспективе, што значи у контексту настанка и еволуције космоса. То више није однос према космосу који се заснива на празноверици, религиозним илузијама и астролошким хипотезама, већ однос који се заснива на научним сазнањима и техничким проналасцима. Космос постаје конкретни („екстерни“) животни простор за човека и он почиње да схвата себе као конкретно космичко биће. То даје нови квалитет историјском развоју човечанства и схватању природе, као и (само)схватању човека као (еманципованог) природног (космичког) бића.

У капиталистичкој визији будућности, земља је сведена на сировински и енергетски извор, а однос према земљи заснива се на експлоататорско-профитабилном принципу. Све већи недостатак сировина и енергије доприноси стварању свести да живот човека на земљи има привремени карактер и да се његова егзистенцијална перспектива налази у насељавању других планета. Земља постаје одскочна даска за „освајање свемира“, а небеска тела сировински извор и као таква предмет експлоатације. Космос постаје простор капиталистичке експанзије у коме се води борба за овладавање сировинским изворима и из кога непрестано вреба опасност (у виду крволочних „ванземаљаца“ који добијају статус космичких „терориста“), што неминовно условљава и оправдава развој све убитачније војне технике која ће, разуме се, бити употребљена за уништавање „прекобројних“ и „неподобних“ на земљи да би најмоћније капиталистичке корпорације овладале овоземаљским изворима сировина и енергије. Истовремено, намеће се илузија да се техничким средствима може обезбедити „вечна“ егзистенција човечанства у свемиру. У овом контексту појављује се упозорење једног од најпознатијих физичара данашњице Стивена Хокинга (Stephen Hawking) да људи најкасније за 200 година мора да се преселе на неку другу планету. Чак и ако се то деси, шта се са тим „решава“? Који ће поредак човек успоставити на другим планетама? По Хокингу, то може бити само капитализам. Колонизовањем других планета капитализам постаје космички поредак, а апсолутизовани принцип профита постаје владајући космички принцип. Хокинг укида човека као животворно и слободарско биће и своди природу човека на деструктивну природу капитализма. Полазећи од тога, он се залаже за бекство човека са земље на друге планете. Међутим, уколико су људи као такви узрок пропасти живота на земљи и они којима успе се докопају неке друге планете радиће исто оно што су радили на земљи: бориће се за власт и новац и на тај начин уништити живот и на тој планети. Другим речима, бекство на друге планете је бесмислено јер човек не може да побегне од своје „зле“ природе. Ако је човек по својој природи „деструктивно биће“, нема места у космосу где ће створити свој дом и успети да опстане. Човек постаје космички бескућник који је осуђен на вечно лутање – јер све уништава.

На основу катаклизмичких сценарија развија се идеја о „застарелости  традиционалног човечанства“, које је у егзистенцијалном и у есенцијалном смислу везано за земљу, и о потреби да се створи „ново човечанство“ које ће бити у стању да се вине у космос. Човек мора ментално и телесно да се прилагоди изазовима које намеће „космичка епопеја“. Будућност човечанства своди се на стварање „расе киборга“ која ће бити у стању да се „такмичи“ са „интелигентним машинама“ и „осваја“ планете. Савремена наука усмерава човека ка механицистичком поимању себе и космоса. Брише се природна и хумана историја друштва и на тај начин доводи у питање човек као еманциповано природно и хумано биће. Космос је све ближи човеку у техничком смислу, али је све даље од човека у природном и хуманом смислу. Када се ствари сагледају у реалној друштвеној димензији, „космичка епопеја“ постаје један од технократских митова са којим се уништава историјска (само)свест човека, а тиме еманципаторско наслеђе националних култура и грађанског друштва на којима се заснива идеја novuma, а то значи идеја будућег (хуманог) света. Слободарску машту замењује „космичка визија будућности“ коју производи холивудска филмска машинерија потпомогнута од стране војне индустрије. Митолошка пројекција „космичких светова“ постаје средство за обезвређивање наше планете и за обрачун с вером да је могуће очувати живот на земљи. Производи се технократски заснована квази-религиозна илузија да права историја човечанства почиње у космосу и њој одговарајући вредносни изазови са којима се обезвређује човек као природно и хумано биће. Путем холивудске филмске индустрије ствара се утисак да су космичка сазвежђа на дохват руке човечанству и да је „освајање других планета“ његова непосредна будућност. Релативизује се време и космички простор и на тај начин губи се представа о реалном времену у коме живимо. Везивање непосредне будућности човечанства за космичко пространство представља једну од најпогубнијих илузија коју ствара холивудска филмска индустрија. Истовремено, историјско време претвара се у апстрактно време у коме се, у виртуелном космичком простору, репродукује капиталистички свет на „вишем“ техничком нивоу.

„Продор у свемир“ допринео је да се човек сучељи с бесконачним пространством васељене на начин који своди земљу на космичку честицу која у сваком тренутку може да нестане. Земља постаје безначајна у односу према космичком пространству који индустрија забаве нуди човеку као виртуелни свет. Сазнање чињеница о космичком положају земље и човечанства обесмишљава сваку тежњу за очувањем живота на планети. Научна сазнања изазивају страх за опстанак, а не нуде решења – јер се решења не налазе у сфери науке, већ свакодневног живота. Астероиди, комете, супернове, црне рупе, анти-материја – све те појаве постају пројекција страха од уништења који ствара капитализам као деструктивни поредак. Односи између људи не заснивају се на потреби човека за човеком, што значи на потреби човека да учини нешто што ће допринети бољитку човечанства, већ су посредовани катастрофичним сценаријима који обесмишљавају свако ангажовање које може да отвори нове просторе слободе и повећа вероватноћу људског опстанка. На тај начин капитализам који све драматичније доводи у питање опстанак човечанства, што значи као једина реална опасност за човечанство, „нестаје“ у катаклизмичким пројекцијама „будућности“. Истовремено, дегенерисањем човека као природног и људског бића капитализам уништава могућност опстанка и развоја човека као еманципованог космичког бића који ствара свој – хумани космос.

Холивудска филмска индустрија залуђују младе космичким визијама истовремено док капитализам систематски уништава живот на земљи. Не само да се у космичке програме улажу огромна средства, која би могла да буду искоришћена за успостављање еколошке равнотеже на земљи, већ они добијају спектакуларну димензију и као такви служе да се из јавности уклоне призори масовног умирања деце од глади, жеђи и болести, призори монструозних „хуманитарних интервенција“ и савремених концентрационих логора, као и призори све драматичнијег уништавања животињских врста, река, океана, ваздуха, шума, њива и пашњака, глечера… Од посебног значаја је то што „космички пројекти“ служе за стварање мита о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ – који постаје средство за стварање мита о „неограниченим могућностима развоја капитализма“. У коначном, „продор у космос“ не ствара бољитак човечанству и не повећава извесност људског опстанка, већ спутава борбу против капитализма и доприноси развоју нових механизма доминације, манипулације и деструкције.

Не немоћ да се супротстави природним катаклизмама, већ конформизам и усамљеност изазивају код савременог човека потребу за мистиком и другим облицима бекства из живота који га усмеравају да смисао живота тражи у ирационалним сферама. Не бескрајно космичко пространство, већ усамљеничко безнађе изазива код човека страх када баци поглед попут неба. Схватање бесконачности као отворености, што значи као могућности бесконачног развоја стваралачких моћи човека и простора слободе условљено је стварањем хуманог друштвеног поретка на земљи. Само развој међуљудских односа, што значи осећање да није сам на земљи, ствара у човеку осећање да није сам у космосу и даје смисао људском животу. Загрљени млади људи у бескрајном космичком плаветнилу не виде извор опасности, већ неограничени простор будућности.

Да су размере капиталистичког деструктивног лудила безграничне, показује и то што капиталисти настоје да претворе космички простор у војни полигон са којег је могуће уништити живот на земљи. Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције довео је до тога, да највећа опасност опстанку човечанства и наше планете не прети од небројeних космичких тела и космичких катаклизми, већ од капитализма! У есенцијалној и егзистенцијалној пројекцији будућности, развој производних снага треба да буде усмерен на хуманизовање света и оплемењивање природе, односно, на повећавање извесности опстанка човечанства. У том контексту, „продор“ човека у космос треба да буде усмерен на развој техничких средстава са којима може бити спречена евентуална опасност по земљу која долази из космоса, као што је то удар неког космичког тела, или претерано зрачење које може да наступи као последица експлозија на сунцу, или неких далеких небеских тела и тсл. Истовремено, „продор“ у космос треба да допринесе не само повећавању извесности опстанка човечанства, већ и његовом уједињавању ради решавања основних егзистенцијалних и есенцијалних питања. У том смислу, најважнија непосредна последица „продора“ у космос треба да буде стварање хуманог света.

Што се тиче питања да ли у космосу постоје бића слична нама, проблем је у томе што се ствари сагледавају у квантитативним релацијама и у димензији датости која има статични карактер, што значи на технички и тиме апстрактни начин. Читава проблематика налази се, заправо, ван равни квантитативног сравњивања и теорије вероватноће. Нема ничега у космосу што је слично, поготову не нечега што може да се поистовети са људским светом. Људски свет само је у материјалном смислу део бескрајне васељене. У квалитативном смислу oн je битно различит од космоса који га окружује и несамерљив је са могућим животним облицима. Суштина људског света је његова историчност, што значи да он непрестано доживљава квалитативни преображај – постаје људским светом, при чему човек непрестано постаје човеком. Као историјско и друштвено биће човек је непоновљиво космичко биће и то чини специфичност и непоновљивост људског света у космичким размерама. Отвореност будућности која се заснива на безграничним стваралачким и слободарским потенцијалима човека чини суштину и јединственост људског космоса. Истовремено, полазећи од идеје бесконачности, може се доћи до закључка да у космосу постоје небројeне варијације животних облика, што значи небројeне могућности постојања квалитативно различитих организама и бића.

У контексту космолошких разматрања, завређује пажњу схватање космичке суштине човека које је, у интервјуу са Џоном Смитом (John Smith) из 1899. године, изнео Никола Тесла, један од највећих научника модерног доба. Тесла се залаже за космолошки пантеизам који има енергетски карактер. Он успоставља мистични однос према светлости која је својеврсни „божији дух“ и као таква извориште енергије која струји у човеку. Човек је, заправо, само један од облика у коме се појављује енергија и као такав је бесмртан. Светлост га ствара и у светлости доживљава вечно постојање. Нема природе као специфичне материје; нема еволуције живог света и човека као највишег облика у развоју природе; нема људског света као специфичног космоса и човека као специфичног космичког бића… Човек је укинут као природно, друштвено и историјско биће и сведен је на својеврсну батерију чији енергетски потенцијал представља извориште његовог радног и стваралачког елана. Менталне вежбе треба да му обезбеде менталну снагу, а то значи да спрече расипање енергије и да је усмере на развој чула и умних способности. Жена је непожељна јер одузима мушкарцу менталну и телесну енергију. Развој телесних чула одвија се тако што се сакати еротско биће човека и чуло људскости. Однос човека према свету нема друштвену и слободарску, већ медитативну природу. Будући да не схвата човека као слободарско биће, Тесла није у стању да схвати природу прометејске ватре, што значи слободарског просветљења. Његова визија будућности не заснива се на слободарском уму, већ на космолошком мистицизму који има технократску природу.

Што се тиче идеје „бога“, она се не заснива на поштовању природних закона и вери у стваралачке моћи човека као слободарског бића, већ на страху од природних сила и од смрти (нестанка). Да „бог“ постоји, инсистирало би се на емпиријском и рационалном, а не на мистификаторском теолошком празнословљу које треба да блокира разум, и на молитвеним и литургијским ритуалима који треба да изазову психичке ефекте који ће произвести фаталистичку поданичку свест. Како неко може да „не верује у бога“ уколико је он „свеприсутан“ и „свемоћан“? Исто тако, да „бог“ постоји свако од нас имао би непосредни однос са њим, што значи да би црква као „посредник“ између „бога“ и човека била бесмислена. Основ религије је религиозна свест која је резултат историјског развоја друштва. Првобитни облик религиозне свести је анимизам, следи тотемизам, па политеизам. Монотеизам је највиши облик у развоју религиозне свести. Није „бог“ створио свет, већ је човек на одређеном степену историјског развоја створио идеју „бога“ која му је отета и која је постала приватна својина цркава. Велики српски просветитељ Васа Пелагић тврдио је да су богомоље „дућани“ у којима попови продају људима лажи о „богу“.

Историјски гледано, „бог“ се појављује као од човека отуђени стваралачки принцип путем кога човек бива лишен (само)стваралачке (само)свести и слободарског достојанства. Путем идеје „бога“ као „ствараоца света“ стваралачке моћи човека отуђују се од њега и постају средство за његово потчињавање од стране владајуће класе и за обоготворење класног поретка који се заснива на „светој“ приватној својини (а цркве се заснивају на колективној својини – која хипокризија!) и експлоатацији сељака и радника. У историји човек је био у подређеном положају у односу према (имагинарном или реалном) космосу који је имао метафорички и политичко-инструментални карактер и служио као средство за прибављање вечности владајућем поретку. Људска животворност је имагинарна: стварање имагинарне религиозне свести постаје „компензација“ за лишавање човека способности да створи овоземаљски свет по своме лику. Уместо да је идеја „бога“ као креативистички принцип средство за развој самосвести човека као самосвојног космичког бића, за развој његовог слободарског достојанства и за уједињење човечанства у борби за очување живота на земљи, она је средство владајуће класе за брисање еманципаторског наслеђа и за произвођење фаталистичке свести која човечанство води у смрт (идеја о „небеском народу“, „рају“, „вечном небеском животу“ и тсл.). Хришћанство упућује човечанству стравичну поруку: човек мора и треба да пати. Уколико је човек срећан на земљи, „рајски вртови“ су бесмислени. Што се тиче смрти, она даје смисао животу. „Вечни живот“ је најгоре проклетство.

У еманципаторском смислу, идеја „бога“ као ствараоца људског света је резултат историјског развоја друштва и она говори о постајању човека самосвојним космичким бићем. Развој самосвести човека као стваралачког бића и ствараоца (свог) света основ је теорије о свету као “божанској творевини”. “Бог” је израз осамостаљења човека од природе и стављање његових “изнад” природних моћи. Путем идеје “бога” човек постаје аутономна стваралачка моћ и у том смислу самосвојно космичко биће: стварање света је свесно и вољно дело. „Бог“ није стваралац људског света, али је симболични израз специфичног односа човека према космосу као самосвојног космичког бића. Он се појављује као историјски квалитет путем кога човек долази до идеје света као специфичног космоса и до идеје о себи као специфичном космичком бићу, и као квалитет који пружа могућност да човек као специфично космичко биће превазиђе бескрајни (материјални) квантум космоса и схвати космос као животворну целину. Истовремено, идеја да дух може да ствара материју може да значи да су стваралачке моћи човека и његова стваралачка машта снаге које могу да створе непостојеће. Човек са својим стваралачким духом и стваралачким способностима не може да створи материју ни из чега (creatio ex nihilo), али може путем стваралачке прераде материје да омогући да се реализују њени животворни потенцијали. Ради се о афирмисању животворног принципа као универзалног космичког принципа и човека као специфичног космичког бића који представља највиши облик у коме је реализована животворна природа васељене.

Схватање да се истинско, које пружа могућност човеку да превазиђе постојећи свет, не налази изван, већ у човеку, представља једну од најважнијих еманципаторских идеја хришћанства. Не осветљење, већ просветљење представља основни принцип одуховљења човека. Из тога проистиче да исијавање људскости, на чему се заснива Бењаминова aura, представља основ за успостављање друштва као братске заједнице „светлећих“ људи. Истовремено, људскост која зрачи из човека представља светлост која осветљава пут у будућност. Једна од најдраматичнијих истина, која пружа могућност човеку да упркос најгорој тиранији сачува веру да може да се избори за праведни свет, гласи: и најслабија светлост може да разбије најгушћу таму. Пламен свеће је симбол те истине. Осветљавање богомоља вештачком светлошћу је начин на који се стерилише њихова просветитељска моћ и оне претварају у кулисе постојећег света. Смисао њиховог постојања је у томе, да зраче светлошћу која омогућава човеку да види оно што је невидљиво. Из њих треба да исијава истинска светлост која не осветљава, већ просветљава човека. „Грандиозне“ богомоље нису светионици из којих исијава светлост истине, већ су отелотворење овоземаљске политичке и економске моћи црквене олигархије. Оне не просветљују, већ задивљују (мало)грађане својом монументалношћу. Величина вере не мери се величином богомоља, већ дубином поимања истинског. Вера се не налази у зидовима цркава, већ у срцима људи. Лажна вера заснива се на спектакуларној илузији; права вера заснива се на невидљивој истини.

Питање о „богу“ је, заправо, питање о суштини човека и космоса. Као такво, оно је „посредник“ између човечанства и свемира. Постајањем човека еманципованим космичким бићем идеја „бога“ добија нову димензију. У време космичке експанзије човечанства она више нема шта да тражи у сфери „небеског“ простора. Идеја „бога“ може да преживи само у дубини људског бића и то пре свега као естетска идеја која пружа могућност човеку да на хумани начин појми космос и односи се према њему као животворној целини. Истовремено, она има разлог постојања као једна од обједињавајућих идеја човечанства у оквиру анти-капиталистичког покрета – као симболична синтеза хуманистичког наслеђа и хуманистичких потенцијала човечанства у односу према техничком свету и свођењу човека на пуку материју, што значи у односу према механицистичком материјализму који има анти-духовни и анти-животни карактер.

8 реаговања to “Љубодраг Симоновић – Дуци: Космичка димензија човека”

  1. бидермајер Says:

    Место где се одвија пар десетина ефективних година у животу јединке.Не у праисторији нити у маглинама андромеде већ ту на земљи. Престанком животног циклуса јединке нестаје све ,и прошлост и будућност ,простим речима ако немате као наду у виду вере у загробно ,практично сте мртви рођени. Зависност од материјалних илузија је наметнут чин свакој јединки, која је у поседу поседовања материјалних дрангулија овог света .Човек умире јер није вечан као ни његово остварење па било исклесано од нај тврђег камена или ковине ,који ето уништава метеор из космоса у једном трену и капак цивилизацији и комплетној историји о њој.
    За ово не треба никакав докторат то зна сваки чобан који је прешао половину просечног бивствовања на земљи.

    • Небојша Says:

      Ово и није докторат, већ текст, један есеј, али шта ћеш, тако је то кад чобани читају текстове, уместо да чувају овце.

  2. Vladimir Says:

    Prelijep tekst! Svaka čast!
    Sve je ovo dobro, samo što ne bih rekao da je Tesla gledao stvari kroz čistu mehanicistiku a kamo li da je bio slijep za pravo prosvjetljenje. S obzirom da je pročitao i Vede i šta sve ne istočnjačko i da je razmišljao asketski, za Teslu se prije može reći da je spojio dva pogleda. Osnova je prosvjetljenje, ali s obzirom na doba budućnosti neminovno je duhovno sagledavanje tehnike za dobro a ne zlo. Tesla je spojio na taj način dva pravca. Nekako na momente je znao kroz intervjue, članke i slično biti dominantniji ili jedan ili drugi, ali prije vidimo spoj nego samo čistu mehanicistiku. Istina je i u jednom i u drugom, jer sunčeve pjege imaju snagu do 4300 ersteda, Sunce prema astronomiji privuče cijeli planetarni sistem u toku godine ka zvijezdi Vegi (sazvježđe Lira) a prema Tesli ka sazvježđu Herkules brzinom od 20 km/sec. Promjene ćelije bešike, bubrega i sl., odgovaraju radu kratkoperiodičnih i dugoperiodičnih Cefeida, ako pogledamo. Iz tog razloga je Tesla posmatrao stvari i mehanicistički ujedno, i zasigurno nije mislio da smo roboti bukvalno lišeni ikakvih osjećaja. Ne treba imati na umu da je Tesla bio i hrišćanin i dobar poznavalac budizma, da je bio prirodnjak, asketa, filozof, naučnik a ne samo pronalazač, zato je njegova priroda bića bila izuzetno bogata i jedno skladište više potencijala, pretvoreno u duhovnjaka i umovnjaka, potpuno. Pa sam celibat nosi prosvjetljenje. Lično sam našao studije o celibatu, ali kako izjave starih praktikanata tako i modernih koji su praktikovali na kratko, i sve je jednako onoj Teslinoj rečenici iz pomenutog intervjua sa Smitom, da više seksa krijepi duh, ali i isto tako na drugačiji način i onog ko se suzdržava. Tesla je znao tajnu asketa, kako se spojiti putem sjemena sa kosmičkim. To je stara mudrost. S druge strane, godina Smitovog intervjua je jako čudna, jer je Ajnštajn teoriju relativiteta specijalnu dao 1905, a opštu 1916. Kako je onda moguće da je Tesla mogao u intervjuu spominjati Ajnštajna sa njegovom teorijom prije nego što je izašla. Intervju sigurno nije falsifikat, ali godina ne odgovara i vjerovatno jee kombinacija, spoj, još nekog intervjua nakon 1920. jer sjetimo se da je 1920. Ajnštajn na predavanju u Lajdenu konačno potpuno odbacio etar. Datacija intervjua nešto ne štima.
    Što se tiče kosmičkog, čovjekova naučna uobrazilja je danas da, na žalost, sve gleda samo kroz genetiku te na taj način i naučno odbacuje kosmičku stranu kao potpuno nezavisnu u čestičnim potencijalima koje privlače sile prirode a imamo ih četiri. To dođe da na neki način i dalje imamo geocentrični pogled, i ne čudi stvaranje sopstvenog kosmosa od strane „moćnika“. Oko je najsavršeniji organ, i zahvaljujući svjetlosti dnevnoj od 20 luksa ili noćnoj od zvijezda (pored vještačke kao djelo čovjeka), mi uspjevamo sve proživljavati, zamišljati, stvarati slike u glavi i vani i slično, jer svako iskustvo krene direktno ili indirektno od tog najsavršenijeg organa. Kad čovjek nije imao lampione, već samo vatru, gledao je u nebu zbog zvijezda, Mjeseca i Sunca težeći da rasvjetli stvari. Otuda je Tesla posmatrao stvari i mehanicistički ujedno, jer svjetlost i sve putuje kroz univerzalni medijum i mi htjeli ili ne htjeli, nikad nećemo pobjeći od kosmičke ljepote. Tu se pitala PRIRODA a ne čovjek. Otuda je to poruka čovjeku, i to je Tesla savršeno shvatio ujedinjujući opšte prirodni svijet sa društvenim koji je takođe prirodan svijet, ali na svoj način zbog čovjekove posebnosti.
    Tesla je bio cijelim svojim bićem slobodan, zato i nije ima novca, vlastitog stana ili kuće stečene, i zato nije ostvario potpuni rad. Tako da rečenica da on „ne shvata čovjeka kao slobodarsko biće i da nije u stanju da shvati prometejsku vatru slobodarskog prosvjetljenja“, za Nikolu ne stoji. Nije baš da se njegova vizija budućnosti „zasnivala na ne slobodarskom umu-kosmološkom misticizmu koji ima tehnokratsku prirodu“. Teslina rečenica: „Ja znam da sam otac radija, ali ja ga ne slušam i ja ga ne volim, jer on je destruktivan“, govori dovoljno i za mehaniku u društvenom svijetu koji ima svoju prirodu. Dakle, Tesla je ovim ne samo bio iskren, već je ukazao na lošu stranu tehnike ukoliko joj se čovjek bez duhovnog i umnog rada potpuno preda ili kada nešto zloupotrebljava za sticanje moći, vlasti, manipulacije.

  3. Petar Says:

    Пуно је тога речено од стране свих генерација и појединаца. Сви људи све знају. Само има једна фалинка. Треба одбити, одбацити семе од кукоља. Превише тог знања је расплинуто, разређено, разбацано, распрострто по земљином шару и простору. Сада покушавамо да на велика врата освојимо трећу димензију – „простор“. Ово до сада је било само играрија. Птице су еонима то упражњавале. Занемарљиво је или никако било констатовање да смо се кретали, пре бих рекао, може се рећи, бауљали смо, плазили и поскакивали. Сада хоћемо нешто више, да будемо изван Земље – Ванземаљци! Уверавам Вас да то неће бити баш тако лако. Можда је и неизводљиво а и неисплативо, док не решимо неке мање важне проблеме код куће. То су круцијални и велики залогаји. Можда их никада и никако нећемо моћи да прогутамо. Док официјелна наука не преброди прве кораке дечјег рахитиса и полиомијелитиса и изађе из пелена – нема нама да се „одлучимо“, одбијемо од „Земљине сисе“. Можемо само да се фалишемо и фалишемо и носимо мишљу да смо „Бога ухватили за браду“. Узмимо само шта је урађено за сигурност становања. Винуле се грађевине небу под облаке а прозори остали исти као у приземљу. Авиони кад падну заиста падну. Могли би бар да обезбеде и поделе падобране, пре полетања. Ако не и нешто боље и више. О радијацији да и не причам! Па онда наш друштвени живот је такав да је очајан. Воде се ратови до истребљења. Мисли неко да ће остати и опстати. А уверава га свакодневица да нико ништа није однео. Значи ли то да има нешто што се иза брда ваља? Не живимо ли ми то неким туђим животом а овај вид егзистирања је само опсена, варка. Враћамо се тамо одакле смо дошли. Наш назови ЕГО је само шупље звоно које јечи када се удари по њему. Ми смо само пролазна фаза, један вид реалности у животу КОСМОСА.
    Физика без Метафизике је само наклапање и блебетање надобудних Физикуса. Ако неко стално прича да је главни, можда нешто у његовој глави није све како би требало да буде. Поздрав пробуђенима, Петар

  4. Vladimir Says:

    Fizika bez metafizike je kao čovjek bez životne sile ili kao Kosmos bez etra. Čovjek je u Univerzumu, ali je i mikrouniverzum u njemu. Mali svjetovi u velikom u Univerzumu, a Univerzum sa beskonačno malim. Cijeli Kosmos vibrira. Vibracija na vibraciju daje mirno stanje – etar i polje nulte tačke.
    Kada nada ima potkrijepljenje za bolju promjenu u onome do čega će dovesti priroda društvene kinetičke energije, što BUDA-i, nameće prosto da se napravi neko okret na bolje koliko je stanje kritično, onda nada više nije prazna – ne predstavlja neko „sanjarenje“, kako kažu nadobudni, već realnost. Zamjena mjesta sabiraka, jer da je mir i blagostanje svima bi bilo nemoguće ubijanje i razaranje kao što je bilo u svijetu pred 1914, pa je zato svima sve u otklanjanju mraka uvijek bilo „nerealno“. Sve je stvar da li se neko saživio sa svjetskom dušom ili nije, pa će tako stvari tumačiti standardno ovozemaljski ili nestandardno na malo jačoj razini.
    Postoji granica u društvenoj kvantnoj mehanici koju „moćnik“ radi nesvjesno dok ismijava one suprotne od njega u pogledu, a jadnik nije svjestan da sam vodi do kraja njegove „vlasti“ nad prirodom i društvom.

    Svaka iole duhovna energija na Zemlji govori već decenijama: „Mir ljudi, mir!“

  5. бидермајер Says:

    Немој да се једиш Небојша,може и Симоновић једном да ми се не свиђа кад егзалтира ову смрдљиву рупу од трулог човечанства чак у звезде. Уласком у неку квази космичку еру !? Човечанство није ни на месец никада крочило,осим што је послало мало конзерви у орбиту,загадило планету,и довело егзистенцију јединке на руб пропасти ,остало осим мало електронике и информатике је исто као и у средњем веку,само чека да неко намерно уништи ту крхку људску творевину па да се вратимо каменој секири. Загађено је тачно толико колико је и предвиђено од неба земље и океана. Брани се планета ,природа ,Бог, назовите то по свом нахођењу.Истина је једна да човек никада није био на небу (не у орбити) нити ће тамо отићи,бар не као „космичко биће „.Настао од праха ушта ће. А тако и треба .Човечанство је горе од нај горег вируса које мора бити затрто,ту где јесте у свом глибу .А не дати му епитет космичког бића,или не дај Боже уздићи га чак до Риза Творца и изједначити њиме .Онај ко је обећао да ће се наругати свој људској науци и наклапању људском је у ствари једини пут .

  6. Gordon Flash* Says:

    ..koment na:
    KPV > PROTO-MATRIJARHALNA MATRICA BUDUĆEG PLANETARNOG DRUŠTVA

    Ovo što je napisano je šta čovek stvara od sebe u stilu kao on je Bog svojoj sudbini kao i prirodi..
    ali NIJE !
    ono što jeste,
    VAŽNO JE
    ! ŠTA PRIRODA STVARA !
    pre svega
    ………….PRINCIPOM…………
    ………………..1:1………………..
    *****JIN**&**JANG***
    …………….ŽIVOTA…………….
    ………………….k…………………
    ……..BESKONAČNOSTI…….
    …….individui i društvu…….
    ………………….U…………………
    …..TEHNO EMANCIPACIJI….
    …………………OD……………….
    MATERIJALNOENERGETSKE
    ………….ZAVISNOSTI…………
    …………………..U…………………
    …………UNIVERZUMU………..

    ..Tesla je govorio u duhu čovekovog intelekta razumljivog onovremeno..
    ..zvanična nauka nezna istinu o evoluciji materije u Kosmosu da bi znala na čemu se temelji prirodno oblikovanje ljudskog života..

  7. 585 Says:

    Teslin odnos prema zeni

    http://anengineersaspect.blogspot.com/


Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: