ИСТИНА И ЉУБАВ БИЉАКА
ЉУДИ МИСЛЕ ДА СУ САМО ОНИ ПРИВИЛЕГОВАНИ ДА ПОСЕДУЈУ СВЕСТ И УМ, МИСЛИ И ЕМОЦИЈЕ. ИСТИНА ЈЕ НЕШТО ДРУГАЧИЈА. КАДА БИ ЈЕ ЗНАЛИ БИЛИ БИ ОПРЕЗНИЈИ И ПЛЕМЕНИТИЈИ.
ПИШЕ: Проф. др Светозар Радишић
Сазнање (свест) у одређеном степену поседује све постојеће у свемиру, почев од човека до минерала. Бар би Срби требало да знају да је Никола Тесла непрестано говорио да је све у космосу живо и да се према свим уређајима, на пример, према радио апарату понашао као према живом бићу. Тврдио је да је у праву лорд Келвин када је тврдио да живот престаје искључиво када престане кретање, а то значи – испод апсолутне нуле, а да је то стање које човек, на срећу, не може да досегне нити створи.
Иако је човекова самосвест највиша у природи, то не значи да камен не живи свој живот – једноставно у другом временском систему. Целокупна реалност делује као да је умно усклађена и хармонична. У основама космичке хармоније математичари су препознали такозвани златни пресек и Фибоначијев низ. Тај космички склад доказан је код минерала, биљака, животиња и човека.
Универалност универзума одражава се у свему постојећем. Свака пахуљица је другачија, али све те непревазиђене лепотице повезује хексагонални образац. То потврђује чињеницу да је у природи свеобухватно заступљена униформност. Нужност и лепота, ред и слобода, гравитација и грациозност, јединство и разноликост повезани су међусобно, према истом принципу, у природи, као и у судбинама људи.
Један од најлепших примера су биљке. Не само због своје лепоте, колорита, магичности, лековитости и грациозности. Нико не може одрицати да су оне живе, али ретко ко схвата да су живе у пуном смислу те речи. Човек доживљава биљке као бездушне биолошке творевине, неспособне да осећају и схвате себе и окружење. То је чиста грешка заснована на незнању. Биљке имају посебан вид нервног система – њихове ћелије, попут човекових, размењују електричне потенцијале. По свему судећи, оне могу да виде, чују, осете додир, укус и мирис.
Амерички научник Клив Бакстер једном приликом извео је експеримент користећи детектор лажи за у истраживању понашања биљака. У тесту су учествовале две особе: једна је ломила гране и кидала лишће, а друга се ласкавим речима обраћала истој биљци. Биљка је од тог момента распознавала наведене особе. Када је улазила у њену просторију „зла особа“, биљка је доживљавала стрес – на графикону је регистрован нагли скок као код ужаснутог човека. Када се приближавала „добра особа“ – биљка се смиривала и опуштала. Бакстер је у својим истраживањима доказао да биљке реагују, чак, и на људске мисли! Када би човек помислио да откине лист – биљка је реаговала стресом и то веома бурно. Бакстерова истраживања су касније потврдили многи други научници.
У једној од лабораторија, где су спровођени слични опити, собно цвеће је испољило осећање које се зове – љубав. Лаборанткиња је снимила на енцефалограму цвета да оно ужива (као мачка када преде) када га она залива и ласкаво разговара с њим. Од тада је цвеће сваки улазак лаборанткиње дочекало с радошћу, а на друге особе није реаговало. Истраживачи су били затечени и задивљени када је цвеће почело да показује знакове љубоморе. Будући да се у лабораторији догодио флерт у којем је лаборанткиња показала заинтересованост за особу супротног пола, цвеће је запало у стање које се не може незвати другачије него – депресија.
Видљиво је јединство које спаја људе са биљкама и животињама. Раст људи, сличан њиховом, развија се из једног центра, баш као у жабе, беле раде или сунцокрета. Зналци казују, да и у биљном свету постоје слични феномени: страсна припадност, привлачност, нераздвојивост и „верност“. У афричким прашумама, на пример, расту биљке различитих врста спојене чудном привлачношћу. Чврсто преплетене, живе заједно, и ако једна од њих увене, убрзо ће и друга.
Доказано је да и на нивоу ДНК (дезокси-рибонуклеаинска киселина), који се налази у свим живим бићима, постоје зачеци реаговања на људске мисли и појава телепетије. Зато човек не сме никад, ни на тренутак, да заборави на речи које све повезују – на истину и љубав.
Небојша 
Постави коментар