Индиго деца


Аутор:Миона Алексић

Индиго деца су самоуверена, не признају каноне и одбацују правила. Деца која одбијају да се уклопе у оквире које су исцртале старе генерације.indigo-deca Њима је немогуће управљати. Одбацују ауторитете. Индиго деца упијају знање као сунђер, нарочито ако им се допада оно о чему уче. Они носе у себи космичку особину која је недоступна осталом свету. Њихово понашање је краљевско, као да су дошли на свет у нарочитој мисији, неразумљивој одраслима. Због тога се понашају на начин неразумљив старијим генерацијама. Индиго деца не реагују на оптужбе, на примедбе, ако по њиховом суду нису основане. Они никад не показују осећања, једног тренутка могу да се веселе, а после неколико минута да седе апатично, а видљиво је да размишљају о нечему што само они знају.

Kако открити Индиго дете

  • Она долазе на свет краљевске величине а тако се понашају.
  • Они су уверени да имају право да буду ту где су и чуде се другима кад другима није то јасно.
  • Свако индиго дете високо цени себе.
  • Њима није својствено повиновање ауторитетима.
  • Они се не мире с традиционалном влашћу.
  • Њима није занимљиво ништа за шта није потребна стваралачка мисао.
  • Неке ствари једноставно неће да чине. Компликовано им је да чекају у реду или да стоје у строју.
  • Они брже и боље откривају начине на које нешто треба урадити, због чега често одају утисак да су „рушитељи система“, револуционари.
  • Ако не нађу себи сличне, одају утисак не друштвених бића. Кад око њих нема људи са сличним интересовањима, често се затварају у себе.
  • Индиго деца су рођени филозофи. Они дубоко размишљају о смислу живота, о циљу човека у животу, о богу, о васиони.
  • Индиго деца поседује високу осетљивост и неизмерну енергију.
  • Њему брзо постаје досадна свака активност, осим када је лично заинтересовано.
  • Индиго деца ће се побунити и против највиших ауторитета, ако те личности се према њему не односе с уважавањем.
  • Индиго деца су препуни великих идеја, али немају никакве могућности да их претворе у живот.
  • Они одбијају да бубају, своја знања стичу читајући књиге, листајући енциклопедије.

Ево и једног прилога о Индиго и кристалној деци…

На рубу знаности – Индиго и кристална деца

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Минерали и биљке осећају


ИСТИНА И ЉУБАВ БИЉАКА

ЉУДИ МИСЛЕ ДА СУ САМО ОНИ ПРИВИЛЕГОВАНИ ДА ПОСЕДУЈУ СВЕСТ И УМ, МИСЛИ И ЕМОЦИЈЕ. ИСТИНА ЈЕ НЕШТО ДРУГАЧИЈА. КАДА БИ ЈЕ ЗНАЛИ БИЛИ БИ ОПРЕЗНИЈИ И ПЛЕМЕНИТИЈИ.

ПИШЕ: Проф. др Светозар Радишић

Сазнање (свест) у одређеном степену поседује све постојеће у свемиру, почев од човека до минерала. Бар би Срби требало да знају да је Никола Тесла непрестано говорио да је све у космосу живо и да се према свим уређајима, на пример, према радио апарату понашао као према живом бићу. Тврдио је да је у праву лорд Келвин када је тврдио да живот престаје искључиво када престане кретање, а то значи – испод апсолутне нуле, а да је то стање које човек, на срећу, не може да досегне нити створи.

Иако је човекова самосвест највиша у природи, то не значи да камен не живи свој живот – једноставно у другом временском систему. Целокупна реалност делује као да је умно усклађена и хармонична. У основама космичке хармоније математичари су препознали такозвани златни пресек и Фибоначијев низ. Тај космички склад доказан је код минерала, биљака, животиња и човека.

Универалност универзума одражава се у свему постојећем. Свака пахуљица је другачија, али све те непревазиђене лепотице повезује хексагонални образац. То потврђује чињеницу да је у природи свеобухватно заступљена униформност. Нужност и лепота, ред и слобода, гравитација и грациозност, јединство и разноликост повезани су међусобно, према истом принципу, у природи, као и у судбинама људи.

Један од најлепших примера су биљке. Не само због своје лепоте, колорита, магичности, лековитости и грациозности. Нико не може одрицати да су оне живе, али ретко ко схвата да су живе у пуном смислу те речи. Човек доживљава биљке као бездушне биолошке творевине, неспособне да осећају и схвате себе и окружење. То је чиста грешка заснована на незнању. Биљке имају посебан вид нервног система – њихове ћелије, попут човекових, размењују електричне потенцијале. По свему судећи, оне могу да виде, чују, осете додир, укус и мирис.

Амерички научник Клив Бакстер једном приликом извео је експеримент користећи детектор лажи за у истраживању понашања биљака. У тесту су учествовале две особе: једна је ломила гране и кидала лишће, а друга се ласкавим речима обраћала истој биљци. Биљка је од тог момента распознавала наведене особе. Када је улазила у њену просторију „зла особа“, биљка је доживљавала стрес – на графикону је регистрован нагли скок као код ужаснутог човека. Када се приближавала „добра особа“ – биљка се смиривала и опуштала. Бакстер је у својим истраживањима доказао да биљке реагују, чак, и на људске мисли! Када би човек помислио да откине лист – биљка је реаговала стресом и то веома бурно. Бакстерова истраживања су касније потврдили многи други научници.

У једној од лабораторија, где су спровођени слични опити, собно цвеће је испољило осећање које се зове – љубав. Лаборанткиња је снимила на енцефалограму цвета да оно ужива (као мачка када преде) када га она залива и ласкаво разговара с њим. Од тада је цвеће сваки улазак лаборанткиње дочекало с радошћу, а на друге особе није реаговало. Истраживачи су били затечени и задивљени када је цвеће почело да показује знакове љубоморе. Будући да се у лабораторији догодио флерт у којем је лаборанткиња показала заинтересованост за особу супротног пола, цвеће је запало у стање које се не може незвати другачије него – депресија.

Видљиво је јединство које спаја људе са биљкама и животињама. Раст људи, сличан њиховом, развија се из једног центра, баш као у жабе, беле раде или сунцокрета. Зналци казују, да и у биљном свету постоје слични феномени: страсна припадност, привлачност, нераздвојивост и „верност“. У афричким прашумама, на пример, расту биљке различитих врста спојене чудном привлачношћу. Чврсто преплетене, живе заједно, и ако једна од њих увене, убрзо ће и друга.

Доказано је да и на нивоу ДНК (дезокси-рибонуклеаинска киселина), који се налази у свим живим бићима, постоје зачеци реаговања на људске мисли и појава телепетије. Зато човек не сме никад, ни на тренутак, да заборави на речи које све повезују – на истину и љубав.

Преузми текст у Wordu
Преузми текст у pdf-u

%d bloggers like this: