Мисли, емоције и Космос


Преузми текст у Wordu (345 kb.)

Преузми текст у pdf-у (113 kb.)

ШТА СВЕ МОГУ ЉУДСКЕ МИСЛИ И ЕМОЦИЈЕ, БУДУЋИ ДА ПРИПАДАЈУ СФЕРИ МЕТАФИЗИКЕ, КАО ДА ИЗМИЧЕ НАУЧНИЦИМА, КОЈИ КАО ДА НЕ МОГУ ДА СЕ ОДМАКНУ ОД ЗА ЊИХ ПОДЈЕДНАКО МИСТИЧНЕ ФИЗИКЕ. НИКОЛА ТЕСЛА ЈЕ ПРЕДВИДЕО НАПРЕДАК ЧОВЕЧАНСТВА ТЕК КАДА ФИЗИЧАРИ ИСКРЕНО, АНАЛОГИЈОМ, ИСТРАЖЕ И СХВАТЕ ПОДРУЧЈА НЕВИДЉИВОГ.

Пише: проф. др Светозар Радишић

Тражећи астрофизичке узроке цикличких сукоба међу народима, Никола Тесла је развио теорију према којој сунчева магнетосфера, правилни циклуси појава сунчевих пега, протуберанце, магнетни поремећаји и буре утичу на појаву ратова. Укратко, магнетном индукцијом Сунца настају промене у Земљиној јоносфери, која је због карактера струја које њоме протичу директно у резонантном односу са људским мозгом. Записао је то проф. др Велимир Абрамовић у напису објављеном у часопису Војно дело бр. 6/1996. Али шта то значи? Колико је важно да се зна о наслућеним космичким ритмовима. Познато је да је цео осмотрени космос у неколико врста ритмова, који се разликују по учесталости и облику. На пример, постоје енергетски таласи, импулси, енергетски скокови, пљусци, одблесци, трептаји, безоблични континуелни протоци, спирале, вртлози, циклуси итд. Космос је суштински енергија и чине га њени облици. Врста ритма одређује понављања. Научници су, на пример, установили понављања економских догађаја у зависности од активности Сунца које се обнављају сваких 11,1 годину. О каквој је међузависности између Сунца и понашања људи реч (у овом случају економских), може да се закључи на основу анализе бројних економских показатеља, садржаних у Голдштајновој бази података. Наиме, у немачком институту за психологију у Готингену након научног скупа у Амстердаму објављено је под насловом „Turning points of long waves in Western economics: are they correlated with solar activity?“, да кључне тачке у дугорочним таласима западне економије значајно зависе од сунчеве активности. Космичка међузависност и васионски склад изражени су структуром и кретањима енергије, материје и информација, а та кретања су у космосу (скоро) идеално синхронизована.

Уочена су и чудна историјска понављања. Једни историчари, а још више метафизичари тврде да се историја понавља сваких 610 година, а други да историјски догађаји из 1908, 1918, 1928, 1938, 1948, 1958, 1968, 1978, 1988. и 1998. године личе једни на друге. Можда се и ту ритам понавља сваких 11,1 годину.

Уосталом, Никола Тесла је рекао и још нешто, што би требало да натера све људе на размишљање: „На садашњем степену развоја човечанства, на коме нема свести о историјским збивањима и њиховим космолошким узроцима, повремени потреси су још увек природни. Још жешћа битка ће се тек водити и то између Истока и Запада.“ То је Никола Тесла написао у тексту објављеном у Њујорку 20. децембра 1914. године, у листу „The Sun“, под насловом „Science and the Discovery are the great Forces which whill lead to the Consummation of the War.“

Човечанство на почетку 21. века сведочи наведеном пророчанству, сновиђењу, предвиђању или процени Николе Тесле. Уосталом инструменти „великог брата“ такође наговештавају да је мозак човека повезан с космичким циклусима. Ција је објавила да је из својих извора сазнала да су Руси уверени како уз помоћ ванчулног посматрања могу открити све тајне Запада. Човек који може да види и чује ствари и догађаје из другог времена и простора управо идеалан је шпијун. Одбрамбена обавештајна служба САД пустила је у оптицај извештај под насловом „Контролно непријатељско деловање: СССР“, у којем су предвиђали да ће Совјети, уз помоћ истраживања парапсихолошких способности бити у стању да открију садржај најповерљивијих докумената, кретање трупа и бродова, локације војних објеката, те мисли генерала и пуковника. Најчуднија тврдња била је да ће можда моћи да убијају људе или обарају ваздухоплове на даљину. Као потврда неведених ставова могу да послуже две америчке научна књиге (J. Shnabel, Remote Viewers: The Secret History of America’s Psychic Spies, New York, Dell, 1997, str. 94-95. i Mctaggart, Lynne, The Field: The Quest for the Secret Force of the Universe, HarperColins, Scranton, Pennsylvania, USA, 2002, str. 162).

Подаци о моћи емоција и мисли учестали су у сразмери са степеном проучености мозга, ума, психе, емоција и мисли. На то указују и истраживања обављена у компанијама NeuroSky и CyberLearning. Њихови мајстори направили су прототип обруча опремљен сензорима посебне врсте који се ставља на главу. Када такав обруч „крунише“ главу камионџије, у диспечерском центру његове фирме, на мониторима рачунара, могуће је, у реалном времену, регистровати његово ментално стање. Газде и одговорна лица могу све време да знају где се тренутно налази возило, да ли је возач поспан, уморан, трезан, расположен или љут… Исти систем, који „лови“ и емитује таласе великог мозга, повећава могућности и обогаћује садржај игара на персоналним рачунарима. Супарници у интерактивним играма могу мисаоно да се надмећу, да стварају нове виртуелне амбијенте и да се надмудрују у новоствореним ситуацијама.

ЧУДЕСНИ МОЗАК ИЛИ МАГИЧНЕ МИСЛИ

У књизи Поклони непознатих ствари, биолог Лејл Вотсон је описао сусрет с једном необичном Индонежанком – шаманком. Она је у ритуалном плесу учинила да комплетна алеја дрвећа једноставно – испари. Шаманка се пред Вотсоном и другим посматрачима поигравала поновним појављивањем и нестајањем алеје, као у чувеном „филаделфијском експерименту „Николе Тесле, у којем је учествовала и о којем је сведочила и америчка војска. Познато је да шамани у својим рутуалима користе резонансу насталу усклађивањем ритма бубња с импулсима мозга и тзв. неуролингвистичко програмирање, што је, у суштини, припремљен „разговор“ с подсвешћу окупљених лица. Разговор с подсвешћу? Где је та подсвест? У мозгу? Мислима се утиче на мисли. Свакако не мозгом на мозак, али условно – да. Важно је да је шаманка знала шта треба да учини да њена ментална представа поништи, истисне, потисне или замени менталну представу код свих присутних. За то је потребно само знање или постојеће или некадашње, пренесено „с колена на колено“.

Некада се неуролингвистика називала „језик птица“, а сада је јасно да је реч о ритуалном кодирању помоћу матричног текста. Руски пуковник Вјачеслав Михајлович Звоников примењивао је веома успешно методе неуролингвистичког програмирања на официрима и војницима. У краткотрајној припреми за борбене задатке у Авганистану, у Центру за психофизиологију, користио је само пет-шест сугестивних реченица. Занимљиво је да се легендарни психотерапеут Анатолиј Михајлович Кашпировски обраћао руској јавности, у ТВ емисијама, излагањем готово истоветног сугестивног текста. Речи су утицале на мисли магично. У ствари речи су само информисана енергија која изазива промене када вибрира на одређеној фреквенцији, када је мозак отворен за програмирање (кодирање).

Уосталом, сугестивност људи чини свакодневицу веома занимљивом. Познато је да изверзирани факир може да „хипнотише“ гледаоце без њиховог знања и пристанка. Околност да се публика обично састоји из већег броја особа, изазива јаку психичку струју (критична маса информисане мисаоне енергије), која умногоме олакшава рад факиру. Иначе, један од најпознатијих хипнотизера на свету, Хелмут Хенсен, тврди да хипноза не постоји. Постоји само аутохипноза, а за њу је значајно колико је особа лаковерна, односно сугестибилна.

Лист „Stejtsmen“ објавио је вест да је индијски мађионичар П. Ц. Соркер запањио стотине туриста који су дошли да посете Таџ Махал. Учинио је да најславнији индијски споменик нестане на два минута. Соркер је стајао на обали реке Јамуна, иза мермерног маузолеја из 17. века. У обраћању туристима Соркер је рекао, када је после два минута уклонио „изазвани“ празан простор: „Само сам на тренутак склонио Таџ Махал из ваших очију. Била је то савршена илузија“. Нешто слично догодило се чувеном „Филаделфија експерименту“. У „магијском ритуалу“ Николе Тесле у којем је учествовала и сведочила америчка војска.

Реч је о „хинду хипнози“. Факир је изазива снагом своје воље, потпомогнут уобразиљом гледалаца. Значај слике у људским мислима, односно људске уобразиље, може се разумети на основу феномена који доживљавају путници – „сведоци натприродних моћи“ индијских јогија. Иако су кротитељи змија постали симбол факирске моћи, путнике највише занима чувена представа с ужетом. Гледаоци се окупљају око факира који седи на земљи, док уз њега чучи дечак од дванаестак година. Када се окупи довољно гледалаца који напето очекују сценски приказ, факир узима увијено уже и баца га увис. Уже остаје усправно у ваздуху, а дечак нагло устаје и успиње се уз уже док га гледаоци не изгубе из вида. После неког времена факир позива дечака да се врати, али овај „одбија“. Пошто га неколико пута узалуд позива, факир се сам пење, држећи у зубима велики нож. Пење се док и он не ишчезне гледаоцима из вида. Одједном се ваздухом пролама продоран крик, и мало касније на земљу пада одрубљена дечакова глава, а затим и други делови тела: руке, ноге, и на крају дечији труп. Запрепашћени гледаоци виде факира како се обливен крвљу спушта низ уже. Делове дечаковог тела ставља у врећу, забацује је преко рамена и полази. После само неколико тренутака садржај вреће оживљава и факир је спушта на земљу. Само што је отвори, из ње излази дечак, жив и здрав, и трком напушта место представе.

Када би неко снимио описани призор, показало би се да су факир и дечак све време били на земљи. Факир забацује уже по земљи, а дечак пузи на коленима по њему као да се пење. Одгонетка је у томе да факири располажу способношћу да у својим мислима створе менталну представу збивања онакву какву желе да потом доживе гледаоци. Још је важнија њихова вештина преношења мисаоних слика на друге. Доказано је да такве могућности, неразвијене и сасвим запуштене, поседују сви људи.

Наведени примери доказују моћ мисли и постојање споја између подсвести и свести у људском умовању. У њима је приказано обликовање уобразиље и потврђено постојање менталних слика у мозгу и очима. Када је реч о истраживањима телепатије и улози очију и мозга у вези с менталним представама поново је незаобилазан Никола Тесла. Познато је да му је било јасно да се у оку пројектују посматрани објекту, али и да се у оку мисао претвара у слику. „Функција ока, писао је Никола Тесла М. В. Капу 4. марта 1919, је да пројектује слику на мрежњачу и да саопшти информацију влакнима оптичког нерва. Верујем да свака мисао повратном акцијом изазива сличан поремећај и да се интерпретацијом овог ефекта на прежњачи, слика може пројектовати на екран. Та слика је повезана са мислима на потпуно идентичан начин као оригиналан утисак. Ми имамо на располагању одређене чињенице, али је крајње тешко усавршити уређај за остварење тог задатка. Како ствари стоје, иако сам провео много година у студирању овог проблема, мој главни ослонац у раду је још увек нада.“ То Теслино писмо објављено је у књизи Моји проналасци на 30-тој страници. Каснија истраживања заснована на идеји коју је први објавио Тесла створила су велики проблем људском роду, будући да „велики брат“ та знања жели да примени и већ примењује у контроли кретања људи и контроли њиховог ума. Наиме, у Мериленду од четрдесетих година 20. века постоји систем SIGINT (Signas Inteligence) који Агенција за националну безбедност САД (NSA) користи за праћење и контролу одабраних субјеката. Контролори на својим екранима имају слику свега што праћено лице посматра. Доступна им је вузуелна меморија жртве, а у мозак посматраног могу да утисну одређене слике, поготово у РЕМ фази сна. Један од највећих центара за истраживање утицаја мисли на даљину налази се у Редстоуну, у држави Алабами, удаљен неколико стотина метара од кабинета оца америчке космонаутике Вернера фон Брауна (свакако не случајно). Када је реч о електромагнетном утицају на људски мозак познато је и то да је амерички физичар Бернард Истлунд, користећи идеје Николе Тесле, пројектовао систем HAARP (High-Frequency Active Auroral Research Project) на Аљасци, који под фирмом Института за истраживање јоносфере ради на екстра ниским фреквенцијама које су истоветне са фреквенцијама можданих таласа, од 9,5 до 50 херца. Контрола људи и његовог ума је већ узела маха. Велики брат је тренутно у кампањи микрочиповања предмета и живих бића. Многи људи не знају да новчаница од 10 евра садржи RFID микрочип, те да се кретање њихових поседника може пратити, а истовремено покушавају да се одбране од увођења личних карата, пасоша и осталих картица са чиповима. Проблем је што је мозак довољно истражен и да се поуздано зна на којим фреквенцијама су одређене мисли и врсте емоција.

Створене илузије су само докази да мисао поседује неистражену моћ, да човек не зна истину и да менталне представе играју веома важну улогу у животу људи. Зато није чудно што је др Петар Ј. Станковић у књизи Божанствена медицина тврдио да „факир снагом своје воље може да натера гледаоце да виде оно што он хоће. Успева да концентрише своје мисли до те мере на визуелизацију, да мисли зраче тако јако на околину да су сви присутни, иако свесни и будни, просто фасцинирани, јер им се пред очима указује она слика коју је факир замислио“.

МОЋ МИСЛИ И РЕЧИ

Одувек су искусни људи упозоравали да треба водити рачуна о томе шта се говори, јер су речи снажне, и да поседују неку магичну моћ.. Тако је Свети владика Николај Велимировић казивао: „Силна је реч као гром. Она поражава грешника, мелем је болноме и потиштеноме, утук развратноме, а опомена богатоме… “ (О Богу и људима, 1993).

Сада су научници опседнути моћима језика, речи, мисли и ума. Све чешћи су написи који потврђују да језик, речи и мисли програмирају људско тело. Те идеје пренесене су полако, али по свему судећи заувек, из езотеријске у научну област, с обзиром на то да се тврдње тајне науке и класичне науке скоро поклапају. Уосталом, Скот Пек је у књизи Пут којим се ређе иде нагласио: „Мистици су нам столећима говорили кроз парадоксе. Је ли могуће да смо сведоци сусретања науке и религије? Када смо у стању да кажемо да је ‘човек истовремено и смртан и вечан’ и ‘светлост је и талас и честица у исто време’, онда смо почели да говоримо истим језиком.“

Психосоматске болести указују да мисли непосредно утичу на људско тело, али је све више доказа да мисли могу и да га исцеле. Постоје наговештаји да је у оснивању потпуно нови вид медицине, где ће се молекули дезоксирибонуклеинске киселине (ДНК) репрограмирати речима, мислима и одређеним фреквенцијама, без издвајања и премештања појединих гена. Руски биофизичари на челу са молекуларним биологом Пјотром Гарјајевим истражили су вибрационо понашање ДНК молекула. Према њиховим закључцима одређене обрасце ДНК могуће је изменити зрацима сличним ласерским (на пример звуком). При томе се променом фреквенциије ДНК мењају генетске информације. Осим што су доказали да је могуће утицати на биохемијске и енергетске процесе у људским и свим другим живим ћелијама, руски научници су установили да човеков молекул ДНК може узнемирити вакуум (празнина, поље „нулте тачке“, акаша, Јунгово „колективно несвесно“, Шелдрејково морфогенетско поље, Борхесов универзални ум, спиритуална панорама, Теслино скаларно поље, Махаришијево јединствено поље интелигенције природе, Зеландов „простор животних варијанти“, Други World Wide Web, „разводна табла“ Исака Боневица, „матрица“ Војне обавештајне службе САД…) Успели су, помоћу ДНК, да магнетизују тзв. црвне рупе (назване по црвима због своје сићушности), које на микроскопском нивоу опонашају космичке „црне рупе“. Да би се схватило колико су мисли повезане с телом, треба знати да молекул ДНК привлачи информације и пропушта их у свест људи. То је важно и због повезаности човековог ума са тзв. космичким умом.

Све чешће се помиње низ: универзални ум, човеков ум и ум ћелије. У „тунелу“ који их спаја, где посебно место заузимају телепатија и јасновидост, најважније је стање потпуне опуштености. Истом „везом умова“ објашњавају се феномени тзв. хипнозе (аутохипнозе) и менталних лечења (исцељења).

Као што је речено, за најделотворније и најсигурније деловање мисли потребна је потпуна опуштеност мозга, а она се постиже када мисли вибрирају на фреквенцијама од 12 до једног циклуса у секунди, односно у алфа, тета и делта стању мозга. Тада је мозак у стању дремежа, сна или дубоког сна. Као што је речено, човек живи у свету вибрација и фреквенција. Вибрира жива и нежива природа. Вибрира сваки људски орган и свака његова ћелија. Ако светлост засветли десет до дванаест пута у секунди, изгледа да се створена шара састоји од црвене и наранџасте боје. Продре ли светлост кроз рупице у плочи тринаест до четрнаест пута у секунди, шаре су углавном зелене. Код петнаест до шеснаест окрета плоче у секунди, шаре светле предивном плавом бојом. Ако светлост засветли осамнаест или више пута у секунди, појављују се шаре сивобеле боје. Слично је са звуком, мирисом, топлотом, свим другим зрачењима…

Многе вибрације утичу на људе, а вибрација људских мисли утиче на њих саме, друге људе и околину. Стога, није чудно што је Вилхелм фон Хумболт тврдио да ће доћи време у моме ће се болест сматрати срамотом, „јер ће човек схватити да она настаје дејством погрешних мисли“. Отац Тадеј (Штрабуловић) је стално понављао „какве су ти мисли такав ти је живот“. Вадим Зеланд је само констатовао да тврдња да је свет одраз људских мисли није нова.

Познато је и да тегобе настају грчевима и унутрашњим немиром. Јасно је да се грчеви и немир отклањају смиривањем, а да су мисли те које човека смирују.

Постало је уобичајено да се и у класичној медицини помиње ментално лечење. Чувени у тој области су Георгиј Ситин, Лариса Фотина, Сергеј Малахов, Сергеј Лазарев и Џозеф Марфи. Они тврде да ментално лечење није владање ума над материјом, већ деловање људског ума на телесни ум. Човеков „централни ум“ надмоћан је у односу на ум у читавом телу, а посебно у односу на ум појединих органа, отуда и ефекат исцељења.

МИСАОНО ИСЦЕЉИВАЊЕ

Исцељење настаје изнутра и бива покренуто мислима (самосвешћу или наумом), биљним мелемима, амајлијама, лековима, симболима, вером, или под утицајем човека од великог поверења. Уколико је реч о човеку као исцелитељу, онда он мора да би био успешан да буде духовно узвишен и да зрачи позитивном енергијом. Др Лариса Фотина, др Георгиј Ситин и Вадним Зеланд дали су веома добре рецепте за мисаоно превазилажење проблема, отклањање страха и стреса.

Они сугеришу, једноставно, да људи са својом подсвешћу остваре природну комуникацију и да се болесни, или на психосоматској основи оболели људи, исцељују, тако што ће рећи „здрав сам“, „ритам мог срца је природан“, „крвни притисак ми се стабилизује“, „немам проблема“, „лечим се“, уместо „болујем“, „није ми добро“, „биће боље“, „нека ти се убудуће испуне све жеље“…

Према њиховим истраживањима подсвест ради одмах (тренутно – због брзине мисли) и буквално, искључиво у садашњем времену. Подсвест поправља стање и уређује организам на основу информације „здрав сам“, а када прими информацију „бићу здрав“, оздрављење ће чекати јер је време неодређено, или се никад неће постићи. Стога је потпуно природно што проф. др Лариса Фотина предлаже лечење мислима и што се све чешће примењују технике лечења, као што су визуелизације (ментална представа).

Све више научника верује да реалност замишљене слике није ништа мања од стварне слике. Занимљива су истраживања др Ларисе Фотине, јер показују колика је моћ мисли у психосоматском саморазболевању, а што је много важније – приликом самоизлечења. Занимљиво је да је проучавала искључиво најздравије особе, углавном космонауте. У књизи Лора – пут младости и здравља (1999) описала је једну од вежби које препоручује својим пацијентима:

„Вежбе за подмлађивање лица које нудимо, могу се сматрати бесконтактном (мисаоном) масажом. Механизам њиховог деловања сличан козметичкој масажи, али има колосалну ефективну предност. Под утицајем самомасаже активно се побољшавају и регенеришу функције периферних рецептора, нервних влакана која појачавају рефлекторне везе мождане коре с мишићима, крвним судовима и нервима на лицу, успоставља се њихова повратна веза.“ Зар се то не уклапа у ритам космоса, вибрације којима су подложни и макро и микро космос, Теслине речи да мисли слику „саопштавају влакнима оптичког нерва“? Лариса Фотина само поштује космичке (неко ће рећи Божије, а неко природне) законе.“ Зато осим стварања интегралне науке и интегралне медицине, научници, по Теслиним упутима које је често понављао, треба да обједине истраживања астролога и астронома и посебно то како које сазвежђе утиче на људе и да ли постоји енергетска разлика код различитих небеских звезданих и планетарних скупова. До истине је могуће доћи само схватањем суштине космоса, а то значи да се мора знати какви ритмови постоје, колико има врста енергије и како која утиче на све постојеће. После свега што се догодило кроз историју препуну доказане неистине и зла, остаје мистериозно што су астролози под сталним прогоном, иако је дозвољена слобода воље, мисли, речи и понашања. Уосталом, др Дејан Раковић је потврдио повезаност (космичких) мисли и људског тела још прецизније. У једном од својих радова, професор са Машинског факултета у Београду, појаснио је везу електромагнетне енергије и људског мозга:

„Ако је свест везана за елекромагнетно поље можданих таласа, а електромагнетно поље је само један од четири вида испољавања јединственог физичког поља (гравитациона, електромагнетна, слаба и јака нуклеарна сила), изгледа да се потврђују религијско/езотеријске идеје да је свест (фрактално) својство природе на различитим структурним нивоима – од микроскопског до макроскопског, од неживе до живе материје. Разлика се једино испољава у сложености посматраних материјалних структура и интегрирајућих поља.“ (Видети напис др Дејана Раковића „Биофизички модел свести: нормална, измењена и прелазна стања свести“, објављен на стр. 139, у књизи Института за психијатрију Клиничког центра Србије, поводом симпозијума о теми „Свест, спавање, снови“, одржаног у Београду у Центру „Сава“, 14. и 15. октобра 1999. године).

Георгиј Николајевич Ситин познат је по томе што исцељује пацијенте вољом и мислима. Основна метода четвороструког руског доктора наука (филозофија, медицина, психологија, педагогија), је „емоционално-вољно самоубеђивање“ обликовано мислима. Његова докторска дисертација из педагогије заснована је на истраживању силе воље. Својим међународно познатим и признатим методом успорио је биолошки раст организма и изазвао сопствено самоподмлађивање. Академик Ситин лечи и подмлађује људе специфичним текстом. За разне болести написао је текстове који осмишљеним мисаоним исказима о крепком здрављу оболелих органа, омогућава самоисцељење. Бројни су написи о исцељујућим методама Георгија Николајевича Ситина. Тако је, на пример, Владимир Кирилов описао те методе под насловом „Поклањам вам здравље и младост“ (Я дарю вам здоровье и молодость), а Валентин Симонин под насловом „Излечи се сам“ (Исцели себя сам).

Будући да је Ситин један од ретких лекара који је себе излечио а сад лечи друге, Руска академија наука истражила је његово биолошко стасавање. У априлу 1944. године био је после деветог тешког рањавања и лечења у болници, отпуштен као трајни инвалид. У 57-мој години живота константовано је да нема никаквих здравствених ограничења. У 68. години живота постао је отац кћерке, а у 70-тој отац сина. У 75-тој години живота организам академика Ситина показивао је одлике организма млађег од 40 година, а када је имао 83 године, установљено је да више не стари (видети: сајт Међународног универзитета Georgij N. Sitin: http://mugs.by.ru/biograph.shtml). Руски научник о коме је реч, још није пензионер, има свој центар у Москви и универзитет у Бриселу, са филијалама у Москви, Њујорку и Тел Авиву. Сваки његов напис личи на бајалицу, а сваки текст о њему на бајку, тек десетине хиљада људи хрле према московском Центру за лечење који носи његово име. Проценат излечења најтежих болести је преко 80 одсто. Георгиј Н. Ситин објавио је више десетина књига, те је лако да се проникне у његова знања и да се расуди где је гранична нит између његове физике и метафизике, које су и код њега очевидно у загрљају.

АУТОХИПНОЗНО САМОИСЦЕЉИВАЊЕ

Основу мисаоног лечења чине и резултати истраживања биолошко-енергетских сфера. Француски научници Етјен Гије и Кристина Арди су у књизи Алхемија живота (1991) потврдили везу свести (мисли) и тела: „Капацитет генетичког памћења присутног у ДНК показује да на различитим нивоима организације могу постојати врло разноврсне свести. Ако заиста постоји оно што бисмо могли назвати свешћу на микроскопском нивоу живог, вероватно да та ‘микросвест’ функционише на још самосталнији начин од несвесног, јер је врло удаљена од глобалне свести човека. После истраживања молекула ДНК није спорно да он има телепатске могућности“.

Могућности самоисцељивања организма мислима и речима ипак најубедљивије потврђује постојање делотворне хипнозе, односно аутохипнозе. То је уједно потврда да ДНК, подједнако као и подсвест о којој је Џозеф Марфи писао и књизи Моћ подсвести,, „разуме“ језик особе која се мисаоно и речима самоподешава.

Хелмут Хансен је у књизи Моћ хипнозе (2006) подробно објаснио за већину људи један удаљен и несхватљив свет – свет хипнозе. Према његовим истраживањима Емил Куе (1857-1926), човек који је развио науку о аутосугестији, први је схватио да је суштина хипнозе – аутохипноза, и да је увек реч о ефектима аутохипнозе. Улога хипнотизера је да изазове код клијента мање или више снажну менталну представу намере, која се затим остварује аутохипнозом. Од Куеа потиче изрека: „Наше дејство не подстиче воља, већ способност имагинације (ментално представљање)“.Његов познати закључак је да свако може сам себе да хипнотише и да је аутосугестијом могуће излечити сваку своју болест. Дословно је рекао: „Научите да сами себе излечите, ви то можете. Ја лично нисам још никога излечио. Могућност излечења лежи у вама. Позовите у помоћ свој лични дух да служи вашем телесном и духовном здрављу. Биће ту. Он ће вас излечити и бићете снажни и срећни“.

Куе је први у свету наводио пацијенте да ујутро и увече по двадесет пута сугестивно себи кажу: „Из дана у дан ми је у сваком погледу све боље и боље“. Касније су веома сличне исказе усвојили психоаналитичари. Често је говорио: „Даме и господо! Ја нисам ни лекар ни видар, а поготово нисам чаробњак. Само бих хтео да покажем моју науку о аутосугестији и њену научну примену. Молим вас, нипошто немојте веровати да мој метод чини лекарску терапију савршеном. Не желим и не могу да заменим лекара, али њему и вама хтео бих у руке да предам важно средство за лечење. Хтео бих да вам покажем и како човек може успешно да се бори против својих расположења и страсти, и постане прави мајстор у васпитавању самога себе и своје деце. Немојте да подцењујете снагу маште. Човек кога мучи несаница замишља да не може да спава. Он жели да спава, али је његова уобразиља јача од умора. Снажнија је од жеље. Астматичар би хтео да лакше дише, да дише и по магли, муцавац би хтео да течно говори – али и код њих је уобразиља моћнија. Воља каже ‘хоћу’, али уобразиља одговара ‘не могу’. Снага уобразиље увек побеђује“.

Будући да је неспорна моћ мисли и да постоје проверене научне методе за самоисцељивање, јасно је да сваки човек комбинацијом аутохипнозе и налога, које је веома прецизно одредио академик Георгиј Ситин, може да се самоисцели, самоподешавањем свог организма.

Уосталом, мисао (информисана енергија) је основа идеје. Из идеје настаје визуелна представа. Тек кад постоји јасна ментална представа може да се спроведе сугестија. Сугестија је подсвесно остварење идеје обликоване у менталну представу. Она може да делује само ако је изазвала стварање визуелног утиска. На стварност делује само оно што је могуће представити, потпуно осмислити и „ментално видети“. Живот човека одређен је визуелним представама, а у мислима се могу представити и потом остварити сви науми.

Успешност сугестије умногоме зависи од вере. Хипнотизер не може да делује без чврстог уверења – мора да верује. Клијент не може да прихвати сугестију без поверења и уверења – дакле, без вере. Када човек подлеже нечијем или свом душевном утицају, рађа се вера која том утицају одговара.

Нипошто није свеједно шта човек мисли. Мисли су пресудне за будуће догађаје. То је разлог што човек не би смео никад да развија негативну мисао, поготово не би смео да нешто негативно изговори. Свака лоша мисао мора да се замени исправном, пре него што се обликује у визуелну представу и нанесе неку и некоме штету. Док не почне да контролише своје мисли човек није ни свестан њихове неизмерне снаге.

Људска подсвест не разуме речи, већ само менталне слике. Сугестија може да буде независна од логике, с обзиром на то да сваки човек може да верује, да ствара уобразиље (имагинација) и да су сви људи сугестибилни. Показало се, када су телевизија и штампа о неком непрекидно говориле као о једном од највећих хипнотизера свих времена, који за неколико секунди може свакога да хипнотише и који још никада није доживео неуспех (на пример, о Анатолију Кашпировском, или Алану Чумаку), већина присутних је на прве изговорене речи пала у хипнозу. Само зато што су то и очекивали. Када саговорници очекују успех тада ће се успех бесумње остварити. У сваком случају делује принцип већ створене визуелне представе, који побија сваку евентуално супротстављену вољу.

СТРАХ И СУМЊА НАЈВЕЋИ НЕПРИЈАТЕЉИ

И у сфери мисли највећи непријатељи човека су страх и сумња. Докле год се душа колеба између позитивне и негативне мисли не може напредовати. При томе је важно поштивати закон да сваки напор у реализацији замисли поништава мисаону моћ и изазива супротност. Зато је важна истинска опуштеност и смиреност. За здравље и срећу људи довољна је истинска опуштеност, ради ослобађања од грча и сувишне напетости. Човек који је у сагласју са самим собом, што значи да су му у сагласју разум и душа, и с космичким законима, у савршеном је телесном, енергетском, душевном и духовном стању.

Тибетанске ламе и индијски гуруи показали су да мислима могу да се споразумевају и на велике даљине и да својим присталицама дају налоге, чак и ако их никада нису видели. Утицај мисли на даљину потврђен је у књизи доктора Ричарда Берволда Интелектуални проблеми. У њој је цитиран извештај чувеног хипнотизера доктора Дисара: „Пацијенткињи сам сваког дана налагао да сутрадан спава до одређеног сата. Једном сам заборавио да јој то кажем. Постао сам свестан пропуста тек када сам прешао око седамсто метара. Како нисам могао да се вратим, рекао сам сам себи да ће она, упркос удаљености, чути моју заповест, тим пре што сам јој у току терапије неке менталне сугестије (налог мислима) дао са удаљености од два метра. У мислима сам јој наложио да спава сутрадан до осам сати и затим наставио пут. Када сам сутрадан у пола осам стигао код пацијенткиње, она је спавала (под хипнозом, али тако да је могла да одговара на питања). Упитао сам је: ‘Како то да још спавате?’ Одговорила је: ‘Али, господине докторе, па ја радим само оно што сте ми наредили!’ ‘Варате се! Јуче сам отишао од Вас а да Вам ништа нисам наредио.’ ‘Тако је’, одговорила је она, ‘али петнаест минута после вашег одласка сасвим сам јасно чула да ми говорите да спавам до осам сати. А сада још није осам’ „.

Данас технологија омогућава да мисли померају маркере на мониторима рачунара, активирају микрочипове и микророботе – протезе, да се мисли биометријски сниме и клонирају. У таквом истраживачком окриљу, све мање је научно спорно да од сопствених мисли, због њихове неспорне моћи, људи могу да оболе и да мисли могу да исцеле болеснике.

Самоисцељење није могуће без измене структуре личности. Исцељен човек мења однос према себи, најближима, окружењу и животу уопште. Предуслови за исцељење су присуство жеље, воље, намера и вере. До њих људи стижу искуством и знањем, а затим молитвама, научно контролисаним мeдитацијама, инструменталном изменом мисаоних вибрација и (ауто)хипнозом. То су уједно једини проверени начини за неопходно усавршавања душе. Но, ништа од тога није безазлено, а све је могуће (зло)употребити. Стога није необично што је руско свештенство позвало Московљане, почетком септембра 1997, да не присуствују представи Дејвида Коперфилда. Упозорили су да посматрањем Коперфилдових магичних трикова могу доспети у духовну зависност од најдеструктивнијих мрачних сила. Дакле, опрезно с тананом душом.

Постало је уобичајено да се и у класичној медицини помиње ментално лечење. Чувени у тој области су Георгиј Ситин, Лариса Фотина и Сергеј Малахов. Они тврде да ментално лечење није владање ума над материјом, већ деловање људског ума на телесни ум. Човеков „централни ум“ надмоћан је у односу на ум у читавом телу, а посебно у односу на ум појединих органа – отуда и ефекат исцељења. При томе, не треба заборавити да се утицај остварује енергетски на одређеним фреквенцијама, и да сваки орган има посебну вибрацију и да је активан ритмично у одређеном делу дана, недеље, месеца, године…

У последње време све више уређаја ради на фреквенцијама људских органа и служе за дијагностиковање њиховог стања или подешавање. Зато постоје микроталасна резонанса, системи попут MultiZapper-а 2000, Super Deluxe 2004 Zapper-а и Ultimate Zapper-а и руског апарата за лечење неуропсихијатријских и соматских болести топлотом, светлошћу, звуком и VHF електромагнетним зрачењем, који је патентиран у САД 20. новембра 1973. године (заведен под бројем US патент #3,773,049 – амерички научници назвали су патентирани уређај „совјетска машина за испирање мозга“).

Нешто упућенији и радозналији људи дознали су да су истраживања у вези с енергетским утицајима на човека постојала и раније. Јуриј Ј. Воробјовски је у једној од својих књига навео да је „Независимаја газета“ још 1991. године објавила да су CIA и КГБ потписали 24. септембра 1990. Споразум о заједничкој контроли над психотроником. Документ је заведен под бројем 174-90/16, а потписали су га Н. Крјучков и К. Вајнбергер. Воробјовски је у својим радовима навео и неке од пројеката који су потврда могућности да се електромагнетном енергијом непосредно утиче и на мозак људи. Игор Вадимович Могила у часопису „Труд“ потврдио је постојање генератора-појачивача-ласера, који ради у дијапазону од 10 до 150 херца. Према речима Могиле, тај уређај већ на 10 до 20 херца производи инфра-звуке који „погубно делују на све живо“.

Суштински проблем, у вези са применом електромагнетне емисије усмерене према човеку, јесте чињеница да је доказано да зрачење уништава холографску компоненту човека (његове мисаоне способности). Осим тога, на тај начин се утиче и на хронално поље чије честице носе информацију о извору зрачења.

Ипак, најважније је упозорење које је у књизи „Сенке рата“ објавио Американац Адам Манделбаум: „Спроводе се истраживања на пољу микроталасних генератора у циљу уништавања машина и људи. Инфрасонично оружје се на тестовима показало као успешно. Истраживања оружја која би радиофреквенцијама пореметило нервни систем војника прилично су одмакла“.

ЧОВЕК „ПОСМАТРА“ СВЕТ – ХОЛОГРАМСКИ

У трагању, на путу ка извеснијој будућности, све су чешће нове теорије, које су једнако мистериозне и несазнатљиве за обичне људе. Теорија о универзуму као огромном холограму једна је од њих. Али, шта ако је истинита? Шта ако је њено усвајање и примена стварна шанса, која, тренутно, недостаје?

Крајем шездесетих година прошлог века физичари су написали прве лекције у вези с ласерима. Реч је о истраживањима с приказима принципа на којима ради ласер и о проблемима да се ласер, због пратеће апаратуре, примитивно и грубо израђен, примени у пракси. Уследили су докази да су ласери примењиви и да САД планирају њихову употребу у „рату звезда“ – за уништавање војних „сателита убица“.

Ипак, до сада најчвршћи доказ да су ласери „савладани“ стигао је из Париског Универзитета. Тим научника, предвођен професором физике Аланом Аспектом открио је, 1982. године, да електрони и друге атомске честице могу, у одређеним околностима, међусобно да пренесу информацију тренутно и без обзира на удаљеност. Нова теорија, о брзинама већим од брзине светлости (када се нешто догађа „тренутно“, то значи поништавање сваке брзине) доказана је помоћу холограма, који не постоје без ласера. Према Аспектовој теорији, једна честица „на неки начин“ увек зна шта ради свака друга честица.

Прихватање нове теорије руши Ајнштајнов став да не постоји ништа брже од брзине светлости.

Уколико је наведено истина, на за људе схватљив начин – универзум поседује запањујућа својства. Путовање већом брзином од брзине светлости омогућавало би путовање кроз време. Али… Шта ако се све већ налази тамо где би требало тек да стигне?

Према истраживањима Дејвида Бома, професора с Лондонског Универзитета, објективни реалитет не постоји. Космос је према њиховим истраживањима гигантски холограм. (Холограм је тродимензионална фотографија направљена уз помоћ ласера. Настаје тако што се неки објекат прво изложи ласерском снопу. Када се објекат „обасја“ још једним ласером, његова светлост одбија се од већ одбијену светлост првог ласера. Приликом тог „одбијања“ настаје светлосна појава, коју је могуће снимити фотографским апаратом. Развијена фотографија подсећа на вртлог испреплетаних светлих и тамних линија. Међутим, када се филм изложи ласерској светлости – посматрач види тродимензиону слику оригиналног објекта). Ето нових изазова за астрологе, астрономе и астрофизичаре. Уосталом, заговорници „тајних наука“ одавно тврде да су планете неупоредиве. Односно да само Земља и Марс имају сличности, јер садрже физички, астрални и ментални ниво. Према њиховој теорији друге планете имају астрални или ментални ниво као најнижи. У вези са Земљом и човеком су само оне планете које поседују ментални ниво, будући да човек проводи највише времена на том нивоу.

Дакле, према квантним физичарима природа је само најобичнија фантазија, али за „фантазију“ није довољна тродимензионост. Дејвид Бом је доказао да, уколико се холограм једне руже преполови и потом изложи ласерском снопу – обе половине садржаће слику целе руже. Колико год да се уситњава холограм – сваки комадић филма садржаће одговарајуће умањену али потпуну и оригиналну слику целине. У ствари, сваки део холограма садржи све информације које и оригинал објекта. Главна особина холограма је: целина у сваком делићу.

Све што је речено, у субјективној старности, пресудно зависној од људског мозга (свести), значи да треба преиспитати разумевање структурне организације свега постојећег: устаљеног реда, процеса и појава у људима и људском окружењу. Уосталом, један од основних принципа класичне науке је анализа и синтеза. При том, није спорно да се анализе, било да је реч о инсекту, жаби или атому, заснивају на опису делова насталих њиховим растављањем. После анализе, посебно живих бића, стално остаје осећај да постоји „још нешто“ недоступно – недовољно сазнато. Потпуно растављена жаба на саставне делове, када се састави није жива.

Размишљањем о холограмима људи ће схватити да у универзуму постоје ствари и појаве које није могуће подвргнути устаљеном научном приступу. Једноставно, ако се раставља оно што је холограмски састављено, неће се добити делови, него – мање целине. С обзиром на то да човек запажа чулима и да су очи за запажања изузетно значајне, лако је закључити шта се догађа у мозгу при одлучивању на основу лажних представа. Када човек не види то што види, јер је чак и пипањем сазнао да то није оно што је мислио; када преда другоме фотографију нечега што ни у природи помним гледањем није реалано препознао, и када виђено покушава да речима дочара некоме ко замишља на свој начин, резултат су илузије, обмане, фантазије – неистине. Човеку се чини да је нешто истинито и када није, јер он види и закључује на основу дела реалности.

Према Бомовом тумачењу Аспектове теорије честице не шаљу информацију – оне је стално поседују. Деоба честица је илузија. Брзина размене информација не постоји, чини се да је бржа од светлости јер је већ ту – на одредишту. Оне нису посебности (ентитети), него су различито доживљен одраз нечега што је на основном нивоу исто.

Тај дубљи, вероватно холографски недељив ниво реалности, човеку је, за сада, недоступан и стога непознат. У том смислу, универзум је само једна пројекција, тј. холограм, а све ствари су на нивоу супер стрингова нераскидиво и бескрајно повезане. Бом сматра да су атоми азота у људском мозгу у сталној вези с честицама које чине лососа који плива, са сваким срцем које куца и сваком звездом која трепери. И у таквом парадоксалном космосу где постоји дуалност честица/талас једино су неспорни енергија, њено „кретање“ и утицај. Човек их осећа емоцијама и доживљава мислима – ствара представе о њима, које су ако не стварне, а оно делотворне.

Уколико постоји холографска, недељива реалност, то значи да је схватљиво што су људи енергетски и судбинама повезани, као код спојених судова. Када се разуме да је природа плетиво без шавова и рубова, јасно је што се не могу сврставати и рангирати појмови као што су Бог, душа, свест, психа, мисао, инстинкт, зашто се простор може мерити временом и зашто је све релативно.

Заговорници постојања „јединственог поља интелигенције природе“ слажу се да у том пољу (што је исто што и гигантски холограм) заједно постоје (на истом месту) прошлост, садашњост и будућност. Према Дејвиду Бому, али и према теоријском физичару Џону Хегелину, људи који имају одговарајуће способности могу да досегну основни ниво (суперхолограмски или суперстрингски), из којег издвајају сцене и догађаје, из давно заборављене прошлости. Они, „када затреба“, и „када су приморани“ ментално пониру и у, увек присутну, „будућност“. То поље је „космичка робна кућа свега што постоји“, а човек никада неће сазнати колико је од понуђених артикала њему намењено.

Дејвид Бом није једини научник који је закључио да је универзум суперхолограм. Можда је важније што је до сличног закључка дошао неурофизиолог Карл Прибрам. Он је, деценијама истражујући у Станфорду загонетку смештаја меморије, закључио да је она смештена у целом мозгу и да је мозак – холограм. Раније су научници мислили да постоје центри за памћење и друге функције у мозгу. Сада знају да се мозак понаша холограмски и да тзв. преузимање функција од стране преосталих делова мозга (на пример, после саобраћајне несреће, када се одстрани део мозга) подсећа на ситњење холограма руже. Уосталом, Карл Лешли је, након експеримената на животињама у вези с оријентацијом, закључио да преостали део мозга, након одстрањивања разних делова из различитих разлога, задржава способност посебних и сложених радњи, којима је претходно био научен. То „задржава способност „подсећа на памћење, будући да је повезано са информацијама без којих се то не би догађало. А памћење је једна од највећих мистерија универзума. Ко и шта све памти? Да ли свака материјална честица/енергетски талас или неки њихов скуп/ток? Уосталом, неуронаучници открили су да животиње (макаки мајмуни) у делу мозга задуженом за планирање покрета (премоторни кортекс) поседују „огледалске нерве“. На тим нервима пресликава се сваки покрет, осећај и осећање посматраног бића. Закључили су да се „зрацима вида“, преко „мисаоне мреже“, улази у „душевне ципеле“, односно душу, неке друге особе. Тако се „читају“ мисли. Али те мисли су или у току, или негде смештене – запамћене.

Научници сматрају да је установљавањем истине да (и) вода памти потврђена теорија о свесном макро космосу и микро космосу, односно о постојању свести у неживој и живој природи. Дакле, чудесни космос је хармоничан и беспрекорно осмишљен до најтананијих сегмената. Он није хармоничан само по облицима материје него и због неописиве повезаности енергија, информација и смисла. Стога, није чудно што се све чешће помиње „интелигенција природе“.

Значајно је да постоји проток енергије кроз макро и микро космичке структуре. То значи да се енергија налази на свим местима и спаја све предмете у космосу, а посебно оне који су било када били у контакту. Ту „космичку везу“ најизразитије је установио амерички лекар Алберт Абрамс (1863-1924) методом лечења на даљину „магичном кутијом „Абрамсова кутија“. Његови савременици мислили су да је магичар. Он то и јесте, али само у најширем смислу те речи. Познати лекар успостављао је везу између тестиране здраве особе, окренуте лицем према западу, и пацијента, или било којег узорка, односно предмета добијеног од пацијента (длака, нокат, пљувачка, сперма, рукопис, фотографија…) куцањем по телу, посебно по трбуху, здраве особе.

Енергија се утискује у материју а у њој је „памти“ вода, или можда само водоник. Зато није чудно што симбол, знак, слика, фотографије, печат, икона, крст… сви предмети који су били у додиру са аутором (творцем) тих предмета садрже и носе превасходно његову енергију. Енергија свега што постоји одсликава се у потпуности и свевремено, те није чудно да се она може декодирати у свакој тачки свемира у којој се било када налазила. Када екстрасенс узима предмет у руке он препознаје и осећа угравирану енергију и информацију. С обзиром на то да су мисли информације у енергији, оне су присутне у свим додирним предметима и у окружујућем етру у стању плазме.

Масару Емото, председник Општег јапанског истраживачког института након исцрпних истраживања наведеног феномена изјавио је: „Вода памти, може да чује, осети срећу или тугу, чак се и сећа. Штавише поспрема у своју ‘меморију’ осећаје и информације које прима споља'“.

У експерименту, познатом јавности, Емото и сарадници напунили су водом бочице а потом је пуштена разнолика музика. Воду су замрзли на минус 20 степени и фотографисали замрзнуте кристале увећане 200 до 500 пута. Резултат је био импресиван: кристали замрзнуте воде која је слушала класичну или духовну музику били су правилне и лепе структуре, а тзв. хеви метал је оставио слику хаоса.

С обзиром на чињеницу да вода чини највећи део људског организма сазнање о могућности да вода памти могло би да утиче на основе даљих истраживања и револуционарна открића која би потврдила да су крв и остале течности у организму носиоци информација, без обзира где се налазили.

У том случају много тога престаје да буде мистериозно, а магијска моћ постаје јаснија. Наравно, отварају се још једна врата за манипулације са људима у мисаоној, душевној и менталној сфери. Шта, на пример, мислити о савршеној илузији Дејвида Коперфилда и индијских факира, или (не)способности човека да се спаси од превара и заблуда? Мисаони прекид или спора реакција на трик, или…?

Највећи успех у одгонетању феномена у вишим сферама било би сазнање да је тзв. памћење засновано на на компоненти воде – водонику, јер би то био повратак у тачку настанка свега постојећег. Таква претпоставка није неоснована. У априлу 2003. објављено је да је Питер Јакобсон, научник из Европске свемирске агенције, обелоданио закључке најновијег истраживања: „Кад је настао свемир постојали су само водоник и хелијум“. Он је само потврдио теорију да су претходне звезде остариле и након експлозије расуле водоник и новостворени хелијум у универзум. Онда се читав процес поновио. Водоник и хелијум су гравитирали заједно док температура није постала довољно висока да би се створиле нове звезде и то је спајало хелијум, стварајући тако елемент литијум, који је вибрирао на следећем, вишем нивоу. Свака следећа генерација звезда стварала је нову супстанцу, све до стварања широког спектра основних хемијских елемената. Једно је у вези са описаним сасвим извесно – све што се догађа у „фиктивном свету“ води ка водонику и подсећа на космичко пулсирање: настанак – нестанак – настанак – нестанак… извирање – увирање – извирање – увирање…

Изгледа да више није спорно да човек поседује потиснуте и (не)скривене могућности. Научници све чешће објављују закључке који подсећају да је то исто говорио Никола Тесла: људи су електричне животиње са осетљивим магнетним мозговима. Очевидно је да енергетска поља која окружују људе протичу кроз људе и њихову живу планету – тако повезују човека са космосом. У зонама са торзионим потоцима резонантни рецептори могу се претворити у генераторе веома снажних извора енергије, а то пресудно утиче на понашање човека и његов живот.

Потврђено је да електромагнетни извори и појаве утичу на биосистеме – биљке, животиње и људе на Земљи. Промене у геомагнетним пољима (скуп неколико поља, попут метериковог и аномалног поља) утичу на Земљу и све на њој. Осим тога, на човека утичу: телурске струје у морима и океанима; нискофреквентне индукционе струје; локалне магнетне аномалије; магнетни моменат Земље (на пример, утиче на запремину човекове лобање). Геомагнетна поља утичу на функционално стање великог мозга и прилагођеност мрежњаче ока… Сва жива бића су морфогенетски повезана и налазе се у једној врсти резонанце. Једна врста живих бића истовремено располаже истим информацијама. Размена тих информација остварује се без контакта. Везе колективног памћења су невидљиве и још увек мистичне.

Доказано је да је холограм посебно место за информације. Променом угла под којим ласерски снопови падају на филм, могуће је сложити неколико различитих слика, практично на истом месту. То је објашњење и за могућност мозга да ускладишти огроман број информација на малом простору.

Способност мозга, да „извуче“, и после више деценија, потребну информацију из „огромног складишта“, јаснија је, ако се прихвати да – мозак ради на холограмском принципу. На пример, било ко да каже, напише или покаже реч „зебра“, настаће, тренутно, асоцијација и биће успостављен низ: пругаста, црно-беле боје, слична коњу, афричка животиња… Асоцијација, у овом случају, није ништа друго него „снажна умна сензација којом се успоставља веза са суперхолограмом“, где је „ускладиштен“ сваки делић једне информације у вези је с осталим деловима информације, с обзиром на то да је сваки део холограма испреплетан са свим осталим његовим деловима.

Никола Тесла је такође тврдио да памћење у класичном смислу не постоји и да се информације „изазивају“ снажним визуелним, мисаоним и језичким асоцијацијама. И способност мозга, да преко чула у стварни свет опажања „преведе“ бројне фреквенције из окружења, (светлосне, звучне, топлотне и физичке вибрације), логичнија је, уколико је мозак холограм.

Научници су, у последњој деценији 20. века, открили да је код човека визуелни систем осетљив на шири спектар фреквенција од до тада познатог. На пример, осим на светлосне вибрације осетљив је и на звучне вибрације. Сем тога, чуло мириса осетљиво је на тзв. космичке фреквенције, а и све ћелије људског организма осетљиве су на широк спектар фреквенција.

Све више научника верује да је „холограмска парадигма“ најпрецизнији модел који је наука могла икада да досегне. Сада је много јасније како информација путује од ума до ума на великим раздаљинама и откуд толика „раскош“ измењених стања свести. Прихватање холограмске теорије омогућило је научнику Станиславу Грофу, из групе научника „Асоцијација Трансперсоналне Психологије“, да протумачи исходе регресија пацијената поистовећених са скоро сваком врстом развојног зоолошког стабла, чак и случај пацијенткиње која се „сетила“ да је била рептил женског пола.

За оне који су прихватили „ново научно становиште“ било је јасније: како су особе које нису имале довољно образовања, биле у стању да у детаље опишу зороастерске погребне ритуале, или неке сцене из индијске митологије. Чини се да је сада лакше објаснити неке врсте колективног и расног „бесвешћа“, случајеве када су појединци „известили“ о запажањима вантелесних путовања и о догађајима из својих прошлих и будућих живота.

Гроф је таква „искуства“ назвао „трансперсоналним доживљајима“. После прихватања холограмске парадигме, он је приметио: „Ако је ум део непрекидне целине, природно је што је повремено у стању да направи упад у ‘холограмски лавиринт’, у којем се спаја са сваким атомом, организмом, простором, временом и сваким другим умом који постоји или је постојао“.

ЗАШТО СУ ЉУДИ МАЂИОНИЧАРИ

Ни заговорници „тврдих наука“ нису остали имуни на холограмску парадигму. Кејт Флојд, психолог на Вирџинија Интермонт колеџу, преокренуо је досадашње схватање свести. Он тврди да свест не проистиче из активности мозга, него да свест креира мозак, као и тело и све остало што доживљавамо као материјалне облике. Уколико је у праву, то значи да је сваки човек лично одговоран за сопствено здравље много више него што то модерна медицина признаје. Исто тако, на тај начин је потврђено да се мозак мења и морфолошки у току учесталих мeдитација. Можда је још важније, што то значи да је тзв. повлачење симптома неке болести последица промене свести. Болешћу изнуђена промена свести условљава, потом, промене у холограму тела.

У том случају потпуно је природно што проф. др Лариса Фотина предлаже лечење мислима и што се све чешће примењују контраверзне технике лечења, као што су визуелизације. Све више научника верује да реалност замишљене слике није ништа мања од реалне „реалности“. И овде је незаобилазан свевремени Никола Тесла, јер наведени ставови подсећају на начин његовог размишљања. Он је стварао мисаоне моделе који су једнако „радили“ пре и после њиховог остваривања.

Неприродне визије и доживљаји постају објашњиви уколико је универзум холограм. Лакше је схватити илузије које пред публиком изазивају индијски факири и Дејвид Коперфилд. У свести људи је „договорена реалност“ и вероватно је она истинита, због испреплетаности умова и повезаности свега. Тако се зна и шта јесте „тамо“ и шта „тамо“ није. Колико је само напора (драме, инсценирања, претварања, обмана, лажи) учињено да се доведу у заблуду они који знају, о ономе што сви знају, и што се једноставно „чита у очима“. Вотсонова искуства нису свакодневна, само зато што свест и веровање људи нису упућени тако да свако зна да има лично право мењања „тканине“ реалности.

Оно што се чини реалним, подсећа на грубо платно за ауторске слике какве људи желе. Људи су мађионичари. Све је могуће, од савијања кашике снагом воље, којој су основа мисли, до „мисаоног самоизлечења“. Јунгова теорија синхроницитета, несхватљиве „случајности са смислом“ и теорије о „испуњивању жеља“ које се не остварују, постају јасније када се прихвати теорија о универзуму – суперхолограму.

На основу наведеног намеће се питање: Уколико је мозак холограм који прима, бира и разврстава вибрације и математички их претвара у запажања, шта је онда – објективна стварност? Можда је заиста реч о илузији. Чини се да су људи живи „пријемници“ преплављени сваковрсним вибрацијама које пристижу са свих страна. Они извлаче вибрације из суперхолограма и, у једном од безброј канала, претварају их у материјалну стварност.

СТВАРАЊЕ СТВАРНОСТИ

Како се ствара стварност то изгледа веома добро зна Вадим Зеланд. У књизи Transorfing реалности, објављеној у Санкт-Петербургу (2008), написао је по(д)уке које разјашњавају многе мистерије везане за место човека у космосу. Подразумевајући да је космички ритам неспоран, све организације (држава, њене институције, велики системи) је назвао – клатно. То клатно, само по себи, подразумева ритам и вибрације. Зеланд је дао дефиницију „клатна“ и доказао да и друштвени системи вибрирају и да су „живи“ (витални) све док постоји напајање енергијом, која тај ритам изазива и подстиче: „Клатно је систем, организација или појединац као енергоинформациона структура… Оно фиксира мисаону енергију жртве (поклоника, приврженика) на своју фреквенцију (учесталост)… Енергетска клатна остварују своје управљање и доминацију преко енергетско-информационог деловања на три нивоа: менталном, емоционалном и енергијском. На тај начин ‘купе’ слободну (космичку) енергију људи… Ослобађање од клатна (надзорника, претпостављеног, газде) значи отуђивање од њега и његово избацивање из живота… Да би се клатно угасило (поништио његов утицај) потребно је да се наруши сценарио његове игре…“

Размишљајући о стварању стварности под сталном претњом клатна и неслободе, Вадим Зеланд је сачинио теорију која може умнијим људима да помогне да пронађу пут који ће их учинити самосвесним и задовољним сопственим животом. Његова теорија може да послужи као сажетак свих савремених теорија о повезаности мисли и емоција људи са космичким енергијама.

Суштина теорије је да људи имају слободан избор и могу да бирају срећу и успех, односно да се могу ослободити зависности и ставити сваку ситуацију под своју контролу. При томе, веома је важно да схвате принципе, законитости и законе којима подлежу енергије, материја и информације. На пример, да се људске мисли и емоције увек враћају као бумеранг. Када човек наиђе на талас успеха или га намерно пронађе, клатно га не може омести у остварењу циља. Што значи да су самосталност и слобода могући уколико је човек самосвестан. Примајући и прослеђујући позитивну енергију људи стварају свој рај.

Оцењивање других, критиковање и замеравање другим љидима, значи да им се придаје велики значај, а законито постаје сувишни потенцијал, који исцрпљује човекову енергију. Оцене, засноване на поређењу, изазивају поларизацију. Силе равнотеже уклањају то несагласје сучељавањем супротности. На исти начин привлаче се и одбијају магнетни полови. Треба себе опустити и ослободити такве стварности. Људи треба да поштују своје окружење, посебно људе у њему, и да их воле и прихватају такве какви су.

Да би неко прешао на другу линију живота, где се жеље остварују, довољна је енергија јасне намере. Што се циљу придаје виши значај, то је мања вероватноћа његовог остварења. Свако ствара издвојени слој света у којем живи. Много тога сваки појединац зна, а да је то знање необрашњиво. Душа може наћи одговоре на многа питања, ако послуша свој унутрашњи, несазнатљиви глас. Није лако душу научити како да се усмери ка циљу и према неоствареним деловима стварности, а да се истовремено разум примора да слуша оно што осећа и „казује“ душа.

Разум је већином захваћен клатном (усистемљен). Углавном је заузет решавањем проблема и убеђен у умност својих поступака. Река варијанти која постоји у „пољу нулте тачке“ (празнина) је раскошан дар за разум. Када се то разум схвати, бројне препреке ишчезавају. Душа, за разлику од разума, не мисли – она осећа и зна – зато не греши. Баш као што је претпостављао Никола Тесла, људски организам подсећа на космички механизам. Мозак, са неокортексом (кора великог мозга) као процесором, је примопредајник надлежан за мисли – информисану енергију. Срце и амигдале у мозгу повезани су емоцијама – информисаном енергијим другог типа – за душу, а преко ње с „пољем нулте тачке“ (празнина). У сваком случају, у било ком проблему зашифровани су кључеви његовог решења, баш као што је уз сваку болест присутан лек непрепознатљиви за незналице.

Када је душа прихвати решење, бесмислено је сумњати у њега. Потребно је изградити навику да се у себи препозна душевни мир. Када он постоји то значи да је човек на правом путу и да ће услeдити животна варијанта која испуњава срце и душу задовољством.

Многим људима циљеви су у сновима. Они покушавају да досегну значај и значење снова, придајући им особине које их још више мистификују. Тврде да су снови симболичног значења, предсказују будућност, подучавају или значе супротно од доживљеног. Ближе је истини да снови нису илузија у уобичајеном смислу те речи. Разум их не уображава, он их заиста види и доживљава. Сновиђење је путовање душе кроз „простор животних варијанти“(„информациони омотач“, универзални ум, „поље нулте тачке“, јединствено поље интелигенције природе), где постоје сви могући сценарији. Те сценарије бира човек својим намерама (наумима). Сновиђење не утиче на материјалну стварност. С друге стране, виртуелна стварност, иако остаје таква каква је – нестварна, непосредно утиче на живот људи. Нико не може да оспори да филм, сан, сновиђење и виртуелна стварност троше део живота. Човек реагује на њих као на све стварне појаве. Емотивно их не разликује, јер душа не мисли – њој је све то исто, као да је стварно. Зато не треба размишљати и желети, него једноставно остваривати своје науме.

Намера да се измени животни пут није само чврста одлука и увереност у своје могућности – она без сумње и безусловно узима оно што науми. Она се заправо рађа у импровизацији, слично просветљењу (наједном искрслој идеји). Уосталом, не лети човек кроз простор, него се „простор животних варијанти“ креће у односу на човеков наум, у сусрет његовом остварењу. Тај наум не произилази из човекове воље, него из јединства душе и разума. Он јесте јединство душе и разума. Воља, као унутрашњи наум, треба да се усмери на постизање тог јединства. У томе је суштина остваривања сваког циља. Одговорност за своју судбину није бреме, то је – слобода.

За овладавање наумом, потребно је смањивање важности свега и ослобађање од пусте жеље да се оствари циљ. То значи да треба живети опуштено с наумом формираним у мисаони модел, који никад не одсуствује (тај модел се у теорији менаџмента назива „креативна визуелизација“). Визуелизација је, у ствари, мисаона представа процеса до остварења циља, посебно оне карике која је у току, у ланцу догађаја који тек следи. Ментална представа, односно њена визуелизација се може назвати и слајд. Он не сме да буде туђи, него искључиво онога ко је нешто наумио. При томе, треба да је јасно да се жеље и машта не остварују. Остварују се само намере.

Слајдови својом суштином, као мисаони модели који има енергетску моћ, исказују реалну делотворност. Сваки наум непрестано и постепено остварује слајд. Уколико човек обликује за себе позитивни слајд, то значи да је он пријатан за душу и разум. Душа и разум заједно способни су за све. Свет изгледа онако како га људи виде. Пресудно за стварање нове стварности је да човек дозволи себи да буде то што јесте. Људска важност (гордост, умишљеност) није важна ниједном појединцу, него енергетском клатну, које тада најлакше упија његову енергију. Тајна успеха је у ослобађању од клатна и кретању својим путем.

Не треба размишљати о достигнућима док се не одреди циљ. Ка циљу треба ићи као што се узима писмо из поштанског сандучета. При томе, не треба гледати како други остварују своје циљеве. Човек мора да превазиђе инстинкт стада, јер му је, уколико то не успе, све предодређено. Нико уместо намерника не може достићи његов циљ, зато не треба бити под туђим утицајем и треба веровати у себе.

Будући да је космос у основи енергија, логично је да се енергетски канали могу увежбавати енергетском гимнастиком. Поменута гимнастика заснована је на познавању протока космичке енергије кроз тело и његово мисаоно усмеравање. Стога је потребно да лице које мења стварност приступи екосмичкој енергији и прихвати њене хармоничне изливе, који стварају око њега оазу благодати и успеха. Познато је да енергија у човеково тело улази у облику обједињених потока, обликује се мислима и ствара параметре зависне од мисли. Осим тога, познат је принцип да се енергија може циљно обликовати само у сагласју душе и разума. У супротном проточна енергија личи на сметње (шум) у радио пријемнику. Изузетно је важно, са становишта „енергетске гимнастике“, да визуелизација процеса шири енергетске канале.

Пут стварања стварности је нада за стицање слободе. На основу њега, потребно је да се одбаце стереотипи устаљених схватања, не би ли се човек извукао из уобразиље и изашао из сна на јаву, прогледао и освестио се. Када схвати да његов наум делује, тада ће – знати. Зато је у више наврата наглашено: не треба мислити о средствима за досезање циља, важно је учврстити у мозгу слајд остварења циља и прихватити улогу ногу на правцу циља. Када се разум нада он тада има подлогу под ногама, а душа је тада ободрена. Ради тога треба преобразити своју стрепњу у празнично расположење. Тек када се живот прихвати као празник, без обзира на све – он то заиста и јесте.

Све више научника који тврди да између видљивог (физичког) и невидљивог (метафизичког) дела света, постоји нешто попут огледала, можда је то „огледалска енергија“, која има свој одраз у људски мислима. Тако човек и када има себе пре собом и гледа се уживо, има своју представу о себи која се зове имагинација, она није ни истинита нити стварна. Зато човек може да мења само оно што је стварно (себе), а последица те промене је и промена у имагинацији, односно одраза у огледалу, које се будући да је невидљиво, налази у мозгу (мислима), између његовог физичког и метафизичког дела.

Тако је и са космосом и његовом „огледалском енергијом“, која ствара илузије, и материјалну/енергетску стварност претвара у виртуелну. Зато је јасно да човек поседује четири димензије важне за опстанак, које све почињу са словом „и“: инстинкт, интуиција, интелект и имагинација. Инстинкт се полако губи, јер се човек културолошки отуђује од природе; изузетно важна интуиција, нажалост, све више служи за стварање заблуда, будући да научници не желе да је истраже и стално је потискују у окриље парапсихологије; интелект је везан за ум и информације којима човек располаже и основни је узрок чињенице да се свет налази на путу самоуништења, а имагинација, сама по себи, преставља уобразиљу, што значи да је уобразиља саставни део личности и колико се човек избори са њом толико је ближи истини и реалности.

Стога треба одрeдити циљ и кретати се к њему, не размишљајући о средствима за његово достизање. Као што је речено душа не зна, али она има, за разлику од разума, приступ „информационом пољу“, где се налазе подаци о прошлости и будућности, а тамо су и тзв. ремек дела и открића. Разум прихвата осетљивост душе као интуитивна знања и просветљеност, а потом своје схватање приказује у облику општеприхваћених ставова и значења. Он не може да измисли ништа ново. Једино је способан да направи нову верзију од постојећих елемената. Његова је основна улога да наступа у својству надзорника и као генератор идеја.

На основу филма „Матрица“ очевидно је да „велики брат“, у улози клатна, има намеру да помоћу фантастике временом замени стварност. Иначе се јаз између фантазије и стварности непрестано смањује. Но, важно је, да је још увек могуће изаћи из строја у који људе постројава „клатно“ и да је могуће поћи својим путем. Бити свестан тога није једноставно.

Обдарени људи су независни, самосвесни, интуитивни и индивидуални. Човек је изузетно моћан и стога не треба да прихвата никакве јармове. На пример, деца образована у Међународној академији коју је основао Броников, способна су да виде затворених очију и да овладају феноменом јасновиђења. Људи поседују одређене моћи које не припадају подручју електромагнетних процеса, што значи да владају неким специфичним енергијама. Надзнање је нешто што се налази изван човека. То је некаква посебна средина, која се у стварању нове стварности назива „простор животних варијанти“. Разум „види“то што се налази у „простору животних варијанти“ посредством душе. Мозак се тако укључује у „информационо поље“, где се буквално чувају све копије реалности која чини људско окружење. Ко приступи подацима може да посматра објекте и процесе независно од тога где се налазе – иза зида, под земљом или много (хиљада или милиона) километара далеко и у било ком времену.

У одређеном смислу човек живи на површини гигантског огледала, са чије се једне стране налази материјални космос, а са друге стране – празнина, односно бесконачни „простор животних варијанти“. Да би човеков наум био делотворан, треба да зна како да користи двострано енергетско огледало. С једне стране тог огледала су физички, а с друге метафизички стереотипи. Дуализам је неозаобилазни део људске реалности. Душа је везана за метафизички, а разум за физички део света (односно тог енергетског огледала). Основни доказ и пример постојања „огледала“ је корпускуларно-таласни дуализам. Уосталом сва жива бића садрже видљиву и невидљиву компоненту.

Нужност и лепота, ред и слобода, гравитација и грациозност, јединство и разноликост све се то налази са обе стране „огледала“. Они су у космосу повезани међусобно, према истом принципу, баш као и у судбинама људи. Један од најлепших примера су биљке. Не само због своје лепоте, колорита, магичности, лековитости и грациозности. Нико не може одрицати да су оне живе, али ретко ко схвата да су живе у пуном смислу те речи. Човек доживљава биљке као бездушне биолошке творевине, неспособне да осећају и схвате себе и окружење. То је чиста грешка заснована на незнању. Биљке имају посебан вид нервног система – њихове ћелије, попут човекових, размењују електричне потенцијале. Према истраживањима америчког научника Клива Бакстера оне могу да виде, чују, осете додир, укус и мирис; распознају добро и зло, реагују на људске мисли, осећају љубав, па чак испољавају радост, љубомору и депресију. Бакстерова истраживања су касније потврдили многи други научници.

Намере живих бића, почев од једноћелијских до човека, могу се свести на формулу: настојим да делујем тако и да будем такав какав сам, да бих могао ефикасно да управљам стварношћу. Управљајући својим односом према свету, човек управља својом реалношћу. Двострано материјално/енергетско огледало претвара област „простора животних варијанти“ у област обликовања енергије енергијама, где се свет сам брине о човековом благостању. Слој човековог дела света преображава се задивљујуће, буквално пред његовим очима. Зато је могуће закључити да човек живи онако како замишља своје постојање.

Будући да људи не верују да су њихове мисли стварно способне да утичу на реалност, и стога такве ствари и не помињу, и због тога и не покушавају било шта да чине, стварност се, упркос томе, стално мења под утицајем њихових мисли. Отклањање сумње омогућило би присутност видљивих резултата. Да би се мисаони облик (слајд) учврстио у материјалној стварности, треба га систематски утврђивати, јер управајући трагом својих мисли човек управља стварношћу.

Тврдња да је свет одраз људских мисли није нова. Све више истраживача свести тврди да треба само наложити како да се измени животна линија и дозволити окружењу да испуни налог. Човек једноставно спречава решење јер тражи, проси, плаши се и сумња. Људи су срећни онолико колико допуштају себи невероватне успехе.

Као резултат избора метафизичких варијанти ствара се нова реалност на физичкој страни двоструког „огледала“ – мисао се материјализује. Што је већа моћ мисли, то је материјализација ефектнија. Важно је да се зна да материјализација није тренутна, већ постепена – остварује се с временском задршком. Књига, слика, мелодија – све потичу из „простора животних варијанти“. Није потребно да се стварају – они тамо већ постоје – зато је потребно само упутити се према протоку варијанти.

Иако изгледа да се свет налази на ивици амбиса, због похлепе и злобе „великог брата“ као планетарног клатна, ипак се, поред позитивних промена у космичким кретањима, пред човечанством, према закону акције и реакције, догађа и супротан процес. Наиме, рађају се све чешће и све су бројнија „индиго деца“. Особине „индиго деце“ су: самосвест, стремљење ка независности, интуиција и индивидуалност. Чини се да је то реакција на оквире закаснеле социјалне структуре. Код „индиго деце“ доминира десна хемисфера мозга. Садашњи школски систем повлађује коришћење леве хемисфере, ради стварања навика и послушности уместо способности. „Индиго деца“су индивидуалисти, те им је тешко у свету енергетског клатна да сачувају своје особине. Када одрасту треба очекивати да ће кориговати „огледало“ и омогућити му да приказује природне, истините одразе.

Када човек верује да талисман или неки ритуал могу да произведу некакво магијско дејство – он тада фиксира наум – ствара своју реалност. Фиксација наума је веома делотворно средство у процесу остварења циља. Човек треба, с времена на време, да се занима мислима о циљу, како би он био остварен. Размишљајући о пријатним стварима и појавама човек се неприметно примиче циљу. Међутим, већина људи пуштају своје мисли да слободно теку и препуштају себе и своју судбину стихији. Да се то не би догађало, потребно је да измене свој однос према стварности, односно свој (об)лик пред „огледалом“. Тада ће се мењати и одраз у „огледалу“, а промена ће бити стимулативна. Није довољно мењати ток мисли – потребно је преобразити слику сценарија у разуму. То је могуће учинити, јер је човек господар свог света.

Карл Густав Јунг је покушавао да истражи да ли мисли обликују догађаје, или су створене као резултат несвесног осећаја за будуће догађаје – односно да ли је у питању њихово наслућивање. Са становишта стварања нове стварности и једно и друго је тачно. Душа приступа подацима у „информационом пољу“ (емотивно наслућује), а те податке разум затим објашњава. Разум, са своје стране, обликује мисли, које се, у сагласју душе и разума, претварају у материјалну стварност – материјализују.

Појаве везане за мисаону енергију и њен утицај на окружење, познате су у квантној физици и, посебно, у теорији Џона Бела. Он је доказао да је свака космичка честица тренутно (што значи брзином која надмашује брзину светлости) у вези са свим осталим космичким честицама. Све у космосу, без обзира на огромна растојања, делује као јединствен систем. Зар то нису доказали и заговорници холограмске парадигме Дејвид Бом и Карл Прибрам? Уосталом, квантна физика се базира на недоказивим постулатима и тако неумитно спаја с метафизиком. Зато није чудно што су идеје Карла Густава Јунга наишле на подршку оснивача савремене физике Волфганга Паулија.

Постоје докази, истина, који не подлежу провери, да су неки од древних магова успели да уђу у другу реалност и да сада покушавају да предају своје знање људима трансцедентним путем. У последње време учестали су случајеви, када истраживачи, а и обични људи, на разним крајевима планете, независно једни од других, испољавају исто знање – објављују скоро исте ставове, у веома сличним књигама. Зато није чудно што је Григориј Сковорода изјавио: „Верујем и знам, да све што постоји у великом свету, постоји и у малом.“

Везу микро и макро космоса многи људи не схватају. Према класификацији Рома Даса из књиге Путеви ка Богу постоји неколико повезаних канала реалности: физички, психолошки, ментални, енергетски (финоматеријални), план суштине, или план душе. Већини људи доступна су само прва три канала. Можда је то разлог што се људи међусобно не разумеју и вероватно је то узрок свих њихових астрофизичких сукоба.

14 реаговања to “Мисли, емоције и Космос”

  1. Bozidar Says:

    Vrlo dobar tekst. Procitao sam sa odusevljenjem. Sve sto sam znao o ezoteriji a narocito o knjizi „Moc uma“ od Henri Voker Etkinson-a, nadogradjeno je ovim tekstom.

    Svaka cast!

  2. Nebojša Says:

    Da,Radišićev tekst je fenomenalan.

    Čovek i nije svestan koliko je moć misli jaka i influentna,a to se može iskoristiti veoma praktično…

    Recimo, ja se sećam da je ranije u nekom našem časopisu izlazilo, kako je jedan vešt yogin dokazao zvaničnoj medicini čudnovatu moć misli…,on je po želji,putem svojih misli i volje svojevoljno ubrzavao i smanjivao puls, otkucaje srca,regulisao je rad srca po želji,gore,dole,….to je radio i sa pritiskom,poveća ga,smanji ga,a sve je to budno pratila i instrumentima verifikovala neka zvanična lekarska ekipa,da bi sve bilo verodostojno i dokazivo, instrumenti su sve to beležili i potvrđivali.

    Ovaj yogin je sve to radio putem usmerene volje i usmerenih misli,ali naravno,to treba da se vežba,da se pre svega prvo ovlada samim sobom,pa tek onda da se to radi…

    Ali…sve se može.

    Eto…ljudima ne teba mikročip u organizmu koji bi po nekom programu slao nekim obolelim organima informacije da rade kako treba,da se bolesni organi izleče,što propagiraju ovi „ljubitelji“ čipovanja u medicinske svhe,to može i čovek putem svoje volje i misli.

    Čoveku je sve dato i darivano što treba,da potpuno ovlada sobom i da spozna ko je i šta je….

    Ali čovek se udaljio od samoga sebe,čovekov um je toliko atrofirao u ovoj tehno civilizaciji od neupotrebe,jer čovek ga ne koristi niti za razmišljanje,promišljanje,već samo mehanički obrće misli koje su pohranjene u njegovom „hard disku“ i misli da kao nešto razmišlja.

    To je danas glavni problem kod savremenog čoveka,nema više razmišljanja,jer kada ne koristiš um za razmišljanje,promišljanje,kad ga ne snabdevaš energijom razmišljanja u procesu razmišljanja,on vremenom atrofira,a čovek to i ne primeti,jer je okružen džunglom informativnog „ludila“ i informacijama kojem ga stalno pune,pune…

    Čovek ne može sve te prenatrpane informacije niti da preradi,a kamo li da nešto značajnije i ozbiljnije razmišlja.

  3. Miloš Mimović Says:

    Misli su jaka stvar zato trebamo imati jake misli ,dobre misli, misli od Gospoda Boga Našega Isusa Hrista kroz Duha Svetoga . Treba imati optimistične misli , pozitivne Božanske misli. To samo daje Duh Sveti. Zato se trebamo moliti Gospodu Bogu Isusu Hristu da nam Duhom Svetim podari duhovne misli. Cenim ipoštujem delo i rad Nikole Tesle .Pa sam internet je njegova zamisao,jer sam čitao u jednoj knjizi da je on došao na ideju interneta čitajući Otkrivenje Jovanovo iz Novoga Zaveta Gospoda Isusa Hrista.Hristos se RODI U SRCIMA NAŠIM.

  4. Ljiljana Lovren Says:

    Tekst je divan,poucan,a nadam se da ce ga mnogi znati upotrebiti u korist svoje LICNE SRECE.Moram priznati da je meni trebalo nekoliko godina da „naucim“da iskljucivo od moje odluke zavisi da li cu biti srecna ili jadna.Ali bi jako volela da sto vise ljudi to odradi sa sobom za puno krace vreme,jer sam sigurna da svako to moze.Mislim da je najvaznije da shvatimo da smo od rodjenja kljukani tudjim „istinama“,a da bi uopste posli korak napred,moramo ih prepoznati kao tudje i svesno odbaciti sto pre,tek tada sa velikim zadovoljstvom i puno ljubavi prema sebi stvoriti sopstvene prave istine.

    Preporucujem svima od srca za pocetak knjigu „Celestinsko prorocanstvo“ od Dzejms-a Redfilda,koja je meni puno pomogla da shvatim odakle poceti.Svima savetujem da sve informacije koje nam se plasiraju prvo svesno filtiraju,a da prihvataju samo one sto im odgovaraju,a takodje da sami odlucuju sta ce misliti o sebi, znajuci da smo svi prekrasno jedinstveni puni kvaliteta.To je po meni osnova
    da se krene u sopstveni raj iz ovog clanka.

    LJUDI,SAMO ODLUCITE DA STE DIVNE I SRECNE OSOBE I TO NE ZABORAVLJAJTE NIKADA,UZIVAJTE U SVAKOM DANU I NAPUNITE SE NAJPLEMENITIJIM MISLIMA I NAMERAMA, IGRAJTE SE KAO DECA U KROJENJU SVOJE SRECE I PRETVORICETE SVOJ ZIVOT U BESKRAJNU CAROLIJU!!!

    UZIVAJTE S PUNIM POVERENJEM U SEBE I OVAJ PREKRASAN UNIVERZUM STO VISE,DA STO PRE IZGLADNIMO OVE STO SE NAPAJAJU NASIM STRAHOVIMA(za sta uopste nema potrebe)JER KAD ODLUCITE BITI SRECNI ZAUVEK SHVATICETE KOLIKO SMO SVI MOCNI I BAS ZATO DAJMO SVOJ DOPRINOS ULEPSAVANJU OVOG SVETA!!!

    Veliki pozdrav neustrasivim srecnicima.

  5. Nebojša Says:

    Ljiljana,

    Sve ste ovo divno rekli,tako da je svaki moj komentar suvišan.

    Veliki pozdrav i vama.

  6. Uros Says:

    Text je fenomenalan…

  7. Maja Says:

    Tekst je sjajan!!!!Sve sumirano na jedno mestu….Puno sam se toga prisetila i jos kojecemu naucila.:-))

  8. sreda Says:

    ovaj tekst je samo uvod u knjigu Svetozara Radisica ,,DOK MISLI STVARAJU KOSMOS,,toplo preporucujem.

  9. biotron Says:

    Sjajno i lepo zahvaljujem jos jednom svim ovim ljudima koji ovde govore i chija saznanja vec neko vreme postujem i pratim . Naravno zahvaljujem se gospodinu Nebojsi Jovanovicu na ovako lepo grupisanim, vaznim , korisnim i naprednim informacijama koje su i vise od toga. Za sve koji bi dobro , novo i napred preporucujem link clevertechlive.com , sa iskustvom. S postovanjem, samo napred ljudi !

  10. polo Says:

    mislio sam da sam lud,hvala

    • Небојша Says:

      polo,

      Да, разумем шта хоћете да кажете, јер поред заглупљујућих строго контролисаних медија који смишљено стварају популацију медиокритета човек и индивидуа која има доста креативних и духовних потенцијала унутар себе дође му као „откачен тип“ и упита се поред гомиле медиокритета којим је окружен, а у недостатку адекватних алтернативних информација:

      „Јесам ли ја уопше нормалан…?!“

      Јесте, нормалан је… само нема адекватну информацију да га погура и охрабри.

      Поздрав.

  11. Gordana Ana Says:

    Sto se tice moci misli i reci, rekla bih da njihova moc zavisi prevashodno od licne, mentalne ili duhovne snage kako god hocete, onog ko ih izgovara ili upucuje. I to otprilike objasnjava, u cemu je tajna velikih magova.
    Sto se tice tvrdnje Emila Kuea „да свако може сам себе да хипнотише и да је аутосугестијом могуће излечити сваку своју болест“ je ne tacna.
    Evo i zasto: Kao prvo, hipnoza ignorise uzrok bolesti i usredsredjuje se samo na simptome. Tako da prakticno ona ne leci ni psihosomatske bolesti, bolesti zavisnosti, poremecaje sna, ishrane i sl. vec samo ublazava u najboljem slucaju eliminise simptome. U skladu sa tim efikasna zamena je za sedative, bromazepane, analgetike i sl. Drugo, covek koji je preplavljen bolom, tesko da moze sam sebe da dovede u smireno, opusteno, prijatno stanje uma, sto je preduslov za prolaz informacija do podsvesti. Za tako nesto je neophodna sposobnost kontrole misli i emocija, a koju samo retki poseduju.
    Tako da je hipnoza u sustini iluzija i ima kratak rok dejstva.
    Sto se tice kreiranja stvarnosti ili materijalizacije, rekla bih da pored razvijene sposobnosti kreativne vizualizacije, nasa mentalna predstava mora biti prihvacena od strane univerzalnog uma kako bih se realizovala. Ukoliko je ona u sukobu sa mentalnim predstava drugih ljudi, morala bi ih nadjacati.
    Medjutim pravo pitanje po meni nije, da li je to moguce, vec da li nam to zaista i treba, kao i da li su te nasilne metode koje propagira Nju Age, i savremena psihologija ispravne?


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: