Безбедност уместо душевног спокоја, мира и слободе

Аутор:Светозар Радишић
Преузми текст:
Безбедност уместо душевног спокоја, мира и слободе

МЕЂУСТРАНАЧКА БОРБА У СРБИЈИ ОКО БЕЗБЕДНОСНИХ ИНСТИТУЦИЈА САМО ЈЕ ПОКАЗАЛА ДА „ВЕЛИКИ БРАТ” УВЕЛИКО ВЛАДА ТИМ ПРОСТОРОМ И ДА СЕ БЕЗБЕДНОСТ ДРЖАВНЕ АДМИНИСТРАЦИЈЕ ПОСТАВЉА ИСПРЕД СЛОБОДЕ НАРОДА.

Проф. др СВЕТОЗАР РАДИШИЋ
www.svetozarradisic.com

Скупштина Србије усвојила је 29. јуна Закон о електронским комуникацијама, упркос томе што је републички омбудсман, заштитник грађана за информације од јавног значаја, упозорио да нова регулатива омогућава увид у остварену комуникацију грађана без одлуке суда. Заштитник грађана је тражио да се у Закон унесе одредба да је полицији и Безбедносно-информативној агенцији потребна одлука суда за увид у остварену комуникацију, односно податке које је оператер дужан да задржи и сачува. Међутим, владајућа коалиција ту идеју није прихватила. Још један доказ да у Србији нема ни народне власти ни власти народа.

Откад је демократија захватила српске просторе, након прогона Срба из Хрватске и са Косова и Метохије и уништавања српске инфраструктуре, у процесу опамећивања и уkоравања Срба, много енергије утрошено је да се придобију и реформишу обавештајно-безбедносне снаге, које су се, по природи посла, супротставиле очевидној окупацији. Занимљиво је да на задатку реформе одбрамбеног и безбедносног система ревносно раде невладине организације и демократске снаге – дакле оне снаге које је стимулисао „велики брат” преко Националне задужбине за демократију. То је потврдио Пол Макарти 10. децембра 1998. пред Комисијом Организације за европску безбедност и сарадњу.

Упућенији људи знају да је реч о организацијама као што су БИА (Безбедносно-информативна агенцијаи) и ВБА (Војнобезбедносна агенција) – организацијама које имају сличну државну и друштвену улогу попут чувенијих организација исте намене као што су ЦИА (Централна обавештајна служба САД), ДИА (Војна обавештајна служба САД) и НСА (Агенција за националну безбедност Сједињених Држава).

Такве организације постоје од настанка првих држава. Јавна је тајна да се оне, „ради виших интереса и заштите од продора страних и непријатељских снага“ каткад служе и методама које су проблематичне с моралног становишта. На списку „непријатних акција” су: ликвидација екстремиста и терориста, али и политичких противника довољно моћних да угрозе постојећо државни поредак. Уклањање опасних људи обављају у криминалистичким акцијама проверене „плаћене убице“ (деликвенти, зависници од дроге, рекеташи) – којима је убијање задовољство по генетском запису – а каткад се специјалне снаге обучавају за операције у којима се обележени појединци, истинске банде, или наводне банде, „у име закона“ опкољавају и у „ватреним обрачунима“ лишавају слободе, или (по потреби) живота. Проблем је само у томе ко одређује критеријуме ко је опасна личност, екстремиста, терориста, ко су „непожељне групе, организације, државе или народи“ и ко одлучује о екзекуцији (убиство, масакр, агресија). У безбедносним организацијама су пробрани људи, спремни да се жртвују за државне интересе, често мотивисани и надахнути класичним патриотизмом и човекољубљем. Те снаге су (об)учене, увежбане, а каткад дезинформисане да уништавају непријатеља професионално (без питања кога и „зашто”) и с потпуним уверењем да су њихови претпостављени добро упућени шта и зашто наређују и чине.

Реч је о организацијама „које жаре и пале“ и пред којим је п(р)оказани појединац мета с црном или црвеном тачком на челу, или на средини груди, беспомоћан и обесправљен, а његов живот губи сваку вредност пред ласерским нишанима усмереним према, у некој канцеларији, одређеном делу његовог тела. Шта значи бити „обележен“ најбоље може да каже Весли Кларк, који би изван САД био познат као масовни убица и изазивач покоља, будући да је учествовао у гушењу тзв. побуна у САД и у агресији на суверену СР Југославију.

Ко управља обавештајно-безбедносном силом влада државом, осећа се моћним и безбедним. Сви који се сврстају, из било којег разлога, наспрам „државне безбедности“ (ДБ) стичу осећај сопственог ништавила, немоћи, огољености и неслободе. Од када пропозиције о терористима одређује „велики брат”, народ све више личи на руљу, која може добити придеве који га сврставају у побуњенике, екстремисте и терористе. Против свих окупљених људи могу се легитимно применити сва „неубојна оружја“: За физичку контролу становништва намењено је тзв. неубојно оружје, „које не убија, него само изазива бол и страх”. То „хумано оружје за будуће акције”, у које спада и електромагнетно оружје (на пример, микроталсано оружје), ствара буку која дезоријентише, звуке таквог интензитета да изазивају болове, обухвата непријатне мирисе, иритира кожу… Међу њима су „строб” светла (изазивају мучнину), електричне палице, електрични пиштољи, пиштољи пуњени лепком, пенасте бомбе, мреже за хватање људи итд. Већ су произведени и акустични меци. Њима, осим непријатности, могу да се изазову мучнина, повраћање и болови у трбуху. Уколико се појача њихова снага, кости у људима могу дословно да експлодирају.

Све наведено уз примену графитних бомби, хемијско-биолошких супстанци за парализовање и умртвљивање и наоружаних оклопних борних кола, биће, према „позитивним прописима Комисије”, примењено против екстренмих политичких неистомишљеника, необузданих побуњеника и терориста. Једино што остаје исто, као „црвена нит” кроз целу историју – грамзиве имућнике, смештене према „позитивним прописима“ на „места моћи“, од сиромашних и потлачених браниће сиромашни. То су они сиромаси, које за своју телесну заштиту плаћају имућни и чија будућност зависи од њихове милостиња. С тим што се те „гарде” од још сиромашнијих и незаинтересованих појединаца одувек издвајају по одећи и ознакама (симболи), односно униформама, које им дају легитимитет за хапшење, физичко неутралисање и убијање побуњеника, разбојника, или терориста.

Какве везе имају обавештајне снаге са безбедносним? Оне прибављају податке, „мисле“ и усмеравају цеви безбедносног система размишљајући мозгом претпостављених. Зато ће 21. век бити динамичнији, опаснији и смртоноснији од свих претходних векова, за демонстранте и учеснике у антивладарским протестима.

ПОД ФИРМОМ БЕЗБЕДНОСТИ

Безбедносне и обавештајне службе реализују замисли стратега, који предлажу како да се остваре витални државни интереси, циљеви и програми. Изванредан пример улоге у подривању државе проглашене непријатељском, је рад америчких служби у разбијању Совјетског Савеза, Чехословачке и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Геополитичка замисао да се САД бране „истуреном одбраном” (Ричард Е. Симпкин) подразумевала је активни продор у руско, српско, чешко, мађарско, бугарско, румунско, словачко и свако друго друштво које угрожава „виталне интересе великог брата”. Тај деструктивни модел је први пут објављен у САД 1978. године, у зборнику “Уздржавање. Документа о америчкој политици и стратегији од 1945-1950. год”. Реч је о томе да је 18 августа 1948. године Савет националне безбедности САД-а потврдио директиву 20/1 “Циљеви САД-а у односу на Русију”. Та директива изазвала је рат квалитетно новог типа, где информација служи као оружје, а борба се води за сврсисходну промену друштвене свести. Задатак је био увођење у друштвену свест лажних представа о свету који нас окружује. На тај начин омогућено је да се манипулише становништвом сваке наведене земље и њеном владајућом елитом.

Може се претпоставити ко је обавио задатке наведене у цитату књиге Трећи светски информативно-психолошки рат, руских академика Владимира Александровича Лисичкина и Леонида Александровича Шелепина:

„Завршиће се рат, све ће се некако регулисати, организовати. Ми ћемо бацити све што имамо, – сво злато сву материјалну снагу на превару и обмањивање људи… Људски мозак и свест људи, способни су за промене. Посејавши тамо хаос, ми ћемо неприметно заменити њихове вредности лажним и натерати их да верују у те лажне вредности. Како? Наћи ћемо своје истомишљенике, своје савезнике у самој Русији. Кроз епизоде ће се одигравати грандиозна трагедија погибије најнепокорнијег народа, коначног, неповратног гашења његове самосвести…

Из књижевности и уметности, на пример, постепено ћемо да истребимо њихову социјалну суштину, одучимо уметнике, одузећемо им жељу да се баве уметношћу… истраживањем оних процеса, који настају у дубинама народних маса. Књижевност, позоришта, биоскопи – сви ће приказивати и славити најнижа људска осећања… На све начине ћемо подржавати и подизати такозване уметнике који ће почети да усађују и уливају у људску свест култ секса, насиља, садизма, издајништва, једном речју свих неморалности. У управљању државом створићемо хаос и збрку. Неприметно, али активно и стално ћемо доприносити самовољи чиновника, подмитљиваца, беспринципијелности. Бирократизам ће бити врлина. Поштење и уредност ће се исмејавати и никоме неће бити потребни, биће остатак прошлости. Поквареност, лаж, обмана, пијанство и наркоманија, животињски страх и безобзирност, издаја… Национализам и непријатељство народа, пре свега непријатељство и мржња према руском народу, све ћемо то вешто и неприметно култивисати, све ће се то расцветати као цвет са много латица… И само мали број, веома мали, досетиће се, или чак, схватити шта се дешава.