Марш на Дрину (1964)

Овај филм је забрањен на јутјубу, јер крши некакве „смернице заједнице“, па сам га зато поставио на Вимео платформи, а прави разлог за забрану филма је што се у овом филму приказује чиста србска победа, не тзв. југословенска победа, већ искључиво србска, и то владарима света смета, јер срби су предвиђени за робове, као и већина светске популације…

Радња филма…

Једна батерија србске војске без застоја и одмора, усиљеним маршем, стиже на планину Цер, где у одсутном моменту прихвата борбу са Аустроугарском војском, и преко Дрине одбацује непријатењљску војску са своје територије! Србски војник је овде, из љубави према отаџбини, учинио готово немогућу ствар, победио је многољуднијег и технички опремљенијег непријатеља, и нанео му тежак пораз…!

Артиљеријска батерија се спремила за покрет (у којој је распоређен Веца). Налазе се у Аранђеловцу, док њихови команданти имају састанак. На састанку, пешадијски мајор Курсула, износи своје мишљење о томе, да ће главни напад Аустроугарска на Србију извршити преко реке Дрине, а не преко реке Саве, како је било очекивано, итд… итд…

Главне улоге играју: Александар Гаврић (Коста Хаџивуковић – капетан), Љуба Тадић (мајор Курсула) и Никола Јовановић (Велимир Хаџи Вуковић).

Остале улоге: Владимир Поповић (поручник Милоје), Хусеин Цокић (наредник), Бранко Плеша (Пуковник Здравко Лукић), Драгомир Бојанић – Гидра (каплар), Страхиња Петровић (теча Лаза), Божидар Дрнић (Трифун Хаџи Вуковић), Зоран Радмиловић (Петар – коцкар), Бранислав Цига Јеринић (Алекса), Љубиша Јовановић (Ђенерал Степа Степановић), Петар Прличко (кувар Трајко)

Режија: Живорад Жика Митровић

Филм сам морао да поставим из 2 дела, и то на 2 моја различита налога на Вимеу, јер на Вимео платформи имају ограничење у подизању величини 1 видео фајла, а то је до 500 МБ, а цео овај филм има око 700 МБ.

Марш на Дрину – 1 део

Марш на Дрину – 2 део

Династија Немањића још није изумрла – Енигма која се решава…

Успоставио сам недавно контакт са историчарком Јеленом Кунарац из Републике Србске, ево једног њеног прилога…

Аутор: Јелена Кунарац
Историчар и археолог

Ускоро и на великом платну нови сценарио Немањића: „Династија Немањића још није изумрла„.

Први видео о истинама и заблудама у студију РТРС-а, са Веселином Гаталом и Јеленом Кунарац људује се на ову тему, која је сакривана од очију јавности месецима…. ко је написао … ко одобрио…. ко ће снимати, ко режирати овај серијал… али и о много дубљим и табу темама које су шокирале јавност…

Јелена Кунарац и Веселин Гатало…

Где су мошти Светога Саве?

Зашто се срби у серијама приказују као идиоти, или полуидиоти и као криминалци?
Зашто нас лажу да су Немњићи нестали ?

Артефакти, копља, скривена документација, само нешто од тога је први пут изнела пред очи јавности без имало страха говорећи о томе….

Ко је она и ко је написао нови сценарио око кога се сада води прави мали рат поткрепљен потпуним истинама…..?

Захвањујући, Веселину Гаталу, дознаћемо, али само у фрагментима о свему овоме…

Ускоро следе и наставци…

Први део сниман је на дан Светог Василија Острошког…
Да ли нам се кроз ово још нешто може рећи?

Погледајмо видео и људујмо са њима…

Људовање – Гост Јелена Кунарац

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Др. Теодора Толева – Утицај аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896 – 1908

„Књига Др.Теодоре Толеве – „УТИЦАЈ АУСТРОУГАРСКЕ ИМПЕРИЈЕ НА СТВАРАЊЕ АЛБАНСКЕ НАЦИЈЕ 1896 – 1908“, може да се купи код издавача исте, са попустом од 30 % у односу на цене у књижарама.
Издавачка кућа „Филип Вишњић“ тел: 011/375-0161
имејл адреса: komercijala.filipvisnjic@ikom.rs „

Једни од учесника презентације Теодорине књиге, др Александар Стојановић историчар, и Горан Игић преводиоц са бугарског, и новинар

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Теодора Толева – (1968 – 2011)

Да су албанци вештачка нација, направљена од албанских етничких племена, говори бугарска историчарка Теодора Толева, а све на бази проучавања архивске грађе некадашње Аустроугарске монархије, која се чува у Бечу. На овој теми, да су аустроугари вештачки створили албанску нацију, Теодора је одбранила своју докторску дисертацију на универзитету у Барселони, под називом: „La influencia del Imperio Austro-Hungaro en la construccion nacional albanesa (1896-1908)“.

Теодора Толева је умрла од болести која је рапидно напредовала у критичним моментима, но сумња се да је можад убијена, а то каже њен пријатељ србин:
Извор: http://bit.ly/2hd1mEo

„Последњи контакт са мојом драгом Теодором сам имао непосредно пре напуштања Шпаније када ме је назвала и тражила од мене неку врсту заштите јер је годинама осећала чудно присуство неких људи и догађаја који је окружују.“

 

Презентација саме књиге почиње од 18:20, где почиње да говори историчар др Александар стојановић. Ево кратких извода из његовог излагања.

Др Александар Стојановић:

„Поштоване колеге, драги пријатељи, мени је велико задовољство што сам данас међу вама, и што имам прилику да разговарам о овој заиста изузетној и веома значајној књизи. Ја сам одрадио, да кажем, уреднички посао, односно редактуру књиге, редактуру превода, дакле, није било никаквих ауторских интервенција. Све ово што се налази између ових корица, написала је Теодора Толева. Књига која је пред нама је једно заиста значајно фундаментално историографско истраживање, урађено на примарним историјским изворима, на архивској грађи која се чува у Бечу, односно, на грађи која потиче из рада некадашњих аустроугарских државних органа, а пре свега, министарства спољних послова.

Формално посматрано, дакле, књига се састоји од ауторске моногарфије, односно студије Теодоре Толеве, дакле реч је заправо, о практично неизмењеној њеној докторској дисертацији, која је одбрањена на универзитету у Барселони, и она је обима неких 430 страница, и такође од веома драгоцених анекса, односно прилога, а то су практично интегрално приређњни најзначајнији документи који су коришћени у изради ове књиге, и они заиста дају један додаатан значај целом овом истраживању, и чине ову књигу изузетно употребљивом за, како србске, тако и друге историчаре, поготову за оне који из различитих околности не би били у могућности да истражују у Бечу.

Треба истаћи дакле, да је ова књига, односно дисертација одбрањена у Барселони, књига је објавњљена још у Немачкој и у Бугарској. Србски језик је практично трећи језик на коме се ова књига објављује, она је заиста веома значајна…“

… … …

„Мени као историчару, наиме је најзанимљивије, просто, како аустроугарска, дакле, једна империја која је практично већ на издисају, решава да свој опстанак продужи инвестирањем у стварање албанске нације, у времену о коме ова књига говори, а истраживања Теодоре Толеве то су недвосмислено показала, албанска нација не постоји. Постоји корпус различитих племена која су заједничког етничког порекла, али они су подељени вером. Међу њима има и католика, има и православаца, има и муслимана. Они су подељени у 2 велике етничке групе: „Тоска“ и „Гега“ које…, иако се обично говори о 2 племена, реч је заправо о 2 велике групе племена које су на унутрашњем плану такође имале један велики број, да кажем, подгрупа. Говори се дакле о једном простору које је завађено крвном осветом, које је завађеноо неким партикуларним (појединачним) интересима, и које је, прилично извесно, било би га немогуће ујединити, без неке снажне интервенвије једне велике силе, тј. уложеног великог дугогодишњег труда које је подразумевало у финансирање, обавештајни рад, политички рад, и верски рад ако хоћете.

Дакле, то је један широко замишљен процес које је руководило министарство спољних послова Аустроугарске монархије. Оно што заиста чини ову књигу занимљивом, то су ти механизми, помоћу којих неки истакнути албанци, у том тренутку одлучују да раде на пширењу националне идеје, истовремено постајући практично обавештајни сарадници Аустроугарске монархије. тај механизам ступања у ту врсту односа није се у многоме променио ни до данашњих дана. на основу ове грађе и закључака Теодоре Толеве, види се, дакле да је било оних који су се сами понудили аустријанцима, нудећи своје услуге. Било је и оних који су врбовани од стране аустроугарских конзула, како у Скадру, тако и у другим местима. Оно што је заједничко сдвима њима, они су спадали у малобројне писмене албанце, они који су имали, да кажемо извесно формално образовање, који су имали извесна матерјална средства. Многи од њих су један део живота и провели у аустроугарској.или су били, да кажем, трговински повезани са Италијом. Један број њих припада и ономе што би се могло звати османском елитом…“

Тодор Вулић: Ханибал анте портас, или – Трећи светски рат је пред вратима

Као што најавих», Тодор Вулић је на основу проучавања цикличног понављања великих историјских догађаја по тачном временском интервалу, још јануара 2009. написао текст на основу изучавања тих временских циклуса, где предвиђа да ће запад напасти Русију баш на Криму 2013./2014., што се и догодило, али пре тог текста којег ћу објавити, прво треба прочитати 2 текста који описују историјске догађаје који у одређеном повезаном контексту претходе том догађају, први је овде», други овде» и сад следи највљен текст из јануара 2009.

**********************

Аутор: Тодое Вулић, јануар 2009.

Ханибал анте портас, или – Трећи светски рат је пред вратима

Историчари данас верују да је историјски процес низ случајних и непредвидивих дешавања. Упорно и убеђено тврде да се историја не понавља. Проверимо зато заједнички ову њихову тврдњу, почевши од блиске нам 2006. године. Те 2006. године, са гашењем заједничке државе Србије и Црне Горе, умро је и њен творац, Црногорац рођен у Србији, Слободан Милошевић. У години Милошевићевог рођења, у страшној и по Србе кобној 1941. Србија и Црна Гора су вољом фашистичких сила такође раздвојене.

• У тој 1941. години, у ратном вртлогу догодио се распад Краљевине Југославије.
• За време Милошевићевог председниковања доживели смо ратни распад СФР Југославије.

• У 1941. години немачка авијација је брутално бомбардовала Београд и Србију.
• За време Милошевићевог председниковања доживели смо брутално бомбардовање Београда и Србије од стране НАТО пакта.

• У 1941. години вољом Немачке основана је злочиначка Независна Држава Хрватска.
• За време Милошевићевог председниковања доживели смо вољом Немачке (и не само ње) оснивање независне Републике Хрватске.

• У 1941. години, стотине хиљада српских избеглица из Хрвтске, Босне и Косова, потражоло је спас од погрома у Србији.
• За време Милошевићевог председниковања доживели смо сливање стотина хиљада српских избеглица из Хрватске, Босне и са Косова, који су опет од погрома тражили спас у Србији.

• У 1941. години, вољом фашистичких сила Косово је одвојено од Србије.
• За време Милошевићевог председниковања доживели смо да НАТО силе одвоје Косово од Србије.

• У 1941. години срушена је прва српска комунистичка „Ужичка република“.
• За време Милошевићевог председниковања доживели смо и пад комунизма у Србији.

• У 1941. години Срби су у рату против непријатеља са стране, започели и свој сопствени крвави грађански рат, поделивши се на два идеолошки непомирљива табора.
• За време Милошевићевог председниковања, у рату са спољњим непријатељем поново смо се поделили на два идеолошки непомирљива табора.

• У 1941. години, британске и америчке обавештајне службе су организовале војни пуч и свргавање кнеза Павла Карађорђевића. Овим пучем је све то напред набројано и почело.
• Своје председниковање Милошевић је завршио у „пучу“, који су добрим делом поново организовале америчке и британске службе.

У тој 1941. години… ето „случајно“ нам се родио Слободан. Оно што су Србима 1941. урадиле фашистичке силе и Тројни пакт, то су нам у време Милошевићеве владавине поново учиниле САД, Европска Унија и НАТО пакт. Дакле, историја се стварно не понавља.

У својој чувеној студији Сукоб цивилизација, Семјуел Хантингтон констатије да од 1789. године (или од Француске буржоаске револуције) престају ратови краљева и почињу ратови народа, од краја Првог светског рата престају ратови народа и почињу ратови идеологија (либерално-демократске, фашистичке, комунистичке), а од распада Совјетског Савеза престају ратови идеологија и почињу ратови цивилизација (западне протестантско-католичке, муслиманске, кинеске-конфучијанске, јапанске, православне …). Међутим, Хантигтон не спомиње да у свакој наредној фази, сукобљене стране представљају архетипске наследнике сукобљених страна из претходнг периода. Тако савремена западна цивилизација не баштини само америчку, француску и британску либерално-демократску идеологију већ и немачки нацизам и италијански и шпански фашизам. Односи између држава унутар западне цивилизације данас су доминантно либерално-демократски, али односи те цивилизације према државама припадницама других цивилизација су доминантно нацистички. Стога Запад и НАТО пакт као архетипски наследници и нацистичке идеологије и Тројног пакта, у грађанском (и међуцивилизацијском) рату на просторима бивше СФР Југославије, непогрешиво подржавају исте оне народе које је 1941. у њиховој тежњи за осамостаљењем подржавао фашистички Тројни пакт. И поред петооктобарског („коперниковског“) обрта на политичкој сцени Србије 2000. године, политика Запада према нама остаје објективно иста. Хрвати и Албанци остају савезници и улазе у НАТО (али не и Македонија), а интереси Србије никако да дођу на дневни ред. Однос Запада према Србији са новим руководством је такав, јер он представља архетипскио наслеђе односа нацистичке Немачке према Недићевој Србији.

Ако је историја објективно нужан (или закономеран) процес, као што тврдим, шта нас онда као народ и државу чека у блиској будућности? Већ је речено да Запад и НАТО од 1990/91. у најновијем периоду ратова цивилизација, делом представљају наследнике Хитлерове Немачке и Тројниг пакта из претходног периода идеолошких ратова. Хитлерова Немачка је опет архетипски наследник Наполеонове Француске из периода ратова народа. Да поновимо, по Хантигтону, ратови народа почињу 1789. а ратови идеологија 1918. или око 130 година касније. И гле, Наполеон Бонапарта је крунисан за цара 1804. године, а 130 година касније или 1934. Адолф Хитлер постаје вођа (фирер) Немачке. Наполеон пре напада на Русију лако пацификује Немачке државе на челу са Пруском, и претвара их у своје сателите. Хитлер пре напада на Русију лако пацификује Француску, претварајући је у свог сателита (Вишијевску Француску). Иако је на бојном пољу остала Енглеска, Наполеон 1812. напада Русију. Иако је поново на бојном пољу остала Велика Британија, Хитлер око 130 година после Бонапарте 1941. такође напада Русију (или прецизније Совјетски Савез). У првој фази рата Наполеон стиже до Москве, али у другој фази рата Руси улазе у Париз. У првој фази рата и Хитлер стиже до Москве, али се рат завршава уласком Руса (Совјета) у Берлин. Руси су ушли у Париз 1814. а у Берлин 1945. око 130 година након Париза. Бонапартина царска владавина дефинитивно је окончана 1815. а Хитлерова 1945. или 130 година касније. (Не заборавимо да данас Француска и Немачка чине језгро Европске Уније). Победник над Наполеоном, руски цар Александар Први, владао је до 1825. Око 130 година након 1825. завршила се владавина победника над Хитлером (Стаљин умире 1953). Историја се заиста не понавља, зар не.

Водећа земља западне цивилизације, Сједињене Америчке Државе, настале су у ратном сукобу у којем на овај или онај начин учествују све западноевропске силе. Ипак, своју независност САД у највећој мери дугује Француској. Реплике Америчке револуције су Први и Други светски рат. Да би се избегло заморно поновљање саобразних збивања два пута, упоредимо дешавања из Америчког рата за незавост само са дешавањима из Другог светског рата.

Америчка револуција почиње 1775. а Други светски рат 164 године касније, 1939. САД проглашавају независност 1776. а Француска губи независност 164 године након тога, 1940. Французи улази у рат за америчку независност 1777/78. на страни Американаца, а Американци после 164 године, 1941. улазе у Други светски рат на страни Француза. Француски експедициони корпус искрцава се на територију САД 1780. а 164 године касније, 1944. американци се искрцавају на територију Француске („Лафајете ето нас“). Ратни сукоби у Америчком рату практично престају 1781. а 164. године након тога, 1945. завршава се и Други светски рат. У Америчком рату, Американцима је командовао Џорџ Вашингтон, а командант америчких (и савезничких) трупа у Европи у Другом светском рату био је Двајт Ајзенхауер. Џорџ Вашингтон постаје председник САД 1789. године а после 164 године, 1953. за председника је изабран Двајт Ајзенхауер. Вашингтонова владавина окончава се 1797. а 164 године касније 1961. и Ајзенхауерова владавина. Вашингтон умире 1799. а 164 године након њега 1963…убијен је Џон Кенеди. Ипак историчари и даље тврде…. ма није важно шта тврде.

Француски цар Наполеон Бонапарта је у периоду ратова народа, свргнут још једном, 1870. године. Овога пута је то био Наполеон Трећи, који је те године поражен у рату против Севернонемачког савеза на челу са Пруском. Победнички пруски краљ Вилхелм Први Хоенцолерн, да би до краја понизио Французе, крунисан је у дворцу француских краљева – Версају 1871. за цара тада основаног Немачког царства. Ратном победом, победник преузима и архетипско наслеђе пораженог, па тако и Немци постају баштиници пораза и Наполеона Првог и Наполеона Трећег. Прво им се 1918. вратио ратни удес Наполеона Трећег. Као што је Пруска на челу Севернонемачог савеза 1870. поразила и срушила Француско царство, тако је 1918. Француска на челу Антанте поразила и срушила Немачко царство. У 1871. Вилхелм Први је у Версају крунисан за цара, а у истом том Версају пресуђено је 1919. и Немачком царству и њеном цару Вилхелму Другом Хоенцолерну, који под притиском револуционарних збивања у Немачкој абдицира и напушта земљу. У 1871. поражена Француска предаје победнику Алзас и Лорену, а 1918. Немачка враћа одузете покрајине Француској. У 1871. Француско царство постаје република, као што после пораза 1918. и Немачко царство постаје република… А како се Немцима вратио Наполеон Први 1934. већ је речено. Срећни су народи који губе ратове – тешко победницима.

Који је то рат НАТО (или Северноатлантски) пакт, као архетипски наследник Севернонемачког савеза Вилхелма Првог, добио око 130 година после 1870. Онај који је водио 1999. – против Србије. Али какве побогу везе има Србија са Француским поразом код Седана и целом том ратном причом из 1870. и 1871? На рационалном нивоу, заиста баш никакве, као што и идеја историје, коју у овом чланку покушавам да представим, такође нема везе са рациом (или српски речено, разумом). Међутим, по ирационалној идеји историје (између осталог) симболи имају снагу и вредност реалних збивања. На том нивоу и Срби учествују у борбама код Седана, симболично представљени својим будућим краљем Петром Првим Карађорђревићем. У том рату Петар Први се тукао уз Французе, а против Немаца као и његова војска у пробоју Солунског фронта 1918. У 1870. Петар Први је ратовао у туђој земљи као изгнаник из сопствене земље, као штоје 1918. и његова војска ратовала у туђој земљи изгнана из сопствене земље. У рату 1870. Петар је у Француско-немачком рату рањен и заробљен, а у Првом светском рату Петрова Србија је такође „рањена“ и окупирана. Петар бежи из заробљеништва препешачивши гладан и исцрпљен целу Лоарску област, као што је и Српска војска заједно са њим гладна и исцрпљена препешачила Албанију. На крају, препливавши Марну Петар наставља борбу против Немаца, као што је и Српска војска препловивши море (у француским лађама) наставила на Солунском фронту борбу против Немаца и њихових савезника. Може ли ратна прича једног човека постати матрица по појој ће да се одвијати ратна прича целог народа? Наравно да може, ако тај човек постане владар тог народа. Могу ли збивања из године рођења једног владара, обележити његову владавину? На примеру године рођења Слободана Милошевића и то је показано. Зар мислите да се Барак Обама случајно родио у години у којој је Џон Кенеди постао председник САД? Наравно да није, али то ће те тек видети.

Саобразност збивања из 1870/71. и 1999. може се и посредно показати. Седам година по крунисању Вилхелма Првог, или 1878. Србија и Црна Гора на Берлинском конгресу постају самосталне независне и међународно признате државе. Седам година по НАТО бомбардовању 1999. или 2006. Србија и Црна Гора поново постају самосталне, независнеи међународно признате државе. Тако смо опет дошли до почетне 2006. године.

Период идеолошких ратова трајао је по Хантингтону од 1918. до 1991. када се распада Совјетски Савез, оквирно 73 године. Од почетка периода ратова народа 1789. до Наполеоновог напада на Русију 1812. протекло је 23. године, а од почетка периода ратова идеологија 1918. до Хитлеровог напада на Совјетски Савез 1941. протекло је такође 23 године. Следећи напад Запада на Русију врло вероватно ће почети 23 године од краја периода идеолошких ратова: 1990/91 + 23 = 1941 + 73 = 2013/14.

Предстојећи рат са Западом за Русе ће представљати реплику и Руског грађанског рата, који је вођен од 1918. до 1922. године уз учешће западноевропских интервенционистичких снага и експедиционих корпуса САД и Јапана. На европском делу ратишта под бољшевике последњи пада Крим. И као што се тада све завршило на Криму, тако ће сада све почети на Криму. Поражене снаге белих Руса на челу са генералом Врангелом евакуишу се прво у Истамбул, а затим највећим делом у Србију. Генерал Врангел умире у Бриселу, али је по сопственој жељи сахрањен у Београду, 1929. И гле, баш у Бриселу донета је одлука о бомбардовању Београда и Србије. НАТО бомбе (или ракете) бачене на Београд и РТС погађају и руску цркву Свете Тројице у којој су сахрањени земни остаци генерала Врангела. Бог увек на симболичан начин упозори људе на зло које се спрема, али шта вреди слепима махати а глувима причати.

На почетку периода ратова цивилизација, 1990/91. Србима се десио Слободан Милошевић. За време његове владавине свој крст (сакован 1914. и прекован 1941.) Срби су изнели на Голготу и (чини ми се) тиме донекле искупили своје безумље. Нама се 1941. већ поновила, збивање по збивање, па верујем да Србија у Трећем светском рату неће учествовати. Али те 1941. у Други светски рат улазе Совјетски Савез и Сједињене Државе.

И да не заборавим, ако се питате у коју ће то престоницу ући Руси пред крај Трећег светског рата, одговор је – наравно, у Цариград, или ако вам се више свиђа , у Константинопољ. Толико од мене о уласку Србије у Европску Унију. Не верујете? А зашто би сте и веровали кад су историчари непобитно доказали да се историја не понавља.

Тодор Вулић: Историја нам се у тачном временском циклусу понавља

За разлику од класичних историчара који историју третирају као мање-више хаотичан след случајних догађаја, господин Тодор Вулић је у својим истраживањима доказао да то нипошто није тако. Он у својим књигама тврди да је историја објективно нужан и закономеран процес, који се одвија по одређеним временским ритмовима. Утврдио је, проверавајући нашу историју, да постоје више ритмова по којима се разна збивања понављају, али, ти ритмови се изводе из једног математичког образца, затим, они се међусобно допуњавају и комплементарни су и тако заједно чине мрежу тих историјских збивања, и затим каже:

„Значи, ако имамо неку историјску годину, она по једној ритмици наслеђује једно збивањеа из тамо неке претходне године, друго збивање по другој ритмици из неке друге године, и онда сва та збивања се стичу по тим временским ритмовима, градећи сад тај један мозаик догађаја за актуелну неку годину, која може да буде и 2008. год“.

Др Тодор Вулић: Историја нам се у тачном временском периоду понавља

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

На нивоу биографија господин Вулић обрађује временски ритам од 69 година у случају краља Милана Обреновића и краља Петра II Карађорђевића:

„Марија Катарџи, мајка краља Милана рођена је 1831. год., 69 година после ње рођена је Марија Хоенцолерн, мајка краља Петра II. Милан Обреновић је рођен 1854. год., Петар II Карађорђевић 1923. године, 69 година после њега. Милан је проглашен за кнеза и преузима кнежевска овлашћења 1972. год. Петар II Карађорђевић 1941. после оног војног пуча преузима кнежевска овлашћења, 69 година после Милана. Милан се жени са Наталијом Кешко, значи краљицом Наталијом 1875. год. Петар се жени са Александром Гликсбург 1944. године, 69 годиина после њега. Милан и Наталија добијају 1876. сина Александра, који је убијен заједно са Драгом Машин, а Петар и Александра добијају сина Александра 1945. године, 69 година после оног Александра, то је овај актуелни престолонаследник, сада. Милан је 1876. године лишен краљевске титуле. Петрар II Карађорђевић 69 година после њега је 1945. год. лишен краљевске титуле победом револуције. Милан умире 1901. год. у 47 години живота у иностранству, напуштен од свих у хотелској соби. То се исто дешава и Петру II Карађорђевићу, који 69 година после њега, у 47 години у иностранству, сам напуштен од свих умире.“

Затим, господин Вулић говори о временском ритму од 39 година по којем су Немањићи умирали и долазили на власт, то је невероватан и шокантан број понављања. Мене је све ово заинтригрирало, па сам онако офрље без икаквог проучавања везе и повезаности личности, а узимајући у обзир временски ритам од 69 година, открио циклус од 69 година и у случају атентата на краља Александра I Карађорђевића и Зорана Ђинђића. Краљ Александар је убијен у аутомобилу 1934. год. А Зоран Ђинђић је убијен 69 година касније – 2003., када је изашо из аутомобила.

Убрзо ћу на сајту објавити Тодоров текст: „Ханибал анте портас (или Трећи светски рат је пред вратима)“ којег је господин Тодор написао још јануара 2009., а у коме се тачно по одређеном временском циклусу предвиђа да ће запад напасти Русију баш на Криму 2013./2014. што знамо да се тако и догодило, у том временском распону, јер дестабилизација Крима од стране запада и пре свега САД, управо је удар на Русију, жртвовањем Украјине, брига је њих за украјинце и њихове животе, они су само „топовско месо“ за напад на Русију. Али пре тога, да би се схавтио временски и смислени ток догађаја, објавићу 2 Тодорова текста који претходе тим догађајима у историјском смислу, па тек онда тај текст који је повезан са познатим догађајима око Крима, а то су текстови: „Француска револуција, Прва република и Наполеон Бонапарта – Немачка револуција, Вајмарска република и Адолф Хитлер“ и „Америчко – француско огледало„.

Када је све Русија помогла Србији и шта се догодило 1999. године?

Извор: ФБРепортер

од РЕДАКЦИЈА • 3. април 2014.

Глас Отаџбине

1. Свети Сава је постао монах захваљујући монаху Русу који га је одвео на Свету Гору и замонашио га у руском манастиру светог Пантелејмона.
2. Читав период турске владавине представници српске Цркве и српског народа упућују посланике ка рускоме цару тражећи материјалну или финансијску помоћ и заступање код турског султана ради заштите народа и светиња, што су Срби и добијали.
3. Toком целог 18. века, све до средине 19. века Србима који живе у аустријској монархији (Српска Војводина и Крајина) стиже помоћ у виду црквене литературе, књига, уџбеника као и наставног кадра за српске школе које Срби нису имали, будући да је Аустријска царевина бранила штампање српских књига, али и вршила притисак да буде што мање српских образовних институција на својој територији.
4. Од средине 18. века велики број Срба из Аустрије и Турске добија право да се насели на територију Руске царевине и тамо настави живот добијајући земљу и посао, без бојазни да ће неко вршити притисак на њих да промени веру. Хиљаде Срба је отишло у Русију и засновало две аутономне јединице (територија данашње источне Украјине) – Славјаносербија и Новосербија.
   
   
5. У Првом српском устанку, Русија је, као помоћ Румунима и Србима, објавила рат Турској и послала своју војску у рат против Турака на страни српских устаника. Постигнути су велики заједнички успеси. Руски цар Александар Први Романов обећава Карађорђу да ће, када прође опасност од Наполеоновог напада на Русију, свим средствима помоћи Србију и обновити је.
6. У другом српском устанку Русија није учествовала са својом војском као помоћ српским устаницима, али није ни било потребно, јер је после овог устанка питање Србије решавано више дипломатским путевима заступањем Русије и услед турског страха од руске војне интервенције, Срби су добили аутономију од које се после кренуло ка стварању савремене српске државе. Победом руске војске над Турском и преговорима између те две државе, Србија добија два хатишерифа којима је фактички уништена реална турска власт у Србији.
7. У периоду од 1833. године до Балканских ратова, Русија је водила дипломатску борбу за Србију, што у смислу њеног признања као посебне државе, а што у смислу борбе за проширење њених територија.
8. У Балканским ратовима (Другом) Русија је посредовала између Србије и Бугарске чијим је интересима желела да унесе неопходну равнотежу.
9.  ПРВИ СВЕТСКИ РАТ – Први светски рат је најочитији пример руске љубави за Србе и Србију. Наиме, у периоду када је за Русију било најнеповољније, услед економске и, пре свега, војне слабости, али и унутрашњих нерешених проблема, она објављује рат двема тадашњим суперсилама – Немачкој и Аустроугарској, ИЗ ЈЕДНОГ ЈЕДИНОГ РАЗЛОГА – ЖЕЉИ ДА СПРЕЧИ АУСТРОУГАРСКО И НЕМАЧКО УНИШТЕЊЕ СЛАБАШНЕ СРБИЈЕ, која је, вишеструко војно и економски ослабљена, будући да је тек изашла из два велика рата против Турске и Бугарске од којих се није успела ни мало опоравити.
10. РУСИЈА ЈЕ, ПРИТЕКАВШИ У ПОМОЋ СРБИМА, ИЗГУБИЛА, ОСИМ ДВА – ТРИ МИЛИОНА ВОЈНИКА ПОГИНУЛИХ У РАТНИМ СУКОБИМА, ЈОШ И СВОЈУ СОПСТВЕНУ ЦАРЕВИНУ И ЦАРСКУ ПОРОДИЦУ, јер су бољшевици, искористивши ситуацију и слабост државе, направили државни преврат, укинули Царевину и масакрирали царску породицу. Остаће забележене речи руског цара Николаја Другог Романова, изречене током здравице пред представницима европских држава неколико недеља пред почетак Првог светског рата: “ПОДИЖЕМ ОВУ ЧАШУ У ЧАСТ СРБИЈЕ, ЈЕДИНОМ САВЕЗНИКУ И ПРИЈАТЕЉУ РУСИЈЕ У ЕВРОПИ!” Представници запада овим су били запрепашћени. Други светски рат – Победа ослободилачке војске Србије и Југославије дефинитивно је завршена уласком Црвене армије у источне и северне делове Југославије крајем 1944. године. Руска војска изгубила је неколико хиљада својих војника на територији Југославије.
11. У данашње време једино се Русија залаже за Србију и њен економско – војни просперитет и целовитост њене територије. Једина је светска сила која се здушно залаже за повратак територије Косова и Метохије Србији. Русија је држава која са Србијом реализује економске пројекте од којих ће Србија постати значајан стратешки и економски фактор на Балкану и региону.
12. Шта се догодило током кампање НАТО бомбардовања Србије? Зашто Русија није помогла? Многи еврофили овај слаби ангажман Русије поводом бомбардовања Србије тумаче као недостатак жеље и незаинтересованост Русије да нам помогне. Но, да ли је то заиста то тако? Након распада СССР, Русија улази у дубоку политичку, али пре свега економску кризу. “Перестројка”, прелазак социјалистичке привреде на капиталистички модел привређивања, начинио је огромне проблеме руској економији. Може се рећи да се руска економија налазила у колапсу и на граници потпуног краха. Огромна незапосленост, затварање великог броја предузећа, пљачка народа, огромна стопа криминала, милиони незапослених, масе људи огрезле у алкохолизам и наркоманију биле су нормална слика Русије током деведесетих. У Русији је владала глад у најбуквалнијем смислу те речи. Познати економисти света ову су земљу називали “Нигерија у снегу”. Да би колико толико поправила своју привредну ситуацију и спречила пропаст и распад земље, који је већ био на помолу, Русија је била принуђена да тражи помоћ и финансијску подршку. Из тог разлога, председник Русије, Борис Јељцин, окреће се Европи и, пре свега, Америци, тражећи финасијску помоћ како би спречио тотални суноврат земље. 1993. године група генерала покушава да изведе војни пуч и свргне га са власти, али војска гуши тај пуч. Као услов помоћи у сфери финансија, Америка и западноевропске земље траже многе уступке од руског председника: умањење војног потенцијала Русије, брже реформе привреде, увођење парламентарне демократије и других демократских процеса. У најави је била и подела земље и њено распарчавање. Налазећи се у таквој неповољној ситуацији и на страни побеђеног током Хладног рата, Русија је постала сведок страшне агресије на њеног савезника – Србију. Агонија је била још већа будући да је руски народ био на страни Србије и захтевао да држава помогне, али због потпуне пустоши која је владала земљом, готово потпуног краха економије, глади и хаоса који је све више прождирао руско друштво, и због зависности од помоћи западних земаља, Русија је била потпуно немоћна да помогне, осим у моралном смислу. Ситуација је била отежана чињеницом да је српски председник, Слободан Милошевић, 1993. године, приликом пуча извршеног од стране групе руских генерала који су покушали да свргну Јељцина, јавно подржао заверенике. Сада, 1999. године, тај исти који је подржавао свргавање руског председника, требао је да тражи помоћ од истог, што је додатно закомпликовало целу ситуацију…

********************

Треба отворено рећи, ово су сувише благе речи за Јељцина, издајицу Руса и руских интереса у њиховој Русији. Оно што је у Србији издајнички ДОС, то је у Русији био Јељцин са својом свитом и кликом на власти. Јељцин је био амерички агент, који је често био пијан, отуда и квалификација за Јељцина, по разним текстовима о том периоду Рисије, „пијани Јељцин“.

А што се тиче првог светског рата, да није било тоталне подршке Руса, и њиховог ултиматума савезницима, пре свега подмуклим енглезима, да ће иступити из рата, ако не престану да се непријатељски и понижавајуће опходе према србима, ми би били потпуно сломљени и уништени (србска војска), и као држава, и као народ.

То се најбоље може видети из доњег текста, као и подмуклост енглеза према нама србима, због мржње коју гаје и култивише према нама, према „малим русима“.

Сведочанства: Енглези радили на уништењу Србије, шокантно откриће Драгољуба Живојиновића у Лондону!
http://wp.me/p3KWp-47p

Ево неких детаља…

Рекли сте, имали смо само једног пријатеља, о којој земљи је реч?

– Говорим о Русији, земљи на коју се нисмо ослањали. Напротив, били смо бастион, барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. А већ од јулске кризе 1914. могло се видети ко нам је прави пријатељ или савезник. Русија је тих дана одмах заузела јасан став. Децидно је рекла и савезницима и нашим непријатељима да неће дозволити да Србија буде поражена и покорена и да ће Србији пружити сваку врсту помоћи.
……..

Отерали руску бригаду

• Колико су Енглези све чинили да поткопају и ослабе Србију академик Живојиновић износи још један пример.

– На Солунском фронту налазила се и једна руска бригада коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглезима је та бригада страшно сметала, непријатељски се према њој односила. Њени генерали сматрали су је претњом њиховим интересима. Нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав контакт са српском војском.

• Да ли се после тих битака енглески став према Србији променио?

– Управо тада енглеско непријатељство према Србима ступило је на сцену у најокрутнијем облику. Британци су кренули са најподлијим уценама. У најтежем тренутку тражили смо од њих финансијску помоћ од 800 хиљада фунти у виду кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала. Одговорили су уценом – добићете зајам, под условом да се одрекнете своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету.

• Како је Влада Србије реаговала на ту болну уцену?

– Децидно је одбијен тај ултиматум. Енглези су ладно одговорили – “онда вам не дамо кредит”. И нису дали. Што је најгоре, Енглези се нису зауставили на тој уцени. Током читаве мучне 1915. године појачавали су притисак на Србију. Своје ултиматуме заснивали су на нашој немоћи и бескрупулозно користили српску зависност од савезника. Свакаквих притисака је било.

Духовно насиље над културом Срба кроз хиљаде лета

Слушаћете предавање о најгорем насиљу над неким народом, о насиљу које има велику тежину, дубину, и последице по неки народ, насиљу над културом једног народа, у овом случају то се односи на нас, на Србе. Лаж је срж тог насиља, скривање и прећуткивање истинитих чињеница, фалсификовање историјских догађаја, „отимање“ културног блага и умотворина од србског народа, и приписивање истих свом народу, нарочито када се ради о србском језику и речима. Свиме тиме брише се  идентитет Срба из њихових глава и свести, мења им се оригинална културно-духовна матрица лажном, па тиме чак и начин поимања и доживљавања стварности и своје улоге у њој. Брише се историјски ток и континитет, настаје амнезија и „губитак памћења“ код новијих и новијих генерација, настаје прекид, „кратак спој“ у Свести и Бићу Народа, у њему више не тече чиста изворска и питка вода, већ замућена. Биће народа прекрива тама, а народ постаје „тиква без корена“.

Забрањена историја – 13. Духовно насиље над културом Срба
кроз хиљаде лета

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наравно, Србски Народ може повртити своје Истинито Биће, оно није изгубљено, већ га је само прекрила тама и историјска „прашина“ од лажи и неистина, а Њега може повратити само Истина, истина у култури, духовности, језику, историји…

А кад се то деси, а десиће се засигурно, јер имамо људе Србске Посвећенике који знају и умеју, србски народ ће повратити своје Истинско Аутохтоно Живо Биће, тама која га прекрива моментално ће нестати, у њему ће засијати вечна Светлост Истине, која више никада неће затамнити…!

Чућете два предавања, предавање дипломираног етнолога Слободана М. Филиповића, који се још бави митологијом и палеосемантиком, и предавање историчара Јована И. Деретића. Предавање је одржано у Новом Саду, 16.11.2005. године.

Дипломирани етнолог Слободан М. Филиповић, Србски Посвећеник…!