Извлачење капитала

Аутор:Бранко Драгаш
Понедељак , 23 Октобар 2006

Напокон се и тај податак појавио. Пажљиво сам пратио све новине и чекао да тај податак изрони. Рам за слику је био уоквирен. Сада је сасвим све јасно. Наравно, за оне нормалне људе који нису партијски острашчени и који нису профитери транзиције. О чему се ради? Један тиражни дневни лист је објавио листу најуспешнијих предузећа у Србији. На тој листи нашла се и смедеревка челичана УС Стил Србија, чија сумњива приватизација и улога политичког врха у њој, нажалост, још увек није разјашњена, као корпорација која је највећи извозник из Србије, покрива чак 15% укупног извоза, која је у 2005. остварила четври највећи приход у држави, остварила приход већи од 50 милијарди динара, али је истовремено, да све буде транспарентно, остварила четврти губитак у држави, који износи невероватних 4,07 милијарди динара. Како је то могуће?

Имао сам прилике да направим финансијску анализу пословања две велике извозне куће Севал-Импол а.д. Севојно и Ваљаоницу бакра а.д. Севојно, које се хвале својим оствареним резултатима, док биланси показују да су већински власници енормно задужили компаније и потпуно довели у питање капитал мањинских акционара. Какве су то успешне компаније које гомилају обавезе и губитке? Како је могуће да је УС Стил направио губитак од 50 милиона евра када је на светском тржишту велика потражња за челиком, када компанија плаћа струју и радну снагу четри пута јефтиније него у развијеним земљама? Зашто се те компаније сматрају успешним? Напомињем, ради подсећања, да је нишки гигант Филип Морис прве године пословања исказао невероватан губитак, о уцењивању произвођача дувана тек треба да се пише, док је брендирани Књаз Милош завршио губитак у прошлој години са 18,5 милиона евра.

Било би интересантно да се направи анализа пословања цементара и шећерана, као и свих млекара које је купио Салфорд. Анализирајући пословања предузећа која су највећи извозници и која су приватизована, о успесима такве приватизације написано је гомила хвалоспева, поставља се логично питање: да ли држава врши контролу пословања таквих компанија и зашто им дозвољава да увећавају обавезе и гомилају губитке? Одговор је једноставан, држава не контролише пословање узданица приватизације и дозвољва већинским власницима да искажу овакве билансе.

Није потребно да будете неки велики економски експерт како бисте схватили да је на делу – извлачење капитала. Већински власници намерно извлаче капитал из предузећа, задужују предузеће и приказују губитке, како би велике зараде избацили из Србије и задржали профите само за себе. То је у свим цивилизованим земљама тешко кривично дело, али у нашој држави Коштуничина легалистичка влада то дозвољава да се ради. Апсурд да буде већи, бахати и безобразни већински власници се приказују у јавности као успешни и оптужују своје критичаре као комунисте и самоуправљаче.

Имао сам прилику, штитећи мањинске акционаре Импола из Севојна, да разговарам са већинским власницима из Словеније. Морам да признам, након хиљаде обављених пословних разговора са државницима, гувернерима и милијардерима по свету, са безброј предузетника и пословних људи, да никада примитивнију, осорнију и безобразно дрску екипу нисам срео. Замислите да сам се ја, као већински власник, тако понашао у Словенији? Замислите да послован човек из Србије на тај начин извлачи капитал из Словеније. Да ли би га Словенци ухапсили? Да ли би га протерали из Словеније? Добро познајем Словенију и њихове пословне људе, тврдим вам да би се такав стратешки инвеститор одмах сукобио са законом и завршио би у затвору. Тако би урадила свака развијена држава.

Али Србија је елдорадо за шпекулације. Пошто је политичка олигархија учествовала у свим тим наводно успешним приватизацијама, које се завршавају богаћењем већинских власника, она намерно прикрива њихово неуспешно пословање, док је то могла, и ништа не предузима да их спречи у намерном извлачењу капитала из државе.

Поново се показало да су све моје сумње, изречене на самом почетку транзиционе преваре, због којих сам забрањен у државним медијима, постале оправдане, јер страни инвеститори не долазе да дугорочно остану на нашем тржишту, него да искористе тренутак који им се указао, такве прилике више неће имати, и да за што краће време извуку што више профита за себе, како би се, када исцеде суву дреновину, пребацили на неко друго тржиште. То је суштина глобализације.

Неолиберални концепт велича такво понашање корпорација. Неразвијене земље и сиромашно становништво у тим неразвијеним земљама су жртве неолибералног концепта. Идеолози Волт Стрита величају међународне гусаре који отимају капитале по неразвијеним и неуређеним земљама. Локални политичари служе као домороци који, за шаку привилегија, проводе конквистадоре. Тајкуни Вол Стрита мере успех количином отетог новца. Милости нема. Разлика између њихових колонијалних предака и њих је само у томе што што они лично не морају да воде ратове, нити морају да учествују у ратовима да би се обогатили.

Довољно је да нафтне компаније измисле да Ирак има бојеве отрове и да инквизитори НАТО алијансе отпочну рат за нафтна поља, где ће компанија потпредседника САД контролисати продају нафте. Довољно је да се на власт у Србији доведу незналице, сумњиви типови, психопате и полтрони, који ће радити по страним упутствима, па да капитал почне да се прелива ка богатима.

Није проблем, дакле, у тим мултинационалним компанијама, које похлепно отимају профите, него је проблем у непостојању наше државе. И развијене државе имају проблеме са Волт Стритом, пример пропаст Енрона, Тyцо, Wордцом или Пармолат, али правна држава кажњава похлепу менаџера зато што нарушавају утврђена правила игре и уништавају начела грађанског друштва које се заснива на поштовању приватне својине. Тако су неки менаџери прошлог месеца осуђени на затворске казне од 27 година, јер су извлачили капитал из акционарских друштава. Код нас се славе такви преваранти као успешни људи. Крајње је време да се изврше промене у држави и да на власт дођу људи који ће бранити државни интерес. Нови избори могу отпочети тај процес коренитих промена. За почетак, нека полиција уђе у те компаније и истражи губитке и обавезе. Тако ће се зауставити извлачење капитала. Након тога, треба конфисковати све што је отето. А неки ће морати у затвор. За пример.