Борис страшни


Аутор Бранко Драгаш
Wеднесдаy, 13 Фебруарy 2008

На председничким изборима у Србији победио је – страх! Тачније, страх је победио демократију. Још прецизније, страх је укротио слободну вољу грађана. Бруталним политичким манипулацијама и уценама Бориса Страшног и његовог изборног штаба коначно је удављена демократија у Србији. Давитељи су против дављених употребили сву политичку моћ председника Србије који се, без икаквих остварених резултата у протеклом мандату, поново кандидовао да управља нашом уништеном и опљачканом државом. Мада је пуне четири године спокојно пратио како се пљачкају и сиромаше грађани, који су му дали поверење да их штити од криминалаца и тајкуна, мада се ниједном није огласио, упркос бројним стручним материјалима који су му послати на председнички кабинет, да стане на страну закона и институција, мада није направио никакав отклон од тог гангстерског система који је захватио читаву државу којом Он влада, Борис Страшни се усудио да се поново кандидује. И не само то, него је одлучио и да победи. Не бирајући средства. Циљ опстанка на власти и заштита постојећег криминалног система оправдавао је ширење страха. Није смело да се изгуби. Велики капитал је био у игри. Велики интереси тајкуна и политичке олигархије.

Те монополизоване снаге нису смеле да дозволе никаква изненађења. Њихов кандидат је морао да сачува стечени капитал и привилегије. Тако је сва прича о демократији, слободном тржишту и грађанским слободама, умотана у обланду флоскула о европским интеграцијама, пала у воду онога тренутка када су давитељи схватили да постоји реална опасност да њихов заштитник изгуби. Они су се тек тада уплашили да су опљачкани и осиромашени грађани, незадовољни лажним реформама, опасни бирачи и да ће, по старом српском обичају, гласати из ината против. Уплашили су се не само за украдени нагомилани капитал, него и за свој малограђански живот који може, ако дође до промена, да заврши иза решетака. Страх да ће све то изгубити дао им је неслућену снагу да буду немилосрдни, брутални и окрутни у другом изборном кругу. Сопствени страх су пројектовали на саме грађене. Борис Страшни је отворио опасну Пандорину кутију лажи и обмана, а давитељи у Његовој служби су кренули да утерују страх у жртве транзиције.

То је пресудило у овим председничким изборима. Борис Страшни је сумануто урлао и махао рукама над судбином унесрећеног народа који, упркос промашеним реформама, никако не сме да се врати у прошлост, у време санкција, изолације, ратова, хиперинфлације, несташица и редова за уље, брашно и шећер, већ мора да настави у правцу европских интеграција где нас чека бела шенгенска листа и кандидатура за усијану европску будућност. Борис Страшни је био гарант те обећане будућности. Ако Он не победи, почиње најстрашнија изолација. Ако Он не победи, враћамо се у крваве ратове. Ако Он не победи, настаје библијски потоп небеског народа. Средњовековни мрак ће поново закуцати на наше балканске домове. Руски бољари и спахије ће узјахати кметовску Србију. Азијатски дивљи коњи ће својим копитама срушити наше европске Аугијеве штале. Атамани и козаци ће постати наша стварност. Грађани ће постати сибирски заточеници и слушаће приче са Колиме. Борис Страшни је јеванђеоски грмео, опомињао и претио. Борис Страшни је старозаветни Мојсије који изводи свој заблудели народ из источњачког ропства. Пресудан је Његов избор. Историја се ломи. Или ћемо опстати у светлој будућности европских интеграција или ћемо нестати у византијској пошасти и отоманском лудилу. Грађани морају да се одлуче. Референдум. Борис Страшни се већ одлучио. За Њега нема двоумљења. Не може И једно И друго, него ИЛИ једно ИЛИ друго. Његови министри и гувернер су били много практичнији и једноставнији. Они нису постављали пред грађане Србије тако високопарна повесна питања, него су транспарентно, макијавелистички запретили грађанима шта ће се десити ако не победи Борис Страшни.

Дакле, ако Борис Страшни не победи десиће се следеће: грађани неће добити бесплатне акције, неће добити хиљаду евра него много мање, Берза ће пасти, акције предузећа ће се обезвредити, инвеститори ће побећи, динар ће девалвирати, камате ће отићи у небеса, девизна клаузула ће удавити кориснике кредита, грађани ће морати да сами врате 26,2 милијарди долара дуга, инфлација ће постати галопирајућа, порези ће се увећати … Замислите да у некој земљи ЕУ изађе министар и каже да ће, ако победи неки њему несимпатичан председнички кандидат на изборима, доћи до краха берзе. Замислите да гувернер Централне банке најави да ће, победом неког њему неомиљеног кандидата, настати девалвација, инфлација и каматни шок. Да ли је то могуће да се деси у ЕУ? Није. Зашто? Зато што су то уређене државе са професионалним институцијама. Зато што се тамо знају правила тржишне игре и није дозвољено да се манипулише грађанима.

Не смеју институције система да шире страх. Не смеју институције система да злоупотребљавају своју моћ. То је основ демократије. Не сме чиновник у институцијама система да шпекулише. Не сме чиновник институције система да ангажује моћ институције у своје личне интересе. Институције система су плаћене од стране пореских обвезника да штите правила игре. Није дозвољено снагом институције прибављати корист само за себе или своју политичку секту на власти. Актуелни председник државе, министри и гувернер су представници свих грађана. Они не смеју да стану само на једну, своју страну, већ морају да бране принципе демократије.

Принцип демократије је да сваки грађани својом слободном вољом одређује за кога ће да гласа. То је његово лично право. Његова слобода. Нико не сме да га угрози у том његовом личном праву. Замислите да су сви представници државних институција били у кампањи за Бориса Страшног. Тако би директор болнице, рецимо, могао да каже да се грађани неће лечити ако не победи Борис Страшни. Или директор Телекома да мобилна телефонија неће радити, директор школе да неће бити наставе, директор железнице и ЈАТ-а да неће бити превоза путника, директор НИС-а да нема бензина и гаса, а председник суда да више нема суђења. Какву државу би добили таквим избором? Страшну државу! Да ли је могућа таква наказна држава у ЕУ? Није. Шта би се десило у ЕУ када би неко овако застрашивао бираче? Државни чиновници би били ухапшени због злоупотреба службеног положаја, док би председнички кандидат био искључен из демократске утакмице јер прљаво игра. Прљави играч прљаво игра. Прљави играч се плаши конкуренције и надметања. Прљави играч прави прљаву игру. Односно, монополизује своју функцију. Стиче привилегије захваљујући државној функцији. Узима оно што му не припада. Протекцијом долази у привилегован положај. Корупцијом стиче корист. Уценом прети грађанима. Ограничава слободу појединца. Манипулише страхом грађана. Шпекулише на тржишту гласова. Поткупљује савест бирача. Рекетира вољу грађана.

Таква утакмица није регуларна. Она је унапред намештена. Такву утакмицу треба поништити. Ако се призна таква намештена утакмица, онда је све дозвољено у политичкој борби. Србија тако сигурно клизи према демократској тиранији и питање је дана када ће се појавити Уго Чавес. Не требамо тада да се чудимо шта нас је снашло. Главни кривци за његов долазак на власт биће Борис Страшни и његови ангажовани давитељи. Они су ширили страх да би добили изборе. Не кривим малог човека. Његов страх је оправдан. Али не могу да схватим да се није огласила српска квазиелита да макар опомене прљавог играча да таква игра није дозвољена у ЕУ. Плаћени политички аналитичари су о свему брабоњали, али нису осудили ширење страха. Политички аналитичари и медији су добро наплатили изборе. Суштина демократије их није ни занимала.Важна је само тезга. Као што их не занима ни судбина државе и народа.

Одлазећи председник Путин је пре неки дан сазвао 780 највиђенијих људи у Државни савет да се расправља о визији развоја државе и нације до 2020 године. Новистари председник Србије нема никакву визију. Само маркетиншке флоскуле о ЕУ. Борис Страшни пубертетски слави намештену победу. Радује се што се провукао. Он добро зна да су му поклонили оцене. Једва некако. Преко везе. То није била витешка победа. То је Пирова победа. Ако је, као што се хвали био спортиста, онда би морао да се стиди што је добио намештену утакмицу.

Од намештања утакмице до трансфера играча и прања новца мала је разлика. Ни легендарни Џаја није могао да сузбије похлепу. Слава му је ударила по џепу. Али то није разлог да га државне институције онако хапсе. Када су баш приморане то да ураде, државне институције морају да бране реноме легенде, председника државе, министра или гувернера. На тај начин бране снагу саме државне институције. Морају се поштовати успостављена цивилизацијска правила игре. Не може председник државе да се понаша као фолирант са Дорћола коме увек неко моћнији чува леђа. Некада отац, а некада и бриселска бирократија. Борис Страшни је у Гучи показао да је велики магуп када га окружују телохранитељи. Његово естрадно пренемагање у кампањи показује колико је незрео. Није дорастао да буде председник. То је доказао у првом свом мандату. Није заслужио поверење грађана.

Није заслужио поверење демократа. Добро ми је познато какав однос су према њему имали старе демократе. Али старих демократа у његовом окружењу више нема. Блиски сарадници су му певачи, глумци и напаљени клинци. Такав председник не може да води државотворну политику. Озбиљни људи воде озбиљну политику. Државна политика не сме да шири страх. У држави насталој на страху, побуна је извесна. Слобода рађа побуну. Грађани морају бити слободни. Побуна је нужна. А док се припремамо за побуну, можемо слободно давитељима да поручимо

„Вратите Борису његове гласове!“.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: