Шок терапија


Аутор Бранко Драгаш
Петак, 18 Април 2008

Неолиберализам је мртав. Фридман и Фукојама су се одрекли своје идеологије. После читаве деценије примене шок терапије, данас је већини интелектуалаца јасно да је то био погрешан и штетан концепт без привредног развоја. Мени је то било јасно још у лето 1990. године када сам, на позив премијера Анте Марковића, први критички говорио о погрешном концепту реформи које су се, према саветима естрадног гуруа Џефрија Сакса, заснивале само на кредитно-монетарним козметичким променама, без озбиљних структуралних промена у друштву, држави и самој привреди.

Радећи већ годинама на финансијском тржишту некадашње заједничке државе, сматрао сам да је предложени концепт реформи погрешан и штетан и да неће моћи да се одбрани наметнути курс везаности једна марка за седам динара, ако се не изврше структуралне промене у јавном сектору и самој привреди. А тамо никаквих реформи није било.Везати слаб динар за јаку марку било је исто као када бисмо, поређење се односило на то доба, везали за нови „мерцедес 600“, стари „југо 45“ и пустили их на аутопут. Таква везаност није била могућа.

А када су почели Румуни да улазе у нашу државу и за наше динаре почели да купују марку, био је то најбољи доказ да су, након три месеца спровођења реформи, оне на самом почетку пропале. Купујући марке за динаре, они су мењали лошу робу за бољу робу. Исто се десило и након Петог октобра. Први сам већ 9. октобра 2000. написао текст “Превртачи“, опомињући да победнички ДОС рекетира поражене снаге деспотског режима и да за то појединци из врха ДОС-а узимају новац, нарочито од Деспотових тајкуна који су преко ноћи откупљивали своју криминалну прошлост. То је био крај реформи које још нису биле ни почеле. Све после тога била је козметичка превара грађана. Данас је свакоме који живи од свог рада јасно да је на делу највећа пљачка у историји Србије и да су државне институције тешко оболеле од корупције. Разлоге треба тражити у погрешном концепту. О томе сам много писао и сада хоћу бројкама да покажем шта смо све пропустили и шта је требало да се уради. На основу свега што буде изнето, грађани ће сами просудити шта им је чинити. Дакле, износим званичне податке за период 2001. до 2007. и показујем како су сумануто трошена средства пореских обвезника да би се сачувала власт лажних реформатора. Почнимо од буџета. У горенаведеном периоду утрошено је 363 милијарди динара субвенција да би се купио социјални мир за раднике који су радили у државним предузећимаи с којима реформатори нису знали шта да раде. То је довело до тога да су паре неповратно поједене, а да су сви нагомилани проблеми остали да се решавају каснијим отпуштањем тих истих унесрећених људи.

Ако је за отварање једног радног места у Србији потребно 5.000 евра, то значи да се за тај новац који је потрошен у субвенцијама могло запослити 908.000 радника. Навешћу један пример: предлагао сам Ђинђићу да искористимо моје пословне везе у Италији и да одемо на разговор са највећим европским индустријалцем Ањелијем. Идеја ми је била да предложимо Ањелију да купи нашу „Заставу“ за један евро, да сви радници оду на социјални програм државе, да држава преузме све дугове и да се направи модерна аутомобилска компанија. Те године у Србији је било 1,6 милиона аутомобила који су били стари преко 15 година и могли смо „Фијату“ да предложимо да уђе на наше тржиште, да држава преко своје банке обезбеди кредитирање грађана за куповину нових аутомобила на лизинг на 100 месеци, са каматном стопом од 4 одсто годишње и да продајна цена малолитражних домаћих аутомобила кошта, у зависности од модела и опремљености, од 2.999 до 7.999 евра. Услов је био да се, на новој платформи, направи најмање четри модела нових аутомобила за средњу класу. Домаће тржиште је то тражило, а било је и великог простора за извоз. Те године ни Мађарска, ни Словачка, ни Румунија, ни Русија нису имале фабрике аутомобила и то је била наша велика извозна шанса. Напомињем да сам још 1992. обезбедио у Токију и Хонгконгу добре контакте са јапанским и јужнокорејским фабрикама аутомобила и предлагао сам да их први доведемо у Источну Европу. Нажалост, представници деспотског режима су исмејавали овај мој предлог. Ђинђић се није исмејавао, али није ни разумео. Окружен малограђанима и незналицама препустио се њиховом концепту заснованом на донацијама. Покретањем „Заставе“ са 400 милиона евра и стварањем новог аутомобила запослило би се у фабрици 5.400 људи, док би се у кооперацији запослило још 100.000 људи. Подизала би се и годишња производња са почетних 70.000 аутомобила на циљних 200.000 и омогућио би се извоз у суседне земље. Тако би „Застава“ постала успешна компанија. Сви би имали интересе у овом послу. „Фијат“ би наплатио заостале дугове и добио профитабилну компанију. Радници би добили запослење и добре плате. Вишак запослених би добио нове послове. Кооперанти би се запослили. Држава би добила повећање буџета и извозне приходе, незапосленост би се смањила, а запосленост повећала. Дошло би до раста животног стандарда грађана. Грађани би добили прилику да по повољним условима купе добре, нове домаће аутомобиле. Државна банка би имала сигуран пласман капитала. И сви би били на добитку. Али, то се није догодило. Зашто? Питајте то оне који од 2000. године управљају овом земљом. Зашто моје идеје нису прихваћене? Коме су сметале? Коме сам ја сметао? Чија сујета и чији увознички интереси су били угрожени?

Развој аутоиндустрије у суседним земљама, које никада нису имале фабрике аутомобила, потврдио је оригиналност моје идеје. Даља анализа каже: расходи за запослене у посматраном периоду износили су 951 милијарди динара или 11,88 милијарди евра. Предлагао сам да се запосленост у државним службама смањи за 50 одсто, тако да би се ослободила средства за финансирање мале и средње привреде у износу од 5,94 милијарди евра. Тим средствима могли смо да отворимо 1.188.000 нових радних места. Данас се на јаслама државе хране 420.000 људи и број запослених у државним управама расте. Ако је пре петооктобарске контрареволуције око 8.000 чиновника опслуживало саму државну управу, данас је тај број нарастао преко 30.000. Напомињем да непрестано расту плате државним чиновницима и да се ту налазе корени садашње инфлације. Поред тога, треба знати да су расходи за куповину робе и услуга у посматраном периоду износили 573 милијарде динара и да сам предлагао да се направе уштеде у држави за 50 одсто тих расхода, што би износило 286 милијарди динара или 3,58 милијарди евра капитала за пласман у привреду. Тај капитал би запослио 716.000 нових радника.То значи да би се уштедама у буџету на три ставке могло запослити 2.812.000 људи у периоду од 2001. до 2007. године. Ако знамо да се незапосленост креће око милион људи, то значи да би сви незапослени са бироа добили посао и да би још 1.812.000 садашњих запослених могла да се преквалификује на нова радна места у складу са потребама светског тржишта. Ову анализу морамо допунити и мојим предлогом за супституцију увоза.

У периоду од јануара 2001. до марта 2008. године из земље је неповратно отишло 35 милијарди евра на плаћање спољнотрговинског дефицита. Супституцијом увоза уштедели бисмо 17,5 милијарди евра и с тим капиталом отворили нових 3,5 милиона радних места. Све у свему, укупна потенцијална нова запосленост била би 6,312 милиона људи. Та цифра се готово подудара са бројем бирача у Србији, што значи да би све структуре становништва добиле могућност да свој интерес пронађу у новом запошљавању и да своје способности и време прилагоде потребама привреде. Запослили би се да по неколико сати раде инвалиди и пензионери, домаћице и труднице, малолетници који хоће да зараде џепарац, млади који се досађују у кафићима и који намеравају да напусте земљу. Уместо празне политичке пропаганде, грађани Србије окренули би се раду, стицању, повећању животног стандарда и успостављању нових вредности у друштву. Жеља за бољим животом би покренула Србију. Интереси да се радом више стиче надвладали би политичке манипулаторе и шпекуланте. Србија би доживела катарзу. Идеологије би умрле пред истинским реформама. То је требало урадити. То је пут којим се морало ићи. Није тачно да није било људи који су имали идеје и који нису знали да покрену Србију. Има стручних, паметних, вредних и поштених људи. Проблем је био што су ти људи били ван власти.

Лажни реформатори су се плашили конкуренције, јер су знали да они не могу да воде државу. Економске реформе би решиле проблем и Косова и ЕУ. Овако, постали смо историјски губитници. Применили смо погрешан концепт и доживели шок. Потребно је направити нови концепт. Нова терапија. Нови избори неће донети нови концепт. Нова коалициона власт неће имати снаге да се одупре похлепи своје политичке олигархије. Очекују нас учестали избори. И то је добро. На неким новим изборима појавиће се нека нова концепција. Србија вапи за новим концептом и новим људима. Не оклевајте, учините нешто за себе и своје покољење.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

%d bloggers like this: