Мајкл Паренти – агресија САД на Југославију!


Ово је бриљантан говор бриљантног Америчког интелектуалца и антиглобалисте Мајкла Парентија ( Michael Parenti) о бруталној и некажњеној агресији САД на Југославију. Има ту и других ствари и чињеница о некажњеном терору Америке над другим земљама, много тога значајног што би људи у Србију требали да чују, а то је да нисмо сами, има и Запад поштене и часне интелектуалце који су на страни правде и истине, који раскринкавају прљаве лажи и пропаганду контролисаних светских медија о нама, који осуђују бруталну силу САД која исценира ратове где жели и како жели, јер њихова главна индустрија, која им само одлаже пропадање, је ратна индустрија. Ја сам овај говор , гледајући га 3-4 пута, схватио, али ипак не могу због недовољно перфектног познавања Енглеског језика да урадим титл на Српском.

Зато бих замолио неког ко одлично познаје Енглески језик, да ми помогне и пошаље комплетан превод ове видео презентације.

Крајње је време људи да се на добровољној бази удружимо и волонтерски радиму у своју корист, у корист Србије, на пропаганди за нашу ствар, за истину о нама, не може све да ради један човек, сам, овде је потребан тимски рад…!
Све друге Нације раде на превођењу видео кипова са You Tube који иду њима у прилог, а ми спавамо…докле људи?

Крајње је време да се организујемо, да образујемо и информишемо наше људе, да знају да нисмо сами, да је светска поштена интелектуална елита са нама…!

TalkingStickTV – Michael Parenti – The U.S. War on Yugoslavia

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Дуци на ТВ Палма Плус, Март 2009


Ово је интегрални Дуцијев наступ на ТВ Палма Плус, дакле без цензуре попут оног материјала који је после снимања емисије дат на ТВ Палма Плус. Емисија је снимана поводом десетогодишњице NATO бомбардовања, али прича се проширила и на друге актуелне ствари и горуће проблеме нашег народа и грађана. Дуци је критиковао комплетан ДОС, а нарочито главног ДОС идеолога Зорана Ђинђића са својом максимом да морал треба избацити из политике, а све у служби „слободног тржишта“ што у преводу значи, терор капитала над грађанима, и тиме се брише све оно што је људско у нама и нашем друштву. ДОС је уништио све што је карактеристично и препознатљиво у нама, нашу културну и националну самосвест, слободарску свест и дух, и од Србије ствара један чист експлоататорски простор где смо ми третирани само као обична радна снага за Запад и његов капитал.

Дуци је критиковао и Тадића, говорио је о медијском надувавању питања хомосексуалаца, као да је то најважнија ствар, а не наши егзистенцијални проблеми.

Говорио је о Косову и Метохији, говорио је и о сликању наших тенисерки Ане Ивановић и Јелене Јанковић са битангом Клинтоном који је руководио бамбардовањем наше земље и убијању наших људи, а с друге стране после неке победе носе заставе Србије и вичу: „живела Србија“ што све делује срамно.

Дуци на ТВ Палма Плус, Март 2009

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Државом и армијом управљају хокус-покус дилетанти


Светозар Радишић – смењивање генерала Поноша

Линк ка видео клипу на: You Tube
Преузми видео клип (10.5 мб.)
Ко се не снађе око скидања видео клипа, једноставно упутство је овде.

У овом видео материјалу, господин Радишић износи неке организационе чињенице око руинирања ЈНА током распада СФРЈ, констатујући да се ЈНА никада не би распала да политичари нису одрадили свој посао, јер нигде војска не управља државом, већ политичари. Дакле, због тога, битно је да људи схвате да се СФРЈ није распала зато што се распала ЈНА, већ се ЈНА распала зато што се распала СФРЈ због политичара који су одрадили свој посао!

У другом делу господин Радишић говори о садашњој организационој конфузији, о дилетантским и нелогичним стварима око случаја смењивања генерала Поноша, где га је министар одбране Шутановац практично удаљио са те функције.

И шта се уствари око тог случаја догодило…?

Догодило се да начелник Генералштаба не зна ко је његов прертпостављени, а касније се потврдило да то не зна ни председник Републике, ни премијер !?
За мене то није ништа чудно, за ДОС – политичаре, да не знају ко коме и чиме треба да управља, да немају појма о теорији организације, јер чим су дошли на власт једноставно сами себе проглашавају експертима, за све, без обзира што немају одговарајућу квалификациону спрему за одређену област, као и школу завршену за то.
Тако је и наш садашњи председник, психолог Тадић, за време док је био министар одбране, једноставно рекао да на овим просторима више неће бити ратова (изгледа да је неки видовњак, а не одговорни министаре одбране, тада…), па је с тога почео да распродаје од наоружања све што се могло продати, а као шо знамо, неку врсту наоружања је и уништио.

Петооктобарци су се од самог почетка доласка на власт понашали бахато, нестручно, и неодговорно, тако да рецимо око војске нико ту не пита за савет наше школоване стручњаке из теорије организације и управљања армијом, и како то све треба да се ради.
Петооктобарци су све окренули наопачке, а ја би то назвао: „турбо-фолк демократија“.
При свему томе, када се све ово зна, петооктобарци у Војну стратегију и доктрину, ради одбране од тога, не укључују не-оружане облике агресије о чему Радишић годинама говори и каже да је то данас заступљено око 80 % када се државе нападају и руше!

Одавно је војна стратегија у свету напредовала, поготову у NATO машинерији коју светски моћници користе за терор у свету и прекрајање истог по својој жељи… на рачун и неизмерљиву штету међународном праву, правди, моралу и свеопштем животу, природи…!

И…када се то све има у виду, овај напредак у војним стратегијама и облицима ратовања, онда за наше петооктобарце можемо слободно да кажемо да су из каменог доба.
Али наравно, брига њих за нас, за своје грађане и народ, јер на крају крајева последице трпимо и осећамо ми, а не они, и ко зна колико ће то још да треје?
Нешто о неоружаним облицима агресије можете да погледате овде, где Радишић детаљније говори о томе, а касније даћу тај видео клип посебно, са коментаром, јер све је од изузетне важности, да ми обични људи будемо свеснији чиме смо све изложени и које су последице тога…

Агресија на СРЈ – експеримент ин виво за нове врсте вишедимензионих интервенција


Аутор Проф. др Светозар Радишић

Нови Београд, Пеђе Милосављевића 54/13,
тел. 011-2176079, 062/448964,
е-маил: svetozarradisic@yahoo.com
сајт: http://www.svetozarradisic.com/

Српски народ никад у историји није био окупиранији, нити мање свестан своје неслободе. Није био никад изгубљенији, равнодушнији, безвољнији, безнаднији… У то стање успео је да га доведе „велики брат“ уз помоћ својих у државне администрације уграђених службеника и слуга, стварањем света дегенерика, заменом теза и свега значајног безначајним, „испирањем мозгова“, излуђивањем медијским манипулацијама и осталим неоружаним облицима агресије. Будући да већ више од четврт века изучавам теорију ратова, не желим да се помирим с начином размишљања политиколога, који непрестано користе клишее из претходних векова, научене школске фразе, учења из радионица „великог брата“ и размишљање туђим мозгом. Када то кажем мислим на чудесну истину да умни људи још успевају да изговоре синтагме као што су „амерички интервенционизам“, „представник међународне заједнице“, „председник Америке“, „ставови и захтеви Европске уније“ и сл.

Чињеница је да ниједан од наведених феномена не постоји, или постоји условно, а то указује на неозбиљност оних који легално, кроз школски систем, шире своја схватања и уче друге неистини, у времену када више нико нема право да се игра судбином људског рода. Уче нове генерације шта је шта у школским системима, у којим још нису дефинисане мисли, емоције, нагони, психа и душа, а научно су оспорене основне теорије на којима се заснива договорна стварност. Последица „неоружаних облика агресије“ је схватање чак и научника, да су агресију на СРЈ извеле војне снаге из 19 и више земаља, што није истина. Агресор је био војно-политичка организација названа НАТО алијанса, коју не финансирају земље чланице, него финансијски магнати, а ти финансијери преко својих устаљених механизама постављају политичке олигархије у свим земљама света. Учинили су то и у Србији. Треба коначно да се схвати да је наводни амерички интервенционизам природни начин остваривања глобалистичких циљева финансијских магната на размеђу информатичке и нанотехнолошке ере. Односно да су у том интервенционизму грађани САД и Велике Британије, само беспомоћна оруђа „великог брата“, а не освајачи. Освајачи су краљица Елизабета Друга, фон Турн И. Таксис, Дејвид Рокфелер, чланови породица Ротшилд, Форд, Карнеги, Ањели, Аденауер, Буш… Списак обухвата нешто више од 3000 лица.

При томе, мора се признати да је глобални интервенционизам све више амерички, јер су Сједињене Државе, као инструмент „великог брата“, све усамљеније, с проблемом да нађу коалиционе партнере за нове ратне походе. Савезништво се свело на војно увек амбициозну Велику Британију, мада није јасно ко је коме поданик у тој ратн(ичк)ој симбиози. Основни разлог њиховог осамљивања је вероватно освешћивање преосталог света, који као да коначно схвата да интервенције воде свет у егзистенцијални амбис, јер не решавају ниједан витални светски проблем, а уништавају осим недужних људи, макроклиму и скоро све друге услове за опстанак људског рода. Данас је тешко, упркос медијским манипулацијама, пронаћи и необразованог и неискусног човека који не зна да је капиталистичка похлепа у индустријском периоду, и након њега, у информатичкој ери, утрошила услове за живот будућих генерација. Ретки су људи који помињу 22. век, а још ређи они који мисле да ће будућност бити извеснија и берићетнија од садашњости.

Интервенционизам је суштински повезан са интернационализмом, јер му је основна замисао – ширење, а планета Земља нити може да се про(шири), нити да изнедри нове, непознате, или недоступне ресурсе. Осим тога, код војних интервенција реч је о јачању и одржавању моћи, оних који настоје да што пре оформе „светску владу“. О владању планетом отворено се говори од успостављања тзв. новог светског поретка, а још чешће после чувеног вавилонско-илуминатског инсценирања рушења „њујоршких близнакиња“ и уласка у планирано изазвану светску финансијску кризу, наводно „ради реформе светског финансијског система“.
Геополитички посматрано, НАТО је агресијом на Савезну Републику Југославију први пут прешао границу између Запада и Истока. Запосео је најважнију војну геостратешку тачку на планети и стварањем дуго жељене базе на Балкану створио мостобран за нове војне, источније интервенције.

У експерименту ин виво, НАТО је над Југославијом испробавао прецизна гађања; парализовање система ваздушног осматрања, јављања и навођења; тзв. неубојна оружја (бомбе с графитно-електромагнетним материјалима); оружје за масовно уништавање (пуњења с осиромашеним уранијумом, касетне авио-бомбе): разорност убојних средстава; пробојност разних материјала; гађања с различитих удаљености разноликих циљева; ефекте и дозвољени опсег при изазивању ограничених еколошких несрећа; парализу комуналних система; утицај психолошко-пропагандних материјала на понашање становништва у различитим ратним околностима (без воде, струје, информација, превоза); реакције сопственог становништва, затим јавног мњења нападнуте стране и светског јавног мњења, итд. У истој свеобухватној кампањи, проверени су морална чврстина нападнутог и сопственог савезништва и тренутни статус, моћ и способности доскорашњих и потенцијалних великих сила као што су Кина и Русија. Од тада у Пентагону много лакше могу да планирају операције „изван ратног стања“ с хуманитарном маском, уколико им за неки нови случај затребају.

Примењујући, при томе, најсавременије технологије „сведимензионог рата“, на неки начин и тоталног рата, „велики брат“ је коришћењем услуга НАТО-а створио услове за то да данас говоримо о доктрини новог америчког интервенционизма. Биће то амерички интервенционизам у оној мери у којој јавност стекне утисак да су идеје потекле из Њујорка, Вашингтона или Пентагона и да су војници у ратове упућени из Сједињених Држава. Мада су иницијатори ратова тренутно у потрази за „сигурним кућом“, јер су наслутили ефекте социолошких побуна које следе.

Сиротиња увек ратује за рачун имућних. Тако ће се и у Србији стварати специјалци, тзв. професионалци, за ратове „великог брата“, који ће убијати недужне грађане других земаља, и проглашавати жртве као неминовну, „узгредну штету“, у сукобима изазваним ради пљачке преосталих ресурса, под разним хуманитарним изговорима. На тај начин ће и Србија, због незнања и похлепе њених политичара, чувати набеђено вредну „америчку демократију“ и измишљену колективну безбедност.

Многи грађани Србије нису разумели, да су Србе у Србији ракетама кажњавали и „опамећивали“ инернационалисти. Властољубиви „демократски блок“, окупљен у ДОС-у, на тајним скуповима по хотелима изван Србије, у сусретима с америчким генералима и пуковницима у пензији, добијали су новац за уличне протесте и отвореном подршком упућеном НАТО-у, САД и Европској унији, саучествовали у агресији на Савезну Републику Југославију. Југославију коју су предводили неокомунисти, настали метаморфозом СКЈ у СПС, напали су неокомунисти преподобљени у демократе, односно глобалисте, што је други назив за интернационалисте. Левичари су преузели власт од левичара ракетама и бомбама са осиромашеним уранијумом, а страдали су Срби. А да су циљ агресије били Срби најбоље се може закључити по „знаковима поред пута“. Уништена је Војска, која је херојски бранила Србију и Косово и Метохију. Њене генерале не бирају у пронатовкој администрацији Србије. Њих бирају слуге „великог брата“ негде у Бриселу, Вашингтону и Стразбуру. Војска је осим угледа изгубила борбену моћ (били су присиљени од сопствене власти да сами уништавају тенкове и ракете, а у противваздушкој одбрани има неколико авиона одавно технолошки пензионисаних МИГ-29, са којима се хвале, због неспособности искреног расуђивања). У одбрани није основни проблем недостатак средстава да се реформише Војска, него савршено незнање оних који се постављају на дужност министра одбране, јер ти министри, од Тадића до Шутановца, доказали су, организационо и доктринарно, да се не припремају ни за једну врсту савременог и будућих ратова. Србија нема војску која би у догледно време могла да испуни ригорозне услове за улазак у НАТО алијансу, нити је Србија тој алијанси потребна. Исто вађи за Европску унију. Осим лицемерја испољеног у превари да су Титове интернационалисте, преко Милошевићевих, заменили Тадићеви интернационалисти, постоји лицемерје садашње власти да се позива на Резолуцију СБ 1244, не би ли очували Косово и Метохију. Демократе су ту резолуцију 1999. године прогласиле за капитулантски акт, којим се верификује пораз Милошевићевог режима, а сада би да се на Косово и Метохију врате оних „до 1000 војника“ и у сарадњи са окупатором спрече даље ширење „Велике Албаније“. Припадници власти и невладиних организација у Србији муцају када их неко приупита откуд то да им треба документ који је Слободан Милошевић лажно и бесрамно назвао доказом своје победе, а они крахом безумља једног тиранина, којег непрестано имитирају. Закони усвојени у Скупштини у којој седе марионете од 2000. године углавном су антисрпски и усмеравају Србе на нестанак у метастазама званим „бела куга“

Међутим, живот тече даље. Србија се никада није питала, бар не од 1, маја 1776. године, где ће и какве бити границе на Балкану, у Европи и свету. Зато смо, ипак, у праву када кажемо „амерички интервенционизам“. Сједињене Америчке Државе су од свог настанка, који се поклапа са настанком „илумината“, перфидно, наводним ширењем своје демократије, планираним ратовима заснованим на лажима и медијским манипулацијама, одржавале високи животни стандард својих грађана. Међутим, сада, због распада лихварског, виртуелног финансијског система, и њима прети државни колапс, по моделу распада Совјетског Савеза. Стога су приморане да јачају спољну, али сада и унутрашњу војну моћ. На истоку и југу планете чекају их неосвојени простори, а унутар федералних граница протести и немири, због неминовног пада стандарда и веома вероватно – расуло.

Јасно је да је агресијом на СРЈ „велики брат“ учинио фаталну, стратешку грешку, која је основа неизвесне будућности планете, но то није српски проблем. Да би Србија имала шансу за опстанак, потребно је да се из колективно-несвесног њених грађана избрише медијски уграђено безбожно учење, „да се треба придружити злочинцима, будући да их је немогуће победити“. То значи да је излаз у неутралности, јачању националног бића, и у мудрој, беспоштедној борби за слободу. Неутралност Србије је логичан излаз, који би одговарао Истоку и Западу у садашњем односу снага и ситуацији која све више подсећа на „нови хладни нуклеарни рат“. Будући да су Срби у историјама написаним по вавилонским шаблонима толико сатанизовани да су антисрпске лажи ушле, кроз предања и школске системе, у гене Италијана, Британаца, Француза, Немаца, Холанђана… народима из Европске уније неће сметати то немешање са Србима. Уосталом, на Србе и нису кидисали народи, него „велики брат“ који је већ испунио своје основне интересе: окупирао је простор Балкана, поставио највећу војну базу на планети на српски простор, наместио београдску администрацију која ради на даљем цепањеу српског националног бића, увео „демократске“ прописе који ће деморалисати Србе и поништити им веру у Бога, обесправио Србе у сред Србије (отео је Србима средства јавног информисања, школски систем, разбио Војску, разбија Цркву, одвојио је српску матицу од дијаспоре, поделио Србију на националну и интернационалну…).

Неутралност треба само да се добро образложи, али то не треба очекивати од власти у којој седе људи који ће ускоро тражити да Срби буду бесполни. Када након усвајања (без)бројних закона који подсећају на замке за „здрав разум“, усвоје закон о забрани изговарања речи „госпођа“ и „госпођица“, биће свима јасно да слуге из Стразбура – масони 33-ег степена, или неко попут пиона Оли Рена – не служе само Мамону, него и „апсолутном злу“. Но, ту није крај. Нове србијанске генерације, сведоци агресије на СРЈ, имају шансу да да се освесте и направе од Србије оазу у коју ће сви људи из „неоробовласничких енклава и резервата“ желети да дођу на чашицу пића, добро јело, живу воду и свеж ваздух, не би ли видели и гостопримљива, српска насмејана лица.

Анђео милосрђа


Аутор: Валентина Шекарић
Данас је 24.март. Пуних десет година од почетка ваздушних напада на Савезну Републику Југославију које су спровеле армије 19 чланица NATO-а. Једанаест недеља терора и страха над невиним људима. Око 2.500 цивилних жртава, од којих 89 деце! Рањено је 12.500 људи, а резултат агресије је и протеривање више од 200.000 Срба са Косова. Већина њих се никада више није вратила на своја вековна огњишта. Званичне статистике не обухватају преминуле од леукемије и других малигних обољења изазваних закаснелим дејством бомби са осиромашеним уранијумом. Закаснела смрт још стрепи над свима нама! У бруталном бомбардовању, које је без прекида трајало пуних 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, приватне куће, споменици културе, државна телевизија Србије. Анђео милосрђа немилосрдно је сејао смрт! Напади на Југославију почели су 24. марта 1999, нешто пре 20 часова, на основу наређења тадашњег генералног секретара NATO-а, Javier Solana. Командат NATO снага Wesley K. Clark био је човек који је први “повукао обарач“. Исте ноћи, тадашња влада СФРЈ прогласила је ратно стање у земљи. NATO је изводио нападе на СРЈ са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији. У неким операцијама учествовали су и стратешки бомбардери који су полетали из база у западној Европи. Истој оној која нас данас жели за пријатеље! Ова војна акција коју су бројни правни стручњаци назвали агресијом, уследила је после неуспешних преговора о решењу кризе на Косову у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999.године. Уцена није прошла. Бомбе, очигледно, јесу. О материјалној штети која је нанета Југославији током бомбардовања изнети су различити контрадикторни подаци. Тадашње власти у Београду процениле су штету на око стотину милијарди долара! Група економиста Г17 исту штету проценила је на 29,6 милијарди долара!? Данас више нико не говори о томе. Бомбардовање Југославије окончано је 10. јуна, усвајањем Резолуције 1244 Савета безбедности УН, оне које се данас нико не сећа. Дан раније, потписан је Војно-технички споразум у Куманову (Кумановски споразум), којим је прецизирано повлачење снага ВЈ са Косова и улазак у покрајину међународних војних трупа. Јединице ВЈ повукле су се са Косова након доношења резолуције УН, а прве међународне трупе ушле су на територију Косова из Македоније већ 12. јуна 1999. године. То је највећа операција Алијансе, а највише војника је дошло из Немачке, Француске, Италије и САД. Операција која је донела зло под окриљем МИЛОСРЂА! Има нас који још памтимо трагедију породице Ракић из Батајнице и малену трогодишњу Милица која је 19. априла погинула од гелера NATO бомбе, док је у купатилу седела на ноши. Зар је она могла бити претња икоме? Има нас који се још сећамо 7. маја и касетних бомби које су засуле центар Ниша. Погинуло је 15 људи, рањено 70. Убијена је трудница! Има нас који још чујемо тешки звук бомбардера изнад својих глава. Има нас који још увек осећамо тежак мирис смрти у ваздуху и сећамо се унезверена лица комшија. Године пролазе, али сећања остају јасно урезана у дубини душе. Зар треба све то да опростимо?!! Зар треба да заборавимо?

И данас, када чујем демократске приче које називају партнерима те исте људе који су сејали смрт у мојој земљи, слике ужаса саме крећу. И нећу да опростим! Нећу да заборавим! Никада! И данас, када чујем демократске приче које називају партнерима те исте људе који су сејали смрт у мојој земљи, слике ужаса саме крећу. И нећу да опростим! Нећу да заборавим! Никада!

Ко то Србе утерује у лаж?


Напомена: Овај текст је објављен под насловом „Ко то Србе утерује у лаж“ у недељнику „Огледало недеље“ број 57, 28. септембра 2005. године, на стр. 24 и 25.

СВАКОДНЕВИЦА ПРЕПУШТЕНА ФОЛИРАНТИМА КОЈИ ЛАЖИМА ЗАРАЂУЈУ ПАРЕ, А БОРЕЋИ СЕ ЗА, У ЊИХОВОМ СВЕТУ НЕДОСТИЖНУ, ХУМАНОСТ И ДЕМОКРАТИЈУ ДОПРИНОСЕ ЈОШ ВЕЋЕМ ХАОСУ.

Autor: Светозар Радишић

Почетком 1994. године Руска Дума је са 280 гласова «за» и два гласа «против» затражила од Бориса Јељцина и Виктора Черномирдина да се заложе за укидање санкција против Југославије. После тог «апела» ништа се није догодило. Ко год је размишљао о демократији и парламентаризму није му било јасно откуд је један парламент, створен по западном моделу тенковским салвама, толико слаб и откуд су поједици у парламентарном систему толико моћни. С друге стране, после свега што се Србима догодило са руским администрацијама све је то личило на још једну фарсу и фолирање, тако да је ретко ко очекивао да ће став Руске Думе бити уважен. Позоришну политичку представу у то време зачињавао је господин Владимир Жириновски, који је имао улогу екстранациналисте и на све стране театрално изјављивао: «Ја сам за Србе, за Србе је и моја партија, за Србе су и наше фракције».
Бројни су докази да се свет уредује по некаквим скривеним плановима. После Нато уништавања српске инфраструктуре у Републици Српској очевидно је било да се приближава крај рата. Испред Српске академије наука појавио се масонски знак – зарубљена купа – о којем није било званичних ставова чланова САНУ, Фрањо Туђман је први споменуо пет нових држава произашлих из СФРЈ, као да се помирио да неће попити кафу у Земуну, а Сузан Мануел је објавила да је 48,4 одсто територија у српским рукама. То је значило, да је неко некако успео да «уклопи» решења у «49 одсто територија», које су ствараоци нових граница наменили Србима (Срби су «добили» 49 одсто од 68 или 69 одсто, колико им је катастарски припадало пре рата).

Да неће бити озбиљног приступа у анализи узрока рата на просторима претходне Југославије било је извесно када нико није реаговао на податак објављен у јануару 1996. године, да су први муслимански добровољци (екстремисти) кренули ка Босни из села Халилбејли надомак Измира. Сада, када се терористи поигравају са произвођачима ратова, у Хашком трибуналу и не покушавају да установе колико је «Алахових ратника» учествовало у борбама на страни босанских муслимана, иако је познато да су пристигли из Турске, Египта, Саудијске Арабије, Пакистана, Авганистана…

О томе да истину најбоље знају они који је стварају, и зато их ништа не изненађује, било је јасно и када Запад није реаговао на информацију «Асошијетед преса» да је у Крајини нађено 230 Срба, углавном старих особа, с пререзаним гркљаном и метком у леђима и у глави. Нису реаговале ни сорошевске београдске невладине организације на вест да Хрвати не дозвољавају Уједињеним нацијама да откопају масовну гробницу, у којој је, како се сумњало, било више од 750 убијених Срба. Такво понашање може се објаснити само саучесништвом у стварању нових крвљу обливених балканских граница.

Само Америчка сила гарантује мир

Нико не може да погреши када америчке власти оптужи за опасне преседане, планетарне скандале и ширење зла. Ко може да заборави да је Ричард Холбрук бранио Питера Галбрајта пред истражном комисијом америчког конгреса у вези са кршењем ембарга на увоз оружја за време рата у Босни и Херцеговини? Угледни члан Трилатералне комисије је, при том, рекао: «Галбрајту нисмо дали налог да блокира дотур иранског наоружања муслиманима у БиХ преко Хрватске, јер су ови били лоше наоружани». То није нигде означено као признање за саучесништво у рату. У каквом су то лицемерном односу непријатељски расположене земље – САД и Иран?

Ко може да верује Сједињеним Државама, односно њиховој администрацији? «Лос Анђелес тајмс» је објавио да су САД разматрале превентивне војне ударе на Кину, како би спречиле да Кина постане нуклеарна сила. Детаљи су објављени у збирци докумената америчке владе о политици САД према Кини. «Њујорк тајмс» је објавиоо да су САД потврдиле своје шпијунирање под окриљем инспектора широм света. Председник Комитета за обавештајне службе Представничког дома САД, републикански конгресмен Портер Гос, позвао је 1999. године бившег директора ЦИА Џорџа Тенета да одговори на још увек актуелно питање: «Да ли је власт Садама Хусеина већа, или мања, или је остала иста, после авионских напада на Ирак?»

Не може нико тврдити да политички представници најмилитантније земље на планети не знају шта раде и где се налазе. Напротив. Колин Пауел је у марту 2001. године изјавио: «Заустављање албанског насиља је императив политике Сједињених Држава». Доналд Рамсфелд, свакако, није очекивао «11. септембар», када је гордо и надобудно излетео на «политичку сцену» оштром душебрижничком изјавом: «Русија је у незгодном положају, будући да обавља трансфер технологија у Кину, Ирак и друге земље које имају капацитете за развој програма за производњу нуклеарног оружја. Осим тога, Русија је противи америчком плану антиракетне одбране».

Од наведеног «незгодног положаја» Русију су, очевидно, заштитили, «11. септембар», терористичке акције широм света, понеки цунами, урагани… Милитантност САД се не огледа само у непрестаним претњама «да ће уредити свет према своме лику» и у чињеници да је у тој земљи све подређено ратовима и војсци, него, пре свега, у војном буџету већем од свих војних буџета заједно. Крајем јула 2004. Конгрес САД је изгласао највећи војни буџет у историји – 417,5 милијарди долара. Аналитичари знају шта значи податак да ће се додатна средства употребити за 39 хеликоптера «блек хоук», подморницу «вирџинија» и повећање плата војних лица за 3,5 одсто.

Да су сва упозорења из САД изузетно важна није спорно, а то произилази и из извештаја «Амнести интернешенела» у којем је априла 2002. године забележено: «САД представљају енклаву за заштиту људи који су починили злочине у другим државама… Тамо је заштићено више хиљада људи који су осумњичени за мучења… Они су заштићени упркос закону САД, усвојеном 1994. године, према којем се осуђује тортура».
О земљи која отворено пише о својим хегемонистичким амбицијама, за које пре петнаестак година није хтела ни да чује, може се доста закључити и на основу информације «Асошијетед преса» да САД концентришу, у 18 нових лабораторија, бактериолошко оружје (узрочнике куге, еболе…). Зар то није бестидно, када цео свет зна да су САД и Велика Британија напале су и окупирале Ирак, пре свега, због сумње да Ирак располаже биоактивним супстанцама. Уз то је «АБЦ – њувз», ТВ кућа из САД, упознала свет с информацијом да Пентагон продаје преко Интернета «стари научни материјал који се може користити за прављење биолошког оружја».

Шта рећи о вести објављеној у листу «Тајмс» да су у затвору Ал Граиб у Ираку војници САД без обуке секли и ампутирали ноге затвореницима. То је признао капетан Кели Парсон, који је уз помоћ других војника без медицинске обуке изводио ампутације. Зар САД немају довољно медицинског особља, те је затвор у Багдаду већи део 2003. године био без лекара?
Можда све наведено личи на малициозно навођење случајних и нежељених пропуста званичника и грађана САД, али како објаснити изјаву њиховог пулена Хавијера Солане пред агресију на СР Југославију. Вођа Натоа је рекао да само сила гарантује мир и да ће мировни споразум за Космет пропасти уколико на Космету не буду распоређене копнене снаге Натоа. Био је то још један доказ да су у праву аналитичари који су тврдили да је циљ стварање Нато базе на Балкану.

Међу онима који су на време схватили правила неравноправне игре био је македонски премијер Љупчо Георгијевски, јер је отворено објавио: «САД и Намачка могу да зауставе терористе… Македонија је приморана да пристане на договор из Охрида, јер држава којој се прети ембаргом не може да се поиграва с Атлантском алијансом». Многи су и у Србији схватили за шта је намењена сила, те нису реаговали када је Ричард Холбрук (не зна се у чије име) рекао: «Милошевић је изгубио Косово, ако се Србија определи за Косово изгубиће и Косово и Европу». Учинио је то као да је Творац и владар свемира, а обратио се Србима као да иза његове изјаве стоји апсолутна моћ. Након његовог наступа настало је бескрајно цитирање и лицитирање. Најчешће је помињана моћ Сједињених Држава, чији је председник после две године од инвазије на Ирак изјавио да је од Ирака направио савезника. При том, заборавио је сталне атентате и десетине и стотине дневних убистава и самоубистава. Ирак је данас пример планетарног хаоса и лудила.
Да ником није стало да се спречи ширење «лудила» показује логика Кондолизе Рајс, државног секретара Сједињених Држава. Ова «свемоћна жена» је на самиту Натоа у Литванији хладно, и с предумишљајем, изјавила: «Време је за промене у Белорусији». Рекла је то иако Белорусија не личи на Ирак, а Сергеј Лавров повремено упозорава да ће се Русија успротивити променама режима у Белорусији на недемократски начин. Многи ће рећи: Русија опет «плаши мечку решетом».

Саучешће у злочинима у свету лажи

Више нико не очекује да ће се правници осврнути на тврдње објављене у лондонском «Гардијану» да Нато и Кфор стварају армију од такозване Ослободилачке војске Косова. И не треба да се осврћу, када је могуће да се у циљу општег метежа користе невероватне замене теза. Председник Џорџ Буш Сједињене Државе назива «Америка», новинари не знају да је Кфор исто што и Нато (јединице Натоа), нико се не пита: како је могуће да постоји представник «међународне заједнице», када то није организација… Ко бира и упућује те «представнике»? Кога оптужује и зашто никога не оптужује изјава лорда Расела-Џонстона, председника Скупштине Савета Европе коју је дао почетком 2001. године. Наиме, лорд је рекао: «Драматично повећан ризик од ‘колатералних штета’ узрокован је наредбом да пилоти Натоа лете на много већим висинама, а била је погрешна процена о брзој предаји југословенских снага, што је довело до ‘избезумљеног избора циљева у каснијим фазама интервенције’». Да ли треба за то што се догодило окривити систем противваздушне одбране СРЈ, који је приморао на заблуду команде Пентагона и Натоа?

Све што чине званичници супер силе у области је хуманости и непревазиђене демократије. Весли Кларк је после свега, хладне главе, у корист младе демократије изјавио: «Акције Натоа представљале су суштински прве кораке који су омогућили младим демократских снагама да остваре Милошевићев пад на изборима». Сада треба очекивати такве хумане захвате диљем света.
Нису проблем само лажи, много већи проблем су истине. «Јутарњи лист» је објавио да је Хрватска извјештајна служба фалсификовала документ на основу којег је из Хага пуштен хрватски генерал Тихомир Блашкић. Нико није реаговао – ни Хашки трибунал. Аустралијски новинар Ричард Карлтон, аутор ТВ емисије «60 минута», признао је да је лагао о Сребреници и да је приказивао снимке дешавања која су се догодила далеко од ње. Образложио је то потребом да повећа разумевање гледалаца о трагичним догађајима из 1995. године у Сребреници. Нико се није сетио Ричардовог признања. Командант ОВК, Шукри Буја, заштићени сведок К7, сведочио је под пуним именом у Хагу. При том, отворено је говорио о положајима и наоружању «Ослободилачке војске Косова». Одговарајући на питање тужиоца, рекао је да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан масакра 15. јануара 1999, што су претходни сведоци порицали. После његовог сведочења све је настављено као да се ништа није догодило.

Много говори и изјава Курта Велдона, члана Представничког дома америчког конгреса да је председник САД Бил Клинтон говорио лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, «оправдавајући Нато инвазију на СРЈ у пролећа 1999». Потврдио је то и лондонски «Гардијан» коментаром: «Илегалне агресије на СРЈ и Ирак, изведене без подршке УН, оправдане су фабрикацијама неистина и омогућиле су да се зада тежак удар међународном праву». Врхунац лицемерја није поменуто нереаговање, већ реаговање, објављено у листу «Мејл он сандеј»: «Сједињене Државе би могле да туже Велику Британију због погрешних обавештајних података, на основу којих је покренута војна интервенција у Ираку». Зар велике силе пре него што неког бију не проверавају кога бију и за што га бију?

Некакве и нечије сузе би требало пролити када се размисли о изјави генерала Леонида Ивашова. Он је у анализи краја агресије на Србију рекао: «Преварио нас је Јељцинов представник Виктор Черномирдин. Постојао је договор од седам тачака. Према договору је само 50 одсто југословенских снага требало да се повуче са Космета. Нато није требало да игра пресудну улогу у Покрајини. Југословенски граничари су морали остати у Покрајини ради стварања зоне за филтрирање избеглица-повратника – да би екстремисти остали блокирани на Космету и да се не би увлачили споља». Српски политичари ниједном нису питали да ли је то што тврди руски генерал Ивашов истина. Можда и није истина. Јер, на изјаву министра иностраних послова Русије, да су мере Педија Ешдауна према Републици Српској нецелисходне, Педи Ешдаун је већ следећег дана одговорио да су мере против Републике Српске предузете уз сагласност Русије. После тога је настао тајац. Неко лаже.

Какав је овај свет казују још два примера. Бивши хрватски први обавештајац Фрањо Турек, у интервјуу за загребачки «Глобус», био је неочекивано отворен када је посведочио да је босански Хрват Ивица Рајић, оптужени за ратне злочине у Хашком трибуналу, гранатирао сарајевску пијацу «Маркале». Други пример је у вези са понашањем Бернара Кушнера. Он је, иако је Алија Изетбеговић Ричарду Холбруку и њему лично признао да су се борци Ал Каиде борили у Босни, да је лагао Митерана и Џорџа Буша Старијег о постојању српских логора смрти, не би ли изазвао бомбардовање Срба, закључио да је овај муслимански вођа дао свету «лекцију из толеранције».
О судбини света говори и гунђање Џеми Шеја, бившег портпарола Натоа: «Једна од грешака Натоа је та што је председнику СРЈ било дозвољено да контролише медије током напада Алијансе». На сличан начин «договорену реалност» приказује Исауја Вилксон, један од планера рата у Ираку. Изволео је да непристрасно оцени своје дело: «Армија САД начинила је низ пропуста због којих може да изгуби наводно добијени рат». Ако ни то није лицемерје, можда је лицемерје Указ генералног секретара ОУН Кофија Анана, упућен мировним снагама на североистоку Конга. Убудуће ће бити, на основу Указа, строго забрањен секс са девојчицама млађим од 13 година!». Ни ту изјаву нису приметиле невладине организације, које у свакој критици понашања администрација САД виде искључиво антиамериканизам.

Можда је излаз из лажи могућ и можда о другачијем крају «света чуда» пише «Чајна дејли»: «Могу САД да избегавају Савет безбедности и да газе Повељу Уједињених нација, могу да бомбардују Југославију и Ирак, а да, уз све то, изигравају ‘краљицу људских права’, али за све то ће, пре или касније, морати да плате високу цену».

Зашто Србија никада неће ући у Европску Унију


Александар Павић из Српске Аналитике најагилнији је у покушајима да анестезираној Српској јавности укаже на основу „Вимеровог писма“, да од нашег уласка у Европску Унију нема ништа, хтели ми то или не, јер не одлучујемо о томе ми.

Зашто Србија никада неће ући у Европску Унију

Линк ка видео клипу на www.youtube.com/
Преузми видео клип (11.7 mb)

Да вас још једном подсетим о чему се ради, а можете и поново прочитати цео мој текст о томе овде где сам поставио цео Павићев текст о томе, са својим освртом на то.

Дакле…

Крајем Априла 2000. године Стејт Департмент и Амерички Ентерпрајз Институт организовали су у Братислави конференцију о Балкану и проширењу НАТО. Тој седници је присуствовао и Вили Вимер, тадашњи потпредседник скупштине ОЕБС, а пре тога је био секретар у Немачком Министартству одбране. Оно што је за Србију веома важно, тој седници су такође присуствовала и три политичара из Србије:Милан Пајевић,у својству спољнополитичког саветника странке Г17 плус, Александар Фатић, председник Центра за менаџмент у Београду, и Братислав Грубачић, директор и главни и одговорни уредник Београдског ВИП Преса.
Тада је донета одлука да се Србија “трајно искључи из Европског развоја” што значи да Србија неће никад постати чланица ЕУ, хтела то она или не, да се “што пре изврши међународно признање независности Косова” и још доста тога, а да ће се у међувремену Србија замајавати “даљим интеграцијама” давајући јој да стално испуњава “немогуће” услове, како би се тако константно слабила и распарчавала. После те конференције Вили Вимер је Немачком канцелару Герхарду Шредеру упутио писмо са донетим одлукама са те седнице. То можете прочитати на доњем линку. То је Интервју који је Вили Вимер дао”Вечерњим Новостима”, а одлуке са те конференције осенчио сам црвеним словима:

Косово – живи песак
Линк ка страници

Павић у овом свом садашњем обраћању јавности Србије преко You Tube наглашава стварни разлог бомбардовања Србије 1999-те што су све тамо одлукама потврдили високи Амерички званичници.

Бомбардовани смо, јер су Амери учинили суштинску стратешку грешку када после II светског рата нису направили своју базу овде и тако стационирали своје војнике.
Сада јесу, у „Бондсвилу“ на Косову и Метохији, и друга битна одлука је да због њиховог позиционирања и стационирања на Балкану, Србија мора бити трајно искључена из Европског развоја!

Тако су одучили…!

Дале, тај наш фамозни фетиш, зван Европска Унија, само је илузија за масе док наша про-еуро-фетиш опција треба да одради посао за Амере, који их плаћају, да би се Србија што више распарчала и тако ослабила, да више великим силама не буде реметилачки фактор.

За свих ових 8 година то се лепо види…

Поставе нам неки услов који ако га испунимо, наводно ћемо ући у ЕУ, или бити кандидат за улазак, али, при крају нашег испуњавања тог услова, „стидљиво“ се у медијима најављује који ће бити следећи услов. Ми испунимо и тај, али шема се наставља…наставља…
И све ће бити тако, док се не отрезнимо, или ћемо постати ко Цигани, чергари и номади без државе, кога ће свако „шутирати“…

Једна ствар….јасно ми је зашто про-европске странке и наш безусловни Европејац Б.Тадић свесно ћуте о овом Вимеровом писму и одлукама из Братиславе, али шта је са нашим опозиционарима, са нашим народњацима, напредњацима…?
Тома Николић зна за то, зна и Коштуница, Дачић… зашто они ћуте, а Вимерово писмо им је било ко наручено да ладно добију прошле парламентарне изборе.

Добро, знамо, брига све њих за народ, и позицију и опозицији, али пођимо од тога да су тиме опозиционари могли да освоје голу власт, Тома, Веља, Коштуница, Дачић, па после нек преваре народ, не би им било први пут, нашли би они већ неке „околности“…
Уместо тога сада су сви за ЕУ и поред тога што знају за ове одлуке из Братиславе 2000-те.

Мркоњић поново гради мостове и путеве, Дачић „јури“ криминалце, а вероватно моли бога да их никад не ухвати, ушемио се и Шкундрић итд…
Није ствар да Еуро скептици попут мене мрзе нешто Европу, Европљане, не!
Али после ових сазнања о којима Павић говори, отелотворених у 8 година искуства са Америчком и Еуро надкласом, и више је него јасно да Запад хоће само да нас разбије, а од нашег уласка у ЕУ неће бити ништа.

Па и сами Европљани су угрожени од те недодирљиве политичке надкласе, што поново можете погледати у видео презентацији:

Истина о Европској Унији

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.</p

Данашњи Хитлери су паметнији од оног из другог светског рата, ујединили су се, нашли интересе, измислили чаробну формулу глобализма и Евроатланских интеграција, с којом миц-по-миц остварују своје циљеве…

Следимо пример Венецуле, доста је било мазохистичког понижавања, кажимо већ једном не, у противном, за неколико година, деценију… бићемо ко Курди, народ без државе.

%d bloggers like this: