Религије и планетарна визија


Аутор: Иван Мирковић

Када је ова тема у питању, неопходно је да направите разлику између „бога/богова“ и „примарне креације“ односно „матрице“ не постоји могућност поређења.

Одређени богови су у могућности буквално црпити вашу етеричку енергију коју користе као извор властите енергије.

Вјерујем да смо сви упознати и знамо разлику измедју двије примарне енергије које се манифестују у тренутној димензији.

То су физичка и етеричка „животна“ енергија које посједује и другачије називе у зависности одређених култура односно цивилизација на планети.

Физичка енергија нам преноси физичку снагу коју користимо за покретање наших физичких „возила“ у реалитету (димензији) у којој тренутно постојимо. Ту енергију црпимо из хране. Напоменуо бих такође да у зависности типа хране коју користимо тако наше тијело поприма особине сличне храни коју користимо, што се касније може одразити и на нервни систем и ум, свијесно или несвијесно…

На другу страну етеричка енергија нам доноси свијест, вољу, мисао, емоције, комплетну животну енергију коју посједујемо као 3Д ентитети. Односно та енергија посједује нас. Управо та енергија интересује наше блиске ентитете „богове“ из других релитета, односно тј. њихове фреквенције постојања које су невидљиве за наш електромагнетни спектар од само 0.005.

Одређени људи на планети не посједују довољну информисаност о правој, објективној перцепцији стварности реалитета у којем постојимо.

Тада су пуно више подложни психичкој манипулацији која временом може попримити облике конфузије, немогућности схватања одређених појава и стицања наметнутог вјеровања.

Природно је следити правац свога разума који је у стању сагледати информације из више димензија, то понекада укључује и логику, нарочито у религијским системима.

Није ми намјера да некоме мјењам његову визију и систем вјеровања, него да се информације које постоје око нас свијесно сагледају из више димензија и препусте разуму људског бића да донесе одлуку.

Када смо код информација у вези религије, понекад смо склони брзоплетим одлукама и закључцима а посебно ако нам је од рођења наметнутно неко вјеровање и тада, се не трудимо пуно да потпуно сагледамо постојеће доказе, него да истрајемо у својим убјеђењима и вјеровању, што је наравно, лоше, јер као такво није природно, као стварна особина људских бића којем је неопходно да се константно мијења и прати свој разум, а не систем вјеровања која од нас праве индивидуе у души са одређеним групним менталитетом и вјеровањем.

Проширивањем свијести и разума човијек константно еволуира, постаје интелигентнији и мање приступа материјализму јер полако увиђа илузије реалитета које су нам наметнуте ..

Код информација о Исусу Христу постојало је још пуно „ентитета“ који су имали сличну прошлост и наравно постоје еквивалентни докази које би ваљало истражити.

Рецимо, у центру Лондона [Piccadilly] постоји библиотека гдје се могу пронаћи електронски скениране копије древних списа и књига као и копије. Тако рецимо, 1280.год.прије христа у египатској књизи мртвих се описује син божији Хорус, син Озириса, рођен од мајке дјевице, који је лијечио, враћао вид слијепима, ходао по води, имао 12 ученика, касније разапет, био мртав 3 дана, касније ускрсао итд…иста ствар се описује у Tibetian Book of the Dead, и многим другим древним списима које нећу сада наводити јер ми то није поента приче, никакво доказивање, кога интересује има изворе информација.

Постоји још пуно „ентитета“ са сличним описима, и свако може урадити своје истраживање по том питању, ако га интересује, јер то је најважније природно полазиште и смисао тј. слобода истраживања. Када стекнете велики број информација које вас интересују ваша енергија која је повезана са нервним системом ће процесирати сакупљене информације и уз помоћ разума приступити оним које сматра као најпоузданије.

Моја лична визија стварности је да схватимо постојање и других реалитета у универзуму као и паралелних свијетова, да се не ослањамо на групне системе вјеровања и да не одбацујемо одређене појаве само ако их наша чула не могу увијек регистровати.

Рецимо код религије је ситуација да имамо веома пуно различитих религија које се међусобно сукобљавају а паралелно и дијеле људе. Јер то је и циљ владајуће елите, односно хибрида „iluuminata“ који су прије више хиљада година поставили своје генетске везе на планети Земљи а које данас представљају аристократију која посједује њихово божанско право на власт, њихову посебност. Наравно постоје и други ентитети који истима манипулишу из сијенке без претјераног експонирања и публицитета, јер, највећу помоћ добијају баш из тог извора људске игноранције и смањења људске свијести. Раумије се, не поричем не постојање и исправност Библије као скупа древних списа, али наша реалност је да је иста преправљана како одговара владарима из сијенке и тада процесирана у јавност. Такође постоји пуно елемената који су погрешно преведени или имају могућност више значења што понекад води у бесмисао.

Њихове тадашње технике манипулирања су се базирале на подјели, истицању индивидуализма и обожавању одређених ентитета као својих „богова“. На појединим дјеловима планете усвојене су одређене религије и системи вјеровања којима се манипулирало по принципу страха, односно страхопоштовања, осјећаја кривице и прочишћења душе од одређених „гријехова“. У то вријеме свијест људи који воде Лиријанско порекло није била развијена као сада.

Тако да се лако створио групни менталитет базиран на поменутим техникама. Тренутно, владари схватају да се свијест и разум људи пуно повећала и да људи схватају и све више бивају свијесни манипулације, односно система вјеровања који им је вјешто продат.

Зато се окрећу већ дуго примјереном плану у том погледу, тј. глобализацији као виду лакше и једноставније контроле, тј. стварање једне нове глобалне Нењ Аге религије заједно са глобалном државом, валутом, полицијом као и микрочипираном популацијом.

Фреквенција планете се све више убрзава, тако да поменути хибриди немају пуно времена и не могу више тако добро да задржавају свој физичко обличије. Они су свијесни тога веома дуг временски период, и користе технику „корак по корак“ при стварању „Новог Свијетског Поретка“ и комплетне глобализације као вид лакше контроле.

То раде на потајни начин, да се људи полако навикавају на промјене, јер када би то нагло урадили и изнијели своје ставове и планове, људска бића би се побунила и промјене би биле лако уочљиве а читав систем би се срушио као кула од карата.

Зато преко одређених индивидуа креирају илузије да живимо у слободном свијету и да се све догађа „тако случајно и изненада“ као да ништа није повезано, јер роб који није свијестан свога ропства неће се никада побунити.

То представља пирамидалну структуру манипулације и онај ко се налази ближе подножју бива изложен већој манипулацији и илузијама.

Тако је злоупотребљен тренутан реалитет и ток догађаја у тренутном реалитету.

На примјер, неки људи су „свијесни“ и сигурни у то да ми имамо потпуну контролу на нашој планети као најнапреднија и најинтелигентнија бића. Црпимо енергију из нижих дензитета и нивоа свјесности, из биљака и животиња. Такође управљамо њиховом генетиком и прилагођавамо их нашим потребама. Буквално вршимо манипулацију које они нису свијесни у потпуности. зар није логично да неко нама припрема исто, неко ко је на вишем нивоу свијесности и оперира на фреквенцији постојања која је веома близу нашој, тако да понекад долази до њихове итерференције, односно, постоји могућност приступања на обе с времена на вријеме и вршења манипулације, генетске као и менталне, менталног програмирања и притом стварања илузија у нашој свијести и перцепцији стварности.

Над нама се такође врши манипулација из виших фреквенција и нивоа постојања.

Неки људи још увијек мисле да смо једина интелигентна врста у свемиру то је чисти доказ несвјесности и недостатка информација.

Ми као људска бића смо подложни манипулацији као и сва друга бића која чине пирамидални систем манипулисања у тренутном реалитету. Неки од нас су свијесни тога, неки не као животиње и биљке.

Тако да сада имамо Zeitgeist покрет који промовише свој „Venus Project“ о коме се веома мало говори, али то никога пуно не интересује јер су заокупљени њиховим затупљеним вјеровањима, наметањем властитог мишљења и истрајавању у својој вјери.

Да се вратимо на ентитете који користе негативне емоције људских бића као вид својих енергетских залиха. Зато на планети постоји толико сукоба и ратова, све више очаја и туге, страха, безднађа и бола, јер тада се стварају огромне колицине нискофреквентних вибрација страха које одговарају ентитетима изнад нас јер, наравно, морају и они од нечега да живе. Сва та дешавања су неопходна да би се обезбједило довољно енергије за наше „богове“ који преко својих генетских хибрида управљају економијом, политиком, ратовима и јавним информисањем.

Људским бићима није у природи да буду агресивни, јер агресивност се појављује из неповерења и страха који нам је наметнут и једним дијелом уграђен у нашу ДНК преко генетске манипулације прије много еона.

Некада је сматрано да „богови“ имају једину моћ да униште планету, сада, развојем нуклеарног оружија је то могуће од стране људи. Када би се сав новац из војног буџета преусмјерио на здравље, едукацију, екологију и науку, више не би постојао никакав проблем на планети, планета би попримила склад примарне креације, али очигледно је да неком то не иде у корист, а сада смо упознати и зашто је све то тако, тј. сагледали смо једну нову димензију стварности до које смо дошли само на основама нашег разума и логике као и многоброних извора информација и догадаја који нас окупирају из године у годину.

Све ово сто сам рекако је тако површно, тако да могуће су појаве конфузије и збуњености код читаоца. О овим стварима би имало веома пуно да се прича, међутим биће о томе пуно више ријечи у мојој књизи „Планетарна Визија“

Православље је Добротољубље


Представљам вам данас дело нашег владике Атaнасија Јевтића:

ДОБРОТОЉУБЉЕ

Дело је написано у IV тома, а ја ћу вам дати кратке изводе из сваког тома понаособ, а линкове да скинете цело штиво, поставио сам одмах испод, у пдф. формату

I ТОМ Добротољубља
Преузми први том ( 3мб. 325 стр.)
II ТОМ Добротољубља
Преузми други том (2.9 мб. 396 стр.)
III ТОМ Добротољубља
Преузми трећи том (2 мб. 227 стр.)
IV ТОМ Добротољубља
Преузми Четврти том (3 мб. 322 стр.)

Добротољубље је преузето са сајта Ивана Антића

ТОМ I

НЕКОЛИКО РЕЧИ О „ДОБРОТОЉУБЉУ“

„Јеванђеље Божије то је посланство Божије људима кроз Сина оваплоћеног, Који онима који Му верују дарује награду – вечно обожење“. Овим речима Свети Максим Исповедник И Свети Григорије Палама изражавају садржај Јеванђеља Христовог: вечно добро, благе и радосне вести за сваког од нас људи и за читав род човечански. То и такво Јеванђеље доживели су и у себи остварили Свети Оци Православне Цркве Христове, од Светих Апостола до Светог Антонија и Максима, до Светога Саве и Григорија Паламе, и до наших дана живе га и остварују сви истински православни хришћани, сваки по мери вере“ своје, по „мери дара Христова“.

Као што су Дела Апостолска наставак Јеванђеља Христовог, тако су и дела Светих Отаца наставак Јеванђеља и Дела и Посланица Апостолских. А све што су Свети Оци написали, најпре су сами испунили и испуњавајући онда друге научили, како каже Свети Симеон Нови Богослов, потврђујући тако јеванђелску реч Спаситељеву (Мт.5,19). Јер, Свети Антоније Велики је рекао: „Нема већег безобразлука и дрскости него тражити од других оно што сам ниси испунио“. Зато су Свети Оци писали само оно што су сами у личном и саборном искуству доживели и практично на делу испунили. Отуда су они, уз Свете Апостоле и Пророке, наши стални учитељи и духовни оци у Христу Богу и Спасу свију.

Књига која је пред нама, а зове се Добротољубље, јесте продужетак и остварење Светог Јеванђеља Христа Човекољупца, јединог Спаситеља рода људског и вечног Обожитеља човека. Шта садржи Добротољубље? Ево одговора једног од преводиоца Добротољубља на руски језик, Светитеља Теофана Затворника: „Добротољубље садржи у себи изјашњење (= излагање и тумачење) скривенога у Господу Исусу живота (кол. 3,3). Скривени у Господу нашем Исусу Христу истински хришћански живот зачиње се, раскрива се, и до савршенства доходи, у својој за свакога мери, по благовољењу Бога Оца, дејством присутне у хришћанима (у Цркви) благодати Пресветога Духа, под вођством самога Христа Господа, Који је обећао да ће бити са нама у све дане неодступно (Мт.28,20). У Добротољубљу је изнето и изражено све што се збива у духовном животу хришћанина: ђаволски напади и искушења, борбе и одолевања (=победе), падови и устајања, зачињања и утврђивања различитих пројава духовног живота, ступњеви општег напредовања и својствено сваком ступњу стање ума и срца, узајамно у свему дејствовање слободе људске и благодати Божије, осећање близине и удаљености Божије, осећање промисаоног сведржитељства Божијег и свога предавања – коначно и неповратно – у десницу Господњу, са одлагањем свих својих начина дејствовања, а при сталном, усиљеном дејствовању (= подвизавању)“.

Како то бива, то јест како се хришћански иститински живи и подвизава, и како тај живот напредује и усавршава се до мере раста и висине Христове сходно Добротољубљу? – Пре свега:

вером и молитвом, подвигом и дуготрпљењем, смелом надом и смерном љубављу, умртвљењем у себи и свлачењем са себе старога паloadамовског човека и оживљавањем у себи боголика и облачењем у новог човека који се обнавља по лику Христовом (Кол.З, 5.9.10), благодаћу Духа Светога Утешитеља, Који се у нама моли уздасима неисказаним (Рм.8,26). „Ништа силније од вере, ништа равно молитви“, вели Свети Јован Златоусти. „Вера је, вели исти Светитељ, почетак и темељ нашег новог бића и ипостави у Христу, јер смо њоме постали у Христу и сјединили се са Њиме“, а то сједињавање и јесте истински хришћански живот – живот са Христом и у Христу. Христос је „Началник (=3ачетник) и Савршитељ вере“ наше (Јев.12,2-3), а вера се, по Добротољубљу, испољава као живот и живљење, као дело и делање по Христу и у Христу, јер без подвижничког живљења и делања вера је мртва (Јак.2,17-20).

Вера, пак, по Добротољубљу, испољава се првенствено кроз молитву, као живот у молитви и молитвом. „Молити се Богу треба већма неголи дисати“, вели Свети Григорије Богослов. А његов каснији имењак, познати учитељ и духовни вођ православних исихаста на Балкану у 14. веку (када је и настао зборник светоотачких текстова који данас зовемо Филокалија = Добротољубље), Свети Григорије Синаит, овако описује шта је молитва Исусова, позната у Добротољубљу као умносрдачна молитва: „Молитва је код почетника: као огањ радости који избија из срца, а код савршених: као миомирисна делотворна светлост. И опет: молитва је проповед Апостола, енергија (=деловање) вере, или боље рећи сама непосредна вера, основа и стварност онога у шта се надамо (Јев.11,1), дејствујућа љубав, покрет анђелски, снага Бестелесних Сила, њихова делатност и радост, Јеванђеље Божије, уверење и испуњеност срца, нада спасења, знамење освећења, обележје светости, познање Бога, пројава светог Крштења, бања очишћења, залог Духа Светога, радост Исусова, весеље душе, милост Божија, знак помирења (с Богом и људима), печат Христов, зрак духовног Сунца, звезда Зорњача у срцу, потврда Хришћанства, знамење измирења с Богом, благодат Божија, премудрост Божија, или боље рећи почетак самомудрости, Божије јављање, делатност и занимање истинског хришћанина, а особито монаха, начин живљења тиховатеља (=усамљеника, исихаста), повод молитвеног самовања и тиховања, доказ анђелског живота на земљи. И шта још треба много говорити? Молитва је сам Бог, Који чини све у свему (1.Кор.12,6), и Који све делује у Христу Исусу, јер је једна енергија и дејство Оца и Сина и Светога Духа“ (Добротољубље, Главе о молитви, 113).

Састављач и издавач грчке Филокалије, Свети Никодим Светогорац, назива Dobrotoljublje: „ризницом духовног бдења и трезвљења, чуварем чистоте ума, мистичком школом умне молитве, књигом образаца праксе и подвига, необаманљивим вођом духовног созрецања, рајем Светих Отаца, златном плетеницом светих врлина, књигом препуном Исусовог радовања и уживања, трубом која нам поново дозива благодат; и збирно речено: самим органом обожења“ – благодаћу Духа Светог (Предговор Филокалији).

Свети писци Добротољубља наглашавају свуда у својим списима, сабраним у овом чудесном Саборнику-Зборнику рајских цветова и плодова: да је вера и молитва, права (=православна) вера и искрена умносрдачна молитва истовремено делатност речју и мишљу, срцем и умом, душом и телом, вољом и снагом, „теоријом“ (=духовним созерцањем и прозрењем) и праксом, тј. саможртвеним живљењем и подвизавањем, личном аскезом и делатном љубављу, оном која се испољава као христољубље и богољубље и оном која се пројављује као делатно братољубље и човекољубље. Јер само живот и дело, у свеживотоном и свеличном саборном јединству, чине пуноћу православног духовног Предања, забележеног и засведоченог у Добротољубљу. И још нешто: Добротољубље је настало у монашким срединама, али није ни из далека намењено само монасима, него свима хришћанима, па ма где они били и ма којим се послом бавили. Јер, по Светом Писму, свима нам је један посао и једно дело и једна служба: живети, радити и служити Богу на славу и себи и људима на спасење. Зато је у Православној Цркви на Истоку, од од Јерусалима до Месопотамије, од Сирије и Мале Азије до Балкана и до православног Запада, од Египта до Моравске и Заволожја, Добротољубље било тако саборно, свеправославно прихваћено и читано и практиковано, као примљено Јеванђеље, као наука и пракса Православља, као Ортодоксија и Ортопраксија.

Реч филокалија(=добротољубље) у хришћанској литератури сретамо најпре код Климента Александријског (2-3 век,) у његовом Педагогу, који у ствари означава Христа: „Човек је по природи узвишено и делатно живо биће које жељно тражи добро, јер је створење Доброга (Бога), и зато је истинском добротољубљу и прелепим задовољствима туђ онај неславни живот у уживањима који многи људе проводе“ (Педагог, 3,7). Љубав, дакле, према истински лепом и добром јесте добротољубље, јер у грчком и словенском језику лепо и добро скоро су синоними. Истинска лепота увек је и доброта, и право добро увек је и лепо. Највећа Лепота и највеће Добро и јесте Љубљени Син Божији у Син Човечији, Богочовек Исус Христос. Зато је Он крајња мета добротољубља.

Међутим, израз Добротољубље у значењу збирке лепих и добрих текстова употребљен је први пут од Светих Кападокијаца, Василија и Григорија, када су, половином 4. века, подвизаваући се крај реке Ириса у Понту, правили књижевно-богословски избор из дела мудрог и ученог Оригена полетно се учећи на добротољубивим делима младог Александријца, но вешто избегавајући потмуле јелинске замке у философији и заблуде у неделатној и неспасоносној пракси.

Филокалија је, дакле, љубав према лепом и добром. Но за Свете Оце Кападокијце, а онда и за све касније истинске хришћанске мислиоце и подвижнике, као усоталом и за Јеванђеље Христа Богочовека и Његових Апостола и Пророка, увек су нераздвојно спојени и сједињени словенсност делатна и дело словесно. Зато су за вође и учитеље хришћанског живота узимани, читани, преписивани и у зборнике сабирани, само умно-срдачни, созерцатељно-практични подвижници мисли и делатности јеванђелске и православне, какви су били велики Оци хришћанског Истока, како они учени богослови у свету, најчешће на епископским службама у народу Божијем по градовима, тако и они „грађани пустиње“, који су својим богоугодним животом и подвизима пустињу „анђелима у телу“ настанили и „земљу онебесили“, као што су били Свети Антоније и Макарије и плејаде египатских, палестинских, сиријских, малоазијских, цариградских и јужноиталијанских подвижника, све до свештених исихаста Свете Горе и Балкана у 14. веку.

Зборници слични нама данас познатом Добротољубљу настајали су већ у 4. и 5. веку, као што је Отечник, па све до 11. века, као што је тада настали Evergetinos, састављен од монаха Павла, оснивача манастира Богородице Евергетиде у Цариграду, оног манастира у којем ће касније боравити Свети Сава Хиландарац, филокалијски молчалник који ће постати Архиепископ свих Српких и Приморских земаља и у себи спојити пустињу и град, молитву и праксу, lепо и добро, умно делање и делатно созерцање.

Данашња, пак, Филокалија =Добротољубље, као богата збирка текстова „свештених трезвењака“, састављена је највећим делом у време процвата православног исихастичког покрета у Светој Гори и Балкану, нарочито после тријумфа исихазма, и као православног богословља и као правилне подвижничке праксе, на великом сабору у Цариграду 1351. г. О томе сведоче бројни светогорски и други грчки и словенски рукописи из 14. и 15. века (напр. у Хиландару и другде по Светој Гори и по библиотекама Балкана, Русије и Западне Европе). Ову збирку је из рукописа пребрао, сабрао и проширио Епископ Коринтски Макарије Нотарас (1731-1805), па ју је године 1777, када је посетио Свету Гору, предао тада још младом но ученом и искусном подвижнику Никодиму Светогорцу (1749-1809) даје он среди, допуни и преписане текстове упореди са светогорским рукописима, те тако припреми за штампу, што је Свети Никодим и учинио у току свега две године. Потом је тако сређени Зборник Свети Никодим вратио Светом Макарију Коринтском, а овај је, сретнувши у Смирни благочестивог кнеза Молдовлахије Јоаниса Маврокордата, успео да од њега добије сагласност и новац, те грчка Филокалија буде први пут буде штампана у Венецији 1782. г. Са овог грчког издања превео је на словенски језик (вероватно користећи и већ постојеће словенске преводе многих светоотачких текстова који су ушли у грчку Филокалију) цео зборник Добротољубља (без нарочитих измена) Свети Пајсије Величковски (1722-1794) и штампао га у Петрограду 1793. г.

Непун век касније, 1876. г. велики руски богослов и професор теологије, епископ и исихаста, Свети Теофан Затворник (Говоров), превео је на руски и издао I том Добротољубља, и даље до 1890. сваке године издавао по једну књигу овог петотомног проширеног (скраћењима, изостављањима и додавањима измењеног) капиталног дела. (Укратко: у руском Добротољубљу, за разлику од грчког и словенског, скраћена су Поглавља Максима Исповедника; изостављени: Петар Дамаскин, Силогистичке главе Калиста Катафигиота, Практична и теолошка поглавља Григорија Паламе, итд; али је зато додат велик број дела Јефрема Сирина, Варсануфија и Јована, Лествичника, Аве Доротеја, Теодора Студита и др).

Наши вредни монаси Хиландарци, кренули су овом првом књигом, у превод са руског и издавање на српском језику овог Теофановог Добротољубља, ништа мање значајног и чак обимнијег од грчког и словеског. Тиме оци Хиландарци настављају свештено живо предање светих Хиландараца: Светог Саве, Доментијана, Старца Исаије, и других Богу познатих светих исихаста и добротољубаца рода нашег крстоносног и христочежњивог. Нека ово штампано објављивање српског Добротољубља наших српских Светогораца, као оно Светог Макарија и Никодима Светогорца буде на општу ползу православних хришћана.

Свети Иларион Велики

22. 3. 1996 Ман. Тврдош

Еп. ЗХП Атанасије

TOM II

ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН, РИМЉАНИН

Кратко саопштење о њему

Свети Јован Касијан Римљанин се родио (350. или 360. г.) вероватно у Галској области, у околини Марсеља, од угледних и богатих родитеља. Добио је добро научно образовање. Он је од детињства заволео богоугодан живот. Горећи жељом да постигне савршенство у њему, отишао је на исток, где је ступио у Витлејемски манастир и примио монаштво. Слушајући о славном подвижничком животу египатских отаца, он је пожелео да их види и да се поучи од њих. Договоривши се са својим другом Германом, он се, после двогодишњег пребивања у Витлејемској обитељи, упућује у Египат око 390. године.

Они су целих седам година провели тамо, живећи у скитовима, у келијама, у манастирима, међу отшелницима, у усамљености. Они су све запажали, изучавали и на самом делу извршавали, детаљно се упознавши са тамошњим подвижничким животом у свим његовим видовима. У свој манастир су се вратили 397. године, да би исте године опет отишли у исте пустињске египатске пределе. Ту су проборавили све до 400. године.

Оставивши опет Египат, свети Касијан се са својим пријатељем упутио у Константинопољ, где су били благонаклоно примљени од стране светог Златоуста. Он је светог Касијана посветио за ђакона, а његовог пријатеља, као старијег, за свештеника (400. г.). Када је свети Златоуст био осуђен на заточење (405. г.), особе које су му биле одане послаше у Рим папи Инокентију известан број заступника, међу којима су били и свети Касијан и његов пријатељ. Међутим, изасланство није имало никаквог успеха.

Свети Касијан се после тога више није вратио на исток, него се упутио у отаџбину и тамо наставио са својим подвижничким животом по египатским узорима. Он се прославио и светошћу живота, и учитељском мудрошћу. Затим је био посвећен за свештеника. Око њега су се, један за другим, почели сабирати ученици и убрзо се од њих образовао читав манастир. По узору на њих, недалеко је био устројен и женски манастир. И у једном и у другом манастиру био је уведен устав по коме су живели и спасавали се монаси у источним, а нарочито у египатским манастирима.

Добро уређење тих манастира у новом духу и по новим правилима и очигледни успеси тамошњих подвижника привукли су на себе пажњу многих јерараха и настојатеља манастира Галске области. Желећи да и код себе заведу такав поредак, они су замолили светог Касијана да им напише источне монашке уставе и да изнесе и сам дух подвижништва. Он је радо испунио њихову молбу, описавши све у 12 књига правила и у 24 књиге разговора.

Свети Касијан се упокојио 435. године. Његов спомен се врши 29. фебруара.

Из аскетских списа светог Касијана у раније [словенско] Добротољубље уврштено је осам књига (5-12) о борби са осам главних страсти и један (2.) разговор о расуђивању, и и једно и друго у скраћеном облику.

Слично ћемо и ми поступити. Главни одломци ће бити узети из осам књига о борби са страстима, највећим делом у потпуном преводу, са додатком неких навода и из разговора, где буде било прикладно. Осим тога, сматрали смо да би било потребно да се испред њих стави неколико одломака из разговора у којима се показује значај борбе са страстима у духовном животу, њено место у подвижничком животу, њена неопходност као и општи опис страсти и борбе са њима. После тога, додаћемо још одломке у којима се описују друге две борбе – са помислима и са тугом која долази од невоља и напасти. То ће представљати додатак претходном приказу борбе са осам помисли. На крају ћемо у виду додатка приложити потребне поуке о неколико предмета који се блиско дотичу духовне борбе, премда и говоре о духовном животу уопште: о благодати и произвољењу као чиниоцима у изградњи духовног живота; о молитви, у којој се они сустижу; о ступњевима савршенства духовног живота, с обзиром на побуде за њега; и о крају покајничких трудова. Ти додаци нам не сметају да све одломке из списа светог Касијана насловимо једним насловом: Преглед духовне борбе.

На тај начин ће одломци из дела светог Касијана бити распоређени на поглавља:

  1. Циљ и сврха подвижништва.
  2. Сагласно са тим циљем треба одрeдити и врсту нашег одрицања од света.
  3. Борба плоти и духа.
  4. Општи опис страсти и борбе са њима.
  5. Борба са осам главних страсти:

a) са стомакоугађањем.

b) са духом блуда.

c) са духом среброљубља.

d) са духом гнева.

e) са духом туге.

f) са духом унинија.

g) са духом таштине.

h) са духом гордости.

  1. Борба са помислима и преко њих са злим духовима.
  2. Борба са свим врстама туге.
  3. Божанственој благодати и слободном произвољењу као чиниоцима духовног живота.
  4. О молитви.

TOM III

БЛАЖЕНИ ДИЈАДОХ,
епископ Фотике у Епиру илиријском

Кратко сведочанство о њему

О пореклу и раном животу светог Дијадоха пре његовог епископства није ништа познато. Као епископ он се прославио и светим животом и мудрим учењем. Виктор, епископ Утике (у Африци), у предговору књиге Историја о мучеништву од Вандала (Мигне ПЛ.58), написаној 490. године, себе именује његовим учеником, сматрајући да због тога поседује велику част. Он додаје: „Овај блажени Дијадох је достојан сваке похвале. Он је за собом оставио много писаних споменика православног учења о догматима и хришћанском животу“. Из тога се може закључити да је живео у другој половини V века, и да је вероватно дочекао његов крај. Наиме, на посланици епирских епископа императору Лаву (457 – 473) налази се и његов потпис. Друге околности његовог живота нису познате.

Прочитај остатак текста →

Zeitgeist – Дух времена


Дајем вам комплетан превод на Српском чувеног документарног филма „Zeitgeistт“ (Дух времена), то је први део,  има и други, но он треба да се скине са филма „Zeitgeist 2“.
Са читањем овог превода и гледањем филма, лакше ћете схватити целу суштину онога о чему филм говори, а то је вековна манипулација са човеком, на свим нивоима, политика, свет финансија, историја, ратови, религија итд…итд…

Кад се мало одморим поставићу на блогу оба филма титлована на Српском.

Иначе, превод сам дао, јер када се гледа филм са преводом, којег многи имају на ЦД-у, слике брзо промичу док упоредо читате превод, и потребно је да се превод засебно чита кад се већ одгледа филм, јер све се онда боље разуме.

Можете и овде да прочитате овај превод. Да би читали текст преко целог екрана са овог Scribd флеш плејера, кликните на задњи квадратић десно на самој основној линији Scribd плејера, и текст ће се увећати преко целог екрана.

А овде:
Преузми текст у Wорду (260 КБ.)
Преузми текст у Пдф-у (143 КБ.)

Оливер Суботић


Данас сам одлучио да вам представим господина Оливера Суботића.

Оливер Суботић је и теолог, тачније ђакон и информатичар. Привукло ме је баш то код овог младог човека, баш тај спој духовног и научног. Први пут сам нешто сазнао о њему када сам припремао текст „електронске личне карте“ и гледао сајт За живот без жига.Тражио сам биографске податке на том сајту о Оливеру, али их нисам нашао, већ сурфујући по нету. Мој поглед на будућност људског друштва је спој религије и науке, спој духовног и научног, и у друштву и у чoвеку, јер само продуховљен људи који се баве науком могу донети просперитет човеку и целом човечанству. Таква наука ће да буде креативно-хумана, у служби чувека, живота и природе, у саобразношћу са природом, а не против ње.

То ће бити нови човек, нови научни тип човека.

Имали смо једног таквог човека, човека-генија, звао се Никола Тесла.Тесла је био најсветлији спој духовног и научног у себи, као да га је сам Бог послао на Планету да ради за добробит човечанства и живота на Земљи.

Јединствени начин на који је Тесла долазио до својих научних открића путем визија, говори нам недвосмислено да је био духован човек највишег степена. Тесла је свом душом радио за човека, то је била једна потпону нова наука са новим парадигмама, хтео је да човеку подари бесплатну енергију, али патолошки болесни богаташи имали су само једну визију науке, науке у служби профита и само профита, профит чак и по цени деструкције и уништавања елементарног живота, загаде ти воду, па ти продају Coca-Colu и разне флаширане воде.

И зато није ни чудо да смо данас дошли на ивици самоуништења.

А, погледајте само ово са тужном ситуацијом у Србији, једину комплетну стручну студију о електронским личним картама, односно о биометријском систему идентификације, урадио је теолог и информатичар, Оливер Суботић. То можете прочитати и скинути овде → Биометријски систем идентификације-критичка студија (1.7 МБ.).
(књига је преузета са сајта: За живот без жига)

У држави имамо толико информатичара атеиста, а држава не ангажује никог да обради ову тему у свом тоталу, а како и би, када је све ово око електронских личних карата за њих само добар „dil“, у неолибералном прагматичном стилу и смислу живота.

Зато, једно велики хвала црквеним људима за уложене напоре да се јавност преко Оливера Суботића детаљно информише о биометријској личној карти и тој технологији, и нека почну од сада па надаље да образују и остале своје људе, младе духовњаке, да имамо црквене економисте и банкаре које ће истинито да информишу народ, нека оснују своју организацију, нека се кандидују за изборе, и ја ћу одмах да гласам за њих, а и не само ја, јер свима је мука од ових петооктобараца са својим „стручњацима“, доведоше државу пред банкрот, поделили су народ, расцепали наше национално биће.

Доста је више са тим, ..цркво…напред…!
……
Оливер Суботић, информатичар и теолог
И кандило и компјутер

Црква благословила Интернет. – Технолошко месијанство као покушај формирања „виртуелног царства небеског“

Оливер Суботић (Фото Д. Јевремовић)

Оливер Суботић (Фото Д. Јевремовић)

Када је Оливер Суботић, као студент треће године Факултета организационих наука, одсека за информационе технологије, 2000. године одлучио да упише теологију наишао је на прилично неразумевање околине. Многи су се питали шта је то будућег перспективног информатичара привукло божанској науци. Данас овај 29-годишњак из Нове Вароши са две факултетске дипломе у џепу, уместо да објашњава како је спојио 3Д компјутерску анимацију са јеванђељем, цитира Паскала: „Срце зна за разлоге које разум не познаје“.

– Духовник ми је поставио услов. Могу да добијем благослов да упишем православни богословски факултет само ако обећам да ћу завршити ФОН – прича Суботић који је са компјутерима почео да се дружи још у четвртом разреду основне школе када је добио „комодор 64“.

С дипломом ФОН-а одмах се запослио на Богословском факултету у Београду. Иако је још као студент писао за домаће рачунарске часописе, међу којима и „Политикин“ „Свет компјутера“, Суботић је 2004. године прихватио изазов уредника „Православља“ да уђе у амбицознији пројекат. Започео је да промишља о изазовима употребе савремених информационих технологија из угла православне теологије.

И кандило и компјутер

Из серије текстова у којима овај млади информатичар и теолог показује да се у 21. век може и са „кандилом и компјутером“ и да једно друго не искључује настала је књига под називом „Човек и информационе технологије – поглед из православне перспективе“.

Цитирајући у православном свету поштованог светогорског старца Порфирија који каже да хришћани треба да користе савремене информационе технологије, јер су и оне дар Божји, али критички и са расуђивањем, наш саговорник упозорава да Црква не сме да упадне у замку и преузме методологију световних установа. Христово учење се не може преносити на начин како то раде модерни медијски емисари. Преко интернета треба да шаљемо информације о православљу, али оне треба пре свега да буду подстицај човеку да дође у цркву и види и искуси шта је живот у Христу.

Суботић уочава да се све више младих који себе сматрају православним прикључује православним форумима којих сада већ има доста на интернету, па развијају већу присност са особама путем електронске поште него са људима из литургијске заједнице. Интернет не би требало, како упозорава овај млади стручњак, да постане средство индивидуализације, које нас суштински не зближава.

Заштитници глобалне мреже

Значај интернета међу првима је открила Руска православна црква. Московски патријарх Алексеј је још 1997. године у посебној посланици благословио употребу овог медија. Како Суботић додаје, православни хришћани би ускоро могли да добију и заштитника интернета. Од светитеља су предложени свети Јован Златоусти и свети Теофан Затворник.

– Од Цркве се не може правити виртуелно сабрање, она је реално окупљање свих хришћана на Светој литургији. Ако кренемо човекоцентрично да повлађујемо модерном човеку онда ћемо као што већ негде раде на Западу доћи у искушење да правимо виртуелне парохије. А онда следи и виртуелно причешћивање. Али, не треба заборавити да ће на тај начин и спасење наше душе бити виртуелно, а не реално – каже аутор овог зборника који је изазвао пажњу и у Исламској верској заједници.

По Оливеру Суботићу, две су опасности које вребају модерног човека ако не усвоји критички поглед на информационе технологије. Први је технолатријски, нека врста технолошког месијанства као покушај формирања „виртуелног царства небеског“.

– Такви наговештаји се могу видети у прогнозама појединих светских футуролога. Заговорници те концепције кажу да ће у једном тренутку развитка информационих технологија малтене и смрт бити побеђена тиме што ће садржај људског ума бити пренет у рачунар. То је опасност од супституције аутентичног духовног виђења света – сматра Суботић.

Други изазов су предвидели мислиоци у 20. веку, као Џорџ Орвел, а то је надирући информациони тоталитаризам. Данас се он најбоље уочава у покушајима да се уведу системи тоталне електронске идентификације људи широм света чему се већ супротстављају мислећа јавност, академске установе, аутентичне невладине организације па и Црква.

Оливер Суботић припада групи интелектуалаца која је тражила одлагање доношења закона о електронској личној карти док се не спроведе темељна јавна расправа, јер постоји опасност угрожавања права на приватност грађана. Али, иако је закон усвојен у Скупштини 14. јула, Суботић очекује да ће јавност, која није баш била упозната, тек реаговати.

– На недавном скупу у Галерији Српске академије наука и уметности на којем су учествовали стручњаци разних профила усвојен је закључак у којем се од владе тражи да се размотри могућност необавезне замене старих докумената новим са биометријским подацима. Најмоћније земље света уопште не поседује личне карте. У земљама ЕУ, као на пример у Италији, биометријске личне исправе се издају на добровољној бази – каже Оливер Суботић.

Миленко Пешић

[објављено: 24.07.2006.]

Текст је преузет из

http://www.politika.rs/

%d bloggers like this: