Никола Тесла, непревазиђени геније…!


Поводом 150 година од рођења Николе Тесле, госпођа Биљана Ðоровић је на другом програму радио Београда урадила серијал о Тесли, под називом:

„Радио Тесла“.

О Тесли су говорили професор естетике Велимир Абрамовић и инжињер Горан Марјановић. Као што сам раније био одушевљен када сам слушао само Абрамовића када је причао о Тесли, тако сам сада одушевљен да сам чуо и инжињера Горана, који је Теслиним трагом кренуо путем неконвенционалне физике и осмислио два модела, модел „квантиране густине енергије“ и „модел вечно осцилујућег свемира.“

Заправо, одушевљен сам том њиховом сарадњом, тимском сарадњом, где један инжињер не одбацује тај езотеријски и онострани моменат којим је пришао Велимир изучавајући Теслу, и који Теслу чини Теслом, непревазиђеним генијем…!

Наравно, поред тог оностраног момента у Теслином генију у који је најдубље продро Абрамовић, он поседује и техничко знање о Теслиним изумима и апаратима, и саобразним законитостима Теслине неконвенцијалне физике, иако није „образован“, јер није завршио неке потребне школе, јер се то техничко знање може стећи и читањем књига, које су само „алат“, а превасходно посматрањем природе и универзалних законитости које владају у њој, може се доћи до високих спознаја, енергетских закона, јер и Теслини изуми су имитација природних закона, закона природе!

Међутим, ни инжињер Горан Марјановић није само „техничар“, већ поседује и димензију оностраног у себи што га је и одвело на Теслин траг, јер да то нема, огрезо би у сујети попут многих „школованих“ људи, јер „имају диплому“(која само скупља прашину). Многи компетентни, образовани људи, упорно Теслина дела покушавају да објасне Максвеловим херцијанским Таласима, иако је Тесла стално говорио да није у свом раду користио херцијанске таласе, већ нехерцијанске.

Горан је дакле, већ имао у себи „нешто“ Теслино, што га је навело на његов траг…

Стварно је за дивљење да овако дивни људи постоје и тимски раде свеобухватно и сведимензионално изучавајући Теслино дело, његову науку и самог њега, а Горан је успео у својој лабораторији и да произведе те нехерцијанске таласе с којима је Тесла радио, и с правом предлаже да се именују као: „Теслини таласи“. У емисији се помиње и Теслин институт којег су основали, а Горан је ту главни инжињер, а ја кажем…што више буде, код нас, овако дивних људи попут Абрамовића и Марјановића, Ера Теслине науке и потпуно нове физике која отвара несагледив простор једне нове димензије и науке, тек ће доћи!.

Мислим да ће најинспиративније бити, за све оне обдарене људе који су прожети Теслиним генијем, да пре него што почну да слушају снимак емисије, прочитају следеће цитате из ње, где преносим дијалог и конверзацији Абрамовића и Горана, као и водитељке Биљане која је усмеравала дискусију…

Абрамовић (…како Тесла ствара…)

„Дакле, он је дошао да кажем до тог нивоа креативне визуализације, када је био у стању да комуницира са оним што је он звао: „Космичко језгро“. Он је потпуно био свестан, да све што добија, добија у ствари из једног језгра, језгра којег је он звао, каже…ако покушамо да му дамо физичке атрибуте, онда је то: „страшно бљештава светлост“.

Ако покушамо да му дамо,каже …неке метафизичке или филозофске атрибуте, онда је, онда је то, каже…: „самилост и лепота“.

И то је то језгро одакле је он, када би осетио, да кажем, односно када би ступио с њим у ствари у везу, добијао је те идеје од којих је касније правио апарате.

Интересантно је рецимо да многи од његових апарата нису претрпели никакве промене у дизајну, јер су тако савршено урађени, да се не могу упростити!“

Биљана је нешто почела да прича о инжињеру Горану, представљајући га, а Абрамопвић упада:

„…ја се извињавам што вам узимам реч, ја заиста морам да Горана Марјановића представим као човека, који је прво, најбољи познавалац Теслине технике завојнице, да кажем не само трансформатора и Теслиних мотора и генератора, него начина на који Тесла мисли, е…он може, једино Горан рецимо разуме шта је „екстра…“ (други део назива нисам разумео, не чује се баш најбоље, због брзог изговора), шта су нехерцијански таласи, то што иначе, када питате на електротехничком факултету, они чупају косу, ако је имају. И једноставно, то је избачено из комплетне садашње физике и електротехнике као нешто што је Тесла фантазирао, да не кажем бунцао, јер они би радије ову другу реч употребили, е…наравно да се ради о чистим техничким стварима.
Дакле…Горан има своју лабораторију, и он на томе ради, и мислим да је у ствари најстручнији да о томе било шта каже. У Београду не знам никог да то зна боље, нити ради дубље“.

Горан Марјановић:

„Тесла је своје највеће проналаске, заправо све, укључујући и те највеће, реализовао имитирајући природу!То је најлакше илустровати преко, највећем кругу људи познате његове машине из Колорадо Спрингса, коју сви ми зовемо „Теслин трансформатор“. Али, тај уређај је све друго, само не трансформатор, иако смо га тако назвали.
Наиме, код трансформатора, ја не знам сад да ли да идем у те техничке детаље, али небитно, зна се однос трансформације, чему служи, и како функционише та машина…

Тесла је имао један једини намотај на примару, и 17 намотаја на секундару. Значи, да би улазни напон, ако је 10 киловолти(KV) на излазу је могао добити максимално 170 KV, по класично важећим теоријама.

Тесла је добијао 12 милиона волти!

То значи, назвати тај уређај трансформатором, заиста је овако…смешно. Људи не обраћају пажњу на те детаље, Тесла га никад није назвао трансформатор! Он га је назвао…“

Рекао је неку реч на енглеском, али не могу да протумачим како се она пише….

Сада упада Абрамовић да протумачи и преведе ту реч на енглеском, како је Тесла звао тај уређај који су сви звали трансформатор…
Абрамовић:

…’Увеличавајући предајник’ како смо га превели, ајд рецимо.“

Горан:

„У сваком случају није трансформатор, ретко га је икада крстио – трансформатор. Открића до којих је он дошао, дошао је посматрајући и анализирајући природу! Ја,хвала Богу, имао сам велику срећу и задовољство да дођем до тог сазнања, о том нехерцијанском делу наше реалности, кроз модел „квантиране густине енергије“. Отворио се један нови прозор у нашој реалности“.

Биљана:

„Само да објаснимо мало слушаоцима, шта су то нехерцијански таласи у односу на херцијанске?“

Горан:

„Једино што класична наука данас познаје, то су херцијански електромагнетски таласи, које је својом теоријом описао Максвел. Међутим,Тесла је веома често наглашавао да он у раду са својим уређајима, поготову када је реч о бежичном преносу енергије, се не користи херцијанским таласима. Међутим, преко тога се прелази!

Морате разумети да у класичној науци, тај израз уопште не постоји. Значи, сви научници сматрају да једини електромагнетски таласи су херцијански. Они, чак, Теслино дело и покушавају да објасне преко тих, једино постојећих, за науку, Максвелових електромагнетских таласа. И то је проблем класичне науке. То јесу научне, класично-научне методе, али оне нису релевантне за објашњење Теслиног дела!
Јер, једноставно, Тесла то лепо каже: ‘Ја не користим херцијанске таласе!’
Међутим, ви можете наћи на интернету гомилу литературе где веома компетентне особе, и врло образовани стручни људи, људи из најуже специјалности Теслине, анализирају његово дело, али се служе Максвеловом теоријом.

Не можете ви помоћу Максвелове теорије објаснити Теслино дело, јер он лепо каже: ‘нисам радио са херцијанским таласима’, а они упорно кажу… он је рекао то и то, цитирају га, а онда његове речи преокрену, и кажу…он је мислио то, у ствари је хтео да каже ово, па наведу воду на свој млин, и онда кажу… е, па то је немогуће!“

Биљана:

„Али, јел сте ви направили те таласе? Мислим, произвели те нехерцијанске таласе…?“

Горан:

„Јесам, јесам, и доказао сам теоретски, да, шта је сад основна идеја наша, да…“

Биљана:

„А како реагује научна јавност када сте ви то показали, светска и ова наша?“

Горан:

„Па наравно, суздржано. Али, видите, немогуће је негирати нешто што реално постоји, и експериментално, и теоријски. Наиме, у моделу „квантиране густине енергије“ су били садржани, то је нека врста, оно што је рецимо Мендељев систем за хемијске елементе, то је овај мој квантирани модел густине енергије, за све што постоји у било којој форми егзистенције, супстанцијалној и таласној. И, практично, не постоји ништа у овом реалном свету, који нас окружује, што није нашло место у том свом дијаграму, и то тачно одређено место.
Међутим, на месту такозваном: ‘К9’ стабилног објекта, је била празнина. Четри пет година, ја нисам могао наћи ни један објект у природи који би уденуо у то место. Испало је практично, да је вековима, природа чувала то место за „нешто“. Не кажем да то нешто није постојало, него…ми то једноставно нисмо спознали.

Гравитација, као закон, је функционисала и пре него што је Њутну пала јабука на главу. Али, то што је он дошао до теорије гравитације, не значи да је тада настала гравитација.
Е, па тако и Теслини (нехерцијански) таласи, они постоје и функционишу од када је света и века, али их ми још нисмо, односно, то није стигло до глава већине људи…“

Биљана:

„А како је професор Ајдачић реаговао?“

Горан:

„Одлично, одлично…“

Абрамовић:

„Прво са скепсом, и све…а онда после када је све проверио, каже: ‘јесте!“

Абрамовић је у емисији рекао праву истину о Теслином пројекту куле „Вандерклиф“,а то је лично Тесла говорио, и стварно је невероватно да се то Тесли не верује, већ се износи друга прича!
Дакле, Тесла је сам обуставио тај пројекат, а не да му Морган није послао потребне паре (Морган је све новчане обавезе испуњавао према Тесли, чак му је и слао потписане чекове, без износа… ), и рекао је да су разлози: „природни закони“, дакле не новац!

То се све може сазнати и прочитати из Теслине преписке са Морганом коју само поседује Београд, али о томе се константно ћути и крије!

Уствари…ево шта је Тесла о томе рекао, цитирам Абрамовића:

„…Он (Морган)је њему слао потписане чекове без износа. Значи, док је цела ствар функционисала на тај начин. Е, онда је Тесла једном рекао, и дословно, да, каже:’Готово!’ и изашао је само, само је изашао из куле, и то је био крај!

Из преписке Тесле са Морганом, коју, …сад рецимо се та преписка крије и неће нико да је објави, а не знам зашто неће да је објави. То је врло занимљива преписка! Ту преписку има само Београд, …а нема свет.
Што се Моргана тиче, Тесла каже, каже ,…па мој пројекат није каже зауставио Морган, он је каже испунио све своје обавезе према мени, него – природни закони!

‘Мој пројекат Вандерклиф куле су зауставили природни закони, и доћи ће дан када ће ти исти закони одиграти, каже у корист тога!’

И тада ће, тада ће та идеја тријумфовати…!“

И на крају да вам кажем, да је најинтригантнија ствар следећа…

Абрамовић и Горан су причали да је Тесла имао барем три патента за производњу уређаја за масовну производњу озона!

А да се тај уређај направи, не треба више од 200 € по уређају!!!

Сви знамо да је велики проблем човечанства са озонским рупама кроз које протичу штетни ултраљубичасти зраци, и са овим јефтиним уређајем решили би тај проблем, одмах, све је ту!

И заиста је необјашњива та инфантилност и незрелост човечанства, када јој је на домах руке да реши један велики проблем, са малим средствима, веома једноставно, …а она се оглушава на то!?

Уместо тога, озонске рупе су можда још веће, а наша Планета се поврх свега немилице загађује на разне друге начине…!

Горан је рекао да свако може да направи тај апарат за масовну производњу озона, пошто је све јефтино, за само 200 €.

Е,сад се поставља логичко питање,…зашто ми нисмо почели да производимо тај уређај(?), који би у свету био хит, наш бренд!

Могли би лиценцом да га заштитимо, и то би био масовни извоз који би нам донео доста пара, а и овако смо „пресушили“ по том питању…

Гледаћу да ступим у контакт са Гораном Марјановићем, да се јави на мој блог, и да прокоментарише све то око тих апарата за масовну производњу озона, и да нам можда овде да неку скицу, нацрт како направити тај уређај, како функционише…

То би било то, а сада послушајте целу емисију, има врло занимљивих ствари, ово је био само делић…

Радио Тесла

Преузми целу емисију, са пропратним звуковним паузама, трајање = 01:32:17 (15.8 MB.)

Преузми целу емисију, без пауза, само говор, трајање = 01:17:53 (13.3 MB.)

Анкета

Света наука


Аутор: against illusions

Доморадачко становништво Северне и Јужне Америке, Аустралије, Африке и многих мањих територијалних пространстава у додиру са европском »цивилизацијом« имало је два избора:

1. да се покори;
2. да буде истребљено.

У великој већини, људи су истребљивани. Довољна је информација да је слободан одстрел Абориџина у Аустралији био дозвољен чак до почетка 20. века. Вероватно би био и данас, да срести Абориџина на његовој земљи није постала сензација првог реда. О судбини северноамеричких Индијанаца излишно је говорити. Заправо, слободно можемо поставити питање: ко су уопште ти људи, где су они? Нема их.

Како је једна цивилизација уопште могла да поступа на такав начин? Хајдемо најпре да се осврнемо на неке антрополошке идеје које су се јавиле још пре заснивања ове науке, а паралелно са јављањем тих »идеја« трајало је истребљавање домородачког становништва на свим подручјима где се то могло. Да ли случајно?

За почетак овог текста, искористићемо дело »Други и ми« Цветана Тодорова, поглавље »Раса и расијализам«. Разликујмо расизам и расијализам. Расизам подразумева понашање, док је разијализам доктрина, која не мора подразумевати никакво понашање, већ само мишљење. Расиста би, дакле, био човек који мрзи припаднике друге расе и сходно томе предузима поступке против њих, док би расијалиста био човек који подржава идеју о различитости раса. Шта подразумева та расијалистичка идеја. Да бисмо препознали класични расијализам, он мора да задовољи пет поставки. То су:

  1. Постојање раса – људске групе поседују заједничке физичке одлике.
  2. Континуитет између физичког и моралног – расијалиста претпоставља да физичке разлике одражавају моралне. Илити, црнац може бити једино морално искварено биће из простог разлога што је црн.
  3. Колективизам – подразумева да понашање појединца зависи од тога којој групи (народу, раси) припада. Дакле, шта год сте сазнали о себи, или о некој другој особи – заборавите. Група условљава појединца и појединац нема ничег свог.
  4. Хијерархија – постојање хијерархије међу расама, где је, очекивано, раса којој припада човек који подржава идеју расијализма најбоља, најпаметнија, најлепша… Остале расе су ниже од његове.
  5. Политика заснована на расијализму – када окупимо претходне четири поставке, из њих следи пета, која налаже да се политика руководи према »здравом« разуму (»научном сазнању«), према чијим судовима ће остале »инфериорне« расе бити поробљене.

У суштини, расијализам је настао и постојао једино у Европи, тако да је цела прича о »оправданом« ниподаштавању и поробљавању других раса од стране белаца.

Жорж Бифон (18. век) је био један од најзначајнијих расијалиста, фактички, зачетник расијализма. Бифон је био познат као природњак (биолог); уживао је велики углед код интелектуалне елите у тадашњој Европи. У свом делу »Природна историја«, Бифон се позабавио расама. Наиме, Бифон је уверен да су све небеле расе – ниже расе. Снажан утицај Бифоновог дела огледа се у томе што је његово дело имало НАУЧНИ карактер. О каквој науци је овде реч?

Бифон најпре тврди да је људски род јединствен. Постоје разлике међу људима, али како је могуће да се различите расе укрштају, онда нужно следи закључак да расе припадају једној врсти. Дакле, сви људи потичу из једног рода. Друга заједничка ствар свих људи је радикална разлика у односу на сва остала жива бића, која се огледа у супериорнијем разуму. Тада овај аутор обрће причу и почиње да прича против онога од чега је пошао. Тако, следеће што Бифон тврди јесте да одсутво разума и говора и одсуство хијерархије је једна дистиктивна одлика животињског света. Што, заправо, значи да ако постоје друштва која не поседују хијерархију, та друштва не чине људи већ животиње. Ако људи нису способни да уоче хијерархију, односно да схвате да нису сви једнаки, онда су они асоцијални. »Сваки народ код којег нема ни реда, ни закона, ни владара, нити друштва у уобичајеном смислу, више је скупина варварских и независних људи, који се потчињавају само својим појединачним страстима, него што је та скупина народ« (Бифон, Природна историја). Термин »варварски« исто је што и »независни«, тј. асоцијални. Слободни људи су дивљаци, а не би били дивљаци само ако су спремни да себе ограниче правилима, законима и да им се потчине. Наравно, уз господара. Дакле, ако немате господара ви нисте човек. Шта ли је онда господар?

»Пошто у том делу америчког континента није затечен ниједан цивилизован народ, могли бисмо претпоставити да је бројност људи ту била исувише мала и да су те крајеве населили пре исувише кратког времена да би могли осетити потребу, а још мање вредности удруживања у заједницу.« Слаба насељеност је карактеристика недовољне развијености. Притом је слаба насељеност за Бифона очигледан доказ да ту не постоји цивилизација, од тога се и полази. Чврсти аргументи против индијанаца, нема шта! А погледајте следеће аргументе за разликовање нижих и виших раса:

»Персијанци, Турци и Мавари су постигли известан степен просвећености, али Арабљани (…) живе као Татари, без икаквог поретка, непросвећено, скоро ван заједница. (…) Њихове куће су ниске и примитивно грађене; земља им је лоше обрађена. (…) Чак им је и језик толико упрошћен да скоро сви говоре исто. Пошто поседују веома мали број идеја и број израза им је оскудан. (…) Сви су подједнако прости, сујеверни и затуцани.«

Опис народа северног Јапана:

»Они живе као дивљаци и хране се китовим месом и рибљим уљем« (замислите те простаке, једу рибље уље и китово месо, не схватајући да крем човечанства треба да једе друге врсте меса).

»Жене за своје украшавање нису измислиле никакво друго средство до да обрве и усне боје у плаво« (а по чему је супериорније бојење обрва у црно, а усана у црвено?).

»Мушкарцима је једино задовољство да иду лов на вукове, медведе и јелене и да лове китове« (док је лов на фазана и јаребице узвишенији?). Што се тиче Азијата »они имају мале свињске очи« (и због тога су инфериорнији, глупи, неразвијени…).

А обратите пажњу како Бифон једним зарезом сугерише да прихватимо његове вредносне судове: »Ти народи су веома црни, дивљи и сурови«. Ево једног сугирисања помоћу »такође«: »Разликујемо их од других по боји која је много црња, а такође и по томе што су глупљи и примитивнији«, или »људи су ту такође веома лепи и природно продуховљени« (ако нам се људи учине веома лепима, онда су они и природно продуховљени?).

И тако даље…

Зашто је ово за нас важно? Бифон је био научник, природњак на добром гласу. Овај човек је искористио свој ауторитет природњака да убеди људе како је ропство сасвим основана ствар! Многи су касније прихватили ову доктрину, и даље је разрађивали. Волтер је прокоментарисао следеће: »Није невероватно да су у жарким крајевима мајмуни потчинили девојке«. Мислим да је ово срамота и помислити, а камоли изговорити. Волтер је толико мрзео небеле расе да је чак прихватио идеју о полигенези људског рода, тј. да је човечанство настало на неколико различитих места земаљске кугле. Убеђеност европљана да су супериорнији од остатка света чврсто је била уврежена у »науци« до пред крај 19. века. Касније није више било ни потребе, јер је цела светска популација, осим Јапанаца, Арабљана, Кинеза и још неких индоевропских народа, поробљена или истребљена.

Због својих интереса, владари су се пред јавним мњењем правдали тобожњом науком како би легализовали поробљавање или истребљење, пре свих, црнаца, американаца и аустралијанаца. Наука (али и Црква са својим »мисионарима« (читај шпијунима, агентима)) је давала алиби за тај робовласничко-имеријалистички подухват. Да ли заиста мислите да је данас наука већином у другачијој функцији? Хуманизам и хуманост никада нису ни постојали, то је заблуда, прича за малу децу. Људима је обећавано да ће напретком науке и »прогресом« ускоро читаво човечанство уживати у изобиљу. Данас је очигледно да је то била лаж. И сутра ће бити. Расијализам не само што је био погубан за небеле расе, већ је у 20. веку био искоришћен за проливње велике количине крви (II Светски рат). Постоји ли могућност да је расијализам свесно »убачен« и »одржаван« обзиром да је неко од њега имао велике материјалне користи?

Говорећи о науци, морамо приметити да је научна тврдња тако конципирана да се у њу уопште не може сумњати, као коначна истина. Иако смо много пута били сведоци да наука »заказује«, ми и даље слепо верујемо научним тврдњама. Кључна реч је »верујемо«. Исто тако смо веровали да се Крсташки ратови воде у име Бога. Није ли манипулација масама инструментима Црквиног хришћанства једноставно замењена науком? Црква је пропагирала догму, данас то чини наука. Не видим битнију разлику. Цркви су биле довољне црквене школе и свештеници (као њени репрезентативни представници) у сваком месту, док су науци потребни медији и системи образовања. Суштина манипулације масама је остала иста, само се користе другачији инструменти. Мада, приметно је, да су профит и ефикасност корз манипулисање науком далеко већи и сигурнији. Црква је, за свој алиби, пропагирала некакав систем вредности, јер је претпостављала Христа и Бога, као моралне узоре. Наука је и последњи бедем одбране човекове од самога себе (морал) – избрисала.

Никола Тесла је говорио да је наука опасна ствар уколико није вођена вером у Бога. Претпоставимо да је вера у Бога за Теслу била пуко постојање квалитетног система вредности. Овај Теслин позив има тежину, ако ни због чега другог, само зато што га је он изговорио. Данас није потребно ово анализирати, јер је наука омогућила следеће ствари: атомску бомбу и бројна друга оружија, изузетно деструктивна, која омогућују убијање великог броја људи одједном; манипулацију путем масмедија којој се не види више ни почетак ни крај; фармацеутску индустрију (заједно са тзв. »званичном медицином«) која не лечи, већ има задатак да створи што већи профит кроз третирање болести (скупе терапије које не могу да излече, већ да одложе дејство болести), не кроз лечење јер онда неће имати коме да продаје своја срања; бројне материје и зрачења која директно нарушавају здравље људи, а о којима се ћути; загађеност планете; и још много, много других ствари због којих закључујем, верујем оправдано, да је наука човечанству нанела више штете него користи. А замислите: људи у науку уопште не сумњају!

Ипак, наука без медија не би имала оволику моћ коју данас има. Треба још рећи да наука није крива сама по себи што је злоупотребљена, али у већини случајева, она се финансира из нечијег џепа, дакле, неко улаже у њен развој. Онај који улаже очекује и профит. Уопште ме је страх да помислим који је крајњи циљ пројекта на француско-швајцарској граници у вези са изградњом оног џиновског акцелератора атома. Надам се да је циљ крајње тривијалан: да се организује одлив великих средстава за научна истраживања у нешто што само по себи неће донети никакву конкретну корист. Надам се да је тако.

Наука и њена знања су данас до крајности злоупотребљена и тога морамо бити свесни сваког момента, нарочито када сазнајемо нове »научне тврдње«, или се о старима »много прича« ових дана.

Објављено у Друштво. Ознаке: , , , , . Leave a Comment »

Оливер Суботић


Данас сам одлучио да вам представим господина Оливера Суботића.

Оливер Суботић је и теолог, тачније ђакон и информатичар. Привукло ме је баш то код овог младог човека, баш тај спој духовног и научног. Први пут сам нешто сазнао о њему када сам припремао текст „електронске личне карте“ и гледао сајт За живот без жига.Тражио сам биографске податке на том сајту о Оливеру, али их нисам нашао, већ сурфујући по нету. Мој поглед на будућност људског друштва је спој религије и науке, спој духовног и научног, и у друштву и у чoвеку, јер само продуховљен људи који се баве науком могу донети просперитет човеку и целом човечанству. Таква наука ће да буде креативно-хумана, у служби чувека, живота и природе, у саобразношћу са природом, а не против ње.

То ће бити нови човек, нови научни тип човека.

Имали смо једног таквог човека, човека-генија, звао се Никола Тесла.Тесла је био најсветлији спој духовног и научног у себи, као да га је сам Бог послао на Планету да ради за добробит човечанства и живота на Земљи.

Јединствени начин на који је Тесла долазио до својих научних открића путем визија, говори нам недвосмислено да је био духован човек највишег степена. Тесла је свом душом радио за човека, то је била једна потпону нова наука са новим парадигмама, хтео је да човеку подари бесплатну енергију, али патолошки болесни богаташи имали су само једну визију науке, науке у служби профита и само профита, профит чак и по цени деструкције и уништавања елементарног живота, загаде ти воду, па ти продају Coca-Colu и разне флаширане воде.

И зато није ни чудо да смо данас дошли на ивици самоуништења.

А, погледајте само ово са тужном ситуацијом у Србији, једину комплетну стручну студију о електронским личним картама, односно о биометријском систему идентификације, урадио је теолог и информатичар, Оливер Суботић. То можете прочитати и скинути овде → Биометријски систем идентификације-критичка студија (1.7 МБ.).
(књига је преузета са сајта: За живот без жига)

У држави имамо толико информатичара атеиста, а држава не ангажује никог да обради ову тему у свом тоталу, а како и би, када је све ово око електронских личних карата за њих само добар „dil“, у неолибералном прагматичном стилу и смислу живота.

Зато, једно велики хвала црквеним људима за уложене напоре да се јавност преко Оливера Суботића детаљно информише о биометријској личној карти и тој технологији, и нека почну од сада па надаље да образују и остале своје људе, младе духовњаке, да имамо црквене економисте и банкаре које ће истинито да информишу народ, нека оснују своју организацију, нека се кандидују за изборе, и ја ћу одмах да гласам за њих, а и не само ја, јер свима је мука од ових петооктобараца са својим „стручњацима“, доведоше државу пред банкрот, поделили су народ, расцепали наше национално биће.

Доста је више са тим, ..цркво…напред…!
……
Оливер Суботић, информатичар и теолог
И кандило и компјутер

Црква благословила Интернет. – Технолошко месијанство као покушај формирања „виртуелног царства небеског“

Оливер Суботић (Фото Д. Јевремовић)

Оливер Суботић (Фото Д. Јевремовић)

Када је Оливер Суботић, као студент треће године Факултета организационих наука, одсека за информационе технологије, 2000. године одлучио да упише теологију наишао је на прилично неразумевање околине. Многи су се питали шта је то будућег перспективног информатичара привукло божанској науци. Данас овај 29-годишњак из Нове Вароши са две факултетске дипломе у џепу, уместо да објашњава како је спојио 3Д компјутерску анимацију са јеванђељем, цитира Паскала: „Срце зна за разлоге које разум не познаје“.

– Духовник ми је поставио услов. Могу да добијем благослов да упишем православни богословски факултет само ако обећам да ћу завршити ФОН – прича Суботић који је са компјутерима почео да се дружи још у четвртом разреду основне школе када је добио „комодор 64“.

С дипломом ФОН-а одмах се запослио на Богословском факултету у Београду. Иако је још као студент писао за домаће рачунарске часописе, међу којима и „Политикин“ „Свет компјутера“, Суботић је 2004. године прихватио изазов уредника „Православља“ да уђе у амбицознији пројекат. Започео је да промишља о изазовима употребе савремених информационих технологија из угла православне теологије.

И кандило и компјутер

Из серије текстова у којима овај млади информатичар и теолог показује да се у 21. век може и са „кандилом и компјутером“ и да једно друго не искључује настала је књига под називом „Човек и информационе технологије – поглед из православне перспективе“.

Цитирајући у православном свету поштованог светогорског старца Порфирија који каже да хришћани треба да користе савремене информационе технологије, јер су и оне дар Божји, али критички и са расуђивањем, наш саговорник упозорава да Црква не сме да упадне у замку и преузме методологију световних установа. Христово учење се не може преносити на начин како то раде модерни медијски емисари. Преко интернета треба да шаљемо информације о православљу, али оне треба пре свега да буду подстицај човеку да дође у цркву и види и искуси шта је живот у Христу.

Суботић уочава да се све више младих који себе сматрају православним прикључује православним форумима којих сада већ има доста на интернету, па развијају већу присност са особама путем електронске поште него са људима из литургијске заједнице. Интернет не би требало, како упозорава овај млади стручњак, да постане средство индивидуализације, које нас суштински не зближава.

Заштитници глобалне мреже

Значај интернета међу првима је открила Руска православна црква. Московски патријарх Алексеј је још 1997. године у посебној посланици благословио употребу овог медија. Како Суботић додаје, православни хришћани би ускоро могли да добију и заштитника интернета. Од светитеља су предложени свети Јован Златоусти и свети Теофан Затворник.

– Од Цркве се не може правити виртуелно сабрање, она је реално окупљање свих хришћана на Светој литургији. Ако кренемо човекоцентрично да повлађујемо модерном човеку онда ћемо као што већ негде раде на Западу доћи у искушење да правимо виртуелне парохије. А онда следи и виртуелно причешћивање. Али, не треба заборавити да ће на тај начин и спасење наше душе бити виртуелно, а не реално – каже аутор овог зборника који је изазвао пажњу и у Исламској верској заједници.

По Оливеру Суботићу, две су опасности које вребају модерног човека ако не усвоји критички поглед на информационе технологије. Први је технолатријски, нека врста технолошког месијанства као покушај формирања „виртуелног царства небеског“.

– Такви наговештаји се могу видети у прогнозама појединих светских футуролога. Заговорници те концепције кажу да ће у једном тренутку развитка информационих технологија малтене и смрт бити побеђена тиме што ће садржај људског ума бити пренет у рачунар. То је опасност од супституције аутентичног духовног виђења света – сматра Суботић.

Други изазов су предвидели мислиоци у 20. веку, као Џорџ Орвел, а то је надирући информациони тоталитаризам. Данас се он најбоље уочава у покушајима да се уведу системи тоталне електронске идентификације људи широм света чему се већ супротстављају мислећа јавност, академске установе, аутентичне невладине организације па и Црква.

Оливер Суботић припада групи интелектуалаца која је тражила одлагање доношења закона о електронској личној карти док се не спроведе темељна јавна расправа, јер постоји опасност угрожавања права на приватност грађана. Али, иако је закон усвојен у Скупштини 14. јула, Суботић очекује да ће јавност, која није баш била упозната, тек реаговати.

– На недавном скупу у Галерији Српске академије наука и уметности на којем су учествовали стручњаци разних профила усвојен је закључак у којем се од владе тражи да се размотри могућност необавезне замене старих докумената новим са биометријским подацима. Најмоћније земље света уопште не поседује личне карте. У земљама ЕУ, као на пример у Италији, биометријске личне исправе се издају на добровољној бази – каже Оливер Суботић.

Миленко Пешић

[објављено: 24.07.2006.]

Текст је преузет из

http://www.politika.rs/

Манипулација свешћу


Најгора ствар на овоме свету је манипулација људском свешћу ,а такве манипулаторе сматрам за најштетнијие људе за човека и читаво човечанство!

Манипулативна психологија и манипулација људима је права наука,суптилна и са тачно одређеним законитостима и механизмима.Неко може годинама да буде изманипулисан,а да тога и није свестан,јер кажем… све је тако суптилно,јер само одређеним тоналитетом и бојом гласа у изговору и говору, можете од човека направити „своју играчку“,а да он мисли да је „свој“.

Најтежа ствар у манипулацији људима је та,да када којим случајем или „чудом“ откријеш да је неко рецимо двадесетак година манипулисао тобом,да те је искоришћавао,да си био „играчка“ у рукама мајстора који је скренуо твој живот у штетном правцу по тебе,…тада дође тешко разочарење,бол,туга,чемер и јад,јер како ћеш да вратиш живот 20 година уназад и да живиш неки нови живот,неки нови почетак и да очекујеш неки бољитак,јер то напросто није могуће,живот тече даље,он само иде напред,не тапка у месту,не враћа се уназад,а теби преостаје да живиш са тим болом и тешкоћама,сав понижен у сазнању да си био обична „лутка“ у рукама манипулатора.

Проф. Др Сергеј Георгијевич Кара-Мурз

Проф. Др Сергеј Георгијевич Кара-Мурзa

Има људи који се суоче храбро са тим болом и комплетно трансформишу своју енергију у позитивном и креативном правцу,али по мени њих има врло,врло мало,јер за тај преображај треба воља,снага и знање;- како да се превазиђе и трансформише тај бол.

Сигуран сам да вам ова књига може дати много знања о манипулацији,јер понекад је довољно и само бити свестан техника манипулације,суптилних трикова,заправо то је први корак,бити свестан тога,тада брзо уочиш када неко крене да манипулише са тробом.

Постоје и оне површне,примитивне манипулације,тако „излизане“, видљиве и уочљиве,али када их ко папагај понављаш оне дају резултате.

То раде и наше издресиране ДОС-овце које као да су хипнотисане понављају једну од својих мантри : „Европска Унија је услов свих услова…“ што све делује болесно,смешно и јадно,понекад и даје резултата,али кад претераш и ко навијени лудак не умеш да станеш,већ само трабуњаш,трабуњаш,то обично изазива супротни ефекат,јер видиш да земљу воде идиоти,багра, и све прелази у гађење код људи,уместо манипулације,изазиваш бес код људи према себи.

Тај бес људи према петооктобарцима,ДОС-овцама и њиховим излизаним мантрама за испирање мозгова,је свакога дана све већи и већи,тај бес ће веома убрзо покренути народ да узме судбину у своје руке,јер све ове странке играју манипулативну игру:“подела плена“ , само им је реторика наравно другачија,различита…

Цитираћу почетни део књиге,а делове из књиге можете прочитати и са овог линка:

http://www.srpskapolitika.com/intervjui/latinica/022.html

……

Вјерују
(књигу је самопрегорним радом превела госпођа Сава Росић)

Ja, Сергеј Георгијевич Кара-Мурза, рођен 1939. године, Рус, по образовању сам хемичар (доктор хемијских наука), али се од 1968. године бавим методологијом науке, а потом и системском анализом.

Док смо имали поуздану државу, као и претежна већина нисам ни покушавао да појмим наш живот, задовољавајући се философским сурогатом који је наше, у суштини још сељачко друштво нетачно објашњавао. Наша истинска културна начела држала су нас и под љуском идеологије, јер је била потпорањ совјетске државе. Али, то нас је скупо коштало – ништа нисмо схватили када су се „другови“ латили пиљења тог потпорња. Допустили смо разарање совјетског уређења – нашег животног устројства. Сада се извлачимо испод рушевина, израњављени. И пре свега морамо „обновити главу“.

Мене совјстско уређење подсећа на породицу у којој су роди- тељи имали врло тешко детињство и читавог живота напорно радили. Па желе да им се синчић наужива животних радости. Али, мањка им културе и духовне снаге да би синчића васпитали без помоћи спон- таног васпитача каквим могу послужити невоља и немаштина – те он израсте у свињу и на крају крајева избаци старце из куће. Јер, они који су преживели рат управо су тако васпитали садашњи млади нараштај. Та, наша омладина негде дубоко у себи мора схватати да су све њихове кожне јакне и видео-уређаји – комад хлеба истргнут старцима из уста. Страшно ми је жао тих младића и девојака палих у искушење, чекају их велике невоље, а кривица је умногоме на мом поколењу.

Део кривице ћемо скинути ако појмимо дешавања, оставивши омладини макар нешто повезаних сазнања. Поставши жртве разарања, дужни смо да се уздигнемо изнад бола и гнева, да постанемо и лето- писци и пророци. У сваком чину разарања види се целина – они идеали и интереси којима се рушиоци руководе. Виде се и узроци слабости жртава. Изблиза сам посматрао настајање, оправдавање и остваривање програма за разарање совјетске науке.

Наша је наука – јединствена културна и духовна појава, тешко објашњива. Слична појави као што је Пушкин. Демократска елита посматра њену агонију с лоше прикривеним задовољством, као раз- мажено дете смрт мачета кад га измрцвари. Без икаквог узвика сажа- љења или бола. Стално о томе размшљам, тражим објашњење. Понекад ми се чак учини да се из нашег народа издвојио известан његов део који је физиолошки унеколико другачије устројен. Као кад би се у политички покрет удружили, рецимо, хомосексуалци. Можда они и имају разлога да се љуте на остали део народа, али би било страшно да тотално преузму власт и покушају да све нас приморају на живот по њиховим начелима.

Међутим, наука је појединост. Радило се и ради се о слому цизилизаније у целини, о замени свих њених начела, врсте привреде и међуљудских односа. Није једноставно повезати у систем све што видимо. Морамо се учити.

О себи могу рећи да се трудим да што више читам, бирајући ауторе трију категорија: оне који су осмислили западно друштво што нам се као узор нуди; оне који су схватили и одбацили евроцентризам и цене разноврсност цивилизација; оне који су доживели тешке кризе и болести друштва и лично посматрали распад начела. Из свега што сам прочитао могу извући закључак: интелектуални тим „архитеката“ перестројке свесно се послужио преваром колосалних размера. Просто ме запрепашћује тај корак људи од науке, то је сасвим нечувена појава.

Друго што се трудим да радим је то да се до најситнијих поје- диности присетим свог живота, а нарочито детињства, рата. Све се сада види у другачијем светлу, пуни новим смислом. И када данас видим уметнике и академике огорчене, увређене на земљу и народ, као да им је нешто закинуто, запањен сам – да ли они уопште живе? Или само израчунавају губитке? И чини ми се да ти људи, окусивши западни однос премa свету, нису успели да с тим изађу па крај, иису га „пробавили“ већ се разболели. Желео бих да им помогнем. Али, како то учинити кад се осећају победницима?
(Увод у зборник „Опет питања вођама’)

Манипулација свешћу „Сергеја Кара-Мурзе

или

упутство за одбрану од неолибералне идеологије

Откривање праве истине о великој победи заговорника идео- логије Новог светског поретка и стварним узроцима слома бившег Совјетског Савеза – кључна је тема ове изузетно вредне философско- социолошке расправе. Сергеј Георгијевич Кара-Мурза пажљиво и са пуно смисла за објашњавање свих битних појединости проблема о коме пише, наводи да тријумф западне неолибералне филозофије у његовој земљи значи да се Русија сада налази пред судбинском дилемом: Русија мора, како то опажа Кара-Мурза, или да прихвати нове поли- тичке, економске, културне, језичке и друге стандарде Запада (читај САД), или да попово гради механизме за одбрану од туђинске идео- логије и превласти.

Изузетна вредност ове књиге је у томе што Сергеј Кара-Мурза кроз практичне примере показује како се, упорном манипулацијом посредством јавних гласила (ТВ, радио, штампа) као и свих других бројних расположивих начина, врши „освајање“ мозгова људи и њихово свођење на пуку гомилу која слепо слуша наредбе своје псеудополи- тичке и остале елите.

Какви су изгледи људи да се супротставе тој поробљивачкој и неоимперијалној техници владања људима, народима, па и целим држа- вама? Сергеј Кара-Мурза као одговор нуди низ добрих савета како да сваки појединац препозна активност својих унутрашљих и спољних мапипулатора и остане „биће по себи“, што значи човек који мисли сопственом главом.

Ово је књигa чији се редови читају жељно и нестрпљиво, као да се ради о занимљивој крими-причи. У њој се на необичан и крајње отворен начин указује какав заправо удес чека житеље наше планете, ма где они живели, уколико прихвате да постоје у друштву без исто- ријског памћења и дозволе да њихова свест постане само прости при- кључак „централне намети“.

Сергеј Кара-Мурза је, иначе, у својим луцидним запажањима социјално-економских промена у савременом свету веома вешто кори- стио изванредно познавање природних и друштвених наука, јер је осим доктората у хемији успео да задобије и подједнако високо научно знање у историјској науци.

Уколико се прихвати као истинит закључак лекара да је у откри- вању сваке болести пола успеха гарантовано добром дијагнозом обо- љења, тада је Сергеј Кара-Мурза својом „Манипулацијом свешћу“ то учинио откривањем смртоносног вируса који, кроз ужасавајуће обез- вређивање свих основних човекових вредности, прети да расточи и на крају уништи људску цивилизацију.

Недељко Којић

Увод

Сведоци смо и учесници догађаја космичких размера. Наочи- глед једног поколења Русија је успешно поткопана и, могуће, скршена. Та огромна цивилизација је десет векова повезивала и уравнотежа- вала два главна блока људског света – Запад и Исток. После првог удара у XX веку Русија је, овога пута у облику СССР, васпоставила своје главне црте, изнова стекла своје лице (истина, умивши се крвљу). Али, остао је вирус у њеном организму, болест је пронашла нове рањиве тачке, криза је очито била знатно тежа. Заљуљао се и почео осипати један од ослонаца читавог живота људске заједнице. У пере- стројку се с нарастајућим ужасом увлачи читав свет.

По свему се види да ће смутња потрајати дуго, и тек нас очекују невероватне догодовштине. Унеколико преиначивши чувену Хрушчовљеву фразу* , можемо рећи: «Садашње поколење совјетских људи неће се досађивати све до саме смрти». И, за разлику од пред- виђања Никите Сергејевича, та прогноза ће се, изгледа, остварити. Тим пре што се живот уз такву разоноду убрзано скраћује.

Да се приликом свођења рачуна са животом не бисмо несносно стидели учињених глупости, не би било згорег да поразмислимо: шта се то десило? Како то да смо хтели онако како је најбоље, а испало нам не као и обично, већ како ни у најстрашнијем сну нисмо сањали. Јер, све се досад штедише банке «Чара» један другоме жале: «Будим се с надом: све је то био сан. Немогуће да сам ја, толико паметан и лукав, своју уштеђевину однео и дао преварантима. Добровољно!». Не, све то није сан. Па и «Чара» је ситница. Тачније, није ситница, већ она кап воде у којој се одразила сва ова перестројка, реформа, демократија и све што је мађионичар још под шеширом имао.

Мислим да су се страсти већ помало стишале тако да можемо сви заједно поразмислити – исплати се па макар се и смејали (покаткад живчано, али више не хистерично). Како жртве наше епохалне пре-

*«Садашње поколење совјетских људи живеће у комунизму» (прим.прев.).

варанције, тако и они који су њоме, чини им се, успели да се окористе. Такви постоје, премда их је све мање. А и не воли човек да испадне тикван, па се кочопери – ја сам сада банкар, а ја менаџер.

Можда ће наше разматрање још и нама самима помоћи у нашем животу, а свакако ће помоћи нашој деци – она ће бити принуђена да кусају попару. Па и за историју, за потомке бих желео да оставим сведочанства очевидаца с барем некаквим покушајима разабирања смисла. Јер, овако, данас читамо разне верзије о томе шта се то Русима почетком XVII века десило, а тешко нам је да схватимо. Шта то беше Смутња? Зашто су поверовали лоповима и кукавним пробисветима, и чак их на руски престо довели? Зашто су војводе све један другог претичући похитале да предају градове ништавним снагама зачуђених пустолова, док су козаци похрлили у пљачку руских градова?

Ми смо, ceм тога, већином неверници (свећице и крстићи – то није баш оно право), али већину копка тајна помисао: та мораћемо положити рачуне нашим мртвима. Питаће ме отац који се није вратио из рата: «Шта сте то тамо измудровали? Објасни, овде сви само нага- ђамо, никако да схватимо». Јер, морамо се припремити, не можемо нашим прецима. тутнути под нос Горбачовљев говор: ето, као, овим смо се истинама занели. А они нису имали ново мишљење, већ здраво.

Па почнимо онда да полако одмотавамо нит, реконструишући у сећању историју, да бисмо схватили: каквим су нас то чудотворним средствима убедили да учинимо све оно што смо учинили. Јер, попри- лично смо набрљекали, и то без икаквог штапа и колача – с ентузи- јазмом па чак н одушевљењем. Понеко је сад паметан кад је касно. Неки се чак хвале: знао сам! упозоравао сам! Такви људи не мењају општу, слику.

Као прво, таквих паметних је било врло мало. Прочитајте макар наступе Лигачова, нашег конзервативног мргуда. Једно те исто, само мало другачије упаковано. А понеки су упозоравали наизглед исправно, али у таквом намерно накарадном облику, као да су њихова упозорења писана у ресору А.Н. Јаковљева. Присетимо се макар писма Нине Андрејеве. Наравно, писала је она сама и то искрено, док је ресор А.Н. Јаковљева само одабирао такве бисере и «омашком» пуштао у штампу.

Најзад, у сваком људском друштву (па чак и у сваком стаду) постоји известан број урођених бунтовника, природних дисидената.

Они увек гунђају и противрече. Узмите макар Солжењицина. Ретко коме је пошло за руком да толико допринесе уништавању совјетског уређења. Најзад су га уништили, све учинили како је он молио – а он опет незадовољан. Не, само ви убијте, али тако да буде лепо. Да покојник буде румен и насмешен. Мислим да се такви вечити незадовољници не могу узимати за сведочанство постојаности нашег националног разума.

Дакле, прихватимо као чињеницу: известан утицајан и орга- низован део човечанства (у који је примљен и понеки наш земљак) некако је постигао да наше друштво у целини, скоро 300 милиона људи, не рачунајући «савезнике», активно делује по програму који доноси огромну добит тој скупини и огромну штету нама самима. Данас, када је важан ступањ тог програма завршен а исход очигледан, то заиста можемо прихватите као чињеницу и више се на томе не задр- жавати. Губици и тековине су познати и очити, израчунати и обнаро- довани у светском књиговодству, буквално написани на њушкама сретних политичара.

Ма шта рекли скептици с касним паљењем, ако сматрамо да смо народ (то јест, јединствено тело с надиндивидуалним разумом) онда нам ваља признати да је наша народна мудрост из неког разлога затајила. Колективно смо гутали све мамце заредом док нас нису привели удици и извукли на палубу за комадање. Истина, и дан-данас има таквих који, већ лежећи на тој палуби, вичу: «Ја сам то хтео и не могу се одрећи принципа*! Живео друг Чубајс!». Али, такви су танане природе, њих поготово жалим.

Дакле, хајде да разаберемо какав то беше мамац, како су га спремали и с каквим речима су нам њиме испред носа махали. Зато што се оно што су са нама учинили назива сувопарним термином: манипулација друштвеном свешћу. Том програму нема сличних у историји по размерама, трошковима, трајању и исходу. Током његове припреме и спровођења начињен је огроман број проналазака па чак и открића, прикупљена су нова важна сазнања о човеку и друштву, о информацијама и језику, о економији и екологији. Пре почетка одлучног деловања у Русији, изведени су «жестоки» (често изузетно крвави) експерименти над многим народима и стечена значајна сазнања о етнографији и антропологији. Свет се није променио само због слома
* Алузија на писмо Нине Андрејеве (прим.прев.).

СССР. Сама невидљива делатност на манипулисању друштвеном свешћу мноштва народа земљине кугле променила је изглед света и погодила практично сваког житеља планете. Поготово културни слој човечанства, читаоца и телевизијског гледаоца.

Успех манипулације свешћу народа СССР и пре свега руског народа (по Далсовим речима, «најнепокорнијег народа») опасно је завртео мозак политичарима-победницима и њиховим експертима. Данас је штампа пуна тријумфалних поклича о принципијелној могућ- ности потпуне контроле људског понашања, и то уз сасвим незнатне трошкове. С друге стране, многи који себе сматрају жртвама манипу- лације снуждено су поверовали у некакво тајно оружје КГБ-а или ЦИА-е (или заједничко), у некаква психотропна средства помоћу којих подли политичари људе «зомбирају». Јасно је да вера у мистичку снагу противника паралише вољу за отпором. Тако да «стварање» те вере (путем гласина, чланака, «раскринкавања» и «признања») само по себи представља важно средство манипулисања друштвеном свешћу.

Људи се, независно од своје идеологије и политичких склоности, деле на две врете. Једни сматрају да је човек у начелу велико дете и манипулација његовом свешћу (наравно, за његово сопствено добро) од стране просвећеног и мудрог владара – не само да је дозвољено већ и пожељно, «прогресивно» средство. На пример, многи стручњаци и философи сматрају да прелазак са принуде, поготово ако је уз при- мену насиља, на манипулацију свешћу, представља огроман корак у развоју човечанства.

Други сматрају да слобода човекове воље која претпоставља поседовање непомућеног разума и омогућава да се начини одговоран избор (макар и погрешан) – представља огромну вредност. Та кате- горија људи одбацује законитост и морално оправдање манипулисања свешћу. У крајњој линији, сматра да је физичко насиље мање погубно (ако не за индивидуу, оно за људски род) од «зомбирања», роботиза- ције људи.

Та два става условљена су људским вредностима, идеалима. Значи, узалудно је расправљати о томе који је од тих ставова исправ- неји и бољи. То је исто што и спорење око тога шта је важније – душа или тело. Рационално и чак логично можемо расправљати о томе какве ће последице по друштво и личност имати претварање овог или оног идеалног става у политичку доктрину. Утиче ли на човеков живот спровођење те доктрине линеарно – или тај утицај има критичне прагове. То јест, да ли је допуштена «манипулација у разумним гра- ницама» или њено прихватање као оправданог средства управљања значи прелазак у квалитативно другачије друштво.

Зато ћемо се у књизи која се читаоцу нуди само као основа, матрица за дијалог, потрудити да избегаемо оптужбе и оцењивање идеала. Говорићемо о делима – она се могу и требају оцењивати са становишта савести, пошто задиру у живот људи. Али је исто тако узалудно па чак и штетно скривати своја опредељења, та није ово агитпроп. Није потребно врбовати у своју веру, знатно је важније створити жариште дијалога у нашем поцепаном друштву. Зато ћу ипак упозорити да је књига написана са становишта неприхватања манипулације како друштвеном тако и личном свешћу. Уверен сам да човека на том путу, који, дабоме, обезбеђује удобност и комфор, чека невоља. Изнуривање битка и утрнуће читавог људског рода, укљу- чујући и касту жречева заселих за пулт машине за манипулације.

Али то је – нешто лично и о томе је боље читати код Досто јевског. Ми ћемо, пак, попричати о очигледним и опипљивим ства- рима – о оној технологији манипулисања свешћу која је у наше доба успостављена и примењена против «Совјета», против мене и мојих суграђана.

Део I

Шта је манипулација свешћу

Поглавље 1.

О чему се ради

Када човек који себе цени чује за манипулацију свешћу, помисли да је њега немогуће преварити. Он је индивидуа, слободни атом чове- чанства. Како на њега утицати? Јер, атом je атом, али се испоставило да je и атом могуће цепати, премда сама реч «атом» значи «недељив».

Ограничићемо предмет нашег разговора, идући од општег ка појединачном.

У свим представама о свету, почев од најархаичнијих митова, присутан је чин Стварања. Богови претварају Хаос у Космос – сређену целину чије су све честице повезане невидљивим нитима, струнама. Човек, прожет космичким осећањем, осећа јединство Битка, а себе сматра станаром огромног и велелепног дома.

Научна револуција, Коперник, Галилеј и Њутн срушили су представу о свету као складном Космосу, «открили» простор и «испра- вили» време. Међутим, идеја о међусобном утицају ствари је очувана – сада у виду механистичког детерминизма. Све је на свету скопчано, али не више чудесним струнама, већ као зупчаници у сату – законом гра- витације. Земља програмира понашање баченог камена.

«Бог се не коцка!» – тако гласи кредо механике, чак и најно- вијих њених верзија. Верование да је утицај једног тела на понашање другог сасвим тачан и недвосмислен долазило је до крајности. Лаплас је тврдио да када би му саопштили координате и импулс (масу, смер и брзину кретања) свих честица Васељене, он би могао израчунати стање света (свих његових честица) у сваком тренутку прошлости и будућ ности. Сада смо умногоме превазишли такав «крут» детерминизам, признајемо да је свет сложенији од механичке машине.

У смиреној свакодневици не обраћамо пажњу на међусобни утицај ствари у свету. Није нам ни на крај памети да се замислимо шта би било кад не би било на пример трења. Када се клин не би могао држати у дрвету, а навртку не бисмо могли притегнути на завртањ. Не чуди нас што се хрпа глатког, сипког зрневља, пошто мало одлежи, збије у врло чврсту целину. Но, добро де, зрневље, али чак се и зрнца песка, савршено тврда и глатка, у хрпи тако збију да се по њој може ходати. Али, потрупкајте по том песку, разорите слабо садејство зрнаца, и песак постаје сипкав као вода, у њему се може потонути.

Нашу пажњу не привлаче стања мировања, нити клин што штрчи из даске или мирно брдашце песка, већ ситуације слома уста- љеног система, промене («перестројке») његове структуре – катастрофе. Запањује нас што малецки, чак и најмањи поточић може подлокати огромну уставу. И тај је поточић у сваком случају недопустив пошто «покреће» ланчани, самоубрзавајући процес. Померивши једно зрнце песка, кап нешто проширује млаз воде. У нашу културу је ушла холанд ска прича о малом дечаку који је видео како кроз брану капље вода и прстом запушио рупицу. Посустајући, остао је у том положају све док га одрасли нису пронашли.

Када смо се упознали с атомском енергијом, људе је запањило то страшно испољавање граничног учинка. Ето, лежи сасвим инертан комад урана. Додаш му микроскопску честицу, макар један неутрон – и долази до атомске експлозије. Настала је критична маса у којој је садејство честица прешло праг иза кога следи ланчана реакција цепања језгара. Сећам се како су многи људи о томе размишљали и причали 1945. године када су Американци бацили атомске бомбе на Јапан и када је у новинама објављено популарно објашњење физике атомске експлозије.

Вероватно су још необичнији учинци прага код неатомских експлозија до којих долази услед хемијских реакција и нагомилане топлоте. У Хамбургу је на пристаништу експлодирала гомила азотног ђубрива, обично сасвим неексплозивног. Само зато што је гомила била превелика, слободни радикали у њој премашили су критичну величину и започели процесе које нико није очекивао. Н.Н. Семјонов је, истражујући разгранате ланчане реакције, извршио необичне огледе у које је дуго било немогуће поверовати. Он је открио да се паре фос фора у присуству кисеоника пале у уском опсегу притиска. И гле, у стакленој боци са смешом пара фосфора и кисеоника долазило је до паљења када би он отварао славину, пуштајући у боцу инертни гас аргон. Гас којим се могу гасити пожари! И обрнуто, горење је тренутно престајало када је у боцу са пламтећим гасом уводио чист кисеоник!

Чак и системи неорганске природе образују толико сложене комбинације и испољавају толико зачуђујуће и сложено понашање да метафоре почињеш узимати малтене озбиљно. Као да поседују памћење и мишљење. Ето, облаци плове, а понекад и брзо пролазе небом, дуго задржавајући свој необичан облик – распознатљив, понекад као извајан. Зашто се та дугачка избочина налик на лабудову шију не распада, чак и на ветру не расплињује? Јер, то je само измаглица од најситнијих капљица воде. Зашто је тако постојана равнотежа њиховог узајамног привлачења и одбијања? Зашто вихор танком сурлом блуди пољем, па онда селом, као да тражи нечију кућу с које треба да стргне кров? Јер, он се не распада, не дроби на хаотичне ударе ветра, чак и ако наиђе на велику препреку. Ево, растурио је гомилу дасака, изгледа да је готов, распао се. Не, гле, једно десет метара даље обновио је своју грађу, завртео се истом брзином и отумарао.

А у тим се неорганским системима садејство заправо своди само на пренос масе и енергије. Они у строгом смислу речи не могу примати и обрађивати информације. Ако, опет, пређемо у царство живе природе, видимо такву истанчаност и сложеност садејства «уче- сника» да нам само навика и спасоносно одсуство знатижеље омогу- ћавају да живимо и бавимо се својим стварима. Иначе бисмо само проматрали и размишљали. Чак и упознавање с најелементарнијим чином бележења, чувања и очитавања генетских информација буди религиозни осећај. Како је само такво чудо могло настати из некаквих случајних громуљица азотастих материја, некакве слузи, методом проба и пребирања? Зар је Васељена могла имати довољно времена за стварање тог механизма путем обичне еволуције? Прочитајте остатак овог уноса »

%d bloggers like this: