Анђео милосрђа


Аутор: Валентина Шекарић
Данас је 24.март. Пуних десет година од почетка ваздушних напада на Савезну Републику Југославију које су спровеле армије 19 чланица NATO-а. Једанаест недеља терора и страха над невиним људима. Око 2.500 цивилних жртава, од којих 89 деце! Рањено је 12.500 људи, а резултат агресије је и протеривање више од 200.000 Срба са Косова. Већина њих се никада више није вратила на своја вековна огњишта. Званичне статистике не обухватају преминуле од леукемије и других малигних обољења изазваних закаснелим дејством бомби са осиромашеним уранијумом. Закаснела смрт још стрепи над свима нама! У бруталном бомбардовању, које је без прекида трајало пуних 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, приватне куће, споменици културе, државна телевизија Србије. Анђео милосрђа немилосрдно је сејао смрт! Напади на Југославију почели су 24. марта 1999, нешто пре 20 часова, на основу наређења тадашњег генералног секретара NATO-а, Javier Solana. Командат NATO снага Wesley K. Clark био је човек који је први “повукао обарач“. Исте ноћи, тадашња влада СФРЈ прогласила је ратно стање у земљи. NATO је изводио нападе на СРЈ са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији. У неким операцијама учествовали су и стратешки бомбардери који су полетали из база у западној Европи. Истој оној која нас данас жели за пријатеље! Ова војна акција коју су бројни правни стручњаци назвали агресијом, уследила је после неуспешних преговора о решењу кризе на Косову у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999.године. Уцена није прошла. Бомбе, очигледно, јесу. О материјалној штети која је нанета Југославији током бомбардовања изнети су различити контрадикторни подаци. Тадашње власти у Београду процениле су штету на око стотину милијарди долара! Група економиста Г17 исту штету проценила је на 29,6 милијарди долара!? Данас више нико не говори о томе. Бомбардовање Југославије окончано је 10. јуна, усвајањем Резолуције 1244 Савета безбедности УН, оне које се данас нико не сећа. Дан раније, потписан је Војно-технички споразум у Куманову (Кумановски споразум), којим је прецизирано повлачење снага ВЈ са Косова и улазак у покрајину међународних војних трупа. Јединице ВЈ повукле су се са Косова након доношења резолуције УН, а прве међународне трупе ушле су на територију Косова из Македоније већ 12. јуна 1999. године. То је највећа операција Алијансе, а највише војника је дошло из Немачке, Француске, Италије и САД. Операција која је донела зло под окриљем МИЛОСРЂА! Има нас који још памтимо трагедију породице Ракић из Батајнице и малену трогодишњу Милица која је 19. априла погинула од гелера NATO бомбе, док је у купатилу седела на ноши. Зар је она могла бити претња икоме? Има нас који се још сећамо 7. маја и касетних бомби које су засуле центар Ниша. Погинуло је 15 људи, рањено 70. Убијена је трудница! Има нас који још чујемо тешки звук бомбардера изнад својих глава. Има нас који још увек осећамо тежак мирис смрти у ваздуху и сећамо се унезверена лица комшија. Године пролазе, али сећања остају јасно урезана у дубини душе. Зар треба све то да опростимо?!! Зар треба да заборавимо?

И данас, када чујем демократске приче које називају партнерима те исте људе који су сејали смрт у мојој земљи, слике ужаса саме крећу. И нећу да опростим! Нећу да заборавим! Никада! И данас, када чујем демократске приче које називају партнерима те исте људе који су сејали смрт у мојој земљи, слике ужаса саме крећу. И нећу да опростим! Нећу да заборавим! Никада!

%d bloggers like this: