Ко то Србе утерује у лаж?


Напомена: Овај текст је објављен под насловом „Ко то Србе утерује у лаж“ у недељнику „Огледало недеље“ број 57, 28. септембра 2005. године, на стр. 24 и 25.

СВАКОДНЕВИЦА ПРЕПУШТЕНА ФОЛИРАНТИМА КОЈИ ЛАЖИМА ЗАРАЂУЈУ ПАРЕ, А БОРЕЋИ СЕ ЗА, У ЊИХОВОМ СВЕТУ НЕДОСТИЖНУ, ХУМАНОСТ И ДЕМОКРАТИЈУ ДОПРИНОСЕ ЈОШ ВЕЋЕМ ХАОСУ.

Autor: Светозар Радишић

Почетком 1994. године Руска Дума је са 280 гласова «за» и два гласа «против» затражила од Бориса Јељцина и Виктора Черномирдина да се заложе за укидање санкција против Југославије. После тог «апела» ништа се није догодило. Ко год је размишљао о демократији и парламентаризму није му било јасно откуд је један парламент, створен по западном моделу тенковским салвама, толико слаб и откуд су поједици у парламентарном систему толико моћни. С друге стране, после свега што се Србима догодило са руским администрацијама све је то личило на још једну фарсу и фолирање, тако да је ретко ко очекивао да ће став Руске Думе бити уважен. Позоришну политичку представу у то време зачињавао је господин Владимир Жириновски, који је имао улогу екстранациналисте и на све стране театрално изјављивао: «Ја сам за Србе, за Србе је и моја партија, за Србе су и наше фракције».
Бројни су докази да се свет уредује по некаквим скривеним плановима. После Нато уништавања српске инфраструктуре у Републици Српској очевидно је било да се приближава крај рата. Испред Српске академије наука појавио се масонски знак – зарубљена купа – о којем није било званичних ставова чланова САНУ, Фрањо Туђман је први споменуо пет нових држава произашлих из СФРЈ, као да се помирио да неће попити кафу у Земуну, а Сузан Мануел је објавила да је 48,4 одсто територија у српским рукама. То је значило, да је неко некако успео да «уклопи» решења у «49 одсто територија», које су ствараоци нових граница наменили Србима (Срби су «добили» 49 одсто од 68 или 69 одсто, колико им је катастарски припадало пре рата).

Да неће бити озбиљног приступа у анализи узрока рата на просторима претходне Југославије било је извесно када нико није реаговао на податак објављен у јануару 1996. године, да су први муслимански добровољци (екстремисти) кренули ка Босни из села Халилбејли надомак Измира. Сада, када се терористи поигравају са произвођачима ратова, у Хашком трибуналу и не покушавају да установе колико је «Алахових ратника» учествовало у борбама на страни босанских муслимана, иако је познато да су пристигли из Турске, Египта, Саудијске Арабије, Пакистана, Авганистана…

О томе да истину најбоље знају они који је стварају, и зато их ништа не изненађује, било је јасно и када Запад није реаговао на информацију «Асошијетед преса» да је у Крајини нађено 230 Срба, углавном старих особа, с пререзаним гркљаном и метком у леђима и у глави. Нису реаговале ни сорошевске београдске невладине организације на вест да Хрвати не дозвољавају Уједињеним нацијама да откопају масовну гробницу, у којој је, како се сумњало, било више од 750 убијених Срба. Такво понашање може се објаснити само саучесништвом у стварању нових крвљу обливених балканских граница.

Само Америчка сила гарантује мир

Нико не може да погреши када америчке власти оптужи за опасне преседане, планетарне скандале и ширење зла. Ко може да заборави да је Ричард Холбрук бранио Питера Галбрајта пред истражном комисијом америчког конгреса у вези са кршењем ембарга на увоз оружја за време рата у Босни и Херцеговини? Угледни члан Трилатералне комисије је, при том, рекао: «Галбрајту нисмо дали налог да блокира дотур иранског наоружања муслиманима у БиХ преко Хрватске, јер су ови били лоше наоружани». То није нигде означено као признање за саучесништво у рату. У каквом су то лицемерном односу непријатељски расположене земље – САД и Иран?

Ко може да верује Сједињеним Државама, односно њиховој администрацији? «Лос Анђелес тајмс» је објавио да су САД разматрале превентивне војне ударе на Кину, како би спречиле да Кина постане нуклеарна сила. Детаљи су објављени у збирци докумената америчке владе о политици САД према Кини. «Њујорк тајмс» је објавиоо да су САД потврдиле своје шпијунирање под окриљем инспектора широм света. Председник Комитета за обавештајне службе Представничког дома САД, републикански конгресмен Портер Гос, позвао је 1999. године бившег директора ЦИА Џорџа Тенета да одговори на још увек актуелно питање: «Да ли је власт Садама Хусеина већа, или мања, или је остала иста, после авионских напада на Ирак?»

Не може нико тврдити да политички представници најмилитантније земље на планети не знају шта раде и где се налазе. Напротив. Колин Пауел је у марту 2001. године изјавио: «Заустављање албанског насиља је императив политике Сједињених Држава». Доналд Рамсфелд, свакако, није очекивао «11. септембар», када је гордо и надобудно излетео на «политичку сцену» оштром душебрижничком изјавом: «Русија је у незгодном положају, будући да обавља трансфер технологија у Кину, Ирак и друге земље које имају капацитете за развој програма за производњу нуклеарног оружја. Осим тога, Русија је противи америчком плану антиракетне одбране».

Од наведеног «незгодног положаја» Русију су, очевидно, заштитили, «11. септембар», терористичке акције широм света, понеки цунами, урагани… Милитантност САД се не огледа само у непрестаним претњама «да ће уредити свет према своме лику» и у чињеници да је у тој земљи све подређено ратовима и војсци, него, пре свега, у војном буџету већем од свих војних буџета заједно. Крајем јула 2004. Конгрес САД је изгласао највећи војни буџет у историји – 417,5 милијарди долара. Аналитичари знају шта значи податак да ће се додатна средства употребити за 39 хеликоптера «блек хоук», подморницу «вирџинија» и повећање плата војних лица за 3,5 одсто.

Да су сва упозорења из САД изузетно важна није спорно, а то произилази и из извештаја «Амнести интернешенела» у којем је априла 2002. године забележено: «САД представљају енклаву за заштиту људи који су починили злочине у другим државама… Тамо је заштићено више хиљада људи који су осумњичени за мучења… Они су заштићени упркос закону САД, усвојеном 1994. године, према којем се осуђује тортура».
О земљи која отворено пише о својим хегемонистичким амбицијама, за које пре петнаестак година није хтела ни да чује, може се доста закључити и на основу информације «Асошијетед преса» да САД концентришу, у 18 нових лабораторија, бактериолошко оружје (узрочнике куге, еболе…). Зар то није бестидно, када цео свет зна да су САД и Велика Британија напале су и окупирале Ирак, пре свега, због сумње да Ирак располаже биоактивним супстанцама. Уз то је «АБЦ – њувз», ТВ кућа из САД, упознала свет с информацијом да Пентагон продаје преко Интернета «стари научни материјал који се може користити за прављење биолошког оружја».

Шта рећи о вести објављеној у листу «Тајмс» да су у затвору Ал Граиб у Ираку војници САД без обуке секли и ампутирали ноге затвореницима. То је признао капетан Кели Парсон, који је уз помоћ других војника без медицинске обуке изводио ампутације. Зар САД немају довољно медицинског особља, те је затвор у Багдаду већи део 2003. године био без лекара?
Можда све наведено личи на малициозно навођење случајних и нежељених пропуста званичника и грађана САД, али како објаснити изјаву њиховог пулена Хавијера Солане пред агресију на СР Југославију. Вођа Натоа је рекао да само сила гарантује мир и да ће мировни споразум за Космет пропасти уколико на Космету не буду распоређене копнене снаге Натоа. Био је то још један доказ да су у праву аналитичари који су тврдили да је циљ стварање Нато базе на Балкану.

Међу онима који су на време схватили правила неравноправне игре био је македонски премијер Љупчо Георгијевски, јер је отворено објавио: «САД и Намачка могу да зауставе терористе… Македонија је приморана да пристане на договор из Охрида, јер држава којој се прети ембаргом не може да се поиграва с Атлантском алијансом». Многи су и у Србији схватили за шта је намењена сила, те нису реаговали када је Ричард Холбрук (не зна се у чије име) рекао: «Милошевић је изгубио Косово, ако се Србија определи за Косово изгубиће и Косово и Европу». Учинио је то као да је Творац и владар свемира, а обратио се Србима као да иза његове изјаве стоји апсолутна моћ. Након његовог наступа настало је бескрајно цитирање и лицитирање. Најчешће је помињана моћ Сједињених Држава, чији је председник после две године од инвазије на Ирак изјавио да је од Ирака направио савезника. При том, заборавио је сталне атентате и десетине и стотине дневних убистава и самоубистава. Ирак је данас пример планетарног хаоса и лудила.
Да ником није стало да се спречи ширење «лудила» показује логика Кондолизе Рајс, државног секретара Сједињених Држава. Ова «свемоћна жена» је на самиту Натоа у Литванији хладно, и с предумишљајем, изјавила: «Време је за промене у Белорусији». Рекла је то иако Белорусија не личи на Ирак, а Сергеј Лавров повремено упозорава да ће се Русија успротивити променама режима у Белорусији на недемократски начин. Многи ће рећи: Русија опет «плаши мечку решетом».

Саучешће у злочинима у свету лажи

Више нико не очекује да ће се правници осврнути на тврдње објављене у лондонском «Гардијану» да Нато и Кфор стварају армију од такозване Ослободилачке војске Косова. И не треба да се осврћу, када је могуће да се у циљу општег метежа користе невероватне замене теза. Председник Џорџ Буш Сједињене Државе назива «Америка», новинари не знају да је Кфор исто што и Нато (јединице Натоа), нико се не пита: како је могуће да постоји представник «међународне заједнице», када то није организација… Ко бира и упућује те «представнике»? Кога оптужује и зашто никога не оптужује изјава лорда Расела-Џонстона, председника Скупштине Савета Европе коју је дао почетком 2001. године. Наиме, лорд је рекао: «Драматично повећан ризик од ‘колатералних штета’ узрокован је наредбом да пилоти Натоа лете на много већим висинама, а била је погрешна процена о брзој предаји југословенских снага, што је довело до ‘избезумљеног избора циљева у каснијим фазама интервенције’». Да ли треба за то што се догодило окривити систем противваздушне одбране СРЈ, који је приморао на заблуду команде Пентагона и Натоа?

Све што чине званичници супер силе у области је хуманости и непревазиђене демократије. Весли Кларк је после свега, хладне главе, у корист младе демократије изјавио: «Акције Натоа представљале су суштински прве кораке који су омогућили младим демократских снагама да остваре Милошевићев пад на изборима». Сада треба очекивати такве хумане захвате диљем света.
Нису проблем само лажи, много већи проблем су истине. «Јутарњи лист» је објавио да је Хрватска извјештајна служба фалсификовала документ на основу којег је из Хага пуштен хрватски генерал Тихомир Блашкић. Нико није реаговао – ни Хашки трибунал. Аустралијски новинар Ричард Карлтон, аутор ТВ емисије «60 минута», признао је да је лагао о Сребреници и да је приказивао снимке дешавања која су се догодила далеко од ње. Образложио је то потребом да повећа разумевање гледалаца о трагичним догађајима из 1995. године у Сребреници. Нико се није сетио Ричардовог признања. Командант ОВК, Шукри Буја, заштићени сведок К7, сведочио је под пуним именом у Хагу. При том, отворено је говорио о положајима и наоружању «Ослободилачке војске Косова». Одговарајући на питање тужиоца, рекао је да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан масакра 15. јануара 1999, што су претходни сведоци порицали. После његовог сведочења све је настављено као да се ништа није догодило.

Много говори и изјава Курта Велдона, члана Представничког дома америчког конгреса да је председник САД Бил Клинтон говорио лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, «оправдавајући Нато инвазију на СРЈ у пролећа 1999». Потврдио је то и лондонски «Гардијан» коментаром: «Илегалне агресије на СРЈ и Ирак, изведене без подршке УН, оправдане су фабрикацијама неистина и омогућиле су да се зада тежак удар међународном праву». Врхунац лицемерја није поменуто нереаговање, већ реаговање, објављено у листу «Мејл он сандеј»: «Сједињене Државе би могле да туже Велику Британију због погрешних обавештајних података, на основу којих је покренута војна интервенција у Ираку». Зар велике силе пре него што неког бију не проверавају кога бију и за што га бију?

Некакве и нечије сузе би требало пролити када се размисли о изјави генерала Леонида Ивашова. Он је у анализи краја агресије на Србију рекао: «Преварио нас је Јељцинов представник Виктор Черномирдин. Постојао је договор од седам тачака. Према договору је само 50 одсто југословенских снага требало да се повуче са Космета. Нато није требало да игра пресудну улогу у Покрајини. Југословенски граничари су морали остати у Покрајини ради стварања зоне за филтрирање избеглица-повратника – да би екстремисти остали блокирани на Космету и да се не би увлачили споља». Српски политичари ниједном нису питали да ли је то што тврди руски генерал Ивашов истина. Можда и није истина. Јер, на изјаву министра иностраних послова Русије, да су мере Педија Ешдауна према Републици Српској нецелисходне, Педи Ешдаун је већ следећег дана одговорио да су мере против Републике Српске предузете уз сагласност Русије. После тога је настао тајац. Неко лаже.

Какав је овај свет казују још два примера. Бивши хрватски први обавештајац Фрањо Турек, у интервјуу за загребачки «Глобус», био је неочекивано отворен када је посведочио да је босански Хрват Ивица Рајић, оптужени за ратне злочине у Хашком трибуналу, гранатирао сарајевску пијацу «Маркале». Други пример је у вези са понашањем Бернара Кушнера. Он је, иако је Алија Изетбеговић Ричарду Холбруку и њему лично признао да су се борци Ал Каиде борили у Босни, да је лагао Митерана и Џорџа Буша Старијег о постојању српских логора смрти, не би ли изазвао бомбардовање Срба, закључио да је овај муслимански вођа дао свету «лекцију из толеранције».
О судбини света говори и гунђање Џеми Шеја, бившег портпарола Натоа: «Једна од грешака Натоа је та што је председнику СРЈ било дозвољено да контролише медије током напада Алијансе». На сличан начин «договорену реалност» приказује Исауја Вилксон, један од планера рата у Ираку. Изволео је да непристрасно оцени своје дело: «Армија САД начинила је низ пропуста због којих може да изгуби наводно добијени рат». Ако ни то није лицемерје, можда је лицемерје Указ генералног секретара ОУН Кофија Анана, упућен мировним снагама на североистоку Конга. Убудуће ће бити, на основу Указа, строго забрањен секс са девојчицама млађим од 13 година!». Ни ту изјаву нису приметиле невладине организације, које у свакој критици понашања администрација САД виде искључиво антиамериканизам.

Можда је излаз из лажи могућ и можда о другачијем крају «света чуда» пише «Чајна дејли»: «Могу САД да избегавају Савет безбедности и да газе Повељу Уједињених нација, могу да бомбардују Југославију и Ирак, а да, уз све то, изигравају ‘краљицу људских права’, али за све то ће, пре или касније, морати да плате високу цену».

%d bloggers like this: