Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 8


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 7
http://wp.me/p3KWp-673
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

8. Одреднице ЛУ и УЛ

(научено до сада)

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијероглифску вредност.
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова
Двословне самогласничке одреднице одређене су значењима србских слова, старом србском духовношћу и спознајом физичког света; свака одредница има значење у левом и десном читању; та значења стоје у препознатљивом узрочно-последичном односу: указују на супротност, условну супротност или неки други препознатљив узрочно-последични однос.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово и свака србска реч!

ЛУ (л у = људи учени/плодни; лу = хладноћа, свежина). Закључујемо да учењу претходи жеља за сазнањем (сазнајна ватра) праћена одговорајућом стањем свести које описујемо као хладна глава, хладнокрвно размишљање. Отуд се за ученост људи подједнако везују ватра и хладноћа. …Уууул показује да је ватра (ул) сагледавана као на нама заустављено учено/плодно кретање, да ватра долази са/од Сунца које је истовремено и Учча и Луча. Луууу… показује виђење да хладноћа долази од нас самих, греје нас Сунце, ватра или топли људи. Ми сами смо хладни ако не дајемо, јер топлота јесте зрачење, јесте давање. Хладноћа одбија. Плодна парност могућа је само уколико постоји обострано давање. Отуд је и Стварање везано за топлоту и давање. Своју хладноћу можемо отклонити/поништити само кретањем које називамо давање. Давање има много облика и начина. На нама је да да их што више спознамо:

лú (пећ, ложење, кин.). Пећ јесте изворно хладна јер је од земље, камена или метала. Ложимо пећ кад је хладно, ватром која је топла. Пећ јесте људска ученост/плодност јер је везана за породично огњиште; пећ јесте људски ⋃-облик јер је, изворно, засвођено удубљење. Дивна потврда србске десне супротности раштркане по белом свету: насупрот србском појму ул (ватра), стоји кинески лу (пећ). Не постоји умна глава која би то назвала случајношћу;
лу (сећи, цепати; делити, санс.) = л у = људи учени/плодни (сечењем/ цепањем/делењем добијамо најмање два дела; оно јесте учено/плодно ако је у служби множења и творности). Најчешће сечемо и цепамо дрва јер смо зависници од ул-ватре;
лū (заробљеник, кин.). Војник припада ратном богу Јару (Сунцу). Заробљени војник не поседује борбену ватреност, не господари њиме Јар. Зато је он, будући да је без ратне врелине, постао лу (хладан) смештен у хладноћи тамнице;
лù (копно, кин.). Изворно, копно представља охлађену Земљину масу. Ул (ватра) јесте у унутрашњости Земље, спољашњи део јесте лу-охлађен;
лǚ (мислити, размишљати, кин.) подразумева „хладнуглаву;
лǚ (закон, правило, норма, кин.) најчешће подразумева хладан разум, не емоције;
лǚ (зеленило, кин.) подразумева воду, хладовину, свежину;
лúн (потонути, отићи на дно; пасти, погинути; теорија, учење, кин.) = лу н = хладноћу рађа. На дну је вода хладнија; погинули је остао без животне ватре, мртвац је хладан; за учење треба хладна глава;
луō (несносан, досадан, кин.) = лу о = хладан он, човек без пријатне топлине, човек кога не желимо у нашој близини;
луó (мрежа; ловити мрежом; пуж; гонг; коренасте биљке (ротква, репа), кин.) = лу о = хладан он; лу О = хладно окружење (мрежа се баца у дубину воде – тамо је хладно; пуж је хладан јер му је услов кретања влага; гонг је хладан јер је од метала; коренасто-кртоласте биљке садрже хладноћу/свежину у свом корену);
луò (опадати, губити (лишће); ронити (сузе); падати (о снегу, киши), кин.) = лу о = хладан/хлади он. Јасно је да у свим значењима назиремо хладноћу и (за)хлађење;
луч (буктиња) = лу ч = хладна ниско (буктиња јесте хладна у делу где је држимо руком, ватрена је на супротном крају);
лукав (онај који крије мисли и осећања) = лу ка в = хладноћа пратилац знајући; лу к ав = хладноћа пратилац видљив (лукави људи имају хладан ум, не подлежу емоцијама док делају);
луг (храстова шума) = лу г = хлад(овин)ом глагољи;
луг (пепео) = лу г = хледноћом глагољи (пепео не може горети, пепео јесте угасла, хладна ватра);
луд (умно/душевно поремећен) = лу д = хладан добар (лудост и велика ватреност доносе велике невоље; отуд се сматра да је боље да луд буде хладне главе);
лужа (локва, блато) = лу ж а = хладим живо ја (животиње се у њима хладе, каљају, луже, бачкају);
лук (део кружне линије) = лу к = хладан пратилац Сунца. Сунце је врело, небески „пут“ којим оно иде јесте хладан јер Сунце плови небеском реком (са висином расте хладноћа);
лук (зељаста биљка са подземним задебљаним стаблом) = лу к = хладноћа пратилац (луковица лука јесте хладна јер је извађена из земље; пуна је хладноће/свежине јер је највећим далом сачињена од воде; љутина лука јесте хладна ватра, она не гори, она само имитира врелину);
лула (цеваста направа за пушење) = лу л а = хладна људима ја; лу ла = хладна основа/површина/земља (у лули гори ватра (ул), али лула се може држати рукама јер је хладна; луле су најпре израђиване од печене земље);
луша (хип. од лула) = лу ш а = хладна земља ја (луле су прављене од земље); лу (хладно) + ша (вода = ток = проток дима) = хлади ток, хлади врелину дима. Сматрам да луша није израз одмила, већ синонимна реч;
Луна (Месец) = лу н а = хладан наш Бог; лу на = хладна површина (Месец светли, не греје); лу н а = хладноћу рађам ја;
луфт (ваздух, зрак; промаја, нем. варв.) = лу ф т = хлади вртење потврдно; лу фт = хлад истурањем (лепезе и вентилатори хладе ваздух окретањем, тј. истурањем устајалог/топлог ваздуха). Видимо да је немачки варварски = србски језик.
луб (спољашњи део, кора дрвета; одваљена кора дрвета) = лу б = хлад Божји (кора штити од спољних утицаја, омогућава живом ткиву испод непрестану свежину); л уб = људски уб. У Срба уб је велики суд од издубљеног дрвета. Тачније, зидови тог суда прављени су тако што се користила иструлелост средишњег дела стабла и уклањала сва маса до тзв. беловине која се налазила одмах испод коре и која је чинила зид суда. Често је за такво дубљење коришћена и ватра (ул). У сагласју су уб (убити) и уб (издубљен): убити = уб ити = убом ићи (направит уб (рупу) у нечијем телу). Кора дрвета и слој испод, тзв. беловина нису носиоци јаке ватре: јаку ватру носи централни део стабла, тзв. срчовина. Спољашњи део стабла јесте истуреност (лб);
лубања (лобања) садржи: л (људи – људска лобања јесте најразвијенија на Земљи), лу (свежина/хладноћа – глава не сме бити „усијана“, потребно је хладно размишљање), уб (удубљеност – лобања јесте удубљеност испуњена мозгом), бан (владар – глава влада телом), ан (умно и живо биће; Сунце = округлост), нј (истуреност/ одвојеност – глава јесте истурена и вратом одвојена од тела), ја (онај који јесте – само умност из лобање може закључити ја сам онај који јесте), лу бања (хладноћом окупана – лобања помаже да мозак хладно и трезвено размишља); лб (истуреност/одвојеност – лобања јесте истурена и вратом одвојена од тела). Једном приликом чуо сам од једне (званичне) умне (?) особе да је лобања србска реч, а да је лубања хрватска реч;
лубеница (биљка из рода бундева са великом јестивом бобом) јесте плод који дубимо (уб) и једемо све осим коре (лубе). Лубеницом се сладимо (у = ук = свршавање) и хладимо (лу); лубеница јесте округла као Божји син (бен), тј. Сунце; сва је својом спољашњошћу истурена (лб);
луг (шума листопадног дрвећа) = лу г = свежином глагољи (у шуми је свежина/хлад/сен(1) ); л у г = људи учено/плодно глагоље (јер је луг света шума). Луг даје дрва која глагоље ватром (г ул). Много пре покрета Мисли зелено, србски језик је познавао природну/животворну/ суштину која почива на узрочно-последичности. Србски луг јесте храм Божји, храм јесте истуреност/одвојеност (лг);
луг (пепео; вода у којој је прокуван пепео, цеђ, лукшија) = лу г = хладноћом глагољи (пепео јесте угасла ватра, отуд он хладноћом глагољи; цеђ јесте базно средство: јаке базе јесу хладна ватра јер сагоревају кожу иако су у хладном стању). Пепео је везан за ватру помињану у одредници гул. Лугове је србски човек крчио ватром. Посебни храстови лугови били су посвећени Перуну и другим боговима чија је ватреност била посебна;
слуга (чин на србском двору; поданик, онај ко је у потпуности предан нечему, онај ко се брине о нечијем добру; онај који из страха извршава наређења; онај који за плату врши кућне послове) = с луг а = словим/законим лугом ја; словим законим лугом Божјим = свештеник у светом лугу, Божји слуга, чувар луга, лугар. Слуга јесте истуреност (лг);
лüгат (реч, тур.) = л у г ат = људи учени/плодни глагоље непрестано; лу г ат = свежином глагољи непрестано (ОСЈ јесте сведок да србски језик представља најстарији и најсвежији језик истовремено); луг ат = лугом непрестано (луг у коме је централно свето дрво Запис и ова „турска“ реч јесу у директној србској вези). Овде се реч види као истуреност (лг), тј. изговореност;

_________________________
1. У кинеском језику густа шума = сен! (в. СЕН). Наравно, као и у случају свих кинеских речи наведених у ОСЈ, и ова реч је потпуно „случајна“, нема ама баш никаквих веза са србским језиком.

лугма́ (пуна уста; залогај, јев. לוּגמָה) = л у г ма = људима учено/плодно глагољи Мајка Земља (залогај и пуна уста (обиље), тј. храна, долазе од Мајке Земље); лу гм а = свежином спојена ја (најквалитетнија је свежа храна). Реч долази из уста, залогај који одлази у желудац долази из уста. Овим се једначе „турска“ луг-реч и „јеврејски“ луг-залогај.

Насупрот ул-хладноћи/свежини налази се:
УЛ (у л = учени/плодни људи; ул = ватра):
√ул (горети, санс. 28, 89). Из насловљених одређења може се извести закључак да су се, некад прадавно, ученим људима сматрали они који су знали тајну прављења ватре: …уууул = учени/плодни људи зауставили небеску ватру у огњишту тако што су пронашли тајну добијања ватре, па се она није морала преносити у сталним људским кретањима;
у’л (дојенче, беба; дете. јев. עוּל) = у л = ученост/плодност људска; ул = ватра, топлина (беба јесте ученост/плодност људска, јесте везана за топлину људске душе, мајке и дома);
уље (врста масноће биљног или животињског порекла) = ул је = ватра јесте, ватрено јесте (уље добро гори, уље је калорично);
– –уљ (суфикс): драгуљ (драги камен) = драг ул ј = драга (Сунчева) ватра/сјај спојена – јасно истицање чињенице да драгуљ сија на светлости; модруљ (тиркиз – драги камен модре боје; риба модрикасте боје) = модр ул ј = модром ватром спојен (пошто је боја условљена светлошћу, свака боја јесте ватреност у тој боји); кривуљ (врста бора) = крив ул ј = крив ватром спојен (прав бор служи за различите намене, крив само за ватру, тј. огрев); вртуљ (вихор) = врт ул ј = врти ватру спојен, вртећа ватрена спојеност; пасуљ (врста махунарке) = па с ул ј = поново слови/закони ватром спојеном (исхрана пасуљем подразумевала је његово кување (прва спојеност са ватром) и касније јављање експлозивно-ватреног метана у облику прдежа (друга спојеност са ватром). Наравно, наше званично језикословље не доводи значење овог суфикса у везу са ватром;
улица (део насељеног места који је предвиђен за кретање) = ул и ц а = ватром спојена дуга ја (улица је почињала од капије/двери, тј. од места на којима се изворно ложила ватра; градска улица је подразумевала осветљеност ватрама/бакљама/ фењерима);
бул (бик, енгл.) = б ул = Божја ватра (бик јесте животиња посвећена Сунцу); б у л = Бог ученост/плодност људска (бик јесте носилац мушке/Божје/небеске плодности (бик Апис оплођује Земљу), бик јесте симбол полног спајања (бл)); бу л = плаши људе (јер симболише Бога и има рогове). Ако је бул енглеска реч, како то да Срби (чак и они који никада нису учили енглески језик) имају реч була (крава; бик – обично назив који користе деца);
бул (лопта, кугла. фр. боуле) = б ул = Божја ватра, јер се ради о пресликаном Сунцу. И „француско“ боуле носи сличну поруку: б О ул е = Божје Сунца ватра јесте; бо ул е = у њему ватра јесте;
бул ец (пањ, клада; балван, јев. בּוּל עֵץ) = б ул е ц = Божја (велика) ватра јесте дуга (балван својом величином обезбеђује велику и дугу ватру). Величина подразумева добру спојеност (бл);
булмус (жеља, страст, јев. בּוּלמוּס) = б ул м у с = Божја ватра воденим штрцајућим семеном слови/закони; б ул му с = Божја ватра давањем слови/закони. Страст/жеља јесте спојеност (бл), подразумева штрцање семене течности;
булати (кокати кукурузна зрна) = б ул ати = Божом (јаком) ватром прећи преко;
гула (клада, чворугава цепаница; чвор, кврга, израслина на дрвету) = г ул а = глагољим ватром ја. Познато је да најјачу ватру даје чворновато дрво. Потпуно иста реч постоји у јеврејском језику:

гула (мермер; чвор; дугме, јев. גוּלָה). Значења мермер и чвор ослањају се на одређење: гу ла = трајна основа (чвор на дрвету јесте најтврђи и најтрајнији део; мермер јесте трајан јер не трули). Дугме јесте везано за отварање/затварање; место где се отварају/затварају врата у србском језику називамо улаз. У ОСЈ5 показао сам да је улаз везан за ватру (ул), баш као што су у истом словном сагласју речи врата и ватра. Зато дугме глагољи ватром јер контролише улаз: г ул а = глагољим ватром ја; г ула = глагољи улажењем (дугме улази/пролази кроз рупицу). Мермер, дугме и чвор јесу јаке спојености (гл): мермер јесте спојеност зрнасте структуре; чвор је најтврђа спојеност на дрвету спојена дубоко у стаблу; дугме је спојено/зашивено и најтврђе на тканини;
гüл (ружа, булка, тур.) = г ул = глагољи ватром (булку и ружу најчешће доживљавамо у црвеној жар/јар-боји, тј. боји ватре);
гüлле (ђуле, тур.) = г ул ле = глагољи ватром доле (тј. кад падне после опаљења);
гулголет (лобања, јев. גוּלגוֹלֶת) = г ул (глагољи ватром = Сунце = округло, сија) + голет (предео без вегетације) = округла/светла голет. Лобања јесте јака спојеност (гл) костију по шавовима;
гулаш (јело од комадића меса у соку, паприкаш, мађ.) = г ула ш = глагољи ватром (као) основом (нема гулаша без дугог кувања); г ул аш = глагољи ватром каменом. Ово одређење је нејасно само на прво гледање. Објашњавам га двојако. Прво: пошто се гулаш дуго кува, потребно је лонац ставити на два камена између којих је ложена ватра. Друго: имао сам прилике да видим овакво спремање гулаша: у метални суд убаце се комади меса, поврће и зачини; потом се унутра убаце јако загрејани камени облуци; суд се чврсто затвори поклопцем и потом котрља. Врело камење омекшава месо и поврће и кува их у њиховом соку. Гулаш јесте јака спојеност (гл) многих састојака;
гулити (дерати, скидати; љуштити кору, кожу…) = г ул ити = глагољи ватреним кретањем. Ово одређење каже да су се прва драња чинила ватром. То не чуди. И данас се то у неким случајевима чини врелом водом (шурење) или смуђењем. И човеку кад изгори кожа на сунцу, она се љушти. У том смислу овде треба поменути „италијанско“ ардере (горети) = ар дере = Јар дере, врелина дере (скида кожу). Свако драње коже или њено оштећење, болом личи на дејство ватре. Овде се, дакле, подразумева спојеност (гл) коже и ватре.
Наравно, унутар ОСЈ има на хиљаде примера који доказују да је ул = ватра, и лу = хладноћа/свежина.

Крај фељтона…

П.С.

Славишин текст за скидање са горњег линка где пише „Преузми текст“ је у Word-u 2003, текст је у ћирилици, али пре тога требате знати да Славиша користи један специфичан фонт под називом “Times-Cirilic”, и да би вам се његов текст отворио у ћирилици у Wordu, потребно ја да на свом рачунару имате инсталиран исти такав фонт, у супротном, текст вам се неће отворити у ћирилици, већ у латиници, са грешкама за поједина слова, уместо њих биће знаци интерпукције, зарези и разне цртице.

Са овог линка можете скинути фонт “Times Cirilic” и инсталирати га на свом рачунару:
Скини фонт “Times Cirilic”

Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 7


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 6
http://wp.me/p3KWp-65d
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

7. Одреднице АШ и ША

(научено до сада)

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијроглифску вредност.
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова
Двословне самогласничке одреднице одређене су значењима србских слова, старом србском духовношћу и спознајом физичког света; свака одредница има значење у левом и десном читању; та значења стоје у препознатљивом узрочно-последичном односу: указују на супротност, условну супротност или неки други препознатљив узрочно-последични однос.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово и свака србска реч!

АШ (а ш = ја земља/основа/површина; аш = камен). Камен јесте тврд, јак, статичан, непрозиран, највише га има (мноштво) као чиниоца земљине коре (отуд значење: основа), видљиво га највише има горе – на врховима планина и (по веровању) на небеском своду. Планине је најпре подизала моћна геолошка (Божја) сила. Сада камен ерозијом силази са планина у долине. Камен прати воду на више начина. Вода у земљи врло брзо дуби своје корито, кад дође до камена, ерозија се успорава. Зато су водене ерозије у камену најлепше. Кањон Колорада је највећи. Кањон Таре је величанствено леп јер је испуњен животним зеленилом. Најбоља питка вода јесте она која је у додиру с каменом, која пролази кроз камен, која извире из камена. Вода долази с неба, за небески свод се веровало да је од камена. Како су душе после смрти одлазиле на небо, камени небески свод учинио је да постоји веровање да душе бораве у камену. Искра ватре (живот) из камена потврђивао је то веровање. Зато је надгробни камен место где треба стално или привремено (о задушницама) да борави душа умрлог. Вода и камен имају присутну помињану двосмерност (⇅) јер је у њих уграђено земљино слово Ш:

аш (достизати, санс. 78, 470) = а ш = ја земљом; аш = камен = чврстина/продорност (само чврсто и продорно (брзо) кретање може омогућити неко достизање; изворно, брзо кретање најбоље остварујемо на чврстој подлози);
аšа (основа аšан(1) – камен, камен за бацање као оружје, санс. 1, 64) = аш а = камен ја;
аша (секира) = аш а = камен ја, камена ја (ово враћа србски језик у доба кад су се прве секире израђивале од камена). Секира носи чврстину (аш) која јој омогућава да продире свуда, као што то чини вода (ша);
а̄ша (храна, 28, 16). Храна јесте чврста (аш), али у телу продире свуда јер је растворена водом (ша);
√аш (продрети свуда, напунити, 28, 12; ићи, кретати се; примити, узети, добити; јести, пити, 28, 16; уживати, 28, 41). Примећујемо да ша (вода) има течну особину да пуни и продире свуда јер је основни растварач на Земљи. Та особина препозната је у каменој оштрици (аш) која, такође, има јаку продорну моћ; и уживање је моћна потреба која, попут воде, продире и испуњава. …Ааааш-кретање јесте заустављено кретање или кретање које је коначно. Јести и пити јесу желуцем заустављена кретања; напунити значи извршити пуњење (заустављено кретање); и уживање јесте кретање које кратко траје;
аśман (камен, санс. 44, 163) = аш ман = камена душа, тврда душа; а ш ман = ја земља душа (веровање да су душе предака живе у камену);
аšштрус (оштар, лит. 40, 527) = аш т р ус = камено тврдо/потврдно кретање сјајно (опис кретања камене, тврде и сјајне оштрице);
еш (ватра, јев. אֵש). Зашто сам ову реч ставио (и) овде? Зато јер Јевреји ову реч пишу као аш = камен (из камена се добијала ватра помоћу кресања варница). Камен (аш = а ш = ја земља) јесте еш (е ш = јесте земља) јер камен је основни састојак земљине коре.

_________________________
1. Ашан = а ш ан = ја Земљино биће (камен јесте основни састојак земљине коре; усијана магма (Земљина унутрашwост, Земљино биће) јесте растопљен камен.

Ватра која је камен (ужарена магма управо то јесте) јесте основа од које је створено чврсто тло. Отуд се у јеврејском језуку почетно אש = (а)ш, независно од тога како је додатним знаковима одређено његово изговарање(2), јавља као чврста основа на којој нешто почива. Предлажем да то проверимо на неколико примера:

ешбол (клип кукуруза, јев. אֶשבּוֹל): клип се састоји од батурике као основе на којој су смештена зрна. Клип јесте основа на којој почива нови циклус размножавања ове биљке. „Сугласнички“ сагледана, ова реч поручује: аш б л = основа Бог људски. Одређење је тачно јер Бог је носилац сваке будуће плодности;
ешед (водопад, јев. אֶשֶד) јесте могућ само на стеновитом подручју. Одређења: аш е д = каменом јесте добро; камен јесте добар управо ту поруку носе;
ашва (калем, чаура, јев. אש = (אשוָה аш = основа) + в а = основа/ чврстина знајућа ја; аш ва = основа/чврстина кретању. Калем и чаура управо то јесу;
ишум (тужба, јев. אש = (אִשוּם (аш = основа) + ум = основа умна, основа умност. Оптужити некада неког за неко недело, значило је поседовање умности (доказа). Ако би тужба била неоправдана, често се казна за наводно недело примењивала на клеветника;
ишур (потврда; одобрење, јев. אש = (אִשוּר (аш = основа) + ур (господар) – јасна порука да одобрење даје господар (вођа, старешина…) који представља управљачку основу на којој почива нека заједница;
ашја (основа, јев. אָשַיָה) = аш ја = камен/чврстина ја;
ешех (јајник; мошница, јев. אש = (אֶשֶך (аш = основа) + е х (јесте спајање) = основа јесте спајању (биће коме се уклоне јајници/мошнице) не,ма потребу за полним спајањем);
ашкава (молитва за покој душе; погреб, јев. אש = (אַשכָּבָה =  (аш = основа) + ка (пратилац) + ва (кретање) = основа (без које се не може, основа која) прати кретање покојника на други свет;
ешкoл (грозд; сноп, јев. אש = (אֶשכּוֹל (аш = основа) + кол (Коло, Сунце) = основа Сунце (надлежно за житарице и нарочито за грожђе). Основа снопа јесте коло (круг), зрна грозда јесу округла;
ешколит (грејпфрут, јев. אש = (אֶשכּוֹלִית (аш = основа) + кол (коло/Коло) + и т (спајање потврдно) = основа Сунце спојено потврдно (ово воће је округло и у боји Сунца);
ашам (кривица, јев. אש = (אָשָם (аш = основа) + ам (силина) = основа силина (изворно, крив је онај ко пролије крв, она се пролива неком ударајућом силином);
ашрa (виза, јев. אַרָה) = аш р а = основа кретању ја (изворно, не можемо путовати у иностранство без визе или сличног одобрења);
ашрej (блажен, јев. אש = (אַשְרֵי ) = (аш = основа) + р е ј = основа кретање јесте спајајуће (највеће задовољство/блаженство пружа полно спајање);
ашка (јединични суфикс, само у реци љуљашка) = љуљ аш ка = љуљању чврст пратилац (љуљашку везујемо за неку чврсту грану или пречагу).

Потпуна супротност камену јесте:
ША (ш а = земља/основа/површина ја; ша = вода). Насупрот појму камен (чврст, непрозиран, стабилан, тешко покретљив, неплодан…), налази се вода (лакша од камена, течна, прозирна, покретна, питка, животна…). Може имати и значења која су у сагласју с водом: доле/горе, мноштво, течно, питко, животно, прозирно, светло, неопходно… Вода тече земљом, Земља је већим делом прекривена водом. Вода јесте шаааа… = земљом Божјом започето кретање које још увек траје. Ша-вода подлеже двосмерју слова ш: пада доле, потом иде горе као водена пара (кружење воде); ниво воде се диже и спушта (поплаве и суше, плима и осека); граница је овог и „оног“ (подземно-хтоничног/небеског) света. Пропушта светлост (провидна је); одбија светлост својом површином. Без ње је живот немогућ. Велики проценат нашег тела јесте вода:
ша (= јА = меко ша) = срећа (44, 189). Нема среће на нашем земаљском свету без воде јер смо и сами највећим делом вода;
šā (песак, кин.) = ш а = земља ја (песак јесте јако уситњена стена – основни састојак земљине коре); ша = вода (песак цури, песак пресипавамо, песак је жив попут воде; песак је настао водом; песком се (симболично) умивају бедуини);
šā (прести пређу, кин.) = ша = вода (пређење јесте непрекидан ток стварања једне непрекинуте нити);
šàи (сушити на сунцу, кин.) = ша (вода) + и (кретање) = вода иде, вода одлази; ш ај = земља негирана (кад из земље испари вода, земља губи плодност);
šāо (кувати, кин.) = ша (вода) + О (Сунце = врелина) = вода + врелина;
šáо (кашика; црпка, кин.) = ша о = воду он (кашиком захватамо течна јела; црпком (у облику кашике) црпемо воду);

_________________________
2. Јевреји своје А (א) не изговарају директно.

šàо (млад; у младости, кин.) = ша о = вода он (млади теку, разливају се у свим правцима; млади су обдарени плодном водом);
Шар (Земља) = ша р = воденог кретања (Земљу одликује живот који почива на води);
цхаир (месо, тело, фр.) = ша (цх = ш) + ир (снага) = водом снажно (највећи део меса чини вода);
киша (врста водене падавине) = ки (земља) + ша (вода) = земљи вода, земљина вода;
śалāкā (слам(к)а, ивер, санс. 44, 163) = ша лака = води лак(а);
тоśа (точити, капати, санс. 44, 161) = то ша = то вода;
вṛṣāy (орошавање, падање кише, санс. 44, 184) = вр ша ј = врхом (површином) вода спаја (кваси земљу/површину);
шайка (чабар, рус. 41, 757) = ша ј ка = вода спојени пратилац. Порука је јасна: у џак се може ставити зрневље, у кош се могу ставити клипови, у чабар има смисла стављати само течности и течне састојке (џибру, туршију, кисео купус, млад сир…) јер чабар не пропушта воду;
Елиша (Јованов „син“, Јафетов „унук“, Нојев „праунук“. „Узима се у обзир Грчка као земља, а не Грци као народ“ (4, 183)) = ел и ша = Бог спојио водом. Врло лепо србско одређење: Грчка обала је веома разуђена и има много острва. Овде је занимљиво да одређење не гласи: Бог раздвојио водом. Зашто? Зато јер је вода мушки/Божји оплодни принциоп којим се Бог плодно спаја са Земљом. Истовремено, ово одређење указује да је на том простору била јако развијена пловна флота. То не чуди јер су миленијумима у Средоземљу Срби били познати као Поморски Народ;
акṣара (неисцрпан, реч, слог, свети слог ом, звук, звук гласа, санс. 44, 147, подв. С. М.) = ак ша р а = јаке воде кретања ја; а к ша р а = ја како вода крећућа Божја, ја како вода небеска (вода на Земљи јесте неисцрпна јер заузима већу површину од копна; реч и река имају исти извор: река/рекнем, реч/речни);
шааг (хучати, јев. שָאַג) = ша а г = вода Божја глагољи (може хучати само силна/Божја вода);
шаав (вући воду, пумпати воду, црпсти, јев. שָאַב) = ша ав = вода видљива; ша а в = воду ја знам/видим; водом ја знајуће;
небојша кула (кула крај воде или над водом; кула која гледа на воду; кула коју вода повремено плави) = не бој ша = не боји се воде. Више пута сам био сведок покушаја да се небојша кула доведе у везу са човеком по имену Небојша. Бројне куле са овим именом негирају могућност да су све повезане са особама које носе име Небојша. Наравно, такви покушају јесу резултат удаљења од србског језика, резултат заборава да је у србском језику ша = вода.

У следећем наставку говорићу о одредницама УЛ и ЛУ.

Наставак:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 8
http://wp.me/p3KWp-67H

Славиша Миљковић: Откривање истине о језику Срба 6


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 5
http://wp.me/p3KWp-64I
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

6. Одреднице ШУ и УШ

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

(научено до сада)

Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијероглифску вредност.
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова
Двословне самогласничке одреднице одређене су значењима србских слова, старом србском духовношћу и спознајом физичког света; свака одредница има значење у левом и десном читању; та значења стоје у препознатљивом узрочно-последичном односу: указују на супротност, условну супротност или неки други препознатљив узрочно-последични однос.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово и свака србска реч!

ШУ (шу = земљом учен/плодан; шу = ваздух).
УШ (уш = учена/плодна земља/основа/површина; уш = испуњеност/ тврдоћа);
Зашто је ваздух одређен са шу?
Из два разлога: шу = земљом учен/плодан (највише ваздуха има изнад саме земље, са надморском висиним опада његова густина. Ваздух (шу) јесте невидљив и доживљавамо га као празнину. Зато мора бити супротност појму тврдоћа/испуњеност (уш). Један од начина да прикажемо ваздух јесте да прикажемо неки шупљи предмет пун ваздуха. Која је то шупљина свима видљива, свуда присутна? Па рупа у земљи: ш (земља) + у (∪-облик = рупа) = (у) земљи рупа. Да је шу = ваздух, потврђује и староегипатско божанство ваздуха по имену Шу(1)!

Али, ако је Шу антички египатски бог ваздуха, како то да у свакој србској речи која садржи шу, то шу значи ваздух?
Ако је Шу антички египатски бог ваздуха, како то да у свакој србској речи која садржи уш, то уш носи поруку испуњености/тврдоће (све супротно од прозирности/празнине ваздуха)?
Предлажем да се уверимо да се ово египатско божанство и те како налази присутно у србском језику, тј. да је србски језик. Неке речи ћемо сагледавати у левом и десном читању како би смо се уверили у законитост на којој почива читав србски језик:

шуба (дугачак капут постављен крзном) = шу (празно) + ба (душа) = празна душа, јер у његову „празнину“ човек увлачи своје тело. Здесна: аб уш = основа чврста (јер је на њој постава мека/крзнена). Сличну причу имамо и у речи:
шубара (велика крзнена капа) = шу ба ра = шупља душа топла/ округла. Здесна: ар аб уш = топла основа чврста (јер је шубара капа од крзна);
кошуља јесте одевни предмет који садржи шу-празнину у коју увлачимо тело. Независно од тога, к ош ул ја = пратим веома топлотом ја (кошуља чува телесну топлоту). Здесна: а јл уш ок = ја спојена тврдоћом једном (кошуља јесте чврста целина која укупно штити тело од хладноће и гребања);
сцхух (ципела, нем.) = шу х = ваздухом спојена (ципела јесте празнина у коју стављамо ногу). Здесна: х уш = спојена чврстоћом/тврдоћом (јер штити ногу);
шукаре (поцепана одећа) = шу ка р е = ваздух пратилац кретању јесте (одећа кроз чије рупе несметано пролазе ваздух). Здесна: е р ак уш = јесте кретање јако тврдо (цепање може изврћити само тврдоћа/снга);
шубонити (пуно одзвањати) може само оно што је шупље, пуно ваздуха, празно. Здесна: ити но б уш = ићи не богом тврдим (не може одзвањати пуноћа, одзвања само празнина којом господари ваздух (бог Шу));
шуга (кожна заразна болест, перс.) = шу г а = ваздухом/празнином глагољим ја (шугу изазива паразит шугарац који се креће кроз кожу и изазива несносан свраб; суштински, он прави „тунеле“ (празнину) у кожи.

_________________________
1. У египатској религији сунчано божанство које симболизује атмосферу. Шу се ослања на земљу (Геб) и држи високо куполу неба (Нут) стварајући простор човечанству за дисање и живот. Представљен је као човек како носи перо на глави. Његова жена била је Тефнут.

Питање: Како је наш предак без електронског микроскопа знао суштину ове болести? На ово питање неће нам одговорити наше званично језикословље. Здесна: а г уш = ја глагољим тврдоћом (може правити тунеле само тврдоћа/ снага/пробојност);
шуљак (пањ; жито које је при вејању помешано с плевом; шупаљ орах или лешник, закржљао плод). Овде се јасно примећује шупљина: пањ изнад себе има „шупљину“ јер је стабло посечено; жито које вејањем оде у плеву је лако (има шупљину); шупаљ орах уместо јатке има шупљину пуну ваздуха. Здесна: ка јл уш = пратилац спојен тврдим (десна супротност мекоћи/шупљини);
шум (врста неодређеног звука) = шу (ваздух) + м (вода) – јасна порука да је човек шум везао за кретање ваздуха/ваздухом и кретање воде/водом. Зашто? Звук је могућ само у ваздуху; кретање ваздуха прави препознатљив шум у шуми; и кретање воде прави шум који мора бити препознатљив јер човек зависи од питке/течне воде. Здесна: м уш = вода тврда (изворно, тврда вода = залеђена вода; она не прави шум јер не тече);

шума (биљна заједница дрвећа) = шу ма = ваздуху мајка (шуме производе најважнију количину кисеоника – најважнијег састојка ваздуха). Здесна: ам уш = силно непрозирна (за разлику од ваздуха, кроз шуму се не може гледати);
шунд (роба без вредности, „празна“ роба) = шу н д = празнином рођен добро. Предлажем да читаоци надаље сами сагледавају читање здесна;
шут (неупотребљив, отпадни материјал) јесте материјал без вредности, „празан“ материјал;
шут (без рогова) = шу (ваздух) + т (потврдно) = потврдно ваздух (на месту где треба да су рогови). Отуд кошута, животиња без рогова;
шут (у спорту ударац лоптом према голу). Лопта је шупља, лопта путује ваздухом;
шуфт (хуља, подлац, нитков) = шу фт = празнином спојен („празна“, безвредна особа);
шунка (свињски осушен бут) суши се на топлом ваздуху који струји: шу н ка = ваздух наш/рађајући пратилац;
шуњка (њушка) = шу н ј ка = ваздух наш спојени пратилац (њушка јесте део главе кроз који пролази ваздух);
шупа (помоћна зграда од дасака или неког другог нечврстог материјала). Зато кроз њу слободно циркулише ваздух: шу + па (понављање) = понављање ваздуха;
шупак (отвор дупета). Кроз њега излази „ваздух“ познат као прдеж;
шупаљ – онај који садржи само ваздух;
шутати (ћутати) = шу т ати = ваздухом потврдно прелазити преко. Говор јесте процес где плућним ваздухом стварамо звук који путује ваздухом. Код ћутања ваздух је без звука, тада ми само дишемо (издишемо, дајемо ваздух) без звука;
шућмураст (који је неодређене боје; сивкаст; пепељаст) проистиче из ефекта ваздушне перспективе: што је предмет удаљенији од нас, боја му је неодређенија, због „боје“ ваздуха, нагиње сивој и плавој боји. О томе је давно писао Леонардо и то приказао на својим сликама;
шућурица (врста бундеве) јесте, као и све бундеве, боба која се одликује шупљином;
шухва (сумња) нагриза човека (црв сумње) и у њему прави празнину (шупљину): шу (ваздух = празнина) + х (небо/ваздух = празнина) + ва (кретање: најлакше је кретање кроз ваздух) – опис велике (ваздушно-небеске) празнине која се креће (увећава);
шушур (слаб шум) = шу шу р = шу-шу кретање;
машур (плитка кошара) = м а шур = ма (мајка = она која рађа) + шу р = ваздушно кретање) = рађам ваздушно кретање (кроз кошару слободно струју ваздух);
мошус („миришљава“ супстанца коју луче неке животиње). Из искуства знамо да се мириси преносе ваздухом: мо шу с = хоризонтално ваздухом слови/закони (мирис се креће ваздухом, најгушћи ваздух следи површину земље);
кашун (дрвени сандук) = ка шу н (наш) = пратилац Шу наш (одлика сандука јесте празнина у којој је ваздух).

Уследиће сада неке уш-речи и њихова одређења здесна:
рушити (чинити да саграђено падне) = р уш ити = кретањем тврдим ићи (зид и дрво се не могу рушити пером птице, већ секиром, мацолом, овном…). Здесна: ити (ићи) + шу (ваздух) + р (кретање/реч) = ићи ваздухом кретањем (рушење јесте кретање ваздухом);
бушити (правити рупу) = б у ш ити = Бог уком Земљом ићи (ук = штрцање семена). Изворно, прво бушење обавио је Бог јебући Земљу. Здесна гласи: ити (ићи) + шу (ваздух) + б (Бог) = ићи Шу-богом, продирати Шу-богом. Кад бушимо рупу, ми кроз материјал правимо ваздушни тунел;
сушити (уклањати влагу) = с уш ити = слови/закони испуњено кретањем (најбоље се суши оно што је изложено ветру и сунцу, тј. изложено Сунчевим зрацима у дужем периоду). Здесна: ити (ићи) + шу (ваздух) + с (слово/закон) – јасно одређење да је процес сушења законитост кретања проистекла из божанства задуженог за ваздух;
бушак (лешник који је пробушен и поједен од црва) = буш + ак (јак, а = ја) = бушан јако. Здесна: ка (пратилац) + шу (Шу) + б (Бог) = пратилац Шу-бог = пратилац ваздух;
гуша (грло) = г уш а = глагољим испуњеношћу ја (гуша јесте испуњеност јер се ту укрштају путеви ваздуха и хране). Здесна: а (Бог) + шу (Шу) + г (глагол) = бог Шу глагољи. Гушом протиче ваздух до плућа и из плућа. У том процесу настаје говор;
гушта (густиш) = г уш т а = глагољим мноштвом потврдним ја. То јесте супротност десном читању: ат (ићи непрестано) + шу (вздух) + г (глагол, глагољити) = кретањем ваздух глагољи/говори (кроз густиш лако пролази само ваздух и тада прави карактеристичан шум);
душа = д уш а = добро испуњујем ја (испуњује људско срце). Здесна: а (Бог) + шу (Шу) + д (добро) = бог Шу добар. Душа условно јесте нематеријалност те је тако празнина – иако испуњује човека;
душик (азот, гас који је најприсутнији у ваздуху) = добро испуњује небо (јер је најприсутнији у ваздуху; небо јесте оно што је изнад земље). Здесна: ки (земља) + шу (Шу) + д (добро) = земља бога Шуа добра. Дакле, гас азот јесте основа ваздуха (јер га има највише), јесте „земља“ на коју се ослањају остали гасови који сачињавају ваздух;
Немогуће је овде набројати све србске речи које у себи јасно садрже ово „египатско“ божанство, тј. поруку да је Шу = ваздух. Међутим, ту поруку носе и многе друге „стране“ речи:

śū (чешљање, чешаљ, кин.) = ш у = основа учена/плодна (чешаљ јесте људска умност; има основу из које расте много зубаца); шу = ваздух (чешаљ јесте шупаљ: после сваког зупца следи ваздух; чешљање се врши тако што зупци чешља (и слово Ш = чешаљ), усмерени (⋃ = усмереност доле, ка кожи (главе)) пропуштају влати косе/длаке кроз своје шупљине). Да је чешаљ испуњеност (уш), не би могао да чешља;
śū (књига, кин.) = ш у = основа учена плодна (из основе расту многобројне странице); шу = ваздух. Примећујемо да после сваког зупца на чешљу долази један ваздушни „зубац“; код листања после сваке странице долази ваздух; и после сваког слова долази празнина („ваздух“), после сваког реда – такође. Читање књиге јесте својеврсно чешљање (и ту су „зупци“ усмерени према глави и „глави“). На слици доле видимо да чешаљ и књига имају исту шему, тј. да значење ових кинеских речи проистиче и из графике србских слова; слово Ш условно јесте чешаљ/књига; његови зупци смештен унутар основе/корица које имају У/⊔-облик, тј. изворни облик слова У;

ccesalj-knjiga
śū (истицати се, кин.) = ш у = земљом учен/плодан (највише се истиче онај који је високо из земље израстао); шу = ваздух/провидност. Истиче се погледу само оно што је унутар ваздуха. Ваздух јесте прва провидност;
śū (редак, разређен, кин.) = шу = ваздух (он јесте редак, толико редак да се кроз њега може видети, тј. он са̑м је невидљив);
śù (дрво, кин.) јесте земљина ученост/плодност (ш у); дрво јесте саставни део шуме која ваздух (шу) оплемењује кисеоником;
śù (причати, излагати, кин.) = шу = ваздух. Причање јесте кретање/ шум ваздуха. Слично одређење је и:
šyō (говорити, разговарати, причати, кин.) = шу о = ваздух он;
šyĭ (вода, кин.) = ш у и = земљом плодност спојена/покретана; шу и = ваздухом спојена (вода долази са неба, тамо је ваздухом спојена);
– šyì (спавати, кин.) = шу и = ваздухом спојеност (док спавамо не једемо и не пијемо, потрбан нам је само ваздух); ш у и = основом плодном спојен (ми смо деца Мајке Земље и спавамо у њеном крилу; спавамо лежећи на некој мекој равнини која је, изворно, замена мекој и равној земљи која носи плодност);
śūнyа (нула, санс. 44, 176) = шу рођена ја = ваздухом рођена ја (празнина/шупљина нуле).
У мојим књигама налазе се на хиљаде других шу/уш-речи које потврђују чињеницу да је староегипатско божанство ваздуха носи србско име!

У следећем наставку говорићу о одредници АШ (камен) и ША (вода).

Наставак:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 7
http://wp.me/p3KWp-673

Драган Симовић: Бог Срб творац србског писма


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

БОГ СРБ ТВОРАЦ СРБСКОГ ПИСМА

Бог Срб је ВедСрбима подарио Писмо.
Писмо се зове Србица.

Будући да је Бог Срб Творац Србског Језика и Србског Писма, онда се то Писмо не може звати Ћирилицом, јер се Бог зове Срб!

ВедСрби нису имали никога ко би се звао Ћирило!
Зашто би ВедСрби туђинска имена давали икоме своме од Рода својега?!
ВедСрби су имали ведсрбска имена.
Писмо, које се зове Србица, створено је пре стотину и осам векова.
Србица је постала пре свих писама.

Богови су Творци ведсрбске Србице.
Свако се име у Потку Народа и у Потку Звезданих Јата златним светлосним зраком уписује.
Име твори и Душу и Усудбу.
Име је звучни и светлосни запис у Суштом Бићу Рода.

Биће је Име, и Реч, и Слово.

Ако се нечије име преимени, преиначи или изокрене, онда се у Поткама Народа и Вечности нарушава звучна и светлосна равнотежа.
Нарушена ранотежа Звука и Светлости јесте узрок болести Душе и Бића Народа.
Болест Душе и Бића Народа ВедСрба јавила се онда када су ВедСрби преименовали Србицу у Ћирилицу!
Србица је од Бога Срба (од ВедСрбског Бога!), а Ћирилица је, вероватно, од (НеСрбског) Бога који се ирило зове!

У Речи и Слову све је Јасно и РазЈасно.
У Речи и Слову Бога Срба јесу све Тајне од Бога Срба за ВедСрбе!
Бог Срб, ПраОтац ВедСрба, Својим ВедСрбима, тајне и тајинствене поруке Своје, шаље преко Својега ТајноПиса, преко Својега Тајног Писма које се Србицом зове.

Ако је Србица већ у Бога Срба, онда Србица мора бити, и заувек остати, и у Роду Срба!

СРБи: Ви не говорите СРПским језиком, већ СРБским


Извор: http://www.jezik.rs.sr/

Временом се доста тога мења. Неке променe буду на боље, а неке покваре ствар каква је била. Правило по коме је све што је наше СРБско, претворено у СРПско, не сматрамо добром реформом.

Нисмо ми ни СРПи, ни СРПови, него СРБи. Зашто онда да наш језик називамо СРПски, наше цркве, државе и све друго што је наше, називамо СРПско. Зар није ружно рећи СРПска православна црква?. Није то црква српова, српа, него православних СРБа. Како неком ко не познаје правила о једначењу по звучности објаснити да је Republic of Srpska – Република коју су створили Срби, а не српи или српови?. Низ је разлога да изведенице од речи СРБ имају у свом корјену СРБ, ане СРП.

Погледајмо пример са изведеницама од речи ГРБ. Придев од њега је грБски, а не грПски. Зашто ту није примењено правило о једначењу по звучности? Поготово што је ГРБ властита именица. Друго правило каже да када је властита именица корен изведене речи, онда се она задржава у оргиналном облику, тј. не мења се, у изведеној речи, као што су Србкиња, Србство, србски изведене речи од имена (властите именице) СРБ.

(проф. др Љубомир Т. Грујић)

“…србски, Србкињa мoрa oстaти… И Нeмци кaжy Хaбсбyрг, и ми љyбкo a нe љyпкo… Дa знaм дa ћeтe пeчaтити Српски, a нe Србски, рaсписивao бих нa свe стрaнe и викao из пeтних жилa дa вaм нe дajy ни крajцaрe.”

(Лукијан Мушицки у писму Вуку Караџићу, Новине србске 1813. година)
Поред ових упозорења Вук је поклекнуо под утицајем Копитара. О условима у којима је Вук проводио реформу можете више сазнати из књиге: Тајене Вукове реформе, М. Самарџић, Погледи, Крагујевац, 1977.

Интензивирање акције
Преносимо у целости писмо које је стигно на нашу адресу

Поштовани
Како појачати, учинити делотворнијом – ово предузеће („подухват”)? Јер, лично, не верујем у србску националну свест а камоли добронамерност досадашњих језикословаца–„нормативизатора”?
Можда би требало организовати неки референдум „за прави србски језик”, ослобођен окова који су му наметнули догматски „сербокроатистички правописци”?
Имам 72 године, дипломирани сам етнолог и магистар, пензионисани дугогодишњи сарадник у настави и наставник на Филозофском факултету у Београду као и у Бањој Луци .., и годинама сам писао прописно „правописно” али сам пре неког времена схватио да би се могли усвојити и изузе(т)ци од сакросанктног Вуковог (а заправо Аделунговог) „пиши као што говориш …” !
Наиме, ако може „председник” – зашто не би могло и „србски” и сл.?
С најсрдачнијим поздравима,
(Ваш Радомир Д. Ракић)

Сви који желе да помогну да се промени правило о једначењу по звучности код изведеница од речи СРБ, могу поред потписивања петиције да се јаве на info@jezik.rs.sr ради даљих договора и активности.
На нашу радост ствари по овом питању су почеле да се мењају на боље. Тренутно на Google претраживачу у категорији Књиге налази се око 73.000 публикација које се користи СРБски.

* * * * * * * * * *  

Аутор: Немања С. Мрђеновић
Извор: http://www.czipm.org/

ПАР РЕЧИ О СРБСТВУ И СИМВОЛУ

Свe чeшћe сe y штaмпи, кao и y рaзнoj литeрaтyри, срeћемo сa изрaзимa “срБски”, “симВoл” и тaкo дaљe, a дa рeткo кo пoкyшa дa oбjaсни тy пojaвy. Нa oвoм мeстy ћeмo пaжњy пoсвeтити yпрaвo oвoм питaњy, a зa примeр ћeмo yзeти гoрe пoмињaнe рeчи: срБски и симВoл.

Kaдa читaлaц нaиђe нa придeв “српски” нaписaн y oбликy “србски” првo штo мy пaднe нa пaмeт je дa сe рaди o грeшци ayтoрa кojи ниje нajбoљe yпoзнaт сa прaвилoм jeднaчeњa сyглaсникa пo звyчнoсти, кoje нaлaжe дa у овом случају Б прeлaзи y П. Пa сe чeстo чyje и примeдбa:

“Oвaj ниje чyo зa Вyкa Kaрaџићa”.

Нo, дa ли je зaистa тaкo? Oблик “србски” кoристe yглaвнoм oни кojи сy врлo дoбрo yпoзнaти сa oвим прaвилoм, тe нaмeрнo скрeћy пaжњy нa њeгa. Mнoги сe изнeнaдe кaдa чyjy дa je и сaм Вyк Стeфaнoвић Kaрaџић кoристиo oблик сa слoвoм Б. Нaимe, нe сaмo штo je први рeчник штaмпaн кao “срБски” нeгo и сaм Вyк o oвoм питaњy кoрeспoндирa сa Владиком Лукијаном Myшицким, кaдa мy y свoм писмy нaвoди:

“…y Рjeчникy ћe србскoм бити oписaни гoтoвo сви oбичajи србски.”

Нa oвaj дeo Myшицки oдгoвaрa y свoм слeдeћeм писмy Kaрaџићy рeчимa:

“…србски, Србкињa мoрa oстaти… И Нeмци кaжy Хaбсбyрг, и ми љyбкo a нe љyпкo… Дa знaм дa ћeтe пeчaтити Српски, a нe Србски, рaсписивao бих нa свe стрaнe и викao из пeтних жилa дa вaм нe дajy ни крajцaрe.”

Сa oвaквим стaвoм, вeрyjeмo, слoжиo би сe и нaш пoзнaти пeсник Пaвлe Пoпoвић Шaбчaнин, a нaрoчитo Mилицa Стojaдинoвић Србкињa. У тo врeмe je нaшa нajвeћa пeсникињa билa нa врхyнцy eврoпскe слaвe, a свoм je имeнy сaмa дoдaлa нaстaвaк “Србкињa”. Вyк je с њoм биo y врлo дoбрим oднoсимa и ниje зaбeлeжeнo дa je oн, или билo кo дрyги, пригoвaрao кaкo jeднa oд нajпoзнaтиjих пoeтa y oндaшњoj Eврoпи нe знa дa сe пoтпишe. Нa крajy крajeвa, тy сy и oндaшњe “Нoвинe Србскe”:

srbske1

… да пазе на језик. Дaклe, oблик “србски” je дoминирao y дрyгoj пoлoвини XIX вeкa, jeднaкo кao штo je y првoj дoминирao oблик “сeрбски”, кojи сe изгoвaрao кao “сjeрбски”.

Стaндaрдизaциjoм jeзикa “Maтицa Српскa” yсвojилa je oблик “српски”, штo никaкo ниje спoрнo. Meђyтим, нeки нaши дaнaшњи лингвисти нaвoдe врлo рaзyмљивe aргyмeнтe y oдбaрнy oбликa “србски”. Пa тaкo прoф. др. Љyбoмир T. Грyjић кaжe:

“Пoглeдajмo примeр сa извeдeницaмa oд рeчи ГРБ. Придeв oд њeгa je грБски, a нe грПски. Зaштo тy ниje примeњeнo прaвилo o jeднaчeњy пo звyчнoсти? Пoгoтoвo штo je ГРБ влaститa имeницa. Дрyгo прaвилo кaжe дa кaдa je влaститa имeницa кoрeн извeдeнe рeчи, oндa сe oнa зaдржaвa y oригинaлнoм oбликy, тj. нe мeњa сe, y извeдeнoj рeчи, кao штo сy Србкињa, Србствo, србски извeдeнe рeчи oд имeнa (влaститe имeницe) СРБ.”

Интeрeсaнтнo je и кaкo смo дoшли дo oбликa срПски, jeр aкo пoглeдaмo нeкe дрyгe jeзикe видимo дa je свyдa y yпoтрeби oригинaлни oблик, сa слoвoм Б. Taкo je нaш jeзик кoд Слoвeнaцa и дaнaс “србски”, кoд Рyсa “сeрбски”, кoд Eнглeзa “Serbian” итд. Нигдe “српскoг”, “сeрпскoг” нити “Serpian”.

Дaклe, кaкo и зaштo смo ми Срби прoмeнили имe сoпствeнoм jeзикy?

Oпeт сe врaћaмo нa Вyкa Стeфaнoвићa Kaрaџићa и њeгoвy рeфoрмy. Oпштe je пoзнaтo дa je Вyк живeo и рaдиo y Бeчy. У тo врeмe je Tyрскa импeриja билa вeћ y стaњy рaспaдaњa (нeкoликo дeцeниja кaсниje сe кoнaчнo и рaспaлa) a зa прeвлaст нa Бaлкaнy бoрилa сy сe двa цaрствa, Ayстрoyгaрскa и Рyсиja. Бaлкaн je тaдa биo y гeoпoлитичкoм пoглeдy нajбитниja тaчкa y свeтy, jeр би oнa силa кoja кoнтрoлишe Бaлкaн, кoнтрoлисaлa и кoридoр Истoк-Зaпaд. To ривaлствo Рyсиje и Ayстрoyгaрскe, oкo кoнтрoлe Бaлкaнa, дoвeлo je и дo Првoг свeтскoг рaтa, y кoмe сy нeстaлa oбa цaрствa. Срби сy тaдa били нajбрojниjи и нajснaжниjи нaрoд нa Бaлкaнy, a кao Слoвeни, и тo Прaвoслaвни Слoвeни, били сy врлo блиски Рyсимa. Бeч je тy вeзy пoкyшaвao дa yблaжи штo je мoгyћe вишe, пa je из тoг рaзлoгa финaнсирao и Вyкoвy рeфoрмy, кoja je y тaдaшњoj Србиjи, Црнoj Гoри, кao и Вojвoдствy Србиjи дoчeкaнa “нa нoж”. Измeђy oстaлoгa дoшлo je и дo инициjaтивe дa сe “срБски” мeњa y “срПски” jeр Нeмци нисy мoгли дрyкчиje дa изгoвoрe. O свeмy oвoмe мнoгo дeтaљниje пишe Mилoслaв Сaмaрџић y свojoj књизи »Tajнe „Вyкoвe Рeфoрмe„, кojy прeпoрyчyjeмo oнимa кojи жeлe пoдрoбниje дa сe инфoрмишy.

Дрyги примeр кojи смo y yвoдy пoмињaли, рeч “симВoл”, je тaкoђe y вeзи, дoдyшe пoсрeднoj, сa oвoм “рeфoрмoм”, aли гa je дaлeкo лaкшe и jeднoстaвниje oбjaснити. Симвoл je кoд нaс зaмeњeн рeчjy симбoл, кoja никaкo ниje нeпрaвилнa, сaмo ниje нaшa. Рeч “симвoл” je грчкoг пoрeклa и ми je изгoвaрaмo (a и пишeмo) y прaвилнoм oбликy (симВoл) jeр сe слyжимo прaвилoм витaцизмa. Oднoснo, изгoвaрaмo грчкa слoвa y oригинaлy, oнaкo кaкo их и сaми Грци изгoвaрajy: aлфa, витa,… a нe aлфa, бeтa… кaкo тo идe кoд Лaтинa, пo бeтaцизмy. Taкo oни кojи прaтe витaцизaм знajy зa: Визaнтиjy, Вaрaвy, jeврejски,… дoк oни кojи прaтe бeтaцизaм имajy Бизaнтиjy, Бaрaбy, хeбрejски…

Видимo дaклe дa oбa примeрa гoвoрe o стрaнoм yтицajy и дa сe oбa свoдe нa “oдрoђaвaњe” Србa oд Прaвoслaвних слoвeнских нaрoдa. Moждa je нajoчиглeдниjи дoкaз зa oвaквy тврдњy oфaнзивa нa ћирилицy, кoja сe нeмилoсрднo прoгoни из Србиje. Ниje стрaшнo штo Срби пишy српским jeзикoм a нe србским, нити штo кoристe симбoлe a нe симвoлe, aкo знajy штa пишy тим jeзикoм и кaквe и чиje симбoлe (и y кaквe сврхe) кoристe. Aли стрaшнo je aкo тoгa нисy свeсни, пa им сe сyтрa дeси дa сe ћирилицa пoтпyнo yкинe, a вeзe сa нaшим кoрeнимa пoтпyнo зaтрy. У тoм слyчajy нeћe бити изнeнaђeњe дa зa пoлa вeкa, или вeк, нa Бaлкaнy живи мaлo плeмe Српa, yниjaтa, кojи пишy Гajeвoм лaтиницoм и свoje кoрeнe трaжe y Зaгрeбy, Бeчy и Вaтикaнy.

Србуљаши против срписта

Извор: http://bit.ly/Usa05H

Уводно слово

Ко су србуљаши?

Србуља јесте древна књига Србскога народа још од искона писана словима наше старе азбуке СРБИЦЕ (буквице или познатије као ћирилица и глагољица). Замешатељство око имена писма, именаслова и историје наше писмености најзад треба да се разреши то јест одврзе. Ми који радимо на одврзивању разних замешатељства кроз векове, проучавањем србуља, старих записа и натписа, називамо се србуљашима. Проучавајући старосрбско слово и србуље, из љубави према слову и нашим прапретцима, писцима и преписивачима дошли смо до духовности која је дар Духа Светога, Богу хвала и слава!

Ко су срписти?

То су они који не разликују срп од СРБА. Наши стари су писали од Светога Саве првог архиепископа србског од када је наша Црква постала самостална (аутокефална) 1219 г. Србски:

sv_srbski

, а понекад и сербски, писало се све до 1868 г. када се прелази на српски правопис који је подстакнут 1818 г. објављивањем „Српског рјечника“ који је потписао Вук Караџић. Највеће замешатељство се догодило током 19. века. Али, хвала Богу научили смо се од Константина Философа да се гршке поправљају онако како су и настале, писањем.

Говор је дар Божји. Разумете ли говор ових слова? Ова слова нам нешто слове – говоре тј. глагољају:

ИСКОНИ БИ СЛОВО И СЛОВО БИ К БОГУ И БОГ БИ СЛОВО

Како су изговарали наши прапрeтци ова слова и како је то звучало ми то не знамо и не чујемо, али зато веома добро можемо да видимо и разумемо како су словили: ришући у камену и глини или клешући у стенама и шарајући по зидовима, дељући у дрвету, писајући у књигама од пергамента или штампајући на папиру. Као што се ми данас користимо умреженим рачунарима да бисмо пренели неку поруку, мисао или осећање, на електронски начин, тако су и они имали потребу, у своје време, да нам кажу све то на неки од њима распосоживих и приступачних начина. Говор се преноси са генерације на генерацију и чува тајну дуже него папир који лако изгори или стена која се распадне или дрво које сатруне. Живо предање и наше просвећење откривају нам тајне света и писма. Светци, светитељи они који виде целину то јест све то (све-то) су пример и главни оријентир у нашем раду је Свето Писмо. Као првога споменућемо Светога Николаја Жичког, новог Златоустог, 77. Србина светитеља као и многе друге просвећене и продуховљене Србе: П.П. Његоша, државнике и краљеве Милутина, Драгутина, Лазара, цара Душана са титулом на латинском Rex Rasie Stefan Imperator Romanie (Краљ Рашке Стефан Цар Византије) по све до Светога Саве (Растка Немањића) првог архиепископа Србског, и још даље до равноапостолних светоучитеља Кирила и Методиа. Па још дубље у прошлост све до античких срба Илира и Трачана ( Illyrer Thraker) то јест Рашана или Етрашана (Etrusker) – Пелазга који су оставили своје писане трагове. Поменимо и Лепенски вир, Винчу, Бањицу и остала археолошка налазишта која су повезана у винчанску културу, винчанским писмом, СРБИЦОМ.

Ако се деси да се само нешто заборави или погрешно протумачи било случајно или злонамерно онда генерације наслеђују и уграђену грешку, а као прву гршку навешћемо пример у следећем тексту из прошлог броја „Права на реч“ са насловом СРБ или СРП.

ЈАЗУ (Југославенска Академија Знаности и Умјетности) која данас 2004. г. не постоји под овим именом, основана је у Загребу 1866. г. уз новчани дар од 50.000 форинти бискупа Јосипа Штросмајера. Привремено укинута од усташких власти 12.07.1941. обновљена 1946-47. Поред низа издања из области историје и књижевности и др., већ од 1878. започиње Ђуро Даничић (срписта) рад на Рјечнику хрватског или српског језика, који је настављен у каснијим годинама комунистичке диктатуре и лажног братства (српова и кравата), а како се завршило видимо сада: размножио се на неке „нове“ језике. Ми србуљаши тврдимo да је увек био само Србски. А што су се хрвати одрекли свога и примили наш то је већ њихов проблем. Они сада покушавају да кваре помало не би ли изгледало мало другачије али словокрадице остају то шта јесу: кривотворци. ЈАЗУ је променила име 1991 г. у ХАЗУ (Хрватска Академија Знаности и Умјетности) Ако би смо сада тумачили Даничића значило би и да је Хрватска и Српска то јест Хрватска или Српска, значи Српска Академија Знаности и Умјетности! Ако они могу да замене југославенску за хрватску онда по том принципу и ми можемо с правом је звати хрватскосрпска или српскохрватска то јест српска.

СРБ или СРП

Српски језик је веома оштар језик, јер се користи при жетви. Да би срп био оштар потребно га је исковати. Како и зашто је искован српски језик? Одговор ћете можда пронаћи у овом запису господина Србенде Теодулића.

Одакле то да Б пређе у П? Како је Буки постало Покој?, када у старосрбском писму није било никакве забуне: Срби слове србски док се српом и српским језиком жање жито, али и коров. Срп је једно старинско оруђе, земљорадничка алатка, која се скоро више и не користи, али пре око 200 година у време реформисања нашег писма, направљена је велика заврзлама и замешатељство испод које се потписао неуки Вук Караџић.

Доказ и Извор: Сабрана дела Вук Стеф. Караџић књига „СРПСКИ РЈЕЧНИК ” у издању ПРОСВЕТА-НОЛИТ. Наводимo цитатат из поговора који је написао Др. Павле Ивић стр.38 и 39:

„Вуково знање како немачког, тако и латинског језика било је непотпуно (он је латински управо учио у Шишатовцу током свог боравка 1816). Вук и Копитар су се надали да ће око превода на немачки Вуку помоћи Мушицки. Али тај књижевник пун великих планова, који је у животу ипак тако мало урадио – није имао времена. Сав посао остао је Копитару. „Ја сам Вама казао ”, писао му је Вук августа 1816, „да ћете Ви имати посла око Србског Рјечника више него ја”.

Обратите пажњу да и сам Вук користи Б када када слови око Србског Рјечника. Тек под Копитаревим утицајем прелази на П. Зашто? Ко је? И шта је био Копитар?

Извор и одговор: Мала енциклопедија ПРОСВЕТА стр. 862.:

КОПИТАР Јернеј-Бартол (1780 – 1844) славист (Словенија); цензор за словенске и грчке књиге код бечке владе; један од оснивача славистике; учитељ, помагач и заштитник В. Караџића. Бавио се проучавањем свих, нарочито словенских језика. Написао (1808 – 09) прву научну граматику словеначког језика (Grammatik der slavischen Sprache in Krain, Karnthen und Steiermark); био је за народни језик у књижевности, иако сам није писао словеначки, и за један упрошћен правопис; те своје идеје пренео је на Вука; од њега је Вук научио каква треба да буде азбука за један језик. Подстакао је Вука да скупља народне умотворине и упутио га да напише српску граматику и речник. Први је издао Брижинске споменике (1836), и у вези с њима поставио тзв. Панонску теорију о пореклу старословенског језика. Био је аустрофил и одушевљени јозефинист.”

С. Теодулић одговара: име СРБ је исправно јер то значи: СловоРециБог, док је кривао сечиво СРП са значењем: СловоРециПокој.

Образложење

СРБ је корен имена народа нашег СРБСКОГ, СРБИ или СРБЉИ, СРБИН, СРБКИЊА, СРБЧЕ, СРБСКИ, СРБИЈА, СРБАДИЈА, СРБО итд. Корен се не може мењати само се наставци могу мењати. Ако се измени корен мења се и смисао.

Свети САВА први архиепископ СРБСКИ. Тако стоји написно у Дечанима! И тако треба да се пише данас, а и у будућности!!!

Србски је исправно – српскочекићарски није!

Богу хвала и слава.

*****************

Књигу Милослава Самарџића: „Тајна Вукове реформе“ можете скинути са овог линка. Можете је и читати у доњој постави.

Милослав Самарџић: „Тајна Вукове реформе“

Приказ старих србских књига где у наслову постоји придев „срБски“…

Извор: http://www.jezik.rs.sr/arhiva

Србски љетопис за 1860. годину:
https://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/matica_srbska_1860.jpg

Србаки летопис за 1864 годину:
https://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/matica_srbska_1864.jpg

Србски летопис за 1865 годину:
https://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/matica_srbska_1865.jpg

Луча Микрокозма 1845 година:
https://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/mikrokozma.jpg

Разговор – Доситеј Обрадовић 1867 година:
https://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/srbska_dositej.jpg

Србске јуначке песме 1886 година:
https://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/srbske_junacke_pesme.jpg

итд … итд …

Раније сам и ја на ову тему написао нека своја запажања, међутим то је било на неким другим текстовима или коментарима. Интересантан је овај детаљ, историјски факт. На Буки блогу нашао сам једну фотографију старог Београда која датира између 1876. и 1878. Буки ју је назвао: „Хотел Српска Круна“, међутим на фотографији пише овако:

„Гостионица код СрБске Круне“

Гостиона код СрБске Круне. Кликните на слику да је видите у правој величини

На тој слици, гледајући ка хотелу виде се фасаде према Кнез Михајловој и Париској улици. Том блатњавом улицом данас иду трамваји. Такво сам објашњење добио од аутора који је први обелоданио ту слику, Буки, док је прави власник слике „srebrnastopaperje“ како је Буки објаснио.
Кад кликнете на фотографију и погледате је у пуној величини видећете да на тој хотел-згради пише: “Гостионица код СрБске круне“, а не „СрПске“.

Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 4


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 3
http://wp.me/p3KWp-639

Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

4. ЗНАЧЕЊА СРБСКИХ СЛОВА

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

(научено до сада)
Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења
физичког света.

Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења. Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијероглифску вредност.>
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово
и свака србска реч.

Иако су приче о значењима србских слова веома занимљиве, било би преобимно када бих овде причао причу о сваком србском слову (кога те приче занимају, наћи ће их у књизи Одгонетање србског језика 1).
Значења србских слова јесу у вези са њиховим именом. Овде упоредо дајем и изворне бројчане вредности србских слова које условно одређују редослед слова.

  • 1 А = Ја Који Јесам (Бог; ја; светлост).
  • 2 Б = Бог (онај који је у плодној парности са Мајком Земљом).
  • 3 Г = глагол/говор/реч.
  • 4 Д = добро; Δ-облик.
  • 5 Е = јесте; потврдност.
  • 6 В = знање/вид.
  • 7 З = земља.
  • 8 Ђ = д ј = добра спојеност; ђ/дј = спојеност/спајање. (К = веома, врло, силно; д з = добро земља; добра земља; дз (изговор  ова два сугласника јесте сливен) = спојеност/спајање).
  • 9 Ж = живо(т), живети.
  • 10 И = спајање; кретање ради спајања; │-облик (игла; линија).(Ј = спајање/спојеност).
  • 20 К = пратилац (Ка); како.
  • 30 Л = људи/човек; усмерење ↑ (човек јесте духовно и физички усправно биће). (Љ = л ј = људи спојени; љ (лј) = истуреност/одвојеност).
  • 40 М = вода/мислити.
  • 50 Н = наш/рођење/Прав. (Њ = н ј = наш/рођењем спојен; њ (нј) = истуреност/одвојеност).
  • 60 СТ = спојеност/спајање; с т = слови/закони потврдно.
  • 70 О = он; Ооблик; Сунце.
  • 80 П = покој, мир.
  • 90 Ч = низак/ниско.
  • 100 Р = кретање.
  • 200 С = слово/закон (слово = књига = закон).
  • 300 Т = тврдо/потврдно (само тврдо може бити потврдно – трајати у времену и простору). (Ћ = т ј = потврдно спојен; ћ (тј) = истуреност/одвојеност).
  • 400 У = ученост/плодност/облик.
  • 500 Ф = вртеће кретање.
  • 600 Х = небо/ваздух/спојеност.
  • 700 X = облик, усмерење ↓; дж = спојеност/спајање.
  • 800 Ш = земља/основа/површина.
  • 900 Ц = цеђење (танко, слабо, дуготрајно, издужено, споро, бушно, ↓).

Пошто сада имамо значења србских слова, можемо вршити основно одгонетање, тј. само одгонетање системом слово по слово (постоје и одређења у којима се упоредо користе значења двословних и трословних одредница, али о томе касније).

Србско званично језикословље тврди да се речи састоје од основе/корена и префикса и(ли) суфикса; корене речи, основе и просте речи обједињује чињеница да се не могу даље растављати.

Да човек не поверује да су нам језикословни званичници толико „мудри“! Обратите пажњу на ову величанствену „умност“: немогуће је разложити на саставне делове реч која се састоји од слова?!

Јасно је: кад изговарамо реченице које описују нека дешавања или стања, користимо речи које директно или посредно описују та дешавања/ стања. Према томе, ни речи не могу бити грађене елементима који их не описују. То је елементарна логика. Од ње сам пошао утврђујући значења србских слова, двословних и трословних одредница.

Ево неколико простих србских речи за које наше званично језикословље тврди да се не могу даље растављати:

  • спор (слабо покретљив, тром) = с (слово/закон) + п (мир) + о (он) + р (кретање) = слови/закони мирним он кретањем. Истовремено, с (слово/закон) + О (Сунце) + р (кретање) = слови/закони Сунчевим он кретањем (Сунчево небеско кретање јесте веома споро, оком примеђујемо то кретање само док Сунце излази или залази);
  • мир (стање супротно немиру) = м и р = водом спојено кретање (вода јесте најважнија људска потреба јер смо преко 80% састављени од воде; жеђ јесте најважнији људски немир, најчешћа људска потреба јесте вода; најпре смо мирни ако нисмо жедни);
  • год (круг на пресеку дрвета) = г О д = глагољи кругом добро.
  • дом (кућа као место живота) = д (Δ-облик, онај који попут бада/трна пружа заштиту) + О (Сунце) + м (вода) – јасна србска порука: дом штити, окренут је Сунцу и у близини је воде.

Видимо да су ове речи и те како сложене и да њихова значење проистиче директно из изворних значења србских слова; та значења најстроже су забрањена унутар нашег званичног језикословља!
Међутим, причу овде не можемо завршити јер постоје на стотине хиљада страних речи чије значење директно проистиче из значења србских слова или графике србских слова! Да ли су такве речи стране (несрбске), или су изворно србске?

Јесу изворно србске јер је је србски језик Мајка Језик!
Ево неколико таквих речи (у Одгонетању сам их набрајао на хиљаде):

  • уеā (локва, улегнуће, кин.) = ⋃ е а = рупа/удубљење јесам ја;
  • уеŏ (гнездо, јазбина; улегнуће, кин.) = ⋃ е о = ⋃-облика јесте он;
  • јú (шоља, кин.) = ј ⋃ = спојена ⋃-обликом (шоља управо има тај облик);
  • јù (тамница, кин.) = ј ⋃ = спојена ⋃-обликом (изворно, тамница јесте под земљом и управо има тај облик);
  • аме (киша, пљусак, јап.) = а м е = ја вода јесам;
  • ме (око, очи, јап.) = м е = водене/влажне јесу;
  • нé (рођен, фр.) = н е = рођење јесте; наш јесте (наш се најчешће постаје рођењем);
  • орбис ((свака) округлина, круг, лат.) = О р б и с = округлим кретањем Божјим спојена закони; округло кретање Божје спојено законом (Бог је васпоставио Васељену унутар кружног кретања);
  • φαος (светло, светлост, грч.) = ф а о с = вртећим кретањем Божјим оно слови/закони; ф а О с = вртећим кретањем ја Сунчевим словим/законим (основна светлост долази нам од Сунца).

Све ове речи имају и одређења унутар значења двословних одредница. Значења двословних одредница проистичу из значења србских слова.

У наредном наставку говорићу о двословним самогласничким одредницама.

Наставак:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 5
http://wp.me/p3KWp-64I

Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 2


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 1
http://wp.me/p3KWp-62k
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

2. ВАСПОСТАВЉАЊЕ НЕИСТИНЕ И ПРИСТАЈАЊЕ НА ЊУ

(научено до сада)
Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања)

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

Још у детињству ме је био (лош!) глас да сам тврдоглав и својеглав (недоказан! = онај коме се не може утувити у главу). често су те особине сметале и мојим родитељима, независно од тога што су те моје особине проистицале из родитељског васпитања да будем поштен и да браним поштење, да не попуштам насилницима независно од тога које су врсте они били. Многобројне прочитане књиге још у предшколском добу учврстиле су мој став да се треба борити за истину и част.

Иако сам од раног детињства непрестано читао, никада нисам помишљао да ћу се бавити језиком. Међутим, у језику и речима које су ми одзвањале у ушима почео сам да разазнајем дивне, необичне или нелогичне ствари.

Најпре ћу се осврнути на неколико њих.

Са пет година почео сам да косим траву, тј. почео да учим кошење. То је условило и остале касније активности око сена: превртање, навиљчење, сакупљање, стоговање, утовар, истовар… – све послови који се обављају биљекупном алатком која је позната као вила. Баш у то време читао сам причу „Златоруни ован“ где главни јунак муке мучи покушавајући да оствари немогуће замисли злог цара и још горег му саветника: – Од виљевских зуба да ми начиниш двор! – тражи цар од главног јунака. Тад сазнам да је виљев (виљ, вил) = слон! И сећам се да сам, као онај који је потпуно поистовећен са главним јунаком, закључио да је то стварно немогућ задатак јер, пре свега, код нас нема слонова! Већ тада почела је да се рађа дилема: откуд Србима реч за слона (виљев/виљ/вил) ако њега нема на србској етничкој територији (а није га било ни у мочварама иза Карпата (где нам је била, наводно, прапостојбина)?). Наравно, морао сам да сачекам одговор на једно такво питање. Али, већ тада ми је било савршено јасно шта представља пољопривредна алатка вила (слика десно).vila-1

Свако овде може видети да главни парошци код виле представљају савршену имитацију виљевских/слоновских кљова. Помоћни парожак није ништа друго до упрошћена виљевска/слоновска сурла (о речима виљев и вила писао сам опширно у књизи Нови србски митолошки речник).

Тада то нисам знао, али сада знам: реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју. То јесте дивно!
Али нису сва моја детиња сазнања била дивна!

Ако данас отворимо Лексикон страних речи и израза М. Вујаклије прочитаћемо да је реч опијум (наркотик који се добија од мака) несрбска реч која води порекло од латинског опиум или грчког οπιον! Свако ко има два грама мозга у глави и коме накарадни образовни систем није помутио језичку и родољубиву матрицу, може видети једноставну истину: опијум/опиум/опион (онај који опија ум) не може бити страна реч јер пити, опити, пијем, ум и он јесу класичне србске речи. Другим речима, опијум = опиј ум = опија ум, опиум = опи/опија ум, опи он = опи/опија он. Ја никада нисам дао за право учитељици, наставнику или професору у њиховој тврдњи да је опијум несрбска реч. Наравно, због нарочите сујете неких предавача трпео сам неке последице.
Још једна реч из мог детињства носи сличну причу.

Читајући наше јуначке десетерачке песме сусрео сам реч јакреп (шкорпија). На велико моје запрепашћење, прочитао сам да је то реч која нам долази из турског језика! Иако сам био дете (највише 10 година) нисам могао прихватити такву глупост, такав идиотизам (сада знам да је реч о злонамерју!). Реч је савршено србски јасна: јакреп (шкорпија) = јак реп – прецизан опис бића чија суштина лежи у јаком репу, репу који носи отровну/смртоносну жаоку. Ипак, савршено јасна србска реч проглашена је за изворну турску тековину.
Зашто?

Одговор се крије у наслову: било је потребно васпоставити неистину унутар србског језика свуда где је то могло.
Зашто?

Зато, јер једна лаж производи безброј других са циљем да се одржи као истина. Огромна је прогресија лажи проистекла из утемељене лажи! Иако за то не постоји ни један доказ, иако на хиљаде доказа тврде супротно, васпостављена је „истина“ да су Срби дошли на Балкан у седмом веку као дивљи, неписмени варвари геноцидно расположени према домородачком (несрбском) становништву. Такву огромну лаж морало је да прати стотоне хиљада других лажи како би се та прва/базична лаж могла одржати.

Ако би опијум била изворна србска реч, како би било могуће њено постојање у античком латинском језику? – Па Срби су дошли на Балкан у VII сеобном веку, њихов варварски/ништавни језик никако није могао утицати на велики/величанствени латински језик – папагајкски нам понављају наши званични вајни језикословци огрезли у грех према србском колективном памћењу и србској колективној будућности.

Замислимо студента прве године на филозофском факултету, усмереног ка историји или језику! Замислимо да он своме професору не даје за право да је опијум латинска реч, или му предочава доказе о пресудном србском присуству на Балкану и Подунављу у античко време. Да ли тај студент има било каве шансе да код тог професора положи испит или (укупно) заврши прву годину? Нема! Већ ту настаје прво „тријерење“, на осталим годинама дешава се додатно „пречишћавање“. Сурова србска истина: Филозофски факултет завршавају само они који су спремни да „зажмуре“ на једно или два ока жртвујући истину о Србском колективном памћењу.
Нека се не вређају они коју су се овде препознали! Није касно, биће им опроштено ако своје муком стечно знање ипак утемеље на истинитим србским темељима.

Слична су дешавања и на вишим нивоима „знања“. Да би неко „напредан“ из историографије или језикословља био примљен за било каквог члана Српске академије, мора безбројно пута да полаже „испит“: да безброј пута изговори или напише како су Срби на Балкан дошли у седмом сеобном веку, да су нам писменост донели Ћирило и Методије, да ама баш ништа не зна о србској историји од седмог века до Немањића, да велича грчки и латински језик и да нарочито добро вреднује безбројне „турцизме“ у србском језику!
Због тога нам је историографски и језикословни део Акедимије скуп високообразованих незналица, каријериста или злонамерника према србском колективном памћењу и србској колективној будућности. Због тога овај део Српске академије представља највећу пошаст која је икада задесила србски народ!

У мојим књигама на безброј примера доказујем да ови академичари не знају, да лажу, да фалсификују, да поткрадају србско колективно памћење зарад своје и туђинске користи. Да су управо такви, доказује својим постојањем свако србско слово и свака србска реч!

У наредном наставку одгонетаћу једно србско слово као образац.

Наставак:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 3
http://wp.me/p3KWp-639

%d bloggers like this: