Љубодраг Симоновић: „Отуђење“ и деструкција


Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs
Преузми текст

„ОТУЂЕЊЕ“ И ДЕСТРУКЦИЈА

„Отуђење“ је основни појам на коме се заснива Марксова критика капитализма, а „разотуђење“ основни појам на коме се заснива ослободилачка интенција његове критике капитализма и визија будућности.Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције довело је до тога да је Марксов појам„отуђење“ постао недостатан појам који не пружа могућност да се успостави одговарајуће полазиште за критику капитализма. Савремено отуђење човека нема само нехумани, већ и деструктивни карактер. Оно подразумева уништавање природе као животворне целине, човека као биолошког и људског бића и еманципаторског наслеђа националних култура и грађанског друштва, што значи визионарског ума и идеје novuma. Уништавањем културне и слободарске свести уништава се могућност да човек постане свестан своје отуђености и да успостави критичку и мењалачку дистанцу према капитализму.

Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције нису само приватна својина, рад и тржиште постали начин отуђења човека од његовог природног и људског бића, већ је то постао сам живот. За разлику од ранијих владајућих класа, буржоазија настоји да укључи не само у своју вредносну, већ и животну сферу и радне слојеве. Радник није само робни произвођач, већ и робни потрошач и као такав произвођач тржишта, што значи средство за решавање кризе хиперпродукције. Деструктивни конзумерски активизам постао је доминирајући облик животног активизма човека и најважнији начин на који радник бива увучен у егзистенцијалну и вредносну орбиту капитализма. Капиталистички начин живота (“потрошачко друштво”) постаје тотализујућа моћ која никога не штеди и од које се не може побећи. Комерцијализовање живота најгори je облик тоталитаризма који је створен у историји јер он у потпуности подређује природу, друштво и човека деструктивном механизму капиталистичке репродукције. Његова суштина уобличена је у монструозној максими “Паре не смрде!” у којој се, истовремено, изражава бит екоцидног капиталистичког варваризма.

Код Маркса је људскост,која пре свега подразумева слободу и стваралаштво,најважнији квалитет који човек поседује и у односу према њему појављује се идеја „отуђења“. Оно је могуће зато што је човек у својој бити људско биће: човек може да постане не-човек зато што је човек. По Марксу, људскост може бити потиснута и дегенерисана, али не и уништена. Упркос манипулацији и репресији, Гетеовим речима казано, „добри човек у свом нејасном нагону сасвим је свестан свога правог пута“. Идеја о„отуђењу“ човека појављује се у односу према могућности „разотуђења“, што значи да и поред капиталистичке тотализације живота капитализам неће успети да уништи људскост у човеку и да ће она у погодном историјском тренутку (економска криза капитализма) да се појави у облику револуционарне свести и праксе. „Разотуђење“ је универзални принцип и подразумева ослобађање човека од нехумане улоге коју му је капитализам наметнуо. Од посебног значаја је то што Марксов појам „отуђење“ упућује на то да се човек у капитализму отуђује од своје људскости тако што се отуђује од својих истинских људских потенцијала, што значи од онога што као универзално стваралачко биће може да постане. Сваки човек носи у себи безгранични потенцијал људског – то је најважнија Марксова хуманистичка порука која је основ његове визије будућности. Што се тиче капиталисте, он као капиталист не може да постане хумано биће, већ то може да постане само уколико се као човек еманципује од капитализма, што пре свега значи уколико својим радом обезбеђује сопствену егзистенцију. Укидање класа и класних односа не значи само враћање радника своме истинском људском бићу, већ и враћање капиталисте себи као човеку. Социјалистичка револуција, са којом се укида класно друштво које је засновано на приватној својини над средствима за производњу, и капиталисте лишава нељудскости: нема капиталиста без капитализма. Циљ социјалистичке револуције није истребљење капиталиста, већ укидање класног друштва и стварење таквих друштвених односа који ће омогућити да сваки човек, у заједници са другим људима, реализује своје истинске људске моћи.

Имајући у виду владајућу тенденцију у развоју капитализма, уместо Марксовог појма „отуђење“, појам деструкција требало би да постане полазиште у критици капитализма. Тај појам пружа могућност да се уочи најважнији и по човечанство и живи свет најпогубнији потенцијал капитализма. Идеја деструкције нема само у виду положај човека у капитализму и његов однос према природи као предмету рада и „анорганском телу“ (Маркс) човека, већ и однос капитализма према живом свету, што значи однос према природи као еколошкој целини и у том контексту однос према човеку као биолошком и људском бићу. Капитализам не отуђује само природни свет од човека, већ уништавајући природу ствара од ње смртног непријатеља човекa. У капитализму не доминира отуђени, већ деструктивни рад; не прерада, већ уништавање природе; не потискивање еротске природе човека и осиромашење чула, већ дегенерисање људског и биолошког (генетског) бића човека; не заглупљивање човека, већ уништење ума… Развијајући се као тоталитарни поредак деструкције капитализам укида могућност сукоба између људског и нељудског тако што уништава људско и тиме укида могућност отуђења: што је човек мање човек, све је мања могућност да се човек отуђи од себе као човека.

Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције намеће питање: да ли капитализам може у тој мери да дегенерише човека да он у потпуности и неповратно изгуби своје људске особености? Када се има у виду деструктивно лудило које влада у најразвијенијим капиталистичким земљама, намеће се закључак да је капитализам прекорачио антрополошку границу до које је Маркс дошао са својом идејом „отуђења“ и успео да до те мере дегенерише човека, да су његове деструктивне „потребе“ постале снага која га покреће и која даје смисао његовом животу. Не ради се само о отуђењу човека од његове људске бити, већ и о његовом дегенерисању као људског и биолошког бића. Капитализам не само да дехуманизује човека, већ га денатурализује, што значи лишава га особина које су својствене живим бићима. Капитализам не приморава само човека да се понаша као механички део индустријског процеса рада и на тај начин га телесно деформише, као што то тврди Маркс, већ га генетски изобличава и сакати као живо биће. Ради се о капиталистички изазваној мутацији човека од природног и културног бића у радно-деструктивни (потрошачки) механизам. Човек није само путем капиталистичког тржишта „опредмећен“, већ је постао, као радник и потрошач, саучесник у уништавању света. Потреба за уништавањем постала је аутентична потреба на капиталистички начин дегенерисаног човека.

Живот који се заснива на деструктивном капиталистичком тоталитаризму постао је извориште телесног и менталног дегенерисања људи. „Потрошачко друштво“ приморава човека да се прилагоди владајућем поретку путем деструктивног конзумерског активизма који са све интензивнијем уништавањем робе (динамика деструкције) „решава“ кризу хиперпродукције и омогућава да се створи нови простор на тржишту. Он најнепосредније условљава начин живота, менталитет и вредносни хоризонт савременог капиталистичког (мало)грађанина. Разлика између „класичног“ и савременог капитализма је у томе, што савремени капитализам сакати и дегенерише људе не само тако што своди све људске потребе на „потребу за имањем“ (Маркс), већ на потребу за уништавањем. „Имање“ подразумева потребу за трајним поседовањем и искоришћавањем ствари. Квалитет трајност, који је некада претстављао највећу вредност робе, у „потрошачком друштву“ постао је највећа препрека за стварање тржишта и оплодњу капитала. Нису више ствари (роба) те које имају фетишки карактер, као што то тврди Маркс, већ је деструкција добила фетишки карактер. Капитализам претвара животворну (еротску) енергију човека у погонску снагу деструкције. На тај начин он уништава аутентичну и ствара деструктивну друштвеност. Уништити што више робе у што краћем времену претставља највиши изазов за савременог капиталистичког фанатика. У току новогодишње продајне кампање у освит 2011. године, на једној од лондонских робних кућа појавио се натпис: „Купујем, дакле постојим!“ Ова наказна парафраза Декартове максиме cogito ergo sum („Мислим, дакле постојим.“) недвосмислено указује на природу савременог капиталистичког дегенерисања човека. Крајњи и најпогубнији резултат развоја „потрошачког друштва“ је уништење човека као умног бића и претварање људске заједнице у гомилу деструктивних капиталистичких фанатика.

Маркс истиче да капитализам развија универзалне људске потребе, а онда тврди у Економско-филозофским рукописима да капитализам своди све људске потребе, укључујући и изворне природне и људске потребе, на потребу за имањем: „Приватна својина начинила нас је толико тупим и једностраним да један предмет постаје наш тек кад га имамо, тек када он, према томе, постоји за нас као капитал или кад је он од нас непосредно поседован, једен, пијен, ношен, настањен итд., кратко речено употребљен. И сама приватна својина, додуше, ова непосредна остварења поседа схвата само као средства за живот, но живот, за чија средства она служе, јесте живот приватне својине, рад и капитализирање“. (…) „На место свих физичких и духовних чувстава је, према томе, ступило отуђење свих тих чувстава, чувство имања. На овоапсолутно сиромаштво морало је да се сведе људско биће да би из себе рађало унутарње богатство…“ (15) Које је то „унутарње богатство“ које човек „из себе рађа“ онда када га капитализам сведе на „апсолутно сиромаштво“? Ова игра речи, која се заснива на слободарском оптимизму и у којој људскост постаје апстракција, прикрива истину да капитализам може у тој мери да дегенерише човека да он изгуби људскост без које неће имати потребу за правдом и слободом и стога се неће борити за праведни и слободни свет. Маркс је могао да развије своју критику до краја, али постављајући ствари на тај начин могао је да дође до закључка да капитализам безнадежно дегенерише човека и тиме укида сваку могућност разотуђења, што значи могућност да човек створи нови свет. На тај начин била би прекорачена антрополошка граница након чега би позив на борбу против капитализма постао бесмислен. По Марксу, упркос томе што се човек отуђује од себе, у дубини његовог бића и даље гори пламен људског који ће се, потстакнут заједничком борбом против капитализма а за хумани свет, разбуктати и испунити својим сјајем и топлином читав свет. Неспорно је да визију будућности треба засновати на вери у човека, али и на свести да је капитализам у стању да уништи људско у човеку.

Прочитај текст до краја»

Љубодраг Симоновић Дуци: Клот Фркет – БК ТВ, новембар 2005.


Љубодраг Симоновић Дуци: Клот Фркет – БК ТВ, новембар 2005.

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Гости Исидоре Бјелице на некадашњој БК телевизији били су Љубодраг Симоновић Дуци, Мирослав Лазански и Петар Милићевић. Тема емисије била је цивилно служење војног рока и разне манипулације са тим у вези, док је у Србији још важила обавеза служења војног рока. Помиње се афера са Владом Дивцем. Наравно, Дуци се као и увек дотиче дубљих и суштинских узрока разних ефемерних проблема у једном друштву, а не политички надуваних, а они леже у капитализму као вредносном систему који уништава свет, природу, народе и њихове државе.

Љубодраг Симоновић: Лондонске олимпијске игре. Игре смрти.


Љубодраг Дуци Симоновић
E-mail:comrade@orion.rs

Лондонске олимпијске игре. Игре смрти.

Oлимпијске игре.
Највиша светковина капиталистичког света.
„Плава ложа“ је пуна.
Џелати човечанства су на окупу.
Ту је и краљица.
Британска краљевска кућа…
Најкрвавија злочиначка организација за коју историја зна.
Лондон слави!
Бојни бродови, авиони, ракете, полицајци, командоси…
Прави олимпијски амбијент.
Фанфаре, олимпијска корачница…
Роботи марширају.
Ave cæsar! Morituri te salutant!
Краљица маше.
Краљица се смеје.
Краљица зева.
„Голуби мира“ нестају у тами отрованог неба.
То су Олимпијске игре, будало!
Смеј се!
Сви морају бити срећни!
„Спорт је најјефтинија духовна храна за радне масе –
која их држи под контролом.“
Стари, добри Кубертен.
Знао је како треба владати.
Олимпијске игре.
Биле су „фестивал младости“.
Сада су фестивал смрти.
Краљица је заспала.
Нека је.
Нека утоне у вечни сан.
Као и Блер, Буш, Клинтон, Саркози, Обама…
Као и сви капиталистички зликовци.
Спавајте! – олимпијски анђели.
Спавајте! – олимпијски гадови.
И никада се немојте пробудити. x x x

Рефлектори бљеште.
Ништа се не види.
Шта ако се ништа не види?
То су Олимпијске игре, будало!
Смеј се!
Сви морамо бити срећни!

Од развојне снаге капитализма до спречавања његове пропасти.
сакривају ликове умируће деце.
„Фестивал младости и лепоте“.
То је свет који симболизују савремене олимпијске игре.
То је амбијент у коме се слави „олимпијски пацифизам“.
Симболични значај Лондонских олимпијских игара.
Спорт је производ капитализма и дели његову судбину.
Од средства за доказивање Олимпијске игре
Олимпијске игре су кулисе капитализма које треба да покажу да је капитализам у стању да „иде даље“.
Спортисти су отелотворење владајућих односа и вредности.
Они су капиталистички „хероји“ капитализма. Спорт је огледало у коме се може видети право лице капитализма.
Лондонске Олимпијске игре у светлу историје капитализма.
Оне су најбољи показатељ шта је капитализам постао.
Савремена симболика олимпијских игара. Њихова природа условљена је природом света у коме настају и чије вредности симболизује и глорификује.
Запад се не бори против тероризма, већ настоји да сачува монопол на терор – који има глобални, деструктивни и спектакуларни карактер.
Специфичност Лондонских олимпијских игара.
Спектакуларна димна завеса…
Спектакуларно глорификовање односа и вредности који су довели свет на корак од потпуног уништења.
Савремене гладијаторске представе које се заснивају на принципу: што мање хлеба – све више све крвавијих игара, које имају глобални карактер и одговарају природи капитализма као тоталитарног поретка деструкције.
Олимпизам је идеологија капиталистичког мондијализма у чистом смислу, а МОК прва мондијалистичка организација.
Обнављање животне снаге капитализма, вере у његову постојаност. То је, по Кубертену, најважнији разлог што се олимпијске игре, упркос свему, цену морају одржавати.
Њихово одржавање симболизује неуништивост капитализма, његову способност да се вечно подмлађује. По Кубертену, олимпијске игре су „фестивал младости“… То је служба божанствима која владају савременим светом и зато имају „свети“ карактер. Томе одговара олимпијско рачунање времена.

Олимпизам је прва мондијалистичка религија. (Брендиџ: „динамичка религија“)
Међународни олимпијски комитет је прва аутономна капиталистичка глобална над-национална институција.
ОИ као интеграција света под заставом владајућих вредности капитализма: борба свих против свих и цитиус, алтиус, фортиус. (Види и Орвела.)
Стадион је култно место савременог света на коме се уништава вера људи да је хумани свет могућ.
Спорт је настао са настанком слободног времена радника.
Он је главно средство за држање радника у покорности и за њихову интеграцију у капиталистички поредак. (Види Кубертена: „Спорт је најјефтинија…“)
Уништава се историјско и ствара митолошко време које има механичку (прогресистичку) димензију.

Олимпизам и фашизам.
Кубертеново писмо Хитлеру.
Сви припадници фашистичких партија и покрета….

Изворни Кубертенов и савремени олимпизам.
Тотално комерцијализовање олимпијских игара. Циркус по Кубертеновом изворном олимпизму.
Жене – вучна снага.
Црнци – вучна снага. Расизам. Уместо аристократије, сиротиња носилац религио атлетае.
Уместо доказивање расне супериорности белаца, обратно…

Допинг контроле указују на тенденцију фашизације капиталистичких друштава.
Капитализам не може да се обрачуна са последицама које ствара путем демократских метода, већ стварањем полицијске државе.
Врхунске спортисте, главне рекламне агенте капитализма, третирају горе него криминалце и убице. Укидају им основна људска и грађанска права, држе их под сталном присмотром и могу да их натерају на крајње понижавајуће поступке, да уринирају голи пред олимпијском полицијом и да им се узима крв у било које време и на било ком месту.

Екоцидне игре.
Њихова конкретна историјска природа у контексту постајања капитализма тоталитарним поретком деструкције.
Рекорди су дотле дошли да је њихово даље постизање могуће само уништавањем људи.
На удару су посебно деца и девојке.
Рекорд по сваку цену израз је логике профит по сваку цену.
Цитиус, алтиус, фортиус – као екоцидни принцип пар еџцеленце.
Олимпијске игре постале су спектакуларна глорификација екоцидног принципа.

Фукушима, Мексички залив… све је то део исте приче.
Оно што одређује специфичност Лондонских ОИ као конкретне историјске појаве је то што је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције који је довео човечанство на ивицу провалије.
Спектакуларно величање процеса који води уништењу човека и живота на планети.
Ништење људског.

Које вредности стварају спортисти?
Постижу рекорде (капиталистички прогрес) и стварају лепе призоре (играчка техника)…
Добијају огроман новац.
У суштини, „вредност“ коју они стварају је то што забављају масе и на тај начин омогућавају да оне буду под контролом. Значи, они уништавају критичко-мењалачку свест и производе деполитизоване људе и на тај начин обезбеђују опстанак владајућег поретка.
У крајњем, они производе владајући поредак.
Спортисти производе капитализам.
Елиминација противника победом постизањем већег резултата (рекорда): то је суштина капитализма.
Држати масе у покорности и обезбедити опстанак владајућег поретка – то је њихов посао.
Треба имати у виду Кубертенове речи: „Спорт је најјефтинија духовна храна за радне масе која их држи под контролом“.
Мој доживљај у Бразилу.
Политички и економски значај спорта је то што доводи до тога да Олимпијске игре, упркос свему, мора да се одрже.
Шампиони су хероји капитализма.

Стадион.
Тотализовани капиталистички свет.
Човек је у потпуности интегрисан у капиталистички простор и време.
Капиталистички свет у спектакуларном митолошком облику.
Укидање историјског и наметање спектакуларног митолошког времена.
Уместо историјског времена живота, успостављено је капиталистичко време смрти.
Право убити, ништити тело, ум, децу…. – све се то приноси на жртву капиталистичком духу и то у спектакуларном облику.

Исти они који уништавају природу, крваво се обрачунавају с радницима и студентима, као и са борцима за социјалну правду, стварају ратове и чине монструозне злочине, доносе фашизоидне законе, успостављају тоталитарну контролу над грађанима… – организују олимпијске игре и друга велика интернационална такмичења и држе у својим рукама све светске „међународне“ светске асоцијације. То су праве „масонске ложе“. Најбољи пример је Међународни олимпијски комитет. Он је од свог настанка стециште најреакционарнијих политичких снага света. Они у десној руци држе исукани крвави мач, а у другој спорт – са ореолом маслинове гранчице. Типичан пример биле су нацистичке Берлинске олимпијске игре.

У условима када је човечанство дошло на руб опстанка. Бујање фашизма, биолошко пропадање народа у развијеним капиталистичким земљама, уништавање ума и културног наслеђа, уништавање еманципаторског наслеђа и еманципаторских потенцијала грађанског друштва, уништавање природе… Буш потписује закон о мучењу; Обама потписује закон по коме америчка војска и тајне службе имају право да хапсе, муче и убијају људе без било каквог судског процеса и права на адвоката… Само у Лондону постављено је преко 5 милиона камера за надгледање грађана.

Спорт је постао најважнији начин на који се брише историјска, културна и слободарска свест људи. Олимпијске игре су спектакуларна служба божанствима која уништавају свет.

Кубертен. Oлимпијске игре као „фестивал пролећа и младости“ – као обнављање вере у животне снаге капитализма. Као „нови почетак“. —- Олимпијске игре у Лондону одржавају се у времену када је капитализам на самрти. „Олимпијска звона“ постала су звона смрти. Оне треба да буду „свети Грал“ који ће капитализму да подари нову младост.

Види књиге о Лондонским олимпијским играма. Кубертен први пут чуо речи „Важно је учествовати!“ у катедрали светог Павла 19. Јула 2008. Вечера код лорда Дисбороуа пет дана касније.

Талбот: „Важно је учестовати, а не победити!“ Хришћански морализам, аматеризам, морална супериорност беле расе која јој даје право да покори читав свет; обоготворење изворних принципа капитализма; из тога спортисти као апостоли капитализма, као представници највиших вредности капитализма које постају највише вредности до којих човечанство дошло – и до којих може да дође…. Хришћанизовани дух паганске хеладе.

Лондон је храм капитализма. Одржавање Игара „у славу мира“ у граду под војном опсадом у граду који је стотинама година био главна капиталистичка и колонијална метропола и као такав најважнији финансијски центар светског капитализма и као такав најсимболичније место капитализма. „Одбрана“ Лондонских олимпијских игара је одбрана капитализма од света који је створио капитализам. Заправо, ради се о одбрани „олимпијских идеала“ од капитализма.

Финансијски оронулом Лондону Игре треба да донесу новац. Која хипокризија. Спорт је био забава џентлмена. Спорт као рат телима између људи. Спорт је постао борба на живот и смрт, самоуништење, прављење пара… Спорт као рат између компанија. Спортисти као покретни рекламни панои капитализма. Доктор Брукс и његове Олимпијске игре. Победа монополистичког над либералним капитализмом – над изворним духом олимпијских игара. Победа новца над аматеризмом и религио атлетае. Победа капитализма над „моралним вредностима“… Кубертен у време настанка олимпијског покрета: „Новац је највећи непријатељ спорта…“ Професионални спортисти су „циркуски гладијатори…“

Треба да офарбају црвоточне империјалне кулисе Лондона свежом фарбом.

Томас Арнолд и његови „мишићави хришћани“ који су, по Кубертену, били „камен темељац“ британске империје. У Лондону који је од спорта створио средство за колонизовање „обојених раса“ – „обојени“ чине већину становништва. Спорт који симболизује животну и експанзивну снагу британске империје, пре свега Енглеза који су створили највећу империју у историји човечанства. Од симбола „супериорности беле расе“, Лондон је постао симбол биолошке пропасти беле расе. У Лондону су организоване „грандиозне“ параде колонијалних трупа које су слате по свету да огњем и мачем освајају нове колоније за британску империју. Спорт је постао средство за „цивилизовање дивљака“. Кубертен: „Спорт је интелигентно и ефикасно средство у колонизацији.“ …

Шта је спорт био, а шта је постао?
Обрачун са женама.
Спорт као рат са сопственим телом. Спортисти су постали каскадери, циркузанери и гладијатори.
Спорт као обрачун с природом – као вештачки, на технички начин произведени простор.
Спорт као обрачун с историјом, духовношћу, умом…
Спорт као спектакуларно обоготворење рата.

Развијање криминалних и деструктивних потенцијала спорта у савременом капитализму. Спорт је непосредни облик појављивања развоја капитализма. Он је чедо капитализма и пупчаном врпцом је везан за њега. У њему се деструктивни потенцијали капитализма појављују у нескривеном и спектакуларном облику. …. У спорту се дух капитализма појављује у неограниченом облику. Право убити и право уништити човека као људско и биолошко биће. У њему се појављује дух капитализма у неограниченом смислу и у спектакуларном облику. Процеси уништења људског и природног – појављују се у спектакуларном облику. Капитализму није ништа свето.

На темељу спорта развија се коцкарска еуфорија. Клађење је један од најпогубнијих облика испољавања деструктивних потенцијала спорта. Клађење ствара кладионичарску мафију која, како стиче све већу финансијску и политичку моћ, постаје све агресивнији актер како у намештању резултата, тако и у одвијању целокупног спортског шоу-бизниса. Стварање коцкарске еуфорије представља један од најпогубнијих начина на који владајући кланови увлаче младе у вредносну и егзистенцијалну орбиту капитализма. Кладионичарска мафија постала је једна од најважнијих полуга капитализма за деполитизовање младих и за њихово криминализовање.

Прочитај текст до краја»

Љубодраг Симоновић на ТВ „Ин“ Бијељина – мај 2012.


Љубодраг Симоновић на ТВ „Ин“ Бијељина, мај 2012.

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

У мају 2012. Дуци је гостовао на бијељинској телевизији „Ин“ у оквиру емисије „Сасвим лично“. Емисија је снимљена поводом предстојећих олимпијских игара у Лондону да би се показала права сурова позадина спорта и олимпијских игара, чији је утемељивач и оснивач био француз Пјер де Кубертен, наводно „велики хуманиста“ како га званичници годинама лажно представљају, а самим тим и олимпијске игре имају тобоже „миротворачки и хуманистички дух“, где је само: “ важно учествовати“, док нам сурова реалност говори да је у спорту само и једино: „важно победити“… и то по свакој цени, по цени људског живота, коју наравно највише плаћају млади људи, будући да се у спорту ни један вреднији резултат или рекорд не може постићи, а да се истовремено човек као спортиста не уништава као људско и биолошко биће, говори Дуци.

Допинг и дрога су главно средство за то, односно „индустрија смрти“, и у ту сврху добро је прочитати следеће Дуцијеве одличне и упечатљиве текстове:

Да се не заборави – смрт Биргит Дресел!
http://www.scribd.com/
Спорт у мочвари дроге:
http://www.scribd.com/

А овај текст је много значајан за разјашњавање позадине олимпизма.

Олимпизам и фашизам:
http://www.scribd.com/

Хуан Антонио Самаранч на нацистичкој прослави поздравља фашистичким поздравом. (кликни на слику да је видиш у пуној величини)

А и нека најновија дешавања нас упозоравају да спортом провејава деструктивни дух капитализма, дух смрти!

Умро фудбалер Еспањола Данијел Харк:
http://bit.ly/NdtDpF

Смрт светског првака после тренинга:
http://bit.ly/NdtQcl

Преминуо српски веслач:
http://bit.ly/L9Oad8

„Српски веслач Немања Нешић преминуо је на тренингу у Смедереву. Двадесетчетворогодишњи Нешић био је један од кандидата за одлазак на Олимпијске игре. За сада се испитују околности под којима је Нешић преминуо, а током дана ће се извршити обдукција.“

Годинама нам политичари преко својих медија и разни „спортски радници“ причају, да спорт и олимпијске игре имају „миротворачки, пријатељски и хуманистички дух“, а ево шта је стварно тај „велики хуманиста“ Кубертен говорио у својим делима, на око 60.000 страница, која је он, што се упорно крије, завештао Хитлеру и тражио је од нациста да буду „чувари“ (?!) његове „хумане олимпијске идеје“.

Кубертен је говорио: „да пријатељство није за људе, него за анђеле“ (?!!) што је основ и темељ његове утилитарне педагогије ( http://bit.ly/MOgZyk ), а говорио је још и то, да спорт треба да буде главно средство да се масе држе под контролом и покорношћу, да им буде као духовна дрога, не би ли се тако људи одвратили од проналажења правих узрока проблема у њиховим животима, како би се касније организовали да их реше кад их пронађу.

Ово правило је НСП данас довео до лудила и потпуне идиотизације, јер док се уништава природа и од живота многих људи у свету прави јад и беда, истовремено се ти исти људи примају на лудило спортских спектакла попут олимпијских игара, светских првенстава, и уместо да се побуне против своје про-капиталистичке власти која им уништава животе и прави беду од њих, они се закаче на тв екране да по цео дан посматрају разне спортске догађаје, спектакле, разне идиотске серије и слично…

Дуци је говорио и о Брејвику као чистом дехуманизованом продукту капитализма, као новом врсти убице новог светског поретка, убице терминатора, киборга… коме је живот у капиталистичком систему потпуно испразнио ум, у њему више нема емоција, људскости, он постаје потпуно роботизована наказа за убијање, он постаје терминатор по узору на холивудске филмове.

Многи теоретичари попут Чомског, Петера Слотердијка и други… свесно избегавају да уђу у суштину и бит спорта, будући да се тако у ствари улази у суштину капитализма, јер када имаш права да убијеш на спортском терену, ти онда постављаш питање природе једног друштва, истаче Дуци.

Осим овог сјајног Дуцијевог наступа, погледајте још неке вести, којих има колико хоћете, које указују како услед допинга млади људи спортисти напросто умиру ко покошени на такмичењима, утакмицама и тренинзима, а политичари и „спортски хуманитарни радници“ цинично се крсте и чуде, као не знају о чему се ту ради, јер дотични „није показивао никакве знаке да је болестан“…

Фудбалер преминуо у Италији:
http://bit.ly/MNOl1E

„Пјермарио Моросини, фудбалер италијанског друголигаша Ливорна, преминуо је данас у болници, пошто је на терену доживео срчани удар…“

Преминули хокејеш користио допинг
http://www.vesti.rs/

Смрт кошаркаша у Португалији:
http://bit.ly/MNOKks

„Амерички кошаркаш Кевин Вајдмонд из лисабонског клуба Оваренсе преминуо је у недељу у полувремену утакмице са Академиком, која се играла у граду Леирија…“

Дуцијев наступ на радио Фокусу


Ово што ћете сада слушати је Дуцијев наступ на радио Фокусу у емисији „Досије“. Због оних који немају АДСЛ брзу конекцију аудио фајл сам конвертовао у флеш “ swf “ формату, јер фајл тако има 30,1 мегабајта за download, док у mp3 формату има 117МБ.

Дуцијев говор можете слушати и download-овати.

Ретко где ћете чути Дуцијеве јавне наступе, јер га забрањују, а човек само прича из срца и душе оно што мисли, раскринкава нам велике лажи, планетарне лажи…. и иза тога чврсто стоји целим својим бићем и својим животним делом, својим књигама!

Све честитке људима из радио Фокуса који су позвали Дуција да буде њихов гост!
Кликните на плејер и уживајте у слушању…

Преузми аудио клип

Дуцијеви текстови на Српском


Овде треба да кликнете на подвучене називе линкова (зеленкаста боја) да би прочитали текстове.

Изводи из књиге “Олимпијска подвала”, четврто (ауторско) издање, Београд,2007

Олимпизам и фашизам

Досије „Самаран“

Изводи из књиге „Филозофски аспекти модерног олимпизма“, Београд, 2001.

Увод

Олимпизам и позитивизам

Модерни и антички олимпизам

Олимпизам као позитивна религија

Олимпизам и модерна телесна култура

Олимпизам и игра

Олимпизам и демократија

Изводи из књиге “Спорт, капитализам, деструкција”, Београд, 1995.

Увод

Критика грађанске критике спорта

Спорт и политика

Такозвани „социјалистички спорт“

Спорт и насиље

Спорт и расизам

Природа рекордa

Спорт у мочвари дроге

Да се не заборави – смрт Birgit Dresel

Спорт и здрављe

Овде можете прочитати Дуцијев одговор на ставове Ноама Чомског о питању Косова и Метохије

Љубодраг Симоновић: одговор Ноаму Чомском

Изводи из књиге „Нови свет је могућ“, аутори Дуња и Љубодраг Дуци Симоновић, Београд, 2007.

Писмо Индијанског поглавице

Основи савремене критичке теорије капитализма

Спорт и култ

Спорт и култура

Спорт и филозофија

Спорт и уметност

Спорт и педагогија

Спорт и рад

Живот као игра

Приказ књиге „Philosophy of Olympism“ Љубодрага Симоновића који је објављен у чешком часопису «Телесна култура», 2007, св. 30, коју је написао професор Ivo Jirásek.

Приказ у Чешком часопису

%d bloggers like this: