Драган Симовић: Нове школе за Ново доба


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3Лирски записи

01

Ако немаш визије, немаш ни себе!
То је закон.
Виши галактички, космички и божански Закон.
Мисли шта год хоћеш, али без визија, без виших духовних и божанских визија, ти ниси ти!
Ако уметник нема визија, онда нема ни уметничког дела.
Ако један народ нема визија о себи и својој држави, онда нема ни народа, ни државе.

02

Србији требају школе стваралачких визија.
Не школе у којима ће да се предају техничка и технолошка знања, да се стварају роботи и киборзи,
већ школе у којима ће се рађати стваралачке личности, самосвојне и самобитне личности од божанских визија.
Нема личности без вертикале.

Без вертикале ничега нема.
Вертикала је карактер, виши карактер, редак карактер.
Вертикалу нема техничка и технолошка интелигенција; вертикалу имају само они
који се образају на галактичким, на космичким, на божанским знањима и искуствима.

03

Ако не уништимо ове позитивистичке и мундијалистичке школе, онда ће те школе уништити и нас и нашу децу,
као и децу наше деце.
Сваки самобитан и самосветан човек мора бити против оваквих школа, јер то су школе за идиоте и дебиле,
за слуге и роботе Великог Инквизитора.
Свако ново друштво почиње од деце и са децом.
Ако не променимо школе, ако не створимо неке нове школе, онда су бесмислене све друге промене и обнове друштва.
Почетак свих почетака јесу деца; почетак свих почетака јесу нове образовне, продуховљене и освешћене школе.

04

Родитељи, не будите спавачи!
Сваког дана проверавајте шта ваша деца уче у школи.
Ако не бдијете над својом децом, онда ћете већ колико сутра и ви сами бити изгубљени заједно са својом децом.
Изгубљени, не од данас до сутра, већ заувек!
Да би могло да се обнови, препороди и васкрсне Србство, онда се, за почлетак, морају уништити ове и овакве србске школе.
Ове и овакве србске школе нису за освешћене и словесне, већ за поробљене и бесловесне.

05

Родитељи, пре него што упишете своју децу у школу, упознајте будуће учитеље и наставнике.
Разговарајте са сваким понаособ; упознајте и душу и биће сваког оног којему ћете поверити своју децу.
Наставник мора да буде образован и моралан.
Није довољно само знање, техничко и технолошко знање наставника, већ наставник мора да буде личност од етике,
личност од вертикале, личност од карактера – високог катактера!
Наставник мора да зрачи духом!
Мора да буде оваплоћење вертикале!

06

Распитајте се, проверите, испитајте ко пише уџбенике за вашу децу.
Ко су аутори уџбеника из којих ће учити ваша деца!

Да ли су то заиста образовани, просвећени и освешћени аутори, или тек слуге ватиканских и бриселских чиновника.
Ваша деца морају да се образују, морају да стичу темељна и темељита знања,
из оних уџбеника које ће писати самобитни и освешћени србски стваралачки посвећеници.
Не верујте им ништа, већ све сами проверавајте!

07

Није лако бити родитељ, али је истовремено и најлакше бити родитељ.
Ово је зен-будистички парадокс који открива саму суштину.
Није лако бити родитељ, ако љубави немаш; најлакше је бити родитељ, ако љубави имаш!
Ако љубави имате, онда ћете из часа у час, из дана у дан, будно мотрити на своју децу.
Колико ви бдијете над својом децом, толико ће и Божански Дух да бдије над вама!

08

Све је труло у србским државним школама, и ту не помажу никакве поправке, никакве реформе.
Овакве школе морају да се посве униште, те да се из темеља, из Бића, граде нове школе – нове школе за Ново доба!

Затварам блог (сајт) до даљњег, а можда и заувек…


Вода те Воли, Воли и ти Њу…

Вода те воли, воли и ти њу
плутај са њом,
не плаши се Љубави.

Вода је вечносни дар Богова теби,
вода је Бог, Бог је вода,
вода је живот, живот је вода.
вода је река живота,
Она вечносно тече у теби, тече, тече…

Река непрекидно тече,
а ти непомично стојиш у њој и чекаш, чекаш…
напето чекаш претходну и будућу воду да поново дође,
да те поново додирне, окваси и освежи,
али она ти више никада неће поново доћи,
јер једном је већ дошла, додирнула те, Овде и Сада
оквасила те, освежила и позвала да плуташ са њом,
јер река живота вечносно тече у теби,
Овде и Сада…!

Но ти не прихваташ њен позив, не увиђаш то,
јер пун си несвесности, страха и „знања“,
плашиш се Љубави, плашиш се Живота, плашиш се Себе
јер немаш свесности, поверења, храбрости и опуштености,
да плуташ са надошлом водом, са животом.

Не, не плаши се, опусти се и плутај са водом,
свесно и храбро, не, нећеш се удавити,
чак и ако не знаш да пливаш, јер вода зна
а с њом и ти, зато се опусти и плутај са Њом,
свесно, опуштено, поверљиво, без и једне мисли,
Љубав се догађа само у тишини,
Овде и Сада.

Живи живот који тече у теби, плутај…
јер ако чекаш претходну и будућу воду
да те поново додирне, окваси и освежи,
мртав си човек, чак и ако знаш да пливаш.

Вода те воли, воли и ти њу
плутај са њом,
не плаши се Љубави.

Садуша Реџић: Глупи пас


Аутор: Садуша Реџић

Глупи пас

Звали су га Ђиђи.

Старац, његов власник, умро је сам. Једино је тог пса имао, ако сам добро схватио. Кученце је било на погребу, са још шесторо људи, најближих рођака и комшија. Био је то шарени мешанац, нешто већи од пекинезера, дуге, оштре длаке која му је у праменовима падала преко очију и мајушних шапа. Ромињала је пријатна, ситна киша. То јест, мени је пријала, али је пас био мокар до голе коже. Вероватно због кише, окупљени су се брзо разишли, отресајући црне кишобране пре уласка у кола. Стара дама сетила се пса и позвала га у свој ауто, али овај ју је игнорисао. Госпа је погледала у небо, опипала пунђу и нестала у аутомобилу, оставивши за собом једва приметан облачић одвратних, загушљивих гасова.

Покушао сам да му се обратим, али сирота животиња је била толико утучена смрћу господара, да ме није приметила. Киша је сипила целог дана и целе ноћи. Пас се није померао. Једино је, када се спустила ноћ, легао на свежу, мокру хумку и спустио њушкицу до блата, повремено цвилећи. Ту и тамо је испуштао тужан, дуг, завијајући звук из грла.

Сутрадан је поново дошла жена која је позвала пса код себе, са још двојицом старијих мушкараца. Положили су цвеће на гроб и постојали неколико тренутака у тишини. Када су пошли, позвали су мешанца, али се он није помакао с’ места. Главу није померио, нити уши начулио. Мало су се удаљили и нешто се договарали. Један од њих је пришао псу и помазио га по глави. Помиловао га је још неколико пута, а онда је покушао да га повуче за огрлицу, али се Ђиђи укопао у месту предњим шапама. На крају је пробао да га подигне и понесе са собом, али је мали опасно зарежао, па га је човек испустио, а Ђиђи је, онако нарогушен, брзо откасао назад до хумке.

Предвече је дошла друга жена. Дуго га је вабила пилећим кошчицама, миловала по глави, звала да јој дође. Коначно је прикопчала поводац на његову огрлицу и повукла га за собом, али је Ђиђи почео да се костреши и лаје на њу. Када је схватила да се узалуд труди, извадила је из велике, црне торбе чинијице са храном и водом и скинула поклопце са њих. Ставила их је поред Ђиђија. Посматрала га је неко време. Он као да није примећивао оброк. Са жаљењем је заклимала главом, чујно уздахнула и отишла.

Пас је и следеће ноћи био у дубокој тузи, јецао је, уздисао, цвилео и повремено завијао. Дувао је лагани ветар са планина и тихо сам шумео лишћем изнад сиротог створења. У једном тренутку постао је свестан мог присуства. Подигао је главу, погледао у месец, па у мене, односно, моју крошњу. Прошуштао сам да ми је жао његовог газде. Овога пута примио је поруку. Пришао је мом стаблу и сео, наслонивши се на мене. Иако је кора при мом корену стара, дебела и испуцала, ја и даље осећам. Када је, например, пробијају инсекти, то доживљавам као благо голицање. Једном се десило да је докони младић ножићем рецкао површину моје коре: и то сам осетио. А јак осећај, који би људи назвали болом, само мало измењен, прошао је на тренутак мојим жилама, када ми је она девојчица поломила грану, клатећи се на њој у току сахране. Прија ми када детлић извлачи из мене ларве буба. А када ме додирне неко живо биће, примам топлоту и понешто од његових мисли и осећања.

Када се Ђиђи наслонио на мене, осетио сам малу количину топлоте и назрео тихе, брзе откуцаје маленог, скрханог срца. Примао сам таласе бола који су се изливали из његовог мајушног, напаћеног бића. ‘Ухватио’ сам и нешто чега он сам још увек није био свестан, односно: није био свестан последица нечињења на које се одлучио, али је из њега свеједно избијала чврста решеност.
Покушао сам да му одговорим шаљући му заузврат дубоки мир који сам стотинама година упијао живећи на овом тихом и заштићеном месту. Чинило ми се да је незнатно помогло. Пред зору је заспао. А можда је то била само клонулост од исцрпљености…

Од људи који су долазили на гробље примао сам различита осећања: први су искрено жалили куцу, и још увек покушавали да је придобију да нешто поједе или попије макар мало воде или млека, други су завидели преминулом старцу на верности његовог љубимца, трећима је Ђиђи био занимљив, неки су га гађали каменчићима у намери да му одврате пажњу или га наведу на покрет, а било их је и који су мрзели малог пса, из разлога који понекада ни њима самима нису били јасни…

Бојао сам се да ће ноћ која је уследила бити пресудна. Осећао сам да Ђиђи има повишену температуру. Знао сам колико је слаб, жедан и изгладнео. Скоро да сам се осећао кривим што сам се онако фино натопио приликом последње кише, а овај пас поред мене умреће ако не одлучи да пије.

Покушао сам да му ставим на знање да није у обавези ни према старцу, ни према себи, ни према Творцу да то учини, покушао сам да му укажем на то да је страшно глуп, чак и за једног пса, ако мисли да настави тако. Шумео сам му о женки кокера коју доводи жена у црнини када обилази преминулог мужа, два гроба према залазећем сунцу. И знам да ме је разумео! Али није хтео да одустане. Одлучио је да оде.

Већ сам могао да замислим осећај: сићушно тело се лагано хлади, предајући се толико жељеној смрти. А онда ће доћи муве. У ројевима… Заиста не волим муве. Мада, није на мени да се жалим. Шта уопште може једно дрво? Ни да наговори мешанца да није вредно умрети зато што газде више нема… Тја, као да су људи нека узвишена сорта, па се без њих не може?

Међутим, Ђиђи је неким чудом поживео. Рано јутром се однекуда појавило одрпано, мршаво Циганче, носећи картоне стиснуте под прљавом мишком, певушећи… док није угледао Ђиђија. Стао је и упутио му оштар звиждук, очекујући, ваљда, да му овај одмах скочи у крило. И гле чуда, мешанац диже главу! Можда му је старац звиждао на тај начин? Дечко испусти картоне на земљу, приђе му и поче да га чешка по глави. Ђиђи тихо заскимта и једва приметно махну репом!

Када му је деран, претпоставивши да је вода у чинији остављена за псића (храну су у току дана зобали гавранови, а увече докрајчиле луталице), принео посуду, Ђиђи се пар тренутака премишљао, а онда је одлучио да оњуши воду. У следећем тренутку је халапљиво лаптао, тресући се целим телом!

Циганче је однело картоне и Ђиђија, носећи га под другом мишком. Ето! А ја уложих онолики труд… Ма, шта ми је уопште требало да се бакћем са једним псом, када се зна да нису нарочито бистри?

Ах! Поново самоћа. Тишина и мир. Небо се мрачи. Облаци се гужвају. Биће кише, натопиће се земља.

Цвеће и биљке разумеју и осећају наше мисли, уверио сам се у то!


Данас ми се десило нешто невероватно, нешто што морам да поделим са свима вама, нешто што ме истински обрадовало и усрећило, нешто што сам умом само веровао да је могуће, а јутрос се уверио да је то и стварно тако…!

Они који ме знају, знају да не причам ово тек тако, да је ово врло озбиљно.

Наиме, одувек сам веровао да биљке и цвеће имају на свој начин душу, осећања, мисли, емоције, онако како им је то Бог доделио, да оне такође препознају и реагују на људске мисли и осећања. Касније сам читајући одређену литературу сазнао да је то могуће, да је то реалност која је научно доказана.

Значи… пре више од месец дана, посадио сам на својој тераси петуније, отприлике 10 саксија, све сам редовито и пажљиво залевао, и све су прелепо процветале, сем једне у једној саксији, коју сам разуме се такође залевао, без пропуста.

Да ли јуче, или прекјуче, не сећам се баш… док сам у предвечерју залевао петуније, погледах у ову саксију где петунија није процветала, затим одједном, не знам шта ми би, почех на нивоу мисли и јако позитвних истанчаних емоција да јој, гледајући је, шаљем следеће поруке, да јој тепам, у овом стилу:

„Шта ти је, кажи ми, зашто не цветаш иако те редовито залевам? Хајде, молим те, молим те, почни да растеш, да цветаш, ја те волим, моја љубав ће ти помоћи да опстанеш, да истрајеш и будеш потпуно здрава. Молим те, процветај, потребна си ми!…“

Тако сам јој заиста у том стилу једно време тепао мислима и слао позитивну осећајну енергију.

И, затим…

Јутрос, рано, када сам се вратио са „зоро-сунчарења (06:15)»„, изађох на терасу и погледах у петуније да видим да ли им је потребно заливање, да ли одмах или можда поподне…

И, гле чуда…!!

На петунији, која није процветала ни после више од месец дана редовитог заливања, угледах један прелеп цвет, овај…!!!

Моја Петунија

„Шта ти је, кажи ми, зашто не цветаш иако те редовито залевам? Хајде, молим те, молим те, почни да растеш, да цветаш, ја те волим, моја љубав ће ти помоћи да опстанеш, да истрајеш и будеш потпуно здрава. Молим те, процветај, потребна си ми!…“

Нисам веровао својим очима, потпуно сам се пренеразио, али био сам пун среће и радости…!!

Невероватно…!

Знао сам, и знам, да ово није случајно, јер немогуће је да баш непосредно дан-два после моје мисано-емоциналне молбе, непроцветана петунија наједном и „случајно“ процвета, а више од месец дана није цветала и поред редовитог заливања, за разлику од других петунија које су све нормално цветале, а да притом ни једној нисам слао мисаоно-емоционалне поруке.

Непроцветана петунија је примила моју мисаоно-емоционалну поруку, препознала је и одреаговала, цветањем!

Ах, како је то Божанствено!

После сам јој се захваљивао од срца што је процветала, а и свим осталим петунијама почео сам да шаљем позитивне мисли и емоције, да им тепам, да случајно не постану љубоморне 🙂

Људи… кад заливате водом своје цвеће и баште са органски засађеним плодовима, без пестицида и хемикалија, то се подразумева… шаљите им позитивне мисли, емоције радости и љубави, комуницирајте на тај начин са њима, тепајте им… и гарантовано ће вам та дражесна бића дати већи род, него иначе…!!

Срећна вам Нова 2012-та Година !!


Србском народу, свим Србима, грађанима било које националности, или националних мањина које живе у Србији, другарима и пријатељима, желим Срећну Нову 2012-ту Годину!

Желим им пре свега да буду здрави, да беспослени нађу посао од кога ће моћи да издржавају себе и своје породице. Такође желим то и онима који тренутно раде, али имају ниска примања, да им плате буду веће, као и нашим драгим пензионерима да се повећају пензије, јер је на њиховој грбачи и зноју изграђена ова земља!

Посебно желим косметским Србима све најлепше у 2012-ој Години!! Да буду здрави, јединсвени и сложни, да успеју у својој праведној борби за очување Косова и Метохије у границама Србије, од ове издајничке власти, ради свих нас! Да очувају своје породице, своју децу, своја огњишта и дом, да остану здрави и читави ту где јесу, јер:

А ови други, домаћи феудалисти, домаћи окупатори и квислинзи на власти, на челу са немилосрдним диктатором Тадићем, шта њима пожелети, шта пожелети ДОС-овцима, тим петооктобарцима…?
Опљачкали су и опустошили Србију, непрекидно генеришу јад и берду!! Мало је рећи да су то квислинзи, то је највећа изродска пошаст у читавој историји Србског народа!! Они су ментално-духовна куга, рак, која прети да нас потпуно погуби и унипшти!

Али неће успети то!! У овој одлучујућој 2012-ој години морамо их сместити тамо где им је место, Забела!!!

Њима желим исто што им желе и милиони напаћених, опљачканих, ојађених и понижених Срба и остали грађани, да нам што дуже живе, да кад дођу стварне промене сви који су криви заглаве на доживотној робији, јер су то и заслужили!!

Сви…!!

И изданци бившег режима и сви најодговорнији ДОС-овци, који су се сад бескрупулозно удружили на власти у отвореној борби за тотално уништење Србије као државе и Срба као народа, а некад су наводно били љути противници.

Сви, сви, сви… да заглаве на доживотној робији….!

КПЗ Забела, јул 2012.

(кликни на слику, да је погледаш у већој резолуцији)

Нема више чекања, ово је одлучујућа година!

Извор за слику: Таблоид

Никако не треба да им хвали ни длака са главе, никаква физичка малтретирања не долазе у обзир, треба организовати делегације грађана које би их посећивале свакога дана у ћузи, ради вербалног контаката са робијашима, само то, да робијаши осете и константно док су на робији живо живе сву патњу кроз коју смо сви ми пролазили и пролазимо, и у име оних који више нису међу нама, то ће им бити највећа казна…!

Ја мислим да милиони напаћених Срба то највише желе.

Могла би се снимати и мамутска ТВ Фарма са њима, да се покажу у правом светлу, наравно, уз лажно обећање да ће ко победи бити пуштен на слободу, јер и нама су давали свесно прегршт лажних обећања…!

Наравно, није само поента да ови оду на робију, већ да на власт доведемо нашу истинску и Србску часну елиту (ван свих страначких мафијашких кланова, како позиције, тако и „опозиције“) која ће нам донети истински бољитак, на егзистенцијалном, на националном нивоу, на нивоу свих грађана и националних мањина, а пре свега да од Србије заједено створимо стабилну и јаку економску државу, у којој ће сви моћи нормално да живе од свог рада, јер кичма сваке државе је економија.

Уз те жеље поздрављам све Србе и грађане Србије са:

Срећно…!

Боранин Паја Вучковић - инструментал...

Боранин Паја Вучковић - инструментал...

Драган Симовић: Кад јечи дрво и плаче гора


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник»

Великој Мајци у Светлости

Кад јечи дрво
И плаче гора,
Сетан је тада
И тужан
Син Твој,
Премила Мајко
Милости пуна!
(Песник Румених Облака)

Једном сам, у једној гори, а догодило се то у детињству раном, доживео нешто што је у мом бићу, у души мојој, остало записано за сва времена. Једног дана, у прамалеће, у рано пролеће, а дан бејаше предиван и небо бејаше дивотно плаветно, поведоше ме ујак и стриц у планину, да гледам како они секу дрво у шуми. Мене су сместили на један пропланак, одакле све бејаше видно и прегледно, а они се, са секирама и пилом, спустише низа страну у тек пролисталу букову шуму. Одабрали су једну моћну и високу столетну букву, и стали су да засецају наизменице час с доње а час с горње стране. Секли су тако, не знам колико, кад секирама а кад пилом, док сам ја све време то посматрао, зурећи у врх крошње.

А онда сам, у једном трену, видео како дрво подрхтава, од корена до највише гране у крошњи. Испрва је дрво само подрхтавало, а онда је почело да јечи. Да, та столетна буква заиста је јечала, као човек коме злотвори чупају душу, кога крвници муче на страшним мукама. У следећем трену, чуо сам застрашујуће крике, и одмах иза тога продоран врисак који се пронео гором, и разлио се далеким брдима; и све је уоколо затреперило и зањихало се, и ваздух се усталасао, да би се, у магновењу, заорила застрашујућа грмљавина и тресак силан узвинуо пут неба као да се брда сорише.

И одмах потом, чудесна тишина, и мук. Као да је све у трену застало, као да се земаљско време зауставило, као да је све живо изненада утихнуло. Погледао сам у небо, и на плаветном небу, између двају као снег белих облака, угледао два орла сура.

Погледао сам у стрица и ујака, и видео их како седе на земљи, и сами некако збуњени и зачуђени, и сами скоро преплашени. Ништа ме нису питали, ништа их нисам питао, а као да смо, на неком немуштом језику, између се разговарали.

Тог дана сам (а било је то у раном детињству, пре мог поласка у школу), схватио нешто што ће у бићу моме, у души мојој, остати златним сунчевим зраком заувек записано. Да, схватио сам да је дрво живо, да има душу, да осећа бол и да тугује и јечи као човек. Од тог дана, заволео сам дрво, заволео сам дрвета, заволео сам шуме, заволео сам горе. Од тог дана, сваком бих се дрвету обраћао као ближњему својему, миловао сам га, и тепао му, а доцније и разговарао с њим.Од тог дана, почео сам да се дивим и чудим сваком дрвету, да га истражујем, да га упознајем, да га препознајем, да му поверавам своје снове, своје тајне.

А доцније, много доцније на својим путима, научио сам и освестио, да шаљем дрвету љубав и да љубав примам од дрвета, да седим испод дрвета наслоњен леђима на стабло при корену, и да осетим исцељујуће дејство дрвета, да осетим како ми извачи свеколику нечистоту, како ми исисава сваку бољку и болест, какоме окрепљује и укрепљује, како ме јача и снажи.

И кад се после толико лета, снова сретнем са дрветом из детињства, тада и осећам и видим његову радост, али истовремено и благ прекор што се за дуго нисам појављивао!

Често срећем своје пријатеље, који су се уистини посветили заштити Природе; али су детињство проживели у граду, на плочнику, између бетона и челика; и док слушам њихове приче, њихово појимање Природе, ја лепо видим како им у свему томе нешто недостаје. Све они разумно причају о лепотама и чарима Природе; нема ту шта да се замери; али они Природу, ипак, посматрају споља, извана, и никада неће моћи да допру до самог Бића Природе!

И опет слушам друге пријатеље, мудријаше и мислиоце, који хвале животиње (обично псе и мачке!), и мени се уносе у лице док се упињу да ми објасне оно што сам знао још пре рођења њихова; ја се тада чудом чудим, како ти мудријаши и мислиоци појма немају, да су дрвета још тананија, још племетнија и дивотнија, и још умилнија, од сваке животиње коју они хвале!

Заиста, у Природи је све живо и, све има душу!

Ако не видимо душу у свему, у Вас Роду (како су Бели Срби звали Природу и Пра Васељену), онда, уистини, ништа видели нисмо!
Овај ћу свој лирски запис завршити стихом:

Ништа тако свирати не уме
Бајну свирку од Искони плаве,
Ко нада мном тополе кад шуме,
Кад под ветром повијају главе.

Драган Симовић: Поље Беле Сварге


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник»

Наше мисли имају чудесно божанско дејство, поготову када смо преко Ума прикључени на Правасељенску Свест. Песнички речено, када смо мислима изравно повезани са Пољем Беле Сварге, илити са Пољем Космичке Прасвести, тада наше мисли уобличавају Стварност на Свих Дванаест Ступњева Великог Стварања.

Поље Беле Сварге могу да васпоставе и три Човека, ако су саобразна са Великим Духом Стварања, и ако су васаображена са Правасељенским Бићем Свести. Из Поља Беле Сварге може се дејствовати на Стварност, како у Највишим, тако и у Најнижим световима.

Велики Посвећеници тако дејствују у Свету, на дух времена, као и на Велики Дух Времена (а то је Дух Доба, Дух Ере, Дух Епохе!), чинећи дела Љубави и Доброте, како за свој Род, тако и за Човечанску Расу, па и за Мајку Земљу.

У времену долазећем, у времену што је већ дошло, и јесте, Велики Србски Посвећеници морају, већ у овом трену, да васпоставе Поље Беле Сварге (а то је оно што се у тајним братствима зове Егрегор!), јер ће једино тако моћи да се сачува и спасе преостало Бело Србство од Синова Таме, који су у овом времену жешћи него икад!

Шта је Поље Беле Сварге? Песнички речено, Поље Беле Сварге јесте енергетско-ментално-духовни штит, од којега се одбијају све енергетске и менталне стреле Синова Таме. Надаље, то је мрежа неуништивих енергетских влакана која стварају наше божанске мисли, а та енергетска влакна некада и вековима остају неразграђена, чувајући Биће и Суштаство једног народа. У овом времену, Срби су, заиста, једини народ који нема васпостављено Поље Беле Сварге, и, ако то не учинимо у овом часу, бићемо, напросто, већ колико сутра, заувек поништени од Синова Таме.

Шта нам је чинити?

Пре свега, Србски би Посвећеници требало, преко електронске мреже на Интернету, да васпоставе и ону још тананију, још суптилнију, енергетску и менталну мрежу! Искуство Великих Посвећеника казује да су и компјутер и Интернет веома осетљиви на наше мисли. Опити Великих Посвећеника казују да усредсређене мисли, уз јаку имагинацију и визуализацију, могу и на даљину да утичу на рад компјутера и Интернета. Један Србски Посвећеник сведочи, да је ментално издавао наређена компјутеру да дејствује искључиво преко ћириличног писма, и каже, да већ после кратког времена компјутер није хтео да прихвати ниједно друго писмо, све док га Посвећеник није рашчинио од тих чини!

Ово чудно звучи уму заробљеном у тродимензионалном свету, али уму који је прешао пети ступањ креативне имагинације, ушавши у поље Петог Пространства Стварања, то је посве разумљиво и остварљиво.

Србски Егрегор могу да васпостављају по тројица, по деветорица, по тридесет и тројица посвећеника, у заједници или понаособ, али свесно и самосвесно, а то значи, при пуној и чистој Правасељенској Свести, преко Дванаестог Ступња Стварања. То ће бити енергетска и ментална србска мрежа која ће се прожимати са електронском информационом мрежом. Шта ће то у стварности да значи? Опет, песнички речено, то ће да значи, да нико преко те србске мреже неће ни моћи ни смети да шири неистине о Србима. Свака лажна информација, у трену, биће самопоништена!

Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

%d bloggers like this: