Момчило Јокић храбри и часни србски комуниста и антититоиста из СФРЈ којим срби треба да се поносе!


Док сам писао свој први текст» о мом разлазу» са анационалним комунистом Љубодрагом Симоновићем Дуцијем коме сам 8 година одржавао блог», напоменуо сам да нисам априори против комуниста, већ да сам против анационалних србских комуниста који су имали јасан анимозитет према србском националном идентетету, и националном идентитету уопште, па су самим тиме у СФРЈ ставили србе у неравноправан положај у односу на још 2 битна народа поред Срба, који су сачињавали СФРЈ, а то су хрвати и словенци, чији су комунисти имали јасан и чврст национални идентитет с којим су се поносили, и самим тим своја чврста национална становишта, која нису желели да жртвују зарад југословенства и човечанства, за разлику од огромне већине србских комуниста у СФРЈ, којима је на првом месту било југословенство и човечанство зарад жртвовања србских националних интереса, због тзв. „мира у кући“, „братства и јединства“ што данас знамо да је била брутална лаж! Све је то било код њих на нивоу претпоставке и наивног веровањаа ако заволиш џелате, да ће они „схватити ко су Срби“ и заволети их, почети да их цене. Међутим, као што то бива ко иоле познаје психологију личности, таквим наивним веровањима се само рефлексно постиже супротни контра ефекат, џелат постаје још већи џелат. То веровање и нада је тако детињаст поглед на свет који је последица идејног комунистичког фанатичног идеализма који их је потпуно емоционално и емотивно обузео и заслепео, да они напросто од шуме нису видели дрво испред себе које сачињва то човечанство у њиховим „шумовитим“ главама, које је непрекидно стојило испред њих, у пуном цвату! Јер, забога… „они воле цело човечанство“, нису они „примитивни и затуцани себични националисти“. Такви какви су били, до сржи анационални, у србским главама стварали су осећај кривице што су срби-срби који носе у себи тај „примитивни национални идентитет“, ту „нижу друштвену свест“ итд…

Неки од водећих србских комуниста тог раздобља, Марко Никезић и Латинка Перовић, имали су поштапалицу да су „Сви национализми у СФРЈ опасни, али да је најопаснији србски национализам“ давајући тако алиби хрватским и словеначким национализмима да разбијају СФРЈ без икакве одговорности за то, јер ето, кад срби комунисти кажу да је србски национализам најопаснији, а кобајаги и други јесу, али не и „најопаснији“, онда имате сталног и дежурног кривца за распад СФРЈ, то су Срби као народ, који су још на IV Дрезденском Конгресу КПЈ 1928.» године од стране комуниста проглашени за хегемонистички народ који терорише остале народе на Балкану, па је с тога требало и разбити Југославију на више мањих држава, и на штету срба, што је и одлучено на Дрезденском конгресу.

Међутим, у тој вирусној поплави анационалних србских комуниста који су одани били искључиво југословенству и човечанству, зарад жртвовања „примитивних и себичних србских националних интереса“, било је у срба и ретких комунистичких бисера попут Момчила Јокића, који су и поред тога што су желели да комунизам завлада човечанством, ни по коју цену нису, зарад човечанства и пре свега југословенства, били спремни да жртвују националне интересе народа коме припадају, јер су и свој народ третирали као равниправног дела тог човечанства, достојног и вредног својих националних интереса, попут свих осталих народа који чине човечанство, без да се осећају кривицу што својим деловањем штите националне интересе свога народа (баш као што су за своје нације имали третман хрватски и словеначки комунисти), јер се Момчило Јокић држао девизе свога оца комунисте који је говорио:

„Да онај ко не воли свој народ, не може волети ни остали свет. Да интернационализам не забрањује да човек буде свесни патриота и бранилац свога народа.“

Дакле овде видимо оштру разлику између србских анационалних интернациналних комуниста, разних космополита и „грађана света“, који националне интересе „свог“ народа сматрају примитивним и себичним, за разлику од комуниста интернационалаца попут Момчила Јокића, који с поносом заступају интернационализам који брани конкретне националне интересе свог србског народа, који је равноправни део човечанства, а самим тим и специфично човечанство у малом, само по себи. Такви комунисти интернационалисти не робују апстрактним и мисаоним замислима човечанства, као ватрени и страствени анационални србски кумунисти који су због свог идејног анационалног фанатизма, заслепљени и неспособни да схвате сложеност човековог идентитета, и човека као индивидуе, и његовог колективног идентитета, колективне свести и колективне националне идентификације.

Иако комуниста по вокацији, због свог израженог националног срБског» идентитета, Момчило Јокић се није либио да га брани када је било најтеже, када је могла глава да се изгуби због тога, за време диктаторског и антисрбског Титовог режима у СФРЈ!

Да није тако било, зар би он био толико глуп, да се не либи да са својим друговима комунистима истомишљеницима, храбро оснује илегалну комунистичку партију Југославије када је Тито био у пуној владалачкој моћи!

Лако је бити „против“ Тита 35 година после његове смрти, после пропасти СФРЈ, кад Тита одавно нема међу живима, прави борци комунисти се препознају кад делују када је најтеже, када могу изгубити главу, живот…!

Такав је био и комуниста Момчило Јокић са својим комунистима истомишљеницима и саборцима, што ће се јасно видети у 3 доња прилога, 2 интервјуа са Момчилом Јокићем и једног видео прилога. Момчило Јокић и његови комунисти саборци јасно су видели скретања званичне КПЈ на челу са Титом, са свеобухватног пута зацртаног идејом социјализма и комунизма. Били су незадовољни политиком Савеза Комуниста Југославије, јер се социјализам није спроводио у жељеном свеобухватном правцу, а посебно су били незадовољни „тихом“ издајом Космета Титовог антисрбског режима, па су одлучили да оснују илегалну КПЈ као опозициону партију наспрам званичне КПЈ на челу са фараоном Титом, као и да изнесу јавно на видело све нечасне и прљаве радње које су се одигравала на Космету, које су биле противне србским националним интересима!

О томе укратко говори овај први чланак о рехабилитацији Момчила Јокића, будући да су он и његови саборци одмах те 1974. године били ухапшени после одржаног илегалног конгреса у Бару, и оснивања опозиционе КПЈ, јер наравно УДБ-а је још раније убацила кртицу у њихову организацију, све је било праћено, затим су осуђени на робију. Момчило Јокић је добио 11 година строгог затвора.

Момчило Јокић из 2005. године

Момчило Јокић из 2005. године

################

Извор»

Рехабилитован Момчило Јокић, оснивач илегалне КПЈ

АРАНЂЕЛОВАЦ – Да је правда спора, али достижна говори и случај рехабилитације Момчила-Мома Јокића (73), једног од оснивача прве опозиционе илегалне Комунистичке партије Југославије и копредеседник чувеног Барског конгреса од 6. априла 1974. године.

Јокић је рехабилитован одлуком Вишег суда у Крагујевцу после 36 година од када је осуђен на 11 година строгог затвора због кривичног дела удруживања против народа и државе.

Титов обрачуна са неистомишљеницима

Судско веће је, наведено је у образложењу, у поступку рехабилитације познатог књижевника и публицисте недвосмислено утврдило да је суђење Јокићу и његовим истомишљеницима био политички процес и обрачун Јосипа Броза Тита са свима који су били незадовољни политиком Савеза комуниста и стањем у земљи, самоуправним социјализмом и „тихом“ издајом Косова и Метохије.

Јокић каже да је одлука закаснела, али да је он, ипак, добио моралну сатисфакцију.

„Нема веће части од скидања жига човеку који је осуђен као ‘непријатељ народа'“, рекао је Јокић Танјугу.

„Ако човек верује у своје идеале онда рехабилитацију доживљава као победу правде над лажима“, казао је Јокић, и данас уверен да народ који, како каже, нема своје мученике и хероје, нема право на своју будућност.

„Српски народ је увек имао своје хероје који нису тражили ни власт, ни ордење, ни признања, али су својим болом и хероизмом ушли у историју као живе иконе свог народа“, казао је Јокић, наводећи да је и његово књижевно и уметничко стваралаштво посвећено филозофији слободе и одбрани истине и части целог једног покољења.

Тајно похапшени

Јокић, рођени Пећанац, био је један од 35 оснивача прве опозиционе антититовске партије у бившој Југославији и један од челних људи оснивачког Конгреса обнове КПЈ у Бару, главни и одговорни уредник илегалног листа „Комунистичка искра“.

Месец дана по одржавању конгреса, његови оснивачи и учесници су „проваљени“ и тајно похапшени по наредби Савезног тужиоца СФРЈ и у најстрожој конспирацији размештени у више затвора широм земље.

Јокић је, пресудом Великог кривичног већа у Титограду 18. септембра 1974. године, осуђен је на 11 година строгог затвора, од којих је, у Казнено-поправном дому „Веље Брдо“ у Спужу, издржао осам.

Тајни досије Јосип Броз

Указом Председника Председништва СФРЈ Сергеја Крајгера пуштен је условно на слободу 22 месеца после Титове смрти. Његовим истомишљеницима, од којих је, осим њега, данас жив само још један, суђено је и у Окружном суду у Пећи.

„Ни после изласка из затвора нисам био слободан, јер су ме непрекидно пратили. Био сам емигрант у својој земљи“, објашњава Јокић свој вишедеценијски дисидентски положај, али је то време неприхваћања, игнорисања и одбацивања у широј јавности искористио да напише значајна књижевна дела.

Његово политичко-историјско дело „Тајни досије Јосип Броз»“ доживело је три издања, а у припреми је и четврто, допуњено, док је у такозваној лепој књижевности објавио 12 књига, пет драма, аутор је антологије „Поезија Словена од 9. века до данас“ и других књижевних дела.

„Тренутно сам окупиран рукописом за књигу ‘Политика и злочин’, која ће бити посвећена свим мојим саборцима и страдалницима Брозовог комунистичког режима“, објашњава Јокић своје планове, искрено задовољан што је истина нашла правду, а закон укинуо срамоту.

######################

А сада прочитајте још потпунији чланак око Барског конгреса и покушаја формирања илегалне опозиционе партије КПЈ од стране сбрског комунисте Момчила Јокића и његових другова сабораца, јер су били незадовољни Титовим режимом који је био на штету Срба. То је мало познати интервју са Момчилом Јокићем обављен 2004. године, којег је направио Добрица Гајић.

Момчило Јокић:

„Барски конгрес“ је инициран после мог доласка са Космета, у „Побједу“, у Титоград. Направио сам тих година и кућу на обали мора, у Бару. До тада сам објавио око 40 научних радова, спремао докторат о Достојевском. Онда су почели да долазе моји пријатељи из Приштине, Пећи и Косовске Митровице. Рецимо, археолог Јован Глишић, историчар Бранко Бошковић, професор књижевности Радомир Ивановић, редитељ Јован Булајић, сликар Никола Гвозденовић Гвоздо и др. Сви су ми доносили податке, писали по 10-15 страна шта се догађа на Космету, да је Косово за нас практично изгубљено.“

Већ тада, у време одржавања тог тајног конгреса и оснивања илегалне КПЈ априла 1974. год., Јокић је имао доста компромитујућих података о Титу који би оспорили његов легитимитет, дакле циљ србског комунисте Јокића и његових сабораца је било да се супротставе Титу и рушење уставног поретка тадашње СФРЈ, јер су се лоше решавала национална питања, будући да се припремало „тихо“ издвајање Космета на штету срба као народа. Данас је то 95% готова ствар, остали су само још „ситни завршни радови“ док се срби забављају гледањем ТВ фарме, спортских преноса, док буље у своја Ајфоне, таблете и лап топове…

Ја док до пре неколико месеци нисам нашао преко интернета све ово око србског комунисте Јокића, барског конгреса и покушаја да се формира опозицона КПЈ 1974. која би се супротставила Титу, јер је са врхом савеза комуниста Југославије водио политику на штету Срба, нисам ништа знао тада, па ни до распада СФРЈ 1991. године, да је неко у тој „идиличној земљи “ знао шта се све спрема србима и Србији, и да су постојали храбри србски комунисти који су се усудли да се супротставе свемоћном Титу када је било најтеже, а живео сам у СФРЈ, тој „идиличној земљи“ за коју срби и данас кукају, а знају и сами да је све било суштински и по дубини на штету Срба, јер, забога: „могли су да спавају на клупи“, а да их нико не дира. Многи срби који данас кукају за тиме, још спавају на тој клупи и још се нису пробудили са ње, да отворе очи и погледају горку реалност, да су само паразити који су купљени стандардом живота, који је ионако био на лажним економским основама» (прочитај у том чланку студију економиста Миодрага Зеца и Огњена Радоњића: „Економски модел социјалистичке Југославије – Сага о аутодеструкцији), на конту задуживања и кредита. Међутим, 90-их година прошлог века, дошао је конобар да све то наплати, на штету срба наравно, који су платили главни цех, а многи срби никако да се И ДАН ДАНАС пробуде са те клупе где и даље „мирно спавају“, иако је клупа одавну измакнута, не виде да клупе више нема, као ни СФРЈ, остао је само сан, без клупе и државе. Многи срби су своју историју и суверенитет продали зарад доброг стандарда живљења у СФРЈ. Зато данас немају ништа: ни државу, ни одрживи економски стандард на реалним основама, ни суверенитет. Остао им је само сан о „клупи на којој су мирно спавали“, и нико их није дирао док су спавали, зато спавају и данас, а прети им нестанак и пропаст.

######################

Извор»

Момчило Јокић, Титов биограф: Тито није Броз!

„Погледи“, бр. 262, јуни 2004. Разговарао: Добрица Гајић

Момчило Јокић (1937) један је од најпознатијих политичких дисидената Брозовог режима. Завршио је светску књижевност, филозофију и право. Студент београдског и загребачког универзитета. Као учесник „Барског конгреса“ (5-6.04.1974.), ухапшен је и осуђен на 11 година строгог затвора. Под најтежим условима провео је 8 година у КПД „Веље брдо“ код Спужа. Још 70-тих дошао је до првих сазнања о лажном идентитету Јосипа Броза Тита. Сазнања о томе изнео је у књизи „Тајни досије Јосип Броз“ (19922004).

ПОГЛЕДИ: Ко је Јосип Броз?

ЈОКИЋ: Јосип Броз је вишеструки агент. Радио је за британску обавештајну службу од 1934, увео га је у њу Владимир Велебит, каснији генерал и дипломата. Прозвао сам га због тога јавно у мојој књизи и у „Политици“. Британија му је признала чин генерала. И данас тамо живи, са 88 година. Друго, није спорно да је Стево Крајачић Стив увео Броза да ради за НКВД. Преко оца своје супруге Зденке Хас, чувеног адвоката из Марибора, Броз је радио за АБВЕР, а пре тога био је обавештајни поднаредник Аустроугарског царства у Печују. Он је, у ствари, Јосип Амброз, који ће у војној школи у Печују преузети идентитет Јосипа Броза, Хрвата рођеног у Бечу, који је умро 1913.

ПОГЛЕДИ: У Печују је са (Ам)Брозом био и Крлежа?

ЈОКИЋ: Крлежа и Хитлер. Крлежа је тада непозната личност, будући велики хрватски писац, личност енциклопедијског образовања, велики ерудита, можда најбољи есејиста свих времена са Балкана, али лош драмски писац, иако су га тако славили, и још гори песник. Он постаје велики пријатељ Јосипа (Ам)Броза. То је кључни тренутак за њихово нераскидиво будуће пријатељство.

ПОГЛЕДИ: Значи, Крлежа је сигурно знао ко је Тито?

ЈОКИЋ: Апсолутно. То је кључни тренутак, то је мост поверења и мост уцене који их је држао. Јосип (Ам)Броз рођен је у ванбрачном браку пољске грофице и мађарског Јеврејина, управника имања у близини Сегеда. Да би се спасла част пољске грофице која је имала велику латифундију, новорођено дете прихвата једна породица, а издржава га управник имања, јер је то његов син. Као мали, имао је кућну учитељицу, учитеља музике. Отуда Броз, алиас Тито, свира Моцарта. У војно-обавештајној школи у Печују, отац први пут даје презиме свом сину. Пошто је као дечак одлично знао јахање, мачевање, Јосип (Ам)Броз је у школи интелект првога реда. У Печују је и Адолф Хитлер, син цариника са железнице, Баварац, мршав, са ликом савременог хипика. Он се разболео од јефтике, у ствари замрачења плућа, односно туберкулозе. Пошто је елиминисан из школе, Хитлер се нашао на улици. Иначе, Крлежа има католичко име Фридрих – Мирослав Фридрих Крлежа. И у војном протоколу стоји то име. Никада га Крлежа, кога као есејисту јако ценим, није споменуо у својој биографији. Само је једном рекао: „Био сам заточеник Печуја“. Какав заточеник, кад је био повлаштени школарац?!

ПОГЛЕДИ: Испада, по Вама, да ни прави Јосип Броз није рођен у Хрватској?

ЈОКИЋ: Прави Јосип Броз рођен је у Бечу. Ни Броз, ни Амброз нису рођени у Кумровцу. Зашто је измишљен Кумровец? Из чисто лингвистичког разлога. После смрти правог Јосипа Броза, по договору са пуковником Штанцером, Јосип Амброз преузима његов персонални картон.

ПОГЛЕДИ: Зашто је за време Првог светског рата Јосип (Ам)Броз упућен на источни фронт?

ЈОКИЋ: Зато што је у Петроварадину, као човек који је увек био гладан жена, силовао неколико Српкиња. Ухапсили су га. На тлу Аустро-Угарске, војна лица која би силовала поданика државе, ма које народности био, кажњавана су смрћу. Да не би био ликвидиран, с обзиром на његову блиставу биографију и чињеницу да је Аустрија увек чувала своје обавештајце, шаљу га по казни на руски фронт. Ту долази до његовог рањавања у судару са Черкезима, а затим следи његова одисеја за Омск. Кад би човек математички гледао, 30 % података је у том тренутку тачно из његове биографије.

ПОГЛЕДИ: Утврдили сте да је у Русији пришао Колчаковим трупама?

ЈОКИЋ: Када се распао аустријски фронт, онда су позвани добровољци из словенских земаља са Балкана, да се врате кући. Јосип (Ам)Броз, алиас Тито, није се вратио. Постао је поручник код Колчака. Све до јесени 1920. он је код Колчака, до оних снажних удара кад су колчаковци разбијени. Тек се тада преко Финске и Пољске враћа на тло Аустрије. Не Загреба, како неки историчари тврде.

ПОГЛЕДИ: Ко је на „Бомбашком процесу“ стајао иза Тита?

ЈОКИЋ: Масони. Отац Владимира Бакарића је био судија. Од тог тренутка, Броз ће имати заштиту – признаће што нико није смео да учини – да је припадник забрањене КПЈ. Он то јавно признаје. О томе се звони на велика звона, и могу вам рећи да је о томе више писала београдска штампа, јер су масони били јачи у Београду, него у Загребу.

ПОГЛЕДИ: Да ли је Броз за време Шпанског грађанског рата био у Шпанији?

ЈОКИЋ: Три пута је био. Ја сам, иначе, у једном интервјуу доказивао да је тада упознао Долорес Ибарури, и да је као заносни млади човек, увек дотеран и избријан, у условима грађанског рата, када људи нису имали довољно хране и воде, освојио срце те младе жене, која је имала слободно држање, и постао њен љубавник. Међутим, он никада није признао да је тамо био. Кад се Горкић није вратио и кад су га целог августа 1937. чекали, онда је Тито осетио прилику, позвао Копинича и почео да захтева да се обавезно именује заменик Горкићу. Он је знао да се Горкић неће брзо вратити, јер је знао шта је све написано у оптужници. Али, лаж је да је Горкић одмах ликвидиран. Није ликвидиран ни Петко Милетић, јер је он до 1971. живео у Москви. Милетић је ’39. отишао у Москву да се брани од клевета Броза, Моше Пијаде, Ђиласа и осталих, а Горкић је ликвидиран почетком 1939. Две године је била пат-ситуација, али је Коминтерна захваљујући Копиничу и Бугарину Караиванову преломила. Иван Караиванов је имао мистериозно велики утицај код Георги Димитрова, али без обзира на тај утицај, Димитров никада није дао ниједну наредбу, ни писмену ни усмену, да Броз формира нови ЦК после распуштања партије. Међутим, наши историчари су тврдили да је Броз изабран 25.08.1937. за ген.секретара. Броз никада није изабран, јер је партија била распуштена. Када сам отишао у архив ЦК КП Француске, захваљујући Жану Паскалу, 27 км од Париза, уз благонаклоно допуштење супруге Мориса Тореза, која је била задужена за одржавање архива и кадрове, добио сам картон на коме је о Јосипу Брозу писало, да сумње које су изречене за време грађанског рата у Шпанији стоје, и да је издат налог за његову ликвидацију. Пошто налог није извршен 1938, Стаљин ће послати Мустафу Голубића 1940. у Београд.

ДОКТОРАТИ ШИПТАРСКИХ ПСЕУДО ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА

– „Барски конгрес“ је био израз незадовољства начином и методиком како ЦК СКЈ, на челу са Јосипом Брозом, Кардељем и Доланцом решава национална питања, а посебно ситуацију на Косову и Метохији и раст аутономаштва у Војводини. Албанизација КиМ почела је врло рано. Негде ’61. је требало да се дигне устанак у Пећи, ’68. су биле снажне демонстрације, када су се заклињали пред сликом Јосипа (Ам)Броза Тита. Извештаји који су са Космета отишли у Београд код Доланца, Кардеља, Бакарића и Броза, говорили су да Албанци не демонстрирају, него манифестују у почаст Титу, а против српских кадрова. На челу тих демонстрација налазили су се интелектуалци које је наша несретна Србија отхранила, будући гробари Југославије који су се школовали и добијали докторате у Загребу и Љубљани, а њихови докторати били су на нивоу осредњег професора средње школе. Дервиш Рожаја је докторирао биологију код једног нашег академика у Београду. Докторирао је на жаби, рефлекс жабе. Тај Дервиш Рожаја ће бити први ректор Приштинског самосталног универзитета. Онда имате Марк Краснићија, географа који добија докторат у Љубљани, на чистим фалсификатима просторне географије и историје. Он је тада добио орден што је наводно докторирао. И Краснићи ће бити један од декана у Приштини. Онда имате Муљакуа, који докторира на језику шарске Бајгоре, доказујући да језик Шиптара са Шар планине представља корен језика Горанаца, који су били српско-македонско племе које је примило ислам. Али Хадри, који је докторирао на савременој историји, направио је уџбеник „Историја Албаније“, штампан нашим новцем. Пошто сам у то време био члан председништва Културно-просветне заједнице КиМ, наговорим једног доста честитог Шиптара, Али Мују, да стави печат иза мог потписа, како бисмо организовали тзв. Салон уметности у Приштини. То је била најпопуларнија трибина, иза новосадске, у Југославији. Наша је чак била ризичнија, али можда племенитија, јер је имала тенденцију да штити интересе читавог једног народа и истовремено државе, док она у Војводини то није радила. Она је имала више егзибициони карактер. Сећате се песникиње Катарин Ладик, која се свлачила и рецитовала стихове. Код нас тога није било, код нас је све било јако осмишљено. Пошто се она одржавала средом у минут до осам, ставили смо тзв. младу шиптарску науку, њене докторате и публикације на дневни ред – присећа се Јокић свог рада у Приштини, крајем 60-их и почетком 70-их .

ПЕЋАНЧЕВ СЕКРЕТАР ДРАГИША ВАСИЋ

– Мој отац је пре рата био публициста, познавао је Драгишу Васића, Григорија Божовића, Томаса Мана, Дражу Михаиловића, Милана Недића. Друговао је са Васићем и Ђорђем Наумовићем, који је био један од секретара Четничког покрета. Годишња скупштина Четничког покрета одржана је 1936. у Пожаревцу. То је било патриотско удружење и у њему су могли бити чланови само учесници Балканских ратова и Првог светског рата, дакле, ослободиоци Србије и њихови потомци. Седници је преседавао Ђорђе Наумовић, власник листа „Грађанин“ који је излазио у Пожаревцу. За председника је изабран војвода Коста Пећанац, а за секретара Драгиша Васић. О томе нико не пише. Тог податка чак нема ни у биографији литерате и адвоката Драгише Васића. Имао сам лист „Грађанин“ из те године, који је на првој страни донео фотографију војводе Пећанца и секретара Васића.

ПОГЛЕДИ: Како је дошло до организовања Барског конгреса?

ЈОКИЋ: „Барски конгрес“ је инициран после мог доласка са Космета, у „Побједу“, у Титоград. Направио сам тих година и кућу на обали мора, у Бару. До тада сам објавио око 40 научних радова, спремао докторат о Достојевском. Онда су почели да долазе моји пријатељи из Приштине, Пећи и Косовске Митровице. Рецимо, археолог Јован Глишић, историчар Бранко Бошковић, професор књижевности Радомир Ивановић, редитељ Јован Булајић, сликар Никола Гвозденовић Гвоздо и др. Сви су ми доносили податке, писали по 10-15 страна шта се догађа на Космету, да је Косово за нас практично изгубљено. Спремао се нови устав 1974. и ја напишем један отрован текст против Кардељевих амандмана, што је била јерес, само таква. Објавим текст у „Побједи“ и чекам одговор. Текст пренесе „Борба“. Ћути се, али звоне телефони. ЦК Хрватске и ЦК Словеније су звали Титоград да питају, шта хоће тај Момчило Јокић, ко је њега овластио, говори ли он то као слободни стрелац или неко стоји иза њега. Нас 17-оро је 197273. сакупило толико материјала, да смо донели одлуку да напишемо „Белу књигу“ о нечасним стварима које се догађају на КиМ и пошаљемо је руководствима свих република. Спремали смо и часопис који је требало да изађе илегално. Ја сам био главни уредник и оснивач тог листа, који је требало да се зове „Комунистичка искра“. Ту сам планирао да ставим податке о томе ко је Јосип Броз. Књига о КиМ је требало да се појави 19.05.1974. Негде у јануару 1974, у мојој кући у Бару, одлучили смо да се организује један мали конгрес, да се на њему изуче сва ова питања и оспори легитимитет Јосипу Брозу на основу оних података које имамо, јер је самозвани маршал. Он се потписивао као маршал» пре АВНОЈ-а. АВНОЈ је само фарса, оно кад кажу да су га Словенци предложили за маршала.

ПОГЛЕДИ: Ко се тада налазио на власти у Црној Гори?

ЈОКИЋ: На челу Црне Горе је тада једна војно-полицијска олигархија. Ту је Вељко Милатовић, убица четничког војводе Крста Поповића, једног од најпопуларнијих Црногораца у току Другог светског рата, који је убијен као „националиста“. У тренутку кад мене треба да хапсе, он је председник Црне Горе, секретар ЦК је Веселин Ђурановић, а председник владе Видоје Жарковић. Већих послушника и аплаудера Јосипу Брозу од њих није било. Ми доносимо програм и састајемо се 05.04.1974. Састанак је почео у 20 часова, а завршен је у 4 и 30 ујутро. У почетку је било присутно нас 13, а 36 је требало да дође. Неки су стигли са закашњењем, јер је дошло до застоја на путу изнад Петровца. Ми смо све то завршили. Штампан је материјал и проглас, омаловажили смо припрему Деветог партијског конгреса СКЈ и успоставили везу са нашим истомишљеницима који су живели вани, као и са онима у земљи.

ПОГЛЕДИ: Кад сте ухапшени?

ЈОКИЋ: Први удар хапшења уследио је одмах после провале. Главни шпијун био је Раденко Бјелановић, млади професор руског језика у Пећи, који данас живи у Рачи Крагујевачкој. За издају је добио да бира кола и стан. Он нас је пријавио, јер је возио материјал за Бар, где је тајно одржан Пети конгрес обнове КПЈ, чији је циљ био супротстављање Јосипу Брозу и рушење уставног поретка земље. У почетку они нису могли да верују да се неко дрзнуо да, у тренутку када је Броз толико моћан, одржи у земљи тако нешто, јер да смо конгрес одржали ван земље, онда би они рекли да је то нека група емиграната. Ухапшен сам 8.05.1974. Хапшени смо по налогу савезног тужиоца, ма где се нашли у земљи. Ухапсили су ме у тренутку када сам са Јованом Булајићем спремао драму поводом подизања Мештровићевог маузолеја на Ловћену.

Иначе, први сам урадио драматизацију „Луче микрокозме“ за позориште и за телевизију и она је требало да се игра на Ивановим коритима. Телевизија Црне Горе и телевизија Београд требало је да заједнички то ураде, а Црногорско народно позориште, на чијем челу је био Мирчета Пешић, и Ужичко позориште, где је режирао Јован Булајић, требало је да ураде централну позоришну представу. Спремао сам се да одлетим за Београд и они ме на препад хапсе. Рекли су ми да свратим нешто до МУП-а, јер желе да погледам текст који је посвећен Албанији и који је требало да се штампа у полицијском листу. Пошто сам био познат као човек који изузетно зна проблематику Албаније, тачно су ме ухватили на мамац, јер сам 1969. једини од свих југословенских историчара написао и објавио све о Скендербегу. Тада сам користио папине, албанске, италијанске, руске, немачке, румунске и друге изворе. Они су ме ту ухватили, јер ја тада нисам ништа сумњао. Долазим, понуде ме кафом. Одједном се појави петоро људи, и кажу: „По налогу савезног тужиоца, лишавамо вас слободе“.

ПОГЛЕДИ: Како је текао судски процес?

ЈОКИЋ: 14 месеци сам био под истрагом; 6 месеци затворен у специјалном затвору „Јусовача“. То је затвор код железничке станице у Титограду, турски затвор који је подигао подгорички бег Јусуф Мучић. Био сам у ћелији у којој је на превару својевремено затворен Марко Миљанов. То су камени зидови у земљи, велики број стеница, гуштера, пацова свих врста, које никад у животу нисам видео, који су имали крзно тако богато, раскошно, да сам морао, да бих опстао, да их храним – да ми не би откинули уши или прсте. Пресуда ми је изречена 21.09.1975. пред великим кривичним већем у Титограду. Осуђен сам на 11 година строгог затвора, и то „у име народа“. Суде вам као непријатељу народа и државе, иако нико не пита народ да ли се слаже или не слаже с тим. Пред пресуду другостепеног, Врховног суда Црне Горе, довели су неких петоро људи који су случајно прочитали наш материјал у Црној Гори. Дивни, поштени људи, никад их у животу нисам видео. Људи у Црној Гори су радознали, и кад је у питању нешто историјско, они то узму, прочитају, не знају да ће да изгину због тога. То су били дивни људи. Покојни Драго Ђорђевић, који је завршио електронику у Паризу, Лука Васовић, борац о коме је писао Михаило Лалић у оном Комском одреду, онда Миладин Јанковић, голооточанин, борац од 1941, затим Бранко Јокић, млади професор са Цетиња. Нама су казне фактички већ биле изречене, јер је Јосип Броз, само15 дана пре мог суђења, одржао говор радницима жељезаре Јесенице, споменуо „Барски конгрес“ и рекао да нас треба егземпларно казнити.

Одмах после тога, Стане Доланц је на Вису и у Сплиту говорио против нас, а да црногорско руководство не би заостало, Веселин Ђурановић и Вељко Милатовић су одржали говоре у Бијелом Пољу и у Пљевљима. Да ме не би заборавио, Фадиљ Хоџа одржи одмах говор у Дечанима, а подржи га мој нешто старији колега са факултета Михаило Мишо Звица, и нападне ме: „Шта жели тај филозоф, кога он то хоће да омаловажи“, итд.

ПОГЛЕДИ: Колико сте година провели у затвору?

ЈОКИЋ: Осам. Били су пустили буву да ћу бити стрељан и моја мајка је мислила да ће се то и десити. Међутим, када је дошла код мене у посету, ја сам јој у шали рекао да тај метак није направљен у Југославији, да су они велике кукавице, да то не могу да ураде, да нас Јокића под пушком има много и да ће платити добро моју главу. Они су то сигурно снимили. Међутим, оно што је најважније, 7.07. 1975. воде ме у Спуж на издржавање казне, где је требало да издржим тих 11 година. То је био „Дан устанка“ Србије. Тако су ми олакшали да памтим датуме. У Спужу ме држе под невероватним третманом, тако да 1978. моја мајка пише Бакарићу, председнику Уставне комисије СФРЈ: „Молим вас, убијте мога сина и стрељајте, јер мој син нема других намера и других жеља, него среће ове земље и свога народа“. Јер, држали су ме у самици 10,5 х 5,5 стопа. Бетон, отворена кибла, 4,5м висине. Нема светлости, светлост долази из ходника. Постојале су 3 зоне са обручима металних врата. Храну вам достављају кроз метална врата, шпијунка је 14 x 21, као пашчету. Имате шетњу од 30 минута. Убаце вам кофу воде на минус 6, у 5 вас буде. У току ноћи, као лежај имате једну даску, широка је 50 цм, дугачка 180. Добијате два ћебета, и ако се не увијете и претворите у живу цигарету, ви сте готови.

ПОГЛЕДИ: Кад сте ослобођени?

ЈОКИЋ: 01.03.1982. године, 17 месеци после Брозове смрти, јер је речено, док је Броз жив, нема тога ко ће да потпише то решење. Моје ослобођење дугујем Сергеју Крајгеру. Он је то потписао и „Службени лист СФРЈ“ донео је обавештење да је одлуком председника Председништва СФРЈ помилован политички осуђеник Момчило Јокић, филозоф из Црне Горе. Крајгер је био човек интелектуалац. Мислим да је утицај на тај потпис имао академик Видмар. Моји још нису знали да ћу да изађем, а ни ја нисам веровао, јер сам се био помирио с тим да морам да издржим свих 11 година. Дошао сам кући у пратњи мојих пријатеља Загањора. Загањори су Албанци који су дошли да се боре против Турака за време краља Николе. Они су дали бесу мојој мајци да ће ме довести живог кући. Толико су ме волели ти људи. Неки од њих су још живи, а Мустафи Загањору је погинуо син бранећи Требиње у последњем рату. Јединац, кореограф у КУД „Будо Томовић“ у Подгорици. И дан-данас он не зна где су му кости.

ПОГЛЕДИ: Да ли сте се пазили да Вас не ликвидирају по изласку из затвора?

ЈОКИЋ: Кад сам се враћао кући, они су све наместили да изазову судар на Петровачкој страни, и ту су чекали. Али, кад су видели да иде један, па други „мерцедес“, нису знали у којем сам. И одмах су то јавили кад смо сишли на позицију изнад Будве. Мој пријатељ је то слушао, и каже: „Момо, изјаловио им се план да ће колима да те ударе“. Заиста, велика кола су стајала са стране, као, рецимо, на Ибарској магистрали. Дакле, после 8 година долазим у Бар, у кућу на самој обали мора, и ту ме је моја старица мајка дочекала, јер је она на суђењу рекла: „Живећу 101 годину, да бих те дочекала, сине. И твог су оца везали у ланце, издржаћеш ти то, јер ти имаш име“. Тако се и испунило. После мог изласка на слободу, живела је још 8 година, тачно колико сам ја провео на робији. А мени је један човек у затвору то и прорекао. Донео ми је кафу, погледао и рекао: „Е, мој Момчило, колико си овде?“ Био је то неки Рамиз, рођак певачице Есме Реџепове, Циганин који је лутао по Италији, бавио се хипнозом и пљачком. Рекох му „осам година“. „Изаћићеш и толико ће ти живети мајка са тобом, на слободи. Бог ће да је одржи тих 8 година, колико си ти изгубио у затвору“. И то се испунило. Од тог тренутка, постао сам сујеверан и верујем да неки људи знају више него што обичан човек може да зна. Они прави, ретки људи.

ПОГЛЕДИ: Десетак година по изласку из затвора објавили сте књигу „Тајни досије Јосип Броз“. Од кога сте први пут чули за његов двојни идентитет?

ЈОКИЋ: Одлука да се бавим биографијом Јосипа Броза уследила је на основу неких сазнања која сам стекао као млад истраживач, професионални новинар и писац. Међутим, сусрет са првоборцем Ћурчићем са Златибора, који није имао десну руку, био је пресудан. Он је био тешки ратни инвалид, учесник рата од 1941, кога су партизани оставили са једним метком у пиштољу, да изврши самоубиство на Каменој гори после пораза партизанских јединица на Јабуци. Ћурчић ме је посетио, ја сам тада био у Бару. Рекао ми је да му је рођак, који је био курир у Коминтерни, испричао да је питање Броза врло сложено и да ми не знамо кога смо слушали и коме смо аплаудирали: „Ако си спреман да трагаш, могу да ти дам две адресе. Пођи, па после тога одлучи да ли идеш даље или одустајеш.“ Дао ми је те адресе. Једна је била у вези са Варшавом, друга са Бечом.

У Варшави је био један наш човек, ожењен Пољакињом, универзитетски професор историје. Он ме је лепо примио. Онда сам пошао за Рим. Ту сам нашао једног нашег Црногорца, сликара, који ме је одвео у језуитски самостан, да би ми направио везу до Ватиканске библиотеке. Ја тада нисам могао да дођем до Шпаније, иако сам искористио боравак југословенске новинарске делегације, која је 1968. посетила Италију, Швајцарску и Париз. Тада сам већ поседовао одређене податке. Ја сам једини од свих историчара ове земље који је писао о „Барселонском конгресу 1937.г.“, када је Јосип Броз као вишеструки агент искључен из партије и за генералног секретара изабран Петко Милетић, који је издржавао казну у Сремској Митровици. Дошао сам до списка од њих 15 и почео да трагам. Сви су преживели Шпански грађански рат и сви су убијени на тлу Југославије.

ПОГЛЕДИ: С ким сте све били у вези да бисте разоткрили Брозову биографију?

ЈОКИЋ: Имао сам добре везе са нашом емиграцијом, нарочито оном прокомунистички оријентисаном, која је омаловажавала Броза. Онда сам одлучио да посетим Грац, Сегед, Печуј, Беч и Праг. То ми је била прва тура, где је по оној лажној биографији било његово кретање. Последњи архив који сам посетио био је у Омску.

######################

Момчило Јокић писац књиге о Титу – РТВ Мплус 2005.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Док сам гледао овај интервју са Јокићем, мука ми је била од овог водитеља, стално је сецкао Јокића, уместо да поставља кратка и јасна питања и да пусти Јокића да све каже до краја, без прекидања. Али водитељ је имао потребу да нам докаже да „и он много зна“. Па чекај бре, јел си ти гост или водитељ?

Ево прво неколико Јокићевих цитата…

Биографија Момчила Јокића 00:03:00:

„… Књижевник, естетичар, есејиста, рођен је у Пећи, Добри До, Метохија 1937. године. Основно образовање стекао је у родном граду, завршио гимназију у Пећи и Никшићу, а матурирао у Пећи, студирао светску књижевност на филозофском факултету у Београду и Загребу, са филозофијом и естетиком, а правне науке у Београду …“

О свом оцу комунисти који није био анационалан комуниста са анимозитетом према националном идентитету, што је реткост код србских комуниста, већ комуниста са јаким националним идентитетом, а ипак је и интернационалиста.

Момчило Јокић 00:19::18:

„Радомир Милетин Јокић, Херцег је Раде, је мој покојни отац, предратни публициста, комунист идеалист. Велики заговорник јединства и вере у сопствени народ. Човек који је желео да обједини оно што је најлепше у србском народу. Оно што чини и онај црногорски ген, не овај код данашњих политиканата, него он је сматрао да су црногорци увек били најбољи, најупорнији, најхрабрији срби, јер им је улога Спарте била одређена историјски и судбински. И вероватно, да је данас жив, кад би све ово ишчитао и видео како се пише, шта се ради, да би извршио самоубисво.“

Момчило Јокић 00:39:38:

„На основу списа која имамо, отац је аутор романа „Да будеш сретан“ и „Ја тебе тражим“, као и филозофско политичких есеја књиге „Сигнали“. На основу тих списа утврдио сам, на моје велико задовољство, следеће. Отац је сматрао: „Да онај ко не воли свој народ, не може волети ни остали свет„. Да интернационализам не забрањује да човек буде свесни патриота и бранилац свога народа.“

О Коминтерни и типу комуниста који су постојали…

Момчило Јокић 00:40:35:

„У такозваној Коминтерни, постојало је снажно крило, а да је назовемо у III Интернационали, постојало је снажно јудиш крило које је заговарало, да не кажем, светску револуцију по сваку цену. Практички, словенски народи би били топовско месо да се оствари теоретска премиса, јудиш…

О Титовој биографији, о свом самопрегорном истраживачком раду на откривању праве Титове биографије и идентитета, о радничком комунистичком покрету на Балкану, о архивама француске комунистичке партије које је истраживао. О Титовом полицијском, комунистичком и антикомунистичком досијеу. О Титовим ликвидацијама комуниста у грађанском рату у Шпанији и много тога битног…

Момчило Јокић 01:18:54:

„… И онда сам почео истраживања, и ја вам могу рећи да сам можда једини данас у овој земљи, што не иде у прилог савременим историјским истраживањима, жртвовао 35 година истраживању биографије Јосипа Амброза алијаса Тита. Консултовао сам више од 30 светских архива, имао већу или мању проходност у неким кључним архивама, о којима нико није ни сањао да оне поседују податке о нашем доживотном, самозваном маршалу, самозваном генералном секретару КПЈ. Доживотном председнику СФРЈ…“

Момлчило Јокић 01:20:03:

„Ја мислим да сам у мојој књизи. „Тајни досије Јосип Броз“, посебно у овом другом великом допуњеном издању… Нико од наших савремених историчара, што мене страшно изненађује, чак ме разочарава. Чак данас неки пишу поводом смрти Јосипа Броза „да још није дошло време да се оцени његова историјска улога“…, наши историчари не читају ништа. Не могу да прећутим, али не смем да будем ни толико скроман. У мојој књизи је 95% истине о Јосипу Брозу! Да су је само прочитали они би рекли да је извршен научни верификат његове велике загонетке! Друго, објаснио сам кључне, темељне ствари које се тичу радничког комунистичког покрета на Балкану. Отворио сам увидом у архив комунистичке партије Француске, која је од 1932. до 1939. године имала координациони надзор над свим грађанским партијама Балкана, увид у његов полицијски, комунистички и антикомунистички досије.

Први сам проговорио где је он рођен, какво му је порекло, да је ванбрачни син пољске грофице и управника имања, мађара јеврејског порекла, код Сегеда. Да је истински Јосип Броз хрват рођен у Бечу. Да алијас Тито никада није рођен у Кумровцу. Да није хрват. Да је завршио војну обавештајну школу у Печују. Да га је отац признао за сина 1913. године. Да је у тој школи био Мирослав Крлежа, Адолф Хитлер и Јосип Броз бечлија, и Јосип Амброз Тито (човек који је 1913.год. преузео идентитет правог Јосипа Броза – бечлије). Први сам открио ту велику заблуду, открио сам његово учешће у првом светском рату. Открио сам његове односе са Дражом. Открио сам односе које је имао Владимир Велебит и Антун Аугустинчић вајар, који су били обавештајни официри интелиџенс сервиса, који су Броза после изласка из Огулина 14. марта (прецизно 14. март 1934. год.) врбовали да ради за енглеску обавештајну службу, као што га је и Стив Крајачић врбовао да ради за НКВД. Бивши аустроугарски официр, обавештајац, постаје тако трећепласирани обавештајац који ради и за трећу службу. Да би коначно, узимајући за супругу Херту Хас из угледне мариборске адвокатсаке породице, добио кључни улаз да би постао Валтер, не код Коминтерне, него Вајс Валтер код Абвера за немачку обавештајну службу.

Значи, 4 велике службе штитиће Јосипа алијаса Броза Тита. И установио сам и утврдио, да је комунистичка партија Југославије била расформирана 1937. године. Да је имала 3 лажна Централна Комитета, један у Паризу, други у Прагу, трећи у Бечу. Да се Јосип Броз никада није срео са Стаљином пре рата. Да је Коминтерна написала 1942. године депешу у Загребу, Сребрњаку Ваздуху, ко је Броз. Друго, установио сам убиства у Шпанији за време републиканског грађанског рата. Да је Броз боравио 3 пута у Шпанији, да је постао љубавник Долорес Ибарури. Да је је захваљујући Прежихову Воранцу, Бевцу и осталима, у Паризу ликвидирао елитно језгро комунистичке партије Југосалвије! Да је он издао генерала НКВД-а Мустафу Голубића! Затим сам установио о барцелонском Конгресу који је означио Броза као вишеструког агента! То је онај конгрс комуниста интербригадиста, чији ће сви учесници бити побијени у току другог светског рата! А то је елитни ешалон комуниста добровољаца у Шпанији! Установио сам да га је устоличио Копинич на VIII загребачкој конференцији, оглашавајући се као да је он овлашћен од Коминтерне да га именује. Установио сам да га генерални секретар Коминтерне Димитров никада није именовао! Имао сам комплетан увид у документацију Димитрова! Установио сам да је себе прогласио за маршала» 40 дана пре АВНОЈА-а!…“

Заиста је фасцинантан Момчило Јокић, ко Небо од земље разликује се од прегршт анационалних комуниста у срба, попут Љубодрага Симоновића Дуција и многих сличних, али опет је комуниста који се поноси србством, нема комплекс што је србин и што те „проклете националне интересе срба“ види као ралан и специфичан израз реалног човечанства, човечанства у малом, ЖИВОГ човечанства, а не мисаоно-апстрактног и догматичког у коме нема равноправности идентитета, а у свему осталом има, већ си само „добар дечко“ ако си „грађанин“, „пролетер“, „радничка класа“, али ако си поред тога и националиста, е онда си затуцан и „једеш живу децу“…

Мислим да је овај грандиозни човек Момчило Јокић неправедно медијски запостављен, мислим на интернет а не на медије са националном фреквенцијом где нема никакве шансе да се појави, а толико се жртвовао несебично да би србској нацији презентовао истину о Титу и свему повезаном, о разним догађајима, партијама и другим комунистима. Зато апелујем да га неко из Снаге народа» или Оливера Милетовић са ТВ Палме плус, позове и направи серијал, да нам као сведок времена из прве руке каже све шта има, док је још жив. Сада Момчило Јокић има 78 година, и улази у 79-у.

-Момчило Јокић из 2013. године

Момчило Јокић из 2013. године. Живи у Аранђеловцу

Дајте људи учините нешто, немојмо да бацамо и губимо своје бисере, а да гомиламо безвредно камење.

Драган Симовић: Срби и балканштина


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3

Лирски записи

01

Тешке су и болне фрустрације балканских племена и народа.
Те праисконе и, скоро, космичке боли душе, те сујете и осујећености, те таштине и гордости у бићу Балканаца, загорчавају и обесмишљавају сваки вид живота и саживота на овим ветрометним, стеновитим и суровим пространствима Балкана.

Толико сличности и сродности међу Балканцима, а толико међусобне мржње и нетрпељивости!

Колико сам пута пожелео, да нетрагом побегнем одавде, да одем далеко некамо – у Сибир, међу Беле Индијанце, те да заувек избришем из Свести и Памћења сваку успомену на Балкан.

02

Од свих балканских племена и народа, Срби су највеће жртве балканштине.
Дух балканштине, испољен и пројављен у бићу мржње и нетрпељивости, сатире и затире Суштаство Србства.
Све балканске мржње и фрустрације, све балканске сујете и осујећености, преламају се, већ столећима, кроз Србско Биће.

Земља на којој бораве Срби – не само што је натопљена крвљу, већ и енергијом мржње и зла.
Давно сам дошао до познања, да Србима нема живота на Балкану.

Али, шта чинити?!
Камо се селити?!
На та сушта и животна питања, свако за самога себе мора да потражи одговор.
Да потражи одговор у свом најдубљем унутарњем бићу и суштаству, у језгру властите душе.

03

Балканска се племена никада између се истински помирити неће.
Свако је помирење на Балкану одувек бивало варљиво, вероломно и непоуздано.
Помирења овде служе само за то, да би се заварала и обманула она друга страна.
Да би се у глуво доба мркле ноћи, изненада и мучки, насрнуло на брата свога.

Мржња међу балканским племенима и народима давно је посејана; а вазда доцније,
из нараштаја у нараштај, увек изнова досејавана.

04

Балканштина и југословенштина разједа Србско Биће.

Уколико Срби желе да се сачувају и спасу, уколико желе да живе живот достојан човека – живот са сврхом и смислом! – онда подједнако морају да се клоне како балканштине тако и југословенштине.

Балаканштина и југословенштина почива на мржњи и злу.
А мржња и зло балканштине, одувек и заувек, бивају усмерени према Србскоме Бићу.
Овога познања, гле! сваки расни Србин, у свакоме трену, мора бити свестан!

Владимир Умељић: Србоцид!


Ова непроцењиво драгоцена емисија са историчарем и СрБским патриотом Владимиром Умељићем, прави час историје са судбином Срба у њој, емитована је маја 2011. у извршној прудукцији НТВ Бањалука. Разговор са господином Умељићем водила је Мила Милосављевић.

Владимир Умељић: Србоцид!

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Господин Умељић је београђанин који је у одређеном тренутку свог живота отишао у Немачку да живи. У Немачкој је успешно завршио и студије историје, и то са највишом оценом за докторанте. Међутим, до одбране доктората господина Умељића никада није дошло, иако је имао 2 ласкаве научне оцене за докторат, јер је изабрао „незгодну тему“ за политички естаблишмент Немачке. О томе ћете нешто више чути слушањем емисије.

Владимир Умељић: Србски Патриота!

Владимир Умељић: Србски Патриота!

Изучавајући темељно феномен геноцида, нарочито према Србима у 20 веку, историјски научни кругови захваљујући заслузи господина Умељића, усвајају 2006 године појам „Србоцид“.

Укратко речено, ради се о рату свих против Срба, и непријатеља Срба, и „савезника“ и „пријатеља“ Срба, илити „братских народа“. Другим речима, ако сагледамо како су изгледали локални фронтови у првом и другом светском рату, говори нам господин Умељић, имамо исту сцену. С једне стране су Срби, а с друге су ратовали против њих огромна већина Хрвата, Словенаца, босанских Муслимна и Арбанаса са подручја Косова и Метохије! То су локални секундарни фронтови, док на првој примарној линији фронта, у глобалном смислу, и главни непријатељ Срба у оба светска рата, који су вукли конце, били су Немачка и Ватикан.

Ситуација је била иста и током грађанског рата 1991. – 1995. с тим да су Ватикан и Немачка на првој линији фронта задобили још и тзв. „савезнике“ Срба током оба светска рата, са злочиначком НАТО армадом на челу.

Да слика буде јаснија, ти наши „савезници“ су и током првог светског рата радили на уништењу Срба, и да није било Руса, Срби би били потпуно уништени још током првог светског рата. О томе нешто више у овом чланку:

Сведочанства: Енглези радили на уништењу Србије, шокантно откриће Драгољуба Живојиновића у Лондону!
http://wp.me/p3KWp-47p

У том чланку ћете видети и строго забрањен филмски матерјал током трајања СФРЈ, како су по комунистичкој зацртаној „историји“, коју смо учили по школама, (ја сам то учио у СФРЈ )… „југословенски народи дигли устанак против фашистичког окупатора“ Немачке, а један „братски“ народ се „борио“ против непријатеља, тако што је Хитлерову војску са пуно радости и општенародног весеља дочекао у центру Загреба! Затим, током другог светског рата, „савезници“ Срба бомбардују само српске градове у Србији, у намери да „истерају Немце“, а Београд су бомбардовали баш на Православни Ускрс, јер су знали да ће пуно народа да буде на улици.

Овом „добронамерном“ бомбардовању Срба од стране њихових „савезника“, несумњиво велики благослов и одобрење дао је врх КПЈ на челу са Титом, историјским „пријатељем“ Срба, који се током првог светског рата (1914.) скоро 6 месеци борио против Срба у саставу по злу чувене 42 хрватске домобранске дивизије. У тој борби наш Јожа се врло добро истако, па је по указу аустроугарске војске био унапређен у “штабсфелдвебела”. Нешто више о томе можете прочитати из овог мог коментара на један други текст, а ради се о детаљима о којима је писао Перо Симић у својој најновијој књизи „Тито – Феномен 20 века“ (четврто издање).

И да завршим, пре него што погледате овај изузетно значајан и по Србе изузетно важан видео прилог, да би схватили где су грешили, и како даље са јасним националним дугорочним програмом, истаћи ћу још ово…

Изучавајући феномен геноцида, господин Умељић је написао следећу књигу, научну студију: „Теорија дефиниционизма и феномен геноцида – етика и власт над дефиницијама„.

Кратак извод из видео прилога у коме господин Умељић у једмом сегменту говори о садржају своје књиге…

Владимир Умељић:

„… Што се тиче феномена геноцида, теорија се показала врло корисном, јер напоменућу само да је препозната и образложена, чак и доказана на пример чињеница, да сва 3 велика геноцида у европском 20-ом веку извршени над Јеврејима, Србима и Ромима, та чињеница каже, да починиоци свих великих европских геноцида, примарно припадају културолошкој традицији средње и западне Европе, која је више од 1500 година била битно формирана од стране Ватикана.

И истовремено, да жртве свих великих геноцида у европском 20-ом веку, примарно не припадају тој културолошкој традицији.Тиме се баца једно сасвим ново светло на истраживање феномена геноцида. Јер, опет, ја сам позвао у тој студији све научнике, нека је испитују. Нека покушају да је оповргну. А ако не, нека почну да истражују зашто је то тако. Зашто починиоци потичу из културолошке традиције запада? А зашто ни једна жртва не припада тој културолошкој традицији? Жртве никад нису били католици. Да ли Јевреји, да ли Роми, да ли Срби….“

Јованка Броз: Стане Доланц био нациста, агент немачке тајне службе и члан хитлерјугенда!


И раније сам знао за ову информацију, да је наш словенски „брат“, словенац Стане Доланц, тобожњи комуниста, био члан хитлерјугенда, о томе је говорио Генерал Ђоко Јованић у својој исповести, шеф Контраобавештајне службе ЈНА.

Извиор: РТВ

**********************

Јованка Броз: Стане Доланц био нациста и агент немачке тајне службе

28. фебруар 2013. | 11:09 | Извор: ФоНет, Вечерње новости

БЕОГРАД

Титова удовица Јованка Броз изјавила је да су она и Тито били стављени у кућни притвор да би могли на миру да разбију Југославију и оптужила Станета Доланца да је био члан Хитлерјугенда, а касније и агент немачке тајне службе.

„Велике силе су неколико година пре Титове смрти већ почеле да муте око разбијања Југославије, а људи који су ме ставили у изолацију били су претходница те прљаве радње. Реч је о извршиоцима наредби великих сила, а те државе и њихови агенти ни данас не желе да се објави истина и зато ме малтретирају“, рекла је Јованка Броз у интервјуу „Вечерњим новостима“.

jovanka-broz

Она је рекла да је била сметња Станету Доланцу и генералу Николи Љубичићу „у намери да преузму сву власт у Југославији, скривајући се иза Тита“ и истакла да су Титу под врат прислањали пиштољ и тражили да се разведе од ње.

„Доланц је хтео да ме се реши пошто-пото јер сам знала да је био члан Хитлерјугенда и да је радио за немачку тајну службу. Говорили су: Лако бисмо ми са Старим, али с Јованком не можемо да изађемо на крај“, рекла је она.

Адвокат Тома Фила, који је од времена Титове смрти до прошле године био правни заступник Јованке Броз, рекао је да је „било је претњи, уцена и прислушкивања“.

Према његовим речима, представник стране издавачке куће телефоном му је дао понуду од 1.000 марака за сваку страницу Јованкиних мемоара.

„Чим сам спустио слушалицу позвали су ме из Удбе и рекли да се не шалимо главом и да Јованка не сме да напише ни један ред“, рекао је Фила.

Доланц срушио генерала КОС-а због документације о чланству у Хитлерјугенд

Наводе Титове удовице о Доланцу као вођи завере потврђује и исповест генерала Ђоке Јованића, шефа Контраобавештајне службе ЈНА, коју је забележио његов пријатељ и биограф Милан Шарац.

„Генерал Јованић је имао документацију о томе да је Доланц био члан Хитлерјугенда и једне од тајних служби Трећег рајха. Доланц је сазнао за компромитујуће папире и почео да ради на рушењу Јованића и њему оданих генерала, али и уклањању Јованке. Она је добијала све те информације од официра који су обожавали Тита. Доланц је успео да компромитује генерала Јованића и Јованку, лансирајући лаж о пучу који припремају с личким генералима“, преносе Новости.

stane-dolanc-

Титова удовица наводи да је суштински разлог најновије провале у „привремени смештај“, где живи од 1977, актуелна оставинска расправа око Титове имовине.

„Истерали су ме из куће у Ужичкој 15 и нису дозволили да присуствујем попису ствари после Титове смрти, иако је то било моје право. Нису дозволили ни суду да каже на шта имам право и шта ми припада. Ушле су неке самозване групе и једноставно рекле: „Марш вани!“ Али ја сам визуелни тип, кад нешто фиксирам никада не заборављам. Чувам у глави списак свих ствари које су моја лична имовина и коју су ми отели. Након 35 година живота с Титом ваљда имам право и на некакво наследство. Сви остали су добили нешто, а ја ни квадратни метар на своје име“, одсечно каже најпознатија удовица на Балкану.

*********************

Ето браћо Срби, били смо окружени константном „љубављу“ наше словенске „браће“ у СФРЈ». Посебнио нас је нациста Доланц много „волео“ ( А „син свих наших народа“ Тито, наравно „ништа није знао“ о томе да је Доланц био члан хитлерјугенда и немачки шпијун), зато је и као министар унутрашњих послова заташкао шиптарски монструозни чин насиља над Србином Ђорђем Мартиновићем, кога су шиптари набили на колац 1985 године!!

Судбина Мартиновића је и судбина Срба на КиМ-у, судбина Срба у свим Југославијама, где су нас фигуративно речено набијали на колац и наша Словенска „браћа“, а највише и кључно наша незрела југословенско-комунистичка и страначка елита!! Наша незрела и неодговорна интелигенција!!! Она нас је набила на паганистички жртвени колац идеје лажног југословенства» и стварања за нас Србе трагичне заједничке државе са својим убицама и кољачима из првог светског рата, који су се борили против нас!

Зато нам се касније и десио геноцид у Јасеновцу…!!

Срби праштају и заборављају злочине над њима својој Словенској „браћи“, али зато та наша „браћа“ не праштају србску наивност и мазохизам националног самоодрицања ради „братства и јединства“ и лажног југословенства! Зато данас наша „браћа“ имају своје самосталне државе, знају врло добро ко су и шта су, а ми смо данас ту где јесмо, потпуно излуђени као народ, не знамо ни ко смо ни шта смо! Налазимо се пред стравичном провалијом нестанка као народа! Најјаче „оружје“ Срба док су били Срби, није било оружје, пушке и топови, већ наша идентитетна укорењеност у националној ИСТОРИЈСКОЈ, ИСТОРИЈСКОЈ самобитности и самосвесности, зато смо попут феникса и изашли као победници у првом светском рату, иако су против нас ратовали и непријатељи и наша „браћа-пријатељи“, јер смо знали ко смо и шта смо и зашто гинемо и дајемо животе, нисмо жалили животе да дамо за то, за Србију!

Но наши душмани, и страни и домаћи, добро су нас проучили, ушли су нам у мозак и душу, и разбили су нас не ратовима, не бајонетима и пушкама, већ у миру… идејама тобожњег комунизма и југословенства!!

Међутим, и поред све те трагедије наших историјски трагичних заблуда, и данас неки србски југословени и комунисти – поново би да нас набијају на исти колац у својој југословенско-комунистичкој фатаморгани, сањају неку нову Југославију, а не причају какве су злочине претрпели Срби од комуниста-титоиста за време другог светског рата и после њега!!

О томе детаљније можете чути са братске телевизије Срба из Републике Србске, који отворено о томе говоре, у једносатној емисији „Некад било“.

Перо Симић говори о злочинима комуниста и Титу

http://www.rtrs.tv/av/pusti.php?id=15608

Срби… добро погледајте ову емисију са Пером Симићем, о свему овоме што ћете чути у тој емисију дужни су да причају наши србски комунисти и нарочито титоисти из Србије, да се тако ограде од злочина комуниста над србским народом, и за време другог светског рата („Пасје гробље“ итд…) и после њега, јер само је у Београду по принципу „преких судова“, без права жалбе… ликвидирано је између 13000 и 30000 Србске интелигенције, то су били виђенији Срби!

Цитат:

Комунисти су у време ослобађања Београда стрељали између 13000 и 30000 људи! Мајор ОЗНЕ Милан Трешњић, сведочио је да је у кварту којим је командовао убијено 800 цивила, а Београд је имао 16 квартова. Србе је Брозова УДБА трпала у камионе и марице одвозила изван града и тамо убијала испред великих гробнца које би сами ухапшеници ископали!! Када су откривена документа ОЗНЕ у Загребу испоставило се да су комунисти више људи (Срба) убили у једном Београдском кварту него у целој хрватској престоници…“

О томе сведочи Бранко Мулић, бивши припадник КНОЈ-а (Корпус Народне Одбране Југославије)

Злочини комуниста у Београду

Срби, вратимо се себи, својој националној самобитности укорењеној у историјско идентитетно-културној самосвесности, ко смо и шта смо, ако хоћемо да опстанемо као народ!!

Иван Ивановић: Србија је у канџама обавештајних служби!


Извор: ФБР

У држави је направљен тотални хаос, који је добро изрежиран и контролисан од обавештајних служби, и који за свој основни циљ има уништење српске државе на свим фронтовима.

01.01.2013. за ФБР уредник Биљана Диковић, извор Ивановић Иван

Србија је у канџама обавештајних служби

Пише: Иван Ивановић

Ivan IvanovicКако би Србија уопште покушала да се извуче из катастрофалне ситуације у којој се налази потребна је снажна политичка воља и бескомпромисна борба са различитим агентурама и њиховим испоставама. Принцип по којем је Србија поробљена изнутра преко сопствених грађана је школски пример како су окупирне многе државе и од њих стварани западни протекторати којима управљају амбасадори. Преко 20 година, разне западне обавештајне службе помагале су “опозицију”, невладине организације и независне медије, да би по паду режима Слободана Милошевића (о којем такође немам лепо мишљење, да неко не помисли да га браним, и којег сматрам водећим кривцем за стање у којем се налазимо), исти ти људи који су финансирани под плаштом “бораца за демократију и слободу” од страних агентура дошли на власт у Србији.

Запад је уз велике количине новца и војну моћ успео да оствари своје геополитичке циљеве, и да кроз инструментализацију својих обавештајних кадрова у српске институције, преко политичких странака и НВО, које су својим новцем довели на власт, почне да на изглед легитиман начин води државну политику Србије, која када се стране погледа поседује све што и треба да има једна независна и суверена држава.

Оно што треба да нам буде јасно то је да свако од политичара који је финансиран од стране запада, односно обавештајних служби, који носе називе различитих фондова и организација како се не би на први поглед ушло у траг новцу су директно укључени у уништење српске државе које се одиграва на више поља. Преко својих политичких кадрова које су довели на власт и који су бесомучно испуњавали све захтеве амбасадора САД , најпре је уништена економија, уништене су водеће и највеће државне фирме, распродате су страним улагачима који су их после приватизација редом гасили и запослене отпуштали, на тржиште су дошле стране банке које су спровеле најбескруполознију пљачку грађана преко кредита и камата на кредите, српска војска је расформирана, оружје је уништено, инстутуције и министарства су постала легло корупције и неспособних политичких кадрова који су у њима нашли ухлебљење.

У држави је направљен тотални хаос, који је добро изрежиран и контролисан од обавештајних служби, и који за свој основни циљ има уништење српске државе на свим фронтовима.

У овом моменту Србија не постоји као држава, и све институције, укључујући и парламент су позоришта која у правом смислу речи служе искључиво за обману грађана како би имали утисак да држава функционише. Држава Србија , односно њени представници немају право на слободно мишљење, не смеју да воде државну политику у корист своје државе и народа и за сваки свој потез дужни су да добију одобрење амбасадора.

Никаква хапшења тајкуна, прошлих и садашњих политичара неће променити ништа. Јер ће њих наследити неки нови тајкуни и политичари који ће имати дебелу залеђину да раде то што раде. Овакав паразитски систем који разједа тело српске државе, односно њене иснтитуције могуће је уништити једино системском борбом и демонтажом политичких и НВО кадрова убачених у српске институције и финансираних од обавештајних структура.

Најпре се мора кренути у контролу рада и токова новца невладиних организација, политичких партија и медија, који су упали у око јавности по свом противуставном деловању, а затим кренути у истрагу њихових лидера и истакнутих личности које се налазе на политичким и државним позицијама од значаја и детаљно испитати да ли је њихов рад у складу са Уставом РС и да ли им имовинска карта одговара приходима.

Када истрага доведе до резултата, свако ко је добијао новац за противуставно деловање мора бити најстрже санкционисан, а медији, политичке партије и НВО редом забрањени.

Чишћењем државног апарата, политичих партија и медија од уплива различитих интересних и обавештајних групација, држава ће моћи да почне да дефинише своје циљеве и методе како ће до њих доћи.

Без обзира која политичка партија је на власти, без демонтаже обавештајних структура у медијима, НВО и политичким партијама, биће немогуће да дође до било каквог напретка и ми ћемо као народ из дана у дан све више пропадати.
Као логично питање поставља се да ли је уопште могуће доћи на власт без подршке запада и уколико нисте њихова политичка марионета која је одабрана да у наредном периоду глуми власт, и на то питање најбољи одговор може да да народ.

Уколико се српском народу смучило да буде у канџама агентура, да живи у лажној држави, има за председника и премијера пајаце, позориште од скупштине, да умире од глади и живи у беди, мораће да јасно у својој глави зна шта хоће и колику жртву је спреман да понесе.

Српски народ свакодневно подноси тихо страдање, које је развучено на дужи временски период, јер за политичке стратеге време не игра битну улогу, да ли ће доћи до нестајања наше државе за 5. 10, 50 или 500 година, њима је сасвим небитно, јер они имају тачно одрећену стратегију коју спроводе.

Да ли ћемо тихо умрети, или ћемо покушати да скинемо окове у којима се налазимо, и без обзира на последице које можемо због тога сносити на нама је да одлучимо, јер нестајање нам је свакако загарантовано.

******************

Ово је одличан чланак да се схвати како се Србија путем страних обавештајних служби уништава од распада СФРЈ. Међутим, ту би додао једну битнију ствар, што се тиче обавештајних тајних служби, о тајним србским службама, разним Удбама и КОС-овима које су инсталиране од стране титоистичке диктатуре у бившој СФРЈ, а пре свега у тадашњој Републици Србији. Те тајне службе у Србији које су инсталиране још за време титоистичке антисрпске диктатуре, раде и дан данас против Срба, комунизма нема, па нема, Југославије нема, и уместо да се после распада СФРЈ отворе архиве да се сазна права истина шта се стварно догађало за време другиог светког рата у СФРЈ и после, за време владавине не-комунизма, јер комунизам се нигде није остварио, већ титоизма у сврху злоупотребе оригиналне комунистичке идеје, да се путем ње идентитетно разграде, рашрафе и униште Срби, њихов идентитет, национална свест и самосвест зарад југословенства.

Овде треба одмах напоменути једну битну ствар, само по себи нема ништа лошег, у есенцијалном смислу, у идеји југословенства, да јужни Словени живе у једној држави, али под условом да ту идеју искрено доживљавају и желе да остваре сва три јужнословенска народа на примеру Југославије: Срби, Хрвати и Словенци. Међутим, такође је познато, да се тако сјајне идеје могу и те како перфидно и софистицирано злоупотребити у уништењи неких народа, њихове националне свести, идентитета. Е, то је урађено Србима, лоботомија србске националне свести и „касапљење“ њиховог културно-духовног идентитета. То је урађено Србском народу на примеру Југославије, јер једино су Срби „издресирани“ да буду искрени југословени, за разлику од Словенаца и Хрвата чији су народи и интелектуална елита желели само реализацију искључиво националне идеје за време свог привременог улаза у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, не би ли се тако за неко време ослободили утицаја и притиска страних сила, да би се у повољном и стрпљиво чеканом историјском тренутку, отцепили од Југославије и засновали своје самосталне државе. О лажном југословенству код Словенаца писао сам овде», а о Хрватима се тек спремам да пишем, иако је њихово лажно југословенство (са изузетно србомрзилачком компонентом) ИСТОРИЈСКИ тако очигледно и очито, али треба писати о томе, аргументовано и чињенично, јер неким нашим умним људима то још није јасно, будући су тако огромно у емотивном и моралном смислу везани за саму бит идеје југословенства и комунизма, тако да да тешко могу да схвате ЖИВОТНУ СТВАРНОСТ, једну голу чињеницу, да је једно идеја, сама идеја и њена суштинска бит, а њено спровођење у пракси, нешто сасвим друго!

Та се идеја као што рекох може и тако вешто злоупотребити ради уништења неких народа, како физички тако и на културном, на националном, духовном, историјском нивоу, зарад општости идеје југословенства, у примеру Југославије. Срби су се зарад југословенства свесно одрекли србства, чак видећи да се то одвија на њихову штету (Јасеновац! итд…), надајући се да ће нас браћа која нас мрзе и кољу ваљда једном разумети, заволети и схватити како смо ми срби „космички мудри“, јер пристајемо да живимо са кољачима у истој држави, пристајемо да нас кољу, само да би временом кољачи схватили како је клање бескорисно, да су Срби „небескуи народ“ који се свесно препушта ризику клања од стране „браће“ џелата, ради њих, јер „схватиће они једном- ко смо ми Срби“.

Међутим, хрвати су то схватили како су од самог почетка све схватили, наставили су клање недокланих Срба, очистили хрватску од Срба, последљу трећину Срба су протерали за време грађанског рата 1991. – 1995. Њихове зликовце Хаг претвора у „хероје“, а историјске геноцидне жртве Србе у „зликовце“ тако да је Хрватска коначно створила своју НДХ, свој историјски сан, али на принципу свесно планиране геноцидне политике према Србима! Али, и поред тога, дешава се невероватна ствар, да поједина идеалистичка групација Срба, било у делу народа или интелектуалном делу, и даље плаче и кука за Југославијом и Титом, на фејсбуку се формирају групе од стране Срба који би и поред свог страдња срба зарад југословенства, жели поново да формирају са нашом „браћом“ некакву Југославију, или како би се већ то звало, иако смо сведоци да су и Хрвати и Словенци свесно рушили бившу Југославију док су били у њој, они то и не крију, отворено тврде да су то радили, хвале се тиме, поготову Хрвати.

Још једна ствар која је битна када се прича о комунистима, нису сви србски комунисти били лоши и радили против Србије док смо живели у СФРЈ, комунисти код Срба у обичном народу били су у реду, то су часни и поштени људи, искрено су веровали у идеју комунизма, њих не треба осуђивати. Међутим, они нису били свесни да су они највише изманипулисани од стране Тита, њихов комунистички сан, од стране југословенских и србских комуниста који су били у ужем кругу власти, титоистичке власти, који није спроводио никакав комунизам, већ диктаторски титоизам са искључиво антисрбском нотом у циљу уништења Србије и „реметилалчких“ Срба. Дакле, те Србе комунисте из најуже титоистичке стртутуре власти, не треба третирати као комунисте, већ као титоисте са основном идејом водиљом уништења Срба и Србије, да се припреми распад СФРЈ искључиво на штету Срба!

Такви Срби комунисти, односно титоисти, били су на овај или онај начин антисрбски настројене радећи против интереса свог народа, а неки Срби титоисти су и мрзели свој народ, његов национални ментални склоп.

Е, такви антисрби Срби, титоисти, већи су злочинци од било ког непријатеља немца, фашисте, Тита
или усташе!

Убедљиво!!

Ради буђења Срба, треба им само причати голу истину, поткрепљену чињеницама, историјским архивским документима, доказима! Али највећи доказ наивности Срба верујући идеји југословенства и комунизма, је сам живот и трагично страдање Срба под паролом југословенства и лажног комунизма, злочиначког титоизма!!

Из тог разлога, ове ствари треба понављати на разне начине и форме, путем писања фељтона на интернету. Интернет је велика шанса која може да допринесе националниом буђењу и препороду Срба, он и доприноси томе већ неколико година, и то је добро, одлично!

Али, прича треба непрекидно да се прича, да свакодневно тече као река, да то увек буде свежа текућа вода која умива, освежава и отвара заспале србске очи, баш као када су нам некад у СФРЈ испрали мозак партизанским филмовима и титоистичком пропагандом…

Генерално…

Србима заправо не владају Срби, већ србски одрод, школовани одрод који се увуко већ више од 100 година у србски државнички апарат, посебно после 1945. и Титове антисрбске диктатуре у којој су учествовали и тзв „Срби комунисти“ који уопште нису имали елементарну националну свест, за разлику од комуниста Хрвата и Словенаца који су и у тзв. „комунизму“ радили итекако дебело за интересе својих нација, били су лажни југословени, своје народе су и у тобожњем комунизму васпитавали у националном духу, и чекали час да се отцепе, што су и дочекали, док су једино наивни срби били искрени југословени, јер тако су их васпитавали утицајни и БЛИСКИ КОМУНИСТИЧКИМ ВЛАСТИМА Срби комунисти који уопште нису имали ама баш никакву националну свест, већ су били „космополите“, „југословени“. Неки су се вероватно и гадили да србски народ може тако историјски ниско пасти, остати на тако „низак идентитетни ниво“ да буду то што јесу, Срби, односно тако уско национално идентитетно одређени. У њиховим апстрактним главамаа срби су били само „примитивни националисти“ за разлику од њиховог „широког, свеобухватног југословенства, космополитизма“.

У СФРЈ властодржачкој пирамиди власти, само су Срби титоисти (за разлику од Хрвата и Словенаца комуниста, тобожњих „југословена“), тобожњи „комунисти“, космополите, натерали Србе путем друштвеног „југословенског образовања“, да се стиде што су Срби, јер је за њих бити националан, не шовинистички настројен, већ само ИМАТИ национално идентитетно одредиште, уствари једно те исто, У БИТИ то је ШОВИНИСТИЧКО ОДРЕДИШТЕ, које виде и у речи „националиста“ и „шовиниста“, све је то једно те исто за њих, исто им значи. Да, сами појмови су различити, то су две различите смислене појмовне речи, но они у оба појма виде ИСТИ ШОВИНИСТИЧКИ СМИСАО. Можеш ти њима до 101 и назад објашњавати да је појам „национализам“, национализам који има смисао у љубави и поштовању свог националног, културног и духовног идентитета, свог слободарског србског духа, да то нема ништа у корену против неке друге нације, да си спремани и да крвљу браниш то своје, без икакве штете према другој нацији, осим кад те нека нација нападне, тада само браниш своје. Међутим, не, све је то за наше србске комунисте и југословене који су били најутицајнији у титоистичком ЈЕДНОУМЉУ, ЈЕДНОУМНОМ систему власти, образовању, вредносном и пропагандном систему… само „примитивни и ускогруди националисти“, са већ унапред задатом шивинсистичком предубеђајном одредницом садржаној у речи: „националиста“, на интелектуалном, мисаоном и филозофском нивоу….

Они никако не могу да схвате, да у антрополошкој, историјској и егзистенцијалној равни, у неком људском бићу ИСТОВРЕМЕНО-ИСТОВРЕМЕНО-ИСТОВРЕМЕНО егзистирају и живе многи идентитерти: национални, религиозни, грађански, елемантарно људски… међутим за комунисти постоји само један једини ЗА ЊИХ ВРЕДАН И ДОСТОЈАН идентитет, грађански, космополитски, сви остали су „ограничавајући“ и безвредни.

И с тога, ако такви интелектуални тоталитаристи васпитавају народ путем образовања, онда добијамо народ као што су Срби, који се стиде што су национални, што су Срби, а не да су само и искључиво грађани, југословени и космополите… тобоже „једино вредни идентитети за поштовање“, што је уједно и неодређено-апстрактно у односу на идентитетну дубину националног одређења код човека, што је потпуно природно и емпиријски уграђено кроз историјско постојање људског рода, заправо ОДРЕЂЕНОГ НАРОДА. Сви ти идентитети се заправо кроз живот међусобно преплићу унутар човека и испливавају на површину његове свести адекватно догађањима у животу, тешкоћи или нетешкоћи времена, историјског тренутка. Омаловажавати појединачно било који идентитет у човековом бићу, зарад неког другог, „вредног“, кобна је грешка сваког интелектуалца, која се њему и народу трагично враћа као бумеранг. Тај интелектуалац не схвата пре свега дубину људског бића и постојања, дубину његове душе и његовог битисања, јер се НЕПРЕКИДНО копрца у плићаку умовања, површног филозофирања, будући да никад није сишао у дубље слојеве душе, у њен „пакао и рај“, јер то може бити и опасно.

Само су анти-срби комунисти, које је Тито пажљиво бирао у свом најужем властодржачком окружењу, били потпуно анационални, чак шта више, они су мрзели свој народ и његов „примитивни национални ментални склоп“, тако да су са перфидном страшћу учествовали у уништењу Србске националне свести, Срба и Србије, у тзв. „комунизму“, „социјализму“… а све је то заправо била титоистичка дубоко планирана диктатура која је имала за циљ да уништи Србе, зато је Тито једном приликом и реко Мештровићу који се плашио да се врати у Југославију, плашио се Срба, како се пожалио Титу. Како му је Тито одговорио, можете погледати из следећег прилога:

Ћирилица – Јоца Јовановић, Зоран Петровић, Славко Никић 2/7 1907

Јован Јоца Јовановић 2/7

„… Знате шта је Тито изјавио Мештровићу. Имате у књизи… у књигама, ја то што причам имате у књигама. Биланчић историчар загребачки је читао записнике политбироа, десет дана по уласку у Београд Тито је изјавио. “ Ми ћемо се у Србији понашати као окупатори… И још нешто, сретне се Иваном Мештровићем, то имате у сећању сина Мештровића, имате о томе у Загребу књигу. Каже Тито, пошто је и Мештровић масон, па се срели масони. Каже:“ Што се ви не вратите у Југославији“? Каже Мештровић: „Бојим се Срба„. Тито каже:Не требате их се плашити, ја сам их уништио заувек“!! И још једна мисао, Тито је рекао једном приликом: “ Ја сам тако уништио Србе, да за 50 година неће знати ко су! А за 100 година неће постојати…!

Зар нисмо сведоци свега тога…!

То нам се управо скоро у потпуности догодило, тај први део Титових речи. Срби су данас потпуно излуђени, одрођени, не знају ни ко су, ни шта су, ни куда треба да иду!

Тита више нема, али деца (србска) титоизма И ДАЉУ ВЛАДАЈУ СРБИЈОМ И СРБИМА, у континуитету крилатицом: „И после Тита, Тито“ по наравно квислиншком рецепту уништавања Срба. Ради се о биолошком, историјском, културном и духовном геноцидном уништавању Срба. То се контролише путем србских тајних служби у Србији, у којој одређени Срби нису ни Срби, већ имају лажан идентитет, лажна имена и презимена.

Народ треба да сазна истину, шта се догађало за време другог светског рата и после њега. Нешто од тога, можете чути у следећем прилогу...

Ћирилица – Јоца Јовановић, Зоран Петровић, Славко Никић 1/7 1907


Јован Јоца Јовановић 1/7

Ви треба да знате једну ствар, да је Београд најнесрпскији град. И да су Титоисти кад су ушли, кад су у ствари доведено од црвене армије у Београд, и у Србији, јер ти Титоисти никада не би освојили Србију. Они су направили стравичан гениоцид над србском грађанском класом! У Београду је убијено између 25 до 30.000 србске грађанске елите! А у Србији око 110.000!!…“

„...Имате тезу коју је Лењин реко на првом конгресу коминтерне. Бољшевизација Балкана се може извршити тек кад се сломи кичма србском народу!…“

„… Друго. Запањујуће је да овде људи у медијима незнају једну пресудну ствар. Ивам Долничар, генерал, шеф генералштаба је био председник одбора за сахрану Јосипа Броза Тита. У словеначким новинама „Делу“, то је ко „Политика“, је изјавио да тело Тита није било у том ковчегу, који је ишао плавим возом, који је био ту стављен итд… и на питање новинара када је Тито сахрањен каже: „Касније“…“

Иначе, кратко речено,Тито је био и остао веран аустроугарски војник, на дуге стазе, не само за време првог светског рата, када је као аустроугарски војник убијао Србе у саставу 42 хрватске домобранске по злу чувене „Вражје дивизије“, већ и касније. Тито је као аустроугарски војнико 6 месеци ратовао против Срба и убијао их! Усред Србије!! Чак је био и унагређен у тој борби, добио је медаљу за храброст, а неки срби и даље величају „највећег сина наших народа“, који је био злочиначки настројен према Србима!

Јосип Броз Тито као аустроугарски војник ратује против Срба у Србији током првог светског рата.

Јосип Броз Тито као аустроугарски војник ратује против Срба у Србији током првог светског рата, у саставу 42 домобранске хрватске по злу чувене Вражје дивизије!!.

О томе, а и нешто више, са наравно провереним архивским подацима за Тита, причаћу нешто касније, у неком од наредних дана.

И на крају… да би се Срби очистили тог патолошког србомрзачког антисрбског титоистичког кадра (сада су то наши врли „европејци“) у Србији, пре свега морамо све ово што сам причао ДУБОКО И КОНАЧНО СХВАТИТИ, ОРГАНИЗОВАТИ СЕ, и ПРВО потпуно реорганизовати СРБСКУ тајну службу, одатле све почиње, та властодржачка пирамида власти! И, тек кад у србским тајним службама, и друштвима, раде искључиво и САМО Срби родољуби, онда ће Србија истински бити Србија, поносна, војно и економски јака, богата и суверена земља! Тада ће оперативном логиком владања, у сам врх власти, на најбитнијим властодржачким позицијама, видљивим и обичнонм човеку невидљивим, бити искључиво Срби патриоте којима ће у срцу бити само Србија и Србски народ…!

Нека нам ова 2013-та година буде кључна, да се ослободимо антисрба који управљау нама, да постанемо поносна, слободна, богата и јака СУВЕРЕНА Србија…!

Едвард Кардељ је још 1952. године рекао да су Словенци само привремено ушли у Југославију и да ће из ње изаћи кад за то дође час! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!


Настављам најављени серијал о историјски гледано најтрагичнијој заблуди код нас Срба, о заблуди југословенства и стварања Југославије. Цена заблуде србске „елите“ била је превисока и трагична за србски народ, то је био стравични геноцид у Јасеновцу о коме и дан данас „елита“ бесрамно ћути, док истовремено разним „чињеницама“ Хрвати фалсификују праву истину око Јасеновца и ако се не одупремо томе, ускоро ће нам званична „историја“ говорити да је Јасеновац био само „систем разних радних логора“, где су Срби умирали од тешког рада и болештина, да није било клања и масакра!! У том ужасу и паклу Јасеновца, о томе ћу ускоро детаљно и документовано писати, хрвати су једини народ на свету који су имали и логор за децу (побијено је око 100.000 деце!), за србску, ромску и јеврејску децу, а Срби ни до дан данас нису поднели тужбу против Хрватске за тај геноцид, јер злочин геноцида не застарева по међународном праву, али изгледа када је у питању србска тзв. „елита“, то не да је одавно застарело код њих, већ се и крије права истина о Јасеновцу!

Будући да су се Словенци први насилно и противусатавно отцепили из СФРЈ 1991. године, почињем са њима и њиховим јасним историјским ставом да су у Југославији ушли само привремено, док не дође час за отцепљење и остваривање њиховог историјског сна да створе неазависну државу Словенију. Кардељеве речи о томе већ сам споменуо у претходном тексту, сада вам дајем на увид и видео прилог који о томе говори.

Само су наивни Срби веровали у идеју југословенства

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Едвард Кардељ:

Другови, да се одмах прекине ова расправа, јер ви добро знате да смо ми Словенци ушли у Југославију привремено. И, да ћемо ми изаћи кад дође време. То време није дошло„.

Едвард Кардељ:Другови, да се одмах прекине ова расправа, јер ви добро знате да смо ми Словенци ушли у Југославију привремено. И, да ћемо ми изаћи кад дође време. То време није дошло

Идеја је једно, а реализација њених идеала у животу нешто је сасвим друго, и питање је да ли све стране по питању неке велике „заједничке“ грандиозне идеје и њене реализације то заиста искрено желе и мисле, да је спроведу у дело, а не да ли то причају у медијима народу, јер јавно могу да причају једно, а скривено да мисле и желе да реализују нешто сасвим друго. У случају југословенства радило се о „двоструком књиговодству“ „братских“ народа, само је наивни српски народ водио једноструко књиговодство, односно његова тзв „елита“, зато сад народ плаћа цену тог трагичног једноструког књиговодства, а та иста „елита“ преузела је нову интернационалистичку идеју, „европејство“, ново двоструко књиговодство.

Докле народе, докле?

Бранко Драгаш:

„… Јер је та идеја југословенства, јесте била лепа, као што је идеја Европске Уније лепа, али прво морамо да научимо оно што сам научио, читајући историју. Значи, где је ту двојно књиговодство? Значи, шта ми добијамо, шта ми ту губимо. Ако ми то, губимо, зато што неко други добија, и нас зато користи као што се десило од 1918. Живојин Мишић не само што је био генијални ратник, који је био смењиван неколико пута, него је једноставно видео шта ће се ту десити. И онда ми улазимо у једну… потпуно смушено, непланирано, у једну трагичну заједницу која се зове Југославија. Где, и Словенци и Хрвати плански улазе у ту заједницу да би се ослободили Италије, Аустрије и моћних око себе. Рецимо, ја сам један од ретких, ја сам са 17 година, можда спадам, ја сам један од ретких који је прочитао сабрана Кардељева дела. Ја мислим да то, врло тешко можете наћи неког ко је то прочитао. То је неких 7-8 књига… и ја сам сад читао тамо негде 1952 године избила је „Цесна афера“, И сад ја читам та, са Централног Комитета Комунистичке Партије Словеније записник. Ја мислим да то ни они нису читали. Ја сам то читао, јер ме занимало, да видим шта ту има. И сад има на једнум месту, у Уставу Словеније је тад избила афера због чега се гради по Југославији, а не гради се Словенија, такозвана „Цесна“ афера. Ови старији то знају. И, онда, у једном тренутку кажу: „ма шта ће нама Југославија, нама Словенцима, ми можемо да живимо итд…“ и почне расправа у оквиру тога. Јави се Кардељ и каже следећу реченицу:

Другови, да се одмах прекине ова расправа, јер ви добро знате да смо ми Словенци ушли у Југославију привремено. И, да ћемо ми изаћи кад дође време. То време није дошло„.

Бранко Драгаш:

„Кад сам ту реченицу са 17 година прочитао, мени је било потпуно све јасно“.

Да, једном седамнаестогодишњем омладинцу све је било јасно, а да ли је то било јасно онима којима је требало да буде јасно! Онима који су задужени у име српског народа да им буде јасно! Да ли је тадашњим „искусним“ српскик комунистима то било јасно! Некима јеста, а наивцима српским комунистима и српским југословенима из невладајућих теоретичарских и идеолошких сфера изгледа није, будући да они стално „лебде у облацима“ идеја, не виде шта се дешава на земљи, у пракси, у животу, у реализацији!

Срби, идеалисти, они који су и поред трагедије стварања Југославије и даље „југословњени“ никако да схвате да се све те фантастичне идеје могу савршено употребити за манипулацију у разбијању неке нације и народа, јер идеје спроводе вешти политичари „шибицари“ и манипулатори, то се кроз историју показало, та тенденција. Међутим, све би било у реду да народи који желе да се уједине то искрено заиста и желе, али у случају Срба, Хрвата и Словенаца, то је видимо немогуће, јер без обзира што се воде као јужнословенски народи, то априори није гарант да ти народи „исто мисле“. Разлике у васпитно-негованим менталним склоповима и религијским правцима који су битни и утицајни на погледе и визије живота сва три народа, драстично су супротни без обзира што смо ми етнички и лингвистички „исти народ“, Словени, јужни Словени. Ми Срби то најбоље знамо, једини смо искрено желели заједничку државу, док су је Хрвати и Словенци доживљавали само као „чекаоницу“, док не дође прави моменат да их њихов „воз“ одведе у њихову самосталну државу.

Зар нам на примеру Словенаца Кардељ савршено јасно то не говори?

Идеалисти нека сањају и даље, али они који желе да буду политички ангажовани, морају бити мудри, јер се са нама Србима и идеалима „југословенства“ судбина горко поиграла, крваво! За то смо ми Срби одговорни, никакви Хрвати, Словенци!!

Ево ја имам још бољи сан и идеал него што је југословенство, мој интимни сан је да на Планети Земљи постоји само један Род, род Земљана, да постоји само нација „Земљана“, јер то је савршено смислено из свих углова и аспеката: духовних, егзистенцијалних, са становишта чисте логике, етике и пре свега интелигенције, знања. Али, да се то јавно пласира и тиме доји народ, тако је наивно, јер да се поклопи да то сви народи света истовремено ИСКРЕНО ЖЕЛЕ И ПРЕ СВЕГА РАДЕ НА ТОМЕ, односно њихове тзв. „елите“ које их вековима уско парцијално и фрагментално обликује, образује, васпитава… тако је немогуће у овом ступњу човекове свести и духовности. Поготову код интелектуалаца, тако да би у овом моменту, прави идиотизам био форсирати ту најграндиознију идеју „Земљанизма“, у политичком смислу. Није ствар у идеји, идеја је одлична, супер, али… видели смо на примеру сјајних идеја југословенства и комунизма, све сјајне идеје преузима и спроводи у пракси интелектуална багра и шљам са својим скривеним циљевима!

На примеру науке и Тесле то се најбоље види из другог угла, а истоветан је процес. Теслина имплементирана наука усрећила би цео свет, све нације, све људе на Планете Земљи, али не и болесну и искомплексирану багру која повлачи конце развоја народа и човечанства, јер не владајући собом и својим унутрашњим конфликтима, нагонима, „крпи“ се владајући масама.

Због свих тих ствари нас Србе у овом најтежем историјском тренутку може спасити само обједињавајућа национална идеја, повезивање са Словенском браћом која су се кроз историју према нама тако и показала, браћа која нису ратовала против нас, већ су нам помагали. То су Руси, Белоруси, Украјинци, Чеси, Словаци итд… Треба створити један моћни Савез Словенских држава и тако се духовно, образовно, културно, научно, екононмски и војно (мора се, таква је реалност) удруживати, повезивати. Бити целина, а уједно да свако има и залива своју сопствену „башту“. Тако ће истовремено цветати и Целина и посебност, тај врт Словенства, са прекрасним различитим мирисним баштама и прелепим разноликим цветовима.

Вратимо се на Словенце….

За време другог светског рата многи Словенци су спас од фашистичке Немачке нашли у Србији, а међу њима и једно мало словеначко дете по имену Милан Кучан. Милан Кучан се касније као председник Републике Словеније лепо одужио Србима и Србији. Као председник Републике Словеније, у име свих Словенаца, 1991 је прекршио тадашњи УСТАВ СФРЈ и насилно отцепиоп Словенију из ње, будући да тадашњи УСТАВ СФРЈ није дозвољавао отцепљење било код народа из СФРЈ, без сагласности свих осталих конститутивних народа. Те сагласности од Срба који су живели у целој СФРЈ, у свих 6 Република, знамо није било. Нико их од сепаратиста није ништа ни питао.

Да се подсетимо, за време стварања Краљевине Срба, Словенаца и Хрвата, једино је тада Србија била независна и међународно призната као држава. Хрвати и Словенци тада нису имали никакву државу, сада је имају. Хрвати је имају базирану на геноцидној политици према Србина, а Срби који су их братски све загрлили скоро да и немају, на путу су да је изгубе ако се не отрезне. И Хрвати и Словенци, та наша „браћа“ здушно су непосредно пре распада СФРЈ увелико помагали шиптаре у правцу отцепљења, а сада су и признали Косово као независну државу, иако знају да је то нелегално и незаконито урађено, јер националне мањине по међународном праву немају права на отцепљење, а срби-југословени би и поред свих ових чињеница опет да праве Југославију?!

Ми Срби не требамо кукати над судбином, нити на нашу „браћу“ Словенце и Хрвате, свако је добио шта је тражио, неко свесно и стрпљиво, а неко брзоплето и несвесно, тражио је једно, а добио нешто сасвим друго, оно што није тражио, а изгубио је оно што је имао пре него што је ушао у оно што је тражио, мислећи да и други то исто траже и желе.

Прве ратне злочине приликом распада СФРЈ учинили су баш ти „цивилизовани“ Словенци, а не „варвари“ Срби. То је учинио Јанез Јанша и његова територијална одбрана каја се „храбро“ понела и борила против ЈНА коју је Анте Марковић, један њен део наравно, послао у Словенији и на граници са Аустријом. А кога је послао? Послао је неискусне голобраде младиће који су тренутнио служили војни рок у ЈНА, и при том су добили маневарску муницију, тако са су словенцима служили као глинени голубови за одстрел, и они су се тако „храбро“ изборили за своју независност. Детаље око тих злочина словеначке територијалне одбране више можете пронаћи са Видовдан форума и из једног текста Николе Алексића који је у то време помно пратио шта се дешава у Словенији.

Видовдан форум:
http://is.gd/Q0AqSh

Поједини делови, цитати…

… У одлуци словеначког парламента историјске реминисценције имале су доминантну улогу. То је најбоље изразио Франце Бучар, председник Скупштине:

Тај акт представља кулминацију о стогодишњим настојањима словеначког народа. Југославија у садашњем облику није способна да преживи и постаје жариште потенцијалних конфликата и ратне опасности. Срж југословенског проблема је у томе што држава никад није била утемељена на споразуму као интегратору. Зато се Југославија не може преобликовати у творевину способну за живот…

…………
Скривање злочина

„Војник ЈНА Милан Танасковић био је на стражи у складишту у ЈНА. Стражу и складиште опколили су и блокирали припадници МУП-а Словеније, али нису отворили ватру. Заправо, војници и припадници полиције су се у тим првим часовима понашали као да су сви схватили да је реч о потпуно бесмисленом сукобу.

После два дана сукоба, припадник МУП-а Словеније пришао је жичаној огради и замолио војника ЈНА Милана Танасковића да му припали цигарету. Док му је Танасковић палио цигарету, полицајац је отворио ватру и усмртио га. У већ мртвог војника испалио је више рафала из аутоматског оружја. Ово је један од најужаснијих примера рата који је у Словенији трајао нешто више од десет дана. Ни за овај, али ни за било који други злочин, ни петнаест година од тих дешавања, још нико није одговарао.

У претходних неколико наставака „Вести“ су презентовале све оне догађаје који према важећим међународним законима представљају тешко кршење правила и обичаја ратовања као и тешке повреде хуманитарног права. На крају овог серијала навешћемо и имена 44 погинула војника ЈНА. Њихове судбине су завршене те 1991. године. Иза свега су остали ТВ снимци, сведочења преживелих и рањених и горак укус да је после крвавог распада СФРЈ Словенија прва примљена у чланство Европске уније?!…“

Чланак Николе Алексића из Еколошког Покрета Новог Сада дат листу „Курир“.

http://is.gd/st0cFh

*************
Генерали крију доказе

БЕОГРАД – Скоро сто војника ЈНА стрељано је у сукобима у Словенији јуна 1991. године, а не 41, како је то званично саопштено – тврди за Курир Никола Алексић, директор Еколошког покрета из Новог Сада, који је истраживао збивања с почетка рата на просторима бивше СФРЈ. Он оптужује бивши војни врх и садашње државне функционере да прикривају доказе о масакру над војницима ЈНА у Словенији.

Сведок… Никлока Алексић

Алексић каже да је до цифре од стотинак војника дошао уз помоћ родитеља војника који су убијени у Словенији, чијих имена нема у званичним документима.
Пошто су сазнали да трагам за истином о терористичким актима и ратним злочинима словеначког руководства на челу са Јанезом Јаншом, Миланом Кучаном и Јанезом Дрновшеком, звали су ме родитељи побијених младића чијих имена није било на званичним списковима. Контактирали су са мном чак и из Хрватске, са острва Крка и из других република бивше СФРЈ – тврди Алексић, додајући да је чуо стравичне приче о зверствима начињеним над војницима ЈНА.

– Родитељи убијених су ми причали да су им рањена деца превожена санитетским возилима, на лежајима подмазаним уљем. Возећи их онако рањене, при великим брзинама на клизавој подлози, ломили су ту децу, а онда их живе стављали у хладњаче или бацали у вртаче – сведочи овај новосадски борац за људска права.

Он додаје да му је професор Смиља Аврамов причала како је на ВМА виђала обдукционе налазе у којим је писало да је већина од званично 41 убијеног војника имала прострелне ране на потиљку, начињене хицима из непосредне близине. Алексић је киван на државне органе што ти обдукциони налази нису као доказни материјал прослеђени судовима.

– Док је Зоран Станковић био начелник ВМА, тражио сам да ми да те налазе, а он ми је одговорио да су ти налази више нису у тој здравственој установи. Све су то сакрили руководећи људи у војсци деведесетих година и на тај начин постали саучесници у прикривању злочина словеначких терориста – наводи Алексић, додајући да у прикривању злочина учествују и неки од садашњих државних функционера када траже да се процесуира само троструко убиство у Холмецу, забележено камерама ОРФ телевизије.

Као доказ да је бивше војно руководство чинило све да прикрије истину о збивањима у Словенији, Алексић наводи случај водника Слободана Груловића из Чачка, који је због заслуга у словеначком сукобу ванредно унапређен у чин поручника, а одмах потом демобилисан из ЈНА.

– Када је неки словеначки официр из Територијалне одбране дошао на капију магацина који је дужио Груловић и тражио да га овај преда, водник Чачанин је извадио пиштољ и убио га као пса. Команданти ЈНА су одликовали Груловића, али га одмах потом демобилисали, да тај јунак не би сведочио о велеиздаји генерала – каже Алексић.

Курир је контактирао с професорком Смиљом Аврамов с намером да провери тврдње Николе Алексића, али је она најпре демантовала наводе директора Еколошког покрета из Новог Сада. Када смо је питали шта је истина, Смиља Аврамов је рекла да не жели да прича о сукобу у Словенији.

– Немојте ништа о томе, молим вас. Не желим да причам о тој теми – рекла је љубазно професорка Аврамов.

*************

У идућем чланку детаљно ћу обрадити стравична догађања у Јасеновцу, а после тога, у следећем, бацам се на аргументацији да су Хрвати искључиво желели и сањали да створе своју независну државу. Југославија и „југословенство“ само им је био идеолошки „алат“ да то остваре. Рецимо, „највећи Хрват“ и „Вееееллииикии југословен“, бискуп Јуриј Штросмајер, нити је био етнички хрват, нити искрени југословен.

Бискуп Јосип Јуриј Штросмајер води порекло из немачке војне породице која се у Хрватској доселила из Горње Аустрије. Рођен је 1815. године у Осјеку. Дакле, он није био етнички хрват, већ се родио у породици која је била кроатизована.

Ватикан је изгледа врло добро знао преко кога да шири југословенство у сврху разбијања Срба и словенства, не би ли проширио свој утицај на исток.

Да, тачно је, Јосип Јуриј Штросмајер се залагао за југословенство, да се јужни Словени уједине у једну државу, али да то њихово уједињење буде у оквиру Аустроугарске државе, под патронатом будног свевидећег ока Ватикана, где би хрвати били фаворизовани.
Све ово, а и многи више од тога можете прочитати у књизи историчара Василија Крестића под називом: „Бискуп Штросмајер у светлу нових извора„.

Ови подаци о „великом југословену“ Штросмајеру тек су од недано познати историјским научницима. Књига историчара Василија Крестића публикована је 2001. године, а базирана је на грађи једне друге књиге коју су написали Хрвати, под називом: „Korespondencija Josip Juraj Strossmayer-Serafin Vannutelli 1881-1887„. Ова књига је објављена у Загребу током 1999 године. То је уствари преписка и тајна коресподенција између бискупа Штросмајера и Ванутелија који је у то време био папски нунције у Бечу. Књига садржи укупно 110 писама ове преписке, од којих су само 20 Ванутелијева писма, а осталих 90 Штросмајерових. То су копије те преписке, док се оригинали налазе у тајном Ватиканском архиву, у фонду „Архива Бечке нунцијатуре“.

Крестићевој књизи посветићу посебан чланак, на крају овог серијала о заблуди са југословенством код Срба, а сада ћу издвојити само један битан и упечатљив цитат, а сви који желе, књигу могу скинути са доњег линка и проучавати је.

Скини књигу

Цитат:

„… Штросмајерова преписка с нунцијем Ванутелијем до краја је разобличила и разјаснила његове најважније верске и национално-политичке намере и циљеве. Из преписке недвосмислено произилази да је ђаковачки бискуп пре свега и изнад свега био римокатолик и то тврди, бескомпромисни и према свима другим црквама, и вероисповестима искључив и нетрпељив. На Србе православне вере он није гледао као на браћу друте вере, већ као на расколнике, шизматике, фоцијевце, бизантинце и крмељивце. Сличан потцењи вачки и ниподаштавајући став имао је и према протестантима и муслиманима. За њега је једина, истинска и права Христова вера, вера над верама, и права Христова црква, црква над црквама, била само римокатоличка вера и само Римокатоличка црква. Он је био ватрени Хрват и све што је чинио и радио чинио је за добро Хрватске и Хрвата.

Он је у сваком погледу био типичан кроатоцентриста. Уз помоћ Беча, династије и апостолског величанства, као политичких чинилаца, и уз помоћ Свете Апостолске Столице, као снажног моралног чиниоца, Штросмајер је увек и свугде покушавао да на рачун других народа (Мађара, Срба, муслимана из Босне и Херцеговине) стекне неке предности за његове Хрвате и за његову Хрватску. Бискупов недосањани сан била је велика римокатоличка Хрватска, Хрватска у чијим оквирима би се нашле Босна и Херцеговина. Све планове и циљеве који су се тицали Хрватске и Хрвата Штросмајер је везивао за Аустрију, тј. Аустро-Угарску и њену хабзбург-лоренску династију. Уз њену помоћ и у њено име желео је да шири границе Хрватске на Балкану, да отуда потискује православље и да сузбија утицај православне Русије. Због интереса Хрвата и Хрватске, чију судбину је везивао за Аустрију, бискуп је био доследни и уверени аустрофил….“

Наравно, ове своје истинске идеје, жеље, мисли и погледе у тајној преписци са Ванутелијем, бискуп Штросмајер вешто је прикривао у јавности, у којој се нудила једна романтичарска идеја за масе, око „уједињења“ јужних Словена…

Јосип Јуриј Штросмајер, тај „велики хрватски југосовен“ говори следеће:
„… У писму од 26. јануара 1883. Штросмајер је нагласио да оно што је код Хрвата католичко треба не само да се сачува, већ „да се тијеком времена и преобрази у божански квасац који ће онда све тијесто јужних Славена прожети и к јединству Свете Матере Цркве привести“. О тој историјској мисији Хрвата бискуп је писао Ванутелију и 10. јуна 1883. године. Међутим, овог пута Штросмајер није пропустио да каже шта би Ватикан, за узврат, требало да чини Хрватима. О томе је написао: „Чини се стога да је Божја провидност њих (т. ј. Хрвате — В. К.) особито предодредила да буду квасац у руци Бога и Свете Апостолске Столице који ће, тијеком времена, прожети тијесто јужних Славена те их привести јединству Свете католичке Цркве. Па из свега тога произилази да Хрвате ваља подупирати и из дана у дан чвршће их везати уз Свету Апостолску Столицу. Такав одговор бит ће најисправнији, у највећем сугласју с добробити Католичке цркве и уједно неоспорив.“ По трећи пут бискуп је изнео Ванутелију своје виђење улоге Хрвата међу Јужним Словенима 15. децембра 1886. године. Тада је написао: „Ја сам често изјавио и поновио да смо ми Хрвати катотлици од Бога предодређени да као квасац цјелокупно тијесто Јужних Славена прожмемо и мало помало да га светом јединству Католичке цркве приведемо.“ По овоме се види да је Штросмајер дубоко веровао и да је и друге хтео да увери у то да су Хрвати предодређени да одиграју значајну верску мисију међу Јужним Словенима. Тиме би они, подржани од Ватикана, али и од Беча, постали водећи верски и политички чинилац на Балкану…“

Истина о Јасеновцу се скрива деценијама! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!!


Решио сам да док још могу да пишем, док је време, будући да ће са овим стрвинарима на власти и у светској тајној влади, доћи све тежа предстојећа времена (већа беда, сиромаштво, глад…), да отворим једну важну и тешку тему о катастрофално највећој историјској заблуди Срба, а то је југословенство код Срба. Као и повезано кобно стварање заједничке државе Југославије са такозваном јужнословенском „браћом“ Хрватима и Словенцима. И једни и други од самог старта су лукаво и привремено ушли у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, са намером да кад за то дође повољан тренутак, изађу из ње, што се и знамо недавно десило, а уједно ће се уз помоћу наивних Срба и Југослсавије/а лишити опасности и утицаја страних сила око себе, Италије, Аустрије.

О томе говоре они сами, даћу и аргументоване доказе и потврде о томе, да не буде да је то нека теорија завере, иако је ствар у случају „југославија“ и сувише јасна, али то се стално понавља, та излизана до задњег слоја „ђона“: „теорија завере“… и то неуспешно, да се њоме заташка и тобоже дискредитује нека истина, која се наравно само „умоболним“ Србима јавља, зар не?

Шема је позната…

Есенцијална поента свега овога је да ми немамо шта да кривимо њих, Хрвате и Словенце, они имају право да створе своје самосталне државе, али не на штету Срба. Међутим, за ту трагедију и штету, огромну катастрофалну и несагледиву штету по наше национално Биће путем стварања Југославије, криви смо искључиво ми, Срби, односно наша незрела елита опседнута идејом југословенства, без опреза и ризика за тај потез и одговорност према србском народу, с обзиром да им је било познато да су се хрвати борили против Срба, убијали их и клали и за време првог светског рата, а и пре тога, а ми правимо заједничку државу са њима!? Цену те њихове незрелости, и непоправљиву штету, платио је недужни србски народ са стравичним геноцидом од стране Хрвата у Јасеновцу!!

Кажем хрвата, а не само хрватских усташа, јер су по откривеним и документованим подацима, од стране Др Србољуба Живановића и Међународно признате Комисије за истину о Јасеновцу (МКИЈ) на чијем је он челу као британац, откривени нови стравични детаљи, а то је да је 1.371 католичких свештеника чинило грозне, просто невероватне злочине у НДХ над Србима! Клали су их и убијали и они! Хрвати су једини народ на свету који је имао и логор за децу, где су убијана и клана наша Србска дечица. Такође, јеврејска и ромска, али у далеко мањем обиму.

Зашто ово све покрећем?

Прво, ради истине, самопоштовања према сопственом народу и невиним србским жртвама, које су ни криве ни дужне платиле кобну незрелост србских интелектуалаца, јер да није било Краљевине Југославије, не би било ни Јасеновца ни 700.000 српских ЦИВИЛНИХ жртви!!

И друго, невероватно је да и поред ових трагичних последица стварања Југославије са Хрватима и Словенцима, на своју сопствену штету, данас постоје Срби који би да праве неку нову Југославију?!!

Да, се разумемо, ја нисам против великих идеја самих по себи као што су комунизам и југословенство. Са есенцијалне универзалности идеја, то је грандиозна ствар. Међутим, увек има једно „али“ које све поквари, а то је да идеје не спроводе саме себе у пракси, већ људи, а најзначајније у свему томе је да се такве идеје могу искористити у манипулативне сврхе ради разбијања и уништења појединих народа, ми Срби смо пример за то.

Не каже џабе мудра изрека:

„Пут у пакао, поплочан је добрим намерама“

И ја сам био у младости идеалиста (ја сам 1958. годиште), југословен, тако сам васпитаван, а и са становишта морала, етике, логике све ми је било природно, чак нисам по именима и презименима својих другара са којима сам се дружио могао да докучим, ко је Шиптар, ко Србин, ко Муслиман итд… а било их је, јер просто то ме није ни интересовало, мислио сам да је битно да смо људи, какве везе има ко је које нације, ко је Шиптар, Србин, Хрват… Са становишта Универзалности и полазишта де је човек свесно биће, односно ДА ОН ТО МОЖЕ БИТИ, то тако и јесте. Међутим, кроз живот и више кроз самообразовање, схватиш да то само тако изгледа на први поглед, будући да човеком влада подсавесно, несвесно и ирационално биће, мали део постотак човекове свести је освешћен и контролисан од њега самог.

Али, с обзиром да сам у СФРЈ доста пута био на хрватском приморју, пролазио сам кроз разне инцидентне ситуације са хрватима, упознао сам и тамошње Србе, и било ми је јасно да није баш све онако како су нас учили о „несаломљивом“ „братству и јединству“. Све је било лажно, вешто потискивано и прикривано, само се чекао миг. Дакако, познавао сам и хрвате који су добри као људи, дружили смо се, међутим, то су особе које се брзо прећутно уклопе у постојећу ВЕЋИНСКУ националну матрицу антагонизма и неговане мржње према Србима, не одупиру се томе, а то видимо и данас, јер Хрвати своје данашње генерације васпитавају да мрзе Србе, величају усташтво, певач Томпсон пева оде усташкој кланици у Јасеновцу.

Међутим, поново кажем, пустимо ми хрвате, ми Срби смо сами себи највећи проблем, поготову ова идеја југословенства, која чак и да се обнови на неком културном нивоу простора бивше СФРЈ, то би било обележено начелом да су Срби као „агресори“ криви за распад бивше СФРЈ, и о томе се не би расправљало, то се не би доводило у питање.

Нас Србе, у овом најбитнијем историјскок тренутку за наш биолошки и духовни опстанак, никакви „изми“ не могу спасити и објединити, већ искључиво национална идеја на здравим основима, затим повезивање са Словенским народима који нису никада ратовали против нас, а то су Руси, Белоруси, Украинци. То је за нас ЈЕДИНИ излаз и спас у предстојећа можда најбурнија времена од настанка човечанства, јер технологија злочина је напредовала, некаашњи неандерталац са буздованом у руци, данас само контактом на тастатури компјутера, може уништити пола света, још пар истих потеза, и са овом цивилизацијом може бити све готово, будући да је воде прави спиритуални и морални монструми, патолошко-интелектуалне наказе од људи!

Идеја југословенства је велика, али нису искрени југословени били нити хрвати нити Словенци, само наивни Срби који су до последњег Србина бранили Југославију, а добили су Распад СФРЈ, нове масакре, протеривање са подручја Хрватске где су вековима живели (остварен је историјски сан и пројекат хрвата, НДХ- трећину Срба поклати, трећину покатоличити, трећину протерати), затим Хаг, терет лажног геноцида у Сребреници!
Али ни то није крај, распарчавање Србије се наставља, рат против Срба се наставља, на реду је издаја КиМ-а од ове однарођене властодржачке структуре.

И гле чуда, народ који је највише страдао од „браће“ хрвата у стравичном геноциду, испада да је он геноцидан, на бази лажне пропаганде о тзв. геноциду у Сребреници.

Идеја комунизма је такође добра, али нека се сви комунисти запитају, зашто ни „К“ од комунизма није нигде спроведен, ни у једној земљи!

А не само да проповедају комунизам!
Где им је одговорност!

Баш сам с пролећа дискутовао овде у Бору са једним србином комунистом, али разочараним, прича ми како је сама идеја остварива, јер се базира на принципу већ постојећих мањих заједница људи, попут манастира, да то постоји већ на Тиберту, у Србији…

Да, рекох му, кад се пар стотинак обичних људи договоре, они сами спроведу идеју и тако створе неку минијатурну комуну попут манастира, не требају им политичари посредници, идеологија, комунисти, Маркс, Енгелд, Лењин, Али, брале мој, и сам знаш да на нивоу држава и света то све спроводе политичари шибицари, из других манипулативних сврха, док те мање обичне комуне, стварају обични искрени људи-НЕПОСРЕДНО без комунистичких мнифеста.

Велике идеје не спроводе искрени идеалисти који у друштву више служе као део образовне и васпитне интелигенције, већ тзв. „комунисти“ шибицари, а највећих битанги комуниста шибицара било је код Срба на штету Срба!!
Док су комунисти Хрвати и Словенци скривено и у позадини радили на учвршћивању националне идеје и разбијању Југославије, наивни Срби су и даље веровали да Југославије неће да се распадне, и бранили су је до последњег Србина. А када знамо да распад СФРЈ подржава и страни фактор који је увек традиционално историјски био против Срба, онда је заблуда и илузија југословенства још већа, јер србски наивни интелектуалци су и на то требали да рачунају приликом стварања Југославије, самим тим им расте одговорност за све могуће ризике које ће да плати народ, ако нешто крене лошим током, а не они. И неспособни да то признају, њихови данашњи савременици неодговорно и безобразно брује:

„Да није било страног фактора, Југославија се никада не би распала.“

Ма немој, баш велика „мудрост„, а како то да се то само примило код Хрвата и Словенаца, тих „веееллииикииххх југословена“ а код Срба није, јер су истински бранили Југославију, останак у њој!!

Тако су неодговорни идеалисти, толика проливена србска крва због заблуде југословенства, а крив им страни фактор.

А зашто о страном фактору и супротстављеним национализмима, најодговорнији србски идеалисти (наравно и незрели краљ!) у врху тадашње власти, нису размишљали приликом стварања краљевине Југославије!! Зашто нису заштитили србски народ од тог великог ризика стварања заједничке државе са хрватима, босанским муслиманима, шиптарима и словенцима, који су увек ратовали у великој већини као народ против Срба, и пре првог светског рата, и током тог рата!! Па логички је закључак да макар та провизорна „братска“ држава живела и 100 година у лажном миру (јер би се увек ради „братства и јединства“ ћутало о злочинама хрвата, босанских муслимана и шиптара према србима) страни фактор може увек исценирати неке међунационалне инциденте или злочине, који ће испровоцирати рат, и из ирационалног и подсвести „братских“ народа“ „отворити“ каме са ножевима да кољу Србе, а из подсвести и памћења Срба, мере заштите од „братског“ клања !! Насупрот томе, да су Срби како су велике силе још 1915 нудили Србима самосталну националну државу, зашта су и гинули током ратова 1912-1918, такви инциденти не би могли бити организовани од стране тог фамозног страног фактора, јер би нам тада држава била компактна, са већинским србским народом, без међунационалних конфликата, будући да би Срби били једина нацијаа у Србији, остало би биле нацоналне мањине.

Наравно, и остале мањине и грађани који нису србске националности, живели би са свим грађанским правима равноправно са Србима, јер у миру се живот, у свакодневном животу (који нема историјски ток, већ ток свакодневнице и САДАШЊЕГ ТРЕНУТКА: право на рад, право на образовање и школовање, на слободно исповедање религије, неговања своје културе итд… итд…) догаћа на нивоу грађанских права, како за Србе, тако и за остале националне мањине, а не на основи националне припадности!! Ово је важно споменути, јер обичнио србски комунисти и идеалисти говоре за Србе који од многих својих идентитета унутар свог бића (духовни, нацинални идентитет, грађански, космополитски..) у важном датому историјском тренутку државе Србије испољаљвају у мери која је потребна, ради заштите, свој национално-народњачки идентитет, да су затуцани, јер ето мисле „само на себе, а не на човечанство“, и тиме они показују колико су инфатилни, фанатици идеје и незрели, јер и срби као „њихив“ народ, ваљда и они припадају том човечанству, ПОБОГУ!!!

Али не, за велики број СРБСКИХ комуниста, ИДЕАЛИСТА „њихов“ народ није њихов, већ други, то су други (другост), а други народи, то човечанство, су њихови (хрвати, словенци, чилеанци, либијци итд…) и нон-стоп те наружују као примитивца када споменеш свој национални СРБСКИ интерес! А кад ти други „братски“ народи раде на својим националним интересима и боре се за то, е „то је нормално“, јер су то „њихови“ (човечанство), они се боре за човечанство, а не као „примитивни Срби“ за „своје националне интересе„. Најгоре је кад у својој нацији имаш утицајне идеалисте фанатике (који од шуме у галви, не виде дрво које им је испред носа!), а не да тако кажем;- рационалне идеалисте, који баштине рецимо идеал југословенства (човечанства), али су свесни да је идеја једно, а реализација нешто сасвим друго, поготову кад вршиш „немогућу мисију“, да свој србски народ (рационални идеалисти ипак имају одређену дозу националног идентитета, и одговорност за то, дакле према свом србском народу, док „србски“ идеалисти фанатици, не! За њих је „нација“ човечанство) уједињујеш под идејом југословенства у заједничку државу са „братским“ народима чији су већински национални корпуси кроз историју УВЕК ратовали против Срба (хрвати, словенци, босански муслимани, шиптари). Тада би рационални идеалисти „повукли ручну“, јер ипак имају одговорност као припадници србског народа, за свој народ, они нису из својих глава потпуно избрисали своју националну самосвест, у критичним историјским моментима за свој народ, они се приклањају свом националном бићу.

Србски идеалисти фанатици немају ту одговорност, јер су 100% анационална бића, а неки од њих су и националномрзци, србомрзци (будући да су Срби за њигх вечито „други„, а не човечанство), потајно или отворено, у зависности од друштвене позиције, менталног склопа и дозе фанатизма. Они једино брину о идеји, да им не „умре“ идеја у главама „њиховог“ народа, а страдање „свог“ народа којег уједињују са његовим џелатима, ноншалантно сматрају као неком „трагичном невином грешком“ (нормално, то је тако инфатилно и неодговорно. Прво угураш свој народ у потенцијалну кланицу, то увек виси у ваздуху, иако си свестан ризика, а после велике трагедије се вадиш како си нам „мислио добро“! Ниси ти јадан крив, већ, „националисти и страни фактор“!!!) , јер ето, србски фанатични идеалисти и поред сурове ситуације страдања „свог“ народа од „братских“, стално се и поред сурове реалности надају да ће „наша браћа“ да схвате „да их Срби воле“, па неће с тога више да их кољу и убијају, тај „њихов“ народ (већ ће га, „ваљда“, заволети), који је устври за њих само, да се изразим најновијим изразима, идејна „колатерална штета„, јер они ће поново, чим им се укаже „нова нада“ о стварање неке будуће Југославије (човечанства) да пуне главе срба да треба ићи у том правцу, јер ето, они нам на нивое мисли „мисле само добро“, ебеш реалност, историјска догађања и живот, „битна је идеја„.

Државе стварају нације, не грађани, будући да су за стварање Србије вековима кроз историју гинули наши преци Срби, а не апстрактни грађани. Да објасним, значај тог термина „грађанин“ је сам по себи НЕОДРЕЖЕН и апстрактан, јер грађанин може бити Србин, али и Хрват, Бугрин, Кинез, Турчин, Енглез, тако да државе стварају нације, народи, а не грађани, јер су и нас као србе наши вековни душмани уништавали као србе, као припаднике србског народа, а не као недефинисане грађане.

Међутим, када се говори о ствараљу друге Југославије, – СФРЈ (после јасеновачке кланице), нису баш сви Срби југословени били наивни, као ни Срби комунисти,  они у врху КПЈ, добро су знали шта се се све трагично и  лоше може поново десити Србима у тој „старој-новој“ Југославији, када их поново уједињујеш са „братским“ народима, и они су активно и свесно кумовакли томе, знали су да од идеолошки замишљњеног југословенства (човечанства у малом) нема ништа! Знали су да је то само жвака за наиван србски народ, али су верно служили Титу и његовој диктартури, јер их је и он пажљиво бирао, које ће Србе (тешке анационалне сировине) имати у свом властодржачком окружењу, а које ће одважне ликвидирати!

Да почнемо са доказима, са доказима да су наша „брааааааћћаааа…“ веома лукаво ушли у Југославију, почнимо са Словенцима, у идућем прилогу биће више о томе путем једног видео прилога, сада ћу само изнети податак да је Словенац Едвард Кардељ 1952. године на седници Централног Комитета Комунистичке Партије Словеније, када су се словеначки делегати бунили да се само гради Југославија, а Словенија не, и шта ће сад њима Југославија…

Едвард Кардељ је то прекинуо следећим речима, то стоји у записнику са те седнице:

Едвард Кардељ 1952. год.:
Извор: http://wp.me/p3KWp-5HO

„Другови, да се одмах прекине ова расправа, јер ви добро знате да смо ми Словенци ушли у Југославију привремено. И да ћемо ми изаћи кад дође време. То време није дошло“

Наша расправа ће трајати још, сада треба расветлити забрањену истино о Јасеновцу и страдању Срба у стравичном геноциду!

*************

Извор: Политика

Проф. др Србољуб Живановић: Истина о Јасеновцу се скрива деценијама!

Професор др Србољуб Живановић о раду Међународне комисије за истину о Јасеновцу која је као независно тело утврдила да је у овом усташком логору страдало нешто више од 700.000 Срба!, 23.000 Јевреја и око 80.000 Рома!

На једном састанку у Њујорку саопштио сам да смо дошли до имена 371 католичког свештеника који су клали, убијали, мучили, силовали жртве и чинили свакојака друга зверства. Тада ми је чувени амерички научник Мајкл Бернбаум, који је био и у комисији за истраживање геноцида у Руанди, рекао да се у Србији и бившој Југославији ништа не ради, пошто они имају имена 1.400 католичких свештеника, несумњивих починилаца злочина. У овом тренутку МКИЈ је утврдила да је 1.371 католички свештеник чинио грозне, просто невероватне злочине у НДХ. Ако се зна да их је било око 2.000, то значи да су од три католичка свештеника двојица били кољачи. А готово сви су били припадници фрањевачког реда.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу (МКИЈ), уз сарадњу Удружења Јасеновац – Доња Градина из Републике Српске, јуче је у Дому Војске Србије представила две књиге с пете конференције МКИЈ посвећене откривању истине о ономе што се дешавало у јасеновачком систему усташких логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома у НДХ током Другог светског рата. Конференција је одржана 24. и 25. маја 2011. у Бањалуци.

Позабавићемо се неком другом приликом садржајем ових књига, зато што смо јучерашњу промоцију и учешће на њој професора др Србољуба Живановића искористили да као председник МКИЈ каже о њеном раду нешто више за наше читаоце.

Професор Лондонског универзитета, светски научни ауторитет у области анатомије, антропологије и палеопатологије, др Живановић је члан МКИЈ као британски држављанин, пошто у њеном раду не учествује нико од људи с територије ранијих југословенских република. Чланови су угледници из САД, Велике Британије, Русије, Израела, Италије, који сарађују с десетинама истраживача из многих других држава.

На првом месту, наш саговорник наглашава да је јуче први пут у Београду представљена међународна Декларација о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, штампана на осам језика, коју је после вишегодишњих истраживања истине о концентрационом логору Јасеновац 2012. донела МКИЈ.

Комисија је, према речима професора Живановић, 2008. утврдила да је у Јасеновцу страдало нешто више од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и око 80.000 Рома. Прошле године комисија је саопштила и податак, на основу непотпуних истраживања, да је у НДХ у логорима за децу, страдало 42.791 српскe деcе, 5.737 ромске и 3.710 јеврејске деце, узраста до 14 година.

Интересује нас да ли је утврђивање чињеничног стања подразумевало и увид у доскора недоступне архивске изворе, што професор Живановић потврђује, наводећи следећи пример:

– На једном састанку у Њујорку саопштио сам да смо дошли до имена 371 католичког свештеника који су клали, убијали, мучили, силовали жртве и чинили свакојака друга зверства. Тада ми је чувени амерички научник Мајкл Бернбаум, који је био и у комисији за истраживање геноцида у Руанди, рекао да се у Србији и бившој Југославији ништа не ради, пошто они имају имена 1.400 католичких свештеника, несумњивих починилаца злочина. У овом тренутку МКИЈ је утврдила да је 1.371 католички свештеник чинио грозне, просто невероватне злочине у НДХ. Ако се зна да их је било око 2.000, то значи да су од три католичка свештеника двојица били кољачи. А готово сви су били припадници фрањевачког реда.

Установљене чињенице, према речима нашег саговорника, нарочити значај имају ако се упореде с подацима изнетим у Музеју Спомен-подручја Јасеновац, иза чије поставке стоји садашња хрватска држава. Поменута су имена нешто више од 80.000 хиљада жртава, али тај списак није тачан већ и зато што се на њему налазе и имена људи који никад нису били у Јасеновцу.

– Таквих је много, као што је много имена оних који су страдали на другим стратиштима, што значи да је све то далеко од истине – каже професор Живановић и наглашава да Хрватска заступа став да је злочин почињен само ако је позната жртва, односно починилац злочина.

– Зато непрекидно постављам питање како ћемо утврдити имена оних жртава које су, на пример, изгореле у Пећилијевим пећима у Јасеновцу, или које су у казанима куване, а од њихове људске масти добијан сапун. Држао сам тај сапун, помешан с песком, у руци, у Смедереву, где су га Немци делили преко Црвеног крста. Не знамо ни имена жртава које су као острва лешева пловила Савом и Дунавом из Јасеновца. Лично сам их посматрао, а избацивала их је вода на обале ове две реке. Сахрањивани су на локалним гробљима без икаквих обележја. Једна таква масовна гробница се налази поред Куле Небојша у Београду. Сматра се да је у њој сахрањено око 2.000 лешева. После ослобођења Београда два камиона тих лешева су по нечијем наређењу одвезена за Јасеновац, а онда се одустало од тога, пошто их је било много. Сада више нико и не зна да је ту масовна гробница. Много лешева је било и на врху Ратног острва, то је наша комисија установила.

Јасеновац 2010.

На крају разговора, професор Живановић помиње и оно што се догодило током његовог недавног двомесечног боравка у Израелу.

– Обишао сам тамо много музеја холокауста, па и онај код града Аке, старе феничанске луке. У њему је и педагошко одељење где деци из школа држе предавања, а она читају документе које су за собом својевремено оставиле жртве. На основу тога касније нешто напишу или нацртају, да би се видело јесу ли деца уопште схватила шта је холокауст. На једном документу који сам насумице узео писало је „Историја једне девојчице из Бјеловара”. Рођена 1937, она је описала страдање своје и целе њене породице у НДХ. Деца у Израелу тако сазнају шта је било код нас, а овде можда никада нећемо сазнати шта је све било у време тог великог злочина, пошто се истина скрива деценијама – закључује професор др Србољуб Живановић.

*************

Проф. др Србољуб Живановић: Истина о Јасеновцу се скрива деценијама

%d bloggers like this: