Да се зна – Комунисти су први започели братоубилачки рат у II светском рату, не четници! Ипак, помирење у народу је неопходно ради опстанка и вечите слоге! Стоп поделама…!


Циљ овог чланка је да се каже истина и да се сруши тај лажни мит да су искључиви кривци за братоубилачки рат четници, док су комунисти невинашца, јер видимо да борци партизани, директни учесници рата и првоборци НОБ-а, Светозар Арсенијевић и Миливоје Нововић, из прве руке као учесници рата говоре да су ЗАПРАВО комунисти први започели братоубилачки рат! Не четници! Међутим, такође ми је циљ да дође до неопходног помирења и вечне слоге у СРБСКОМ НАРОДУ, ради менталног, националног и биолошког опстанка, јер истина ослобађа!

Овај исечак извуко сам из следећег видео прилога: „Југославија у рату 1941. – 1945. – Епизода 10 – Превентивне ликвидације„, погледајте га целог». Иначе, цео тај серијал по епизодама објављен је на РТС-у 1992. године, али се до дан данас врло мало о свему томе говори јавно, као да неко хоће да поделе у србском» народу трају вечно.

На питања одговарају домаћи и страни историчари: проф. др Бранко Петрановић, др Саво Скоко (историчар и пуковнук ЈНА, учесник НОБ-а), др Расим Хурем (Сарајево), проф. др Света Стојановић, др Леонид Гибјански и др Игор Бухаркин из Русије, др Франческо Привитера из Италије. Затим, ту су и сведоци и учесници догађаја, као наравно и претходно поменути др Саво Скоко, па следе: Милован Ђилас и Светозар Вукмановић Темпо, чланови руководства КПЈ и Врховног штаба, Мијат Мијатовић, Милић Осмајлић, Светозар Арсенијевић, Миливоје Нововић (партизански борци), Радован Дубак, Вучић Илинчић и Блажо Вујисић (црногорски четници), Небојша Јеврић, и остали…

Припремам и мало дужи прилог са већим избором учесника у дијалогу, овај краћи је само најава, али ћу да монолеге сваког појединца спојим у посебну целину, и затим да све то повежем у једну документарну целину, ради лакшег памћења и повезивања ствари, а не као у серијалу где су монолози испреплетани. Па, да чујемо шта говоре партизански борци и првоборци НОБ-а, Светозар Арсенијевић и Миливоје Нововић.

Комунисти су први започели братоубилачки рат у II светском рату, не четници!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а – Београд:

„… Убијене су људе проглашавали за непријатеље и издајнике, чиме је наношена љага њиховим братствима, па је то био још један од разлога за нашу изолацију и губљење позиције у народу. То је био почетак братоубилачког рата, почетак наше несреће коју су почели, а тиме скривили комунисти, али сам дубоко увјерен да би до братоубилачког рата дошло и без тог њиховог почетка, са даном појављивања четника, као супарничке стране која је имала циљеве политичке супротне од оних које смо ми имали.

Ко су били четници?

Изузев елитних јединица, у 98% случајева то су биле наше комшије, сељаци, којима није било стало ни до какве политике, који су се, па ни до четништва, који су се четницима прикључили, јер су сматрали четнике као сигурнију страну у сукобу, и да ће уз ослонац на њих лакше преживети, и сачувати своје породице. Поред тога, приступ четницима је био обавезан, није то била слобода избора, морао си бит у четнике ако си био у селу. Од нас су били бројчано много јачи, и зашто нијесу отишли у обрачун са нама, то мени није сасвим јасно ни данас. Сматрам да у приликама у земљи која нам је била, у социјалистичкој земљи која нам је била узор, нијесу знали ништа, као ни ми. Да су се плашили братоубилачког рата, и бјежали колико су могли од тога. Да су на основу бројчане надмоћности нас потцењивали. Да су сматрали да ће нас то проћ, да ће нас привољети да се придружимо њима итд…, да нијесу знали какав их крај очекује на крају.

Четници су дуго избјегавали почетак братоубилачког рата. Познати су ми бројни случајеви када су знатне четничке јединице бјежале испред наших тројки. Бјежали су не од нашег јунаштва, него од заједничке несреће. Карактеристичан је случај сеоског збора нашега села, гдје је требало да се формира четничка чета, и гдје упадају двојица наших другова скојеваца од по 16 година, наоружани. Упадају унутра и траже да они прекину збор, да њима то не треба и шта ја знам. И они су опет, да би избегли несрећу, убиство свога комшије, напустили збор и разишли се. Тих дана наша малобројна чета од 20-ак људи, добија задатак да растури четнички збор у Крављима. На збору је, према ономе што као што смо касније сазнали, учествовало око 3000 људи… Ми смо отишли тамо, били смо у школи на 200 метара од центра четничког збора, наоружани наравно. Имали смо контакте са њиховим јединицама на периферији, али нас они нијесу дирали, а ми нијесмо могли њих дират. И на крају смо се сви разишли без икаквих последица.

Четници су настојали да заштите своју територију, да заштите своје комшије, своје рођаке. Знам да смо ми, да су наше породице у критичним тренуцима, имале увек подршку и заштиту четничких породица. Да смо код њих склањали стоку испред реквизиција, да смо склањали храну, да смо склањали… итд… Ипак, сукоб се није могао избећи, и ми смо се све брже примицали сукобу до којега је дошло, највећим делом марта, априла 1942. године. У то вријеме, број убијених партизана био је знатно већи од броја убијених четника. Али, гледано из ове дистанце, поубијано је све оно што смо имали најбоље и са једне и са друге стране. Па је вероватно и то разлог, бар по мени, што смо касније пошли путем биолошког истребљења једни других.

(ово што следи, ради се о ситуацију после рата, када су комунисти 1945. године освојили власт)

Када су истребљени четници, на ред су дошли потенцијални непријатељи, па затим такозвани „кулаци“, сељаци који нијесу могли извршити обавезе према откупу, који су одбили да уђу у сељачке радне задруге, и слично. Кулминацију терора (комунистичког) достиже, у време такозваног „Информбироа“, када је насрнуо друг на друга да му узме не само живот, него и част, уништи породицу и друго.“

Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а

Светозар Арсенијевић, партизан, првоборац НОБ-а

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
“ У тим размимоилажењима гдје, одило се у крајности. Ми смо одили у једну крајност, нисмо бирали средства.“

Репортер:
„А шта сте радили?“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Да омразимо…, да су грешници за издају домовине…“

Репортер:
„Да ли сте убијали?“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Не, још не, још није почело убиство, још није почело убиство на нашем подручју. Да су грешници за издају Југославије, официрски, подофицирски кадар, да је криво руководство, да је…, та пропаганда наша усмјерена је у том правцу била. Док, њихова је пропаганда била да су комунисти, да ми смо учесници револуције, ми смо комунисти, да оћемо комунизам, да оћемо безкласно друштво, да оћемо да запалимо домовину, да сагоре села, градови, и да сва сиритиња страда итд… У тој пропаганди се одило у две крајности, одма.

Грех је био у томе што су обрачуни и средства нису бирана, да дође до крвопролића, иако су недужни људи падали и гинули. Није се знало из којег разлога узимаш човјеку живот.“

Репортер:
„А јел сте ви знали тада да су то невини људи?“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Јел смо знали?“

Репортер:
„Да.“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Знали смо, али смо поштовали директиву партије која је слијепо нас водила, и превару са нама чинила комплетно.“

Дакле, овде видимо из изјава директног учесника рата, партизана Светозара Арсенијевића, не само да су комунисти први започели братоубилачки рат, већ да су четници колико су могли избегавали братоубилачки рат, да не иде србин на србина, брат на брата, па чак и да је долазило до смешних ситуација, где су мање партизанске групације, по наређењу комуниста, гуране у конфронтацију са многобројнијим четницима, да им наређују да напуштају своје зборове и састанке које су организовали, иако су четници били далеко бројнији од партизана. То само може идиот да нареди, и онај ко мрзи србе. И, наравно, да би се избего братоубилачки рат, четници су напуштали те зборове, иако су могли да побију све те партизане, али нису хтели да србин убија србина само због различите идеологије, нису хтели да допусте да удари србин на србина, брат на брата, рођак на рођака, комшија на комшију, јер један смо народ, Срби! Ту се види колико је већа свест била обичних људи бораца него идеолошких комунистичких команданата, који су свесно терали мање партизанске групације да наводно растурају далеко бројније четничке групације, само да би изазвали братоубилачки рат између срба, јер само комуниста идеолошки идиот може терати 10 и више пута мање бројчане партизанске групације да се конфронтирају са далеко бројнијим четничким групацијама, због некаквих зборова и окупљања, што значи да су им обични борци-партизани, читај срби, били само топовско месо у свесном и намерном изазивању братоубилачког рата између срба!

Светозар напомиње да је братоубилачки рат кренуо у већој мери марта-априла 1942. године, и када се повежу догађаји као што је монструозни злочин комуниста у Колашину, јер овде се ради о четницима и партизанима из Црне Горе, назван „Пасје гробље“» где су јанауара на Божић 1942. године комунисти мучки измасакрирали и убили 373 србска и црногорска недужна цивила, јасно да је то изазвало каснију четничку одмазду, јер крв недужних у огромном броју већ је пала.

Пазите, овај серијал је емитован 1992. године, где су директни учесници и сведоци у рату причали шта се заиста догађало, дакле изашла је још тада на видело истина да су први комунисти започеели братоубилачки рат, а да о овоме јавно не проговоре комунисти попут Љубодрага Симоновића Дуција и сличних, тих „епских и универзално моралних бораца“ за правду и истину, и да они лично иницирају помирење међу србским народом, између партизана и четника, да ЈАВНО осуде искључиво комунистичке лидере одговорне за подстрекивање братоубилачког рата између срба, и да тако сперу љагу са оригиналне комунистичке идеје коју баштине, која је искоришћена и злоупотребљена од титоиста само да би се побило што више срба, да се срби униште, да се срби дубоко поделе и закрве између себе… четници-партизани, ови, они…

Прошло је толико времена, скоро 25 година од када је ова истина изашла на видело јавно, и та ћутња комуниста попут Љубодрага Симоновића Дуција и сличних грађана света и човечанства о свему овоме, је просто запањујућа, а наводно то су борци за истину. Они, по мени, нису заслужили ни моралну осуду, јер им је њихова личност сама по себи највећа казна. Јер на крају крајева, они увек остану само изфрустрирани револуционари, незадовољни и разочарани свим и свачим, само не са собом, и никад се не загледају дубоко у себе, да увиде ко су они.

Али пустимо сад то, не треба сад злурадо ликовати што се сазнало да су комунисти први покренули братоубилачки рат, не! Битно је да се што је пре могуће од елитних интелактуалаца којима је на првом месту интерес заједнице и србског колективитета, покрене процес КАТАРЗЕ и помирења између разноразних срба четника и партизана, јер све смо то ми, Срби и само Срби! У супротном, ако се и даље делимо на милион варијанти четника и партизана, ми ћемо нестати као народ, као колектив, као Срби. Постаћемо само грађанске послушне овце и зомбији новог светског поретка.

Пасје гробље: Монструозни злочин комуниста над србима и црногорцима 1942. године! Зашто јавни комунистички интелектуалци упорно ћуте о овом злочину? Не осуђују га јавно ни до дан данас?


Ово је исечак из емисије „Некад било»“ са телевизије Републике Србске у којој је гостовао Перо Симић где је причао о Титу пре свега, али је било и речи о злочинима комуниста над православним народом, над Црногорцима и Србима. Један од таквих монструозних злочина био је и злочин назван „Пасје гробље“ који се догодио на бадњи дан, на православни празник 1942. у Колашину, где су комунисти православним црногорцима и србима још док су били живи вадили зубе и ударали их дрвеним маљевима по лобањама, после су развукли лешину пса преко лешева људи, и тај простор назвали „Ово је пасје гробље„. Измасакрирано је и убијено 373 цивила.

Пасје гробље – Злочин комуниста над Србима и Црногорцима 1942.

Линк ка видео прилогу на YouTube

Комунистички злочини: Пасје гробље – Читава верзија

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ту се види да је тај масакр има ритуалан карактер, јер догодио се на православни празник. О томе је писао и Радован Калабић у овом» тексту, ево шта каже о овом монструозном злочину комуниста над србима:

„На Бадњи дан, 6. јануара 1942, следбеници Јосипа Броза Тита у Црној Гори починили су један од најмонструознијих злочина у Другом рату, који је по својим размерама и начину извођења попримио сва обележја колективног, ритуалног и сатанског смакнућа. Партизани су на тај свечани дан, уочи најрадоснијег хришћанског празника по православном календару, зверски убили 373 потпуно недужна цивила у Колашину. На дан свеопштег опраштања и помирења.

Маскр је извршен маљевима и тупим предметима. Неке од уморених накнадно су касапили, пошто би опљачкали све највредније ствари на њима до златних круница у вилицама. Жртве су биле оба пола, свих узраста и занимања, а највише их је било из редова угледних домаћина, судија, трговаца и занатлија. Нису поштеђена ни деца, ни најстарији. Како би их додатно понизили, њихови џелати оставили су их све несахрањене. У Лугу, на десној обали реке Таре, поред побијених подигли су и један дрвени крст, на који су разапели убијеног пса.

По томе је ово ваљда јединствено гробље у свету добило име Пасје. [11] “
……….

[11] Опширније у др Вучета Реџић: „Пасје гробље у Колашину»”, Евро, Београд, 1999″.

Дакле, порука овог монструозног злочина комуниста је јасна, овај садо-мазохистички масакр комуниста над србима и црногорцима такође је имао циљ, не само да измасакрира жртве, већ да осрамоти србе и црногорце као народ, то је порука, да их доведе на ниво животиња, на ниво паса. Наравно, ништа није случајно, све је брижљиво испланирано од стране комуниста на високом положају, не од комуниста нижег ранга или обичних бораца партизана, јер овај злочин је имао и за циљ да изазове одмазду од четника, да изазове братоубилачки рат, и директан је знак да су комунисти овим злочином желели да произведу братоубилачки рат међу србима, а такође је и јасна чињеница и да су га они овим монструозним злочином ПРВИ започели у Црној Гори, а не четници! Желели су да испровоцирају да се срби што више поубијају и покољу међу собом, били они партизани или четници, словили их ми Срби или Црногорци, исто је то.

Зашто, и дан данас, данашњи комунисти Срби јавне личности ћуте о овоме ЈАВНО, ЈАВНО, ЈАВНО, А ЗНАЈУ, ЗНАЈУ, ЗА ОВАЈ ЗЛОЧИН?

О овом злочину такође није ништа јавно рекао, нити написао неки текст, уважени комуниста „борац за истину»Љубодраг Дуци Симоновић, зашто?
Али се зато каткад ЈАВНО оглашава у својим наступима када треба оцрнити националне величине: Милоша Црњанског, Иву Андрића….

Да су којим случајем овакав монструозни злочин начинили четници над комунистима, ех како би тада Дуци сав свој бес истресо не на нечије „крваве»“ паре, већ на четнике (Читај: националисте) у неком чланку или ТВ наступу, али кад такав злочин учине комунисти (грађани света, човечанства), е онда, онда настаје тајац и мистериозна ирационална ћутња, не само Дуцијева, већ свих сличних анационалних србских комуниста космополита, којима је једина „националност“ човечанство, бити грађанин света.

Кад их питаш да критикују комунизам, што је њихова обавеза будући да је та хумана идеја злоупотребљена у циљу уништавања Срба, јер и идеја и идеологија их обавезује, будући да је народ веровао тој иделогији и идеји која се пропагирала у СФРЈ (комунизам је за све људе и народе), они кажу отприлике: „Па комунизма није ни било, шта ту има да се критикује?!“

Али под маском комунизма, убијани су срби и црногорци, ваљда су и то људи?

Још нешто, веома важно…

То што су тражиле комунистичке вође од обичних партизана бораца, па и командира, да ЛИЧНО убијају своје рођаке, стричеве, „јер су четници“ или „петоколонаши“, или нису комунисти, о чему говори у дргом прилогу сам припадник партизанских јединица Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а, могу само људи идеолошки монструми и психопате! Јер знају, да тако разбијају не само народно јединство (срби убијају србе), већ и саме породице, фамилије, и од рођака праве трајне крвне непријатеље који су касније лак плен и подложни лаком идеолошком „препакивању“.

Ако су комунисти Србије, укључујући и Дуција, борци за истину, управо их поред комунистичке идеје и та истина, којој су се посвтили, обавезује, као интелектуалце, да је они комунисти који су јавне личности и износе јавно, али и објективно, а не само да причају усхићено како су само четници злочинци, већ и комунисти, они са врха, који су наредили овај злочин у Колашину 1942. године, а не обични комунисти нижег ранга. Коло воде они са врха, не обични комунисти.

Шта треба, кој злочин комунисти да учине према србима, а да тај злочин ти данашњи „оригинални“ комунисти – ЈАВНЕ БЕСЕДНИЧКЕ ЛИЧНОСТИ осуде, да јавно проговоре у некој ТВ емисији, или да се огласе неким текстом о комунистичким злочинима?

Пасјих гробаља је било и по Србији….

Злочиначка комунистичка пасја гробља по Србији

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наратор:
„Испод ове њиве која се налази између Свилијанца и села Црквенац, на потезу званом „Расадник“, могла би да се налази једна од бројних тајних гробница са жртвама комунистичког режима. Међу жртвама које су избрисане из званичне србске историје је и свилајначки предратни судија, Живојин Ценковић. Унук судије Ценковића који се по убијеном деди такође зове Живојин, тврди да је 1944. године, без претходног суђења новоформирана власт стрељала преко 20 угледних свилијанчана.

Живојин Ценковић, унук убијеног судије:
„То су били у Свилијанцу, једна зграда постоји где су их држали у подруму, где нико није могао да дође до њих. Он је написао чак писмо једној баби коју имам, да се она не секира, да ће да буде све у реду, да он ништа није крив. И након тога су их 16. новембра ујутру извели и стрељали на овој овде, тадашњој ливади, … то је била“.

Наратор:
„Власти после другог светског рата су се трудиле да уклоне писане трагове о крвавим чисткама, па су и локације гробница остајале необележене. По неким сведочењима, припадници јединица које су учествовале у ликвидацијама су овакве масовне гробнице називали „Пасјим гробљима“. Ексхумација стрељаних особа била је строго забрањена“.

Живојин Ценковић, унук убијеног судије:

„Колко ја знам лично из приче старијих, да нико није могао да приђе да откопа. Значи, све што је било… они су били веома плитко закопани да су то развлачили пси, а иначе су их чували тадашњи партизани, да нико није могао да приђе да их откопа. Ја се надам лично, прво и због ових људи овде, а и због свих ових фамилија, ред би био да се ти људи закопају као људи, а не као пси“.

Наратор:
„О злочинима комуниста током и после другог светског рата у поткомунистичким земљама је почело да се говори одмах након пада берлинског зида. Новоформиране власти су отварале досијее, откопавале гробнице, пописивале жртве, и достојно их сахрањивале. У Србији је ова тема дошла на ред тек 20 година касније. Државна комисија која ради на утврђивању броја стрељаних лица после 1944. године, има пред собом готово немогућу мисију, јер како поједини историчари процењују, у скоро свакој општини у Србији постоји бар једна оваква гробница“.

Наравно, и овај процес је са становишта деце комунизма који су данас на власти, али сада као „европејци“, само формално започет, будући да су то били примопрани да ураде као просец који се мора одрадити ако желиш да као држава уђеш у ЕУ, али су га само започели, процес и није завршен до краја, јер „нема пара“, да се тајне гробнице јавно обележе и обзнане, и да се жртве тих комунистичких злочина достојно сахране, као људи, а не као пси.

Зашти ти вечито „забринути за човечанство“ комунисти и космополите Србије не проговоре јавно о овоме, они који су јавне личности, и о овим масовним гробницама у Србији насталим комунистичким злочинима над Србима!

Зар срби можда не спадају у то човечанство о коме они толико брину?
Можда зато што нису класно свесни, што немају пролетерску свест, па самим тиме не треба трошити речи?

Срби, не да не знају ишта истинито о својој хиљадугодишњој историји, већ не знају ни ову непосредну (други свестки рат и период после тога…), онако како се стварно и истинито дешавала. Да би се Срби освестили као народ, да би постојали као народ, а не као крдо појединаца изгубљених у времену и простору, они за почетак треба добро да упознају ову непосредну историју (да прођу кроз катарзу и да би самим тим знали како даље), да своје осрамоћене жртве од комунистичких злочина достојно сахране, као људе, њихове кости.

Историјски… Народ, Срби….. то су и „мртви“, тренутно живи Срби, и будућа нерођена покољења. Мртви, док су били живи, свесно су и несебично жртвовали своје животе да би нама и тада још нерођеним србским покољењима бивало боље, да живимо у миру и слободи. Међутим, ми данас „живи“ срби као се понашамо?

Шта ћемо оставити својим покољењима?

Нажалост, понашамо се као целина недостојно својих великих предака, а и питање је колико међу србима данас има срба у правом смислу те речи, јер су данашњи срби негде око 80% овцоизирани зомби, усамљени апатични и излуђени „слободни“ грађани, без икакве колективне свести и идентитета, јер само колективитет може да да сигурност СВАКОМ појединцу, а самим тиме и колективитету као целини, Народу.

Ако се Срби не освесте национално као појединци, и док поново као целина не постану самоорганизован народ и нација у правом смислу тих речи, нестаће као народ под дејством историјског проклетства…

То је законитост, тако се живот догађа, не зато што ја то кажем…

Лоша судбина Србима одређена је 1928. године у Дрездену, на IV конгресу КПЈ! Истина о 27.марту 1941! И Павелић и Тито доделили орден за „заслуге“ Курту Валдхајму!


После овог текста следи један мој прилог о томе шта се стварно догађало 27. марта 1941, а базира се на једном документарцу који је после 60 година откривен (тај документарац први пут је приказиван на ТВ Пинк 2006.), и који нам говори да је то што су нас учили у СФРЈ о 27. марту 1941. брутална и гнусна комунистичка 50-огодишња историјска лаж! Злочин над истином! А то је да су комунисти наводно били кључан фактор у организовању спонтаних демонстрације народа тог 27 марта 1941. против издајничке владе Цветковић-Мачек, и потписивања тројног пакта са Хитлером, што нема никакве везе са истином! А све је у склопу поткрепе Дмитровићевог текста, додатним аргументима, за ово што говори на основу докумената КПЈ, да је КПЈ у Дрездену 1928 поставила темеље антисрбског деловања у процесу уништења Срба, што је такође и Тито спроводио, уз помоћ однарођених србских комуниста које је пажљиво бирао када их је постављао уз себе на власт, и сви су били антисрбски настртојени или без икакаве националне свести, бриге за свој народ! Све ово није био случај са хрватским и словеначким комунистима, којима је комунизам и југословенство био само параван за изградњу својих сопствених држава у процесу разбијања Југославије, што се и десило, управо по том зацртаном антисрбском програму КПЈ на њиховом 4. конгресу у Дрездену 1928.

****************

Извор: Васељенска ТВ

Судбинма Срба одређена је 1928. у Дрездену

Прошло је осам деценија од једног скупа југословенских комуниста, који је у политички живот тадашње државе увео мржњу према Србима и нацртао границе држава које ће се родити почетком деведесетих.

Ратко Дмитровић (Фото: Новости)

Ратко Дмитровић (Фото: Новости)

 

Улупао сам педесет и четири године, од тога тридесет у новинарству, наменски прочитао брежуљак књига, докумената, записника, историјских уџбеника, сећања учесника важних догађаја, анализа идеолошки протканих и анализа ослобођених идеологија, разговарао са људима, све трагајући за решењем једне мистерије, али … није вредело.

Никада нисам докучио одговор на питање због чега се комунизам, са свим појавним облицима на простору бивше Југославије, најдубље укоренио код Срба, иако је та идеологија у бившој држави једино Србима донела огромна страдања, муке, протеривања, губитак територија. Односно, због чега многи Срби и данас поштују комунистичке вође које су им нанеле више зла него Хитлерове дивизије. Претерујем? Не, нажалост. Онај ко хоће, може да сазна, само је питање труда и времена.

Геноцид над Србима

И на овом месту, у „Печату“, неколико пута до сада указивао сам на један датум и догађај из историје Комунистичке партије Југославије (КПЈ) који се деценијама врло смерно, упорно и педантно сакрива од српске јавности. Да, у питању је Четврти конгрес КПЈ одржан 1928. године у Дрездену. Значај тог скупа, расправа на њему, програмски документи који су усвојени, основ су свих каснијих антисрпских чињења на простору Југославије, укључујући – немам проблем да ово кажем – геноцид који су усташе у НДХ провеле над Србима. Тврдња јесте јака, али су докази још јачи.

Шта се то догодило у Дрездену, од 3. до 15. новембра 1928. године на Четвртом конгресу КПЈ? Ко је био тамо? Да ли је тај скуп југословенских комуниста заиста надуо једра усташког покрета, охрабрио свако антисрпско деловање у будућности, поставио темеље будућих независних држава, а на штету Срба, створио ембрионе будућих народа који ће настати из српског бића и живети на патолошкој мржњи према Србима? Сваки одговор на ова питања је потврдан.

Дакле, у Дрездену је на почетку Конгреса, у анализи политичког стања у Краљевини СХС, констатовано да су стварањем те државе јужних Словена под власт великосрпске буржоазије стављени Словенци, Хрвати, Црногорци, али и знатна албанска, бугарска и мађарска подручја. Ова констатација и оно што следи, извучено је из докумената КПЈ, и не представља ни најмању тајну. Не употребљавам наводнике из разлога што су све те тврдње буквално преписане и несумњиво су аутентичне.

КПЈ означила је српску буржоазију и војску Монархије као свог главног непријатеља, подвлачећи да се борба мора пренети у саму Србију, као базу хегемонистичког режима, а да та борба мора да започне признавањем отцепљења етничким заједницама које то желе и оружаним устанком, односно изазивањем оружане побуне у земљи, њеним растурањем и стварањем нових држава на рушевинама Краљевине СХС.

То се врло прецизно наводи у документу Конгреса, названом „Резолуција о привредном и политичком положају“, где стоји да ће се КПЈ борити за успоставу независне Хрватске, независне Црне Горе, Македоније и независне Словеније, док ће мађарској мањини у Војводини дати право на отцепљење. Посебна пажња посвећена је „албанском питању“ за које су делегати Четвртог конгреса КПЈ рекли да је суштинско. Констатује се да је после Првог светског рата једна трећина свеукупног албанског становништва пала под владавину угњетачког режима великосрпске буржоазије и наглашава да је ослобођење тог народа од српске окупације могуће само кроз свеопшти устанак.

„Велика Албанија“

У овом смислу југокомунисти су те 1928. године позвали „Косовски комитет“ да се дигне против српске окупације, као и радничку класу на том простору Балкана да устанак подржи и помогне како би се спојио угњетени и раскомадани албански народ и створио своју независну и уједињену Албанију. Скрећем пажњу на ово „уједињену“, пошто се ради о позиву на стварање „велике Албаније“, овога што данас имамо; Албанија, Косово и западна Македонија, простор настањен искључиво Шиптарима, на којем само формално постоје границе. У пракси је то јединствен териториј и преостаје само његово проглашење за једну државу, са делом Црне Горе у њој, што је ових дана најавио и Адем Демаћи.

Е сада долазимо до „Акционог програма“ најважнијег документа Четвртог конгреса КПЈ који изазива језу и осам деценија после тог за Југославију и Србе судбоносног догађаја. У њему се наглашава да у тим данима само КПЈ помаже борбу потлачених народа за ослобађање од великосрпске окупације, али да то југо-комунисте неће омести, ни деморалисати.

Комунисти у споменутом документу отворено позивају све национално-револуционарне организације у Хрватској, Словенији, Црној Гори, Косову и ВМРО у Македонији, на „прогон српских окупатора, српских трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова“. На крају документа комунисти позивају све потлачене народе, несрбе, да одбију служење војног рока изван свог завичаја.

Невероватно колико све ово подсећа на 1991. годину. Туђман, Кучан и Алија деловали су дословно по упутствима из Дрездена.

Четврти конгрес изабрао је нови Централни комитет и Политбиро у који су ушли: Филип Филиповић, Милан Горкић, Гојко Вуковић, Ђуро Ђаковић, Јаков Жорга, Јован Малишић, Ђуро Салај, Божо Видас, Марко Машановић, Лаза Стефановић и Петар Радовановић. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а за организационог Ђуро Ђаковић. Конгрес је, ово је додатно интересантно, осудио деловање „десне фракције“ КПЈ, предвођене Симом Марковићем. О чему се ради. Марковић је био један од најобразованијих комуниста тог времена у Европи.

Докторирао је 26. јуна 1913. године, са дисертацијом „Општа Ракатијева једначина првог реда“, пред Одбором који су чинили Милутин Миланковић и Михајло Петровић Алас. Марковић је био лични пријатељ Лењина, члан Извршног комитета Коминтерне, али се није слагао ни са Коминтерном, ни са својим партијским друговима у вези са питањем будућности Југославије. Он је бранио став да Југославију не би требало разбијати, да стварање националних држава може да буде погубно и трагично. Само неколико месеци по окончању Четвртог конгреса руководство КПЈ искључило је Марковића из својих редова.

Да се вратимо и појаснимо онај део где спомињем комунистички ветар и усташка једра. Звучи нестварно, али само за неупућене. И једни и други, комунисти и усташе, имали су, видели смо, исте циљеве на почетку антисрпског деловања. И начини борбе били су им исти. Јачих доказа за ту тврдњу не би требало тражити изван догађаја који историчари дефинишу као „Велебитски устанак“.

Антифашистички устанак

Догодио се 1932. године, само четири године после Конгреса КПЈ и апела свим несрпским народима, њиховим револуционарним и терористичким организацијама, да се дижу на устанак против српске окупације. Пред крај лета, те 1932, „Хрватска револуционарна организација“, позната као усташе, предвођена Антом Павелићем доноси одлуку да се оружано нападну институције Краљевине Југославије у Лици, и на тај начин отпочне борба за ослобађање хрватског народа од српске окупације.

Таман како су рекли и препоручили југо-комунисти у Дрездену. Под окриљем ноћи, између шестог и седмог септембра, усташе предвођене Андријом Артуковићем нападају жандармеријску станицу у селу Брушани, код Госпића. Сукоб је трајао мање од једног сата, жандарми су спремно одговорили на напад и натерали павелићевце да се повуку према Велебиту. У пуцњави је убијен усташа Стјепан Девчић, а један жандарм лакше је рањен.

Тим поводом огласила се и КПЈ преко свог листа „Пролетер“, који, у броју 28, објављује текст под насловом „Усташки покрет у хрватским крајевима“ у којем је, поред осталог, писало: „Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака, и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет помогне, организује и предводи“.

Ово последње, „предводи“ није реализовано са усташама, али је у потпуности примењено 1941. године, у антифашистичком устанку Срба у Хрватској, када су на територије са српском већином долазили комунисти, Хрвати, представљали се као противници усташтва, српски саборци, узимали за себе позиције тзв политичких комесара, тај српски устанак против фашизма каналисали у жељеном смеру и на крају га приписали искључиво себи. Данас у Хрватској, у причи о антифашизму, Србе нико не спомиње.

Није вам потребно више од пет минута да на сто испред себе ставите закључке Четвртог конгреса КПЈ, оно што данас имамо на простору бивше Југославије и упоредите. Све је остварено. Осим одвајања Војводине.

****************

У контексту конгреса КПЈ у Дрездену, дајем део текста о њему са сајта Комунистичке Партије коју је основао Титов унук, Јосип- Јошка Броз, заправо само тих пар реченица и имају о томе:
http://www.kp.rs/

Четврти конгрес КПЈ одржан је у Дрездену, у Немачкој од 6. до 12. новембра 1928. године, истакао је да се Југославија налази пред револуционарним расплетима. Конгрес је осудио леву и десну фракцију. За политичког секретара изабран је Јован Малишић, а Ђуро Ђаковић за организационог секретара Партије. Уосталом на овом конгресу су донесене одлуке о стварању независних држава: Србије, Косова и Метохије, Македоније, Хрватске, Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе, тј. ових садашњих држава, које се налазе у суседсву Србије а које су биле у саставу Краљевине Југославије.“

Али и овај делић довољан је да нам укаже како смо ми Срби били подло преварени пре свега од наших србских однарођених комуниста који су партиципирали у Титовој власти!! А учили су нас да будемо југословени, да бранимо југославију што су Срби једино од свих народа и чинили приликом распад СФРј! Међутим, КПЈ је ето још 1928 године донела одлуку о разбијању Југославије, на штету Срба, јер се и из овог кратког текста са сајта КПЈ види да се Србима одузима Космет и Војводина! О мајко моја како смо преварени, више штете нам је нанео КПЈ и србски комунисти у Титовој власти, него сви спољни непријатељи, јер су извршили лоботомоју над нашим мозговима, умало да су нам потпуно уништили идентитет лажним југословенством, јер да је Југославија трајала још 10-ак година, сви Срби би се изјашњавали као југословени. Но не бих више о овоме, Дмитровићев текст је и више него довољан!

Али, повежимо све то са накнадним догађајима, са догађањима 27. марта 1941., да би видели да се тај план заиста спроводио. Нема већег злочина него кад неком народу мењаш свест и идентитет програмираним лажима о њему и његовој историји! Надам се да ћу стићи да на дан 27 марта ове године, још детаљније обрадим ову историјску велику комунистичку лаж о 27. марту 1941., за сада идемо овако…

Истина о 27. марту 1941! Комунисти нису организовали народ на протест, то је гнусна историјска лаж!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Уз дозволу господина Синише Михаиловића са телевизије Републике Српске, објавио сам на Ју Тубе следећу емисију – ТВ „Некад било“: Божидар Зечевић – Истина о 27 марту 1941. (05.04.2013.:  http://www.rtrs.tv/av/pusti.php?id=26007 )
Одређен број људи већ зна ово, али за оне многе који не знају, рећи ћу вам укратко о чему се ради. Господин Зећевић који је филмски историчар и драматург, најзаслужнији је што се после 60 година комунистиче историјске лажи о догађајима 27 марта 1941, открила истина о тим догађајима. У богатој архиви филмских докумената „Филмских Новости“ у Београду, господин Зечевић је нашао филмску ролну на којој је писало: „Ступање Краља Петра на Престо“. Међутим, на траци је било нешто потпуно друго, то је био филмски и тонски запис о изражавању спонтаног незадовољства народних маса у Београду 27. марта 1941. поводом потписивања тројног пакта тадашње квислиншке владе Југославије, са Хитлером. Првих 35 минута Синиша је разговарао са аутором филма о 27 марту 1941. господином Зечевићем, а после тога ћете имати прилику д погледате 55 минта документарца. Гледајте га више пута, пажљиво, јер има много више чињеница него што ћу ја написати, говори се и о посети несретног кнеза Павла Хитлеру, па затим да је 1939 у краљевини Југославији, створена држава у држави, бановина Хрватска која је чак имала неку своју пара ваојску, само се то тако није звало, која је после разоружала официре Краљевине и њену војску, која се нашла у Хрватској приликом напада Хитлера на Југославију 06.04.1941. Дакле, несретни кнез Павле је тако несвесно припремао терен усташама, мислећи наивно да ако удовољу свим Мачековим захтевима, да ће решити проблем са Хрватима.

Срби су увек најбољи слој у свом народу имали у непоколебљивој војсци (обични људи, војници спремни да бране отаџбину) и мудром војном командном официрском кадру, док су нам политичари и интелектуалци далеко најслабија тачка, без икакве су одговорности за народ и зато сваку проливену србску крв додатно пролију у будућим генерацијама, својим неразумним одлукама, јер да још неспретнији и незрелији краљ Александар није створио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, дакле са својим џелатима Хрватима па и Словенцима (прочитајте текстВладимир Умељић: Србоцид!) да би више сазнали о овоме) који су се у великој већини борили против Срба током првог светског рата, тада не би било покоља и геноцида над Србима у Јасеновцу и НДХ!

Е, човече, човече… како нас олако продају, на „паганистичком жртвенику“ „Веееллиииккиихх идееејааа„, а с друге стране исмејавају религијски паганизам када се кољу и жртвују животиње, не људи, животиње, јер то је видљиво, то виде, то им је јасно, али кад су опседнути идејама не виде своје будуће људске паганистичке жртве и крв!

А и зашто би, увек страда стока, а не чобанин…

А било је толико неверовтно убедљивих разлога за опрез, аргумената, историјског искуства, жртви, масакра, крви, да је то високи ризик за Србски народ да живи заједно у заједничкој држави са својим џелатима, али ко *ебе народ, битне су „вееелиике идеје“, јер „то су наша словенска браћа“, можда и успе, па шта сад и ако нас мало прикољу, као по обичју, како су и навикли, а?
Не виде да су кључне и непремостиве разлика код „браће“, њихове непремостиве религјске супротности, једну уобличује Ватикан, а другу Србска Православна Црква, што значи да је Југославија била немогућа мисија!!!

Но, добро, ако и покољу „нешто стоке“ гураћемо даље, покушаћемо опет, можда нам успе, можда ће тад бити мање „заклане стоке“, али опет довољно за неко будуће „братство и јединство“.

Вратимо се теми…

Када се погледа овај аутентични филмски и тонски запис, догађаји потпуно одударају од онога што су нас 50 година учили комунисти из историје у СФРЈ, о том историјском догађају, да су наводно комунисти организовали народне масе да изађу на „спонтане“ протесте 27. марта 1941., што је гнусна лаж, и злочин над истином када се погледа овај матерјал! Свеје било супротно, што после Титове смрти потврђује и један од петоро водећих комуниста КПЈ у Србији, Светозар Вукмановић Темпо.

Наратор , Божидар Зечевић о томе шта је рекао Светозар Вукмановић Темпо:

„Овом приликом, не могу да не цитирам једног од петоро водећих чланова КПЈ у Србији, Светозара Вукмановића Темпа, који је тек после Титове смрти записао, да је у марту 1941. ситуација прерасла партију, и да је расположење маса било испред организационих снага КПЈ, да нико у партији није знао за пуч, и да су спонтане манифестације у Београду потпуно изненадиле руковоство партије, да је директива коминтерне била:

Не идите на демонстрацвије, чувајте партију. Није још куцнуо одсудни час.

Tempo
Томе сведочи и отказивање митинга који су комунисти понесени народним одушевљењем били заказали за сутрадан 28. марта. Дакле, све ово је било познато и већини историчара, али су историје већ биле написане, потписане и наштампане, а генерације прихватиле ово као једину истину.“

Друго, на документарном снимку нигде се није чула парола „Боље рат него пакт – боље роб него гроб“, коју су нам комунисти „набијалии у подсвест“ путем 50 година лажне историје и испирања мозга, нас обичних људи! Један од живих учесника тог догађаја који сведочи у овом филму, а то је Десимир Тошић, који је 13 часова био на протесту, каже да је велика историјска лаж, да је главна парола под којом је био организован државни пуч, била: „Боље рат, него пакт“, већ да су 2 главне пароле биле „Доле влада“ и „Живео Краљ Петар други„. Он, иако није чуо ту паролу, не искључују могућност да је и та парола била, много их је било, међутим, велика је историјска лаж да је то била главна парола! Биле су и следеће пароле: „Живела војска„… „Доле пакт“ … „Савез са Русијом„.

Сад се и ја питам попут господина Синише, како су могуће овакве лажи, иако се знао детаљ који је бацао сумњу да су комунисти КПЈ били „кључни фактор“ у организовању „спонтаног народног незадовољства“, а не обичан народ и националне официрске патриоте, кад се знало за историјску чињеници да је у том периоду 27. марта 1941 СССР имао потписан пакт са Немачком о ненападању, а да су комунисти дали проглас за борбу против непријатеља тек 22.јуна 1941. када је Немачка напала Совјетски Савез? Па ако је то тако, а тако је, како су онда комунисти организовали „спонтане народне протесте“?!

Могуће је, моћ пропаганде је огромна, а почело је овако, на овај детаљ о Титу обратите пажљу.

При крају филма, приликом прославе ослобођења Београда где је било преко 100.000 људи, Тито је између осталог сам на овом скупу рекао велику историјску лаж, што ћете и сами лично чути. Цитирам, Тито:

„Другови и другарице, грађани и грађанке, нисам мислио да данас овде, на овом величанственом збору, говорим. Али, сматрајући, да је ово велики дан годишњица, онога хисториска прекрета, у најтамније доба када је немачки фашизам гушио скоро читаву Европу. Да је на тај хисторијски дан, овде на улицама Београда, народ Србије, народ осталих дјелова Југославије, Хрватске, Словеније, и других, дао отпор, и казао је: „Не, боље рат него пакт“

Дакле, овај део његовог говора се односи на 27. март 1941., што је у односу онога што је реакао, прљава лаж, јер ћете се у самом документарцу уверити, да је тог протеста било само у Србији, не и у Хрватској и Словенији, а потврда те Титове лажи је и овај документарац који приказује како су хрвати одушевљено „протествовали“ дочекајући немачке војнике са пуно одушевљења и радости приликом њиховог уласка у Загреб 10.04.1941. Ево тог филма.

Улазак Немаца у Загреб 10. априла 1941. – Опште славље на улицама

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

И на крају докумернтарац се завршава овим…
Наратор:

„Титову идеју о 27. марту разрадили су постепено Кардељ и његов дежурни марксиста Борис Зихерл“.

А то је ово:

„Комунистилка партија је 27. марта извршила последњу смотру маса пред велики народни устанак. Уски дворски пуч био је само оруђе великосрпског хегемонизма, али је свенародна комунистичка партија Југославије уз маршала Тита, преузела руковођење народним манифестацијама. Што није успело 27. марта 1941. успело је 29. новембра 1943. 27. март био је први дан народно ослободилачке борбе под вођством Тита и партије…“.

Дакле, и у овој идеји о 27 марту види се прљава лажна пропаганда КПЈ уперена против Срба, што је зацртано у Дрездену на 4. конгресу КПЈ. Какав великосрбски хегемонизам на 27. мат 1941.?! Па зар је могуће да се овако лаже и манипулише, кад се зна да је србски народ 27.марта1941. дигао глас против издајничке владе, не против других „народа и народности“, па да се то може назвати „великосбрски хегемонизам“?!

Искористићу сад прилику да са пар убедљивих аргумената на видело изађе право Титово лице. Много зла нам је нанео тај овек верни аустроугарски официр који се у првом сбветском рату борио против Срба у 42. хрватској вражкој домобранској дивизији!

Јован Јовановић Јоца је изузетно значајан за нас да би се лакше схватио Тито и његов перфидан антисрбзам. Пре него што пређем на то, нека неко пронађе Јоцу Јовановића који тренутно живи у Београду, да би се са енглеског језика преведе једна изузетно значајна књига, а да би се лакше схватила та митска прича о „успешној југословенској економији“ иза које су се крили тајни бесповратни кредити Амера Титовом режиму.

Јован Јоца Јовановић поседује књигу: Yugoslavia: The New Class in Crisis (1968), од Ненада Д. Поповића (Југославија: Нова класа у кризи) часног патриоте и изузетног економско-финансијски стручњака.

Ненад Д. Поповић

Nenad D. popovic
У књизи се налазе веома битна сазнања и подаци, да је Титов “оригинални социјализам” финансирао нико други до амерички капитализам, односно, да је с почетком 60-их година прошлог века па надаље, САД тајно, бесповратно и сукцесивно са 120 милијарди долара финансирала Тита и наше “велике социјалистиче изградње и победе” … нашу “снажну економију” у бившој СФРЈ, што је чиста фарса и обмана, јер је крајем 50-их година СФРЈ била банкротирала, та наша чувена “снажна социјалистичка економија”.

Све то пише и још много тога у књизи врсног финансијског стручњака и србског патриоте, Ненада Д. Поповића. Он је крајем 50-их година прошлог века био опуномоћен министар у министарству унутрашеих послова, био је и лични секретар Светозара Вукмановића Темпа. На крају крајева, морао је да емигрира и побегне у САД да се на време склони од тоталитарног Титовог режима који је био усмерен искључиво да уништи Србе као нацију.

У овом делу број 2, Јоца није причао о књизи Ненада Д. Поповића, али ако се потрудите и погледате све делове овог видеа, сазнаћете и то.

Ћирилица – Јован Јоца Јовановић, Зоран Пироћанац, Славко Никић 2/7

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Јован Јоца Јовановић:

“… Знате шта је Тито изјавио Мештровићу. Имате у књизи… у књигама, ја то што причам имате у књигама. Биланџић, историчар загребачки је читао записнике политбироа, десет дана по уласку у Београд Тито је изјавио. ” Ми ћемо се у Србији понашати као окупатори… И још нешто, сретне се Иваном Мештровићем, то имате у сећању сина Мештровића, имате о томе у Загребу књигу. Каже Тито, пошто је и Мештровић масон, па се срели масони. Каже:” Што се ви не вратите у Југославији”? Каже Мештровић: “Бојим се Срба“. Тито каже:Не требате их се плашити, ја сам их уништио заувек”!! И још једна мисао, Тито је рекао једном приликом: ” Ја сам тако уништио Србе, да за 50 година неће знати ко су! А за 100 година неће постојати…!

Злочини комуниста-Срђан Цветковић-(02.11.2012.)

http://www.rtrs.tv/av/pusti.php?id=21887

Др Срђан Цветковић: „Између српа и чекића“

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

На основу ова 2 видео прилога, и Јовановићевог казивања, о монструозним злочинима тито-комуниста у периоду од 1944. па до 1953. убедљиво највише над Србима у Србији, може се доста аналитички дискутовати и сагледати општа национална „осакаћеност“ нас Срба, али ипак нас није потпуно уништио у идентитетно самосвесном смислу.

Е, то је то, сад се лакше схваћају Титове речи, прошле су тих 50 и кусур година (то је ово скорије и садашње време), и Тито је уз послушне србо-комунисте, које је пажљиво одабирао када их је постављао на неким битним позицијама у властодржачкој послератној комунистичкој структури и хијерархији, спроводио план: „Слаба Србија, јака Југославија“. Те Титове „закрпе“ били су они водећи „заслужни борци“ из партизанско-ратничког периода, не они обични из борбених редова и нижих инстанци КПЈ (који нису ни слутили манипулацију врха КПЈ у односну на ОБЕЋАНИ ОЧЕКИВАНИ РАЈ, кад „ми дођемо на власт“), већ они на самом врху власти у КПЈ, издајице свога србског рода. Тито је са њим СКОРО потпуно очистио Србију од виђенијих и утицајних Срба националиста, србских интелектуалаца који су били чврсто утемељени у националној самосвести! Неки су брутално без икаквог суђења побијени у чисткама од 1944. -1953. хиљаде и хиљаде њих. Неке је Титов антисрбски режим послао на Голом отоку, у затворе итд… а неки су срећом избегли то и побегли у иностранство, тако да је у Србији, у интелектуалној србској сфери, не толико у народу, остао само колебљив и млак анационалан слој тзв. „Срба“, то су Срби који би продали веру за вечеру, за функцију на власти, фотељу, за положај директора у фирми, и рођеног брата би жрттвовали само да буду на власт…

И кад је Тито очистио до 1953 земљу и Србију од „реметилачких“ национално и културно освешћених Срба, онда је ланце репресије могао да олабави, да тзв. „критику“ режима сведе у оквире „дозвољеног“ и ефемерног, без суштинског плурализма супротстављених мишљења и идејаа, где би неко могао да постави питање комунистичких злочина. Наравно, у то време то би било лудило, јер би те у томм случају „прогутао мрак“, без да неко и сазна неки податак о теби. Дакако, сво ово планско погубљење „реметилачких“ Срба одрађено је у строгој тајности, односно далеко од очију јавности, 95% обичног србског света није ни слутио шта се испод тепиха „веееллииких идеја“ комунизма и југословенства одвија, тај монструозни програм за уништења срба зацртан још у Дрездену на 4 конгресу КПЈ. Истовремено, народ се хипнотички „дрогирао“ и пропагандно „дресирао“ историјским „истинама“ и „злочиима“. Једино су србски комунисти на високом положају комунистичке титовласти, били потпуно анационални, чак и антисрби, док су комунисти осталих народа, Хрвата и Словенаца, и те како били национално освешћени, и под параваном лажног и глумљеног југословенства, припремали су терен за отцепљење својих народа и прављење својих независних држава, баш онако како је зацртано било у Дрездену 1928 на 4 конгресу КПЈ.

И зато не треба да нас чуди ово:

Едвард Кардељ је још 1952. године рекао да су Словенци само привремено ушли у Југославију и да ће из ње изаћи кад за то дође час! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!

http://wp.me/p3KWp-5HO
Сада следе још неки кључни необориви аргументи који јасно говоре какав је суптилан злочинац био Тито према Србима и њиховом роду, јер ако ратном злочинцу над Србима, Курту Валдхајму (Козара, Херцеговина), доделиш највиши југословенски оредн (1997.), а знаш да је он злочинац, знаш да га је и Павелић одликовао за „заслуге“, онда си ти још и већи ратни злочинац него тај кога си закитио ордењем, јер злочин над истином је највећи злочин!!!

Од њега све почиње!!!
Тада ти је потпуно јасно шта је Тито хтео да каже када се обратио Мештровићу:

Не требате их се плашити, ја сам их уништио заувек”!! И још једна мисао, Тито је рекао једном приликом: ”Ја сам тако уништио Србе, да за 50 година неће знати ко су! А за 100 година неће постојати…!

Курт Валдхајм је био на званичној југословенској листи ратних злочинаца (1947.) кога треба гонити, баш у тој Титовој СФРЈ, Тито је то знао, али ипак га је тај „борац за мир у свету“ … „борац за несврстане“ одликовао највишим југословенским државним орденом!!!

Наравно да је Курт Валдхајм био злочинац и према Јеврејима, али ми Срби требамо сами себи отворити очи и схавтити како смо монструозно преварени под параваном „вееликких човечанских идеејјааа“, да би се очистили од историјских заблуда, да би тако очишћени видели свој даљи пут, отрежњење, освешћење и свеопшти препород!!!

Уверимо се сад у то ко је био Курт Валдхајм и Јосип Броз, односно пројекат под именом „Тито“….

Курт Валдхајм-Ратни злочинац над Србима-(19.04.2011.)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наратор Синиша Михаиловић о злочинцу Курту Валдхајму :

„Историја се поигра са животима људи боље од било каквог филма, или напетог романа. Доказала је то и у случају Курта Валдхајма, првог човека Уједињених Нација, премијера, а затим и председника Аустрије. То је један дио његове биографије. Други дио је много мрачнији. Тај дио је испливао у јавност тек 1986. године, када је један аустријски часопис објавио да је Валдхајм био високи официр вермахта, и да је починио велике злочине у Југославији и Грчкој. Његове активности су осетили Срби на Козари и источној Херцеговини!!! 1942. године одликовао га је Анте Павелић!!! А његов надлежни официр био је злогласни генерал Лер! Прекомандован је у Грчку, одакле је велики број Јевреја депортован у Аушвиц!

1947. године, Југославија је званично теретила Курта Валдхајма за ратне злочине!! Реакције није било све до објављивања фотографија.

Курт Валдхајм:

„Глупости, све су то лажи и клевете, јеврејски лоби стоји иза свега тога. Они хоће да ме дискредитују. Ја јесам био тамо за време другог светског рата, али само као обичан преводиоц. Немам појма о никаквим злочинима, ништа нисам видио. Солун? Ни о томе ништа не знам, никакав прогон Јевреја није ми познат“

Наратор Синиша Михаиловић о злочинцу Курту Валдхајму:

Ништа Валдхајм није знао, ни за прогон на Козари, ни за Јасеновац!!! А онда је пронађен нови доказ, изјава једног немачког официра са суђења, који је признао све злочине на Козари, уз писану наредбу Курта Валдхајма!!! Кина и Израел су били против његовог именовања у Уједињеним Нацијама. Југословенска дипломатија је заћутала!!!

Симон Визентал:

„Имали смо га притераног у ћошак, фалио нам је само неки конкретан доказ о њему. Али је очигледно ДА СУ ГА ТИТО и остали државници штитили! Југославија, којој је Валдхајм нанио много зла, стала је у његову заштиту!!!“

Синиша Михаиловић:

ЈОСИП БРОЗ ЈЕ ОДЛИКОВАО КУРТА ВЛАДХАЈМА 1977 ГОДИНЕ!!!!

И управо је наш глас пресудио у избору Валдхајма за председника Уједињених Нација 1972 године! Након објављивања фотографија, Америка му забрањује улаз у ову земљу. Умро је на слободи!!! Умјешао се још једном у наше животе 1990., када је са Хелмутом Колом договорио све о признању независности Хрватске и Словеније!“ …

……………
Синиша Михаиловић:

„Идемо у 1986. годину, то је била сензационална вест…?

Данко Васовић, новинар, писац и истраживач:

„Сензационално је било када сам ја као млади новинар „Вечерњих Новости“, радећи дакле, против интереса државе, о чему имам сијасет строго поверљивих докумената, јер видим да је читава Савезна Удба и СУП, и Министарство спољних послова и Председништво, ја располажем тим документима и презентираћу их, како за ову емисију, или на суђењу, јер намеравам сада да тужим редакцију која је била продужена рука тајне службе, и интереса министарства спољних послова. Дакле, сметало им је то што сам установио, ја сам га имао у руци са Козаром!! Курт Валдхајм је мислио, пошто је пријатељ био Тита у Југославије, који га је као што си лепо реко, одликовао.

Да поновим прецизно, то је високо одликовање југословенске заставе, једно од највећих југословенских одликовања!

Тито је знао да га је Павелић одликовао!!!
Знао је да је био тежак ратни злочинац!!!
И одликовао га је!!!

Држао га је у шаци са тим сазнањем, а Курт Валдхајм му је, тај злочиначки пакт, враћао тако што је као генерални секретар (УН-а) увек причао и истицао, „велику улогу“ председника Тита на међународној сцени. При том, био је обавезан да испоштује наредбу и уцену Тита и наше тајне службе!

То значи, да шеф његовог кабинета и прес-службе буде наш човек, Руди Штајдухар, а да десна рука у, значи у Уједињеним Нацијама, председник генералне скупштине Уједињених Нација, буде Лазар Мојсов.

Синиша Михаиловић:

„Да ли си ти имао људе, свједоке који су преживјели Козару, који су теби потврдили то о чему си ти говорио“?

Данко Васовић, новинар, писац и истраживач:

„Ево, рећи ћу ти одмах Синиша, шта се ту десило. Значи, знајући да га имам на Козари, Курт Валдхајм ми се поверио, јер је схватио да, иако испред њега стоји млади новинар, да овај дечко зна! И то да зна оно што такорећи нико у свету не зна. И он ми је поверио да постоји, да он зна да постоји у југословенском архиву, значи, докази и досије да је он ратни злочинац! Међутим, каже: „То нема везе, ви знате да сам ја пријатељ Југославије, Тита. Тито је мене одликовао. И молим вас када се вратите, пренесите у министарству спољних послова, да издају једно саопштење, да ја немам никакве везе са овим ратним злочинима, да је све то само једна кампања јеврејских новина“ итд… Значи, то ми је реко. Ја, напротив, знајући о чему се ради, заиста нисам пренео те поруке које је он тражио од мене. И наставио сам истраживање, и знао сам да постоји досије.

Знао сам да постоји досије да је ратни злочинац!!!
Извуко сам то из архива, донео сам ту вест!

Главни уредник је 3 дана задржао ту моју информацију, додао ми је још двоје колега, и после тога је Савезна Удба, и министарство спољних послова преузело. Значи, истргло је случај из мојих руку, иако сам ја потписан на том тексту.

Значи, од тог тренутка, почиње операција за спас Курта Валдхајма од Титових кадрова који су крили своју улогу у томе, и Курта Валдхајма као њиховог човека, као што си лепо рекао у најави. Он ће касније то свесрдно вратити као председник Аустрије…“

Зашто Курт Валдхајм иако је било доказа да је ратни злочинац, ипак није осуђен за то?

Данко Васовић:

„Значи, Козара је постала небитна, направљен је фалсификат са Козаром…!“

Синиша Михаиловић:

„Е, то ме сад занима, на чему је пао тај случај?

Данко Васовић, новинар, писац и истраживач:

„Ево на чему је пао злочин! Значи, ја сад имам прецизно ту целу документацију, и сад сам реконструисао, и први пут сад излазим прецизно са тим. На основу свих ових строго поверљивих докумената из министарства спољних послова, и председништва итд… ја сам нашао где Лончар (тадашњи министар спољних послова СФРЈ) каже: „Мора се наредити Милетићу да сарађује“. Милетић је, иначе хрват родом, Антун Милетић, живи преко пута „Сава Центра“. Био је пуковник, у својству начелника архива оружаних снага војно историјског инститтута. Чак и његов директор није знао шта он ради, Секула Јоксимовић, тако да је Милетић једино одговарао Лончару.

У садејству, уз координацију са одређеним тајним службама и људима из Беча и Аустрије, пао је договор да се направи један компромат службама и људима из Беча и Аустрије. Пао је договор да се направи један компромат. Значи, један компромитујући материјал, један документ. И један од 220 докумената које сам ја добио када сам истраживао у том архиву оружаних снага, коју сам добио. Дакле, видео сам када је Милетић дао фасциклу од 220 докумената, покојном војном историчару Душану Пленчи, који је мени дао тај документ, ја сам га објавио у „Шпиглу“, био је брзојав, један телеграм који говори да је Курт Валдхајм послао са Козаре 4224 особе, жене и деца. Састојећи се од 16% старијих мушкараца итд… на присилан рад у Немачкој итд…

Међутим, тај документ, иако говори о истинитој ствари, иако је само прекопирао оригиналне брзојаве такозване усташке, што значи телеграме. Он је одштампан на потпуно новом листу хартије и на машини која никада није била произведена пре 1948. године. А телеграм датира 22. јула 1942. године. И Курт Валдхајм је одмах рекао: „Дас из ајне фалше! (Ово је фалсификат!)“. Тако су све оптужбе пале! Пала је моја књига, пао је читав рад. Пала су сва документа која га оптужују да је ратни злочинац, и од тог тренутка ја почињем битку велику, једну борбу, да спасим голу главу! Покреће се државна машинерија. „Вечерње Новости“, морам да кажем то отворено, биле су егзекутор, као директно место где сам ја живео и радио. Значи, покреће се државна машинерија, ја бивам проглашаван хоштаплером, варалицом који је хтео да се прослави итд… итд…“

Ова удбашка комунистичка машинерија ради и данас на уништењу србског народа, они су нам највећи нерпријатељ, управо то су данашњи „позиционари“ и „опозиционари“ који су за 24 година од распада СФРЈ, Србију потпуно урнисали и направили колонију од ње и своју привану „мафијашку својину“. Удбашке архиве се под хитно требају потпуно отворити, србском народу треба се потпуно разјаснити шта се стварно догађало за време другог светског рата, јер видимо да су још на делу монструозне титоистичке лажи!

Оне сад полако падају једна, за другом, но треба то све студиозно и непристрасно анализирати када дође патриотска власт, а на то се неће чекати дуго, после ових догађаја у Украјини њихови налогодавци ће их пустити низ воду! То је сигурно!. Треба открити комунистичке гробнице широм Србије, где леже кости многих срба патриопта и обично света. Још више треба се решити убитачне поделе по Србе на четнике и партизане, то је масло титоиста да би владали нама и делили нас за сва времена!! За њих су четници увек „дежурни кривци“ за све, да би прикрили своје монструозне злочине!

Злочине над Истином…!!
Злочине над Србима…!!
Томе долази крај…!!!
Изађимо масовно на изборе 16.03.2014.!

На изборима гласајте за покрет Двери!!
За оне који никада нису били на власт!!
А имају добре идеје за спас и препород Србије!

Истина коначно на РТС-у: Двери пробиле медијски мрак!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Све странке су нам вампирског карактера, годинама нам пију и сисају крв ти вампири и паразити, пљачкају земљу, понижавају нас, продају територије, али томе ће ускоро доћи крај!!!

Доле бриселски споразум…!
Не у Европској Унији…!
Не у НАТО…!
Да, савезу са Русијом…!
Само нас Русија може спасити…!
Али, прво ми морамо бити Срби…!!
Ослободимо се страха, будимо слободна бића…!!

О Титу

Кад је већ било речи о Титу, искористићу прилику да вам дам на увид један текст публицисте Пере Симића, из његове књиге: „Тито феномен 20 века“, о Титовом рату против Срба у првом светском рату, као и о његовом раду на отцепљењу Космета, где све у ствари почиње од њега. Цео текст се базира на архивској грађи до које је дошао господин Симић. Тај текст можете скинути овде», а из њега издвајам ово:

„Судећи према ратном дневнику његове јединице, али и према поверљивим биографским подацима који се о њему чувају у Москви, Броз је у том рату имао све запаженију улогу. Према ратном дневнику његове јединице, 42. домобранске вражје дивизије, у чијем је саставу био његов 25. домобрански пук, од августа 1914. године прокрстарио је сва главна попришта ратних окршаја у западној Србији – од Љубовије, Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца. Другим речима, учествовао је у борбама на Дрини, Гучеву и Мачковом камену, у знаменитим биткама на Церу и Колубари. А према ратним извештајима и српске и аустријске војске, његова дивизија је одиграла важну улогу у опсади Београда и у окршајима код Умке, Остружнице, Бановог брда, Сењака, Аде Циганлије и Бежанијске косе.
Већ у првом борбама на Дрини, страдала су десеторица Титових Кумровчана.
Без обзира на то што Аустрија ни после три офанзиве није успела да оствари свој ратни циљ, млади аустроугарски наредник је стално напредовао. У „Казнену експедицију“ на Србију пошао је у чину каплара, а из ње је јануара 1915. године отишао у чину старијег водника. Постао је командант пуковске извиднице. Био је то највиши подофицирски чин у аустријској војсци, а ускоро је постављен и за ордонанса у штабу своје 42. вражје дивизије. Добио је униформу „са три ширита“7 и постао штабсфелдвебел“.

……………..

„Годину и по дана касније, у априлу 1970. године, Тито је у Београду примио делегацију косовских политичара. Поглавар косовских Албанаца Фадиљ Хоџа одао му је посебно признање:
– Народ на Косову није имао мајку своју и он је у Вама, у Савезу комуниста, гледао своју мајку, своју идеологију, своје схватање, и то је велика ствар, друже Тито.
Ни Тито није био шкрт:
– Ја вам захваљујем што сте ме посјетили и што смо мало поразговарали. Продужите ви тим путем којим сте пошли“

……………..

Људи јесу наивни, неки су можда још опседнути пропагандом хвалоспева о Титу, међутим, здрав разум је здрав разум, за чишћење од хипнозе довољне су ове Титове речи Фадиљу Хоџи:

„Продужите ви тим путем којим сте пошли“

А зна се, шиптарски пут је био пут отцепљења, кога је Тито подржавао!

……………..

„Јула 1977. Тито је на Брионима примио председника ЦК Србије др Тихомира Влашкалића и председнике покрајинских комитета Војводине и Косова Душана Алимпића и Махмута Бакалија. Тема је била веома деликатна: неодрживост савезних уставних решења према којима су покрајине у Скупштини Србије суверено учествовале у доношењу закона који су се примењивали само у централној Србији, а републички органи власти нису имали никакве уставне ингеренције на доношење закона и одлука који се примењују у покрајинама. Уместо да допринесе разрешавању те противречне ситуације, Тито је похвалио договор да се одложи расправа о том озбиљном системском проблему, а оним што је рекао о односима Републике и покрајина у питањима народне одбране, још више је закомпликовао односе у Србији:
– Покрајине у тој области треба да имају иста права као и републике!
То уопште није било предвиђено југословенским Уставом, али др Влашкалић није имао храбрости да то каже Титу.“

……………..
Титова реченица:

„Покрајине у тој области треба да имају иста права као и републике!“

Које бре „републике“, већ „република“, само је република Србија имала покрајине, остале не. Из овога се види Титов рад на отцепљењу обеју аутономних покрајина, као и на чињеници да су србски комунисти потчињени њему, највећи кривци за лошу судбину Срба у СФРЈ попут др Влашкалића!

Фото албум демонстраната – 27. март 1941.

Драган Симовић: О СРБСКОМ СУШТАСТВЕНОМ ПИТАЊУ


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

dragan simovic portret-3
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
Милану Пуалићу и иним ВедСрбима

01

Срби су, већ одмах по стварању Југославије, престали да се баве србским суштаственим питањима, као да су сва прошла и будућа србска суштаствена питања била заувек решена.
Кад кажем суштаствена питања, онда имам на уму она вековна питања која се тичу самог Бића Србства.
Питања Србског Присуства и Бивствовања, питања Космичког Позвања Србства.
Југославија је била свачија и ничија домаја, али једно је (у овоме часу поготову!)

посве извесно и јасно: Југославија никада не бејаше била творевина Србскога Духа!
Штавише, у Југославији се уопште и не осећаше присуство Србског Стваралачког Духа.
Срби су у Југославији били најтиши, најпоспанији и духовно најобамрлији народ.
Били су тако нечујни, тако успавани и затворени у своју љуштуру,
да се, на тренутке, чињаше, да у Југославији уопште и нема Срба.

02

Ретки су они који ово могу да схвате:
Срби су за седамдесет година преживљавања у Југославији, више биолошки и духовно осакаћени,
него за три и по века робовања под Турцима!
За седамдесет година чамовања и таворења у Југославији,
од Србског Аријевског Духа није остало скоро ништа!

03

Имао сам деветнаест година, када сам, у пролеће 1968. године, отишао у војску, која се тада зваше – југословенском!
Ја сам већ првих дана војевања, а са деветнаест година, видео да у тој војсци нема ничег (буквално ничег!) србског.
То није била војска ни мојих Предака, а ни мојих Потомака!
То бејаше била војска највећих мрзитеља Србства.
Са тим познањем и освешћењем, ја сам се одмах обрео у казненој јединици,
и свих осамнаест месеци бејах у разним казненим јединицама.
Војска је само убрзала моје буђење и освешћивање.
Они који су ме бацили у казнену јединицу, нису ни слутили да су ме,
уствари, послали на духовну академију!
Из војске сам изишао као расни ВедСрбин, као Србски Аријевац.

04

Ни једно једино србско суштаствено питање још није ни започето да се решава.
Срби су преспавали Југославију, а преспавали су и распад Југославије.
Срби и даље спавају, али, када се, неким чудом, у времену долазећем,
буду изненада пробудили ода сна (који није сан већ снолика духовна обамрлост),
појмиће и схватиће, да су туђинци и просјаци на земљи својих Предака, те да су,
буквално, изгубили све оно што су њихови Преци кроз векове творили!

05

Све приче о Јужним Словенима, као и о јужнословенским језицима, јесу чиста измишљотина.
Нема Јужних Словена – постоје само ВедСрби; и нема јужнословенских језика –
постоје само дијалекти ведсрбског језика; дијалекти од којих су постали неки нови (тобожњи) језици!
Ову Истину знаду расни ВедСрби –
и, то им је довољно!

06

Болећивост је слабост Духа.
Болећив народ јесте духовно посрнули народ.
Србска је болећивост, гле, Србе стајала Живота –
Живота са Смислом!
Србска је болећивост створила Југославију, у којој ће Срби тамновати седамдесет лета.
И, ако уђемо у саму суштину ствари, схватићемо да је Србска болећивост узроком свеколике патње србске!

07

Не судим, само запажам.
Нисам судија, већ песник!
Свако ће самоме себи судити, и сви ћемо свима судити.
Судићемо сами себи за дела која смо творили,
али и за дела која нисмо творили, а могли смо да творимо!

Иван Ивановић: Србија је у канџама обавештајних служби!


Извор: ФБР

У држави је направљен тотални хаос, који је добро изрежиран и контролисан од обавештајних служби, и који за свој основни циљ има уништење српске државе на свим фронтовима.

01.01.2013. за ФБР уредник Биљана Диковић, извор Ивановић Иван

Србија је у канџама обавештајних служби

Пише: Иван Ивановић

Ivan IvanovicКако би Србија уопште покушала да се извуче из катастрофалне ситуације у којој се налази потребна је снажна политичка воља и бескомпромисна борба са различитим агентурама и њиховим испоставама. Принцип по којем је Србија поробљена изнутра преко сопствених грађана је школски пример како су окупирне многе државе и од њих стварани западни протекторати којима управљају амбасадори. Преко 20 година, разне западне обавештајне службе помагале су “опозицију”, невладине организације и независне медије, да би по паду режима Слободана Милошевића (о којем такође немам лепо мишљење, да неко не помисли да га браним, и којег сматрам водећим кривцем за стање у којем се налазимо), исти ти људи који су финансирани под плаштом “бораца за демократију и слободу” од страних агентура дошли на власт у Србији.

Запад је уз велике количине новца и војну моћ успео да оствари своје геополитичке циљеве, и да кроз инструментализацију својих обавештајних кадрова у српске институције, преко политичких странака и НВО, које су својим новцем довели на власт, почне да на изглед легитиман начин води државну политику Србије, која када се стране погледа поседује све што и треба да има једна независна и суверена држава.

Оно што треба да нам буде јасно то је да свако од политичара који је финансиран од стране запада, односно обавештајних служби, који носе називе различитих фондова и организација како се не би на први поглед ушло у траг новцу су директно укључени у уништење српске државе које се одиграва на више поља. Преко својих политичких кадрова које су довели на власт и који су бесомучно испуњавали све захтеве амбасадора САД , најпре је уништена економија, уништене су водеће и највеће државне фирме, распродате су страним улагачима који су их после приватизација редом гасили и запослене отпуштали, на тржиште су дошле стране банке које су спровеле најбескруполознију пљачку грађана преко кредита и камата на кредите, српска војска је расформирана, оружје је уништено, инстутуције и министарства су постала легло корупције и неспособних политичких кадрова који су у њима нашли ухлебљење.

У држави је направљен тотални хаос, који је добро изрежиран и контролисан од обавештајних служби, и који за свој основни циљ има уништење српске државе на свим фронтовима.

У овом моменту Србија не постоји као држава, и све институције, укључујући и парламент су позоришта која у правом смислу речи служе искључиво за обману грађана како би имали утисак да држава функционише. Држава Србија , односно њени представници немају право на слободно мишљење, не смеју да воде државну политику у корист своје државе и народа и за сваки свој потез дужни су да добију одобрење амбасадора.

Никаква хапшења тајкуна, прошлих и садашњих политичара неће променити ништа. Јер ће њих наследити неки нови тајкуни и политичари који ће имати дебелу залеђину да раде то што раде. Овакав паразитски систем који разједа тело српске државе, односно њене иснтитуције могуће је уништити једино системском борбом и демонтажом политичких и НВО кадрова убачених у српске институције и финансираних од обавештајних структура.

Најпре се мора кренути у контролу рада и токова новца невладиних организација, политичких партија и медија, који су упали у око јавности по свом противуставном деловању, а затим кренути у истрагу њихових лидера и истакнутих личности које се налазе на политичким и државним позицијама од значаја и детаљно испитати да ли је њихов рад у складу са Уставом РС и да ли им имовинска карта одговара приходима.

Када истрага доведе до резултата, свако ко је добијао новац за противуставно деловање мора бити најстрже санкционисан, а медији, политичке партије и НВО редом забрањени.

Чишћењем државног апарата, политичих партија и медија од уплива различитих интересних и обавештајних групација, држава ће моћи да почне да дефинише своје циљеве и методе како ће до њих доћи.

Без обзира која политичка партија је на власти, без демонтаже обавештајних структура у медијима, НВО и политичким партијама, биће немогуће да дође до било каквог напретка и ми ћемо као народ из дана у дан све више пропадати.
Као логично питање поставља се да ли је уопште могуће доћи на власт без подршке запада и уколико нисте њихова политичка марионета која је одабрана да у наредном периоду глуми власт, и на то питање најбољи одговор може да да народ.

Уколико се српском народу смучило да буде у канџама агентура, да живи у лажној држави, има за председника и премијера пајаце, позориште од скупштине, да умире од глади и живи у беди, мораће да јасно у својој глави зна шта хоће и колику жртву је спреман да понесе.

Српски народ свакодневно подноси тихо страдање, које је развучено на дужи временски период, јер за политичке стратеге време не игра битну улогу, да ли ће доћи до нестајања наше државе за 5. 10, 50 или 500 година, њима је сасвим небитно, јер они имају тачно одрећену стратегију коју спроводе.

Да ли ћемо тихо умрети, или ћемо покушати да скинемо окове у којима се налазимо, и без обзира на последице које можемо због тога сносити на нама је да одлучимо, јер нестајање нам је свакако загарантовано.

******************

Ово је одличан чланак да се схвати како се Србија путем страних обавештајних служби уништава од распада СФРЈ. Међутим, ту би додао једну битнију ствар, што се тиче обавештајних тајних служби, о тајним србским службама, разним Удбама и КОС-овима које су инсталиране од стране титоистичке диктатуре у бившој СФРЈ, а пре свега у тадашњој Републици Србији. Те тајне службе у Србији које су инсталиране још за време титоистичке антисрпске диктатуре, раде и дан данас против Срба, комунизма нема, па нема, Југославије нема, и уместо да се после распада СФРЈ отворе архиве да се сазна права истина шта се стварно догађало за време другиог светког рата у СФРЈ и после, за време владавине не-комунизма, јер комунизам се нигде није остварио, већ титоизма у сврху злоупотребе оригиналне комунистичке идеје, да се путем ње идентитетно разграде, рашрафе и униште Срби, њихов идентитет, национална свест и самосвест зарад југословенства.

Овде треба одмах напоменути једну битну ствар, само по себи нема ништа лошег, у есенцијалном смислу, у идеји југословенства, да јужни Словени живе у једној држави, али под условом да ту идеју искрено доживљавају и желе да остваре сва три јужнословенска народа на примеру Југославије: Срби, Хрвати и Словенци. Међутим, такође је познато, да се тако сјајне идеје могу и те како перфидно и софистицирано злоупотребити у уништењи неких народа, њихове националне свести, идентитета. Е, то је урађено Србима, лоботомија србске националне свести и „касапљење“ њиховог културно-духовног идентитета. То је урађено Србском народу на примеру Југославије, јер једино су Срби „издресирани“ да буду искрени југословени, за разлику од Словенаца и Хрвата чији су народи и интелектуална елита желели само реализацију искључиво националне идеје за време свог привременог улаза у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, не би ли се тако за неко време ослободили утицаја и притиска страних сила, да би се у повољном и стрпљиво чеканом историјском тренутку, отцепили од Југославије и засновали своје самосталне државе. О лажном југословенству код Словенаца писао сам овде», а о Хрватима се тек спремам да пишем, иако је њихово лажно југословенство (са изузетно србомрзилачком компонентом) ИСТОРИЈСКИ тако очигледно и очито, али треба писати о томе, аргументовано и чињенично, јер неким нашим умним људима то још није јасно, будући су тако огромно у емотивном и моралном смислу везани за саму бит идеје југословенства и комунизма, тако да да тешко могу да схвате ЖИВОТНУ СТВАРНОСТ, једну голу чињеницу, да је једно идеја, сама идеја и њена суштинска бит, а њено спровођење у пракси, нешто сасвим друго!

Та се идеја као што рекох може и тако вешто злоупотребити ради уништења неких народа, како физички тако и на културном, на националном, духовном, историјском нивоу, зарад општости идеје југословенства, у примеру Југославије. Срби су се зарад југословенства свесно одрекли србства, чак видећи да се то одвија на њихову штету (Јасеновац! итд…), надајући се да ће нас браћа која нас мрзе и кољу ваљда једном разумети, заволети и схватити како смо ми срби „космички мудри“, јер пристајемо да живимо са кољачима у истој држави, пристајемо да нас кољу, само да би временом кољачи схватили како је клање бескорисно, да су Срби „небескуи народ“ који се свесно препушта ризику клања од стране „браће“ џелата, ради њих, јер „схватиће они једном- ко смо ми Срби“.

Међутим, хрвати су то схватили како су од самог почетка све схватили, наставили су клање недокланих Срба, очистили хрватску од Срба, последљу трећину Срба су протерали за време грађанског рата 1991. – 1995. Њихове зликовце Хаг претвора у „хероје“, а историјске геноцидне жртве Србе у „зликовце“ тако да је Хрватска коначно створила своју НДХ, свој историјски сан, али на принципу свесно планиране геноцидне политике према Србима! Али, и поред тога, дешава се невероватна ствар, да поједина идеалистичка групација Срба, било у делу народа или интелектуалном делу, и даље плаче и кука за Југославијом и Титом, на фејсбуку се формирају групе од стране Срба који би и поред свог страдња срба зарад југословенства, жели поново да формирају са нашом „браћом“ некакву Југославију, или како би се већ то звало, иако смо сведоци да су и Хрвати и Словенци свесно рушили бившу Југославију док су били у њој, они то и не крију, отворено тврде да су то радили, хвале се тиме, поготову Хрвати.

Још једна ствар која је битна када се прича о комунистима, нису сви србски комунисти били лоши и радили против Србије док смо живели у СФРЈ, комунисти код Срба у обичном народу били су у реду, то су часни и поштени људи, искрено су веровали у идеју комунизма, њих не треба осуђивати. Међутим, они нису били свесни да су они највише изманипулисани од стране Тита, њихов комунистички сан, од стране југословенских и србских комуниста који су били у ужем кругу власти, титоистичке власти, који није спроводио никакав комунизам, већ диктаторски титоизам са искључиво антисрбском нотом у циљу уништења Србије и „реметилалчких“ Срба. Дакле, те Србе комунисте из најуже титоистичке стртутуре власти, не треба третирати као комунисте, већ као титоисте са основном идејом водиљом уништења Срба и Србије, да се припреми распад СФРЈ искључиво на штету Срба!

Такви Срби комунисти, односно титоисти, били су на овај или онај начин антисрбски настројене радећи против интереса свог народа, а неки Срби титоисти су и мрзели свој народ, његов национални ментални склоп.

Е, такви антисрби Срби, титоисти, већи су злочинци од било ког непријатеља немца, фашисте, Тита
или усташе!

Убедљиво!!

Ради буђења Срба, треба им само причати голу истину, поткрепљену чињеницама, историјским архивским документима, доказима! Али највећи доказ наивности Срба верујући идеји југословенства и комунизма, је сам живот и трагично страдање Срба под паролом југословенства и лажног комунизма, злочиначког титоизма!!

Из тог разлога, ове ствари треба понављати на разне начине и форме, путем писања фељтона на интернету. Интернет је велика шанса која може да допринесе националниом буђењу и препороду Срба, он и доприноси томе већ неколико година, и то је добро, одлично!

Али, прича треба непрекидно да се прича, да свакодневно тече као река, да то увек буде свежа текућа вода која умива, освежава и отвара заспале србске очи, баш као када су нам некад у СФРЈ испрали мозак партизанским филмовима и титоистичком пропагандом…

Генерално…

Србима заправо не владају Срби, већ србски одрод, школовани одрод који се увуко већ више од 100 година у србски државнички апарат, посебно после 1945. и Титове антисрбске диктатуре у којој су учествовали и тзв „Срби комунисти“ који уопште нису имали елементарну националну свест, за разлику од комуниста Хрвата и Словенаца који су и у тзв. „комунизму“ радили итекако дебело за интересе својих нација, били су лажни југословени, своје народе су и у тобожњем комунизму васпитавали у националном духу, и чекали час да се отцепе, што су и дочекали, док су једино наивни срби били искрени југословени, јер тако су их васпитавали утицајни и БЛИСКИ КОМУНИСТИЧКИМ ВЛАСТИМА Срби комунисти који уопште нису имали ама баш никакву националну свест, већ су били „космополите“, „југословени“. Неки су се вероватно и гадили да србски народ може тако историјски ниско пасти, остати на тако „низак идентитетни ниво“ да буду то што јесу, Срби, односно тако уско национално идентитетно одређени. У њиховим апстрактним главамаа срби су били само „примитивни националисти“ за разлику од њиховог „широког, свеобухватног југословенства, космополитизма“.

У СФРЈ властодржачкој пирамиди власти, само су Срби титоисти (за разлику од Хрвата и Словенаца комуниста, тобожњих „југословена“), тобожњи „комунисти“, космополите, натерали Србе путем друштвеног „југословенског образовања“, да се стиде што су Срби, јер је за њих бити националан, не шовинистички настројен, већ само ИМАТИ национално идентитетно одредиште, уствари једно те исто, У БИТИ то је ШОВИНИСТИЧКО ОДРЕДИШТЕ, које виде и у речи „националиста“ и „шовиниста“, све је то једно те исто за њих, исто им значи. Да, сами појмови су различити, то су две различите смислене појмовне речи, но они у оба појма виде ИСТИ ШОВИНИСТИЧКИ СМИСАО. Можеш ти њима до 101 и назад објашњавати да је појам „национализам“, национализам који има смисао у љубави и поштовању свог националног, културног и духовног идентитета, свог слободарског србског духа, да то нема ништа у корену против неке друге нације, да си спремани и да крвљу браниш то своје, без икакве штете према другој нацији, осим кад те нека нација нападне, тада само браниш своје. Међутим, не, све је то за наше србске комунисте и југословене који су били најутицајнији у титоистичком ЈЕДНОУМЉУ, ЈЕДНОУМНОМ систему власти, образовању, вредносном и пропагандном систему… само „примитивни и ускогруди националисти“, са већ унапред задатом шивинсистичком предубеђајном одредницом садржаној у речи: „националиста“, на интелектуалном, мисаоном и филозофском нивоу….

Они никако не могу да схвате, да у антрополошкој, историјској и егзистенцијалној равни, у неком људском бићу ИСТОВРЕМЕНО-ИСТОВРЕМЕНО-ИСТОВРЕМЕНО егзистирају и живе многи идентитерти: национални, религиозни, грађански, елемантарно људски… међутим за комунисти постоји само један једини ЗА ЊИХ ВРЕДАН И ДОСТОЈАН идентитет, грађански, космополитски, сви остали су „ограничавајући“ и безвредни.

И с тога, ако такви интелектуални тоталитаристи васпитавају народ путем образовања, онда добијамо народ као што су Срби, који се стиде што су национални, што су Срби, а не да су само и искључиво грађани, југословени и космополите… тобоже „једино вредни идентитети за поштовање“, што је уједно и неодређено-апстрактно у односу на идентитетну дубину националног одређења код човека, што је потпуно природно и емпиријски уграђено кроз историјско постојање људског рода, заправо ОДРЕЂЕНОГ НАРОДА. Сви ти идентитети се заправо кроз живот међусобно преплићу унутар човека и испливавају на површину његове свести адекватно догађањима у животу, тешкоћи или нетешкоћи времена, историјског тренутка. Омаловажавати појединачно било који идентитет у човековом бићу, зарад неког другог, „вредног“, кобна је грешка сваког интелектуалца, која се њему и народу трагично враћа као бумеранг. Тај интелектуалац не схвата пре свега дубину људског бића и постојања, дубину његове душе и његовог битисања, јер се НЕПРЕКИДНО копрца у плићаку умовања, површног филозофирања, будући да никад није сишао у дубље слојеве душе, у њен „пакао и рај“, јер то може бити и опасно.

Само су анти-срби комунисти, које је Тито пажљиво бирао у свом најужем властодржачком окружењу, били потпуно анационални, чак шта више, они су мрзели свој народ и његов „примитивни национални ментални склоп“, тако да су са перфидном страшћу учествовали у уништењу Србске националне свести, Срба и Србије, у тзв. „комунизму“, „социјализму“… а све је то заправо била титоистичка дубоко планирана диктатура која је имала за циљ да уништи Србе, зато је Тито једном приликом и реко Мештровићу који се плашио да се врати у Југославију, плашио се Срба, како се пожалио Титу. Како му је Тито одговорио, можете погледати из следећег прилога:

Ћирилица – Јоца Јовановић, Зоран Петровић, Славко Никић 2/7 1907

Јован Јоца Јовановић 2/7

„… Знате шта је Тито изјавио Мештровићу. Имате у књизи… у књигама, ја то што причам имате у књигама. Биланчић историчар загребачки је читао записнике политбироа, десет дана по уласку у Београд Тито је изјавио. “ Ми ћемо се у Србији понашати као окупатори… И још нешто, сретне се Иваном Мештровићем, то имате у сећању сина Мештровића, имате о томе у Загребу књигу. Каже Тито, пошто је и Мештровић масон, па се срели масони. Каже:“ Што се ви не вратите у Југославији“? Каже Мештровић: „Бојим се Срба„. Тито каже:Не требате их се плашити, ја сам их уништио заувек“!! И још једна мисао, Тито је рекао једном приликом: “ Ја сам тако уништио Србе, да за 50 година неће знати ко су! А за 100 година неће постојати…!

Зар нисмо сведоци свега тога…!

То нам се управо скоро у потпуности догодило, тај први део Титових речи. Срби су данас потпуно излуђени, одрођени, не знају ни ко су, ни шта су, ни куда треба да иду!

Тита више нема, али деца (србска) титоизма И ДАЉУ ВЛАДАЈУ СРБИЈОМ И СРБИМА, у континуитету крилатицом: „И после Тита, Тито“ по наравно квислиншком рецепту уништавања Срба. Ради се о биолошком, историјском, културном и духовном геноцидном уништавању Срба. То се контролише путем србских тајних служби у Србији, у којој одређени Срби нису ни Срби, већ имају лажан идентитет, лажна имена и презимена.

Народ треба да сазна истину, шта се догађало за време другог светског рата и после њега. Нешто од тога, можете чути у следећем прилогу...

Ћирилица – Јоца Јовановић, Зоран Петровић, Славко Никић 1/7 1907


Јован Јоца Јовановић 1/7

Ви треба да знате једну ствар, да је Београд најнесрпскији град. И да су Титоисти кад су ушли, кад су у ствари доведено од црвене армије у Београд, и у Србији, јер ти Титоисти никада не би освојили Србију. Они су направили стравичан гениоцид над србском грађанском класом! У Београду је убијено између 25 до 30.000 србске грађанске елите! А у Србији око 110.000!!…“

„...Имате тезу коју је Лењин реко на првом конгресу коминтерне. Бољшевизација Балкана се може извршити тек кад се сломи кичма србском народу!…“

„… Друго. Запањујуће је да овде људи у медијима незнају једну пресудну ствар. Ивам Долничар, генерал, шеф генералштаба је био председник одбора за сахрану Јосипа Броза Тита. У словеначким новинама „Делу“, то је ко „Политика“, је изјавио да тело Тита није било у том ковчегу, који је ишао плавим возом, који је био ту стављен итд… и на питање новинара када је Тито сахрањен каже: „Касније“…“

Иначе, кратко речено,Тито је био и остао веран аустроугарски војник, на дуге стазе, не само за време првог светског рата, када је као аустроугарски војник убијао Србе у саставу 42 хрватске домобранске по злу чувене „Вражје дивизије“, већ и касније. Тито је као аустроугарски војнико 6 месеци ратовао против Срба и убијао их! Усред Србије!! Чак је био и унагређен у тој борби, добио је медаљу за храброст, а неки срби и даље величају „највећег сина наших народа“, који је био злочиначки настројен према Србима!

Јосип Броз Тито као аустроугарски војник ратује против Срба у Србији током првог светског рата.

Јосип Броз Тито као аустроугарски војник ратује против Срба у Србији током првог светског рата, у саставу 42 домобранске хрватске по злу чувене Вражје дивизије!!.

О томе, а и нешто више, са наравно провереним архивским подацима за Тита, причаћу нешто касније, у неком од наредних дана.

И на крају… да би се Срби очистили тог патолошког србомрзачког антисрбског титоистичког кадра (сада су то наши врли „европејци“) у Србији, пре свега морамо све ово што сам причао ДУБОКО И КОНАЧНО СХВАТИТИ, ОРГАНИЗОВАТИ СЕ, и ПРВО потпуно реорганизовати СРБСКУ тајну службу, одатле све почиње, та властодржачка пирамида власти! И, тек кад у србским тајним службама, и друштвима, раде искључиво и САМО Срби родољуби, онда ће Србија истински бити Србија, поносна, војно и економски јака, богата и суверена земља! Тада ће оперативном логиком владања, у сам врх власти, на најбитнијим властодржачким позицијама, видљивим и обичнонм човеку невидљивим, бити искључиво Срби патриоте којима ће у срцу бити само Србија и Србски народ…!

Нека нам ова 2013-та година буде кључна, да се ослободимо антисрба који управљау нама, да постанемо поносна, слободна, богата и јака СУВЕРЕНА Србија…!

Едвард Кардељ је још 1952. године рекао да су Словенци само привремено ушли у Југославију и да ће из ње изаћи кад за то дође час! Југословенство, највећа трагична заблуда Срба!


Настављам најављени серијал о историјски гледано најтрагичнијој заблуди код нас Срба, о заблуди југословенства и стварања Југославије. Цена заблуде србске „елите“ била је превисока и трагична за србски народ, то је био стравични геноцид у Јасеновцу о коме и дан данас „елита“ бесрамно ћути, док истовремено разним „чињеницама“ Хрвати фалсификују праву истину око Јасеновца и ако се не одупремо томе, ускоро ће нам званична „историја“ говорити да је Јасеновац био само „систем разних радних логора“, где су Срби умирали од тешког рада и болештина, да није било клања и масакра!! У том ужасу и паклу Јасеновца, о томе ћу ускоро детаљно и документовано писати, хрвати су једини народ на свету који су имали и логор за децу (побијено је око 100.000 деце!), за србску, ромску и јеврејску децу, а Срби ни до дан данас нису поднели тужбу против Хрватске за тај геноцид, јер злочин геноцида не застарева по међународном праву, али изгледа када је у питању србска тзв. „елита“, то не да је одавно застарело код њих, већ се и крије права истина о Јасеновцу!

Будући да су се Словенци први насилно и противусатавно отцепили из СФРЈ 1991. године, почињем са њима и њиховим јасним историјским ставом да су у Југославији ушли само привремено, док не дође час за отцепљење и остваривање њиховог историјског сна да створе неазависну државу Словенију. Кардељеве речи о томе већ сам споменуо у претходном тексту, сада вам дајем на увид и видео прилог који о томе говори.

Само су наивни Срби веровали у идеју југословенства

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Едвард Кардељ:

Другови, да се одмах прекине ова расправа, јер ви добро знате да смо ми Словенци ушли у Југославију привремено. И, да ћемо ми изаћи кад дође време. То време није дошло„.

Едвард Кардељ:Другови, да се одмах прекине ова расправа, јер ви добро знате да смо ми Словенци ушли у Југославију привремено. И, да ћемо ми изаћи кад дође време. То време није дошло

Идеја је једно, а реализација њених идеала у животу нешто је сасвим друго, и питање је да ли све стране по питању неке велике „заједничке“ грандиозне идеје и њене реализације то заиста искрено желе и мисле, да је спроведу у дело, а не да ли то причају у медијима народу, јер јавно могу да причају једно, а скривено да мисле и желе да реализују нешто сасвим друго. У случају југословенства радило се о „двоструком књиговодству“ „братских“ народа, само је наивни српски народ водио једноструко књиговодство, односно његова тзв „елита“, зато сад народ плаћа цену тог трагичног једноструког књиговодства, а та иста „елита“ преузела је нову интернационалистичку идеју, „европејство“, ново двоструко књиговодство.

Докле народе, докле?

Бранко Драгаш:

„… Јер је та идеја југословенства, јесте била лепа, као што је идеја Европске Уније лепа, али прво морамо да научимо оно што сам научио, читајући историју. Значи, где је ту двојно књиговодство? Значи, шта ми добијамо, шта ми ту губимо. Ако ми то, губимо, зато што неко други добија, и нас зато користи као што се десило од 1918. Живојин Мишић не само што је био генијални ратник, који је био смењиван неколико пута, него је једноставно видео шта ће се ту десити. И онда ми улазимо у једну… потпуно смушено, непланирано, у једну трагичну заједницу која се зове Југославија. Где, и Словенци и Хрвати плански улазе у ту заједницу да би се ослободили Италије, Аустрије и моћних око себе. Рецимо, ја сам један од ретких, ја сам са 17 година, можда спадам, ја сам један од ретких који је прочитао сабрана Кардељева дела. Ја мислим да то, врло тешко можете наћи неког ко је то прочитао. То је неких 7-8 књига… и ја сам сад читао тамо негде 1952 године избила је „Цесна афера“, И сад ја читам та, са Централног Комитета Комунистичке Партије Словеније записник. Ја мислим да то ни они нису читали. Ја сам то читао, јер ме занимало, да видим шта ту има. И сад има на једнум месту, у Уставу Словеније је тад избила афера због чега се гради по Југославији, а не гради се Словенија, такозвана „Цесна“ афера. Ови старији то знају. И, онда, у једном тренутку кажу: „ма шта ће нама Југославија, нама Словенцима, ми можемо да живимо итд…“ и почне расправа у оквиру тога. Јави се Кардељ и каже следећу реченицу:

Другови, да се одмах прекине ова расправа, јер ви добро знате да смо ми Словенци ушли у Југославију привремено. И, да ћемо ми изаћи кад дође време. То време није дошло„.

Бранко Драгаш:

„Кад сам ту реченицу са 17 година прочитао, мени је било потпуно све јасно“.

Да, једном седамнаестогодишњем омладинцу све је било јасно, а да ли је то било јасно онима којима је требало да буде јасно! Онима који су задужени у име српског народа да им буде јасно! Да ли је тадашњим „искусним“ српскик комунистима то било јасно! Некима јеста, а наивцима српским комунистима и српским југословенима из невладајућих теоретичарских и идеолошких сфера изгледа није, будући да они стално „лебде у облацима“ идеја, не виде шта се дешава на земљи, у пракси, у животу, у реализацији!

Срби, идеалисти, они који су и поред трагедије стварања Југославије и даље „југословњени“ никако да схвате да се све те фантастичне идеје могу савршено употребити за манипулацију у разбијању неке нације и народа, јер идеје спроводе вешти политичари „шибицари“ и манипулатори, то се кроз историју показало, та тенденција. Међутим, све би било у реду да народи који желе да се уједине то искрено заиста и желе, али у случају Срба, Хрвата и Словенаца, то је видимо немогуће, јер без обзира што се воде као јужнословенски народи, то априори није гарант да ти народи „исто мисле“. Разлике у васпитно-негованим менталним склоповима и религијским правцима који су битни и утицајни на погледе и визије живота сва три народа, драстично су супротни без обзира што смо ми етнички и лингвистички „исти народ“, Словени, јужни Словени. Ми Срби то најбоље знамо, једини смо искрено желели заједничку државу, док су је Хрвати и Словенци доживљавали само као „чекаоницу“, док не дође прави моменат да их њихов „воз“ одведе у њихову самосталну државу.

Зар нам на примеру Словенаца Кардељ савршено јасно то не говори?

Идеалисти нека сањају и даље, али они који желе да буду политички ангажовани, морају бити мудри, јер се са нама Србима и идеалима „југословенства“ судбина горко поиграла, крваво! За то смо ми Срби одговорни, никакви Хрвати, Словенци!!

Ево ја имам још бољи сан и идеал него што је југословенство, мој интимни сан је да на Планети Земљи постоји само један Род, род Земљана, да постоји само нација „Земљана“, јер то је савршено смислено из свих углова и аспеката: духовних, егзистенцијалних, са становишта чисте логике, етике и пре свега интелигенције, знања. Али, да се то јавно пласира и тиме доји народ, тако је наивно, јер да се поклопи да то сви народи света истовремено ИСКРЕНО ЖЕЛЕ И ПРЕ СВЕГА РАДЕ НА ТОМЕ, односно њихове тзв. „елите“ које их вековима уско парцијално и фрагментално обликује, образује, васпитава… тако је немогуће у овом ступњу човекове свести и духовности. Поготову код интелектуалаца, тако да би у овом моменту, прави идиотизам био форсирати ту најграндиознију идеју „Земљанизма“, у политичком смислу. Није ствар у идеји, идеја је одлична, супер, али… видели смо на примеру сјајних идеја југословенства и комунизма, све сјајне идеје преузима и спроводи у пракси интелектуална багра и шљам са својим скривеним циљевима!

На примеру науке и Тесле то се најбоље види из другог угла, а истоветан је процес. Теслина имплементирана наука усрећила би цео свет, све нације, све људе на Планете Земљи, али не и болесну и искомплексирану багру која повлачи конце развоја народа и човечанства, јер не владајући собом и својим унутрашњим конфликтима, нагонима, „крпи“ се владајући масама.

Због свих тих ствари нас Србе у овом најтежем историјском тренутку може спасити само обједињавајућа национална идеја, повезивање са Словенском браћом која су се кроз историју према нама тако и показала, браћа која нису ратовала против нас, већ су нам помагали. То су Руси, Белоруси, Украјинци, Чеси, Словаци итд… Треба створити један моћни Савез Словенских држава и тако се духовно, образовно, културно, научно, екононмски и војно (мора се, таква је реалност) удруживати, повезивати. Бити целина, а уједно да свако има и залива своју сопствену „башту“. Тако ће истовремено цветати и Целина и посебност, тај врт Словенства, са прекрасним различитим мирисним баштама и прелепим разноликим цветовима.

Вратимо се на Словенце….

За време другог светског рата многи Словенци су спас од фашистичке Немачке нашли у Србији, а међу њима и једно мало словеначко дете по имену Милан Кучан. Милан Кучан се касније као председник Републике Словеније лепо одужио Србима и Србији. Као председник Републике Словеније, у име свих Словенаца, 1991 је прекршио тадашњи УСТАВ СФРЈ и насилно отцепиоп Словенију из ње, будући да тадашњи УСТАВ СФРЈ није дозвољавао отцепљење било код народа из СФРЈ, без сагласности свих осталих конститутивних народа. Те сагласности од Срба који су живели у целој СФРЈ, у свих 6 Република, знамо није било. Нико их од сепаратиста није ништа ни питао.

Да се подсетимо, за време стварања Краљевине Срба, Словенаца и Хрвата, једино је тада Србија била независна и међународно призната као држава. Хрвати и Словенци тада нису имали никакву државу, сада је имају. Хрвати је имају базирану на геноцидној политици према Србина, а Срби који су их братски све загрлили скоро да и немају, на путу су да је изгубе ако се не отрезне. И Хрвати и Словенци, та наша „браћа“ здушно су непосредно пре распада СФРЈ увелико помагали шиптаре у правцу отцепљења, а сада су и признали Косово као независну државу, иако знају да је то нелегално и незаконито урађено, јер националне мањине по међународном праву немају права на отцепљење, а срби-југословени би и поред свих ових чињеница опет да праве Југославију?!

Ми Срби не требамо кукати над судбином, нити на нашу „браћу“ Словенце и Хрвате, свако је добио шта је тражио, неко свесно и стрпљиво, а неко брзоплето и несвесно, тражио је једно, а добио нешто сасвим друго, оно што није тражио, а изгубио је оно што је имао пре него што је ушао у оно што је тражио, мислећи да и други то исто траже и желе.

Прве ратне злочине приликом распада СФРЈ учинили су баш ти „цивилизовани“ Словенци, а не „варвари“ Срби. То је учинио Јанез Јанша и његова територијална одбрана каја се „храбро“ понела и борила против ЈНА коју је Анте Марковић, један њен део наравно, послао у Словенији и на граници са Аустријом. А кога је послао? Послао је неискусне голобраде младиће који су тренутнио служили војни рок у ЈНА, и при том су добили маневарску муницију, тако са су словенцима служили као глинени голубови за одстрел, и они су се тако „храбро“ изборили за своју независност. Детаље око тих злочина словеначке територијалне одбране више можете пронаћи са Видовдан форума и из једног текста Николе Алексића који је у то време помно пратио шта се дешава у Словенији.

Видовдан форум:
http://is.gd/Q0AqSh

Поједини делови, цитати…

… У одлуци словеначког парламента историјске реминисценције имале су доминантну улогу. То је најбоље изразио Франце Бучар, председник Скупштине:

Тај акт представља кулминацију о стогодишњим настојањима словеначког народа. Југославија у садашњем облику није способна да преживи и постаје жариште потенцијалних конфликата и ратне опасности. Срж југословенског проблема је у томе што држава никад није била утемељена на споразуму као интегратору. Зато се Југославија не може преобликовати у творевину способну за живот…

…………
Скривање злочина

„Војник ЈНА Милан Танасковић био је на стражи у складишту у ЈНА. Стражу и складиште опколили су и блокирали припадници МУП-а Словеније, али нису отворили ватру. Заправо, војници и припадници полиције су се у тим првим часовима понашали као да су сви схватили да је реч о потпуно бесмисленом сукобу.

После два дана сукоба, припадник МУП-а Словеније пришао је жичаној огради и замолио војника ЈНА Милана Танасковића да му припали цигарету. Док му је Танасковић палио цигарету, полицајац је отворио ватру и усмртио га. У већ мртвог војника испалио је више рафала из аутоматског оружја. Ово је један од најужаснијих примера рата који је у Словенији трајао нешто више од десет дана. Ни за овај, али ни за било који други злочин, ни петнаест година од тих дешавања, још нико није одговарао.

У претходних неколико наставака „Вести“ су презентовале све оне догађаје који према важећим међународним законима представљају тешко кршење правила и обичаја ратовања као и тешке повреде хуманитарног права. На крају овог серијала навешћемо и имена 44 погинула војника ЈНА. Њихове судбине су завршене те 1991. године. Иза свега су остали ТВ снимци, сведочења преживелих и рањених и горак укус да је после крвавог распада СФРЈ Словенија прва примљена у чланство Европске уније?!…“

Чланак Николе Алексића из Еколошког Покрета Новог Сада дат листу „Курир“.

http://is.gd/st0cFh

*************
Генерали крију доказе

БЕОГРАД – Скоро сто војника ЈНА стрељано је у сукобима у Словенији јуна 1991. године, а не 41, како је то званично саопштено – тврди за Курир Никола Алексић, директор Еколошког покрета из Новог Сада, који је истраживао збивања с почетка рата на просторима бивше СФРЈ. Он оптужује бивши војни врх и садашње државне функционере да прикривају доказе о масакру над војницима ЈНА у Словенији.

Сведок… Никлока Алексић

Алексић каже да је до цифре од стотинак војника дошао уз помоћ родитеља војника који су убијени у Словенији, чијих имена нема у званичним документима.
Пошто су сазнали да трагам за истином о терористичким актима и ратним злочинима словеначког руководства на челу са Јанезом Јаншом, Миланом Кучаном и Јанезом Дрновшеком, звали су ме родитељи побијених младића чијих имена није било на званичним списковима. Контактирали су са мном чак и из Хрватске, са острва Крка и из других република бивше СФРЈ – тврди Алексић, додајући да је чуо стравичне приче о зверствима начињеним над војницима ЈНА.

– Родитељи убијених су ми причали да су им рањена деца превожена санитетским возилима, на лежајима подмазаним уљем. Возећи их онако рањене, при великим брзинама на клизавој подлози, ломили су ту децу, а онда их живе стављали у хладњаче или бацали у вртаче – сведочи овај новосадски борац за људска права.

Он додаје да му је професор Смиља Аврамов причала како је на ВМА виђала обдукционе налазе у којим је писало да је већина од званично 41 убијеног војника имала прострелне ране на потиљку, начињене хицима из непосредне близине. Алексић је киван на државне органе што ти обдукциони налази нису као доказни материјал прослеђени судовима.

– Док је Зоран Станковић био начелник ВМА, тражио сам да ми да те налазе, а он ми је одговорио да су ти налази више нису у тој здравственој установи. Све су то сакрили руководећи људи у војсци деведесетих година и на тај начин постали саучесници у прикривању злочина словеначких терориста – наводи Алексић, додајући да у прикривању злочина учествују и неки од садашњих државних функционера када траже да се процесуира само троструко убиство у Холмецу, забележено камерама ОРФ телевизије.

Као доказ да је бивше војно руководство чинило све да прикрије истину о збивањима у Словенији, Алексић наводи случај водника Слободана Груловића из Чачка, који је због заслуга у словеначком сукобу ванредно унапређен у чин поручника, а одмах потом демобилисан из ЈНА.

– Када је неки словеначки официр из Територијалне одбране дошао на капију магацина који је дужио Груловић и тражио да га овај преда, водник Чачанин је извадио пиштољ и убио га као пса. Команданти ЈНА су одликовали Груловића, али га одмах потом демобилисали, да тај јунак не би сведочио о велеиздаји генерала – каже Алексић.

Курир је контактирао с професорком Смиљом Аврамов с намером да провери тврдње Николе Алексића, али је она најпре демантовала наводе директора Еколошког покрета из Новог Сада. Када смо је питали шта је истина, Смиља Аврамов је рекла да не жели да прича о сукобу у Словенији.

– Немојте ништа о томе, молим вас. Не желим да причам о тој теми – рекла је љубазно професорка Аврамов.

*************

У идућем чланку детаљно ћу обрадити стравична догађања у Јасеновцу, а после тога, у следећем, бацам се на аргументацији да су Хрвати искључиво желели и сањали да створе своју независну државу. Југославија и „југословенство“ само им је био идеолошки „алат“ да то остваре. Рецимо, „највећи Хрват“ и „Вееееллииикии југословен“, бискуп Јуриј Штросмајер, нити је био етнички хрват, нити искрени југословен.

Бискуп Јосип Јуриј Штросмајер води порекло из немачке војне породице која се у Хрватској доселила из Горње Аустрије. Рођен је 1815. године у Осјеку. Дакле, он није био етнички хрват, већ се родио у породици која је била кроатизована.

Ватикан је изгледа врло добро знао преко кога да шири југословенство у сврху разбијања Срба и словенства, не би ли проширио свој утицај на исток.

Да, тачно је, Јосип Јуриј Штросмајер се залагао за југословенство, да се јужни Словени уједине у једну државу, али да то њихово уједињење буде у оквиру Аустроугарске државе, под патронатом будног свевидећег ока Ватикана, где би хрвати били фаворизовани.
Све ово, а и многи више од тога можете прочитати у књизи историчара Василија Крестића под називом: „Бискуп Штросмајер у светлу нових извора„.

Ови подаци о „великом југословену“ Штросмајеру тек су од недано познати историјским научницима. Књига историчара Василија Крестића публикована је 2001. године, а базирана је на грађи једне друге књиге коју су написали Хрвати, под називом: „Korespondencija Josip Juraj Strossmayer-Serafin Vannutelli 1881-1887„. Ова књига је објављена у Загребу током 1999 године. То је уствари преписка и тајна коресподенција између бискупа Штросмајера и Ванутелија који је у то време био папски нунције у Бечу. Књига садржи укупно 110 писама ове преписке, од којих су само 20 Ванутелијева писма, а осталих 90 Штросмајерових. То су копије те преписке, док се оригинали налазе у тајном Ватиканском архиву, у фонду „Архива Бечке нунцијатуре“.

Крестићевој књизи посветићу посебан чланак, на крају овог серијала о заблуди са југословенством код Срба, а сада ћу издвојити само један битан и упечатљив цитат, а сви који желе, књигу могу скинути са доњег линка и проучавати је.

Скини књигу

Цитат:

„… Штросмајерова преписка с нунцијем Ванутелијем до краја је разобличила и разјаснила његове најважније верске и национално-политичке намере и циљеве. Из преписке недвосмислено произилази да је ђаковачки бискуп пре свега и изнад свега био римокатолик и то тврди, бескомпромисни и према свима другим црквама, и вероисповестима искључив и нетрпељив. На Србе православне вере он није гледао као на браћу друте вере, већ као на расколнике, шизматике, фоцијевце, бизантинце и крмељивце. Сличан потцењи вачки и ниподаштавајући став имао је и према протестантима и муслиманима. За њега је једина, истинска и права Христова вера, вера над верама, и права Христова црква, црква над црквама, била само римокатоличка вера и само Римокатоличка црква. Он је био ватрени Хрват и све што је чинио и радио чинио је за добро Хрватске и Хрвата.

Он је у сваком погледу био типичан кроатоцентриста. Уз помоћ Беча, династије и апостолског величанства, као политичких чинилаца, и уз помоћ Свете Апостолске Столице, као снажног моралног чиниоца, Штросмајер је увек и свугде покушавао да на рачун других народа (Мађара, Срба, муслимана из Босне и Херцеговине) стекне неке предности за његове Хрвате и за његову Хрватску. Бискупов недосањани сан била је велика римокатоличка Хрватска, Хрватска у чијим оквирима би се нашле Босна и Херцеговина. Све планове и циљеве који су се тицали Хрватске и Хрвата Штросмајер је везивао за Аустрију, тј. Аустро-Угарску и њену хабзбург-лоренску династију. Уз њену помоћ и у њено име желео је да шири границе Хрватске на Балкану, да отуда потискује православље и да сузбија утицај православне Русије. Због интереса Хрвата и Хрватске, чију судбину је везивао за Аустрију, бискуп је био доследни и уверени аустрофил….“

Наравно, ове своје истинске идеје, жеље, мисли и погледе у тајној преписци са Ванутелијем, бискуп Штросмајер вешто је прикривао у јавности, у којој се нудила једна романтичарска идеја за масе, око „уједињења“ јужних Словена…

Јосип Јуриј Штросмајер, тај „велики хрватски југосовен“ говори следеће:
„… У писму од 26. јануара 1883. Штросмајер је нагласио да оно што је код Хрвата католичко треба не само да се сачува, већ „да се тијеком времена и преобрази у божански квасац који ће онда све тијесто јужних Славена прожети и к јединству Свете Матере Цркве привести“. О тој историјској мисији Хрвата бискуп је писао Ванутелију и 10. јуна 1883. године. Међутим, овог пута Штросмајер није пропустио да каже шта би Ватикан, за узврат, требало да чини Хрватима. О томе је написао: „Чини се стога да је Божја провидност њих (т. ј. Хрвате — В. К.) особито предодредила да буду квасац у руци Бога и Свете Апостолске Столице који ће, тијеком времена, прожети тијесто јужних Славена те их привести јединству Свете католичке Цркве. Па из свега тога произилази да Хрвате ваља подупирати и из дана у дан чвршће их везати уз Свету Апостолску Столицу. Такав одговор бит ће најисправнији, у највећем сугласју с добробити Католичке цркве и уједно неоспорив.“ По трећи пут бискуп је изнео Ванутелију своје виђење улоге Хрвата међу Јужним Словенима 15. децембра 1886. године. Тада је написао: „Ја сам често изјавио и поновио да смо ми Хрвати катотлици од Бога предодређени да као квасац цјелокупно тијесто Јужних Славена прожмемо и мало помало да га светом јединству Католичке цркве приведемо.“ По овоме се види да је Штросмајер дубоко веровао и да је и друге хтео да увери у то да су Хрвати предодређени да одиграју значајну верску мисију међу Јужним Словенима. Тиме би они, подржани од Ватикана, али и од Беча, постали водећи верски и политички чинилац на Балкану…“

Кумановски споразум није капитулација


Извор: Глас Русије

********

Аутор: Бранко Жујовић 9.11.2011, 17:23

Зашто српски генерали не изађу и не саопште истину о Куманову? Зашто не кажу да нису капитулирали, него се часно борили против НАТО авијације и копнене агресије из Албаније и да НАТО није онеспособио Војску Југосдлавије? Зашто трпе понижења, као што је лаж о кумановској капитулацији?

Након потписивања војно-техничког споразума српска војска код Урошевца напишта своје положаје

Аутор: Бранко Жујовић

Пре десет година, у Београду је једнострано проглашен крај српске историје. Френсис Фукујама још увек је био име у моди, а ЕУ политички и социјално-економски идеал без преседана.

Крај националне историје, значио је и крај традиционалног поимања улоге војске. Од тада до данас, све чешће се помиње “кумановска капитулација” као аргумент који би требало да оде у прилог тежњи да Београд коначно призна албанску државу на својој територији.

Тако и бивши члан српске владе, Жарко Кораћ, каже да се “ н епризнавањем косовске истине и стварности не мења истина да Косово није под суверенитетом Србије од рата 1999. године и кумановске капитулације“. Кораћ спада међу евроентузијасте који говоре да Србију чека просперитет, само ако испоручи своје територије у замену за ту и тамо понеки бриселски печат.

За разлику од њега, верујем да Србију у Бриселу чекају нови услови, ако призна албанску државу у Приштини. Рецимо, да својој северној покрајини пружи више уставне самосталности, него што је сада има, а рашко-полимској области некакав оквир аутономије, за почетак.

Али, зашто је “кумановска капитулација” тако важан термин у вокабулару евроатлантиста? У објективној историји, “кумановска капитулација” Жарка Кораћа је Кумановски војно-технички споразум. У њему се не помиње анекс Б споразума у Рамбујеу, који је у последњи час српској страни покушала да наметне Медлин Олбрајт и због ког су ти преговори пропали.

Војно-техничким споразумом у Куманову, НАТО је званично одустао од захтева из Рамбујеа. У том војно-техничком споразуму, који је потврђен Резолуцијом 1244, пише да је Србија пристала на међународно војно присуство са значајним учешћем НАТО пакта, а не на НАТО окупацију.

Од чега је то НАТО тачно одустао, потписујући Војно-технички споразум у Куманову? Одустао је од права на оснивање својих база у целој СР Југославији. Одустао је од захтева за коришћење свих саобраћајница, укључујући водене и ваздушне путеве, без надокнаде и примене домаћих закона. Каснији СОФА споразум до сада није реализован.

НАТО је одустао од захтева да неограничено користи радио станице. И одустао је од намере да законе Србије и СР Југославије потчини наређењима и правилима НАТО пакта. Укратко, одустао је од окупације целе СР Југославије.

Овоме је претходила дипломатска иницијатива Русије и договор у оквиру Групе 8, по којем је Русија призната као велика сила, а сваки споразум са Србијом имао се третирати као компромис, а не као победа НАТО пакта. Искључиво због тога, а не зато што је НАТО уништио Војску Југославије, потписан је Војно-технички споразум у Куманову.

Данас евроатлантска послуга у Београду тврди да је Резолуцијом 1244 суверенитет Србије ограничен до момента албанског изјашњавања о независности. Албанско проглашење независности природна је последица победе НАТО пакта, који је интервенисао тобоже у име заштите албанских цивила.

За победу једне стране, морате имати капитуалцију оне друге. Ако је у стварности нема, треба је инсталирати преко медија и присталица у самом Београду. Ако постоји Војно-технички споразум, нема анекса Б споразума у Рамбујеу, који помиње Вук Драшковић и окупације Србије.

Шта на све ово каже српска војска? Зашто њени генерали не изађу пред јавност и не кажу истину о Куманову? Зашто не кажу да нису капитулирали, него се часно борили против НАТО авијације и копнене агресије из Албаније?

Српска војска данас је тек проширена параНАТО дивизија, чији су приоритети борба против тероризма и бесмисао тесне сарадње са организацијама које јој отимају територију. Њени стартешки документи, доступни на интернету, попуњени оловним бирократским пасусима, однекуд препознају отцепљење територија као безбедносни изазов, али препознају и НАТО као партнера, иако им исти НАТО отима територију.

Класичне војничке термине у српској војсци данас заузимају поштапалице о производњи безбедности, менаџменту људским ресурсима, на крају и извозу безбедности. Српска војска данас је организација, која се НАТО пакту приближава брже од државе коју би требало да брани.

Да је то нека већа сила, човек би помислио да јој је намењена улога уставног чувара евроатлантског поретка у Србији, као што је војска у Турској до недавно чувала недодирљивост секуларног поретка. Овако, то је војска пред чијим су официрима широке евроатлантске перспективе заједничких вежби са преуниформисаним терористима из ОВК и заједнички неговано сећање на кумановску капитулацију. Видимо се у Охају!

********

Сада је јасно зашто су се детаљи кумановског споразума, као и цео тај војно-технички споразум, дуго скривали од јавности. Једино што се пуштало у јавност од ДОС издајничког режима, а повезано је са тим споразумом је:

„капитулација“… „Косово је изгубио Слободан Милошевић“.

Наравно да је то „разумљиво“, собзиром да актуелни издајнички ДОС режим, кога сад предводи Борис Тадић, треба да има алиби за издају Космета, јер Косово и Метохија је изгубљено само ако актуелни режим неким правним актом призна независност тзв.“Косова“, будући да је сецесија Космета противна међународном праву, јер не може национална мањина унутар неке државе засновати своју независну државу!

Све је тако једноставно, али пођимо редом…

НАТО пакт (са свим својим чланицама) предвођен Америком, врло добро зна да је нелегално и противно међународном праву извршио агресију на једну суверену земљу, СФРЈ Југославију (УН, који је једино међународно правно задужен за очување мира у свету, није одобрио агресију НАТО пакта на СФРЈ), противно чак и свом Статуту по коме нема право да напада државе које нису чланице тог пакта, већ само има улогу браниоца својих чланица од агресије неке државе ван НАТО пакта.

Да ли је СФРЈ или Србија провоцирала и напала било коју земљу НАТО пакта?

Није.

Па зашто је онда НАТО напао Југославију?

Наводно, да спречи „хуманитарну катастрофу“ на Ким.

Да ли НАТО, гледајући са становишта једино меродавног међународног права, има права да самостално, без одобрења Уједињених Нација, нападне било коју земљу под било каквим изговорима или формулацијама „хуманитарних катастрофи“?

Наравно да НЕ!

Шта би се онда десило када би САД и НАТО инсистирали да кумановски војно-технички споразум буде признање окупације?

Једноставно… тада би међународно-правно као страна у сукобу НАТО и САД признали и ПОТПИСАЛИ да су агресор, јер нису имали одобрење УН-а за „хуманитарну акцију“, а ипак су је реализовали! Зато су и одустали од окупационих захтева из Рамбујеа. Чак, хајде да размотримо и ту могућност, чак и да је тадашње руководство СР Југославије рецимо потписало са НАТО пактом окупацију Космета, иако се она у физичком смислу није десила, то опет не би значило да Србија, у случају шиптарског отцепљења које се десило касније (2008-ме), тиме признаје то будуће отцепљење и тзв, „Незавосно Косово“.

Не…!

Она би тако само била приморана да заштити своје целокупно становништво од агресора, који није имао одобрење УН-а за напад. САД и НАТО су у нашем случају исто што и Немачка са Хитлером и својом нацистичком армадом, још су и гори! Нису ратовали шиптари и Срби. Нису шиптари бомбардовали Србију, и тако потписали кумановски споразум са Србима. Не. Шта год да смо потписали 1999-те са НАТО-м, па и окупацију Космета, то не значио признавање тзв. незивисне „Републике Косово“, већ само спречавање већег разарања целе земље од фашистичких агресора НАТО пакта којем командује САД.

А кад тај фашистички агресор изгуби своју моћ, Србија ће повратити КиМ.

Једну ствар ретко ко помиње. До 2003-ће нити америчка администација, администрација Пентагона и НАТО-а није помињала независност за шиптаре, „независно Косово“, већ само аутономију, тек после 2003-ће у реторици и јавним саопштењима почели су да помињу реч „независност“. Сетимо се само несретног највећег трговца и манипулатора српским душама, Вука Драшковића. Док је био министар спољних послова СЦГ, дакле пре отцепљења шиптара, није махао независношћу за Косово, као сада, да „прихватимо реалност“, већ својим чувеним и несхватљивим модусом вивендијем:

„Више од аутономије, мање од независности?!“

Док је сада за независност Косова, да „прихватимо реалност“, па чак и да променимо Устав да би наравно после несметано издајници признали тзв. независност Косова, да евентуално касније, што ће и бити, не би били законски гоњени за велеиздају.

Америчка администрација и НАТО пакт знају све ово, знају да је сецесија шиптара међународно-правно нелегална, и да ће кад тад, кад они изгубе моћ и доминацију у свету (то време се ближи), по међународном праву сецесија Косова у свим јавним и правничким дискурсима и документима бити окарактерисана као неуставна и незаконита.

Из свега овога произилази да је једини начин да се легализује нелегална сецесија Косова, да државни врх Србија сам потпише независност Косова, што он миц по миц и чини, сведоци смо тога, јер све је тако огољено и раскринкано!

Ако неку нелегалну сецесију одређене групације људи унутар једне суверене државе, иако је она супротна међународном праву, држава домаћина призна и својевољно то потпише неким споразумом, онда је то за сва времена! У том случају ми никада више нећемо моћи повратити Космет под својом ингеренцијом, без обзира на међународно право које је на нашој страни!

Знају то и издајници…!

Зато упорно светски моћници и траже од Тадићевог режима да призна независност Космета. Зато се упорно од издаје Космета жели да опере актуелни Тадићев режим, преко својих невештих спин мајстора: Жарка Кораћа, Чеде Јовановића и разних других, следећим спин триковима:

„Косово је већ изгубио Милошевић“… „за то су криве 90-те, а не ми“… „кумановским споразумом изгубили смо Косово…“

Косово и Метохију није изгубио Милошевић, оно није изгубљено ни пре Милошевића погрешном политиком, Космет ће изгубити онај који то у име државе и свих Срба потпише, и ако то уради, за сва времена ће словити као издајник!!

Без обзира на тренутну претешку ситуацију, ако актуелни режим својевољно не потпише разним споразумима независност тзв. Републике Косово, Космет ћемо кад тад повратити чим се распоред констелације светске моћи промени у нашу корист, ма колико то чекали.

Чак мислим да нећемо дуго чекати на то…!

Живело Косово!
Косово и Метохија је Србија!!
Увек је било, Јесте и Биће…!!!

%d bloggers like this: