ТВ АС 24.12.2012. – Југослав Петрушић прича оно што нико не сме да прича о издаји Србије!


Објединио сам два најновија гостовања бившег обавештајца Југослава Петрушића на ТВ „АС“ из Шабца и све то спојио у једну емисију. Ево линка за прву емисију коју је Југослав поставио на свом Ју Тубе профилу: Otvoreni studio TV AS Šabac – Jugoslav Petrusic 1 – 23.12.2012.godine ( http://youtu.be/rmbRymOVBgc ), док у доњем видео прилогу можете пратити обједињене обе емисије у трајању од једног сата и 53 минута.

Видитељ: "Ко је спречио ликвидацију Харадинаја"? Петрушић: "Лично контраобавештајна служба Војске Југославије. Значи, начелници контраобавештајне злужбе, Алелсандар Васиљевић који је у суштини бугарин и зове се Александар Васиљев, и припада Турцима, који је променио своје име. Тај зликовац је организовао да ја будем ухапшен, повучен у Београд и да оде код Слободана Милошевића да каже: Југослав Петрушић је вођа свих паравојних јединица на Косову..."

Видитељ: „Ко је спречио ликвидацију Харадинаја“? Петрушић: „Лично контраобавештајна служба Војске Југославије. Значи, начелници контраобавештајне злужбе, Алелсандар Васиљевић који је у суштини бугарин и зове се Александар Васиљев, и припада Турцима, који је променио своје име. Тај зликовац је организовао да ја будем ухапшен, повучен у Београд и да оде код Слободана Милошевића да каже: Југослав Петрушић је вођа свих паравојних јединица на Косову…“

ТВ АС 24.12.2012. – Југослав Петрушић прича оно што нико не сме да прича о издаји Србије!

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Ко је од раније пратио прилоге са Петрушићем на Ју Тјубу вероватно је у почетку то све примао са великом резервом и сумњом, јер су то биле тако невероватне ствари које је Петрушић износио на светлост дана, ствари које нису биле у складу са морално-вредносним системом који нам је кроз образовање и васпитање усађен у свест и подсвест живљењем у бившој СФРЈ, нешто што ни у најгорем лудилу не би смо помислили да се може догодити, па стога народ није могао ни да замисли да тако „морални и одговорни“ људи на државних функцијама свих Република могу такве гадости да ураде „својим народима“, па бих стога многи са неверицом и бесом, када би им неко попут Југослава открио тако „невероватне лажи“ и „немогуће ствари“, реаговали бурно, пуни љутње и беса:

Шта, они да то ураде свом народу!!??
Па ти си луд!!“

Међутим, сада, када нам је уназад 8-10 година доступан интернет као медиј који светски и наши државници и моћници не могу да контролишу, имамо могућност да сазнамо горку истину и своју заблуду о нашим „моралним државницима“ схватајући да су они само један обичан интелектуални и морални неподношљив, ужасан смрад!! Сетимо се само какве су нам неморалности радили око свињског грипа и вакцина које су биле штетне по људско здравље!

На интернету можете видети и чути гомилу и гомилу глупости, лажи. Да, то је наравно тачно, међутим, интернет нам такође даје могућност да сазнамо сакривене истине о многим стварима и светским битнијим збивањима, тако да се дешава да за многе ствари за које смо годинама и годинама били убеђени да су „свете недодирљиве истине“, најобичније манипулације и лажи. Такве лажи које су некада биле „свете истине“, немогуће је сакрити, интернет је као слободан, народски речено „герилски“ медиј, то сазнање само страховито убрзао, јер је дао шансу људима који знају, да објаве ту истину, да раскринкају многе лажи које раније нису могли преко тоталитарно строго контролисаних, главних и великих државних медија. Из свега овога произилизи спознаја да су над нама путем манипулација и лажи, хиљадама година владали једни те исти кретени из позадине, кретени психопате који су управљали светским кретањима, попут ових данашњих, док су истовремено путем образовања и васпитања убризгавалили људима у свест да смо ми нека „одговорна цивилизацција“ којом владају такозвани „мудри продуховљени људи“, али захваљујући интернету, уз мало урођене интелигенције и логичког размошљања, јасно се схвата да су одувек људским родом управљали идиоти-психопате, јер да није тако човечанство не би било на ивици лудила и пропасти као што је данас!

Да се интернет појавио масовно пре рецимо 30-40 година, многе ствари народ би брже схватио, проникао би раније у суштину светских манипулативних догађања, неке зле судбине би се можда и спречиле, али, џабе нам је сад расправљати о томе: шта би било кад би било, вратимо се нашој садашњој претешкој ситуацији.

Оно што треба издвојити, а Петрушић о томе једним делом и прича, је то, да су српски државници у политичким, обавештајним и војним структурама ЈНА, били убедљиво најгори према свом српском народу, од истог типа људи код других народа! Управо ти тзв. „Срби“ из обавештајних структура Србије и војске ЈНА која је била из Србије, потпуно су свесно радили против Србије и Срба! Циљ (задатак) им је био да се потпуно рашрафи и уништи српска национална свест, борба Срба за своје интересе, док се другим нацијама дозвољавало све да остваре у своју националну корист, а на штету Срба!

Срби су по матрици новог светског поретка требали бити проказани као главни и једини зликовци на просторима бивше СФРЈ, око њеног крвавог распада. Они су требали бити оптужени за све… Срби су „гениоцидан народ“, „Срби су дивљи кољачи“, а сви остали народи су нека „немоћна нежна невинашца“ које су „злочинци Срби“ „убијали и клали“ у процесу крвавог распада СФРЈ. Да Срби што неспремније дочекају тај одавно планирани распад СФРЈ од главних зликоваца владара из сенке, подстицани су потајно национализми свих народа СФРЈ, само не и србског, њега је било потребно угушити, а борбу Срба за своја елементарна национална права треба искривљено приказати као „великосрбски нацизам и фашизам“.

Ту целу злочиначку шему знали су и најглавнији „Срби“ из србских редова у Републици Србији, у полицији, политици, војсци и обавештајним структурама. Из разноразних разлога, многи такви ликови су из дна душе мрзели Србе и Србију, а за неке „уважене Србе“ убијање Срба и Србије у процесу распада СФРЈ био је само „обичан рутински бизнис“ после кога је србски народ све то платио животима и крвљу! Но, то не би те потпуно аморалне типове спречило да потпуно ноншалатно „после добро обављерног посла“ онако ожеднели попију флашу пива, подригивајући у свом задовољству само „добро обављеног посла“. Баш је овакав ментални склоп тих људи, изрода, зато то тако и карикирам.

Сви ти анти срби, ови-они, били су само подређени једној криминално врховној међународној обавештајној структури која их одавно контролише, тако да су они потпуно аморално без икаквог осећаја кривице „извршавали своје задатке“, „своје обавезе“ у уништавању Србије и Србског народа, а својим приватним бизнисима су се богатили.

Гледајући неке Петрушићеве раније прилоге, а тога има и у овом видео прилогу, он често врло отворено оптужује бившег начелника контраобавештајне службе ЈНА (КОС), генерала Александра Васиљевића да је зликовац који је највише штете нанео србском народу, а у овом прилогу по први пут износи чињеници да је генерал Васиљевић у ствари бугарин коме је право име Александар Васиљев, па га је после променио у Александар Васиљевић.

Петрушић је својевремено са својим људима пратио кретање злочинца Харадинаја, требао је да га ликвидира, међутим, како он тврди, то је управо спречила контраобавештајна служба Војске Југославије, а око тога највише терети генерала Александар Васиљевића, ево шта каже о томе…

Видитељ:

„Ко је спречио ликвидацију Харадинаја“?

Петрушић:

„Лично контраобавештајна служба Војске Југославије. Значи, начелници контраобавештајне злужбе. Алелсандар Васиљевић који је у суштини бугарин и зове се Александар Васиљев, и припада Турцима, који је променио своје име. Тај зликовац је организовао да ја будем ухапшен, повучен у Београд и да оде код Слободана Милошевића да каже: Југослав Петрушић је вођа свих паравојних јединица на Косову…“

Такође, Југослав је са својом обавештајном екипом пратио и кретање Хашима Тачија, требао је и њега да ликвидира, међутим и то је спречено, како тврди Југослав, од стране Јовице Станишића, бившег обавештајца и начелника Службе државне безбедности Србије, и генерала ВЈ, Мoмчила Перишића. Годинама Петрушић непосредно оптужује разне високе личности из обавештајног, политичког и Војног врха, да су непосредно криви и одговорни за издајничку политику према Србији приликом распада СФРЈ, међутим, нико од поменутих га кривично не гони за клевету. Он непрекидно прича да га оптужују да је крив за многе злочине, за које он тврди да нема везе, али зато да буде још чудније нико од тих који га оптужују не покреће судски просец против њега, јер како каже, преко њега многи други високи државни фактори желе да прикрију своје злочине и сарадњу са страним фактором око планираног распада СФРЈ на штету Срба који су живели у Југославији, заједничкој домовини са другим народима, и на штету Србије! Јер, све је тако измонтирамо да су само Срби искључиви кривци за све.

Он сам каже да поседује доказе против њих, и из тог разлога он већ скоро 13 година напросто моли да га наши судски органи изпроцесуирају за оно што непрекидно прича и оптужује, па ако је он крив нека иде у затвор, како сам захтева, или да се чује његова истина па да неко други иде у затвор.

Наравно, најглавније је то, да преко српске кривице и међународни фактор, а пре свега администрација САД са НАТО агресором, жели да опере своје сопствене монструозне злочине против мира и Срба, јер они за све око распада бивше СФРЈ криве Србе и Србију!

За свесно економско-финансијско убијање Србије с почетком петооктобарских „рефеорми“, Петрушић оптужује као најодговорније Мирољуба Лабуса и Динкића. За Динкића објашњава како то да такав човек опстаје у свим владама, а објашњење је једноставно, јер он је гарант разним страним капиталистима за исисавањље капитала из Србије за њихово лично богаћење, а на штету државе Србије! Зато га страни фактор својим ултимативним захтевима и угурава у сваку владу приликом избора!

Веома је битно да народ схвати следеће што Петрушић објашњава, да се само хапшењем тајкуна Мишковића ама баш ништа неће решити повољно у борби против пљачкања Србије, у борби против организованог криминала и корупције. То је само „козметика“ дозвољена од главних државних „играча“, да би прикрили главне криминалце, себе! Тим потезом и акцијом они народу методом „жртвеног јарца“ дају илузију да се „ипак нешто догађа“, али суштински се не догађа ништа! Јер, разним Мишковићима, сам државни апарат је омогућио незаконито богаћење, сам пљачкашки државни систем и кључни љиди у њему, разни министри, политичари, тужиоци, судије, намештени тендери, разни општински функционери, и тек кад се поред разних Мишковића ухапсе стотине оваквих људи који су омогућавали и покривали Мишковићево незаконито богаћење, само тада ће се сузбити криминал и пљачкње Србије, будући да би разни Мишковићи без ових „кључних играча“ били нико и ништа.

Али нажалост, тешко ће се то спровести са постојећим позиционим и „опозиционим“ структурама у властодржачкој структури, јер свака странка има своје „оперативце“ у тим незаконитим радњама, па тако и ова садашња „народњачка“ која је на власти.

То се може десити само са новим поштеним и часним људима, који нису били ни у једној странци.

Много тога прича Петрушић, тако да је најбоље да горњи видео погледате пажљиво по неколико пута. Петрушић прича да се од страног фактора припрема нов балкански рат са шиптарима и албанцима око формирања велике Албаније, по њему то ће бити негде 2016. године. Наравно, и ми сами смо свесни тога, народ Србије и њени остали грађани, а то се може десити и пре 2016. Ми, Срби у Србији, доживљавамо највећу срамоту, јер представници шиптарске терористичке паравојне формације са југа Србије из „ОВПМБ“ (Паравојна формација Прешева, Медвеђе и Бујановца) који су убијали наше полицајце приликом покушаја отцепљења од Србије, сада прете Дачићу да ће се супротставити државним органима Србије ако покушају да уклоне споменик њиховим командантима, тим терористима?!!

Има ли веће срамоте и лудила, да државу Србију воде „државници“ који су чак и дозволили шиптарима са југа Србије да дигну споменике доказаним терориостима који су се борили против исте те државе, који су убијали њене полицајце, и сад још прете државним органима да ће се оружано супротставити ако државни органи покушају да уклоне споменик терористима!??

Србија неће бити слободна и озбиљна држава док се темељно не очисти од најгорег могућег криминалитета и издајника у обавештајном сектору, сектору тужилаштва и судства који су и креатори свеоштег уништења Србије и Срба у сваком погледу, у погледу државног суверенитета, економском, финансијском, војном, идентитетном, историјском.

Неправедно би било не рећи о Петрушићу најбитнију ствар што је учинио за Србију.

Док је био на Космету за време бомбардовања 1999. и рата за Косово, управо је како каже Петрушић, обавештајни генерал Александар Васиљевић организовао његово хапшење и повлачење за Београд, а Милошевићу га је представио као вођу свих паравојних јединица на Космету, касније је оптужен за шпијунажу против СРЈ у корист албанских терориста.

А заправо Петрушић је херој рата за Косово, јер је дешифровао све НАТО планове за бомбардовање наше војске на Космету, омогућивши тиме да руководећи кадар ВЈ безброј пута спасоносно дислоцира људство, тенкове, топове, хаубице и тако спаси животе 35.000 љиди и све војне технике!

Да је то тачно, потврду да је Петрушић својим обавештајним радом спасио хиљаде и хиљаде живота српских војника, да је спасио тенкове и осталу војну технику од уништења, можете сазнати у доњим видео прилозима путем сведочења часних српских официра!

Југослав Петрушић: Ко је спасао Косово 1

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/

Заменик контраобавештајне службе Приштинског корпуса, пуковник Војске Југославије Стеван Ђуровић:

„Познато ми је да нас је Југослав Петрушић обавестио о релевантним чињеницама, јер су дешифроване поруке шиптара које су достављене НАТО агресору, а то у конкретном случају значи да смо тачно знали коридоре лета НАТО авијације, који су долазили из Македоније и из Албаније, а посебно желим да истакнем и то да смо благовремено могли да склонимо наше тенковске јединице, након обавештавања Југослава Петрушића, да је НАТО авијација тачнио знала где су наше тенковске јединице смештене и благовремено смо успели да дислоцирамо наше тенкове, а та места где су они били су безуспешно гранатирана.

Желим да наведем да смо по савету Југослава Петрушића копали рупе, потом би смо ложили ватру, стављали лимове тако да су ракете које делују на извор топлоте погађале те празне рупе, а наши тенкови су дислицирани.

О свему овоме што сад говорим постоје писмени трагови и та документација је у нашој служби. На који начин и како је Југослав Петрушић долазио до важних података, које је потом нама проследио мени није познато, али се утврдило да је свака његова информација била потпуно тачна. Мислим на то, који ће циљеви бити гађани, на наше тенкове које смо благовремено дислоцирали. У конкретном случају мислим на комплетну војну инфраструктуру, јер су шиптари имали податке где су стациониране наше јединице-људство, и ми смо их благовремено дислоцирали.

ОЕБС је оставио шиптарима кодиране топографске карте, тако да су на бази тих карата, шиптари сателитским телефоном, или на неки други начин, на албанском језику достављали податке о нашој војној техници, о људству, где се они налазе – где су размештени. А Југослав Петрушић нам је благовремено достављао преводе тих шифрованих извештаја“.

Југослав Петрушић: Ко је спасао Косово 2

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/

Главни Претрес
Председник судског већа Павле Вукашиновић

Савовић Александар, начелник безбедности 125 моторизоване бригаде 08.08.2000, године:

„Ја сам од Југослава Петрушића преко сателитског телефона добио преко 300 до 400 циљева који су требали да буду гађани. Ја сам те податке који се односе на мој рејон дејства оставио за себе, а остале проследио корпусу. Ја не могу да се изјасним о броју војника који је на овај начин био спашен, али могу да поуздано тврдим да ни једно теже оружје: тенк, топ, хаубица… није било погођено бомбардовањем зликовачке НАТО авијације“

Југослав Петрушић:

„Због оваквих података које сам достављао ВЈ за време бомбардовања, српски издајници из војске, генерали: Геза Фаркаш, Бранко Гајић, Александар Васиљевић, у договору са генералом Радетом Марковићем су 08.05.1999. подигли кривичну пријаву против Југослава Петрушића за шпијунажу против СРЈ у корист албанских терориста, и да сам ликвидирао читаву фамилију доктора Вуљаја“.

Замислите ово лудило, човек је својим обавештајним радом спасио хиљде живота војника наше војске у борби против шиптара, албанаца из Албаније и НАТО зликоцваца, спасао је тешку технику наше војске од уништења, а поједини високи представници наше војске оптужују га да је шпијунирао против СРЈ и албанских терориста!!?

О Србијо, земљо моја, кад ћеш већ једном бити слободна од свог најгорег издајничког и криминалног шљама…!

П.С.

Са Петрушићевог профила на Ју Тјубу можете погледати и скинути за сада његових 100 видео прилога.

http://www.youtube.com/корисник/југославпетрушићvideos

Светозар Радишић: Кабализовани Хаг – Српска судбина и образ


Аутор: Светозар Радишић

ОДЛУКА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА У ХАГУ И СУЂЕЊА СРБИМА У ХАШКОМ ТРУБУНАЛУ И БЕОГРАДУ ТРЕБАЛО БИ ДА БУДУ СРПСКА ДЕЖУРНА ТЕМА, РАДИ ПОМИРЕЊА И ИЗВЕСНИЈЕ БУДУЋНОСТИ.

ДА БИ СЕ БИЛО ИЗНАД ГРЕХА У ВЕЗИ С БУДУЋОМ СУДБИНОМ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ РАШЧИСТИ С ГЛОБАЛИСТИЧКОМ ФАМОМ И ПОГЛЕДА ИСТИНИ У ОЧИ.

„… После 5. октобра 2000, све се догодило у вези с изборима и тзв. вавилонском револуцијом постало је јавна тајна. Десетине милиона долара и марака уложено је за снабдевање компјутерима, телефонима и канцеларијском опремом. На дан избора, уз психолошку подршку Шесте флоте смештене крај Дубровника, опозиција је била тако спремна и организована да је могла да контролише изборе боље од Слободана Милошевића. У листу New York Times објављена је изјава тадашњег градоначелника Чачка: „Основали смо тим младих професионалаца, паравојних јединица Југословенске армије и младих полицајаца, а њихове активности ускладили смо са најелитнијим јединицама Министарства унутрашњих послова у Београду...”

Како је могуће, пита се новинарка Радио Б 92, у емисији „Кажипрст”, да Европска унија и „демократе” прихвате СПС у своје окриље, када је СПС на челу са Слободаном Милошевићем изазвао ратове и починио толика недела на Балкану. С друге стране, сваки нормалан гледалац њиховог ТВ преноса пита се: како је могуће да се толико бестидно Сорошевци праве наивни. Како је могуће, и до када ће бити могуће, да власт у Србији не штити свој народ од лажи, подлости, уцена, превара, подвала и клевета? Међутим, када се размисли, јасно је зашто садашње вође српског рода прихватају да Србима суди проказана „светска елита” (чланови „Илумината” смештени у Европској комисији и похлепни мега финансијери), а потом њихови пристрасни на специјалним курсевима образовани чиновници Жозе Мануел Барозо, Марти Ахтисари, Оли Рен, Хавијер Солана, Кетрин Ештон… У кабалистичкој планетарној представи власти малих земаља висе о концима, развученим од Београда, Загреба, Љубљане, Скопља, Подгорице, Новог Сада и Приштине, преко Брисела, Стразбура и Москве, до Лондона, Вашингтона и Њујорка. Балканској, авганистанској, ирачкој, либијској, и свим другим свеже режираним народним трагедијама, комедијама и трагикомедијама, вероватно се искрено смеју само сатанисти у Реду „Лобања и кости”. Политичке марионете, као и сви остали ангажовани сваковрсни патуљци, изгледају срећно, делују озбиљно, убедљиво и поносно, а чини се као да појма немају о својим срамним улогама.

Српске вође нису имале смелости да од судских институција НСП-а траже изузеће „слуга великог брата”, иако су имале на то право уз изузетно много аргумената. Јасно је зашто прихватају да буду партнери људима који су окрвавили руке и што чине то ван свих позитивних међунардоних прописа, поништавајући трагове српске части и достојанства: не желе да личе на претходног глобалисту, Слободана Милошевића, кога су (о)клеветали живог и мртвог. Без беспризорних клевета остала би бесмислена „петооктобарска вавилонска прича”. Када би се супротставили срамном понашању окупатора, они то добро знају, поновила би се историја – били би исти као Слободан Милошевић. Тада би им се измакао ослонац опстанка – не само власти.

Јасно је зашто ниједан новинар, правник, психолог, философ, нити политичар, ради своје душе, не тумачи искрено и истинито шта значи пресуда Међународног суда правде у Хагу. Ћутањем и заобилажењем истине потискују, а ни сами не знају где, свој грех због насилних изручења људи који су за то за шта их оптужују невинији од својих прогонитеља и судаца. Зато су за политичког аналитичара Слободана Антонића новинари и тзв. политичари били и остали навијачи и друштвено-политички радници, без трунке самопоштовања и професионалности. Сада најекспониранији системски новинари у свим средствима јавног информисања су пионири Орвеловског света.

Из истих разлога нико од јавних личности није озбиљније реаговао када је Рамуш Харадинај у приштинском недељнику „Зери” објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо ратпропагирали смо рат”. Нико од новинара и политичара није прокоментарисао сведочење команданта ОВК Шукрија Бује, иако је он најављен као заштићени сведок К7, а пред Хашким трибуналом је сведочио под пуним именом и презименом и без мера заштите. У свом излагању је отворено говорио о положајима и наоружању својих паравојника. Одговарајући на питања тужиоца, рекао да је код Рачка било 47 припадника ОВК на дан „масакра”, 15. јануара 1999, иако су то сви претходни сведоци порицали. Из његовог признања нико до сада није извукао поуку. Ништа није предузето ни када је Курт Велдон, члан Представничког дома америчког конгреса изјавио: „Бивши председник САД, Бил Клинтон, говорио је лажи и извртао чињенице о масовним убиствима на Балкану, оправдавајући НАТО инвазију на СРЈ у пролеће 1999”. Лагао је и када је тврдио да САД нису прекршиле ембарго за испоруку наоружања зараћеним странама у рату на просторима тзв. претходне Југославије. Уосталом, нико није реаговао на сва признања у вези са разбијењем СФРЈ. Шокантно, нелогично и дрско је било чувено признање Стипе Месића да је као председник СФРЈ разбио државу коју је предводио, па ни оно није претворено у аргумент против администрације Хрватске и њених нескривених ментора. Не треба ни наводити сва признања генерала који су писали књиге након одласка из српско-српског балканског рата (1991–1995).

Ево подсетника за заборавне: 19. маја 1991. године, Хрватска је организовала референдум о независности, без учешћа српског народа. 28. маја исте године у Загребу на стадиону ФК „Динамо“, постројене су паравојне јединице Збора народне гарде., иако је тада Југословенска народна армија била једина регуларна и легитимна оружана сила у СФР Југославији. Уместо да реагује у корист европске безбедности Ван ден Брук стаје на страну „побуњеника-сецесиониста“ и у име Европске заједнице истог дана упућује протестно писмо Председништву СФРЈ: „Ваше упорно одбијање да именујете господина Стјепана Месића за председника СФРЈ уверева нас да и не покушавате да у земљу уведете демократију и тако уђете у Европу“. Већ тада је рађено по садашњем кабалистичком, односно вавилонском, нелогичном концепту тзв. уласка у Европу земаља које су све време у Европи.

Не постоје људи који нису схватили да су челници Европске заједнице знали да ће се формирати Збор народне гарде и поставити на место председника Оредседништва СФРЈ особа из републике која је одлучила да напусти СФР Југославију. Тај историјски моменат је означио крај СФРЈ и изазвао рат на просторима Титове социјалистичке Југославије. Уосталом, тада се почело остваривање концепта објављеног 18. августа 1948. године, према којем је планирано разбијање СССР, ЧССР и СФР Југославије. Документ под називом Директива 20/1 Савета за спољне послове САД био је и јесте доступан хашким правницима.

Испоставило се да је захтев ЕЗ за избор контраверзног Стјепана Месића за председника колективног шефа државе био ултимативан и подржан од стране администрације Сједињених Држава. При томе не треба заборавити да је господин Јосип Броз кумовао „убијању“ СФРЈ, будући да је прихватио или сугерисао да Председништво СФРЈ броји осам (парни број) чланова. То није дозвољиво по теорији организације, нити у било којем ефикасном систему одлучивања. Или мора да буде непаран број одлучилаца, да један од гласова има већу тежину, или мора да постоји арбитар, односно договорени, унапред прихваћени законом заштићени ауторитет. Занимљиво је да су проширеној седници Председништва СФРЈ 1. јула 1991. године, приликом „избора“ и именовања новог председника СФРЈ (Стјепан Месић) и потпредседника (Бранко Костић), присуствовали чланови „трочлане делегације Европске заједнице“ (министри иностраних послова, Ликсембурга – Жак Пос, Холандије – Ханс ван ден Брук и Италије – Ђани де Микелис). Занимљиво је да су они одиграли значајну политичку улогу током рата и све време радили на разграђивању СФРЈ, као „вештачке творевине“, како је волео да каже амерички државни секретар Кристофор Ворен. Независни правници би испитали да ли су они у заједничком подухвату са политичарима ЕЗ допринели рату. За аналитичаре, стратегисте и доктринологе то није спорно и све што се догодило било је провидно. Посебно понашање новог председника СФР Југославије.

Савезни секретар за народну одбрану, генерал-армије Вељко Кадијевић, који је у својим радовима и наступима легализовао хрватске паравојне формације, упозорио је светску јавност да се Стјепан Месић не понаша пристојно у улози председника Председништва СФР Југославије. Тако је реаговао 12. септембра 1991. године, после објављене незаведене наредбе председника Председништва СФР Југославије. Иако није била легитимна и легална, упућена је у јавност провокативно, из Кабинета председника Републике Хрватске, Фрање Туђмана. Као и све претходне, реакција ССНО била је закаснела, будући да је Стјепан Месић од 23. августа 1991. године престао да долази у Београд на седнице Председништва. Тај правно празни период, условљен одлукама у Стразбуру и Бриселу, завршен је изјавом Стјепана Месића у Хрватском сабору, 5. децембра 1991. године: „Мислим да сам обавио задатак – Југославије више нема!“ Упркос свему наведеном, Срби су оптужени за разбијање СФР Југославије. Ипак, очевидно је да је тзв. међународна заједница (вавилонци скривени иза имена „Запад“ и „Европска заједница“), све време подржавала српске противнике створене према концепцији вавилонаца из 1948. године, а на крају је (ради уверљивости своје решености да „омекша непослушне Србе“) бомбардовала и ракетирала само српски народ.

Осим наведеног, правници у Хагу, и свуда у оквиру „новог поретка“, заборавили су још четири детаља, када су прихватили све информационе фалсификате везане за Дубровник, Маркале, Сребреницу, Рачак… Прво, заборавили су изјаву Алије Изетбеговића објављену 26. јануара 1992. године: „Жртвоваћемо мир за суверену Босну!“ Касније је доказано, да на сугестију администрације САД није потписао мирвни план лорда Питера Карингтона, нити тзв. Венсов план. Друго, лорд Питер Карингтон је 26. септембра 1992. изјавио: „Хрвати су упалили фитиљ, пошто у свом уставу нису регулисали статус Срба“. Треће, правници су очевидно запоставили чињеницу да је у чудесној ноћи 14/15. децембра 1991. године одређено све што се потом на Балкану догодило. Тада су министри иностраних послова ЕЗ почевши од Ханса Дитриха Геншера до Ђанија Демикелиса, донели одлуку о признавању Хрватске, упркос противљењу тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Переза де Куељара. Проф. др Јохан Галтунг је о тој ноћи рекао: „Југославији је остављен само један излаз, а тај излаз је било насиље. Немачка је желела да добије своја ‘ловишта’ и да уз Хрвате и муслимане – као у Другом светском рату – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези с признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Махстрихтског споразума. ‘Сиромашне земље’ као што су Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар купљен: касније се показало да је од дванаест министара – лобирано седам.“ Четврто, кабалисти су користећи Ричарда Холбрука, једног од својих средишњих пиона, средином 1998. направили судбоносни потез – уприличили су му састанак с лидерима тзв. Ослободилачке војске Косова. Затим су подучили косовско-метохијске Албанце шта да раде, дали им подршку, обећали им независност, а поменути сусрет оверили су и оправоснажили фотографијама. Холбрук је у улози слуге „великог брата“ тада отворено подржао идеју „Велике Албаније” изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”. Његов антисрпски и проалбански став ушао је у америчке часописе за децу. Упркос томе, све је заташкано у свету, Европи, на Балкану, али и у Србији и Црној Гори, али у чију корист? Проблем је што из најновије сатанизованости и песудоеволуције, ако се тако буду и даље понашали, Срби никад неће пронаћи излаз. Њихова деца ће вечно на себи носити „жиг Звери”.

Када неко жели да суди душама, треба да бар покуша да разуме зашто се у бившим републикама СФРЈ дижу споменици онима који су разбијали Титову Југославију. Зар то општеобразовани правници не знају?

ЛЕХЛЕНД УМИВА СРПСКИ ОБРАЗ

Српски угледници ћуте, али није ћутао Џон Лехленд. Он је објавио да је Слободан Милошевић постхумно ослобођен оптужбе, будући да је Међународни суд правде донео пресуду да Србија није одговорна за масакр у Сребреници 1995. Закључено је да Србија не може да се сматра одговорном за ратне злочине који су приписани босанским Србима.

Према Лехленду тврдње против Милошевића у вези с Босном и Хрватском срочене су 2001. године, односно две године након што је против њега Међународни трибунал за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије подигао оптужницу. (Познато је да је прва оптужница подигнута за време НАТО напада на Југославију, у пролеће 1999). Тврдње НАТО-а да је Србија спроводила геноцид показале су се као ратна пропаганда, па је тужилац Хашког трибунала одлучио да појача предмет покушавајући да Милошевића оптужи и за ратне злочине настале у Босни и Херцеговини. Прошле су две године и три стотине сведока, али тужиоци нису успели да изнесу уверљиве доказе против главног оптуженог. „Централни случај“ је био потпуно уништен.

Као излаз и решење из правног глобалистичког проблема, Србији је замерено што није покушала да спречи догађаје у Сребреници и што београдске власти нису утицале на Војску Републике Српске. При томе, запоставили су чињеницу да је реч о две државе и да није дозвољено мешање у унутрашње ствари друге државе, јер се тада ствара непотребна и незаконита одговорност. Невиност Србије, у односу на основну оптужбу, одразила се на пресуду Суда да Србија Федерацији Босне и Херцеговине не треба да плати ратну одштету. Као разлог за ослобађајућу одлуку послужио је логички доказ да интендантско снабдевање оружаних снага није исто што и њихово контролисање. Дакле, СР Југославија није интервенисала својом војском у Босни и Херцеговини, односно администрација Србије није имала контролу над догађајима западно од Дрине. По свему судећи, кривица за почињена убиства лежи на оним земљама које су тамо имале своје снаге, пре свега на холандском батаљону у Сребреници. Србија је ослобођена одговорности, али је кривица за све покоље у БиХ пребачена на Војску Републике Српске, некадашњег председника РС др Радована Караџића, генерала Ратка Младића и славонског магационера Горана Хаџића. Парадоксално је, а то је Џон Лехленд нагласио, да су се, за време рата у Босни, високе личности са Запада братимиле с лидерима босанских Срба, а они су касније изменом нечије политике, оптужени за геноцид. У братимљењу су, како је навео, учествовали амерички генерал Весли Кларк и британски Џон Рид.

Намеће се питање како је неко успео да повеже Србију са Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, када они нису држављани Србије и како је могуће да је српска власт прихватила да решава проблем хватања туђих држављана као свој проблем. Одговор може да буде, искључиво, парадоксалан. Апсурд до апсурда повезује политичке ликове попут марионете Бориса Тадића и слуга финансијских магната попут Николе Саркозија, Силвија Берлусконија, Обарака Обаме… Будући да они генетски не припадају државама које воде, не маре за њих и грађане у њима. Чудне биографије наведених лица подсећају на биографију Јосипа Броза, а и догађаји у којима учествују слични су војно-политичком рашомону, којим је био окружен Тито. Зато је и пресуда Међународног суда у Хагу сваколика, само не и „логична“. Она је, у ствари, оголила деценију и по старе лажи које су оправдавале доктрину војног и судског интервенционизма. Стога се намеће још једно значајно питање, зашто то што је написао Лехленд, у напису под насловом „Лажи душебрижника”, нису запазили и на исти начин доживели и српски политичари, правници, психолози, философи, полицијски и војни официри и новинари. Вероватно зато што су они наводни стручњаци.

Сада, када је 26. маја 2011. године волшебно, натприродно опуштено, ухапшен и генерал Ратко Младић, а пет дана касније упућен у Хашки казамат уз осмехе српских владара, постоје сви услови да се још једном јавно мњење подсети на суђења у међународном правном систему.

То што Међународни суд у Хагу није оборио пресуде Хашког трибунала, потврђује снажан и пресудан утицај институција „великог брата“ (ЦИА, НАТО, ОЕБС, НСА, НАСА, ДИА) на правосудне институције широм планете. Управо те институције обједињено, непрестано чине злочине против мира. Да је суђење у реномираној правној институцији какав је Међународни суд у Хагу било непристрасно, злочин у Сребреници би се бар логички и аналитички преиспитао. После свега, свима је јасно да су аргументи пробрани, да су кабалистички и вавилонски изазивачи ратова избегли законе и сведочења и да су медији и организације „великог брата” учинили све што су могли – у потискивању и поништавању истине.

Али, шта је са душама сведока и саучесника, зар више нико истински не верује у Бога? Да је у Хагу суђено, како се то у народу каже – по правди Бога – синтагма „геноцид у Сребреници” се не би више помињала. Не би било ни невероватне оптужнице Хрватске, која је остала на снази и после пресуде да Србија није утицала на борбе у Сребреници. А какав геноцид је могла Србија да почини у Хрватској, када су Срби убијани у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ и прогнани са својих огњишта у највећем етничком чишћењу од 1690. године? Хрвати и босанско-херцеговачки муслимани би сазнали истину. Лако је кабалистима када ни српске „демократске“ власти не знају српски језик. Јер, да знају утицали би преко својих партнера у Бриселу, Стразбуру, Вашингтону и Москви да пренос из Хашког трибунала буде на српском, а не у некој иритирајућој мутацији тог језика. Очевидно је да још нису сазнали како је Ђура Даничић предао српски језик Хрватима и не схватају шта значи кад неко преузме језик: да потом нестају особености народа, тековине културе и традиција. Како се не упитају зашто се српски језик преобликовао у црногорски, хрватски, бошњачки и како албански језик изгледа са становишта филолога.

Ради чистоте душа и извесније будућности свих који живе на Балкану, догађаји у Сребреници, српским Крајинама и на Косову и Метохији морају да се потпуно истраже, уз помоћ истини посвећених научника Истока и Запада. У противном, опет ће се неко после педесет година, када више не буде сведока, извинити Србима да је начињена још једна историјска грешка.

Џон Лехленд сматра, да Међународни судови за ратне злочине, створени под окриљем великих сила, због своје исполитизованости, наносе штету судским процесима. Потврдио је то ставом: „Тек када гнусна снага која потиче из хипокризије интервенционизма буде по(т)копана, свет ће имати шансу да се врати законитостима и миру”.

НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ (СРБИЈУ)

Свеједно је да ли је Међународни суд пресудио злочинцима, српским генералима, Милошевићу, Србији, истини, будућности Срба, правди или с(а)вести, јасно је да су обамрле душе сведока времена и да су изостале реакције. Уколико су оптужени починили било које недело, не би смело да се догоди да се то не забележи тачно оним речима како ти случајеви заслужују. Иначе судови губе сврху.

Прочитај текст до краја»

Словеначки ратни злочини над војницима ЈНА приликом насилног отцепљења 1991! Снимак убијања војника који су се већ предали!


Као завршни чин већ започете рекапитулације трагичне заблуде код Срба о југословенству и стварању Југославије са нашом јужнословенском „браћом“ у примеру Словенаца, дајем на увид сам крај те историјске заблуде коју су крваво платили војници ЈНА.

Прво погледајмо овај видео прилог…

Словеначки ратни злочини над војницима ЈНА приликом насилног отцепљења 1991.

„Све је почело од Словеније. Западне силе дозволиле су рушење међународно-правно признатог субјекта каква је била СФРЈ. Дозволиле су стварање Словеније као нове државе не поштујући међународно признате границе тадашње Југославије. Био је то преседан у модерној правној и политичкој историји. Ипак, ни политичка декларација Словеначке државе о проглашење суверености није им била довољна. Власт у Словенији извршила је најтеже ратне злочине убијајући припаднике Југословенске Народне Армије, желећи тиме да покаже своју одлучност да до независности дође по сваку цену. Убијали су децу од 18 до 25 година која нису имала ни оружје ни муницију, ни право, ни могућност, ни наређење да се бране. За те ратне злочине Словенија је награђена, а убице умесато да одговарају пред лицем правде, проглашене су за хероје новоуспостављене државе.“

Опширније описе око насилног отцепљења Словеније и почињених ратних злочина над војницима ЈНА можете прочитати са ових линкова:

http://is.gd/FQkaBQ
http://is.gd/lAVY9a

Издвајам ово:

„…Један од најмонструознијих злочина Словенаца над ненаоружаним војницима са карауле „Холмец“, забележила је 28. јуна, на Видовдан, камера аустријске телевизије ОРФ. Да тог дана, на том граничном прелазу, удаљеном десетак километара од Блајбурга, не беше ове ТВ екипе, готово ништа се не би знало о зверском и хладнокрвном стрељању тројице заробљених војника граничара који су одложили оружје у коме није било ни једног јединог метка. Тројица младих војника, све се то лепо види на снимку, истакли су белу заставу сачињену од креветског чаршава. Све то, међутим, није било довољно зверима у људском облику да одустану од животињског нагона и рафалном паљбом усмрте тројицу деветнаестогодишњака…“

А сад погледајте снимке аустријске телевизије егзекуције и ратног злочина убијања војника који су се већ предали. Тона нема, али све се лепо види…

Злочин Словенаца над припадницима ЈНА на караули Холмец

Извуко сам 2 замрзнуте сликовите сцене овог злочина.

Овде непосредно пре убиства видимо како 3 војника истичу белу заставу од чаршава као знак предаје

Ово је непосредни моменат пре рафалне паљбе у војнике који су се предали

Ови ратни злочини не застаревају, што значи да кад на власт у Србији доћу часни, поштени и одговорни људи у име ових војника Србија ће тужити Словенију за почињене ратне злочине!

Светозар Радишић: Војска Југославије и медији


Аутор: Светозар Радишић
Преузми текст са свим фус нотама:
Светозар Радишић: Војска Југославије и медији

Овај стручни напис објављен је у војно-стручном часопису „Војни информатор“ бр. 1–2, јануар–април 2003, стр. 17–27.

ВОЈСКА ЈУГОСЛАВИЈЕ И МЕДИЈИ
(СТВАРАЊЕ ВИРТУЕЛНЕ СТВАРНОСТИ ПОСМАТРАНО СА ВОЈНОГ АСПЕКТА)

„Силна је реч, као гром. Она поражава грешника, мелем је болноме и потиштеноме, утук развратноме, а опомена богатоме“…

Владика Николај Велимировић

Увод

У једном од бројева листа “Војска” 1903. године изашао је напис “О слободи писања код официра” у којем су упоређене демократије Француске и Србије и исти проблем у обе земље: шта официр може да пише и о чему може да говори. Очигледно је да савремени демократски ниво у већини друштава не може да разреши исту дилему. Распон између уставног права свих грађана, а то значи и официра, на мишљење, говор и писану реч и могућности да се оружане снаге злоупотребе када се повуку у свој свет и херметички изолују од друштва, остао је недовољно дефинисан и (п)остао предмет спекулација. Уз све то непревазиђен је и грч који онемогућава демократску доследност у ставу да се допусти неистомишљеницима право на различитост. Намеће се питање шта се у свету медија променило од 14. марта 1835. када се кнез Милош Обреновић обратио Димитрију Давидовићу, првом уреднику “Новина сербских” речима: “Ја сам вам и пре казао, и сад вам опет кажем, не стављајте у Новине ни рјечице док вам ја на то дозволеније не дам”.
До 1989. године војне теме биле су под велом тајни и најчешће подвођене под табу теме. После скидања “гвоздене завесе” и рушења Берлинског зида о одбрани и војсци говоре цивили, што је заиста демократски, али при том нису искључени пропусти, који неминовно настају када се не уваже ставови експерата. Дакле, све се своди на питање: шта се у медијском амбијенту променило од 1835, преко 1903. и 1989. до 2001. године.

Савремени медијски амбијент

Сви који се одваже да живе у медијском простору и на медијској сцени знају да се налазе у медијском кошмару и да су учесници у медијском рату. Медијску слику овог времена склапају моћни Интернет, телевизијске компаније попут ЦНН-а, Холивудска индустрија филма и светска штампа. Све чешће уз наведене институције стоји оцена да су оне индустрија, механизми, инструменти… за утицај на инстинкт, интуицију, имагинацију и интелект људи.
Познато је да је идеја о Интернету потекла из Пентагона, још 1969. године. Намера је била да се олакша комуникација међу истраживачким центрима (који су увек под будним оком Пентагона). Сада се на Интернету води неколико теоријски познатих ратова као што су медијски, информатички, компјутерски, електронски, мрежни, хакерски и виртуелни рат.

Душан Ђурић је у књизи “Професија новинар забележио: “У медијском рату деведесетих година телевизијске камере ЦНН често су бивале на лицу места баш кад су се дешавале трагедије… ’Ексклузивни репортери’ и не крију своју сарадњу са војском, па на малим екранима видимо стварне слике режираних призора после којих ће уследити бомбе, осиромашени уран, санкције”. Када се говори о ЦНН не сме се заборавити да његов угледни и виспрени директор, Тед Тарнер, има функционалну сарадњу са Саветом за спољне послове, Трилатералном комисијом и групом “Билдерберг” и да је купио руску најзначајнију независну телевизију.

Слична ситуација је и са улогом Холивуда у медијском рату. Збигњев Бжежински је у Упсали 1978, приликом обраћања социолозима из целог света, у улози једног од главних идеолога мондијализма саопштио концепт “Омекшавање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије” и, при том, “сугерисао” снажан утицај на становништво СФРЈ преко америчких филмова, рачунајући на податке о гледаности тих филмова на просторима претходне Југославије. Познато је да се Холивудска индустрија филмова користи у психолошко-пропагандне сврхе на основу идеје Винстона Черчила, објављене 1943. године, да будуће империје треба да буду “империје ума”. Черчилове речи подстакле су Yона Роулинга Риса да у Војној управи за психолошко ратовање формира елитну групу психијатара из лондонске клинике Тејвисток. На “братској англо-америчкој бази” изграђена је мрежа истомишљеника у Сједињеним Државама по различитим универзитетским местима, у Институту за ратне информације и Одељењу стратешких служби. Тако се британски институт, специјализован за психолошки рат, укључио у мрежу института који раде за Савет за спољне односе Сједињених Држава. Једна од најдалекосежнијих и најмрачнијих студија коју су за “потребе Трилатерале” израдили “Тавистоцк Институте” и “Станфорд Ресеарцх” односи се на програмирање промена нација у негативном смислу, изменом начина живота и свесним одбацивањем истине. То је основни разлог што су британски научници из Тејвисток института успоставили мостобран у Холивуду, где је индустрија масмедија (радио, телевизија и филм) била у наглом успону. На најновију (зло)употребу Холивуда у психолошко-пропагандне, политичке сврхе указује податак да су у америчкој администрацији одлучили, у току новембра 2001. године, за време бомбардовања талибанских положаја у Авганистану, да се холивудски филмови преусмере према Авганистану.

Да би се употпунила слика о медијском амбијенту у којем се покушава успоставити однос са јавношћу система одбране СРЈ и Војске Југославије потребно је да се узме у обзир место и улога штампе у наднационалној глобализацији. У тој сфери посебно је изражен проблем независности медија. Конгресна истраживачка служба у САД установила је, да су 1983. године штампане свега 531 дневне новине са независним власништвом, што је забрињавајуће мало, с обзиром на то да је таквих новина 1945. године било 1.381 и због чињенице да такве новине излазе, углавном, у мањим градовима. Занимљиво је да је, на пример, „Њујорк тајмс“ под контролом Савета за иностране односе САД у којем Дејвид Рокфелер има главну улогу, а да је управо он обележио почетак “новог светског поретка”. Наиме, јавности је познато да је Дејвид Рокфелер руководио састанком Трилатералне комисије у Москви, 18. јануара 1989, којем је присуствовао и Михаил Горбачов, а на којем је одлучено да са светске политичке сцене нестану СССР и Варшавски уговор. Тако се “човек који контролише медије” и сам уписао у историју, јер је направио значајан политички рез и пресудно утицао на завршетак ере тзв. хладног рата.

О односу центара моћи и медија говори и информација агенције Ројтерс да је Џон Дојч, бивши директор ЦИА, у два наврата, 24. фебруара и 21. јула 1996. изјавио: „ЦИА има право да не узме у обзир забрану злоупотребе новинарске професије у изузетно осетљивим случајевима, па да ангажује професионалног новинара као агента, или да одобри професионалном обавештајцу да се званично представља као новинар. Исти принцип може се применити и на припаднике мировних мисија и – свештенство”.

Утицај електронских медија за успостављње мондијалистичког поретка најбоље се може проучити и схватити на примеру Босне и Херцеговине. Према ранијим одлукама из Женеве и Стокхолма, БиХ је у претходној Југославије имала четири радио и три ТВ канала док је електронске медије нижег спектра регулисала Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Сада је у БиХ регистровано 431 јавно гласило, у која нису урачунате мреже Радио-телевизије Републике Српске, РТВ Федерације БиХ, Радио ФЕРН, ТВ ОБН и радио станице СФОР-а, па је Босна и Херцеговина по броју медија по глави становника прва у свету. Појава толиког броја радио и ТВ станица, листова и часописа узрокована је доделом бројних страних донација заинтересованим активистима, како би се направила “плурална медијска сцена”.

Контрола над комуникацијским системима представља саставни део и основну полугу политичке и економске моћи Трилатералне комисије. У њихов систем повезани су штампа, телекомуникације и компјутерске индустрије преко транснационалних компанија. На пример, 60 одсто акција ИНТЕЛСАТ-а припада Сједињеним Државама; компанијама у Великој Британији, Француској и Немачкој припада 20 одсто и осталим индустријским земљама преосталих 20 одсто одсто интелсатових акција. Радио-мреже “Воице оф Америца”, “Фрее Еуропе” и “Радио Либертy” у целости су у рукама САД, а финансира их Централна обавештајна агенција.

Прочитај текст до краја»

Кумановски споразум није капитулација


Извор: Глас Русије

********

Аутор: Бранко Жујовић 9.11.2011, 17:23

Зашто српски генерали не изађу и не саопште истину о Куманову? Зашто не кажу да нису капитулирали, него се часно борили против НАТО авијације и копнене агресије из Албаније и да НАТО није онеспособио Војску Југосдлавије? Зашто трпе понижења, као што је лаж о кумановској капитулацији?

Након потписивања војно-техничког споразума српска војска код Урошевца напишта своје положаје

Аутор: Бранко Жујовић

Пре десет година, у Београду је једнострано проглашен крај српске историје. Френсис Фукујама још увек је био име у моди, а ЕУ политички и социјално-економски идеал без преседана.

Крај националне историје, значио је и крај традиционалног поимања улоге војске. Од тада до данас, све чешће се помиње “кумановска капитулација” као аргумент који би требало да оде у прилог тежњи да Београд коначно призна албанску државу на својој територији.

Тако и бивши члан српске владе, Жарко Кораћ, каже да се “ н епризнавањем косовске истине и стварности не мења истина да Косово није под суверенитетом Србије од рата 1999. године и кумановске капитулације“. Кораћ спада међу евроентузијасте који говоре да Србију чека просперитет, само ако испоручи своје територије у замену за ту и тамо понеки бриселски печат.

За разлику од њега, верујем да Србију у Бриселу чекају нови услови, ако призна албанску државу у Приштини. Рецимо, да својој северној покрајини пружи више уставне самосталности, него што је сада има, а рашко-полимској области некакав оквир аутономије, за почетак.

Али, зашто је “кумановска капитулација” тако важан термин у вокабулару евроатлантиста? У објективној историји, “кумановска капитулација” Жарка Кораћа је Кумановски војно-технички споразум. У њему се не помиње анекс Б споразума у Рамбујеу, који је у последњи час српској страни покушала да наметне Медлин Олбрајт и због ког су ти преговори пропали.

Војно-техничким споразумом у Куманову, НАТО је званично одустао од захтева из Рамбујеа. У том војно-техничком споразуму, који је потврђен Резолуцијом 1244, пише да је Србија пристала на међународно војно присуство са значајним учешћем НАТО пакта, а не на НАТО окупацију.

Од чега је то НАТО тачно одустао, потписујући Војно-технички споразум у Куманову? Одустао је од права на оснивање својих база у целој СР Југославији. Одустао је од захтева за коришћење свих саобраћајница, укључујући водене и ваздушне путеве, без надокнаде и примене домаћих закона. Каснији СОФА споразум до сада није реализован.

НАТО је одустао од захтева да неограничено користи радио станице. И одустао је од намере да законе Србије и СР Југославије потчини наређењима и правилима НАТО пакта. Укратко, одустао је од окупације целе СР Југославије.

Овоме је претходила дипломатска иницијатива Русије и договор у оквиру Групе 8, по којем је Русија призната као велика сила, а сваки споразум са Србијом имао се третирати као компромис, а не као победа НАТО пакта. Искључиво због тога, а не зато што је НАТО уништио Војску Југославије, потписан је Војно-технички споразум у Куманову.

Данас евроатлантска послуга у Београду тврди да је Резолуцијом 1244 суверенитет Србије ограничен до момента албанског изјашњавања о независности. Албанско проглашење независности природна је последица победе НАТО пакта, који је интервенисао тобоже у име заштите албанских цивила.

За победу једне стране, морате имати капитуалцију оне друге. Ако је у стварности нема, треба је инсталирати преко медија и присталица у самом Београду. Ако постоји Војно-технички споразум, нема анекса Б споразума у Рамбујеу, који помиње Вук Драшковић и окупације Србије.

Шта на све ово каже српска војска? Зашто њени генерали не изађу пред јавност и не кажу истину о Куманову? Зашто не кажу да нису капитулирали, него се часно борили против НАТО авијације и копнене агресије из Албаније?

Српска војска данас је тек проширена параНАТО дивизија, чији су приоритети борба против тероризма и бесмисао тесне сарадње са организацијама које јој отимају територију. Њени стартешки документи, доступни на интернету, попуњени оловним бирократским пасусима, однекуд препознају отцепљење територија као безбедносни изазов, али препознају и НАТО као партнера, иако им исти НАТО отима територију.

Класичне војничке термине у српској војсци данас заузимају поштапалице о производњи безбедности, менаџменту људским ресурсима, на крају и извозу безбедности. Српска војска данас је организација, која се НАТО пакту приближава брже од државе коју би требало да брани.

Да је то нека већа сила, човек би помислио да јој је намењена улога уставног чувара евроатлантског поретка у Србији, као што је војска у Турској до недавно чувала недодирљивост секуларног поретка. Овако, то је војска пред чијим су официрима широке евроатлантске перспективе заједничких вежби са преуниформисаним терористима из ОВК и заједнички неговано сећање на кумановску капитулацију. Видимо се у Охају!

********

Сада је јасно зашто су се детаљи кумановског споразума, као и цео тај војно-технички споразум, дуго скривали од јавности. Једино што се пуштало у јавност од ДОС издајничког режима, а повезано је са тим споразумом је:

„капитулација“… „Косово је изгубио Слободан Милошевић“.

Наравно да је то „разумљиво“, собзиром да актуелни издајнички ДОС режим, кога сад предводи Борис Тадић, треба да има алиби за издају Космета, јер Косово и Метохија је изгубљено само ако актуелни режим неким правним актом призна независност тзв.“Косова“, будући да је сецесија Космета противна међународном праву, јер не може национална мањина унутар неке државе засновати своју независну државу!

Све је тако једноставно, али пођимо редом…

НАТО пакт (са свим својим чланицама) предвођен Америком, врло добро зна да је нелегално и противно међународном праву извршио агресију на једну суверену земљу, СФРЈ Југославију (УН, који је једино међународно правно задужен за очување мира у свету, није одобрио агресију НАТО пакта на СФРЈ), противно чак и свом Статуту по коме нема право да напада државе које нису чланице тог пакта, већ само има улогу браниоца својих чланица од агресије неке државе ван НАТО пакта.

Да ли је СФРЈ или Србија провоцирала и напала било коју земљу НАТО пакта?

Није.

Па зашто је онда НАТО напао Југославију?

Наводно, да спречи „хуманитарну катастрофу“ на Ким.

Да ли НАТО, гледајући са становишта једино меродавног међународног права, има права да самостално, без одобрења Уједињених Нација, нападне било коју земљу под било каквим изговорима или формулацијама „хуманитарних катастрофи“?

Наравно да НЕ!

Шта би се онда десило када би САД и НАТО инсистирали да кумановски војно-технички споразум буде признање окупације?

Једноставно… тада би међународно-правно као страна у сукобу НАТО и САД признали и ПОТПИСАЛИ да су агресор, јер нису имали одобрење УН-а за „хуманитарну акцију“, а ипак су је реализовали! Зато су и одустали од окупационих захтева из Рамбујеа. Чак, хајде да размотримо и ту могућност, чак и да је тадашње руководство СР Југославије рецимо потписало са НАТО пактом окупацију Космета, иако се она у физичком смислу није десила, то опет не би значило да Србија, у случају шиптарског отцепљења које се десило касније (2008-ме), тиме признаје то будуће отцепљење и тзв, „Незавосно Косово“.

Не…!

Она би тако само била приморана да заштити своје целокупно становништво од агресора, који није имао одобрење УН-а за напад. САД и НАТО су у нашем случају исто што и Немачка са Хитлером и својом нацистичком армадом, још су и гори! Нису ратовали шиптари и Срби. Нису шиптари бомбардовали Србију, и тако потписали кумановски споразум са Србима. Не. Шта год да смо потписали 1999-те са НАТО-м, па и окупацију Космета, то не значио признавање тзв. незивисне „Републике Косово“, већ само спречавање већег разарања целе земље од фашистичких агресора НАТО пакта којем командује САД.

А кад тај фашистички агресор изгуби своју моћ, Србија ће повратити КиМ.

Једну ствар ретко ко помиње. До 2003-ће нити америчка администација, администрација Пентагона и НАТО-а није помињала независност за шиптаре, „независно Косово“, већ само аутономију, тек после 2003-ће у реторици и јавним саопштењима почели су да помињу реч „независност“. Сетимо се само несретног највећег трговца и манипулатора српским душама, Вука Драшковића. Док је био министар спољних послова СЦГ, дакле пре отцепљења шиптара, није махао независношћу за Косово, као сада, да „прихватимо реалност“, већ својим чувеним и несхватљивим модусом вивендијем:

„Више од аутономије, мање од независности?!“

Док је сада за независност Косова, да „прихватимо реалност“, па чак и да променимо Устав да би наравно после несметано издајници признали тзв. независност Косова, да евентуално касније, што ће и бити, не би били законски гоњени за велеиздају.

Америчка администрација и НАТО пакт знају све ово, знају да је сецесија шиптара међународно-правно нелегална, и да ће кад тад, кад они изгубе моћ и доминацију у свету (то време се ближи), по међународном праву сецесија Косова у свим јавним и правничким дискурсима и документима бити окарактерисана као неуставна и незаконита.

Из свега овога произилази да је једини начин да се легализује нелегална сецесија Косова, да државни врх Србија сам потпише независност Косова, што он миц по миц и чини, сведоци смо тога, јер све је тако огољено и раскринкано!

Ако неку нелегалну сецесију одређене групације људи унутар једне суверене државе, иако је она супротна међународном праву, држава домаћина призна и својевољно то потпише неким споразумом, онда је то за сва времена! У том случају ми никада више нећемо моћи повратити Космет под својом ингеренцијом, без обзира на међународно право које је на нашој страни!

Знају то и издајници…!

Зато упорно светски моћници и траже од Тадићевог режима да призна независност Космета. Зато се упорно од издаје Космета жели да опере актуелни Тадићев режим, преко својих невештих спин мајстора: Жарка Кораћа, Чеде Јовановића и разних других, следећим спин триковима:

„Косово је већ изгубио Милошевић“… „за то су криве 90-те, а не ми“… „кумановским споразумом изгубили смо Косово…“

Косово и Метохију није изгубио Милошевић, оно није изгубљено ни пре Милошевића погрешном политиком, Космет ће изгубити онај који то у име државе и свих Срба потпише, и ако то уради, за сва времена ће словити као издајник!!

Без обзира на тренутну претешку ситуацију, ако актуелни режим својевољно не потпише разним споразумима независност тзв. Републике Косово, Космет ћемо кад тад повратити чим се распоред констелације светске моћи промени у нашу корист, ма колико то чекали.

Чак мислим да нећемо дуго чекати на то…!

Живело Косово!
Косово и Метохија је Србија!!
Увек је било, Јесте и Биће…!!!

%d bloggers like this: