Духовно насиље над културом Срба кроз хиљаде лета


Слушаћете предавање о најгорем насиљу над неким народом, о насиљу које има велику тежину, дубину, и последице по неки народ, насиљу над културом једног народа, у овом случају то се односи на нас, на Србе. Лаж је срж тог насиља, скривање и прећуткивање истинитих чињеница, фалсификовање историјских догађаја, „отимање“ културног блага и умотворина од србског народа, и приписивање истих свом народу, нарочито када се ради о србском језику и речима. Свиме тиме брише се  идентитет Срба из њихових глава и свести, мења им се оригинална културно-духовна матрица лажном, па тиме чак и начин поимања и доживљавања стварности и своје улоге у њој. Брише се историјски ток и континитет, настаје амнезија и „губитак памћења“ код новијих и новијих генерација, настаје прекид, „кратак спој“ у Свести и Бићу Народа, у њему више не тече чиста изворска и питка вода, већ замућена. Биће народа прекрива тама, а народ постаје „тиква без корена“.

Забрањена историја – 13. Духовно насиље над културом Срба
кроз хиљаде лета

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Наравно, Србски Народ може повртити своје Истинито Биће, оно није изгубљено, већ га је само прекрила тама и историјска „прашина“ од лажи и неистина, а Њега може повратити само Истина, истина у култури, духовности, језику, историји…

А кад се то деси, а десиће се засигурно, јер имамо људе Србске Посвећенике који знају и умеју, србски народ ће повратити своје Истинско Аутохтоно Живо Биће, тама која га прекрива моментално ће нестати, у њему ће засијати вечна Светлост Истине, која више никада неће затамнити…!

Чућете два предавања, предавање дипломираног етнолога Слободана М. Филиповића, који се још бави митологијом и палеосемантиком, и предавање историчара Јована И. Деретића. Предавање је одржано у Новом Саду, 16.11.2005. године.

Диплом,ирани етнолог Слободан М. Филиповић, Србски Посвећеник...!

Дипломирани етнолог Слободан М. Филиповић, Србски Посвећеник…!

Немачка: Срби су поставили камен темељац данашње цивилизације


Извор: СрбинИнфо
ist

Немац Јирген Шпанут, истражујући немачку историју, открива србска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Бретање од 3.000 година пре Христа. Он такође у пећини код места Мас-д’ Азил у Француској открива белутке, који представљају прве почетке стварања писма, почев од леденог па до раноисторијског периода. А у месту Глозел открио је камење на коме је нашао иклесане јелене, медведе и животиње које могу бити пантери или дивљи коњи, са ознакама које приписује филистинском или синајском писму.

Ове ископине процењене су на девет до десет миленијума старости пре Христа. Француски археолог Морле назвао је то писмо азбука Глозел, а Јирген Шпанут наводи:

“Они који су измислили ово писмо су поставили камен темељац наше цивилизације”.

Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са нашом ћирилицом произлази да се ради о Србима. Платон сматра да је исто краљевство владало Средоземљем и Египтом и преко Тиренског мора протезало свој утицај све до Гибралтара. На све то Илија Живанчевић написао је да је Словенство било растурено од Владивостока до Јадрана, као кичма човечанства.

Најстарији халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици људске цивилизације стари су око седам хиљада година. По њима најмање толико је стара и србска историја. У тим споменицима спомиње се име Србин, али не и Словен. И “Кинески дворски дневник”, који је непрекидно писан од око две хиљадите година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је србски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције. Француз Робер Сипријан развио је теорију о пореклу свих Словена од Илиро-Срба, тј. од подунавских балканских Срба, који су се простирали од Балтичког и Црног мора до Кавказа и Каспијског језера.

Србе доњег Дунава он назива прото-Срби или првобитни Срби и за прото-Србе тврди да су та подручја настањивали раније од времена у коме је живео Мојсије. За каснији долазак Срба на Балкан Сипријан каже да су они само дошли сабраћи у помоћ у борбама против Римљана. Није чудо да су од тада неки народи модификовали језик па чак и давали себи друга имена, због огромних раздаљина и отежаног комуницирања. Имена Чеха, Хрвата и Руса помињу се први пут у писаним споменицима од шестог века н.е., неколико хиљада година после Срба. О томе Шафарик пише:

“Никада до шестога века није поменуто име Чех, Лех или Словен, а и о Пољацима и Русима писана историја говори тек у деветом веку.”.

nat

Према записима Јорнанда и Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог народног стабла. Лужички Срби за себе кажу да су они из балканске Србије, што потврђују немачки историчари Сетген (Schoettgen) и Крајсих (Kreysig), узимајући за основ иста имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим истраживањима утврдили присуство Словена (Срба) на балтичкој обали од пре 2.000 година пре Христа. То су били Протословени (Протосрби), чији су потомци данашњи Лужички Срби. Олга Луковић-Пјановић каже да су Босна и Славонија биле србске и звале се “Бела Србија”, а простирала се све до данашњих немачких граница. Робер Сипријан закључује да су Срби најстарије стабло словенске расе и да су их на Западу називали Венди, као и да су житељи Сарматије аутохтони Срби.

По Илији Живанчевићу Душанов Законик представља само континуитет традиционалног вендског порекла, а Валтер Вист (Walter Wuest) пише да је санскритски језик настао из вендског, али му не може одредити време. Он тврди да је у Индију дошао са северозапада, а по свим упоређивањима, једина је могућност да је то био србски језик. То је у сагласности и са Илијом Живанчевићем, који каже: “Словени су осталим народима дали реч.” И он као време настанка санскритског језика одређује 4.500 година пре Христа, док Емил Бурнуф (Emil Burnouff) налази да је то било далеко пре, чак у доба “мраче праисторије”. Он није усамљен у тврдњи да су грчи и латински језици настали из пелазгијског језика. А за народ Пелазга каже да су живели у Средоземљу и по Алпима. Пелазге су многи прословековни аутори идентификовали са старовековним Србима.

Један огранак Срба, који је из Сарбарске, преко Мале Азије, стигао на Балкан 3.000 година пре Христа, населио је Стару Рашку (Тракију), а један део истих се морским путем спустио до Крита у три таласа 1.800, 1.500 и 1.400 година пре Христа. Победили су Крићане али су се са њима измешали и претопили у нови народ – Грке или Јелине. Подаци говоре да ни имена града Атине и истоимене богиње нису грчка. Има записа који тврде да су и Акрополис саградили Срби. Сами Грци за себе верују да су они настали од народа званог Пелазги и да су говорили “варварским” језиком, а налази указују да су то били Срби.

Олга Луковић-Пјановић за Грке каже да су они остатак хорди асирских и Рамзесових трупа, које су се помешале са србским племенима, а такав став заступа и сам Херодот. На Криту се задржало једно племе Боруси, које се није мешало са Крићанима. Када су се и они упутили на север, запосели су обалу Балтика и одржали свој језик све до пре 200 година, од када су их Немци германизовали и преименовали у Прусе (Пројзен изговарају Немци написано Преусен). Срби са Пелопонеза населили су области изнад Саве и Дунава створивши прву Панонску Србију. О самој Троји записи Михаила Ломоносова и Мавра Орбинија, као и певање Ивана Гундулића, иду у прилог умешаности Срба у тројански рат. Падом Троје Срби су у другом таласу 1860 година пре Христа, опет дошли на Балкан и проширили се до Венеције.

Катарина Велика, руска царица, је лужичко-србског порекла, што су историчари потврдили по титули њенога оца (био је принц области Anhatt, Zerbst – Serbiste). Катарину су у младости звали “Северна Семирамида”. Она је сама за себе говорила да је словенске расе и писала Гриму 1784. године да је словенски језик био првобитни језик људскога рода, а како каже наш народ: “Царска се не пориче”.

Никола Фрере, како наводи Шафарик, сматрао је србски мајком трачког и грчког језика. Шафарик у свом делу “Старожитности” пише:

“Срби живе у Европи од најдавнијих времена или од праисторијског доба, а тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости”.

Он тврди да су Срби настањивали готово целу Европу и многе делове Азије, па отуда она наша стара изрека: “Говори србски да те цео свет разуме”. За србски језик Шафарик каже да је:

“Тако оригиналан, чист, граматички савршен и богат, те није могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа”.

А стари србски језик био је сасвим сличан данашњем, савременом, што је реткост у историји језика. Кад је реч о писму још нико се није ни приближио Вуковом правилу: “Пиши као што говориш, читај како је написано”.

konstantinopolj

Сигисмунд Хербестајн наводи да су Срби живели на целој обали Јадранског мора, од Венеције до Константинопоља, укључујући ту и србски Цариград, па наводи Мизију, као балканску област, коју су грци и Римљани делили на Горњу и Доњу Мизију, те даље Лужичке Србе и Србе у данашњој Мађарској. Робер Сипријан за Дунав каже да је србска река, а Србе назива почетним народом и мајком народа а србски језик – језиком мајком. Нестор Кијевски, Леоник Халкокондило и Робер Сипријан се слажу и сви називају подунавски басен прасловенском колевком Европе.

Подунавље, прва србска постојбина

Милош Милојевић пише да су Срби од искона живели на својим садашњим земљама, од Италије или Средоземног мора до Грчке и од Јадранског до Црног мора, ту су имали своје свештенство и уређену црквену управу у лицу својих архиепископа са седиштем, између првог и четвртог века н.е. у Сирмијуму, другој римској престоници, данашњој Сремској Митровици. У четвртом веку, под навалом Хуна, повукли су се у Звечан, на Косово, где су такође створили Косовску Митровицу. По Милојевићевим налазима србска црква старија је од римске и грчке.

Зна се да су Срби у прастара времена били монотеисти (веровали су у једнога бога), док је многобоштво настало касније у Грчкој. Према Веселину Чајкановићу србска религија претежно је индо-европска и у њој има највише елемената из индо-европских времена. Казимир Шулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле) проповедао “Христово Јеванђеље”, Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.

Драшко Шћекић у својој књизи “Сораби – истина о србству од исконе” износи да су Срби на нашим данашњим просторима живели више од 7.500 година. Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508. године пре Христа, према чему се наводи да је деспот Стефан Ђурађ Бранковић погинуо 6935. године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893. године. Према томе, аутор овога текста пише ово године 7511. у Канади. Шћекић такође наводи да су Месопотамци почели бројати године 3.200 а Египцани 3.000 година пре Христа, Римљани од 743. године пре н.е. (година стварања Рима), Грци од 776. године пре нове ере, од првих олимпијских игара. Према томе Срби су почели мерити време давно пре свих. Према том србском календару Цар Душан је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења, 21. Маја 6857. године.

Душанов Законик има готово световни карактер, базиран на хиљадугодишњим традицијама србског народа, које се налазе у Ведама, а оне носе печат непролазне мудрости изван времена и простора. Сви данашњи словенски народи били су уједињени под именом Срби, говорили су заједничким језиком, из кога се касније развило 12 различитих говора. Шћекић такође приказује, кад је реч о праколевци србства, Индији, да је тамо настала прва Србија, под именом Сарбарска. Одатле су око 4.500 година пре Христа започеле прве сеобе и то у три правца: прва у правцу рајске земље Месопотамије, друга ка средњој Азији, а трећа ка северној Азији, данашњој Русији, где је створена племенска држава названа Сирбидија, Сирбирија или Сирбија – Сибир. Ово је у сагласности и са другим ауторима који ће у даљем тексту бити приказани.

kralj

У време краља Милутина (1282. до 1321.) на србском двору јело се златним виљушкама и кашикама, а у Европи је виљушка први пут уведена у XVI веку, у време Хенрика III и то је доживљено као изузетан догађај.

У трагањима за србским коренима Огњен Радуловић наводи да је Балканско полуострво био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Подунавље је колевка европске, па и светске цивилизације. Према томе, садашњи становници Балкана су потомци племена Рашана, који су ту живели од најстаријих времена. Историју Трибала, тринаест векова пре Христа, Херодот смешта у Поморавље, како каже западно од реке Исткар, где из илирске земље река Ангро тече на север и улива се у Асткар.

То према садашњем стању одговара сливу западне и велике Мораве и Дунава. У књизи “Цивилизација Германа и Викинга” издатој 1976. године у Швајцарској, Патрик Лут (Patrick Louth) пише да су 2.000 година пре Христа у Скандинавске просторе дошли народи из Подунавских равница. За многе истраживаче остали су “мистериозан” народ. Други Швајцарац Јуџин Питар (Eugene Pittard) каже да су ти “мистериозни” народи населили и обале Норвешке и Шкотске, а сматрали су их припадницима динарске расе, били су високог стаса и лепи. По Питару кретали су се од Венеције, преко Централне Европе и Немачке, до Шведске и Норвешке, а друга грана прешла је мореуз Кале и настанила британска острва. Све су то били наши претци, Срби.

Обелиск из Ксантоса садржи натпис уклесан у камену, који претставља збирку закона старих Срба. Овај законик старији је неколико векова од Мојсијевог. Према Птоломејевој “Азијској и Европској Сарматији и делу Индије” у Грчкој на острву Халкидики једно место, на коме је персијски цар Ксеркс превео 1,700.000 војника у петом веку пре Христа, још увек се зове Превлака. Сензацију у свету изазвао је руски историчар Јуриј Мирољубов 1954. године када је почео да објављује преводе “Велесове књиге”, која претставља храстове дашчице на којима је урезана словенска хроника од 650 година пре Христовог рођења. Светислав Билбија први је дешифровао етрурско писмо, приметивши да етрурска слова потсећају на слова Вукове ћирилице. Када их је почео читати с’десна у лево, успео је да склапа речи које су имале исти корен као многе речи у савременом србском језику. Претходно су се многи западни научници безуспешно мучили да дешифрују етрурски језик, упорно одбијајући да за то употребе словенски, дакле србски.

Тако је нађен кључ за етрурску браву. Билбија је затим нашао да се ћирилица развила из клинастог писма Низана, народа у литератури забележени као Хити из Мале Азије, који су 2.000 година пре Христа у области Ликији подигли град Срб. Упоредивши записе са обелиска из Ксантоса са знацима Вукове ћирилице, Билбија је прочитао све споменике етрурског народа и тиме утврдио да сви ти народи потичу из Подунавља, са подручја на коме данас живе Срби. Познато је да су Етрурци пре Латина живели у данашњој Италији и себе су називали Рашанима. Опште је прихваћено тумачење научника да реч Рас означава сој, расу, припадност племену које говори истим језиком. Ми данас знамо да су Рашани били житељи Немањине државе и још постоје рушевине града Рас. Према томе говорити о Етрурцима, значи говорити о Рашанима који су живели на подручју винчанске културе, северозападно од Прокупља.

Коментаришући истраживања професора Деретића, Огњен Радуловић наводи да су Римљани преласком Јадранског мора, кренули у освајачке походе и наишли на Илире, а касније и на Трачане, народе који су насељавали те области. Илири су заправо били Венети или Венди – србски народ, а Римљани су им дали име Илири према тадашњем владару који се звао Илија, који је владао у подручју данашње Херцеговине и дела Црне Горе. И на острву Рабу постојао је град Сарба. За Трачане се наводи да су били врло жилав народ, а по бројности одмах иза Индуса.

rep-milorad-stojic_620x0

Према истраживањима др. Милорада Стојића, Трибали су насељавали области целог србског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и простирали се на југ до Скопља. Континуитет Трибала на овим подручјима траје од тринаестог века пре нове ере, па до другог века после Христа. Имали су уређену државно-правну територију, што сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне србске државе. Србска држава Немањића имала је свој грб: на црвеном штиту двоглави бели орао, а грб Трибалије се јавља од седамнаестог до осамнаестог века као грб Шумадије.

У новије време бројни истраживачи сматрају да су Илири и Сармати, односно Словени јединствен етнос. Херодот је тврдио да су Венети и Илири исти народ, а Птоломеј да Венети чине део Сарматије. Милан Будимир описује појаве Венета на обалама Атлантика, Балтика, у Алпима, у долини реке По, на Балкану (Далмација, Тесалија, ушће Дунава) и у северној Анадолији. Наш књижевник Милош Црњански, навео је имена на десетине географским појмова у Британији који одговарају називима на тлу наше земље. Анонимни аутор из седмог века писао је да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дачији, а трећа у Сарматији. Целокупну ову област освојили су Римљани, под својим именом Илирик. Управни центар био им је у Сирмијуму, где владавина “илирских и дачких царева” траје од 248. до 392. године нове ере.

Срби у северозападној Европи

За Хрвате се говори да се то име помиње први пут од шестога века нове ере и да се односило на Србе који су живели по планинским пределима, хрбатима, слично данашњем називу Загорци. Сам хрватски историчар В. Кљајић у својој историји “Сеоба Хрвата” пише да се део Срба називао Горанима или Хорватима, што није означавало народ него племена. Чеси су их називали Хрбатима, а Шафарик наводи да реч Хрват означава брђанина. По Далимилу и Шафарику, Хрвата, као народа, уопште није било. Руски историчар Никола Дурнов каже:

“Милиони Срба примивши католичанство претворише се у Хрвате”. Он у “Руском Странику” описује Загреб као престоницу покатоличеног србства. У “Варшавском дневнику” генерал Гурка писао је 1880. године: “Никад Русија неће санкционисати историјско насиље, да се створи засебно од србског народа хрватска католичка краљевина, где живи србски покатолишени народ”.

На просторима данашње Галиције и Пољске од пре преко три миленијума постојала је Бела Србија. Њен други део обухватао је просторе данашње Чешке и Баварске. Чеси су живели у Белој Србији, а само име Чех имало је почасни карактер. Око реке Мораве живели су Моравци. Блиски Моравцима били су Словаци, чије порекло такође датира од Срба по тврдњи аустријског историчара Синисе, као што су и Срби Корутанци, данашњи Словенци, према немачком историчару Димлеру. Они Срби који су живели по гајевима и шумама добили су име Леси или Шумадинци (шума се на руском зове лес), а они који су живели у низинама названи су Пољацима. Пољски истразивач Јозеф Кострижевски потврдио је име Пољске, које је дошло од србске речи „поље“, а односило се на земљорадњу. По Јовану Луцију, Бела Србија била је у Карпатским горама, а Шафарик је писао да је за Татрама, данашњи делови Пољске и Русије, живео велики србски народ. Управо из тих простора Беле Србије догодила се последња велика сеоба Срба почетком седмога века нове ере, прецизније 632. године. За Пољаке, као народ, каже се да настадоше од преосталих Белих Срба, који су се и даље задржали у старој постојбини.

Римски и грчки историчари Плиније и Птоломеј, који су живели у доба Христа, писали су о Србима који су били настањени иза Дона у Сарматији. Отуда их Руси сматрају за своје прародитеље. Реч Рус јавља се тек од деветог века, па Шафарик у књизи “Србове в Руску” тврди да су: “…Руси остатак оног србског огранка који се иселио на Балкан”. Пољски историчар др. Вацлав Мацјејовски каже: “Треба знати да су словенска наречја у Бугарској и Србији створила старословенски црквени језик, а из овога је постао руски језик”.

За Бугаре се наводи да су уралско-монголског порекла, који су окупирали пределе садашње Бугарске и покореном србском становниству наметнули своје име, примили њихову културу, веру и језик који су веома искварили. Сматра се да су вековна раздвојеност и утицаји суседних народа са делимичним укрштањима, довели до извесних опречности међу племенима некада истога народа, баш као и утицаји религија, што је све резултирало у настанку посебних данашњих народа на европским просторима.

Најстарије србско порекло

Напред је наведено да су халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко седам хиљада година и да се у њима помиње име Србин. По неким научним теоријама настанак људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена. По другима сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временом расељавали. По таквој тврдњи за Србе се сматра да су огранак аријског, или индо-европског соја, коме припадају и романски, келтски и германски народи. За тај доказ узима се исти језик свих словенских народа, произашао из прасрбског језика индо-азијског порекла.

srb

Велики је број научника који Индију сматра србском прапостојбином. Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година. Један од заговорника србског порекла из Индије је и др. Ненад Ђорђевић, који у својој обимној студији “Историја Срба” доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу. Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име. Постоји теорија да су се прве сеобе Срба одвијале у правцу кретања сунца, од истока ка западу.

За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година. Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику, истог значења као и на србском, а забележене су пре више од три хиљаде година. Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена. И у данашњим језицима, индијском и србском има много речи истоветног значења. Ево неких:

аган – огањ; багас – бог; братх – брат; бхала – бела; цхата – чета; дети – дете; див – див; дина – дан; даса – десет; дама – дом; гирја – гора; град – град; искра – искра; када – када; кута – кућа; лип – леп; лот – љут; лагхи – лаки; љубхва – љубав; матр – матер; мала – мали; море – море; мил – мили; набас – небо; нава – нови; параха – прах; прати – против; панца – пет; пена – пена; рабх – роб; роса – роса; са – со; сила – сила; сас – сест; стан – стан; сабха – соба; стала – стол; тата – тата; та – тај; твар – ствар; трасти – трести; транг – траг; тамас – тама; три – три; тријдоса – тринаест; тада – тада; врт – врт; вицур – вече; ватара – ватра; ви – ви; вас – вас; вива – живи.

У санскритском језику имена родбине су потпуно идентична србским, као: тата, нана, брат, прија, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика. Постоји истоветност и многих других речи као: гувно, хлад, стока, говече, јама, апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге. Има их свакако још. Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и палење бадњака, гатања, мотиви на везовима и надгробним споменицима, друштвено и државно уређење и многи други.

Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих. Речи жупа и жупан у србском и код Индуса имају значење удружења или задруге, а у санскритском значе повезивање. Енглески писци истицали су истоветност индијских и србских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуваних у Србији до данас. Макаров је записао многа имена србских станишта, која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан, Курдистан, Раџастан и јос многа друга.

Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 5


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 4
http://wp.me/p3KWp-644

Славишин текст за скидање  са доњег линка је у Word-u 2003, текст је у ћирилици, али пре тога требате знати да Славиша користи један специфичан фонт под називом “Times-Cirilic”, и да би вам се његов текст отворио у ћирилици у Wordu, потребно ја да на свом рачунару имате  инсталиран исти такав фонт, у супротном, текст вам се неће отворити у ћирилици, већ у латиници, са грешкама за поједина слова, уместо њих биће знаци интерпукције, зарези и разне цртице.

Са овог линка можете скинути фонт “Times Cirilic” и инсталирати га на свом рачунару:
Скини фонт “Times Cirilic”

Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

5. САМОГЛАСНИЧКЕ ДВОСЛОВНЕ ОДРЕДНИЦЕ

(научено до сада)

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.

Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијероглифску вредност.
Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказују својим постојањем свако србско слово и свака србска реч.

Доле је табела самогласничких одредница. Одређене су значењима србских слова, старом србском духовношћу и спознајом физичког света. Редослед одредница јесте у складу са бројчаним вредностима србских слова.

prikaz
Свака одредница има значење у левом и десном читању што значи да је укупан број ових одредница 200. Та значења стоје у препознатљивом узрочно-последичном односу.
Уследиће неки примери левог/десног значења да би смо уочили препознатљив узрочно-последични однос:

уб (заобљена удубљеност), бу (испупченост);
ед (јед, јело), де (раст);
од (одвајање/удаљавање, до (приближавање);
ав (јав, принцип видљивог), ва (кретање);
из (унутра), зи (споља);
аж (светлост), жа (топлота);
иј (одвајање), ји (припадање);
ју (топлота), уј (свежина/хладноћа);
ик (небо), ки (земља);
ул (ватра), лу (хладноћа);
ум (умност), му (давање);
ен (јесте), не (негација, није);
еп (затвореност, пе (отвореност);
ич (ништа, ни мало), чи (све);
су (вода), ус (горети/жарити/Сунце);
ар (Јар/Сунце), ра (онај који даје);
ет (повезивање), те (одвајање);
от (↑); то (↓);
– аф (↑); фа (↓);
ша (вода), аш (камен);
шу (ваздух), уш (тврдоћа/испуњеност);
ец (стар), це (млад);
ач (јач: велико, тврдо, јако), ча (слабо, мало, меко, ситно);
ур (господар, онај који је горе), ру (слуга; онај који је доле);
го (усмерено кретање, →; голо), ог (кружно кретање; прекривено)…

Кад год неко од нас незваничних језикословаца/историчара, ухвати званичне језикословце и историчаре у незнању, лажи или злонамерју, њихова основна и једина одбрана се не састоји у изношењу чињеница, већ покушавају да наше доказе оспоре на потпуно ненаучан начин. Називају нас неоромантичарима, људима које не треба узимати за озбиљно, јер нисмо се школовали као они, или нисмо дипломирали као они, или нисмо дипломирали тамо где и они; тврде да ми не умемо извести научни доказ јер нисмо као они изучавали методологију и друге научне системе који почивају на логици. Неки злонамерни невољници типа Радивоја Радиће (византолог, предаје србским студентима) иду толико далеко да оспоравају читав систем необоривих доказа само зато што је неко у том доказивању погрешно употребио зарез у реченици или неко друго правописно правило.

У мојој првој књизи, Нови србски митоплошки речник, започео сам приказивање веома важних двословних (србских) сугласничких одредница. Тамо сам поставио следећа питања и дао одговоре:

  • – ако је Шу антички египатски бог ваздуха, како то да у свакој србској речи која садржи шу, то шу значи ваздух?
  • – ако је Ки богиња земље старих Сумераца, како то да у свакој србској речи која садржи ки, то ки значи земља?
  • – ако Ка у староегипатској религији значи пратилац, како то да у свакој србској речи која садржи ка, то ка значи пратилац?
  • – ако у старој египатској религији Ба значи душа, како то да у свакој србској речи која садржи ба, то ба значи душа?

Поставио сам иста питања и за појмове Ра, Ку, ту, ус, Аб

Ако би прихватили да смо појмове шу (ваздух), ки (земља), ка (пратилац), ба (душа)… добили од Египћана, Сумераца…, то би значило да пре тога нисмо у свом језику имали речи које су садржале шу, ки, ка, ба, ра, ку, ту, ус, аб… Значило би и да пре тога у свом језику нисмо имали ни речи које су садржале уш, ик, ак, аб, ар, ук, ут, су… јер ове двословне одреднице имају препознатљива узрочно-последична значења у левом/десном читању. Пошто ми нисмо Немци, већ Срби, првописмени и Богом глагољиви, јасно је да смо те појмове имали у језику одувек и да је читава античка египатска и сумерска култура изворно србска. У мојим књима пружам велики број доказа о томе. Међутим, овакву просту и свршену логику не признаје наше званична језикословно-историјска наука!

Зашто?

Па зато јер је логика! Зато јер наша званична језикословна и историографска наука не почива на истини и здравом разуму!
Опширно о значењима свих (200) двословних сугласничких одредница говорим у другом делу књиге Одгонетање србског језика 1.

У наредним наставцима говорићу опширније о појединим двословним одредницама.

Наставак:
Славиша Миљковић: Откривање истине о језику Срба 6
http://wp.me/p3KWp-65d

Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 3


Претходни повезан текст:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 2
http://wp.me/p3KWp-62F
Аутор: Славиша К. Миљковић
Преузми текст

3. СЛОВО Ц НА НАЈБОЉИ НАЧИН РУШИ ДОКТРИНУ НАШЕГ ЗВАНИЧНОГ ЈЕЗИКОСЛОВЉА

(научено до сада)
Реч је од Бога ради истине, кретање је ради спајања.
Реч/слово изворно следи неку слику/појам/идеју.
Да нам је Академија наука лажљива, незналачка и антисрбска, доказује својим постојањем свако србско слово и свака србска реч.

Славиша К. Миљковић

Славиша К. Миљковић

Недавно сам на Сајму књига купио књигу Милорада Телебака Шта се крије иза етимологије само због првих реченица. Оне гласе: „Да се подсјетимо. Гласови и слогови сами не значе ништа. Ријеч је најмања језичка јединица која има значење“.

Ово не тврди било ко, већ представник званичног србског језикословља: доцент на универзитету у Бања Луци; објавио је више стотина радова о језику, остварио на стотине језичких емисија у образовном програму радија и телевизије; аутор је језичких приручника; члан је Комисије за фонологију и Комисије за стандардни језик у школству, администрацији, издаваштву и јавним гласилима Одбора са стандардизацију српског језика при Институту за српски језик САНУ.

Његову тврдњу спреман је да потврди сваки унутар нашег званичног језикословља јер то наше званично језикословље управо почива на овој неистинитој и антисрбској тврдњи!
Истина јесте на супротној страни и гласи: Свако слово има утврђено значење; свако двословље има утврђено значење. Та значења приказао сам и доказао у мојим књигама.

Да се вратимо слову Ц као обрасцу.
Кад изговоримо овај глас, ми га буквално процедимо кроз зубе. То значи да је овај глас у вези са цеђењем. То потврђују и друге чињенице.
Садашње србско Ц јесте цртеж неког суда из чијег доњег десног угла нешто цури или се цеди.
Глас Ц се у критском сликопису бележио знаком c-1-2 – цртеж цедиљке у облику левка.
Глагољско слово за овај глас идентично је критском: kritsko-C – необорив доказ о непрекидности србске писмености од Крита до данас. Наравно, наше званично језикословље никада није покушало да одговори како је србски творац глагољице знао да су антички Крићани имали овај знак за глас Ц.

Slovo-C

У Јеврејском језику ово се слово именом јавља као цади (צ, ץ). У графици оба јеврејска слова препознајемо приказ неког цеђења. Недвосмислено увиђамо да је име овог јеврејског слова настало у србској језичкој матрици. То не треба да чуди читаоца, јер постоји на хиљада србских речи у јеврејском језику о којима наше званично језикословље не жели да зна. Јеврејски језик јесте недвосмислено ослоњен на србску писменост и србски језик.

Оно што се цеди, у нашем искуственом поимању подразумева кретање које следи земљину тежу (↓), танак млаз, дужину, спорост, слабост у току и трајању, облик подесан за цеђење (В, ∪, ∇), руп(иц)у кроз коју ће се тај процес дешавати. Дакле: ц = цеђење = танак/слаб/дуг/спор/бушан/↓. Да ли слово ц у србским речима носи неку такву поруку? Носи! Једну или више њих! Бацка (жаока) јесте дуга танка и кроз њу се цеди отров; цамах (ницати, јев. צָמַח подразумева спор процес где главну улогу има дуга/танка клица/младица; низ целт (шаторско платно; шатор, нем.), цераду (навоштено, непромочиво платно за прекривање, тал. покр.) и цреп (кровни покривач) цеди се вода/киша; рецка (црта од нечега оштрог, знак зареза, засечен) јесте дуга/танка баш као и рецу (ред, колона, низ, јап. れつ), цеста (пут једнаке ширине омеђен с обе стране), жица (упредена нит, конац; истањен или као нит упреден метал; струна на музичком инструменту; танак слој руде; танак млаз воде која тече кроз земљу…), црта (линија) и цилиа (трепавица); ица (бочица, стакленка), бо̏ца (врста стакленог суда) и цунет (флаша, боца с тесним грлом; узак грлић боце, тал. покр.) – из њих се условно цеди вода; цимбал (музички инструмент са много жица, грч.); мицелија (вегетативно тело гљива које се састоји из врло танких/дугих испреплетаних нити, грч. бот.); ципун (мања цев, шупаљ дрвени трупац који усмерава воду (↓) на воденични точак, грч.); цица (дојка, сиса, хип.) јесте (условно) левак из кога се цеди млеко; пуца (шибица, жигица, палидрвце) јесте дуга/танка; цурак (танак млаз течности); црево (део органа за варење у облику меке и растегљиве цеви); цвекла (врста поврћа) има ∇-облик (подсећа на левак и цеђење); цвет је унутра сав левкаст; из цедила се цеди цвик (кисела сурутка); цвек (клинац, врста ексера) и цвика (ексер) јесу танки/дуги и имају дужину која се ка једном крају сужава/цеди; цев (ваљкаста шупљина) има дужину и поседује потенцијални проток/цеђење; црв јесте издужен; кроз цигарету се цеди дим, кроз цевануицу срж, итд.

Слово Ц на изворној србској словној лествици заузима последње место. То није случајно: цеђење се најмање одвија на врху, цеђење подразумева кретање ↓ и заузимање најнижег могућег положаја.

Ја сам у мојим књигама навео на хиљаде речи које потврђују ову истину.
Свако србско слово има сличну причу из које се може извући његово значење.
Остаје нам да набројимо правила која се односе на значења србских слова:

  1. Свако србско слово има утврђено/одређено значење проистекло из прастаре србске духовноси и виђења физичког света.
  2. Свако србско слово јесте својеврсни хијероглиф који својом графиком употпуњује поменута значења.
  3. Свако србско слово има звучну вредност која употпуњује графичко-хијроглифску вредност.
  4. Свако србско слово има бројчану вредност која (условно) одређује редослед србских слова.

У наредном наставку приказаћу значења србских слова.

Наставак:
Славиша К. Миљковић: Откривање истине о језику Срба 4
http://wp.me/p3KWp-644

Срби – Срећна вам СрБска Нова година…!!


Свим Србима хришћанским Православцима честитам Нову 2013. Годину!
Свим Србима Православцима честитам Нову 7521. Годину!

Да би свима нама било боље у овој години и надаља, ради нашег свеопштег Све-Србског Препорода, морамо сменити са власти наше највеће историјске непријатеље, домаће издајице и квислинге! Такоће, у свим институцијама културе и образовања, требамо довести Србске Духовне-Националисте и Патриоте, а да сменимо многобројне тзв. „србе“ који су на овај или онај начин антисрбски настројени у суптилно нас, ради разних туђизама и служећи нашим душманима, расрбљују и одвајају од нашег Србског бића и Рода…!

У то име, нека нам свима нама, на појединачном, породичном и националном плану, почевши од 2013.-7521. Године, крене на боље, до тоталног и благородног препорода и обнове…!

Послушајте један диван инструментал-колаж живе музичке легенде Бора:

Владана Вучковића – Паје

Марс, Ила-Ила, Београд

А, сада, погледајте један диван филм…

Stara baśń (2003) – Стара прича: Кад је Сунце било Бог (србски превод)

Линк ка видео прилогу на: https://www.youtube.com/

Упутство: Да би видели србски титл, кликните на основној линији Ју Тјуб плејера на „cc“ и када вам се отвори мали прозорчић са натписима ви кликните на: „Српски – Stara prica“ и то је то. Ако скинете филм на компјутеру, превод се неће видети, већ само на Ју Тјуб сајту како сам објаснио. Тако је то урађено. Упутство можете видети и сликовито, преко овог» приказа.

Срећно вам гледање филма…

Посетите језичку трибину у Удружењу књижевника Србије – Београд, среда, 12. децембар, 19.00


Сутра ће се у Београду са почетком у 19 часова у Удружењу књижевника Србије (УКС) које се налази у Француској 7, одржати трибина под следећим називом:

ЈЕЗИЧКА ТРИБИНА УКС
ЖЕДНА ПРЕКО ВОДЕ
(верујемо ли преводиоцу)

Учествују: Сава Росић, Александар Павић, ученици Филолошке гимназије, Милан Ковачевић, Лабуд Драгић и Оливера Дуњић.
Уредник: Миле Медић.

Оно што знам је да ће на тој трибини наш врсни преводиоц са руског госпођа Сава Росић говорити о књигама које је превела.

Сви који још нису стигли да купе изванредно дело које је Сава превела: „Сергеј Кара-Мурза – Манипулација свешћу (950 динара) и „Геополитику постмодерне“ Александра Дугина (600 динара) моћи ће те књиге да купи од Савиног сина Петра Росића који ће бити тамо са књигама. За случај потребе, Петров број мобилниог телефона је следећи: 064/92-58-932

Драган Симовић: Бела Земља у Сливу Троречја


Аутор: Драган Симовић, песник и књижевник

Препевано Предање Белих Срба

Бела Земља у Сливу Троречја

У Доба после Велике Студи, и после Великог Рата када су изненада заблистала Три Сунца Подневна, сишли смо са Белога Пупка Стриборије у осунчане и плодне земље Слива Троречја, и тамо затекосмо народе који су наличили животињама и зверима дивљим. Они обитаваху у стаништима под земљом, у рупама и раселинама, јеђаху све плодовље шумско и пољско и храњаху се месом пресним и сировим, јер још за огањ живи не бејаху знали.

Њихов језик бејаше немушт, без речи и смисла, само крици и гласови неразговетни. То бејаше у Време Колодажња Руна Перунових, када Огроман Месец јасно сијаше као Сунце Поноћно, и када ноћи биваху беле и светле попут сутона вечерњих или свитака праскозорја. На свим путима нашим, кроз бела снежна горја и кроз зелена бескрајна поља прошарана луговима и гајевима, нас сустопице пратише Богови наши и Велики Преци.

Обдан би лебдели над нама попут белих облака, а ноћу би блистали у висинама као разјасне плаветне звезде.
У Сливу Троречја подигосмо утврде и станишта, светилишта и зборишта, и стадосмо призивати оне дивље народе, који су зазирали и стрепели од нас, и почесмо да им откривамо нека своја Знања примљена од Богова наших.

Најпре им открисмо Тајну Огња Живога.

За њих то бејаше велико чудо, те сви они листом, да ли из страха или из благодарја, падоше ничице на Земљу, испуштајући гласове неразговетне и несловесне, подижући склопљене руке пут Сварге. После неког времена, ти народи, напредујући у учењима, постајаху словесни, примајући наша Света Знања благодарно и радосно, и не желевши више да се удаљују и одвајају од нас. Штавише, они су, убрзо потом, пошто примише наш Језик и Писмо, пожелели да буду једно с нама; казивали су нам да себе виде и осећају као граном нашега Дрвета Живота.

На Белој Земљи у Сливу Троречја, у миру обитавасмо на многа лета, примајући Тајна Знања о Животу и о Води, о Бесмртности и о Вечности, о тајинственим путовањима наших Богова и Великих Предака низа звездана јата ка Пупку Пра Васељене, о КоленДару и о Свароговом КолоЛету, о кретањима Планета и Сунаца око Звезда Стајачица, о Тајинственом Заједништву Богова с Родом и Племенима нашим. Заиста, то бејаше Велико Време Сварогово, када смо присуство Богова у сваком трену осећали, и када Душом и Срцем бивасмо повезани са Боговима и Прецима својим, и када бејасмо посве заштићени Сваруном Сваргом у Белој Пра Светлости.

%d bloggers like this: