Петиција против укидања радио емисије Атлантис – Хитно!


Грађани Србије, главни и одговорни уредник Радио Београда 2 одлучио је да крајем јануара ове године укине радио емисију Атлантис, емисију која улива неопходно светло у тами медијског мрака који влада Србијом! Слоганом РТС-а:

„Ваше је право да знате све“

укидањем Атлантиса, то право нам се одузима!

У тексту петиције видећете како директор РТС-а Александар Тијанић прича да је српска елита издала свој народ. То је тачно, али управо се о томе у Атлантису годинама говорило, а Тијанић укида ту емисију?! Он је најодговорнији за то. Одбранимо то право из слогана РТС-а да знамо све, масовним потписом ове петиције, јер РТС је јавни сервис грађана, није ничија приватна својина !

Одбранимо својим потписима водитељицу Атлантиса Биљану Ђоровић, одбранимо Атлантис, одбранимо слободу истраживачког новинарства и медија. Ево сајта ка петицији:

http://www.gopetition.com/petition/41753.html
Ширите петицију даље, својим пријатељима!

Садржај петиције послао ми је један поштоваоц Атлантиса, ја сам написао преамбулу, формирао је и поставио је на сајту. Прочитајте и преамбулу и текст да се упознате са детаљима и потпишимо масовно петицију…!

Ја ћу сутра на блогу да објавим један текст о свему овоме још једном, о намери да се укине Атлантис, но хитнија је сад ова петиција. Укратко, засметала им је емисија о погубном Codexu Alimentarijusu. Сметале су једноумним контролорима и друге емисије, но одлучујућа је била емисија о Codexu. Значи ли то да РТС подржава корпорацију Монсанто, троваче ловечанства са ГМО и геноцидни Codex Alimentarijus?

Обавезно се у потпису петиције ставља име и презиме, град и земља у којој живите, остали подаци за попуњавање су опционални, може да се попуни, али и не мора.

Одупримо се цензорима и укидачима емисија у РТС-у… наше је право да знамо све…!

Јавно мњење – Срби и Британци


Преносим један користан текст нашег економисте Небојше Катића који од 1992-ге године живи и ради у Лондону.

*****

Аутор: Небојша Катић

Лорд Јанг, економски саветник британског премијера Камерона, поднео је јуче муњевиту оставку због својих неопрезних јавних изјава о стању домаће економије. Премијер се, под притиском јавног мњења, оградио од ставова свог саветника и пустио га низ воду.

У најкраћем, лорд Јанг је покушао да објасни Британцима како им је много боље него што мисле, и да им заправо никада није било боље него данас. Каматне стопе су у Британији (као и у већини Западних држава) изузетно ниске, рате кредита су зато ниже него раније, и грађанима остаје више новца за трошење. Рецесија и ниске каматне стопе које уз њу иду, по лорду Јангу су нешто што се само пожелети може – бар тако из његовог исказа имплицитно следи.

Невоља је што се ове тезе појављују у тренутку када та иста влада коју лорд саветује, заводи највеће кресање буџета у последњих неколико деценија, када смањује издвајања за помоћ незапосленима и сиромашнима, када укида дечије додатке за неке категорије становништва, подиже цену студирања, и уводи мере штедње на сваком кораку, радикално смањујући број државних службеника. Чему све то, откуд толике жртве и радикализам, ако је живот у Британији тако добар?

Реакције су уследиле одмах, биле су жестоке и нису стизале само са опозиционе стране политичког живота. За разлику од Србије, Британија још увек има јавно мњење. Изјаве лорда Јанга доживљене су као ароганција моћи, као вређање здравог разума и ругање грађанима. Тамо где постоји јавно мњење, вербални гафови се не опраштају и оставке су неминовна и логична последица.

Када би у Србији владала слична правила, када би постојало јавно мњење и када би се неко на њега обазирао, држава би вероватно остала без најважнијих полуга власти. Небулозе, глупости али и безобразлук политичке елите континуирано загађују јавни простор. У последње две године томе више нема ни мере, ни границе.

Од својих политичких лидера и њихових саветника, од ауторитативних српских економских мислилаца, грађани су слушали како ће криза мимоићи Србију, како ће Србија у кризи просперирати и како инвеститори јуришају да уложе новац у земљу која је оаза стабилности у региону.

Иста небулозна реторика и празна обећања без покрића су поново на сцени. Србија је ево изашла из рецесије, а милијарде долара или евра нових инвестиција су пред вратима или управо улазе у Србију. Негде око 2014. Србија ће чак имати и суфицит трговинског биланса. Дилема је само да ли ће бољи живот грађана почети већ 2011., или тек 2012. године.

Истина је нажалост, да ни једна прогноза није произашла из озбиљне анализе нити је утемељена у реалности. Све процене и обећања у најбољем случају почивају искључиво на нади или су изнуђена бруталним инстинктом политичког самоодржања. Извесно је једино да ће Србија добити новац од бесмислене продаје Телекома и да ће се та продаја имовине гордо подвести под инвестиције. Тим новцем ће се агонија продужити за још који месец.

Судар неодговорних оптимистичних изјава и жалосне стварности је жесток. У Србији перманентно опада број људи који раде, инфлација наставља да расте, док грађани живе све теже. Дужнички колапс привреде и грађана се одлаже интервенцијама на девизном тржишту и све већим задуживањем државе. Економску политику Србије сада преузима ММФ, њен стечајни управник.

Нико није понудио оставку због катастрофалних економских резултата и/или погрешних процена, нико није пуштен низ воду због скандалозних изјава, нико се није извинио грађанима због вређања њихове интелигенције и доброг укуса.

Никакве озбиљне медијске реакције нема на константно иритирање јавности. Није проблем у изјавама политичара, они увек и свуда раде исто – одашиљу поруке чија је испразност онолика, колико то јавност допушта. У Србији јавног мњења нема (сем ако га не организују странци), стручна јавност углавном терцира пропагандним слоганима, и простор за маштовите бесмислице ничим није ограничен.

Огроман део мука у којима се Србија налази не иде (само) на душу политичке елите, већ и на рабош стручног јавног мњења и медијских делатника. Део проблема се свакако може објаснити „непринципијелним“ коалицијама моћи, али то не може послужити као коначно оправдање. Србија у последњих десет година није успела да формира амбијент у коме јавно мњење постоји, у коме се јавно мњење чује и још важније, слуша. Будућност државе без таквог коректива је тешко замислива – а ако је уопште има, она засигурно није светла.

*****

Код нас не да не постоји критичко јавно мњење, већ је инфатилизовано, медији су препуштени медиокритетима. Свака економска глупост изречена од петооктобарских неолибералних „реформатора“ дубоко вређа здраво привређивање и људски ум, то је својеврсно понижавање људске интелигенцији, грађана Србије, државе Србије. Кад би глупост болела, многим „експертима“ ни тродон не би помогао. Свако ко покуша да их критикује и укаже на те глупости, одмах му се још глупље прилепи бесмислена флоскула која ништа логички не значи, да је против „европских интеграција“, „против европских вредности“. Свака част појединцима, на домаћем терену, попут професора др Млађена Ковачевића:

Професор др Млађен Ковачевић о „реформаторима“, ММФ-у, погубној продаји Телекома, Лабусу

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/

Професор Ковачевић:

„Наш главни визионар реформи, он се бар тако представљао, професор Лабус је на једном скупу Српске академије науке и уметности ’92. године рекао: „Ми не знамо да извршимо трансформацију, транзицију. То треба дати странцима.?!“ У међувремену се појавио тај Вашингтонски консензус, Монетарни фонд и Светска банка, нису имали ништа друго да препоруче, ту је био један став – приватизујте све, свеобухватна, што бржа приватизација. Па тај родоначелник неолиберализма Фридман је земљама у транзицији у једном тренутку ’92. године препоручио – приватизујте, приватизујте и само приватизујте. Две године пред смрт, он је умро 2006-те, рекао је – признајем, погрешио сам.“

Из овога видимо да је најтрагичније кад имамо домаће економске убице и издајнике попут Лабуса, јер рећи у преносном смислу за нашу економску елиту омаловажавајући став: „ми не знамо…“ је чисто економско „самоубиство“, предаја земље у рукама еконоских убица и шакала који раде за ММФ и светску банку, односно за корпоративну империју која повлачи главне конце свега ( О томе детаљније са сајта Геополитика, од Џона Перкинса, „Признање једног плаћеног економског убице„). Са позиције Лабуса „Ми не знамо да извршимо трансформацију, транзицију. То треба дати странцима“ је прави идиотизам, јер зашто су онда наши признати економисти попут професора Млађена Коваћевића, Небојше Катића и осталих, уопште учили школу и студирали? Ово је увреда и исмејавање свих њих, иживљавање над грађанима Србије, спрдња са српским народом и државом! Какав је тај ум који тврди да ће страни експерти, који потичу из капитализма где је лични профит корпоративног капитала неприкосновен, боље него наши стручњаци водити рачуна  о економским интересима државе Србије?

Једном приликом професор Ковачевић је рекао следеће…

Економиста, словенац Менцингер, баш је у периоду доласка „реформатора“ на власт после 5-ог октобра 2000-те био у Србији, говорио је нашим стручњацима да је Словенија одустала од сарадње са ММФ-ом, да то није добро за Словенију и да то не препоручује ни Србији. Сви су, почевши од Лабуса, нападали Менцингера, да то што он прича није тачно, сви сем проф. Ковачевића.

Ето, то је најсуровије код нас у Србији, што смо још у старту „реформи“ били привредно распродати и опљачкани од стране „реформатора“ за рачун профита моћних капиталиста и разних „бизнисмена“, а у циљу уништавања домаће производње и провизија за „визионаре“ и „експерте“!

Професор Млађен Ковачевић говори о продаји Телекома (овде о томе говори др Александра Смиљанић), јуна 2010 кад се нису знали сви детаљи, а сада знамо да се продаје 51% акција. Држави ће остати само јадних 7%. Која јадна држава, јер златну коку Телеком која држави доноси чист профит од 200 милиона евра годишње, могу да продају само они „експерти“ који су доведени на власт да униште сваки облик организоване државе која стратешки и дугорочно ради у корист својих интереса.

Причитајте и чланак професора Ковачевића „Власт води државу у банкрот„.

Републичка радио дифузна агенција, борба за медије


Ненад Цекић је био на одговорној дужности, био је председник Републичке радиодифузне агенције, све док није смењен, због „конкурса из заседе“.
Он је додељивао фреквенције разним ТВ и радио станицама за емитовање програма као и дозволе за рад, што је веома битна ствар, јер ко контролише медије у држави, контролише и државу и „производњу истине“. То је кажу, као што за све сличне агенције „реформатори“ тврде, независна агенција у свом раду, да на њиховом челу седе одговорни, независни и трезвени људи. Да ли су баш трезвени, погледајте шта ће да вам каже сам Ненад Цекић. Човек је заиста имао одговорну дужност, високе су то биле фреквенције, морао је мало да се опусти, да мало гуцне… глу- глу… нема разлога шта да крије ни на ТВ екранима, јер ми смо отворено друштво, са развијеним правним системом, морају и ови „одговорни“ људи на одговорним функцијама да се опусте мало, онако јавно. То је њихово уставно право, да нам покажу да су различити… и могу поносно да парадирају преко ТВ екрана.

Глуу… Глу…  наставниче етике…  Ziveli...!

Видео клип можете скунути преко овог упутства

%d bloggers like this: