Трибина: Зашто је забрањен Атлантис


У Београду 26.04.2011. у Удружењу књижевника Србије (Француска 7) са почетком у 19 часова одржаће се трибина под насловом:

Зашто је забрањен „Атлантис“ култна емисија Радио Београда 2?

На трибини учествују: проф. др. Милан Брдар, проф. др. Мило Ломпар, Стефан Каргановић, оснивач и директор фонда „Историјски пројекат Сребреница“, Слободан Срећковић, и мр. Биљана Ђоровић, аутор емисије Атлантис.

Дођите у што већем броју, дајмо подршку Атлантису и Биљани Ђоровић, потребно је непрекидно одржавати тензију око Атлантиса и показати да се не слажемо са увођењем цензуре на Радiио Београду 2, изразимо поново на трибини захтев да се под хитно Атлантис врати на радио таласима Београда 2, јер као слушаоци који финансирају РТС имамо права да захтевамо да слушамо оно што желимо.

Стефан Kаргановић: Одговор Душану Радуловићу или исувише мало, исувише касно…


Извор: НовиСтандард

Мислим да је време да престанемо са фолирањем и позерством и да почнемо да ствари називамо њиховим правим именом. Да парафразирам Гертруду Штајн: цензура је цензура је цензура.

Али то није крај систематском кривотворењу садржаја те емисије о Сребреници у које се са своје катедре врхунског професионалца г. Радуловић лакомислено упушта. „Нема никог ко би, можда, аргументима усмерио расправу и на неку другу страну, чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве," каже он, надајући се да је „прошао воз" и да нико неће моћи да провери аудио запис и да разоткрије његову игру

Нестрпљиво очекивано реаговање руководства Радио Београда на узбуђење јавности у вези са укидањем култне емисије Атлантис са Другог програма ове куће најзад је стигло, али оно делује врло разочаравајуће. Реч је о (три недеље закаснелом) коментару г. Душана Радуловића на јавну дебату коју је ово питање изазвало.

Тезе г. Радуловића о професионализму и уравнотеженој презентацији гледишта у медијима веома су интересантне, поготово са становишта некога ко долази из другог амбијента, ван ових простора. Скоро увек када жаба, у покушају да опонаша коња, диже ногу да покаже да и она може да се поткива, резултат је комичан. Тако је било и овога пута.

За разлику од других апологета цензуре, г. Радуловић је бар поштено отворио карте и био је изричит о нечему што је код његових истомишљеника, који су се такође оглашавали о овом догађају, само мање или више дискретно провејавало. Захваљујући њему, сада знамо да је главни разлог за укидање Атлантиса Сребреница. Да се подсетимо, Атлантис се емитује већ осам година на Другом програму Радио Београда. Може се претпоставити да су и друге емисије Атлантиса током тог периода изазивале недоумице и мрштење „надлежних.“ Али ипак цензор је маказе извадио тек недавно, од емисија емитованих 31. октобра и 7. новембра 2010. године, када је била изречена прва јеретичка реч на тему Сребренице.

Господин Радуловић у прилог забрани тврди да је „као професионалац“ лично слушао неке од емисија Атлантиса и да му је засметао недостатак „аналитичког приступа… јер једноставно – анализе нема!“ Па наставља: „Нема никог ко би, можда, аргументима усмерио расправу и на неку другу страну, чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве. Али зато, на пример, има релативизације броја жртава у Сребреници (у једној емисији гости у студију рекоше да их је ‘само 442 стрељаних,’ а за остале ‘нема доказа’).“

ШТА РАДУЛОВИЋ КРИВОТВОРИ Јасно је да г. Радуловић циља на емисију у којој смо учествовали колега др Љубиша Симић и ја (и не само ми, као што ће се ускоро видети, али то је појединост коју је он прећутао), па ћу се фокусирати на тај део његовог коментара.

Пошто прецизно наводи једну цифру која је у емисији била поменута, могло би се закључити да је бар ту емисију г. Радуловић заиста слушао или је накнадно преслушао, што је небитно. Али ако је чуо цифру „442″, морао је чути и све остало о чему је било говора у вези са том цифром. А то нимало не личи на оно што г. Радуловић тенденциозно преноси читаоцима.

Било је речено да масовне гробнице садрже 442 леша (без „само“) са везаним рукама и повезима преко очију и да у односу на њих нема сумње да су били погубљени. Дакле, не ради се ни о каквој „релативизацији“ (шта год то значило), него о емпиричком утврђивању минималног броја погубљених особа. То је стандардна методологија у оваквим ситуацијама коју користи и Хашки трибунал. У продужетку разговора који је г. Радуловић очигледно слушао, али нетачно тумачи јер мисли да широкој јавности више није доступан па да садржај може да кривотвори без да од икога буде позван на моралну одговорност, догодило се управо супротно од онога шта у својој зазорној апологији цензуре г. Радуловић тврди. Наиме, не само да је анализе било, и то подробне и опширне, већ је то била баш она врста анализе која целокупну конструкцију званичног наратива о Сребреници на најрадикалнији начин доводи у питање.

Колега Симић је дао аналитички пресек садржаја масовних гробница које су везане за Сребреницу. Нјегова база података је најсавршенија која се може замислити: 3.568 аутопсијских извештаја које су припремили форензичари Хашког трибунала који су обавили процес ексхумација сребреничких гробница између 1996. и 2001. године. Др Симић је анализирао и класификовао све те извештаје, од првог до последњег, а то представља укупно око 30.000 страница. За ову реплику битне су само две димензије његове анализе: по образцу рањавања и по броју бутних костију, што је битно да би се са највећим могућим степеном вероватноће утврдио број особа у наведеним масовним гробницама.

Таквим аналитичким приступом он је дошао до закључка да се у 505 случајева очитује образац рањавања од метка који је конзистентан са хипотезом о стрељању, а да су у 627 случајева присутни трагови гелера и металних фрагмената који нису пушчаног порекла и који се не уклапају у теорију о стрељању. Што се тиче бутних костију, што представља врло веродостојан показатељ укупног броја сахрањених лица, таквих је било 1.919 десних и 1.923 левих. То указује на присуство испод 2.000 лица у сребреничким масовним гробницама и гледано из аспекта образца рањавања сугерише да су та лица настрадала од разних узрока. Очигледно је да су ове две емпирички (али ако г. Радуловић свој израз воли више, аналитички) утврђене чињенице сасвим довољне да целокупну званичну конструкцију о Сребреници доведу у најдубљу сумњу.

Али то није крај систематском кривотворењу садржаја те емисије о Сребреници у које се са своје катедре врхунског професионалца г. Радуловић лакомислено упушта. „Нема никог ко би, можда, аргументима усмерио расправу и на неку другу страну, чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве,“ каже он, надајући се да је „прошао воз“ и да нико неће моћи да провери аудио запис и да разоткрије његову игру.

Међутим, на тој емисији Атлантиса, коју Радуловић истиче као парадигму једностраности госпође Ђоровић, поред др Симића и мене гостовао је и г. Мирсад Токача, директор сарајевског Истраживачко-документационог центра. Додуше, г. Токача се испрва нећкао да учествује у дискусији на тему Сребренице када је сазнао да се у студију налазимо и ми. Прихватио је разговор тек после премишљања и колебања. Али битно је да је свештено начело audiatur et altera pars, за које се г. Радуловић тако јуначки и професионално залаже, у овом случају било беспрекорно и у потпуности испоштовано. Ја не могу да коментаришем све емисије Атлантиса за последњих осам година, али сигурно могу да се изјасним о емисији у којој сам учествовао. Јадна и бедна апологиа тyраннис, коју г. Радуловић нуди, недостојна је једне одговорне јавне личности, а посебно некога ко себе замишља као делатника на пољу културе.

ДОСТА ФОЛИРАЊА Сада ћемо г. Радуловићу морати да приредимо једно огромно разочарење: we got you! Све што смо навели читаоци могу лако да провере са неколико кликова на свом компјутеру. Емисија Атлтантис посвећена Сребреници у целости је доступна на интернету, било на нашем сајту», било на ЈУТубе:

Дебата о Сребреници 1/8

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

и читаоце подстичемо да је преслушају и да сами провере ко је у праву.

Као што сам поменуо, крајем марта гостовали смо по други пут на Атлантису у вези са Сребреницом. Повод је био наше сведочење у својству вештака пред Судом за ратне злочине Босне и Херцеговине у фебруару и у марту 2011. Морам признати да том приликом у студију заиста није било никога ко би „чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве“ и на тај начин непосредно задовољио високе професионалне критеријуме директора Радио Београда. Али сматрам да то ипак није трагично зато што у судници јесте била управо таква особа у лицу тужиоца Ерика Ларсона, који је и мене и др Симића подвргао темељном унакрсном испитивању као што судска пракса налаже. Надам се да ће г. Радуловић то прихватити као адекватну замену и да госпођи Биљани Ђоровић, водитељки Атлантиса, неће уписати још један професионални пропуст само зато што г. Ларсона није позвала у свој студио да тамо наставимо започету дебату.

********

Ево те емисије о којој говори господин Каргановић, а које нема у овом пренетом тексту са Стандарда, ја (Небојша Јовановић) сам је поставио 16.04.2011. на интеренету:

Стефан Каргановић и др Љубиша Симић: Нови докази о сребреничкој лажи

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

********

Мислим да је време да престанемо са фолирањем и позерством и да почнемо да ствари називамо њиховим правим именом. Да парафразирам Гертруду Штајн: цензура је цензура је цензура. Апологија цензуре је нечасно правдање насиља. Зар и г. Радуловић то индиректно не признаје када каже да је после политкомесарске критике емисије Атлантис у петак 25. марта уреднику Малавразићу предложио да „о детаљима разговарамо у понедељак“ и да није био „баш одушевљен“ што је Малавразић пожурио па је „свој потез“ повукао већ следећи дан, чим је стигао сигнал из ЦК. Јасно је, зар не, да је директорова нелагодност прагматичне а не принципијелне природе.Њему не смета насиље, већ динамика његовог провођења. Смета му једино то што је његов роботоидни уредник Другог програма муњевитом брзином учинио оно што су сви они желели и само су вребали погодан тренутак да ураде, само што је Малавразић то извео на скандалозно трапав начин. Захваљујући томе, сада је свакоме јасна узрочно-последична веза између бахатог наређења и понизног извршења, па се ‘нако пред свијетом руже…

На Смедеревској тврђави, Биљана Ђоровић у споменицу


Извор: Двери Српске
Аутор: Владимир Димитријевић

Биљана Ђоровић је, са куле Радио Београда, јављала Србији да свет још није покорен, и да још има слободних људских бића која не продају веру за вечеру…
Београд, 11.04.2011

У четвртак, 7. априла 2011, у гимназији у Смедереву одржао сам једно предавање. Љубазни организатор ме је повео да погледам тврђаву на Дунаву, у којој никад пре тога нисам био. Дан пролећни, породични људи изашли у шетњу на гостољубиво зеленило унутар средњовековног комплекса – право место да се човек раскорачи широко и неспутано, јер су, колико видех, улице Смедерева стешњеније него улице ужичке. И град је такав – између плодних, воћарских брда, и богатира Дунава, па је одлазак на шетњу кроз тврђаву прави начин да се човек одмори од варошке вреве.

Спољашњи утисак о делу Ђуре Смедеревца, трагичног српског деспота, бар кад се осматра од музеја, а поглед се преведе преко железничке пруге, некако није баш „даходузимајући“ – изгледа помало трошно. Није било довољно новца, од 1945. наовамо, да се санирају све последице катастрофе 1941. године, када је експлодирао немачки магацин са заплењеном муницијом (и данас многи мештани тврде да је то била комунистичка саботажа, а да је Немци нису спречили да би уништили траг српског средњег века).

Тада је погинуло преко 2500 становника ове лепе и древне наше престонице, изграђене у сумраку слободе (између осталог, и син, снаха и унуче ђенерала Недића).

Дакле, трагови превеликог бола, удружени са зубом времена, на делу су – споља… Али, кад се у тврђаву уђе, онако моћну, велику, обасјану зрацима сунца у заласку, утисак је другачији – одједном се нађеш у средишту једне захтевне прошлости, која ти поставља низ неодложних питања, почев од оног: „Да ли смо ми, Срби из последње одбране деспотовине, имали право што смо гинули да бисте ви дошли на наше место и наставили наш завет?“

Прилазиш темељу негдашње цркве, осматраш осматрачнице, погледаш у донжон кулу на којој и данас стоји крст Христов, са знамењима Спасове славе у страдању (осликан пре толико столећа), прођеш испод свода капије и нађеш се у унутрашњем граду… Загледаш негдашњу престону дворану, прозоре са витим средишњим стубићем, кроз које је некад падала светлост на дворјане и госте Ђурђа и Јерине, на њихове несрећне синове и живу мученицу кћи, која се, као и Миличина и Лазарева Оливера, жртвовала за отаџбину, одлазећи да мрском агарјанину буде жена.

Мара Бранковић, велика задужбинарка светогорских манастира, заслужује неко битијно утемељено уметничко дело, ништа мање насушно од музичке драме о њеном оцу, коју су сачинили песник Момчило и његов брат, компопзитор Светомир, славни Настасијевићи из Горњег Милановца…

Горе, у камену, отвори који су служили за моћне греде престоне дворане… Па онда, уз стрме степенице, ка кулама, да се осмотри славно Дунаво, тија вода ладна… Домаћин нам поглед скреће са богатирске реке, једне од оних едемских, и усмерава га ка Језави, која тече необично – у зависности од нивоа двају река између којих се нашла, заталасава се час ка Дунаву, а час ка Морави… Па онда нам показује место на Језави где су комунисти, после рата, вршили стрељања… Језава, да се најежиш од њеног имена које протиче кроз 1944. и 1945, кад су нам, наводно, донели слободу…

Ипак, под сунцем које се клони заходу, на уму ми је онај величанствени старац, сунчани стуб средњовековне Србије пред робовање, Ђурађ, који је целог живота на себи носио жиг свог оца, и који је, свим силама, морао да се труди да брани остатке остатака српске слободе. Распет између латинског Запада, гладног непокатоличених душа на једној и исламског Истока, са својим незајажљивим освајачким апетитом, на другој страни, овај српски владалац, за века свога, нагледао се чуда и покора…

И знао је, како није знао, да неће моћи да одоли, као што ни Цариград није одолео 1453. године, када је Константин XI, по мајци Србин из рода Драгаша, пао бранећи Други Рим од мухамеданских хорди (кажу да је три дана, заточен у својој смедеревској келији, српски седокоси витез, унук кнеза Лазара, оплакивао пад Цариграда.)

Снажан и одлучан, човек који је својом појавом, како бележе сведоци, уливао страхопоштовање, Ђурађ је био свестан значења византијске изреке: “Кад те цар јури, бежи; кад те Бог јури, седи“. У драми браће Настасијевић, он свом војводи Кајици вели: “У корену кад коб, зло једно посеци, набуја других сто“… Дакле, знао је, знао, да је пропаст близу…

Па ипак, није се предавао: градио је тврђаву на Дунаву, с мачем у једној и бројаницом у другој руци; горећи од утробног, родитељског бола, назирао је, кроз очне дупље својих синова, турском руком ослепљених, да ће се, кад-тад, родити неко ко ће његов народ повести ка слободи, и својим ухом, већ уморним од звекета мачева, слушао заклетву у Марићевића јарузи. Зато је знао да мора да сачува духовну слободу и самоистоветност свог народа…

И зато није насео на превару Запада, на коју је насео Манојлов син, а брат Константина Драгаша, Јован, претпоследњи из династије Палеолога на престолу Другог Рима… Јер, Јован Палеолог је склопио унију с папом и признао његову власт да би добио војну помоћ за рат против Турака. Вера је продана, а помоћ није дошла, осим симболичне, недовољне да изађе пред, како рече Његош, „дивјачне тмуше азијатске“.

За разлику од свих осталих са православног Истока, деспот српски одбио је да пошаље своје представнике у Италију, говорећи да је он сусед Латина, и да зна да од тог посла нема ништа. Када му је познати фрањевачки ратник-мисионар, Јован Капистран, нудио да прими унију да би добио помоћ папиних крижара, деспот му је рекао да га Срби сматрају несрећним, али мудрим, човеком, али да би га, промени ли веру у старости, сматрали несрећним лудаком…

О том Ђурђу, човеку бола и поноса (не гордости, него поноса што смо Христови, а не папини или Мухамедови) мислим гледајући у златострујни предвечерњи Дунав…

И, наравно, не заборављам речи које је Хитлер упутио свом специјалном изасланику за Балкан, Херману Нојбахеру, када га је овај молио да промени однос према Србима (не из хуманих, него из практично-политичких разлога). Хитлер је тада уочио да народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав.

И зато у српској Војводини, коју хоће да нам отму, има толико чанковлука и пајтићанштине – војвођанери се не боре за народ, него слушају Хитлерове наследнике с оне стране океана, који ових дана „доносе слободу“ Либији, као што су је, у последње две деценије, доносили Србији, Авганистану, Ираку (списак наставите сами)…Хитлер је, према њима, само дечачић у алпским панталоницама. Он се бар није заклањао иза демократије и људских права…

Дакле, као и у време деспота Ђурђа, и сада Срби воде борбу на граници светова – на Дунаву, притешњени између вашингтонских вазала, Европске уније и Турске… Само, сада немамо храброг Ђурђа Бранковића, него на стотине ситнодушних бранковића, брозоумних јаничара и јаничарчића новосветског беспоретка, глобалистичких усташоида који, попут мува које пљују беле столњаке, слећу својим лажима на наше умове и срца, и уверавају нас како треба да продамо не веру за вечеру, него, како неко рече, за обећање вечере…

Али, овде и сада, на тврђави, не мислим о њима – мислим о мишицама старине Ђурђа, о зластотекућим водама које смо крвљу заталасавали да бисмо остали своји на своме, о песми „Смедерево“ Ивана В. Лалића, коју чика Марко Марковић сматра једном од најлепших песама нашег језика, јер и она говори о неопходности борбе онда кад изгледа узалудно… Мислим и величанственом, непатетичном руско-белоруском филму Александра Кота, „Брестска тврђава“, који говори о херојској борби бранилаца тврђаве у Бресту, што су је хитлеровци напали 22. јуна 1941.

Неколико непоражених јединица пружало је отпор нацистичким хордама, иако им никаква помоћ није долазила; војници и цивили заједно, удружени да бране Родину, у наподносивом, апокалиптичном ужасу непрекидних напада вишеструко јачег непријатеља – бране се, гину, јуришају, гину, опет гину, јуришају… И , на крају, кад више ништа не помаже, војници Новог поретка бацају бомбу од две и по тоне на руску тврђаву… Дечак који је преживео покољ, оставши глув од експлозије, свом унуку, после толико деценија, говори о боју, и каже му: “Ја сам тада имао година као ти сад“. И унук га, из светлуцања дечачких очију се то чита, сасвим разуме…

Дечак је спреман, наравно.

Док сам силазио са куле на тврђави, знао сам да ћу овај запис посветити Биљани Ђоровић, жени-хероју наше борбе за Србију слободног ума, жени којој се на разговоре одазивају и Ноам Чомски, Едвард Херман, Дајана Џонстон, Мајкл Чосудовски, Виљем Енгдал, Џудит Рисман, али и српска интелектуална елита, жени која је, без страха од последица, проширивала наше културне и моралне хоризонте (док су се интелектуалној бижутерији, која је, салијеријевски љубоморна на туђу креативност, зенице шириле од страха – шта ће прекоокеански послодовци рећи о тој страшној, антиевроинтегративној емисији „Атлантис“, јединој таквој на „јавном сервису европске Србије“, којом харају „просрпски“ политичари.) Биљана Ђоровић је од оних костију које су чиниле кичму Пријездине жене, „госпође разумне“, и руку супруге Радунове („млада жена, ама соко сиви“, вели Његош. )

Она је, са куле Радио Београда, јављала Србији да свет још није покорен , и да још има слободних људских бића која не продају веру за вечеру, ни крсте за масне прсте, ни поштење за печење… Сада су је ЗАБРАНИЛИ; али, толико су се разобличили, поготову црвени универзителија карломарксоња, капичић нашег информативног голог отока и доживотни капо наше концлогорске демократије, да их цео Дунав, овај испод смедеревске тврђаве, не може опрати… А Биљана ће опет на своју кулу, чим ослободимо Србију. Ако нам Бог благослови нову слободу јер је, многим чињењима и нечињењима, као да ни не заслужујемо.

Уосталом, никад не можемо бити сигурни да ћемо, овде и сада, победити, макар и у једном од „ратова у култури“. Не можемо бити сигурни да све што смо до сада бранили неће ускоро пасти под маљевитим ударима Империје „сенилних варвара“ (Жан Бодријар). Али, што падне, усправиће се у Христу непобедивоме, ако не сад, а оно о Његовом Другом доласку. Све непролазне вредности остаће и опстаће. На нама је само да их градимо. То ми је рекла тврђава деспотова, наш златни оклоп на Дунаву.

Гашење Атлантиса: И дуже од века траје ноћ


Извор: Печат

Пише проф. др Милан Брдар, редован гост емисије „Атлантис“

Данас бити послушан овој власти или неком њеном надобудном припаднику, више је од бурлеске и потврда да послушник нема елементарног самопоштовања. Једно је било забрана у време комунизма у име идеје, а сасвим друго је данас, када се ексцеси Империје и власт у Србији држе заједно још само под кишобраном епохалне бруке, и откако ЕУ посрће попут сипљивог коња с Вашингтоном на грбачи.

Десило се да је предводник тог шареног јата човек у толико позним годинама да је више непристојно што уопште фигурише у јавности, у младости добар ученик стаљинизма и титоизма, против којих је био у средњим годинама у име изворно-казанског комунизма, да би на прагу девете деценије постао гаулајтер неолиберализма. Као професор међу студентима је остао најпознатији као пропагатор Марксових идеја о слободи штампе. Књижицом његових текстова коју је приредио („Вук Караџић“, Београд, 1971), стално је махао на часовима, што је континуирано радио и две деценије касније, као да је у њој видео своје животно дело. („Ко о чему, баба о уштипцима“.)

Као један од сталних сарадника/гостију емисије „Атлантис“ на Радио Бео­гра­ду 2 протестујем због њене забране. У стварне разлоге за забрану улазе и моји ставови, иначе изложени у низу емисија нарочито током последње три године. Поуздано знам да је у току протеклих годину дана на колегијуму више пута било речи о мојим иступима, да је чак било предлога да се емисија укине или да се барем мени забрани приступ у зграду Радија.
За Радио Београд 2 везан сам и тиме што сам лауреат годишње награде за филозофију, теорију уметности и естетику, за годину 2002. Награђена књига носи наслов „Филозофија у Дишановом писоару“ (Књижарница „Зорана Стојановића“, Сремски Карловци, 2002). Ове чињеницу помињем због специфичног стицаја околности: садржај књиге који је те године био разлог за тако ласкаво признање, једним делом би данас био разлог за забрану исте. У исти мах тај део садржаја открива нам рецепт по којем се збива све ово са слободама у Србији.

Легенда и стварност

У свом роману „И дуже од века траје дан“ („Просвета“, Београд, 1981) велики совјетски (казахстански) писац Чингиз Ајтматов прича древну легенду. У њој је реч о племену Жуанжуана, људи ратника сурових по томе шта су радили с поробљеним противницима. Бријали су им главе, до последње длачице, и одмах на теме стављали још врућу кожу тек заклане камиле коју су звали шира. Како су их држали неколико дана на припеци, без хране и воде, кожа скројена у облику капе за пливање брзо се сушила и спајала се с власима косе која је израстала и под њеним притиском урастала у главу, тако да је све више стезала лобању несрећника који је све то време трпео паклене муке. Када се кожа осуши, шира главу жртве покрива попут шлема, муке престају, а несрећник више нема ни разума, ни свести. Наизглед је здрав и ништа му не фали, може да се споразумева с околином али је био лишен памћења, више се није сећао ко је, ни детињства, ни оца, ни мајке, ни свог имена, једном речју био је лишен свог „ја“. Такве робове звали су манкурти. Манкурт је, заузврат, поседовао низ корисних особина: био је апсолутно покоран и безопасан, никад није помишљао на бекство, тако да није било потребе да их неко чува, а у исти мах могли су да их запосле као најверније чуваре.
Данас бисмо рекли да су Жуанжуанђани били дивље азијско племе, да то с нама модерним Европљанима нема ништа. На томе би остало да Ајтматов у другом току радње романа не приповеда о совјетско-америчкој здруженој акцији заштите Земљана од контакта с новооткривеном суперцивилизацијом, одлуком да се око Земље успостави заштитни транскосмички режим под називом операција „Обруч“ с инсталацијом серије пројектила спремних да униште сваки предмет који се из космоса приближава Земљиној кугли.

Поред ова два постоји и средњи ниво метафоре: партијском функционеру који долази својим сељанима да би их фасцинирао знањем, одушевљено им прича о томе како ће се у будућности помоћу радија управљати људима из једног центра, као аутоматима! Појединцу ће се чинити да све ради по својој вољи, а у ствари радиће по директиви одозго.
Метафора операције „Обруч“ развија се у три варијанте: у виду обруча око ума појединца – путем шире у виду отврдле камиље коже; ума цивилизације – опкољавањем планете; и колективне свести поједине државе – системом медија, а уз помоћ комуникационих сателита. Сврха је увек једна и иста: заборавити прошлост, не постављати питања, не знати за Разлику, Друго и Могућност друкчијег, коначно, бити помирен са собом и датим светом као да је реч о „најбољем од свих светова“. Ово треће није остварила совјетска, али остварује преостала Империја ширењем НАТО-а по сателитским земљама Источне Европе и инсталацијама ракетних система усмерених према Евроазији.

„Реалност коју треба имати у виду”

Операција „Обруч“ истог типа, директивама одозго, спроводи се над многим земљама, па и над Србијом, ево, већ десет година. Људство планете још увек издељено по државама, будуће је светско, космополитско стадо којим планирају да владају пошто га сатерају у безобличну масу. За сада, неопходне су им локалне елите које ће их глајхшалтовати. Локални владари њихови су робови, манкурти. Они су претходно прошли процедуру „Обруч“, па су едуковани за чување народа у својим земљама, због чега их „демократски“ доводе на власт, путем свакојаких „меких“ револуција. Као владаре, пуштају их да пљачкају сопствени народ, они ће ионако све наплатити. Робови су прошли процедуру „едукације“: поробили су их још као студенте; деведесетих су им увелико бријали главе, а да ови нису сањали шта их чека, две хиљадите су им на ћеле почели да стављају још влажне камиље коже, чије стезање су почели да осећају тек од 2001, да би до данас постали верни чувари, способни да се љуте – на народ, што се још увек не понаша као стадо. Да би то постигли теже потпуној медијској контроли, рачунајући да ће у мраку народ брже капитулирати.

Писоаризација и концлогорогија

Једина разлика између древних Жуанжуана који су јели сирово месо и ових ултрамодерних у скупим оделима, садржана је у томе што су први манкурте правили силом, од поробљених ратника, а ови други императивно захтевају да то чинимо сами са собом – добровољно и масовно! „Ми смо ваши пријатељи, и што год да учините ваша је ствар, и на вашу одговорност“. О томе ћу нешто шире рећи са становишта антиципативне шеме изложене у награђеној књизи још 2002. године, која се низом догађаја током последњих година систематски обистињује пред нашим очима.

У књизи сам својеврсни феномен уздизања керамичког мушког писоара у статус уметничког дела (познати перформанс Марсела Дишана) развио у парадигму, омогућава разумевање главних догађаја ХХ века: од бољшевичких револуција, преко судбине филозофије и друштвене науке у тој авантури, до пада Берлинског зида и постсоцијалистичке ере глобализације, с посебним освртом на судбину Србије у епохалном „тријумфу“ неолибералне најезде Империје на остатак света. Процес се једноставно може представити с два тока: први којим се безвредна ствар уздиже до узора вредности, и други, њему комплементаран, којим се све што је било вредно срозава до тачке безвредног. Ова два тока чине епохални процес писоаризације: све што је имало вредност, од националне културе до личног достојанства, а све што упадне у актуелну машину глобализације као последњег похода Империје у освајање света бива срозано до тачке безвредног писоара, у који може онда дословно речено да се врши свака врста нужде. Истовремено супротним током одвија се компензација изгубљеног, утолико што свакојако импортовано смеће, и оно што смо сами ценили као ниско, прљаво и зло, уздиже се до нивоа узора, нове вредности, праве ствари. У свему томе основну улогу има пар политичка моћ-медији, који чине машину попут парног ваљка за пеглање мозгова и дресуру људи.

Ова процедура сажето је изложена у 7. поглављу „Постмодерна концлогорологија или педагогија навикавања на Дишанову шољу“ (стр. 177, и даље). Парадигма Дишанове шоље је универзална: она може да буде дефиниција појединца, сведеног на ниво манкурта који мумла само једну реченицу: „Европа нема алтернативу“, или може да буде, нешто стилизованија шоља из које се пије оно што нам Империје и Европска унија сервирају, тако што морамо да клекнемо на колена, нагнемо се напред и испијемо садржај без бунта. А може да буде и цела држава.

На почетку педагогије жртва је имала етикету писаора, док то још није била. На крају, кад то постане – добија етикету новоевропског грађанина.

У тренутку када се забрањује „Атлантис“ изложена процедура је добро поодмакла, а сам чин забране један је веома важан прилог њеном остварењу до краја, путем осионе и кукавне забране. Забрана је кукавна, прво јер се крије њен аутор, а уз то, открива се да Управни одбор или Програмски одбор чине људи савитљиве кичме, који би ваљда требало да раде у циркусу.
У светлу антиципације изложене у књизи, везане за то да нас чека нова фаза концлогорологије по освајању Троје-Србије изнутра, од странака ДОС-а очекивао сам све и свашта, само не нешто добра за ову земљу. И зар нисмо и даље медијски затворени у концлогор, који се у међувремену проширио на још неке непослушне по свету, и зар није јасно да је под влашћу „демократских снага“ на делу и те како видљив програм с поглављима: Србија-Колонија-Депонија-… па Европска унија.
Пошто смо већ довршена колонија Империје и ЕУ налазимо се на степену одмакле депонизације. Већ смо увелико депонија: како празне сламе неолиберализма, измлаћене још пре једног века, тако и осталих треш идеја које нам импортују и кљукају нас, преко филмске продукције америчког пропагандног ђубрета на свим ТВ програмима, кич изјава западних нам пријатеља, до анахроних манира стараца, политичких актера изашлих из стаљинистичког шињела које су прву половину живота учили да заводе комунизам, а остатак живота проводе у завођењу либерализма, на подједнако глуп начин – претњама и забранама.
Уза све то, Србија је депонија уништене привреде, опустошених и у бесцење распродатих фирми с радним народом претвореним у гомилу просјака испод западне шаргарепе. Пљачкаши ове земље, дојучерашњи безгаћани, у стању су да нас у свом цинизму питају: „А, зар имамо другу перспективу осим европске!“
Ако кажем да депонизација Србије још није потпуна, онда то значи: прво, да су овакве забране, уз готово успостављен потпун медијски мрак, неопходан услов да се иста доведе до краја. У томе је улога те више него глупе мере, као што је отпор тој глупости услов да се Србија не угуши у смраду писоаризације.

Част забране и бешчашће позива

Истини за вољу, супротстављања су толико ретка да представљају ексцес, ето, на пример, у случају „Атлантиса“: Биљана Ђоровић

Данас бити послушан овој власти или неком њеном надобудном припаднику, више је од бурлеске и потврда да послушник нема елементарног самопоштовања. Једно је било забрана у време комунизма у име идеје, а сасвим друго је данас, када се ексцеси Империје и власт у Србији држе заједно још само под кишобраном епохалне бруке, и откако ЕУ посрће попут сипљивог коња с Вашингтоном на грбачи. Зато онај ко се повинује таквој одлуци или показује да је жртва страха у костима из времена титоизма, или да жртвује свој интегритет ради „пет минута“ власти, па било то и из уредничке или директорске столице.

Кулоарски позната чињеница да рвање због „Атлантиса“ у Радију траје више од годину дана, само сведочи да поред професионалаца патриота у Радију делује и огранак проусташког лобија (што је потребно јасно рећи), чији припадници делују и по многим телевизијама, радио станицама и листовима. Они отворено српски народ третирају као стадо, с мањим или већим степеном расизма, глумећи моралне јаничаре да се ко због тога не би побунио. Као логистичка подршка продужења рата против Србије мирним средствима, добијају нервне нападе кад чују да неко оспорава монтажу „Сребренице“, предаје КиМ, или отворено говори да је против геј и лезбо парада.

Они који би по вокацији требало да воде рачуна о достојанству ове државе, народа и националне културе, одавно су научени бежању у мишју рупу и дволичности, у страху да не буду проглашени за „српске националисте“, пази богати! Зато, под овом и оваквом антисрпском влашћу отворено и без зазора говоре – једино антисрби. И док се Срби интелектуалци стиде и плаше да се успротиве, ови се поносе што усред Србије могу храбро и смело да спроводе писаоризацију свега националног, од језика и културе, преко историје и традиције, до највиших институција државе и народа. Ова власт то омогућава доводећи до краја своју титоистичку тортуру, карикатуралну онолико колика је разлика између фарсе и бруке.

Полуанонимне особе које у Управном одбору седе само по партијској линији могу бестидно да тврде како се „злочини не смеју релативизовати“, а одавно немају смелости да више помену злочин над Србијом и народом 1999; у стању су да говоре о манијацима који брбљају о „запрашивању с неба“, а више не смеју да помену запрашивање Србије „осиромашеним уранијумом“; затварају нам уста пошто су их претходно затворили себи.

Ликови који ћуте о слоновима, а лове комарце су манкурти чији западни господари знају да их не треба чувати јер су добро „уштимовани“ да нас путем медијско-педа­гошко-пропагандне контроле одуче од своје традиције, историје, имена и корена, колективне и индивидуалне аутономне свести, културе, идентитета и интегритета, а у погледу потреба сведу на ниво желуца у арени тржишног животињског царства.

Из тог табора дошао је притисак за забрану „Атлантиса“, што није ни чудо јер им је као шареном друштву једини заједнички именилац антисрпство „увек, свуда и по сваку цену“, за које је „мрак“ свако ко не благосиља ђубре, како оно које сами медијски расипају, тако и оно које са Запада долази. А да углавном долази ђубре нема сумње.

Десило се да је предводник тог шареног јата човек у толико позним годинама да је више непристојно што уопште фигурише у јавности, у младости добар ученик стаљинизма и титоизма, против којих је био у средњим годинама у име изворно-казанског комунизма, да би на прагу девете деценије постао гаулајтер неолиберализма. Као професор међу студентима је остао најпознатији као пропагатор Марксових идеја о слободи штампе. Књижицом његових текстова коју је приредио („Вук Караџић“, Београд, 1971), стално је махао на часовима, што је континуирано радио и две деценије касније, као да је у њој видео своје животно дело. („Ко о чему, баба о уштипцима“.) Није ни чудо, јер му је научно дело за 40 година рада остало прескромно да би било видљиво, а камоли значајно. У зло доба, на прагу девете деценије живота, тај бивши омладински функционер с Голог отока, под руководством учитеља му Титовог џелата Јова Капичића, актуелног омладинца ЛДП-а, забрањује и шаље поруку а лà Сен-Жист: „Нема слободе за непријатеље слободе“.

Уз њега се јавио анонимус Жељко Ивањи, познат само по томе што у Управном одбору седи као члан странке за коју се више не зна јал’ јесте или није, такође препариран тип који је убеђен да су Срби у Сребреници починили злочин миленијума и да они који то доводе у сумњу могу да буду само злочинци које треба на време уклонити да „не трују свест грађана“.

Уз њих су чланови Управног и Програмског одбора РТС, знаменити по ћутању као знаку одобравања, само зато што је бивши млади џокеј с поповских леђа, у позним годинама прешао на грбачу целе Србије, изјавио да је „као слу­шалац незадовољан садржајем ‘Атлантиса’“. Па, зар да се због тога емисија забрани? Није му довољно што Србију већ јаше као најскупљи и најалавији посланик у њеној историји, него захтева да се радио програм прилагођава његовом укусу, па да му се „свиђа“. Ето, то је писоаризација! И нико да му каже: „Ма, дај, стари, јел ти то озбиљно?“ – него ћуте као у времену Титове страховладе. Само што овако нешто ни Тито није радио. Јахач Србије и њене слободне речи губи из вида да је то могао да изјави у својој кући, а да је на Управном одбору представник свих грађана који плаћају претплату.

Ако рачунају да ће им било ко поверовати да су ову забрану изрекли „у име демократије и професионализма“, онда само осведоче да су регредирали до нивоа политичке и сваке друге деменције, што је најчешће последица дрскости и ароганције. А често и старости.
Бити у друштву с њима, значи са собом учинити исто што су њима западни пријатељи већу чинили: срозати се до нивоа писоара у галерији Европске уније. Зато човек од интегритета може само да каже:

„Част је бити забрањен од вас, као што је брука бити с вама!“

Професионализам и његови последњи дани

Радио Београд 2 је кућа која је одувек пленила високим професионализмом, с већином новинара и аутора који само могу да служе на част и славу Радија у целини и овој земљи. Ово кажем на основу контакта с људима из куће у току девет година, на основу гостовања у преко 40 разних емисија. Управо због тога био сам запањен изјавом уредника Ђорђа Малавразића да је он реализатор забране и да се „у потпуности слаже“ с оценом Програмског одбора („Политика“, од 30. марта, о.г). „Ако неко из демократског дела јавности сматра да таква емисија треба да обележава Јавни сервис, онда треба да преслуша неки од снимака, па ће се лако разуверити.“Значи, грађани „из недемократског дела јавности“ то разуверавање не заслужују, без обзира на то што плаћају претплату. Но, на страну дискриминација, држимо се предмета. Да је г-дин Малавразић изрекао провидне псеудо разлоге за забрану, нарочито уз оно да се с одлуком „у потпуности“ слаже, јасно је сваком ко иоле има искуства са забранама из предмилошевићевског периода (јер их у време „Милошевићевог тоталитаризма“ није ни било). Бар да је изоставио оно „у потпуности“.

А зашто никад дотични из „демократског дела јавности“ у току годину дана нису тражили да дођу у „Атлантис“ и оповргну приче нас чудака и чаробњака? Тим пре што су у центрима „демократије“ помно слушали емисије и снимали их, као Удба у време Ранковића. Ово је логично питање, али је и наивно.
Прво, нису тражили учешће зато што немају шта да кажу аргументовано и чињенично засновано. Као паролаши плакатске свести, могу чињенице само да крију или да забрањују оне који њима аргументују, што ево сада чине.

Друго, гнусоба целе акције састоји се у томе што с њихове стране годину дана тече акција „сачекуше“, с циљем минирања „Атлантиса“. Уредница је врло често звала госте из њиховог табора, било да се суоче с нама или с њеним питањима. Редовно су одбијали и избегавали. Тако су израдили алиби, којим машу јахач попова унапређен у јахача Србије и кандидат за његовог посилног – а преузима и главни уредник: да, ето, у емисији није било оних „који друкчије мисле“?

А како стоје ствари везане за могућности „да се чује друга страна“ код перјаница професионализма? Ако погледамо медијску сцену, колико има радио и ТВ станица са којих се пљује по свему што је српско, с којих нас уче пузању пред Европом и Империјом, када одређени јаничарски листови и ТВ куће Србима пресуђују пре суђења, а поводом Хашима Тачија упозоравају да је „невин док се друкчије не докаже“, које ћуте о „трговини органима несталих Срба“, а вриште због сваке ситнице на основу које макар неком Србину у кафани могу да окаче нацизам и расизам, кад нас засипају телевизијском идиотијом и веселим простаклуком док земља одлази у мајчину, и тако даље, до бескраја, онда то није једностраност него је професионализам, јер се све ради по вољи и самовољи „демократске власти“? Шта мари што ни на једним од тих повода не могу да се појаве они „који друкчије мисле“.

„Атлантис“ је био изузетак јер је искакао из те унисоније и зато је скинут. Да не ремети хор безбрижног проевропско-америчког брбљања. Али, то једноумље је програмирано споља, као што је деведесетих био хаос разноумља; управо то је акција „Обруч“ која се довршава над Србијом, којом се свакој одраслој особи ставља шира око главе, да нам стисне и истисне мозак. Јахач Србије и његови ученици не само да против тога не смеју да писну, напротив, као успешни ђаци процедуре навикавања на Дишанову шољу, они весело, с ентузијазмом саучествују у том медијском мраку, своје бескичмењаштво претварају у врлину, антисрпство у доказ „културе“ и епохално достигнуће, дрскост и ароганцију у норме бонтона, а вољу троше у трагању за оним ко још одскаче од правила, да би га забранили.

Која ноћ, који век?

Да се на крају разумемо око још једне важне ствари. То што су у „Атлантису“ до сада гостовали људи, интелектуалци од интегритета, на распону од Едварда Хермана и Дајане Џонстон, преко Чомског до Мајкла Косудовског, као припадника мање групе – на светској сцени – коју није могуће корумпирати, и који Америци пред лицем држе огледало њене истине, а што наглашавају браниоци емисије, цензорима значи супротно. Та управо то су разлози за забрану. Један гост један разлог, по томе је емисија „Атлантис“ била јединствена, и није ни чудо што су актери износили листом фингиране разлоге. Оно што је нама за похвалу и понос, њима је на срамоту, пред својим западним менторима који су их већ добро научили да пузе. Наравно важи и обрнуто.

Ноћ о којој је реч је она у којој су се ДОС снаге заглавиле негде између 5. и 6. октобра 2000. године. И по њиховим сведочанствима, 6. октобар „још није свануо“. Они нас држе у тој својој ноћи која је само продужетак бившег предмилошевићевског мрака, „мутатис мутандис“, за коју је неопходно погасити светла преосталих слободних медија. Е, та ноћ заиста траје дуже – од једног људског века. Она је била прекинута милошевићевским периодом у којем су исти највише вриштали против тоталитаризма, да би се додворили западним менторима и награбили донације, а не због истине; каква истина, када је опозиционих медија било ко плеве. Као жртве своје ноћи ни не знају у којој смо историјској години, вратили су нас у 1948. годину свеопште пљачке земље и одстрела противника. Као санкилотерија они ни немају другог интереса до „у се на се и пода се“, у намери да великом пљачком постану сутрашња господа. Једино им још недостаје Голи оток за опоненте. Имају чак и в.д.управника, Титовог генерала Јова Капичића, ентузијасту који се већ јавно кандидовао за в.д.-а, а и његовог првог оперативца, јахача Србије и слободне речи. Да заврше како су почели, у одсуству мора и стена у њему, за сада морају да се задовоље Србијом као Проклетом авлијом. Да, ноћ о којој је реч дужа је од обичног људског века. И док њима, цензорима и моралним јаничарима, никако да сване 6. октобар, нама никако да сване дан који ћемо провести без њих и њихових сенки.

„Атлантис“ против Атлантиде

Акцијом забране која процедурално гледано одговара операцији „Обруч“, цензори не потапају „Атлантис“, него само стављају коцкицу у мозаик који све више открива да су и ЕУ и САД делови једне исте Атлантиде, одавно у фази прогресивног потапања. Нагнута је као Жерикоов „Сплав медуза“, поцепаних једара, на једној страни препуна весеља (вашингтонско-бриселске бирократије), на другој очаја и ужасавања (људи који су гостовали у „Атлан­тису“ и упозоравали, заједно с хиљадама демонстраната диљем Европе као весницима катастрофе пред вратима). Реч је о потапању Атлантиде европских вредности слободе и достојанства, које је за време Зида ширила и Америка из чисто пропагандних разлога. Посебно је Америка почела да тоне нестанком СССР-а, чију пропаст је тријумфалистички славила, не запажајући да је тада већ била у води до колена. Отада Америка, држећи немоћну ЕУ у свом загрљају тоне све више у исходима покушаја да се тријумфалистички наметне као господарица света. Њен лик алтернативе из времена Хладног рата, одавно је замењен стварним ликом глобалистичке милитаристичке Аждаје која нас лишава илузија!

Ништа од онога у чије име сте спремни да жртвујете Србију Европи као курви бога Зевса, више не постоји: то су само симулакруми. Она још има да понуди само јефтине ђинђуве, које јој је Зевс одавно даривао за утеху, после силовања, које је касније морала да призна за искрену обострану љубав. Зато, људски избор гласи: остати уз „Атлантис“, а не бити на Атлантиди која у својој ароганцији за своје потонуће. А њени домаћи мутанти манкурти сувише су мали, а препуни себе, безначајни, а успаљених сујета због западних миловања по глави, да би ишта од тога схватили. Они су научили да се смеју и подсмевају свему, свакоме ко је против њих. А кад им преврши, да забрањују. За то време, укроћени медији обављају споља и изнутра издиктирану улогу виолинског оркестра на Титанику који, онако везан за Атлантиду такође тоне, а зове се „Србија“. Слава нама с њима.

********

Ово је фантастичан текст професора Брдара, један од најбољих који одсликава укидање Атлантиса, са ширином и дубином разних аспеката који говоре зашто нам се догађа оно што нам се догађа, а догађа нам се, јер су многи наши „интелектуалци“ који су утицали на наш историјски пут формирани са широм на глави.

Данас, када треба да се емитује Атлантис у 17:00 , а и после тог термина, зовите овај број: 011/3229 653
и саопштите им:

„Вратите нам Атлантис, не плаћамо вас да нам укидате емисије које вилимо да слушамо.“

Петиција против укидања радио емисије АТЛАНТИС:
http://bit.ly/eYRzS3

На доњим линковима можете преслушати емисије из „Атлантиса“ у којима је гостовао часни и уважени професор Брдар…

Атлантис: Судбина Косова и Метохије
http://bit.ly/eFDpK0

Атлантис: Протест против академског националног самопонижења…!
http://bit.ly/fHXi32

Србијо, Срби, кажимо сложно резолуцији о Сребреници НЕ… или нас неће бити!!
http://bit.ly/dFKAv7

Србијо, када ћеш већ једном да кажеш: Доста?
http://bit.ly/i9KBeY

Професор Милан Брдар
http://bit.ly/ewZ7U5

Одговор Мићуновићу на напад према „Атлантису“: Тадић крши Устав! Демократска странка влада неуставно и нелегитимно!


Мићуновић поново напада Атлантис, прочитајте то у најновијем чланку „Новог Стандарда“.

Како је угашен „АТЛАНТИС“: Мићуновић и Ивањи отерали Чомског:

http://bit.ly/gHrePJ

Између осталог Мићуновић каже:

.. Ја, као слушалац, имам право да кажем да ли ми се свиђа или не, посебно са становишта јавног сервиса“

рекао је Мићуновић.

Деда Мићуне, и ја сам слушалац, али нисам ко ти уједно и председник програмског одбора РТС-а, који може да утиче на програм, а да јесам члан тог одбора, одмах би те избацио, и то по основи закона наравно, закона о сукобу интереса, што ћу појаснити. Дабоме, ти ЈЕСИ „слушалац“, али нечијих налога, налога интереса страних налогодаваца у креирању медијског тоталитаризма по принципу:

„Наша ‘истина’ нема алтернативу“

Где друга страна, попут Атлантиса, не може ништа да каже, поготуво што је та емисија на веома стручан начин, уз обиље чињеница, доказа и аргумената, раскринкавала сребреничку пропагандну лаж, да су Срби починили геноцид у Сребреници. Дакле, ти не можеш да будеш само слушалац, кад си уједно предсдник програмскод одбора који утиче на програм, а и као посланикм ДС-а не можеш да будеш на тој функцији у РТС-у, јер то спада у „сукоб интереса“, по Уставу, будући да имаш могућност да јавни сервис прилагодиш информативним интересима своје странке и западне антисрпске пропагандне слике која каже да су „срби криви за све“… „срби су искључиво злочинци, они једу живу децу“, што ти и чиниш, и са тобом сада важи нови слоган ТВ куће РТС, а то је:

„Ваше је право да знате све, до прве цензуре“

И наравно, деда Мићун је ударио шаком о сто, јер је на бриљантан начин, чини ми се баш у задњој емисији Атлантиса, пре укидања , једним сјајним детаљем Стефан Каргановић раскринкао додатно сребреничку лаж! Он је заједно са Др Љубишом Симићем био недавно у Сарајеву, 14.03.2011. где је у једном сребреничком предмету пред државним судом БИХ био вештак. Описао је један детаљ, у случају „Јевић“, који је био везан за догађаје у Сребреници, прецизније… радило се о убијању затвореника у земљорадничкој задрузи у Кравици, у јулу 1995.

Ево те емисија, у њеном другом делу било је речи о Сребреници. Поставио сам то на брзину као аудио матерјал, а за 3,4 дана поставићу то и на Ју Тубе.
Атлантис: Стефан Каргановић и Др. Љубиша Симић – нови докази о сребреничкој лажи
скини аудио прилог

Тужилаштво БИХ је извело свог заштићеног сведока, он је почео да прича своју причу, међутим, у једном тренутку он је застао и рекао, обративши се председавајућој:

„Ја не могу даље“ и наставио:

„Да ли могу сада да почнем да причам истину?“

Наравно, одједном је настао шок, тајац, сви су били збуњени, но председавајућа није имал куд, па му је рекла:

„Па добро, реците шта имате.“

И заштићен сведок почео је да прича, а за то свакако треба храброст:

„Све што сам до сада причао је лаж. Ја сам био престрашен уценама и претњама истражитеља тужилаштва, који ми је предочио, да ако ја не дам изјаву која се уклапа у оптужницу, да ја могу сам да се нађем на оптуженичкој клупи, да они имају доказа против мене.“

Ето, то ЦЕНЗОР није могао да поднесе, лажи о Сребреници се распадају, а тек ће да се распадну!

Питање је сад, колико још има таквих уцењених сведока од стране тужилаштва.

Остарели Мићун хоће да нас све закопа, под старе дане, тај „дисидент“ је показао своје право репресивно лице, репресивно у односу на истину, жели да прикрије истину о Сребреници, зато забрањује Атлантис, али неће успети, овај прилог ће их разбити, истина се шири:

Истина о Сребреници! Алијине лажи о Сребреници!

Све је документовано, ту је и документарни видео прилог у трајању ос 1 сат и 26 минута.

http://bit.ly/dGSpah

Даћу и то на блог, као чланак, у рубрици о Сребреници, а сада би о нечему другом, јер тек припремам матерјал, где ће се видети право лице ДС-а, њихова противуставна и незаконита делатност, а за то су најодговорнији Тадић и деда Мићун!! Мићуновић је знао да Тадић крши Устав, и као високи функционер ДС-а сноси огромну одговорност за нелегитимно и неуставно владање ДС-а после ибора 2008-ме!!

Јер…

Тадић крши устав, будући да је на изборима 2008-ме био носилац предизборних листи („За европску Србију – Борис ТАДИЋ“) а то није мого да буде као председник Републике, јер је то противуставно, што се види из следећег:

********
Ево шта каже Члан 6 Устава Србије:

„Нико не може вршити државну или јавну функцију која је у сукобу са његовим другим функцијама, пословима или приватним интересима.
Постојање сукоба интереса и одговорност при његовом решавању одређују се Уставом и законом.“

Неспојивост функција

Члан 115.

Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност.

********

Тадић, као што је познато, као Председник Србије (поново је изабран на ту функцију фебруара 2008-ме), није дао оставку на место председника Демократске странке за време ванредних парламентарних избора који су се окончали маја 2008-ме. Будући да по Уставу Србије, Тадић не може истовремено да буде и Председник Републике и као страначки лидер своје партије носиоц изборне листе (био је носиоц листе „За европску Србију – Борис ТАДИЋ“), тиме је он свесно злоупотребио функцију Председника Републике Србије ради политичке изборне користи, што значи да су све остале странке биле у неравноправном положају. Затим, у децембру 2010-те Тадић је поново био изабран за председника своје странке што нам говори да он скоро 3 године активно крши Устав! Самим тим, од 11-ог маја 2008-ме ДС спроводи власт неуставно и нелегитимно, и све одлуке у том периоду које је ДС донео у коалицији са СПС-ом су неуставне, незаконите, нелегитимне и противуставне!

То зна и Мићуновић, и као високи функционер ДС-а, заједно са Тадићем, сноси огромну одговорност за незаконито и неуставно владање његове странке!

О чему се ради…

Пошто је очито да је Тадић као председник Републике прекршио Устав Србије, ради политичке изборне користи, частан и стручан човек, професор Др. Љубомир Т. Грујић, потпунои сам, без ичије подршке, покренуо је поступак пред Уставним судом, да се суд изјасни, да ли Тадић крши устав или не, и поднео је с правом захтев да се забрани рад Демократској странци. Наравно, да се из авиона види да је Тадић прекршио Устав, али таква је уставна процедура, мора се затражити од Уставног суда „оцена уставности“. Међутим, уставни суд је одбио да се изјасни, опет противуставно, јер је наводно Др Грујић „неовлашћено лице“.

Професор Грујић је све то побио, дошао сам до тих матерјала. Мићуновићу и ДС-у треба да се забрани рад, јер сви знају да је Тадић кршећи устав, злоупотребио функцију Председника Републике, да би се ДС докопао власти. Сада вам дајем само један део од матерјала Професора Грујића, што је довољно да неко овде, ко ово види, предузме грађанску иницијативу да се забрани рад ДС-у, да се против Тадића покрене пред Усатавним судом кривична одговорност за свесно кршење устава!! Имамо ми довољно богатих и часних људи који би ову акцију могли да финансирају, акцију не треба да воде стртанке, ВЕЋ ГРАЂАНИ, да се оснује грађанска организација поводом тога, јер да су „опозиционе“ стрнке хтеле то да ураде, то би се одавно десило.

Затим, треба хитно кренути у КОНТРАОФАНЗИВУ, пронаћи др. Грујића да води ту акцију, јер све има у малом прсту, све је то већ прошао, што ћете видети из доле приложених докумената, да се покрене адекватна петиција целокупног грађанства у Србиј пред уставним судом Србије, да се тражи следеће:

*Да се уставни суд изјасни о уставности рада председника Тадића и ДС-а

И, наравно, пошто је и врапцима јасно да Тадић и ДС крше устав:

*Да се покрене забрана рада ДС-а и одговорност Тадића због злоупотребе своје председничке функције и кршење Устава!

Под хитно треба организовати грађанску иницијативу, да се формира група грађана са Др Грујићем на челу, треба позвати и Чавошког, све високоумне патриоте, да се покрене акција забране рада ДС-а, одговорност Тадића за кршење Устава, да се обезбеди петиција од 100 000 потписа минимум, колико је потребно, МА МИЛИОН!!!

Ево вам сада део документације, ради дискусије у коментарима, јер треба разобличити то право штеточинско и безаконито лице ДС-а, као и Тадића који свесно крши устав. ДС влада неуставно и нелегитимно! Тадић често воли да каже да демократска странка, једина од свих странака, има „највећи демократски потенцијал“, међутим, све је супротно, имају заиста велики потенцијал, али за ћузу!

Скините ово, и ширите по интернету:
Грујић уставном суду, документ-1
http://bit.ly/ey5RHP

Тадић крши устав, докази:
http://bit.ly/ihFsxN

Закључак уставног суда, документ:
http://bit.ly/fvVQej

Грујић уставном суду документ-2
http://bit.ly/hr9Gk2

Кренимо већ једном у акцију, не дозволимо да нас ови безкичмењачки тирани униште, наше медије, истину, слободно новинарство, СРБИЈУ – АТЛАНТИС!!!
Ево неких исечака из тих докумената професора Грујића:

********

Господин Борис ТАДИЋ је као председник Демократске странке подчинио њеним интересима положај председника Републике тиме што је био носилац изборне листе коалиције „За европску Србију – Борис ТАДИЋ“, чији је страначки носилац била Демократска странка. Устав не дозвољава лицу које је председник Републике да буде носилац предизборне листе (Члан 6, Члан 112, Члан 113 и Члан 115 Устава). Он је био носилац предизборних листи („За европску Србију – Борис ТАДИЋ“). Тиме су и он и Демократска странка изборе на свим нивоима, од општинских до парламентарних, учинили противуставним, о чему су и они и врховни судски органи били обавештавани, као и Народна скупштина, још у току изборног процеса, пре дана самих избора.

Председник ТАДИЋ, који је посебно обавезан Председничком заклетвом (4. став Члана 114 Устава) да поштује и штити Устав, чини супротно, да би подчињавао положај председника Републике интересима Демократске странке.

********

Тиме су Демократска странка и њен председник Борис ТАДИЋ учинили изборе наравноправним и деловали против државног јединства кршећи Устав (Члан 111), против достојанства свих држављана који нису давали подршку њему и/или Демократској странци чији је он Председник, против остварења пуне слободе и једнакости сваког држављанина у праведном, отвореном и демократском друштву и изборном процесу чиме су кршили Устав (Члан 19 и Члан 23).

********

Противуставне и противзаконите изборне листе не могу да буду, те и нису, пуноважне. Њихово оглашавање за пуноважне је противуставно. Зато је ништавно. Зато су и све Збирне изборне листе у којима су изборне листе с Борисом ТАДИЋЕМ као носиоцем такође противуставне и ништавне.

На пример, прихватањем да у Збирној изборној листи буде изборна листа бр. 1 „За европску Србију – Борис Тадић“ с председником Републике као њеним носиоцем се крше и Чланови 111 и 114 Устава, као и Члан 42 (4. и 5. став) Закона о избору народних посланика којим се одобрава да носилац изборне листе може да буде кандидат за народног посланика или за други државни орган што је недозвољено председнику Републике (Чланови 112, 113 и 115 Устава). Закон, повезан с Уставом, такође не дозвољава председнику Републике да буде носилац изборне листе, те не дозвољава тиме да таква листа буде у Збирној изборној листи.

Таквим својим противуставним вођењем страначке кампање су Демократска странка и њен председник Борис ТАДИЋ учинили цео изборни процес неравноправним и противуставним (супротно 2. ставу Члана 52), те тиме и конституисање Народне скупштине и избор Владе такође противуставним. Демократска странка је то радила свесно, с предумишљајем и даље наставља да то користи.

********

Уверени у успешност, недодирљивост и неприкосновеност свог противуставног деловања, које је замагљено створеним утиском постигнутим представљањем себе као неоспорних демократа, Демократска странка и њен председник ТАДИЋ све чешће, практично непрекидно, преузимају да непосредно воде политику Р. Србије подчињавајући је себи. Устав им на то не даје никакво право (Последњи став Члана 5, Чланови 112 и 113 Устава о делатности председника Републике). То је искључиво право и обавеза Владе Р. Србије (Чланови 122 и 123 Устава). Шта више, добивши на противуставан начин велики број посланичких места, Демократска странка непрекидно непосредно подчињава себи и Народну скупштину и Владу пошто у њој има противуставно добијену већину и пошто је председник Владе њен члан. Демократска странка и њен председник ТАДИЋ су с тим добро упознати. Упркос томе, настављају.

********

Стефан Каргановић: Поносите се, будале! Али има ли неког паметног да се овога стиди?


Одбрана Атлантиса…

Извор: НовиСтандард
Аутор: Стефан Каргановић

Wоw! Драгољуб Мићуновић је заиста слушао „Атлантиду,“ а ми смо сви мислили да је гледао „Фарму

У Америци постоји једна изрека: You can’t teach an old dog new tricks. У слободном преводу: не можете маторог кера научити да изводи нове циркуске трикове. Људождери кажу да, када једанпут пробате људско месо, заувек ћете чезнути за његовим укусом. Тоталитарни импулс слично је неодољив. Када цео свој живот проведете као идеолошки жандар једног тоталитарног режима, макар пропалог, тешко вам је да се научите етичким вредностима и правилима игре слободног друштва где норма није репресија према различитим ставовима и идејама већ њихова неометана конкуренција.

Није битно што сте шеф српске делегације у Парламентарној скупштини Савета Европе нити је битно што сте члан Програмског савета Радио-Телевизије Европске Србије. Наравно, Европа – то није само достојанство личности, слобода изражавања, разноврсност идеја и могућност јавне расправе по сваком питању, без табуа. И фашизам и комунизам такође су „Европа“ и то, у модерном периоду, њен проминентан део. Зато и јесте примерено да шеф делегације демократски обогаљене Србије у Парламентарној скупштини те Европе буде непоправљиви представник једне од те две савремене анти-Европе, једноставно да би били начисто са чињеницом да су, барем у Србији, светиљке слободе још увек безбедно угашене.

Читаоци вероватно већ подозревају о чему се ради. Да се нешто слично догодило у Мјанмару или Белорусији, медији у целом свету о томе би већ увелико брујали а борбени авиони, који се иначе налазе у комшилуку са задатком завођења демократије и људских права у једној оближној земљи, бар једним делом већ би били скренути према Србији да о истом трошку прошире и заокруже задату регионалну мисију. Али овде се ипак ради о нечем сасвим безначајном. Да вам објасним у чему је ствар. Без повода, најаве или оправдања укинут је култни радио програм који је субверзивно деловао ширећи хоризонте слушалаца, који је ометао евроатлантске интеграције Србије, а уз то још није шљивио табуе корумпираног система, чија је радиодифузна постројења безобзирно злоупотребљавао да људе подстакне на критичко размишљање. Можда је (ово је само пука хипотеза) Радио-телевизији Србије било припрећено да ће опет бити бомбардована ако ту опаку емисију не буде хитно скинула са свог програма.

СПИСАК ЗА ПОНОС Разлози за ужурбано прекомпоновање „програмске концепције“ Радио Београда 2 и за хитно укидање емисије „Атлантис“, коју води госпођа Биљана Ђоровић, биће јасни ако само летимично прегледамо списак њених еминентних гостију у последње време.

Професор Едвард Херман био је интервјуисан на теме као што су Сребреница, „политика геноцида“, разбијање Југославије, улога НАТО као империјалне ударне песнице, „нормализација незамисливог“, итд.

Професор Ноам Чомски, за кога кажу да је најистакнутији интелектуалац данашњице, био је гост три пута. Говорио је о НАТО бомбардовању Југославије и једностраној објави „независности“ Косова, а последњи пут о својој новој књизи „Наде и перспективе“.

Мајкл Паренти је два пута говорио, и то о распаду Југославије и о историјском ревизионизму.

Аутор и политички аналитичар Дајана Џонстон, чија је књига „Fools’ Crusade: Yugoslavia, NATO, and Western Delusions“ постала класика у свом жанру, гостовала је више пута на разне теме од текућег значаја.

Амерички историчар Дејвид Гибс представио је своју критичку студију „хуманитарног рата „First Do No Harm: Humanitarian Intervention and the Destruction of Yugoslavia“.

Филмски редитељ Роберт Кејн Папас говорио је о свом стваралаштву.

Пакистански аутор и историчар Тарик Али излагао је своја гледишта о колонизацији Ирака и о „разговору са историјом“.

Џудит Ризман је говорила о политици сексуалности а Рима Лејбоу о Кодексу Алиментаријусу.

Професор Мишел Џосудовски са економског факултета универзитета у Отави објаснио је појам „глобализације сиромаштва“.

Индус Виџај Прашад је расправљао о судбини „црнопутих народа“ и представио је своју „Народну историју Трећег света“.

Џон Штаубер је понудио слушаоцима фантастичну анализу делатности медија и њихових веза са центрима моћи, што је било предмет проучавања у његовим бројним књигама…

Треба ли да наставимо? У нормалном свету, са којим руководство Србије каже да се труди да своју земљу „интегрише,“ свака медијска кућа била би срећна и поносна да може да се похвали програмом који обухвата овакву ширину и дубину тема и са којим пристају да сарађују овако истакнути гости. Неко као госпођа Биљана Ђоровић био би похваљен и унапређен, али никада као кофер избачен.

Чињеница да се у Радио-телевизији Србије, Радио Београд 2, управо то догодило уједно служи и као лична карта и као морални и интелектуални портрет те жалосне установе и система којем она служи.

Али, ако размотримо ратио који је понуђен за укидање „Атлантиса“, онда је ствар још жалоснија. Како сазнајемо из недавног извештаја на интернет сајту „Новог Стандарда“, члан програмског одбора РТС Бранимир Ђокић овако је приказао ток те судбоносне седнице:

„Већина нас није знала о чему се уопште говори. Мићуновић (то је, ако се чудите, господин на кога смо алудирали на почетку – прим. аутора) је рекао како се емисија бави темама једнострано и да ауторка (алузија је несумњиво на проказану госпођу Ђоровић – прим. аутора) доводи саговорнике који заступају непримерене ставове“.

Хмммммм… „једнострано,“ „непримерено…“, да, да, а те су констатације са становишта које стране амбасаде у Београду?

ПРЕКРШЕНА ПРАВА Ево само неколико наговештаја ако погледамо на најаву гостију и тема за последња два месеца:

20. март 2011. У емисији „Атлантис“ говоримо о новим доказима у контексту дешавања у Сребреници у јулу 1995. године;

********

То је та емисија, у њеном другом делу било је речи о Сребреници. Поставио сам то на брзину као аудио матерјал, а за 3,4 дана поставићу то и на Ју Тубе.
Атлантис: Стефан Каргановић и Др. Љубиша Симић – нови докази о сребреничкој лажи
скини аудио прилог

********

13. март 2011. Гостује Мереседес Мартинез Валдез, амбасадорка Кубе у Србији;

20. фебруар 2011. У емисији „Атлантис“ представљамо најновију студију професора Едварда Хермана и Дејвида Петерсона: „Политика геноцида,“ која се недавно појавила у преводу на српски језик…;

13. фебруар 2011. Пукотина између реторике и акција у Тунису и Египту показује да је тенденција кретања у свету: стање полуконтролисаног хаоса и наставак дестабилизационих процеса;

23. јануар 2011. Гост емисије „Атлантис“ је Ноам Чомски, професор лингвистике на Институту за технологију државе Масачусетс.

На овом списку еминентних саговорника госпође Ђоровић упадљиво недостаје име извесног Драгољуба Мићуновића. Да ли то, барем делимично, објашњава фурију увређеног цензора?

„На Програмском одбору вођена је дебата о тој емисији,“ изјавио је изостављени господин ових дана, „али никакви захтеви нису поднети нити су се тражиле персоналне промене. Замерке на ову емисију су кршење елементарних права, ставови о дискриминацији, питање професора Трифковића, оцене Сребренице и холокауста.“

Хммм… да проверимо те „замерке“ једну по једну. Може ли господин навести макар једно прекршено право? О „дискриминацији“ кога или чега је ту реч? Питање професора Трифковића односи се на грубо кршење норми академске слободе утолико што су му канадске власти, нахушкане од бошњачког лобија, недавно забраниле улазак у земљу да одржи предавање на једном универтитету. Ако се добро сећамо, у једној од својих вишеструких инкарнација господин Мићуновић је играо улогу универзитетског професора, па је чак био и санкционисан од диктаторског режима коме је служио зато што је скренуо са неке од његових „линија“. Господин Мићуновић би као „децент“ особа требало да покаже мало емпатије и да буде на страни колеге Трифковића, а не против њега.

Оцене Сребренице? Шта господину конкретно у вези са тим оценама смета? Чињеница да се оне драстично разликују од „оцена“ полтрона који су у Скупштини Србије 31. марта 2010. године усвојили Резолуцију о Сребреници? Па шта? Оцене холокауста? Доушници су господина погрешно обавестили. То је тема о којој се на „Атлантиди“ никада није расправљало. Да се расправљало на увредљив начин, професори Чомски и Херман сигурно да не би пристали да учествовују у емисији зато што су они Јевреји. А Јеврејска заједница у Србији свакако да не би чекала да је Драгољуб Мићуновић узме у заштиту на састанку програмског савета РТС.

И за крај, дирљив пример невиности без заштите. „Као слушалац“, уздише јадни господин Мићуновић реагујући на злобне оптужбе да је организатор или бар егзекутор ове срамне медијске хајке, „имам право да кажем да ли ми се свиђа или не, посебно са становишта јавног сервиса“.

(Wоw! Он је заиста слушао „Атлантиду,“ а ми смо сви мислили да је гледао „Фарму“.)

ПИШИТЕ ИМ Тачно! То је право које му нико не пориче, али само под условом да га користи искључиво у личном својству или, ако инсистира да буде поштен, као портпарол неких структура, односно амбасада по чијим упутствима те структуре раде. Али га никако не може користити као представник јавности јер он никада у својој каријери и ни у једној од својих многобројних инкарнација тако нешто није био. Међутим, да баш будемо сигурни да је и у овом случају то заиста тако, сада је баш јавност на потезу. Чули смо мишљење једног „слушаоца“ емисије „Атлантида“ Драгољуба Мићуновића. Сада желимо да чујемо став јавности. Саопштите без страха или устезања шта о свему овоме мислите на следеће електронске адресе:

Ђорђе Малавразић, уредник Радио Београд 2:
glavniurednikrb2@rts.rs

Александар Тијанић, директор Радио-телевизије Србије:
office@rts.rs

Саша Јанковић – српски омбудсман:
zastitnik@zastitnik.gov.rs

Амбасадор Димитриос Кипреос – шеф Мисије ОЕБС у Србији:
dimitrios.kypreos@osce.org

Др Роланд Блес – директор одсека ОЕБС за слободу медија:
roland.bless@osce.org

Драгана Соломон – шеф Одсека за медије Мисије ОЕБС-а у Србији:
dragana.solomon@osce.org

Амбасада Холандије у Београду, његова екселенција амбасадор Лаурент Лоуис Стоквис:
bel@minbuza.nl

И најзад, last but not least, доставите своје мишљење једној дами која ће по службеној дужности морати њиме да се позабави, ма колико јој то идеолошки било мрско:

Хелсиншки одбор за људска права у Србији: „Соња Бисерко“:
biserkos@eunet.rs

Коштуница против укидања „Aтлантиса“: не треба чекати да почну да хапсе људе који другачије мисле


Не готивим Коштуницу, ни једног лидера позиционе нити „опозиционе“ владе. Коштуница је дошао на власт критикујући Ђинђићеву владу за пљачкашку приватизацију, обећао је када буде дошао на место премијера, да ће бити ревизије приватизације, међутим, ништа од тога није било, пљачкашка приватизација се наставила и са његовом владом, поготову ми борани то знамо, јер је управо Коштуничина влада, са бившим министром енергетике Наумовом и Предрагом Бубалом као министром привреде који су били из његове странке, покушала да на криминала и незаконит начин прода РТБ Бор буд зашто једној сумњивој приватној фирми „Купрум“. Осим тога, Коштуничина странка је прва у коалиционој влади шуровала са СПС-ом као коалиционим партнером, против којег се он „борио“ док је био опозиција у Слободановом режиму.

Уреду, изјаснио се у корист Атлантиса, и пошто је лично он својевремено поставио Тијанића на чело РТС-а, нека сада утиче на њега да врати Атлантис!
Извор: НовиСтандард»

Власт више не може да издржи да на јавном сервису постоји макар и једна једина емисија у којој се износе критички ставови према евроатлантској политици садашњег режима

Гашење емисије Атлантис на Другом програму Радио Београда представља отворену репресију режима и поновно увођење морално политичке подобности у јавни живот. Власт више не може да издржи да на јавном сервису постоји макар и једна једина емисија у којој се износе критички ставови према евроатлантској политици садашњег режима.

Тако се поново враћају стара времена једноумља и укидања сваког другачијег мишљења. Јавност треба најоштрије да осуди гашење емисије које већ годинама постоји, без обзира да ли се слажемо или не слажемо са идејама које се износе у тој емисији. Ово је питање елементарне медијске слободе и права на слободну јавну реч. Не треба чекати да се после затварања емисија почну затварати и људи који другачије мисле.

%d bloggers like this: