Никола Тесла – Проблем повећања људске енергије. Кретање енергије напред, енергија кретања. Три начина за повећање људске енергије


Овај Теслин чланак у оригиналу објављен је у америчком магазину „The Century Magazine“, јуна 1900. Касније је тај чланак преведен на србском језику и као такав објављен је у књизи: „Никола Тесла – Чланци»“ коју је издао Завод за уџбенике и наставна средства из Београда.

Никола Тесла – Проблем повећања људске енергије. Кретање енергије напред, енергија кретања. Три начина за повећање људске енергије

Скини текст»

Из овог Теслиног чланка издвојио бих овај цитат:

Тесла:

Расправљало се о томе да ли ће усавршавање оружја велике разорне моћи зауставити ратовање. И ја сам тако дуго мислио, али сада мислим да ће то бити огромна грешка. Такав развој ће у великој мери променити ратовање, али неће га зауставити. Напротив, мислим да свако ново оружје које се изуме, сваки нови корак који се направи у том правцу, само привлачи нове таленте и вештине, ангажује нове напоре, даје нови подстрек и тако само подстиче даљи развој.

Помислите на изум барута. Можемо ли да замислимо радикалну промену од оне коју је узроковало то откриће?

Замислимо да живимо у том периоду: зар не бисмо тада мислили да је ратовању дошао крај, када је оружје витеза постало комично, када су телесна снага и вештина, које су тако много значиле раније, постале ртелативно мало вредне? Ипак, барут није зауставио ратове – насупрот томе, деловао је као најснажнији подстрек. И не верујем да се рат може икада зауставити било каквим научним открићима и идеалима, све док постоје овакви услови који свуда преовлађују, јер је сам рат постао наука, и због тога што садржи неке од најсветијих осећања која је човек у стању да доживи. У ствари, неизвесно је да ли би људи који нису спремни да се боре за један висок принцип, били довољно добри за било шта друго. Не чини човека дух, нити тело; већ дух и тело. Наше врлине и мане су неодвојиве као сила и материја. Када се оне раздвоје, човек више не постоји….“

Из овог цитата где Тесла помиње проналазак барута, јасно се види колико је Тесли савршено било јасно, да било какав новији и новији проналазак неког оружја велике разорне моћи, дотад незабележен, неће уопште помоћи данашњем човеку, таквом какав је (генерално – на нивоу свесне животиње), да види узалудност ратова, и решавања проблема ратовањем, већ разговором, дијалогом, договором… Напротив, сваким проналаском неког најновијег оружја велике разорне моћи, данашњем човеку ће само расти апетити ка што већем освајању и доминацији над другима, уз помоћ ратова и разарања свега живог и неживог, чак и по цени да се уништи свеопшти живот на овој нашој прелепој Планети Земљи. Такав ризик постоји, реалан је.

Данас смо баш на на том ступњу, на корак од самоуништења самих себе као људске врсте путем ратова, и свега живог на Земљи, јер барут је смешна ствар према данашњим најсавршенијим типовима нуклеарног оружја које је човек направио.

А шта је са тајним пројектима?

Ко зна каква су се све разорна оружја до данас развијена, а ми не знамо за то.

Увидевши све ово само на примеру барута, такође је савршено јасно зашто Тесла никада није направио неко смртоносно оружје, попут „Зрака смрти“, што му неки приписују (обичне шпекулације), јер да јесте, ми би се већ уништили као људска врста. Напросто, Теслин морал је био надљудски и Божански, морал који подржава живот и прогрес, а не разарање и смрт!

Ако разум не преовлада, само је питање времена када ће неко „да угаси светло“ на овој прелепој Планети Земљи…

Никола Тесла – Како космичке силе утичу на наше судбине (фебрузар 1915.)


Овај Теслин чланак: „Како космичке силе утичу на наше судбине“ објављен је у америчким новима „New Yorker American“ 7. фебруара 1915. године. Тај чланак је преведен и објављен у књизи: „Никола Тесла – чланци“ коју је издао Завод за уџбенике и наставна средства из Београда, 2006. године, 147 – 153.

 

Никола Тесла – Како космичке силе утичу на наше судбине

Скини текст»

Опстанак: Отворено писмо Сепа Холцера…


Аутор: Бранка Мраз
Извор»

Отворено писмо Сепа Холцера

Сеп Холцер

Сеп Холцер

„Здраво живети можеш једино у сагласју са природом. Све остало је шарлатанство, да самозаваравање. Здраву биљку можеш да добијеш само на здравом земљишту. Здраво месо такође само од здраве животиње.“ У овом отвореном писму је представљено гледиште пионира пермакултуре Сепа Холцера о одговорном природном животу и решењу проблема данашњице.

Моја представа о одговорном природном животу – проблеми данашњице и предлог за њихово решење

“Долазиш на свет у једној стерилној клиници где ти одмах буду подрезани природни корени. Вакцинисан си и задојен неприродним хемијским сплачинама.
Природно рођење у породичној топлини и природно одрастање би били исправан почетак будућег живота младог човека. Сваки „становник земље“ има право већ по рођењу на комад земље. Земљишна реформа која ово узима у обзир се морала десити одавно.

Изолованим одрастањем од наше природе и њених живих бића, губимо сваку природну везу са светом око себе. Одрастање у симбиози са биљем, животињама и људима омогућава искуство у заједници и изоштрава те да видиш предмет свог деловања као мислећа индивидуа, да будеш дорастао свом задатаку усмеравања, уместо борбе и сузбијања. Посматрањем бића око себе и суживотом са њима, утврдићеш да је пророда савршена и да је творац мислио на све; да се се све налази у повезаности да ту нема шта да се поправља. Твој је задатак, да то очуваш.

holzer

Нема „глупих“ и „паметних“ свако ће се снаћи ако му није одузета могућност. „ Глупе“ и „паметне“ смо ми људи сами направили да би искориштавали слабије. Ја сам у својим пројектима са свим људима (одрасли, деца, сирочад, деца са улице и са ђубришта) из целог света, имао само одлична искуства. Дакле, не треба им туторство, већ им понудити могућност да оживе своје способности. Осећај успеха, радост, признање је највиша награда, најбоља терапија и има такође и економског смисла. Практичан пример је мој пројекат БЕРТА у Штајерској који је први европски пројекат пермакултуре за инвалидска колица.

Генерацијски проблем- огроман јаз у нашем друштву

Наши родитељи и стари се на смрт досађују у старачким домовима. Деца и унуци се заглупљују компјутерским играма и телевизијом. Смисао творевине је у томе да стари људи пренесу деци своја искуства и мудрост. Деца имају право на то, много боље се могу припремити за животне задатке. Морамо постати свесни колико велику грешку правимо. Кућа за више генерација и заједнички пројекти би омогућили да се затвори тај генерацијски јаз. Настава би морала бити подељена на 50:50, праксе и теорије. Сваком вртићу припада засад, свакој школи башта и земљиште, сваком универзитету пољопривредно имање. То су практичне могућности за истраживање и места изградње наше деце, а тиме и будућности друштва.

Образовање – специјализација – напредак – заглупљеност

Преко данашњег модерног, такозваног прогресивног образовања, млади људи се отржу од природе и кидају им се корени. Ако међузависност, наизменично деловање и симбиозу у животном колу природе, ниси сам посматрао, не можеш је ни препознати, ни схватити. Не можеш чак ни да се укључиш у овај циклус савршенства свега створеног.

Шта су последице? Уместо да појмиш како функционишу природни токови, помислиш да ти можеш да их поправиш и ухватиш, да их победиш, уместо да их схватиш. Твој задатак интервенције у природи би био само усмеравајући. За то је потребан здрав разум и креативно мишљење.

Деца и унуци нам заглупљују у школи и на универзитету, делом и сасвим труну. Не зато што су учитељи и професори „глупави“, не, већ стога јер морају да предају само по школском програму иза кога често сами лично не стоје. Дозволили су да их употребљавају лобисти и политичари. Али где има воље наћи ће се и пут господине професоре! Уколико професор зависи од политичке партије, или је под утицајем лобиста, не може и неће ништа да мења. Наука се јако узвисила и удаљила од праксе да је теорија постала неразумљива широким масама и тиме неприхваћена. Недостаје пуно карика у овом ланцу.

Наука и политика су до данас пропустиле да одговарајуће реагују на стравично уништавање природе. Утицај новца и корупција очигледно спречава неопходне мере и реакције. Катастрофе ће досегнути толику меру да ће довести до колапса овог болесног система. Загађење ваздуха, тровање воде и земљишта употребом хемије и вештачког ђубрива у монокултурној пољопривреди, преотима нам здраву животну основу. Храна је твој лек.

Сељак, земљорадник мора узгајати животне продукте а не само пунити трбухе хемијски загађеним, маловредним, оптерећујућим средствима за прехрану. Он мора бити учитељ, који демонстрира људима једно опхођење препуно поштовања према живим створовима, биљкама и животињама наше мајке Земље.
Нажалост, реалност је посве другачија. Кроз ЕУ-прописе, стимулацију великих површина, пољопривредници су постали несамостални и зависни. Земљорадник, газда имања је деградиран на примаоца субвенција. Премије би требале да надокнаде ограничења и мањкавости. Оваква стимулација или тзв. накнада је тек делимично поравнање штете једне промашене аграрне политике, националних и ЕУ закона и прописа.

Расти или пропадни је девиза ЕУ. Специјализација, модернизација, масован узгој животиња. Животиње се третирају само као роба. Однос узајамности према живим створењима је изгубљен. Последица је масовно мучење животиња. Даље последице су сакаћење других бића сечом рогова, скраћењем кљуна, крила или репова, повређивање стоке струјним шоком, унакажење непотребно великим ушним маркирањем итд. На такав начин потлачено створење не може лиферовати здраве животне намирнице. Ако се животиње не осећају добро и производ је штетан.

Сељак је душа народа! Умре ли сељак, умире земља!

Кроз прописану аграрну привреду губимо неповратно све старе културе. Старе током столећа доказане методе оплемењивања и прераде, ЕУ прописима се спречавају и забрањују. Централна, огромна места за прераду као кланице, пекаре, дестилерије, млекаре… су задужени за прераду и још стимулисани. Да би они били што боље искоришћени, сељаци су лишени могућности да своје сопствене производе прерађују, дорађују или оплемењују. За преживеле задње остатаке органских произвођача смањене су надокнаде ЕУ а повећано је шиканирање. Све остало даље знамо, решиће се само од себе. Пољопривредник је роб на свом рођеном имању, најчешће презадужен кроз прекомерну механизацију и специјализовање на једну врсту, измалтретиран, обезглашен и преоптерећен административним захтевима и шиканирањем пренадуваног управног апарата, живот му је догнан у тоталну зависност. Ко би се онда чудио да деца не желе да наставе тај пут патње својих родитеља.

Решење свих проблема:

Неопходна је грађанска храброст и не забијање главе у песак да би се супротставили овом отуђеном, непрактичном управном апарату. Стави себе у ситуацију својих ближњих, у биљке, животиње, да и у људе и упутај се би ли се њиховом месту добро осећао. Ако се кишна глиста осећа добро, земљиште је здраво. Такође и биљка и животиња се осећа добро ако је у правом биотопу и на слободи.

Највећи успех и корист ћеш имати ако овим судбинама исправно управљаш. Користити земљу није исто као искориштавати. Разноврсност, а не једностраност одржавају систем. Твој задатак у творевини је да те судбинаме усмераваш, а не да да се бориш против њих. Природа је савршена. Нема ништа за поправљање. Ако ипак покушаваш, то је самозаваравање. Природа је савршена , грешке чинимо само ми људи. Страх је у тебе утеран – ослободи га се, јер страх је најгори пратилац у животу.

Опхођењем пуним поштовања са творевином и суживотом са свим створењима највише ћеш профитирати ти сам, а бити земљорадник биће најлепши позив.“ – Сеп Холцер

Јозеф Холцер, (1942) „Аграрни побуњеник“ и еколошки визионар из аустријских Алпи већ као дете је учио од природе. Са 19 година преузео је родитељско имање Краметерхоф и од суморне сточарске фармице, направио плодоносан природни рај са разноврсним дивљим културама. Као планински пољопривредник кроз прецизно посматрање природе и експериментисање, развио је сопствене методе да своје газдинство води без вештачког ђубрива и хемије на хладним, високим положајима», и да узгаја биљке које потребују топлоту.

Када су студенти бечког универзитета почели да проучавају његов начин рада, он је сазнао да за ту врсту земљорадње постоји назив: пермакултура, концепт који је развио аустралијски фармер Бил Молисон, дуготрајан и одржив кружни ток у узгоју. Своју методу назвао је Холцерова премакултура.
Пермакултура Сепа Холцера се заснива на сопственом искуству и делом се разликује од других. Са иновативним идејама, али и старим методама као градња тераса, брежуљака и високих леја, одржању угрожених корисних животиња и заштити алпског биља, ова метода показује запањујуће резултате у планинским условима.

У Холцеровој премакултури или агро-екологији, како је он назива, централно место има сакупљање и употреба воде специјално у сувим регијама са сезонским падавинама, који су угрожене ширењем пустиња. Холцер користи природну кишницу коју спроводи комлексним системом канала и језерца, што такође нуди и еколошку нишу за биљне и животињске врсте.

Пројектима у целом свету показао је да су његова сазнања применљива у различитим климатским и вегетацијским зонама. Искуство које га је изградило је дугогодишњи сукоб са различитим службама које су угрожавале његово газдинство. Многе идеје стекао је јасним противљењем властима и њиховим препорукама, водио је дугогодишње судске процесе о чему је писао у књизи Аграр-Ребелл.

Саветник је земљопоседницима, сељацима, професорима и еколошким насељима у Русији, УСА, јужној Европи итд. код ренатурирања земљишта и подизању јестивих предела.

**********************

Ево тог Сеповог имања на Алпима у Аустрији, базираног на његовој пермакултури и агроекологији која се помиње у чланку. Имање се простире на око 45 хехтара, и прелепо изгледа, као саставни део природе…

Кликните на слику да је видите у пуној величини

Кликните на слику да је видите у пуној величини

Из раја којег је створио у природи, Сеп Холцер говори о својој визији живота у природи, не борећи се против ње (човек је увек крајњи и једини губитник у том рату), већ живећи саобразно с њом, са њеним законитостима, и у заједништву са свим живим бићима у природи.

Пустиња или рај – Пермакултура Сепа Холцера, сада

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Такође, ево и лепог примера једног нашег човека, који греје кућу без дрва и ложења, он само користи оно што нам природа нуди, и касније јој враћа то поново.

Живот је кружни ток, непрекидни.

Мирослав Павловић – Греје кућу на компост, биоотпадом

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Мишко Ђукић: Намјера


Извор»
Аутор: Мишко Ђукић»

Намјера

Петак 13.11. у Паризу почиње напад звијери.

Звијер је нападала и раније.
Сада звијер напада – да најави долазак свога цартсва.
Исламска држава (ИС) слави.
Америчка амбасада, у Подгорици, тугује у бојама француске заставе. Градови (Сан Франциско, Њујорк, Даблин, Торонто, Подгорица) у бојама француске заставе.

Најупечатљивији је Рио Де Жанеиро и огромна скулптура Христоса у бојама француске заставе!
Најмање 129 људи је погинуло, 99 је животно угрожено, а 352 људи је повријеђено.
Жиг звијери.

Човјек, ма гдје био на свјету, тугује због овакве афирмације звијери, иако човјек, неће бити у бојама нити једне заставе.
Човјек, ма гдје био на свијету, тугује и за 224 жртве, напада звијери на руски авион.
Авион на лету 9268, који је полетио у 04:51, експлодирао је у ваздуху.
Пао је близу мјеста гдје је Мојсије примао заповијести. На Синају!
Сви, међу путницима и невина дјечица, су изгинули!

Под чијом заповијешћу?
Човјеку неће бити потребно да своју тугу изражава у бојама руске заставе, али ће морати да му засмета селективни бол.
Не постоје заставе бола, нити селективно изражавење истог.
Ко за таквом тугом следује, са болом и тугом завршава.
Зато човјек, бол нанијет од стране звијери, не селектује.

Жртва крви! Што кроз крв дође – крвљу се плаћа!
Бол се селекцијом наново враћа!
Човјек зна да је човјечанство нападнуто.
Преседан се догодио нападом на куле близанкиње 11.09.
Жиг звијери!

Овај напад у Паризу догодио се 13.11.
Петак 13 – ти.
Сјетих се напада на Темпларе, петак тринаести, хиљаду триста седме. 1307. година је 137. Збир је једанаест!
Ватикан је тада забранио Темпларе!
Што ће сада бити забрањено?
Први Темплари су тада говорили да је тринаести гост на последњој вечери, издајник Христа!
Тринаести гост је активан и петак тринаестог 2015. године у Паризу. У једанестом мјесецу. У једанестом паришком округу!

Као и у нападу на куле близанкиње, терористи су, због боље и брже индетификације, носили своје пасоше!
Напад се предпостављао и раније, јер директор ЦИА-е са француским шефом безбједности и Мосадом, имао је састанак прије самог напада!
Медији су о том састанку извијестили али сада, када би требало више пажње посветити овом чину, медији ћуте!
Медији настављају да саопштавају „истину“ коју њима дају власници. Деведесет посто медија је у власништву шест корпорација!
У тим медијима се појављује информација да је сада могуће затворити границе због терористичке опасности.
У тим медијима се појављују информације о ситним криминалцима који су праћени, али не и кажњени а били су међу виновницима масакра у Паризу!

Просто је невјероватно да француске обавештајне службе преваре овакви идиоти!
И да угрозе живот предсједника?
Француски предсједник је присуствовао мечу између Француске и Њемачке.
Експлозија двије бомбе забељежена је телевизијским камерама.
Предсједник је одмах евакуисан са стадиона!
Седамдесет хиљада људи на стадиону, чекали су евакуацију тако што су задржани на стадиону!
Није ли ово селективна реакција полиције и безбједоносних служби?

Селективна реакција полиције рађа селективни бол који слиједи!
Свијет се налази у биједи!
Они који изједначише Бога и бол, којима је траума човјечанству, постала водиља – изаћи ће и из овог масакра јачи.
Написах: што кроз крв дође – крвљу се плаћа и очекујем нове масакре, да би њихов Бог – бол могао да се враћа! Крвне жртве!
Приучени терористи су само извођачи радова.
Апетити оних који их обучавају порасти ће до границе која ће запријетити опстанку човјечанства.

Бог нека се смилује човјеку.
Без његове помоћи у себи – изгубљени смо у њима!

**********************

Мишко Ђукић је недавно био гост у „Инфо ратницима“ на интернет радију „Снага Народа»„, послушајте емисију, касније иде један ранији интервју са њим.

Инфоратници 12.12.2015. – Мишко Ђукић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Интервју са Мишком Ђукићем – 05.04.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Интервју водила мр Љубица Гојковић…

Мирјана А. Рајковић – Промоција књиге: „Мајчина клетва као императив“


Промоција, коју је отворила госпођа Весна Пешић оснивач издавачке куће „Пешић и Синови„, одржана је у „Центру за истраживање Николе Тесле“ у Београду. О књизи је говорио рецензент књиге, др Велимир Абрамовић, а касније је ауторка одговарала на питања и говорила о својој књизи. На питања је такође одговарао и др Абрамовић.

Промоција књиге: „Мајчина клетва као императив“ ауторке и књижевнице Мирјане Александрове Рајковић – 12.04.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Кључ за ментални, психички и духовни развој новорођене бебе и њено одрастање у човека, је однос између мајке и њеног детета. То је заиста тако. Битна је свака мајчина мисао, реч, када је изрећи, кад је не изрећи, боја мајчиног гласа, да ли виче на дете или му прича умилним шапатом, да ли га бије или не, да ли га гледа мрко, попреко или благо, са очима пуних љубави, иако је завладао умор, нерасположење, разочарење, јер дете све упија, апсолутно све. Затим, посвећивање пуне пажње према детету и неспутавање његове оригиналне личности и оригиналног развоја, како беба-дете капира, схвата, реагује на утиске, надражаје…

Мајка… оба родитеља, треба да подрже своје дете у правом моменту, кад је потребно, баш тада кад треба, кад дете затражи, не сутра, јер сутра ће бити „мало сутра“, већ касно, воз је већ кренуо низбрдицом, можда неповратно…

И што каже Веља, ако дете ужива да се брчка у води 2-3 сата, па буди и ти мајко-оче, дете, и брчкај се са својим дететом у води 2-3 сата, а не да га нервозно прекидаш повиком:

„А сада је било доста! Изађи напоље из тог корита!“

Не… то је пут ка катастрофи, „хируршки психички рез“, јер није само то у питању, има пуно сличних ствари и момената где родитељи реагују по истом шаблону….

Извод из рецензије проф. Велимира Абрамовића:

’’У етнопсихологији до недавно удружених јужнословенских народа постоје три студије које битно одредјују судбину ове бивше заједнице. То су Цвијићева Антропогеографија и Дворниковићева Карактерологија Југословена и Мит и религија у Срба, Веселина Чајкановића.
Ово је четврта таква студија, по строго одређеној менталној суштини којом се бави – најзначајнија. Једино приступ Мирјане Александрове Рајковић осветљава нам тајанствену етарско-спиритуалну везу Лепенског Вира, Винчанске културе родовског друштва, Словенске паганске природне магије, Кањоша Мацедоновића, Стјепана М. Љубише, Његошевог Горског вијенца, са Креманским пророчанством, које је и у последњем рату у многоме одредило историјски наивно масовно срљање наших људи. Заиста, само приступ преко енергетске прародитељке снаге клетве и благослова нас најнепосредније води до наших дана…’’

Нешто више о књизи можете сазнати на овој веб страници:
http://montenegrina.net/majcina-kletva-kao-imperativ/

Што се тиче оног дела из рецензије професора Абрамовића, да је нас Србе историјски одредило „наивно масовно срљање наших људи“, под условом да је мислио на масован одлазак у разне ратове (што значи и евентуалну смрт, кланицу…) и борбу за слободу србског народа, моје виђење је другачије. Наиме, прво, говорићу о првом светском рату када су Срби процентуално најмасовније изгинули икада (од када се никада нису ни опоравили). Тадашња Србија није била самоиницијативно и драговољно одабрала да ратује са Аустроугарском илити „целим светом“, како се то обично представља када су само Срби у питсању, чисто онако реда ради: „А’јд сад да гинемо мало, па шта буде…“. Не. Знају Срби да рат није спорт, већ да се у рату гине. Србија је била приморана да ратује, била је увучена у тај рат неприхватљивим и нечасним ултиматумом аустроугарских власти, кога ни једна држава на свету не би прихватила.

Друго, србски ратник (војник) никада није наивно срљао у смрт, чак и када је то било масовно, најмасовније, попут првог светског рата, зато што је то било „врло свесно“ ОДАБРАНО, циљано, знало се зашто се гине и одлази у смрт: за слободу отаџбине своје, Србије, својих породица, жена, деце… Зато је србски ратник тада и гинуо са последњим самртним узвиком: „Живела Србија!“, а не „живела југославија“ или „живели јужни Словени“ (који су се апсурда ради и животне ироније, борили против Срба у том рату, против своје „браће“, клали их и убијали) јер је србски ратник и више него свесно знао да се жртвује и одлази у смрт (за њега је то била вечност, а не смрт) за спас своје отаџбине Србије, својих породица, мајки, очева, сестара, браће, синова, кћери. Срби су били изложени на милост и немилост аустроугара и своје „браће“… тих најмилијих „јужних словена“ (Хрвата, Словенаца, босанских муслимана, шиптара са Космета…) који су их на челу са „највећим сином наших народа“, злочинцем Титом, из по злу чувене 42 ХРВАТСКЕ домобрабске дивизије, немилосрдно убијали, клали, вешали и масакрирали по Србији…!

Али, али, али… све те милионске СВЕСНЕ жртве и крв, упрља, оскрнави и погази убедљиво најмрачнији слој србског друштва (почевши од Берлинског конгреса), тај НЕ-СВЕСНИ политичко-шибицарски неморални и нечасни одрод! Одрод који је милионске и свесне србске жртве, србских светих ратника, третирао као обичну стоку коју је водио на испашу и клање, а не људе у рат! Стоку… на ИДЕЈНОМ паганистичком жртвенику „немогуће мисије“ југословенства, где жртва и кољач, треб да заједники и „братски“ живе у „љубави и слози“, у заједничкој држави, у тако милом „братству и јединству… уместо да, та тзв. „елита“ прихвати пунуду, из…:

„Лондонски уговор је тајни уговор између Антанте и Италије, закључен 26. априла 1915. у Лондону, којим је било предвиђено да Италија добије „покрајину Далмацију у њеним тадашњим административним границама“ до рта Плоча, са највећим делом острва. „Хрватској, Србији и Црној Гори“ имало је да припадне приморје са Ријеком и острвима Крк, Св. Гргур, Првић, Голи и Раб, као и – „у области која интересује Србију и Црну Гору“ – обала јужно од рта Плоча до ушћа у Дрима, са острвима Велики и Мали Дрвеник, Чиово, Шолта, Брач, Јакљан и Колочеп. Из чињеница да је италијански посед северне Далмације раздвојио хрватско од црногорског приморја, као и помена „области које интересују Србију и Црну Гору“, јасно је произлазило да Антанта намерава да створи засебну Хрватску државу, а Србију и Црну Гору да прошири…“

Извор»

2014-04-18_200102

Дакле, по мени, не ради се овде о „наивно масовном срљању наших људи“, већ о недораслој, приглупој и нечасној србској „елити“, која је пљунула на србске жртве и крв, и предала их својим џелатима у заједничкој држави, поново их је жртвовала у јасеовцима који су убрзо дошли, до наших данашњих дана, уместо да је прихватила понуду из Лондонског уговора.

Да није било те незреле, неморалне и нечасне одрод елите код Срба, не би било ни краљевине Југославије, ни СФРЈ, ни Јасенавачких логора геноцида над Србима! Апсурда ради, када се погледају србске жртве током првог и другог светског рата, то би требало добро да се званично изанализира, али и овако се очигледно види да смо више ПРОЦЕНТУАЛНО-ПРОПОРЦИОНАЛНО изгинули ( током I и II светског рата) од крвничке руке наше словенске „браће“ и „савезника»“ (бомбардовање» Југославије» 1944.»), него од „званичних непријатеља“ аустроугара и немаца. А када то кажем, понављам, понављам… мислим дакле у пропорционалном смислу, у односу на број становника аустријанаца у Аустроугарској, Немаца у Немачкој (Само немаца је било 97 милиона за врме другог светског рата), и Хрвата, Словенаца, босанских муслимана на етничком простору Балкана за време та 2 велика рата. И, када се сагледа број србских жртви побијених од поменутих,“пријатеља-савезника“, непријатеља и „браће“( само су нам Хрвати у Јасеновачким логорима побиили и поклали 700.000 Срба!) у оба велика рата, јер наших „братских“ кољача и џелата је по мени бројчано за око 90% било мање од поменутих „званичних непријатеља“, немаца и аустроугара, с тога су ПРОПОРЦИОНАЛНО, србске жртве од наше „браће“ биле бројније од непријатељских!

Србе су убијали сви: и „пријатељи“, и „браћа“, и „савезници“, и непријатељи. То је изгледа био један тоталитарни рат против Срба.

Наравно, наравно… у Србском роду постоји права и часна елита, али их је политичко-шибицарски естаблишмент и шљам, увек гурао на маргини друштва. Та елита, истинска елита, присутна је у данашљем народу, а један део ње, управо ради и освешћује србе путем интернет радија „Снага Народа„. Такође, што је још дивиније, када се сагледају коментари тих обичних људи и слушалаца који се јављају на радију Снага народа, ту се могу уочити прави бриљантни умови.

Али добро, када се пацови подаве у својим **внима, бисери ће испливати на површини…..

Ето, наизглед истрачах из основне тема аутокине књиге, из односа „мајка-дете“, али то тако изгледа само на први поглед, јер како се формира човек из односа „мајка-дете“, тако се формирају многи профили и матрице понашања многих људи, породица, нација, човечанства на крају крајева. Наравно, поред мајке, у формирању беба-дете-човек утиче и отац, цела породица у којој је рођено дете, али мајка је мајка, непревазиђена! Она носи дете у стомаку, и заправо док је у стомаку, чак и тада, мајка треба да води рачуна шта мисли и које емоције упражњава и одашиље за време трудноће, јер дете (фетус, плод) све то упија на ћелијском и спиритуалном нивоу. Да, добро сам рекао, и спиритуалниом.

Мајка, и када је „крива“ за неку евентуалну штетну последицу по дете, не може се увек кривити за последице по њено дете, осим ако не учини неко свесно зло и штету дететовој психофизиологији, јер мајке су често несвесне последице својих поступака, оне су као и скоро сви ми, жртве својих мајки, својих родитеља, а новопридошла деца и потомство, новије и новије генерације… опет „понављају исту игру“ својих мајки и родитеља, и све тако у круг … зато се сад човечанство и налази пред понором самоуништења.

И сам сам живео само са мајком у детињству (оца никада нисам ни упознао, нити знам како се зове уопште, одакле је итд…) које је најбитнији период за формирање људског бића, и знам о чему причам када се ради о односу „мајка-дете“, а разне мајчине „грешке“ биле су ми само мотив да радим на себи, на психолошком и духовном плану. Али мајка је мајка, њена жртва за њено дете, је нешто небески немерљиво драгоцено, и недодирљиво… и поред свих њених „грешака“.

И дете има одговорност за своју животну малу мисију, треба само да се избори за то, и поред негативног утицаја родитеља (ако је он заиста такав) и њихових „грешака“. То је најтеже постићи, осим ако на време не схватиш „у ком грму лежи зец“, без да кривиш родитеље за своју судбину, али то је сад посебна тема, јер ретки то увиде и прихвате.

И зато, овакве књиге, иако је нисам читао, дају велики допринос у образовању и спознаји ове материје односа мајка-дете, јер довољно ми је било да погледам овај видео матерјал и да прочитам шта је на другим сајтовима писано о овој књизи, на детаљнији начин.

ТВ Галаксија 32 – Чачак: Интервју са Љубодрагом Симоновићем Дуцијем, децембар 2013.


У децембру 2013. у Дуцијевом стану снимљен је овај значајан интервју, у коме је Дуци за 70-ак минута рекао мноштво корисних ствари за освешћивање људи, у смислу борбе против капитализма као једног тоталитарног поретка деструкције који прети да уништи човечанство, као и о изградњи једног новог хуманијег света, у коме ће развој и унапређење међуљудских односа, бити мерило богатства, духовног богатства. Заслуге за овај добар интервју има и Драгана Сенић из Центра за визуелна истраживања и развоја визуелне културе – „Круг“, из Чачка. Емисију је снимила екипа „ТВ Галаксија 32“ из Чачка.

ТВ Галаксија 32 – Чачак: Интервју са Љубодрагом Симоновићем Дуцијем, децембар 2013.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Истакао бих само једну значајну ствар, а то је да људи, обични грађани, нису ни свесни колико их је капитализам у људском смислу издегенерисао, „прождрао“ и дехуманизовао са својим морбидним вредностима тржишне привреде, и водеће логике капитализма: „паре не смрде“, стварајући у свету једно лудило и идиотизам потрошачког друштва. За ово је Дуци дао један савршен пример. Док му је мајка била жива, одлазио би код ње у своје Краљево и испричао је једну анегдоту. Наиме, једна жена из неког оближњег села поред Краљева, долазила би петком у Краљево, када је пијачан дан, да продаје кајмак и сир, што је такође продавала и Дуцијевој мајци, па би отишла и до ње. И кад она тако дође код Дуцијеве мајке, окупе се и комшике па се уз кафицу и слатко у домаћој атмосфери, окупи лепо друштванце за дружење.

И једном приликом та жена исприча Дуцијевој мајци у смислу „јао, знате шта ми се десило“, како јој се мачка удавила у каци са киселим купусом. Дуцијева мајка се забринула и рекла јој: „Ју, па нећеш ваљда сада да даш твојој деци да једу тај купус?„, а она јој одговори:

Ма таман посла! Ја то возим на пијац!?

Ето, то је то, многе људе капиталистичка логика у служби профита „паре не смрде“ издегенерише, избије из њих сву људскост, а да нису ни свесни да је то под дејством те капиталистичке логике да паре не смрде, која је хипнотисала цели свет, јер овакве ствари излазе саме из људских глава као модел понашања, кад им капиталистичка логика уништи ум, нису им ово рекле масонске ложе, нити су им се обратили американци, то су постали одомаћени модели понашања код људи које је капитализам већ „појео“, њихову свест, осећајност, људскост, хуманост. Нећеш да трујеш себе и своју децу са киселим купусом из каце у којој је била цркнута мачка, али ћеш тај исти купус мртав хладан да продајеш на пијаци и тако да трујеш друге људе и и њихову децу, јер „паре не смде„!

Људи се овако нечовечански понашају према другима, а да нису ни свесни да је то зато што их је капитлизам са својим накарадним вредностима узео под своје одавно, тако да је уништавање здравља и живота људи у оваквим нељудским примерима постала „нормална ствар“, јер, „сви то раде“, будући да „паре не смрде“. А овако је у свему у тржишној привреди и лудилу потрошачког друштва: продаје се месо од заражених животиња, лекови којима је истеко рок, отровна ракија… а познато је да многи сељаци, не сви, имају две баште, једну за себе са органском непрсканом храном без пестицида и хемикалија, а другу за тржиште, за пијаце, са производима који су препуни пестицида и токсичних хемикалија!

Уживајте у овам изванредном интервјуу…!

Љубодраг Симоновић Дуци: Српске спортске легенде – фебруар 2014.


Љубодраг Симоновић Дуци: Српске спортске легенде – фебруар 2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

У јубиларној 65-ој емисији „Српске спортске легенде“ коју на другом програму РТС-а води и уређује Добросав Гајић, гост је био Љубодраг Дуци Симоновић. Дуци је говорио о олимпизму, о правој позадини олимпијских игара, о предстојећим зимским олимпијским играма у Русији, у Сочију, о спорту у служби политике и владајућег поретка, интереса капитала и профита, и као најјефтиније духовне хране за радне масе, која се тако држи под контролом, да се људи не би борили за себе и свој бољи живот, већ да се вежу за гледање утакмица, спортских спектакла, разних кладионица итд… што све треба да компензира њихово незадовољство, и уједно их спречи да се боре за бољи живот. Говорио је о допингу у спорту, о индустрији допинга која уништава младе животе, јер данас се ни један значајнији резултат у спорту не може остварити без допинга, о капитализму као главној претњи опстанка човечанства, нешто о својој спортској каријери, и доста тога значајног за буђење људске свести ради стварања новог хуманијег света.

Водитељ Добросав Гајић:

„Много тога лепог, али и ружног сте доживели. У овом тренутку, по Вама, који су Ваши птијатељи?

Љубодраг Дуци Симоновић:

„Па моји пријатељи су пре свега људи које не познајем, који живе од свога рада и који ми се повремено јављају, све више ми се јављају. И драго ми је што видим да та моја реч продире и да долази до оних људи који једино могу да спрече уништење живота на Планети, и који могу стварно да створе нови свет. Е, сад, да ли ће то бити наши људи, односно, да ли ћемо ми дати неки допринос, или ћемо потпуно пропасти. У сваком случају, ја верујем да ће човечанство успети да сруши капитализам, пре него што капитализам уништи човечанство.

Е, сад, сваки дан живота под капитализмом, значи нова рана на телу човечанства и природе. И све ће бити теже изборити се против те монструозне наказе. Међутим, ја верујем да ће човечанство ипак успети, у једном тренутку, да збаци тај поредак и да створи основе за један нови свет, где ће човек имати рационалан однос према природи, и да ће духовно богатство бити мера људског богатства“

%d bloggers like this: