Да се зна – Комунисти су први започели братоубилачки рат у II светском рату, не четници! Ипак, помирење у народу је неопходно ради опстанка и вечите слоге! Стоп поделама…!


Циљ овог чланка је да се каже истина и да се сруши тај лажни мит да су искључиви кривци за братоубилачки рат четници, док су комунисти невинашца, јер видимо да борци партизани, директни учесници рата и првоборци НОБ-а, Светозар Арсенијевић и Миливоје Нововић, из прве руке као учесници рата говоре да су ЗАПРАВО комунисти први започели братоубилачки рат! Не четници! Међутим, такође ми је циљ да дође до неопходног помирења и вечне слоге у СРБСКОМ НАРОДУ, ради менталног, националног и биолошког опстанка, јер истина ослобађа!

Овај исечак извуко сам из следећег видео прилога: „Југославија у рату 1941. – 1945. – Епизода 10 – Превентивне ликвидације„, погледајте га целог». Иначе, цео тај серијал по епизодама објављен је на РТС-у 1992. године, али се до дан данас врло мало о свему томе говори јавно, као да неко хоће да поделе у србском» народу трају вечно.

На питања одговарају домаћи и страни историчари: проф. др Бранко Петрановић, др Саво Скоко (историчар и пуковнук ЈНА, учесник НОБ-а), др Расим Хурем (Сарајево), проф. др Света Стојановић, др Леонид Гибјански и др Игор Бухаркин из Русије, др Франческо Привитера из Италије. Затим, ту су и сведоци и учесници догађаја, као наравно и претходно поменути др Саво Скоко, па следе: Милован Ђилас и Светозар Вукмановић Темпо, чланови руководства КПЈ и Врховног штаба, Мијат Мијатовић, Милић Осмајлић, Светозар Арсенијевић, Миливоје Нововић (партизански борци), Радован Дубак, Вучић Илинчић и Блажо Вујисић (црногорски четници), Небојша Јеврић, и остали…

Припремам и мало дужи прилог са већим избором учесника у дијалогу, овај краћи је само најава, али ћу да монолеге сваког појединца спојим у посебну целину, и затим да све то повежем у једну документарну целину, ради лакшег памћења и повезивања ствари, а не као у серијалу где су монолози испреплетани. Па, да чујемо шта говоре партизански борци и првоборци НОБ-а, Светозар Арсенијевић и Миливоје Нововић.

Комунисти су први започели братоубилачки рат у II светском рату, не четници!

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а – Београд:

„… Убијене су људе проглашавали за непријатеље и издајнике, чиме је наношена љага њиховим братствима, па је то био још један од разлога за нашу изолацију и губљење позиције у народу. То је био почетак братоубилачког рата, почетак наше несреће коју су почели, а тиме скривили комунисти, али сам дубоко увјерен да би до братоубилачког рата дошло и без тог њиховог почетка, са даном појављивања четника, као супарничке стране која је имала циљеве политичке супротне од оних које смо ми имали.

Ко су били четници?

Изузев елитних јединица, у 98% случајева то су биле наше комшије, сељаци, којима није било стало ни до какве политике, који су се, па ни до четништва, који су се четницима прикључили, јер су сматрали четнике као сигурнију страну у сукобу, и да ће уз ослонац на њих лакше преживети, и сачувати своје породице. Поред тога, приступ четницима је био обавезан, није то била слобода избора, морао си бит у четнике ако си био у селу. Од нас су били бројчано много јачи, и зашто нијесу отишли у обрачун са нама, то мени није сасвим јасно ни данас. Сматрам да у приликама у земљи која нам је била, у социјалистичкој земљи која нам је била узор, нијесу знали ништа, као ни ми. Да су се плашили братоубилачког рата, и бјежали колико су могли од тога. Да су на основу бројчане надмоћности нас потцењивали. Да су сматрали да ће нас то проћ, да ће нас привољети да се придружимо њима итд…, да нијесу знали какав их крај очекује на крају.

Четници су дуго избјегавали почетак братоубилачког рата. Познати су ми бројни случајеви када су знатне четничке јединице бјежале испред наших тројки. Бјежали су не од нашег јунаштва, него од заједничке несреће. Карактеристичан је случај сеоског збора нашега села, гдје је требало да се формира четничка чета, и гдје упадају двојица наших другова скојеваца од по 16 година, наоружани. Упадају унутра и траже да они прекину збор, да њима то не треба и шта ја знам. И они су опет, да би избегли несрећу, убиство свога комшије, напустили збор и разишли се. Тих дана наша малобројна чета од 20-ак људи, добија задатак да растури четнички збор у Крављима. На збору је, према ономе што као што смо касније сазнали, учествовало око 3000 људи… Ми смо отишли тамо, били смо у школи на 200 метара од центра четничког збора, наоружани наравно. Имали смо контакте са њиховим јединицама на периферији, али нас они нијесу дирали, а ми нијесмо могли њих дират. И на крају смо се сви разишли без икаквих последица.

Четници су настојали да заштите своју територију, да заштите своје комшије, своје рођаке. Знам да смо ми, да су наше породице у критичним тренуцима, имале увек подршку и заштиту четничких породица. Да смо код њих склањали стоку испред реквизиција, да смо склањали храну, да смо склањали… итд… Ипак, сукоб се није могао избећи, и ми смо се све брже примицали сукобу до којега је дошло, највећим делом марта, априла 1942. године. У то вријеме, број убијених партизана био је знатно већи од броја убијених четника. Али, гледано из ове дистанце, поубијано је све оно што смо имали најбоље и са једне и са друге стране. Па је вероватно и то разлог, бар по мени, што смо касније пошли путем биолошког истребљења једни других.

(ово што следи, ради се о ситуацију после рата, када су комунисти 1945. године освојили власт)

Када су истребљени четници, на ред су дошли потенцијални непријатељи, па затим такозвани „кулаци“, сељаци који нијесу могли извршити обавезе према откупу, који су одбили да уђу у сељачке радне задруге, и слично. Кулминацију терора (комунистичког) достиже, у време такозваног „Информбироа“, када је насрнуо друг на друга да му узме не само живот, него и част, уништи породицу и друго.“

Светозар Арсенијевић, првоборац НОБ-а

Светозар Арсенијевић, партизан, првоборац НОБ-а

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
“ У тим размимоилажењима гдје, одило се у крајности. Ми смо одили у једну крајност, нисмо бирали средства.“

Репортер:
„А шта сте радили?“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Да омразимо…, да су грешници за издају домовине…“

Репортер:
„Да ли сте убијали?“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Не, још не, још није почело убиство, још није почело убиство на нашем подручју. Да су грешници за издају Југославије, официрски, подофицирски кадар, да је криво руководство, да је…, та пропаганда наша усмјерена је у том правцу била. Док, њихова је пропаганда била да су комунисти, да ми смо учесници револуције, ми смо комунисти, да оћемо комунизам, да оћемо безкласно друштво, да оћемо да запалимо домовину, да сагоре села, градови, и да сва сиритиња страда итд… У тој пропаганди се одило у две крајности, одма.

Грех је био у томе што су обрачуни и средства нису бирана, да дође до крвопролића, иако су недужни људи падали и гинули. Није се знало из којег разлога узимаш човјеку живот.“

Репортер:
„А јел сте ви знали тада да су то невини људи?“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Јел смо знали?“

Репортер:
„Да.“

Миливоје Нововић, првоборац НОБ-а – Беране:
„Знали смо, али смо поштовали директиву партије која је слијепо нас водила, и превару са нама чинила комплетно.“

Дакле, овде видимо из изјава директног учесника рата, партизана Светозара Арсенијевића, не само да су комунисти први започели братоубилачки рат, већ да су четници колико су могли избегавали братоубилачки рат, да не иде србин на србина, брат на брата, па чак и да је долазило до смешних ситуација, где су мање партизанске групације, по наређењу комуниста, гуране у конфронтацију са многобројнијим четницима, да им наређују да напуштају своје зборове и састанке које су организовали, иако су четници били далеко бројнији од партизана. То само може идиот да нареди, и онај ко мрзи србе. И, наравно, да би се избего братоубилачки рат, четници су напуштали те зборове, иако су могли да побију све те партизане, али нису хтели да србин убија србина само због различите идеологије, нису хтели да допусте да удари србин на србина, брат на брата, рођак на рођака, комшија на комшију, јер један смо народ, Срби! Ту се види колико је већа свест била обичних људи бораца него идеолошких комунистичких команданата, који су свесно терали мање партизанске групације да наводно растурају далеко бројније четничке групације, само да би изазвали братоубилачки рат између срба, јер само комуниста идеолошки идиот може терати 10 и више пута мање бројчане партизанске групације да се конфронтирају са далеко бројнијим четничким групацијама, због некаквих зборова и окупљања, што значи да су им обични борци-партизани, читај срби, били само топовско месо у свесном и намерном изазивању братоубилачког рата између срба!

Светозар напомиње да је братоубилачки рат кренуо у већој мери марта-априла 1942. године, и када се повежу догађаји као што је монструозни злочин комуниста у Колашину, јер овде се ради о четницима и партизанима из Црне Горе, назван „Пасје гробље“» где су јанауара на Божић 1942. године комунисти мучки измасакрирали и убили 373 србска и црногорска недужна цивила, јасно да је то изазвало каснију четничку одмазду, јер крв недужних у огромном броју већ је пала.

Пазите, овај серијал је емитован 1992. године, где су директни учесници и сведоци у рату причали шта се заиста догађало, дакле изашла је још тада на видело истина да су први комунисти започеели братоубилачки рат, а да о овоме јавно не проговоре комунисти попут Љубодрага Симоновића Дуција и сличних, тих „епских и универзално моралних бораца“ за правду и истину, и да они лично иницирају помирење међу србским народом, између партизана и четника, да ЈАВНО осуде искључиво комунистичке лидере одговорне за подстрекивање братоубилачког рата између срба, и да тако сперу љагу са оригиналне комунистичке идеје коју баштине, која је искоришћена и злоупотребљена од титоиста само да би се побило што више срба, да се срби униште, да се срби дубоко поделе и закрве између себе… четници-партизани, ови, они…

Прошло је толико времена, скоро 25 година од када је ова истина изашла на видело јавно, и та ћутња комуниста попут Љубодрага Симоновића Дуција и сличних грађана света и човечанства о свему овоме, је просто запањујућа, а наводно то су борци за истину. Они, по мени, нису заслужили ни моралну осуду, јер им је њихова личност сама по себи највећа казна. Јер на крају крајева, они увек остану само изфрустрирани револуционари, незадовољни и разочарани свим и свачим, само не са собом, и никад се не загледају дубоко у себе, да увиде ко су они.

Али пустимо сад то, не треба сад злурадо ликовати што се сазнало да су комунисти први покренули братоубилачки рат, не! Битно је да се што је пре могуће од елитних интелактуалаца којима је на првом месту интерес заједнице и србског колективитета, покрене процес КАТАРЗЕ и помирења између разноразних срба четника и партизана, јер све смо то ми, Срби и само Срби! У супротном, ако се и даље делимо на милион варијанти четника и партизана, ми ћемо нестати као народ, као колектив, као Срби. Постаћемо само грађанске послушне овце и зомбији новог светског поретка.

Крунослав Драгановић је „пацовским каналима“ спасао Павелића и хиљаде усташа, а умро је у „комунистичкој“ СФРЈ као „угледни грађанин“, не као ратни злочинац, у затвору! Кад „комуниста“ Тито части, он части!!


Извор: Васељенска ТВ

Прича о човеку који је спасао Павелића и хиљаде усташких злочинаца, а умро је у Сарајеву као угледан грађанин

Ратко Дмитровић (Фото: www.bigradiobl.com)

Ратко Дмитровић (Фото: http://www.bigradiobl.com)

Трст је деловао мирно и готово поспано тог поподнева, десетог септембра 1967. године. Нико у граду, па ни они којима је то био посао, није наслућивао да ће се тог дана догодити нешто што ће заталасати европску и америчку јавност, политичке и обавештајне структуре посебно.

На узвишење изнад града, место где је давно подигнута Тврђава Сан Ђусто, а поред ње саграђен истоимени хотел, лагано се пењао црни „мерцедес“, југословенске регистрације, са двојицом путника. Паркирали су испред хотела, ушли унутра и у ресторану, смештеном близу рецепције, наручили две кафе. Десетак минута касније на рецепцији се појавио човек са великим кофером и једном кожном торбом.

Регулисао је формалности на рецепцији и пришао оној двојици који су се у међувремену подигли да га дочекају. „Па, господине Златко, ја сам спреман“, казао је човек са кофером. „Професоре, и ми смо спремни“, одговорио је средњовечни мушкарац и показао руком према вратима.Границу су прешли код Козине и тек када се у ретровизору изгубио гранични прелаз, Златко је одахнуо.

Вишегодишњи оперативни посао изузетне осетљивости био је окончан. Аутомобил се кретао према Београду. Сутрадан је светска јавност била у некој врсти шока, агенције су јављале да се југословенским властима предао један од најпознатијих људи са списка ратних злочинаца нове Југославије; професор, доктор, монсињор, Крунослав Драгановић. Ватикан упадљиво ћути, америчка обавештајна служба повлачи тројицу својих кључних људи са Балкана и једног из Италије, на хитне консултације у немачку централу. Хрватска усташка емиграција је констернирана и у општој пометњи. Нико нема одговор на бројна питања. Како; зашто; шта то може да значи; шта ће Драгановић да каже; да ли се предао или су га Титови обавештајци киднаповали?

Више од маште

То је, уосталом, Драгановић? Један од одговора могао би да гласи – човек са животном биографијом изнад маште најбољих филмских сценариста. Рођен 1903. године у Брчком, потиче из села Матићи код Орашја, Драгановић се још као дечак опредељује за позив свећеника. Школовао се у Травнику, Сарајеву и Бечу. У Сарајеву је завршио филозофију и теологију, у том граду је заређен за свештено лице Католичке цркве и одатле га надбискуп Иван Шарић шаље у Рим, на постдипломске студије, где докторира 1935. године.

У сутон Другог светског рата, 1940. године, Драгановић добија позив да предаје на загребачком Католичком богословном факултету. Следеће две године Драгановићевог живота недовољно су истражене, у архивама стоји само да их је провео у Загребу, али оно што ће уследити искључује могућност да је млади Драгановић био тек обични предавач на Богословији. Мање је познато да је после слома Југословенске војске и формирања Независне Државе Хрватске, нова усташка власт (без одобрења Алојзија Степинца то се није могло) послала у Београд младог Крунослава Драгановића да окупља и организује Хрвате, официре Краљевске војске, и пребацује их у Загреб.

Тај посао Драгановић је обавио успешно, као и многе друге којих ће се прихватати тада и касније, па га 1943. године Главни стан Независне Државе Хрватске шаље на место саветника у представништво НДХ у Ватикану. Касније ће се испоставити да је он тамо био апсолутно централна фигура. Саветник најмање.

У усташким архивама остало је записано да је Драгановић у Ватикан упућен по препоруци Степинца, врха Католичке цркве, што је неким савременим тумачима тог дела хрватске историје било довољно да закључе да је Степинац већ тада био свестан да ће Хитлер изгубити рат, са њим и Павелић, да НДХ нема перспективу у времену које долази, па се ваља припремати за ново време и нове околности, спасавати што се спасти може. Та теорија каже да је Драгановић добио упутства да за време боравка у Италији успостави контакт са „другом страном“, пре свега Енглезима, и позиционира се као њихов човек.

За време које ће доћи. Ова прича, у проширеном оквиру, каже да је иза овог плана стајала једна група усташких генерала, подржана од Павелићевих министара Лорковића и Вокића, свесних да је рат изгубљен. Они су, преко Степинца и утицајних католичких кругова у Европи, тражили могућност поузданог контакта са савезницима, а Драгановић им се учинио веома погодним за ту врсту посла. Лорковић и Вокић били су за сарадњу са Енглезима, прелазак НДХ на страну савезника и отпочињање борбе против Немаца, што је Павелић одбацио као опаку антихрватску заверу, затворио обојицу и побио их пред сам крај рата.

По ономе што је уследило у тим месецима по окончању Другог светског рата, могло би се закључити да је Драгановић у Ватикану заиста вредно радио, готово даноноћно, на неколико разбоја. Контакт са Енглезима је успоставио, делимично радио и за њих, помало и за Американце, а највише за Хрвате. Разбијена усташка војска бежи из Хрватске, доживљава потпуни слом код Блајбурга, а кључни људи НДХ, војно и политичко крило, чине све да се докопају савезника.

Веровали су да ће представници „демократског света“ имати разумевања за њихова убеђења, циљеве и методе. Неки доспевају до Енглеза, али их ови испоручују Титовим генералима и пуковницима који су тих дана завршних операција боравили у Словенији. Анте Павелић успева да се докопа Аустрије и Италије, успоставља везу са Крунославом Драгановићем, и ту почиње најзанимљивији и најдраматичнији део животне приче монсињора родом из Матића код Орашја. Крунослав Драгановић организује мрежу за спасавање усташких ратних злочинаца, активира делове Католичке цркве у Аустрији и Италији, све уз апсолутну логистичку и материјалну помоћ великодостојника Ватикана, блиских папи. Операција се води из Завода Светог Јеронима, смештеног у Риму, на адреси: Виа Томацелли 132. То је место где су усташки емигранти имали седиште пре Другог светског рата, где су припремали све акције против Краљевине Југославије, укључујући атентат на краља Александра.

Велика игра никад разјашњена

У великој игри обавештајних структура више држава, игри која никада неће бити разјашњена до краја, промењена је већ донета одлука Американаца и Британаца да Павелића ухапсе и изруче Југославији. Операција са тим циљем је заустављена уз оцену да се Павелић налази под заштитом Ватикана, смештен је у један самостан Католичке цркве, и да би његовим хапшењем и изручењем Београду, Ватикану био нанет велики ударац. То Крунославу Драгановићу потпуно отвора могућност да крене са операцијом касније названом „Пацовски канали“, у ствари спасавањем усташких и делом нацистичких ратних злочинаца, њиховим пребацивањем у Јужну Америку.

Драгановић у касну јесен 1947. године убацује у Ђенови Анту Павелића на италијански путнички брод „Сестриере“, са документима на име Пабло Араниос, рођен у Мађарској, по занимању инжењер, са пасошем Међународног црвеног крста. На тај и сличне начине Драгановић је у Јужну Америку, према изворима западних обавештајних служби, успео да пребаци више од двадесет хиљада усташких и немачких ратних злочинаца. Међу њима и Клауса Барбија, „крвника из Лиона“, који је у Јужну Америку доспео као Клаус Алтман.

Било је лето 1983. године. Врео јунски дан притискао је Сарајево. На Барама, централном градском гробљу, неколико људи испраћало је на вечни починак човека чији ће живот тек касније, кад темељи Југославије почну да пуцају и растачу се, доћи у жижу интересовања историчара, новинара, публициста. Обред је трајао кратко; без говора, са неколико молитви тројице окупљених фратара и ћутањем исто толико људи у тамним оделима. Када су радници погребног предузећа завршили свој посао на заглавље гроба пободен је крст на којем је писало: Крунослав Драгановић 1903-1983.

Од тада је прошло тридесет година, а она питања, рођена у дану Драгановићевог појављивања у Београду, 1967. године, и даље траже одговор. Какав је то пакт направио Крунослав Драгановић – лични пријатељ и спасилац Анте Павелића, ратни злочинац чије је изручење Југославија од Италије тражила још 1947. године – са комунистичким режимом у Београду? Шта им је дао тако крупно да би заузврат добио слободан живот у Сарајеву (месту студирања), спокојну старост и часну смрт? Или је Београд на тај начин нешто враћао Ватикану? Одговор се и данас налази у Београду. У једној од архива и у главама неколико стараца који, плашим се, никада неће проговорити.

*****************

Друже Тито, ја као твој верни пионир ништа не разумем. Лепо си нас учио „братству и јединству“, ту сам лекцију научио, па чим ми Срби почнемо „да кукамо“ о Јасеновцу, да се не би увредила наша „браћа“ Хрвати (а, добро, и ти си Хрват, ваљда, тако кажу…), ја одмах попут србских анационалних комуниста, почнем да причам „да су и четници чинили злочине према Хрватима!!“. Додуше, не у толико огромном броју као што су хрвати таманили Србе, и не организовано, по државотворном плану, али „братски“ је да се спомену и четници, клање је клање, зар не? Али, кад већ „частиш“ хрватско-усташке злочинце „мирним животом“ у СФРЈ, зашто то исто чашћавање ниси применио и код неког „доказаног четничког злочинца“ који је побего из Југе?

Ред је, ако ћемо о „братству и јединству“, јер анационални србски комунисти којима је нација „човечанство“, а срби им онда дођу „национална мањина“, могли би да се увреде, па да помисле да ниси доследно следио пут који си зацртао, пут „братства и јединства“?

Уместо да будеш веран „братству и јединству“, ти још више провоцираш анационалне србске комунисте, па доказаног нацисту и злочинца над Србима са Козаре, Курта Валдхајма, частиш и награђујеш 1977. највећим југословенским ордењем?!!

Ах да.. „четници су наши главни и примарни непријатељи“, док су усташе и нацисти секундарни.

Е… Србски анацинални комунисти, знамо ми Срби да је за вас тзв. „Србе“, национална свестнижи облик друштвене свести„, али ради интелектуалне части и морала, зашто не дате прави суд о Титу, неки ваш писани траг? Ајде да разумемо да је овај Драгановић „ситан“ злочинац, али ако неко награђује „угледног“ и „уваженог“ нацистичког злочинца над Србима са Козаре, Курта Валдхајма, највећим државним ордењем „наше вооољљееене Југосалвије“, а претходно га тај исти „вољени Тито“ проглашава ратним злочинцем у име свих нас, па ваљда је и он; Тито – злочинац?

Слика је преузета из књиге Пере Симића: "Тито феномен 20 века". Ову драгоцену књигу са правом истином о Титу, са мноштво факсимила докумената можете наручити путем мејла Пере Симића: perosimic46@gmail.com

Слика је преузета из књиге Пере Симића: „Тито феномен 20 века„. Ову драгоцену књигу са правом истином о Титу, са мноштво факсимила докумената можете наручити путем мејла Пере Симића: perosimic46@gmail.com

Зар вам је идеја комунизма и југословенства толико обузела емоције и ослабила морал, етику, интелектуално поштење и част, па немате снаге да се суочите са истином и поред толико чињеница?

Ако је тако, дођите у мој Бор, у оближну Брестовачку бању са прегрш извора лековите воде. Имамо овде воду за живце, за очи, па можда прогледате, можда вам се отворе очи за истину, а уз пут можете да посетите и конак Кнеза Милоша, па летњи дворац Краља Александра, да се мало одморите, разонодите и освестите, па се тако спремите за суочење са истином?

Аууу… извињавам, ја заборавио да ви мрзите краљеви, цареви и кнезови. Добро, онда само умивајте очи сас воду за очи, и пијте воду за живци… то је то, тотална терпија…!

Добро, што се тиче србских комуниста, мора се рећи да нису сви анационални и анти-србски настројени, али то је веома ретка појава код Срба који су задојени комунизмом, толико мала, да такве комунисте можемо на прсте једне руке набројати, у односу на бројни национални корпус. Не обраћам се њима. Њих је Тито на време „почистио“ да би верно служећи коминтерни и Стаљину, био доведен на власт једне Коминтернине анти-Србске НВО која се звала КПЈ (Комунистичка Партија Југославије) и која је зацртала на свом IV конгресу 1928. године у Дрезрдену, да се Краљевина Југославија треба разбити у 8 независних држава, јер је србски народ хегемонистички и реметилачки фактор, непријатељ осталим балканским „народима и народностима“!

Књига Пере Симића: „Тито феномен 20 века“ (четврто, најновије издање) Књигу можете наручити и преко мејла истраживача и публицисте, Пере Симића: perosimic46@gmail.com

Tito-Pero Simic

Ускоро ћу затворити блог за писање на дуже стазе, али ћу за неки дан да напишем један текст, јер и поред великог премора радом на блогу, компјутеру, нешто ме гони да пре те паузе „намирим душу“, да се одужим нашим србским прецима који су пролили крв за Србију и Србство, за Србску Нацију, за Србски Род, за Отаџбину Србију! За Србе!
А уједно, то је била и борба за то „човечанство„, јер величанствена победа Срба у I светском рату била је уједно и борба за човечанство; – симултано, и практично и симболично!! Многи су се овајдили на тој милионској србској крви, и „пријатељи-савезници“ и непријатељи, и наша „браћа“, цела Еврпа!

Само не и Срби!!!
Само не и Срби!!!
Само не и Срби!!!

Али, то не виде србски анационални комунисти, а умеју да ти кажу, кад неки србин покрене неке комунистичке злочине и неправде Титовог режима и комуниста према Србима и Србији у СФРЈ, и II светском рату, онако пежоративно и прекорно: „Ти си националиста!!“ У, преводу: „човек ниже свести“, јер баштини националну идеју, не и идеју „човечанства“, апстрактност, апстракцију. А када се други народи диче и поносе својим националним идентитетом, анациоални срби комунисти њих виде као „продуженом руком човечанства“, јер представљају „другост“, јер нису Срби, тзв. „њихов народ“ са „нижом друштвеном свешћу“.

Будући да је Југославија потрошена србском крвљу на паганистичком колцу југословенства, остало им је „човечанство“, сад једина „нација“ коју имају Срби анационални комунисти, и са којом се идентификују -90%, то је само њихова специјалност. Ту „аномалију“ од многобројних народа имају у својој нацији само Срби, јер кад су „савезници“ 1944. – 1945. бомбардовали само градове у Србији, Словенци и Хвати у својим редовима имали су комунисте који су одбили да се бомбардују и градови у НДХ и Словенији ради „истеривања немаца“, јер им је на првом месту била нација, па онда комунизам, југословенство! То можете прочитати у овом и овом чланку, у депешама где се види да су Хрватски комуниста Бакарић, као и Тито, и Словеначки Кардељ, одбили да се одобри бомбардовање градова у НДХ (Загреб) и Словенији (Љубљана), али не и за Србију антисрбски комуниста Коча Поповић, који је одређивао циљеве за бомбардовање градова У Србији. Јер, требало је „преваспитати“ Србе у Србији који нису прихватили комунизам, и комунисте, требало их је казнити, „променити им свест“ и „припремити терен“ за освајање власти након „наше-победе“, уз „малу“ помоћ 414.000 војника Стаљинове Црвене Армије.

Пре тог мог будућег текста, погледајте у слици и речи из Симићеве књиге документоване матерјале о сарадњи Тита и КПЈ са нацистима 1943!! ( странице су усликане преко мобилног, јер немам скенер, али све је читљиво)

Слика-1Слика-2Слика-3Слика-4Слика-5Слика-7Слика-6

Да је све ово тачно, потврдио је и један комуниста, Бранко Китановић, редак пример интелектуалног поштења и части код србских комуниста, рекао је:

„Потписам је, и то је грешка била.“

Тај дијалог можете видети у изузетно толерантној полемици између Шешеља и тројице комуниста. По мени, ова полемика се догодила у периоду одмах иза НАТО бомбардовања 1999. па до периода пред изборе 2000. године. У овој полемици се види да се изузетно толерантном полемиком могу „сукобити“ потпуно различита гледишта и погледи на свет, није било ни једне увреде, ружне речи, или псовки „зараћених страна“, попут данашљих пит-бул полемика на нож, где се противници готово „кољу“ и „уједају“ речима.

Шешељ против комуниста

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Шешељ говори о II св. рату на тлу СФРЈ: (02:05:13 – ):

Један једини званични пакт, на врху, између зараћених страна у II светском рату, био је између Тита и Хитлера! Јел то истина! На мартовским преговорима (1943. год.) потписали су у име Тита: Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит!“

Комунистички Генерал ЈНА Мирковић упада Шешељу у реч и говори:

„Није, није потписан, ништа.“

Шешељ:

„Потписан!“

Генерал Микрковић поново упада Шешељу у реч и понавља:

„Није.“

Шешељ:

Ма потисан! Дедијер је објавио документ!“

Бранко Китановић – комуниста:

Потписан је, и то је грешка била.“

Шешељ:

„Ево, зна господин Китановић, он је историчар.“

Није то била „грешка“ Тита и ужег круга КПЈ, али добро, Бранко Китановић је као комуниста ипак смогао снаге да потврди истину, истина благо, не правим речима, али разуме се, није ни њему лако, јер сви ми који смо живели у СФРЈ били под дејством стравичне лажне пропаганде, били смо под пресијом тоталитарног измишљеног мита, веровали смо у њега, у мит да су комунисти „апсолутно добро“, а четници „апсолутно зло“, нема средине, а то још детаљније говри овај видео прилог којег сам поставио на свом Ју Тјуб профилу, биће још речи о њему ма мом блогу.

Наравно, као што каже и Перо Симић, обични комунисти нижег ранга, као и многи партизани обични борци, нису ни слутили какву прљаву игру играју Тито и његов најповерљивији узак круг сарадника, да су спремни на све, чак и да сарађују са нацистима и фашистима у борби против западних савезника и четника, да би дошли на власт, јер се Тито плашио да ако се савезници искрцају на Јадран, можда би Дража Михаиловић могао да буде „фаворит број 1“ за власт.

%d bloggers like this: