Епископ Артемије: „РЕАЛНОСТ“, нови термин у животу СПЦ


Извор: Епархија Рашко-Призренска и Косовско-Метохијска у егзилу
http://www.eparhija-prizren.org

Епископ Артемије: „РЕАЛНОСТ“, нови термин у животу СПЦ (Прилог 1а)

петак, 08 јул 2011 17:02
Уз прилог бр. 1.

Светом Архијерејском Сабору
Б Е О Г Р А Д

„РЕАЛНОСТ“ нови термин у животу СПЦ

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, у своме редовном заседању маја 2008. године, а под АСброј 5/, 0/, 10/, 13/ и 38/зап. 74 од 20/7. маја 2008. године донео је следећу одлуку: „Усвојити предлог Одбора Светог архијерејског сабора за Косово и Метохију и умолити Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Господина Артемија да, што се тиче даљег спровођења обнове српских православних светиња у овој јужној српској Покрајини, прихати реалност ове обнове,…“

Носиоци те нове идеологије желе да буду господари „реалности“ коју стварају и контролишу. Да би то учинили неопходно је да убеде све, а пре свега себе, да заиста не постоји избор или алтернатива „реалности“ коју нуде. Рачуница је проста: Ако нема избора, онда, по дефиницији, нема ни одговорности. Ако нема алтернативе реалности, онда они нису одговорни ни за шта што раде или одлуче да учине.

Шта значи ова фамозна реч „реалност“? Она је посве нова у језику Цркве Бога живога. Истина, током протеклих неколико година западни политичари и дипломате почели су да употребљавају једну нову фразу – како у међународним односима, тако и у домаћој политици: „Морате да прихватите реалност да…“ Ова фраза, у разним варијацијама, може да се чује од Вашингтона до Брисела и шире. Фраза делује једноставно, но има злокобни аспект који представља претњу по схватање да је владавина права суштински темељ демократије, међународних односа, људских права и решавања конфликата.

Та фраза „Морате да прихватите реалност да…“ много пута је поновљена и упућена од стране страних дипломата Србији и српском народу у вези са Косовом и Метохијом. А та „реалност“ која се „мора прихватити“, редовно значи – независно Косово. Све у свему, јасно је да ту „реалност“ дефинишу интереси и политика Америке и неких чланица ЕУ. Ту дискусији нема места. Ова порука захтева од друге стране да се забораве чињенице, закон, демократија, те да чини оно што се од ње захтева. Без обзира колико је то болно, неправедно, незаконито, дестабилизујуће. Реалност мора да се прихвати.

На све ово, Оци и Браћо, подсећа нас и та реч употребљена у одлуци овог Светог архијерејског сабора, опет у вези Косова и Метохије. Меморандум, његово принудно спровођење, неадекватна и неодржива обнова наших светиња на КиМ у задње четири године, о чему смо говорили у нашој Представци овом Сабору, јасно говоре о тој злокобној речи „реалност“. Нажалост, у Нашем случају, улогу западних дипломата преузео је Свети архијерејски синод, који настоји и милом и силом да нам наметне да „прихватимо реалност“.

Иза свега овога се крије ружна истина да је све ово само друго име за прастари појам који каже да „сила представља закон“. Такође постоји потреба да се ово призна као морално супериоран појам у односу на ма какву евентуалну алтернативу. Ови креатори „реалности“ (стварности) морају да буду признати не само као они који су у праву кад је реч о њиховом схватању света и идеологије, већ и као честити браниоци истине (овде: КиМ). Другим речима, имамо још један начин изражавања ароганције и силеџијства. То је начин на који актери скривају сопствену несигурност, морално лицемерје и незаконито понашање. Ово је за њих, наравно, много боље и лакше него да прихвате истинску „реалност“ да су Косово и Метохија неотуђиво благо српског народа, да наше светиње не могу штитити и обнављати вековни и заклети непријатељи, рушитељи и уништитељи њихови.

Носиоци те нове идеологије желе да буду господари „реалности“ коју стварају и контролишу. Да би то учинили неопходно је да убеде све, а пре свега себе, да заиста не постоји избор или алтернатива „реалности“ коју нуде. Рачуница је проста: Ако нема избора, онда, по дефиницији, нема ни одговорности. Ако нема алтернативе реалности, онда они нису одговорни ни за шта што раде или одлуче да учине.

Ипак, такви треба да знају, да једино Црква Христова нема алтернативу у овоме свету, јер нема другога имена под сунцем којим би се могли спасти, сем имена Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. То је наша једина и вечна РЕАЛНОСТ коју морамо да прихватимо.

Светом архијерејском сабору одан у Господу
Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
+АРТЕМИЈЕ

**********

Уз овај текс дајем и следеће прилоге о Епископу Артемију, који је у најтежим временима за Србе и Православље, храбро стао на браник истине, србства, очувању изворног Православља и Светосавља, не марећи за овоземаљске неправде, клевете, лажи и сплетке, јер једина права истина је она вечна и непролазна, духовна.

Епископ Артемије на ТВ Коперникус

Vodpod videos no longer available.

Линк ка видео прилогу на: http://www.eparhija-prizren.org

Епископ Артемије: Интервју ТВ Рашка 1 део

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Епископ Артемије: Интервју ТВ Рашка 2 део

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com

Ж. Которанин: У СПЦ извршен црквени пуч


Србски народ је данас у најтежој ситуацију у својој историји, у најтежим тренуцима по први пут је истовремено издан, и од државе, и од Цркве, која одступа од изворног Православља и Светосавља, православне Србе води екуменизму под патронатом Ватикана! Што се тиче цркве, најодговорнији за издају су водећи епископи у владајућим црквеним телима. На срећу, има епископа и свештених лица који су уз њега, попут Владике Артемија, који су у најтежим временима остали уз народ, остали су верни изворном Православљу и Светосављу!

Овај текст који објављујем, мој је скромни допринос ширењу истине, јер србском народу који је потпуно излуђен, треба утрти наду и веру да истраје, да опстане, да се врати себи и свом правом путу.

Амин!

********

Извор: Епархија Рашко-Призренска и Косовско-Метохијска у егзилу
Aутор текста Жељко Которанин
уторак, 23 август 2011 12:48

У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ ИЗВРШЕН ЦРКВЕНИ ПУЧ

Уз Божију помоћ расветлићемо питање претседавања Сабором у случају Патријархове спречености.

То је одређено чланом 61. Устава Српске православне цркве. Члан 61. Устава СПЦ је посвећен у целини само једном питању, а то је претседавање Сабору, али и Синоду, када је Патријарх спречен, односно није у могућности да ту своју претседничку дужност обавља.

Ваља уочити три ствари код овога члана:

1. Он не прави разлику између узрока због којих је Патријарх спречен да врши своју претседничку дужност. У члану се каже: „Кад је Патријарх ма због којег узрока привремено спречен да врши…“ итд. Дакле, члан покрива све могуће узроке: болести, изгнанство…, а све то смо имали у историји.

2. Овај члан (61.) одвојено посматра замењивање Патријарха као претседника у Сабору, од онога у Синоду, и одређеју да га „замењује, по његовом овлашћењу (не може, дакле, без овлашћења Патријарха, да се не би десило да му се отима власт) најстарији по производству митрополит члан Сабора, односно Синода, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ члан Сабора, односно Синода“. Значи, ова два тела имају, по правилу, одвојене вршиоце дужности претседника у својим телима. Може да се догоди да то буде једна особа, под условом да је најстарији у Синоду уједно најстарији и у Сабору, јер су сви чланови Синода уједно и чланови Сабора. То може, дакле, да се деси, али је чињеница, принцип је да Устав у овоме члану, када одређује ко замењује Патријарха, одвојено посматра Сабор, а одвојено Синод.

3. Овде, такође, ваља приметити да је то учињено сагласно са 86. каноном Картагенског сабора, учињено сагласно са црквеном праксом по којој када поглавара нема у Сабору њега замењује, у претседничкој дужности, најстарији епископ по части међу осталим епископима у томе Сабору.

И овде би било све јасно, и не би имало потребе да даље читамо Устав, да 62. његов члан није мањкав, нејасан и недоследан. Такав он пружа прилику људима да га, уперивши прст у ту мањкавост, тумаче у складу са својим амбицијама и долазе до невероватних закључака.

Ако погледамо члан 62. Устава, који је неодвојив од 61, видећемо да он прописује следеће:

„Ако је спреченост Патријарха у вршењу његових дужности дужег и трајнијег карарактера, или кад се патријарашки престо упразни, власт Патријархову врши Свети архијерејски синод…“.

Ако ово доведемо у везу са претходним чланом, видећемо да 61. члан уопште не говори шта бива са осталим дужностима, које Патријарх по својој власти обавља у Цркви.

Члан 61. одређује једино шта бива са његовом – дужности претседника Сабора, односно Синода.

Члан 62. даје одговор управо на ово питање. шта бива са његовим осталим дужностима, ко ће њих да обавља, ако је спреченост Патријарха трајнијег карактера, или уколико је патријарашки престо упражњен. Одговор који овај члан нуди јесте тај да те остале дужности (подвлачимо: остале дужности) врши Свети архијерејски синод, као извршни орган Светог архијерејског Сабора.

Да би се то могло применити потребно је да Синод о томе обавести све епархијске Архијереје понаособ, и државне органе – државну власт, ради знања. Другим речима, уводи се једно ванредно стање. По аналогији са државом, када се оно уводи, мора да се објави. Овоме је разлог и тај, да би све било јавно и да се Патријархова власт не би на тајно узурпирала.

И овде би било све јасно да се не поставља једно питање, а то је: Ако Патријархову власт преузима Синод, да ли то значи да он преузима и дужност претседавања Сабору, односно Синоду? Јер, и то је један од важнијих делова власти Патријарха. Уколико би Синод, заиста, преузео и ту дужност, дошло би се до тога да у Синоду – Синод претседава самом себи, што је свакоме јасно да је бесмислица.

Ако би се дало закључити, из члана 62, да Синод треба да претседава Сабору, онда би члан 61. био потпуно непотребан.

Међутим, постојање члана 61. јасно одређује шта бива са овом једном Патријарховом дужношћу; члан 62. говори шта бива са осталим Патријарховим дужностима.

Управо, постојање члана 61, од одредаба члана 62, изузима, Патријархову дужност да претседава Синоду, односно Сабору. У односу та два члана рекло би се да је члан 61. Лекс специалис, а члан 62. Лекс генерали. Јер 62. члан генерално говори о Патријарховој власти, а чл. 61 говори о само једном делу те власти, о претседавању Сабору, односно Синоду. И због тога по начелу: Леџ специалис дерогат леџ генерали наше је закључивање као што смо рекли.

У члану 62 из реченице: „…Претседничке дужности Патријархове у Светом архијерејском сабору и Светом архијерејском синоду врши тада најстарији по производству члан Светог архијерејског синода митрополит, односно најстарији по посвећењу епископ, ако митрополита нема“, излазило би да онај ко врши дужност претседавања у Синоду, по тој својој функцији, председава и у Светом архијерејском сабору. Овде би се напустило начело из члана 61., по коме се одвојено разматрају Синод, односно претседавање Синодом, одвојено претседавање Сабору. Мањкавост ове реченице је управо у томе што она мора да гласи: најстарији по производству члан Синода, односно Сабора. Дакле, те две речи: „односно Сабора“ овде фале, њих овде нема.

Показаћемо још на једном примеру због чега је ово, овако како пише, не-црквено.

Сада нам се десило да онај ко је најстарији архијереј, односно митрополит у Синоду, није уједно најстарији и у Сабору. Долазимо до ситуације да млађи митрополит у Сабору претседава старијем митрополиту, и не само митрополиту, него и архиепископу охридском Господину Јовану, чије архиепископство јесте без уставне подлоге, али он има архијерејско достојанство, и не може њему да претседава митрополит. То се може проверити у 86. канону Картагенског сабора, и не само у том канону, него је то црквена пракса, и црквено предање. Јер чему би служило онда првенство по части?

Овако како стоји, изгледа да неко ко врши дужност претседавања Синоду, извршном органу Светог архијерејског сабора, тиме има право да претседава и самом Светом архијерејском сабору. То право је једноставно искључено. Оно извршном органу Синоду потчињава СА Сабор.

Надаље, чл. 62. Устава одређује не само за слуцај спречености Патријарха, него уједно и за ситуацију када се патријарашки престо упразни. То нас је навело да погледамо шта Устав предвиђа у другим члановима за такву ситуацију.

Ако погледамо 43. члан Устава СПЦ, видећемо да се у том члану говори о избору Патријарха. Када је патријарашки престо упражњен, говори се у томе члану у изменама и допунама, да избор обавља Сабор коме претседава најстарији по посвећењу архијереј. Дакле, не помиње се да му претседава Синод као тело, нити се помиње да му претседава онај ко претседава Синоду. У овом члану се говори о Сабору, о најстаријем архијереју, и очигледно је да је то члан Сабора, јер се Синод ту уопште не спомиње.

Ова одредба је недоследна наведеним канонским установама и пракси Цркве о преимућству, о првенству по части. Јер не може претседавати било који архијереј који је најстарији по посвећењу. То може да важи међу епархијским епископима, чији су престоли равне части, али митрополити уживају већу част од њих, без обзира на своје посвећење, или производство.

Да бисмо све ово боље разумели узели смо чланове Устава које је овај 43. члан Устава заменио. Он је заменио два члана и то: ранији 46. члан, и ранији 43. члан. Ова два ранија члана су уједињени, зато то и изгледа тако извештачено и нејасно. Дакле, по ранијем 43. члану избор Патријарха почиње прво избором тројице кандидата. То се обавља на Светом архијерејском сабору, а под претседништвом најстаријег члана Сабора – не Синода, али, напомиње се, митрополита, а ако овога нема, најстаријег епископа члана Светог архијерејског сабора. Дакле, опет се поштује првенство части епископа.

У ранијем 46. члану каже се (у првом ставу) да изборном Сабору претседава најстарији члан Сабора – митрополит, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ. Пише, дакле, члан Сабора, а не Синода; и пише митрополит, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ. Дакле, опет се води рачуна, поштује се начело првенства по части.

Морамо приметити да је овај ранији поступак, барем како је он овде био објашњен, јасан и сагласан са канонима и праксом, барем у овом делу о коме говоримо. Морамо и то приметити да су ранији 43. и 46. члан из времена доношења 62. члана Устава. Према томе, није од важности што су то замењени чланови. Они постоје у сагласности са 62. чланом Устава.

И не само што постоје, него се рад Сабора, претседавање Сабором одвија у условима упражњености патријарашког трона, а то је ситуација о којој одређује 62. члан Устава. То, да поновимо још једном, доказује да је она одредба мањкава, недовршена – просто техничка грешка. А техничка је грешка то и новом 43. члану, с тим што је он до те мере аљкав да не поштује оно што је канонски и по црквеној пракси установљено.

Сада се ваља вратити на почетак, па видети да Свети архијерејски синод, као тело, ни по члану 62. не може да претседава Сабору. Извршно тело не може претседавати телу које је извор власти у Цркви, због тога што претседавање Сабору подразумева власт у Сабору. Патријарх има власт у Сабору, власт која припада поглавару Сабора. Онај ко је вршилац дужности преузима део Патријархове власти у Сабору. Али извршни орган не може имати ни мало власти над Сабором.

То је црквени пуч! И није случајно да исти, 62. члан, ограничава активност Сабора, али и Синода, у вези члана 63. и говори да се не могу доносити црквенозаконски прописи, уредбе или начелне одлуке. Значи, ништа важније се не може доносити, никакве одлуке општег карактера. Сабор и Синод једино могу припремати избор новог Патријарха; могу узимати к знању неке чињенице, неке дописе итд.

Једино у случају ургентне ситуације према цлану 63. Сабор, али и Синод, имају могућност да донесу одлуку, која има карактер црквенозаконског прописа, уредбе, или начелне одлуке, али, будући да је донета без присуства Патријарха, а то значи да Сабор није био потпун (потпун је Сабор онај коме претседава Патријарх, а то изричито пише у канонима Антиохијског сабора), па стога и одлука коју донесе, има непотпуну снагу. Зато се таква одлука мора Патријарху, када се актуелни а спречени врати дужностима, или када буде изабран нови, дати на увид и на сагласност да би она добила карактер одлуке, да би била трајна, да би ушла у црквени живот за стално, а не да би залечила један ургентни тренутак.

За данашњу ситуацију је интересантно то, да је Синод активирао 62. члан Устава у време заседања СА Сабора. Када Сабор заседа, Синод је утопљен у рад Сабора. Синод, као извршни орган Сабора, док Сабор заседа не може без саборске одлуке прогласити важење 62. члана и тиме ограничити рад Сабора. Осим, ако се није издвојио и уздигао изнад Сабора, узевши себи председавање Сабору.

С Божијом помоћи ово смо расветлили. Могло би боље (Бог да прости што није боље), али колико смо могли, толико смо урадили, а бољи ће урадити боље.

Слава Богу и хвала за све.

Амин.

УСТАВ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, ДРУГО ИЗДАЊЕ СВЕТОГ АРИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА (БЕОГРАД 1957)

Устав Српске православие цркве обнародонан је први пут у „Гласнику“, службеном листу Српске православне цркве бр. 7-8 од 1 августа (19 јула) 1947. год. Син. Бр. 1899/зап. 520 12-ВИ/30-В-1947

Члан 43.

Избор Патријарха врши Изборни сабор између тројице кандидата, које предложи Свети архијерејски сабор Српске православне Цркве, у седници на којој је присутно најмање 2/3 епархиских Архијереја, под претседништвом најстаријег члана Сабора, Митрополита, односно ако овога нема, најстаријег Епископа, члана Светог архијерејског сабора.

Имена тројице предложених кандидата саопштава Изборном сабору писменим путем Свети архијерејски синод.

Члан 46.

Изборном сабору претседава најстарији члан Сабора митрополит, односно, ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ.

Претседавајући отвара Изборни сабор. На позив претседавајућег Изборни сабор бира из своје средине два секретара од којих је један свештено и један световно лице и два оверача записника од којих је такодје један свештено а један световно лице; са овима претседавајући прегледа пуномоћја присутних чланова и руководи пословима избора.

Затим претседник позива секретара да прочита решење Светог архијерејског синода о сазиву Изборног сабора и списак позватих и присутних чланова Сабора.

Члан 61

Кад је Патријарх ма због којег узрока привремено спречен да врши своју претседничку дужност у Сабору, односно Синоду, замењује га, по његовом овлашћењу, најстарији по производству митрополит члан Сабора, односно Синода, а ако овога нема, најстарији по епископском посвећењу епископ члан Сабора, односно Синода.

Члан 62

Ако је спреченост Патријарха у вршењу његових дужности дужег и трајнијег карактера, или кад се патријарашки престо упразни, власт Патријархову врши Свети архијерејски синод, који то објављује епархиским Архијерејима и саопштава државној власти, ради знања. Претседничке дужности Патријархове у Светом архијерејском сабору и Светом архијерејском синоду врши тада најстарији по производству члан Светог архијерејског синода митрополит, односно најстарији по посвећењу епископ, ако митрополита нема.

У овим случајевима не могу се по правилу доносити црквенозаконски прописи, уредбе и начелне одлуке.

Члан 63

Ако би Свети архијерејски сабор, односно Свети архијерејски синод, због хитне и неодложне потребе, изузетно у случајевима поменутим у чл. 61. и 62. морао да донесе неки црквенозаконсни пропис, уредбу или начелну одлуку за Цркву, има се то накнадно поднети Патријарху на увиђај и сагласност. У случају несагласности, предмет се доставља на расправљање и коначну одлуку Светом архијерејском сабору, под претседништвом Патријарха.

Измене и допуне устава СПЦ

Oд 1957. до 1970, однсоно до 1985. године сређене према одлуци СА сабора АСбр. 31/зап 51 од 19. маја 1970. године, као и одлуци Синбр. 2642/зап. 1010 од 26. новембра 1985.

Члан 43. гласи

Патријарх се бира на заседању СА сабора, на коме је присутно најмање две трећине чланова, под председништвом најстаријег архијереја по посвећењу и то жребом између тројице кандидата изабраних тајним гласањем и апсолутном већином.

Одсутни архијерерји могу овластити друге епархијске архијереје да уместо њих гласају са тим, да један архијереј може бити опуномоћен само са једним гласом.

(Чланови Устава СПЦ од 44. до 50. и први два члана 52. стављени су ван снаге)

21. мај 2оо8.
Жељко Которанин

Извор: Новинар.де

Писмо подршке Митрополита Пирејског Епископу Артемију


Преносећи ово писмо Митрополита Пирејског Епископу Артемију, са сајта Епархије Рашко – Призренске и Косовско Метохијске у егзилу, дајем пуну подршку Епископу Артемију и свим оним свештеним лицима који су заједно са њим устали у одбрани изворног Православља и српског Светосавља, јер јасано је било и пре, да су високи Епископи који управљају Српском Православном Црквом, у случају Владике Артемија, прекршили своје сопствене Каноне и Црквене законе, што потврђује и Митрополит Пирејски.

Аутор превода са јелинског: Архимандрит Симеон

Писмо  Митрополита Пирејског Епископу Артемију

РЕПУБЛИКА ГРЧКА
МИТРОПОЛИЈА ПИРЕЈСКА
Бр. Прот. 115
Пиреј 31-1-2011

Митрополит Пирејски

Преосвећеном Епископу
рашко-призренском и косовско-метохијском
Господину г. Артемију
С Р Б И Ј А

Преосвећени, Многопоштовани и Љубљени Брате,

Са неизрецивим болом, горчином и патњом примио сам и прочитао дописе које сте ми послали, како онај упућен Светом Архијерејском Синоду СПЦ, тако и други упућен свим Православним Јерарсима широм васељене, који заједно са својим стадима сачињавају Једну, Свету, Католичанску, Апостолску, Недељиву, Неизмењену Цркву Христову, и такође веома пажљиво прочитах Одлуку Шестог Кривичног Одсека Врховног Суда Републике Грчке (Арео Пага) под бр. 1410/2010, и са великом смерношћу и побожношћу хитам да Вам поручим следеће:

1.

Непоколебиво верујем и са смирењем јавно објављујем, имајући 20-годишње искуство бављењем Црквеним Правом као Црквено-судски истражитељ и Секретар Великог Црквеног Суда Грчке Цркве, да је Ваше Цењено Преосвештенство, сагласно Божаственим и Свештеним Канонима Светих Седам Васељенских Сабора, као и Помесних које су они потврдили (25, 74. и 75. Светих Апостола, 6. Другог Васељенског Сабора, 9. и 17. Четвртог Васељенског Сабора, 12, 87. и 96. Картагенског Сабора и 1. Кирила Александријског), као и сагласно Еванђелском Божанском Закону, Канонски Епископ Најсветије Епископије рашко-призренске и косовско-метохијске, и поред постојања против Вас донетих Одлука, од стране Светог Архијерејског Синода као и од стране Светог Архијерејског Сабора, без Канонске оптужнице и прилагања стварних чињеница, Канонских истражних радњи и испитивања оптужнице, Канонског суђења и Одбране, и могућности правних лекова, и то:

  • а) Одлуке Светог Архијерејског Синода од 11-2-2010 о Вашем привременом удаљавању са Ваше богомчуване Епархије

  • б) Одлуке Светог Архијерејског Сабора од 2-5-2010 о наметању Вам казне коначног уклањања са Ваше Канонске службе

  • в) Одлуке Светог Архијерејског Синода од 18-9-2010 о наметању Вам казне неограничене забране свештенодејства

  • г) Одлуке Светог Архијерејског Сабора од 18-11-2010 о наметању Вам казне рашчињења са високог Архијерејског Достојанства и Вашег враћања у ред монаха, с обзиром да ове Одлуке флагрантно крше сваки појам Канонског Права и Канонског процесног поретка, и да у канонском смислу немају валидност, са непосредном последицом да су поменуте Одлуке неважеће, неосноване и непостојеће, и да непоправљиво и грубо повређују Канонску веродостојност наведених Управних и Судских органа најсветије Светосавске Српске Цркве, као и Канонско Начело адекватних казни, које важи у Аутокефалним Православним Црквама.

    2.

    Као што је несумњиво потврђено снагом Одлуке Шестог Одсека Врховног Суда Републике Грчке (Арео Пага) под бр. 1410/2010, која се односи на одбацивање Налога за хапшење, издатог од стране Истражног Судије Вишег Суда Србије под бр. Ki.Br 1181/01, и изручењe Високопреподобног Архимандрита Симеона (Виловског), Вашег Архијерејског Заменика, који је такође антиканонски рашчињен и одлучен, Светосавска Српска Црква и Српскa Државa, будући потчињене наредбама демонског Америчко-ционистичког фактора, који угрожава колевку Православног Српског Народа на Косову и Метохији, и ради на Исламизацији Европе кроз слабљење њених Хришћанских темеља и њене особености, ради постизањa, по његовом мишљењу, лакшег прихватања од њега очекиваног „Месије славе“, који се препознаје у лицу најсрамнијег Антихриста, и који ју је предао у окрвављене руке Шиптара исламиста, који у 21. веку у Европи промовишу лажљиву слику света Теократског Ислама, који контрадикторно проповеда да је, са једне стране Исус Христос истински Месија и Логос Божији који је оваплоћен од Бога и Приснодјеве Марије, али који изопачује и поништава Његово спаситељско дело – кроз Крст неизрециву кенозу и кроз Васкрсење славно саваскрсење људске личности, са мамцем учешћа у Евро-атлантским интеграцијама и под претњом „контролисаних“ Међународних Судова, исконструисалe су против њега, и следствено томе против Вас, злобну и опаку оптужбу тобожње злоупотребе службеног положаја и крађе и проневере суме од 27.640.125 динара тј. 349.857 евра, те се испоставља да је већ поменуто кривично гоњење и оптужба исценирано са циљем „да би се погоршао положај траженога (о. Симеонa Виловског) због његових верских и националних убеђења, на такав начин и у толикој мери да у случају изручења поднесе флагрантно кршење свога права на праведно суђење у држави која га тражи (Србији)“, као што наведена Одлука Арео Пага у свом образложењу на 8. страни износи. Уза све то и пуштање из притвора прошлог децембра, због недостатка доказа, од стране српских органа г-на Предрага Суботичког, грађевинског предузимача, оптуженог као тобожњег саучесника Високопреподобног Архимандрита г. Симеона Виловског у тобожњој злоупотреби и проневери већ наведене суме, још јасније потврђује подмукли и злочиначки план Ваших гонитеља, по налогу антихристовских сила, против Вашег Цењеног Преосвештенства и Вашег Високопреподобног Архијерејског Заменика.

    3.

    Горко и болно изненађење доживели смо као чланови Најсветије Православне Католичанске Цркве, због уочене, и свакодневно појачаване, трагичне путање Светосавске Српске Цркве, према којој смо се у прошлости сви односили са дубоким поштовањем и поверењем, јер је у злокобним годинама и смртоносним временима, Устројитељ Цркве и Њен Промислитељ Господ Наш Исус Христос послао свога ангела, Вашега ментора и васпитача, дубокоумног теолога и непатвореног хероја, васељенско светило Тросунчаног Божанства, међу Светима преподобног и Богоносног Јустина Поповића, чијим су списима смртно рањени „угојени“ беси синкретистичког Екуменизма, Папизма и антихристовског Просветитељства. Сагледавање догађаја изазива у свима нама ране и бол.

    Као људи у немогућности смо да схватимо како је могуће да потомци преподобног Оца нашег Јустина и Ваша духовна сабраћа учествују у безаконим заједничким молитвама и скупљањима са непокајаним и непреумљеним злославним и јеретичким Папистичким кољачима, џелатима и погубитељима свога Народа, који су током фашистичке окупације њихове отаџбине искасапили, преко Римокатоличких Хрватских Усташа, 800.000 Српских Новомученика, и недавно прогласили за „светог“ духовног и моралног подстрекача злочиначког геноцида, Римокатоличког Кардинала Загребачког Алојзија Степинца.

    Присуство познатих Архијереја са блаженопочившим Патријархом г-ном Павлом на лажној и непостојећој „литургији“ јеретичких Паписта у Загребу, ради проглашења за „светитеља“ поменутог суровог злочинца, који се налази у Паклу у друштву са демонима, не може се оправдати разлозима пристојности или екуменистичког надахнућа и диригованог заборава, већ само разлозима претходно наведеним.

    Уз то, пре неколико дана, 27-1-2011, позив и молитва у капели светога Јована Богослова на Богословском Факултету у Београду, Надбискупа Станислава Хочевара и папског Нунција Орландо Антонинија, уз присуство Сватјејшег Патријарха Иринеја, недвосмислено и јасно показују и потврђују истините разлоге Вашег антиканонског прогона и безаконе осуде, јер се urbi et orbi показујете као продужени глас преподобног Јустина (Поповића) и, коначно, једини његов истински ученик.

    4.

    С правом призивате светог Златоуста и његово страдање и сведочанство, јер се показујете ‘и нравом причастник и престолом намјесник’ Светих Отаца и Исповедника.

    Целивајући Вашу најцењенију десницу и просећи моћне братске молитве Вашег Преосвештенства, остајем Ваш у Христу брат.

    Митрополит Пирејски
    + Серафим

    Превод са јелинског
    Архимандрит Симеон

Епископ Артемије проговорио, генеза кризе Православља, Светосавља


Ово је најсвежија вест око ових тужних, неправедних и неканонских поступака водећих епископа из владајуће структуре Српске Православне Цркве. Говори лично, за мене и даље важећи Владика Артемије, коначно је јавно проговорио. Да би се схватила сва суштина кризе Православља и нашег специфичног Светосавског пута, у тексту је понуђено обиље матерјала за проучавање и истраживање, ево редоследа:

  1. Интервју Владике Артемија,
  2. Бела књига о случају Владике Артемија. Приредио мр Зоран Чворовић:“Случај Владике Артемија“ (382 стр. 1.8 мб.),

  3. Видео прилог: „Рат за душе“,
  4. Видео прилог: „Екуменизам-Владика Никанор оштро и храбро збори“,

  5. Видео прилог: Владика Артемије – Однос медија према СПЦ 11.03.2010,

  6. Видео прилог: Монах Антоније „Време је за истину“,

  7. Аудио снимак тајног разговора из 2006-те у манастиру Високи Дечани између оца Саве Јањића и Бљерима Шаље тадашњег шефа шиптарског преговарачког тима,
  8. Видео прилог трибине о Екуменизму из 1996-те, учесници: Епископ Артемије, Митрополит Амфилохије, професор Богословског факултета Радован Биговић, Небојша Крстић, тада главни и одговорну уредник часописа „Образ“ и јеромонах Сава Јањић,

  9. Разни други видео прилози,

  10. Уставно-канонски поредак Српске Православне цркве.

Интервју Владике Артемија Политици и Новостимa

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Због слабог тона, морате га појачати до максимума на вашем компјутеру, да би чули интервју, објављујем скоро цео транскип интервјуа Владике Артемија, око 80% , оне најбитније делове, да се схвати цела ситуација и његово лично виђење.

*****

Владика Артемије:

„Што се тиче тих одлука светог архијерејског сабора, и које ја још нисам добио, али за које сам сазнао преко медија, оне су, као и оне раније, Светог Синода из фебруара, или Светог Сабора из маја месеца, потпуно неуставне, неканонске и протестантске одлуке, које за мене лично немају никаквог значаја. У почетку, ја сам говорио, и показао, и речима и делима, и практично, да сам за јединство, ред и поредак по Српској Православној Цркви. Зато сам и прихватао те неканонске одлуке иако се са њима нисам слагао. Јер слагање би значило да им придајем канонску вредност. Неслагање је сведочанство да оне немају ту канонску подлогу, а прихватао сам их ради тога вишега циља, мира и јединства у српској цркви.

Мислио сам, очекивао сам, да ће и врх цркве, дакле тај владајући апарат, Синод, имати слично мишљење, сличан став, да нам је циљ заједнички и један. Показало се да нема краја њиховим одлукама, њиховим санкцијама које предузимају. У току лета више пута је, донешене су сличне одлуке, неканонске, неуставне, као на пример забрана боравка на Косову и Метохији, прогон са Косова и Метохије, забрана духовне бриге за своју духовну децу, забрана свештенодејства и тако даље… без икаквог основа. Одговорио сам Светом Архијерејском Синоду, а и за свети Сабор, да те одлуке од 13-ог септембра када сам први пут изјавио да се убудуће нећу повиновати никаквим неканонским одлукама Синода и Сабора, од тада је уствари, и да сам ја канонски Епископ епархије Рашко-Призренске доживотни. Или… до валидне пресуде црквеног суда… који би био вођен (процес) на један регуларан канонски начин и процес.

За ових 9 месеци никакав процес није ни покретан, ни вођен, нити има пресуде, имају само одлуке које се доносе гласањем, као да се не ради о цркви већ се ради о некој народној скупштини. Очекивао сам, али ту забрану о свештенодејству практично сам поштовао, да им не би дао повода за нешто даље и горе. Иако сам реко да се не повинујем и да не прихватам ту одлуку, ипак нисам служио 2 месеца.

Очекивао сам да се на Сабору, пошто је у одлуци речено… до Сабора, да се на Сабору та ствар разреши, да се вратимо на почетак, да васпоставимо поредак у српској цркви, канонски редован, како треба да буде. Очекивао сам Сабор. На Сабор нисам позван. На Сабор Нисам позван. И уместо да се то питање на Сабору стави на дневни ред, да се епископи изјасне по том питању и да Сабор донесе једну нормалну одлуку, они су кренули да попуњавају епархију Рашко-Призренску. Поставили су за епископа нашег викара Теодосија Шибалића. Дакле, поред живог канонског епископа они постављају другога епископа.

То је такав канонски преступ, да и они сви, и он, по канонима заслужују лишавање чина.

Када сам то, дакле сазнао, опет преко медија, онда сам хтео и практично да покажем да сам ја црквени и канонски епископ. Отишо сам у свој манастир, јер цела епархија Рашко-Призренска је моја, мој манастир Дубоки поток, и одслужио свету литургију.

Човек који је седео десно од Владике Артемија поставља питање:

Значи, зато сте кренули из Шишатовца…?

Владика одговара:

„Зато сам кренуо дабоме, да, пошто, практично једном да се покаже пред очима целога света шта је суштина проблема. Јер, вербалног разговора није било, нити даљег може бити, доказивања. Јер они, и онда, у одсуству моме они су касније донели и ту одлуку о рашчињењу и шта ја знам све остало. За мене те одлуке после 17-ог септембра, од 15-ог септембра су неприхватљиве, неприхватане ( нисам чуо једну нејасно изговорену реч) и за мене намају никаквог значаја.

Ја сам и даље оно што сам био, Епископ Рашко-Призренски, нисам се ни од кога одвојио, ја сам и даље у јединству са једном светпм саборном и апостолском црквом, у јединству са светим апостолима, са светим оцима, васељенским саборима, са Светим Савом, Владиком Николајем, оцем Јустином, и свим осталим православним хришћанима који поштују тај заиста црквени вековни поредак.

Ко се одвојио од тог принципа нека види сам ко је, и где се налази.

*****

Бела књига о случају Владике Артемија. Приредио мр Зоран Чворовић:

Случај Владике Артемија (382 стр. 1.8 мб.)

Књигу сам преузео са овог извора.

Интересантно је да се око ситуације са Владиком Артемијeм нико од патриотских организација не оглашава са својим јасним ставовима, поготову Двери Српске, затим и поједини интелектуалци за које се очекивало да ће јасно да се изразе, сви иду, ни тамо, ни овамо. Ситуација око Владике Артемија је и више него јасна, јер су водећи епископи који нападају Артемија да је прекршио уставно-црквене каноне, у самом старту сами прекршили црквене каноне. Све то лако може да се увиди, јер је барем на овим алтернативним медијима доступна информација о садржају уставно-црквених каниона српске цркве, који су једини меродавни критериј и услов јединства и мира у кући, јединства СПЦ.

Сваки маневар попут „Немам намеру да улазим у канонска и еклезиолошка питања“ које је изреко Ђорђе Вукадиновић је јефтино избегавање одговорности да се у ионако комфузном друштво јасно укаже о чему се ради,  ситуација није ни најмање компликована да се сагледа, барем око случаја Артемија, док је криза православља, српског православља, дужа шира и дубља прича. Управо је случај са Владиком Артемијом преломна тачка на којој се све може разјаснити, да се крене у пут катарзичног очишћења и сагледавање истине.

Добро је рекао Владика Артемије, чак је и у старом римском праву законски било омогућено да се опужена страна брани, али не и у српској цркви, у руководећој структури. Они су се угледали на диктаторски тадићев режим, на светске моћнике из новог светског поретка, где се прво одреде вечити кривци (у једностраној слици „добар“, „зао“) а после ће већ наћи нешто да им накалеме за кривицу, макар и нека лако оборивe небулоза, Хаг нам је најбољи пример за то, ми Срби то најбоље осећамо на својој кожи, закон силе и неправде, а не силу закона и правде.

У уставу СПЦ јасно пише да нико не може бити кажњен ни једном црквеном казном, а да претходно није био саслушан. О том детаљу може се сазнати из овог дела књиге Зорана Чворовића. Из једног другог дела књиге можете видети како је Епископ Бачки Иринеј слагао (на конференцији за штампу) да је Епископ Артемије био уредно позван на седницу Светог архијерејског синода, и наводно после се није одазвао на тај позив. Овде можете видети скенирани снимак писма Владике Артемија патријарху. Епископи из врха СПЦ-а изгубили су сваки морални интегритет да то буду, али они настављају хајку на Владику Артемија небулозном оптужбом да је „узурпирао црквену имовину“?!

Шта је он то узурпирао од црквене имовине?
Да није можда срушио манастир, оштетио иконе, запалио нешто?
Да није можда узурпирао ваздук око манастира, можда је и ваздух по неким епископима црквена имовина?

Човек који је 50 година по манастирима и црквама учио своју духовну децу доследности светосавског пута, сада је „узурпатор“ црквене имовине, док Бајден који о србима мисли све најгоре, да су примитивци и зликовци које треба бомбаровати, није узурпатор црквене имовине када су му високо црквени оци дозволили посету Високим Дечанима. Он је добродошао гост, уз увредљиво објашњење за српски народ да се тиме изражава наше „традиционално гостопримство!? Он, представник земље која је са НАТО армадом рушила манастире по КиМ-у, убијала српске цивели по Србији?! Високи црквени оци само трапаво покушавају да прикрију свој слугерајски карактер према НАТО пакту и Америци. Србе је по први пут у историји издала истиовремено и држава и црква, остали смо голи у пустињи.

На овом шиптарском клипу „Bajden ne Decan“ Од 01:19 секунди отац Сава Јањић дочекује Бајдена следећим речима, преведено са енглеског то је ово:

„Ово је велика част и охрабрење… да свраћате поново након неколико година…“

Бајдем увредљиво прича за србе, сматра нас генерално дивљацима и стоком која само разуме метак, а Сави Јањићу је велика част да угости таквог типа. Пре посете манастиру, Бајден је у Приштини потврдио шиптарима да је независност Косова апсулутна и неповратна! О чему ми причамо, докле ћемо да се играмо жмурке, барем у објективној и истинитој анализи?

Верници се новоуведеним новаторијима у служби излу]ују и збуњују. У православној догматици то су јереси. Даћу вам два примера, а ко зна колико их још има. Овде видимо како свештеник чита молитву, и по већ вековима познатој процедури требао је да буде окренут према истоку, но он се окренуо према западу, како се служи по католичкој вери. Овде можете видети како Епископ Јован вређа вернике, виче на њих, само зато што желе да присуствују служби по стотинама година утабаној  процедури:

Ако нећете да слушате, напоље!

Рат за душе

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Ради ближег упознавања шта вас очекује у овом документарцу, прочитајте неке цитате.

Наратор…

„… Велика трагедија по Васељенско Православље, догодила се 20-сетих година прошлог века, када је Константинопољ по други пут доживео свој пад. Овај пут није реч о паду под османлије, већ о паду под масонску окупацију. Да бисмо знали тачно о чему се ради, ваља изнети манифест екуменизма који је садржан у окружној посланици израђеној 1920-те године од стране професора Богословске школе на острву Халки.“

“ Већ у самом почетку посланице, садржан је јеретички став, да не постоји једна црква, већ да постоје више цркава. И да би та љубав међу црквама заживела, донето је низ мера у том правцу од којих је свакако најтеже последице оставила одлука о прихватању новог календара, календара Папе Глигорија. Ова посланица је ударила темељ јереси екуменизма, а то је постало могуће појавом Мелентија Метаксакиса. Реч је о Цариградском Патријарху, масону. Према масонском листу, „Питагорац Гном“, он је ступио о масонску ложу хармонија у Константинопољу 15.03.1910-те године, да би касније достигао највиши 33-ћи степен. Цариграским Патријархом је постао јануара 1922-ге године. Тиме је масонерија успоставила власт над првом Патријаршијом у Православљу, што јој је пружило могућност да до дана данашњег врши велики утицај на помесне Православне Цркве у циљу прихватања јеретичког курса“.

Владимир Осипов, професор Московске духовне академије:

„Екуменизам Протестаната заснива се на учењу да смо ми већ једна црква. И то јединство просто треба објавити, не обазирући се на догматске разлике, које међу нама постоје. Односно, они питања истине уопште не постављају. По њима, заједничко причешће је могуће. Католичка концепција екуменизма, одликује се тиме да Ватикан говори, да је јединство могуће само под ногама римског папе.

Наратор:

„… а 4 гoдина касније, Цариградски Патријарх Атинагора, позива све помесне Православне цркве да се придруже светском савезу цркава. Као основа наводе се сасвим банални разлози, потреба приближавања народа и нација у циљу суочавања са великим проблемима садашњице. Ава Јустин Поповић, назива светски савез цркава јеретичким, куманистичким и човекопоклоничким сабором, који се састоји из 263 јереси, а свака од њих је духовна смрт.“

„… на другом Ватиканском концилу, прихваћено је учење о једној васељенској универзалној цркви, у којој ће ући не само све хришћанске, него и све друге религије… јевреји, будисти, муслимани. Спасти се може сваки човек који верује у Бога, без обзира којој религији припада. После другог Ватиканског концила, практично Ватикан се ставио на чело екуменистичког покрета у свету. Године 1964-те Патријарх Атинагора се у Јерусалиму састаје са папом и наредне године Цариград скида анатему против папске јереси из 1054-те године, иако Римска црква остаје непокорна у својим новотаријама! „

Игуман Кирил Сахаров, Председник Савеза Православних братстава:

„… 1965-те године, заиста је била истовремено скинута анатема из 11-ог века. Анатему су скинули Патријарх Атинагора и Папа Павле шести. Московска патријаршија тога доба, огласила се тим поводом и издала саопштење да тај чин сматрају позицијом једне помесне цркве, цркве Константинопоља. Обрт се састоји у томе да данас нико не говори о томе да је, скидање анатеме, био чин једне Православне цркве. Данас се овај чин прихвата као позиција читаве Православне цркве, и нико више то не оспорава!“

Наратор:

„… 1965-те године Српска Православна Црква постаје члан светског савеза цркава мимо одлуке Светог Архијерејског Сабора! А све у нади да ће остатку света сведочити Свето Православље. Али казано је у светом писму: ‘С преподобним , преподобан ћеш бити, а са развраћеним и сам ћеш се развратити’….“

„… 1968-ме године основан је Римокатолички Институт за Православну Цркву, и до сада је прошло преко 400 теолога кроз ову установу. Између осталих и Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, Епископ Славонски Лукијан и још преко 300 епископа широм Православља.“

„… 1976-те године, на екуменистичком скупу у Загребу јеромонаси Српске Православне Цркве, Амфилохије Радовић, Иринеј Буловић и Атанасије Јефтић, иза леђа свог наводно духовног оца, Аве Јустина Поповића, учествују у састављању екуменистичке декларације. Пелцер јереси зване „екуменизам“ преноси се тако преко римских и грчких ђака, и у нашу Српску Православну Цркву!…“

„… 1993-ћа година, Баламан. Васељенски, Александријски, Антиохијски и Московски Патријарх саглашавају се са католицима да деле једну веру, једно свештенство, једно крштење, и да су они сестре цркве. Два дела истог тела, и да треба да трагају за савршеним и потпуним јединством. Сабор Српске Православне Цркве доноси 1997-ме године одлуку, да Српска Православна Црква иступи из Светског Савеза Цркава. Одмах после тога, Синод као извршни орган Светог Архијерејског Сабора, који треба да спроводе одлуку, на предлог Епископа Иринеја Буловића, Атанасија Јефтића и Амфилохија Радовића, поништава одлуку Светог Архијерејског Сабора! Од тада имамо парадоксалну ситуацију, да Синод управља Црквом, уместо Свети Архијерејски Сабор!“

„Дијалог Православни са римокатолицима, у том облику како се до сада одвијао показује нам, да све иде ка обједињењу унијатског типа и по плану који је одлично разрађен у Ватикану. А то је линија – римоцентричног екуменизма, која је опредељена на другом Ватиканском Сабору. А ко резултат тога је и жалостан документ из Равене, октобра 2007-ме године, у коме се Православни јерарси саглашавају да је римски папа, први међу Патријарсима, а Рим… прво седиште цркве!“

Прочитај текст до крата →

%d bloggers like this: