Трибина: Зашто је забрањен Атлантис


У Београду 26.04.2011. у Удружењу књижевника Србије (Француска 7) са почетком у 19 часова одржаће се трибина под насловом:

Зашто је забрањен „Атлантис“ култна емисија Радио Београда 2?

На трибини учествују: проф. др. Милан Брдар, проф. др. Мило Ломпар, Стефан Каргановић, оснивач и директор фонда „Историјски пројекат Сребреница“, Слободан Срећковић, и мр. Биљана Ђоровић, аутор емисије Атлантис.

Дођите у што већем броју, дајмо подршку Атлантису и Биљани Ђоровић, потребно је непрекидно одржавати тензију око Атлантиса и показати да се не слажемо са увођењем цензуре на Радiио Београду 2, изразимо поново на трибини захтев да се под хитно Атлантис врати на радио таласима Београда 2, јер као слушаоци који финансирају РТС имамо права да захтевамо да слушамо оно што желимо.

Стефан Kаргановић: Одговор Душану Радуловићу или исувише мало, исувише касно…


Извор: НовиСтандард

Мислим да је време да престанемо са фолирањем и позерством и да почнемо да ствари називамо њиховим правим именом. Да парафразирам Гертруду Штајн: цензура је цензура је цензура.

Али то није крај систематском кривотворењу садржаја те емисије о Сребреници у које се са своје катедре врхунског професионалца г. Радуловић лакомислено упушта. „Нема никог ко би, можда, аргументима усмерио расправу и на неку другу страну, чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве," каже он, надајући се да је „прошао воз" и да нико неће моћи да провери аудио запис и да разоткрије његову игру

Нестрпљиво очекивано реаговање руководства Радио Београда на узбуђење јавности у вези са укидањем култне емисије Атлантис са Другог програма ове куће најзад је стигло, али оно делује врло разочаравајуће. Реч је о (три недеље закаснелом) коментару г. Душана Радуловића на јавну дебату коју је ово питање изазвало.

Тезе г. Радуловића о професионализму и уравнотеженој презентацији гледишта у медијима веома су интересантне, поготово са становишта некога ко долази из другог амбијента, ван ових простора. Скоро увек када жаба, у покушају да опонаша коња, диже ногу да покаже да и она може да се поткива, резултат је комичан. Тако је било и овога пута.

За разлику од других апологета цензуре, г. Радуловић је бар поштено отворио карте и био је изричит о нечему што је код његових истомишљеника, који су се такође оглашавали о овом догађају, само мање или више дискретно провејавало. Захваљујући њему, сада знамо да је главни разлог за укидање Атлантиса Сребреница. Да се подсетимо, Атлантис се емитује већ осам година на Другом програму Радио Београда. Може се претпоставити да су и друге емисије Атлантиса током тог периода изазивале недоумице и мрштење „надлежних.“ Али ипак цензор је маказе извадио тек недавно, од емисија емитованих 31. октобра и 7. новембра 2010. године, када је била изречена прва јеретичка реч на тему Сребренице.

Господин Радуловић у прилог забрани тврди да је „као професионалац“ лично слушао неке од емисија Атлантиса и да му је засметао недостатак „аналитичког приступа… јер једноставно – анализе нема!“ Па наставља: „Нема никог ко би, можда, аргументима усмерио расправу и на неку другу страну, чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве. Али зато, на пример, има релативизације броја жртава у Сребреници (у једној емисији гости у студију рекоше да их је ‘само 442 стрељаних,’ а за остале ‘нема доказа’).“

ШТА РАДУЛОВИЋ КРИВОТВОРИ Јасно је да г. Радуловић циља на емисију у којој смо учествовали колега др Љубиша Симић и ја (и не само ми, као што ће се ускоро видети, али то је појединост коју је он прећутао), па ћу се фокусирати на тај део његовог коментара.

Пошто прецизно наводи једну цифру која је у емисији била поменута, могло би се закључити да је бар ту емисију г. Радуловић заиста слушао или је накнадно преслушао, што је небитно. Али ако је чуо цифру „442″, морао је чути и све остало о чему је било говора у вези са том цифром. А то нимало не личи на оно што г. Радуловић тенденциозно преноси читаоцима.

Било је речено да масовне гробнице садрже 442 леша (без „само“) са везаним рукама и повезима преко очију и да у односу на њих нема сумње да су били погубљени. Дакле, не ради се ни о каквој „релативизацији“ (шта год то значило), него о емпиричком утврђивању минималног броја погубљених особа. То је стандардна методологија у оваквим ситуацијама коју користи и Хашки трибунал. У продужетку разговора који је г. Радуловић очигледно слушао, али нетачно тумачи јер мисли да широкој јавности више није доступан па да садржај може да кривотвори без да од икога буде позван на моралну одговорност, догодило се управо супротно од онога шта у својој зазорној апологији цензуре г. Радуловић тврди. Наиме, не само да је анализе било, и то подробне и опширне, већ је то била баш она врста анализе која целокупну конструкцију званичног наратива о Сребреници на најрадикалнији начин доводи у питање.

Колега Симић је дао аналитички пресек садржаја масовних гробница које су везане за Сребреницу. Нјегова база података је најсавршенија која се може замислити: 3.568 аутопсијских извештаја које су припремили форензичари Хашког трибунала који су обавили процес ексхумација сребреничких гробница између 1996. и 2001. године. Др Симић је анализирао и класификовао све те извештаје, од првог до последњег, а то представља укупно око 30.000 страница. За ову реплику битне су само две димензије његове анализе: по образцу рањавања и по броју бутних костију, што је битно да би се са највећим могућим степеном вероватноће утврдио број особа у наведеним масовним гробницама.

Таквим аналитичким приступом он је дошао до закључка да се у 505 случајева очитује образац рањавања од метка који је конзистентан са хипотезом о стрељању, а да су у 627 случајева присутни трагови гелера и металних фрагмената који нису пушчаног порекла и који се не уклапају у теорију о стрељању. Што се тиче бутних костију, што представља врло веродостојан показатељ укупног броја сахрањених лица, таквих је било 1.919 десних и 1.923 левих. То указује на присуство испод 2.000 лица у сребреничким масовним гробницама и гледано из аспекта образца рањавања сугерише да су та лица настрадала од разних узрока. Очигледно је да су ове две емпирички (али ако г. Радуловић свој израз воли више, аналитички) утврђене чињенице сасвим довољне да целокупну званичну конструкцију о Сребреници доведу у најдубљу сумњу.

Али то није крај систематском кривотворењу садржаја те емисије о Сребреници у које се са своје катедре врхунског професионалца г. Радуловић лакомислено упушта. „Нема никог ко би, можда, аргументима усмерио расправу и на неку другу страну, чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве,“ каже он, надајући се да је „прошао воз“ и да нико неће моћи да провери аудио запис и да разоткрије његову игру.

Међутим, на тој емисији Атлантиса, коју Радуловић истиче као парадигму једностраности госпође Ђоровић, поред др Симића и мене гостовао је и г. Мирсад Токача, директор сарајевског Истраживачко-документационог центра. Додуше, г. Токача се испрва нећкао да учествује у дискусији на тему Сребренице када је сазнао да се у студију налазимо и ми. Прихватио је разговор тек после премишљања и колебања. Али битно је да је свештено начело audiatur et altera pars, за које се г. Радуловић тако јуначки и професионално залаже, у овом случају било беспрекорно и у потпуности испоштовано. Ја не могу да коментаришем све емисије Атлантиса за последњих осам година, али сигурно могу да се изјасним о емисији у којој сам учествовао. Јадна и бедна апологиа тyраннис, коју г. Радуловић нуди, недостојна је једне одговорне јавне личности, а посебно некога ко себе замишља као делатника на пољу културе.

ДОСТА ФОЛИРАЊА Сада ћемо г. Радуловићу морати да приредимо једно огромно разочарење: we got you! Све што смо навели читаоци могу лако да провере са неколико кликова на свом компјутеру. Емисија Атлтантис посвећена Сребреници у целости је доступна на интернету, било на нашем сајту», било на ЈУТубе:

Дебата о Сребреници 1/8

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

и читаоце подстичемо да је преслушају и да сами провере ко је у праву.

Као што сам поменуо, крајем марта гостовали смо по други пут на Атлантису у вези са Сребреницом. Повод је био наше сведочење у својству вештака пред Судом за ратне злочине Босне и Херцеговине у фебруару и у марту 2011. Морам признати да том приликом у студију заиста није било никога ко би „чињеницама осветлио неки други аспект догађаја или појаве“ и на тај начин непосредно задовољио високе професионалне критеријуме директора Радио Београда. Али сматрам да то ипак није трагично зато што у судници јесте била управо таква особа у лицу тужиоца Ерика Ларсона, који је и мене и др Симића подвргао темељном унакрсном испитивању као што судска пракса налаже. Надам се да ће г. Радуловић то прихватити као адекватну замену и да госпођи Биљани Ђоровић, водитељки Атлантиса, неће уписати још један професионални пропуст само зато што г. Ларсона није позвала у свој студио да тамо наставимо започету дебату.

********

Ево те емисије о којој говори господин Каргановић, а које нема у овом пренетом тексту са Стандарда, ја (Небојша Јовановић) сам је поставио 16.04.2011. на интеренету:

Стефан Каргановић и др Љубиша Симић: Нови докази о сребреничкој лажи

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

********

Мислим да је време да престанемо са фолирањем и позерством и да почнемо да ствари називамо њиховим правим именом. Да парафразирам Гертруду Штајн: цензура је цензура је цензура. Апологија цензуре је нечасно правдање насиља. Зар и г. Радуловић то индиректно не признаје када каже да је после политкомесарске критике емисије Атлантис у петак 25. марта уреднику Малавразићу предложио да „о детаљима разговарамо у понедељак“ и да није био „баш одушевљен“ што је Малавразић пожурио па је „свој потез“ повукао већ следећи дан, чим је стигао сигнал из ЦК. Јасно је, зар не, да је директорова нелагодност прагматичне а не принципијелне природе.Њему не смета насиље, већ динамика његовог провођења. Смета му једино то што је његов роботоидни уредник Другог програма муњевитом брзином учинио оно што су сви они желели и само су вребали погодан тренутак да ураде, само што је Малавразић то извео на скандалозно трапав начин. Захваљујући томе, сада је свакоме јасна узрочно-последична веза између бахатог наређења и понизног извршења, па се ‘нако пред свијетом руже…

На Смедеревској тврђави, Биљана Ђоровић у споменицу


Извор: Двери Српске
Аутор: Владимир Димитријевић

Биљана Ђоровић је, са куле Радио Београда, јављала Србији да свет још није покорен, и да још има слободних људских бића која не продају веру за вечеру…
Београд, 11.04.2011

У четвртак, 7. априла 2011, у гимназији у Смедереву одржао сам једно предавање. Љубазни организатор ме је повео да погледам тврђаву на Дунаву, у којој никад пре тога нисам био. Дан пролећни, породични људи изашли у шетњу на гостољубиво зеленило унутар средњовековног комплекса – право место да се човек раскорачи широко и неспутано, јер су, колико видех, улице Смедерева стешњеније него улице ужичке. И град је такав – између плодних, воћарских брда, и богатира Дунава, па је одлазак на шетњу кроз тврђаву прави начин да се човек одмори од варошке вреве.

Спољашњи утисак о делу Ђуре Смедеревца, трагичног српског деспота, бар кад се осматра од музеја, а поглед се преведе преко железничке пруге, некако није баш „даходузимајући“ – изгледа помало трошно. Није било довољно новца, од 1945. наовамо, да се санирају све последице катастрофе 1941. године, када је експлодирао немачки магацин са заплењеном муницијом (и данас многи мештани тврде да је то била комунистичка саботажа, а да је Немци нису спречили да би уништили траг српског средњег века).

Тада је погинуло преко 2500 становника ове лепе и древне наше престонице, изграђене у сумраку слободе (између осталог, и син, снаха и унуче ђенерала Недића).

Дакле, трагови превеликог бола, удружени са зубом времена, на делу су – споља… Али, кад се у тврђаву уђе, онако моћну, велику, обасјану зрацима сунца у заласку, утисак је другачији – одједном се нађеш у средишту једне захтевне прошлости, која ти поставља низ неодложних питања, почев од оног: „Да ли смо ми, Срби из последње одбране деспотовине, имали право што смо гинули да бисте ви дошли на наше место и наставили наш завет?“

Прилазиш темељу негдашње цркве, осматраш осматрачнице, погледаш у донжон кулу на којој и данас стоји крст Христов, са знамењима Спасове славе у страдању (осликан пре толико столећа), прођеш испод свода капије и нађеш се у унутрашњем граду… Загледаш негдашњу престону дворану, прозоре са витим средишњим стубићем, кроз које је некад падала светлост на дворјане и госте Ђурђа и Јерине, на њихове несрећне синове и живу мученицу кћи, која се, као и Миличина и Лазарева Оливера, жртвовала за отаџбину, одлазећи да мрском агарјанину буде жена.

Мара Бранковић, велика задужбинарка светогорских манастира, заслужује неко битијно утемељено уметничко дело, ништа мање насушно од музичке драме о њеном оцу, коју су сачинили песник Момчило и његов брат, компопзитор Светомир, славни Настасијевићи из Горњег Милановца…

Горе, у камену, отвори који су служили за моћне греде престоне дворане… Па онда, уз стрме степенице, ка кулама, да се осмотри славно Дунаво, тија вода ладна… Домаћин нам поглед скреће са богатирске реке, једне од оних едемских, и усмерава га ка Језави, која тече необично – у зависности од нивоа двају река између којих се нашла, заталасава се час ка Дунаву, а час ка Морави… Па онда нам показује место на Језави где су комунисти, после рата, вршили стрељања… Језава, да се најежиш од њеног имена које протиче кроз 1944. и 1945, кад су нам, наводно, донели слободу…

Ипак, под сунцем које се клони заходу, на уму ми је онај величанствени старац, сунчани стуб средњовековне Србије пред робовање, Ђурађ, који је целог живота на себи носио жиг свог оца, и који је, свим силама, морао да се труди да брани остатке остатака српске слободе. Распет између латинског Запада, гладног непокатоличених душа на једној и исламског Истока, са својим незајажљивим освајачким апетитом, на другој страни, овај српски владалац, за века свога, нагледао се чуда и покора…

И знао је, како није знао, да неће моћи да одоли, као што ни Цариград није одолео 1453. године, када је Константин XI, по мајци Србин из рода Драгаша, пао бранећи Други Рим од мухамеданских хорди (кажу да је три дана, заточен у својој смедеревској келији, српски седокоси витез, унук кнеза Лазара, оплакивао пад Цариграда.)

Снажан и одлучан, човек који је својом појавом, како бележе сведоци, уливао страхопоштовање, Ђурађ је био свестан значења византијске изреке: “Кад те цар јури, бежи; кад те Бог јури, седи“. У драми браће Настасијевић, он свом војводи Кајици вели: “У корену кад коб, зло једно посеци, набуја других сто“… Дакле, знао је, знао, да је пропаст близу…

Па ипак, није се предавао: градио је тврђаву на Дунаву, с мачем у једној и бројаницом у другој руци; горећи од утробног, родитељског бола, назирао је, кроз очне дупље својих синова, турском руком ослепљених, да ће се, кад-тад, родити неко ко ће његов народ повести ка слободи, и својим ухом, већ уморним од звекета мачева, слушао заклетву у Марићевића јарузи. Зато је знао да мора да сачува духовну слободу и самоистоветност свог народа…

И зато није насео на превару Запада, на коју је насео Манојлов син, а брат Константина Драгаша, Јован, претпоследњи из династије Палеолога на престолу Другог Рима… Јер, Јован Палеолог је склопио унију с папом и признао његову власт да би добио војну помоћ за рат против Турака. Вера је продана, а помоћ није дошла, осим симболичне, недовољне да изађе пред, како рече Његош, „дивјачне тмуше азијатске“.

За разлику од свих осталих са православног Истока, деспот српски одбио је да пошаље своје представнике у Италију, говорећи да је он сусед Латина, и да зна да од тог посла нема ништа. Када му је познати фрањевачки ратник-мисионар, Јован Капистран, нудио да прими унију да би добио помоћ папиних крижара, деспот му је рекао да га Срби сматрају несрећним, али мудрим, човеком, али да би га, промени ли веру у старости, сматрали несрећним лудаком…

О том Ђурђу, човеку бола и поноса (не гордости, него поноса што смо Христови, а не папини или Мухамедови) мислим гледајући у златострујни предвечерњи Дунав…

И, наравно, не заборављам речи које је Хитлер упутио свом специјалном изасланику за Балкан, Херману Нојбахеру, када га је овај молио да промени однос према Србима (не из хуманих, него из практично-политичких разлога). Хитлер је тада уочио да народ као што су Срби не сме да живи уз Дунав.

И зато у српској Војводини, коју хоће да нам отму, има толико чанковлука и пајтићанштине – војвођанери се не боре за народ, него слушају Хитлерове наследнике с оне стране океана, који ових дана „доносе слободу“ Либији, као што су је, у последње две деценије, доносили Србији, Авганистану, Ираку (списак наставите сами)…Хитлер је, према њима, само дечачић у алпским панталоницама. Он се бар није заклањао иза демократије и људских права…

Дакле, као и у време деспота Ђурђа, и сада Срби воде борбу на граници светова – на Дунаву, притешњени између вашингтонских вазала, Европске уније и Турске… Само, сада немамо храброг Ђурђа Бранковића, него на стотине ситнодушних бранковића, брозоумних јаничара и јаничарчића новосветског беспоретка, глобалистичких усташоида који, попут мува које пљују беле столњаке, слећу својим лажима на наше умове и срца, и уверавају нас како треба да продамо не веру за вечеру, него, како неко рече, за обећање вечере…

Али, овде и сада, на тврђави, не мислим о њима – мислим о мишицама старине Ђурђа, о зластотекућим водама које смо крвљу заталасавали да бисмо остали своји на своме, о песми „Смедерево“ Ивана В. Лалића, коју чика Марко Марковић сматра једном од најлепших песама нашег језика, јер и она говори о неопходности борбе онда кад изгледа узалудно… Мислим и величанственом, непатетичном руско-белоруском филму Александра Кота, „Брестска тврђава“, који говори о херојској борби бранилаца тврђаве у Бресту, што су је хитлеровци напали 22. јуна 1941.

Неколико непоражених јединица пружало је отпор нацистичким хордама, иако им никаква помоћ није долазила; војници и цивили заједно, удружени да бране Родину, у наподносивом, апокалиптичном ужасу непрекидних напада вишеструко јачег непријатеља – бране се, гину, јуришају, гину, опет гину, јуришају… И , на крају, кад више ништа не помаже, војници Новог поретка бацају бомбу од две и по тоне на руску тврђаву… Дечак који је преживео покољ, оставши глув од експлозије, свом унуку, после толико деценија, говори о боју, и каже му: “Ја сам тада имао година као ти сад“. И унук га, из светлуцања дечачких очију се то чита, сасвим разуме…

Дечак је спреман, наравно.

Док сам силазио са куле на тврђави, знао сам да ћу овај запис посветити Биљани Ђоровић, жени-хероју наше борбе за Србију слободног ума, жени којој се на разговоре одазивају и Ноам Чомски, Едвард Херман, Дајана Џонстон, Мајкл Чосудовски, Виљем Енгдал, Џудит Рисман, али и српска интелектуална елита, жени која је, без страха од последица, проширивала наше културне и моралне хоризонте (док су се интелектуалној бижутерији, која је, салијеријевски љубоморна на туђу креативност, зенице шириле од страха – шта ће прекоокеански послодовци рећи о тој страшној, антиевроинтегративној емисији „Атлантис“, јединој таквој на „јавном сервису европске Србије“, којом харају „просрпски“ политичари.) Биљана Ђоровић је од оних костију које су чиниле кичму Пријездине жене, „госпође разумне“, и руку супруге Радунове („млада жена, ама соко сиви“, вели Његош. )

Она је, са куле Радио Београда, јављала Србији да свет још није покорен , и да још има слободних људских бића која не продају веру за вечеру, ни крсте за масне прсте, ни поштење за печење… Сада су је ЗАБРАНИЛИ; али, толико су се разобличили, поготову црвени универзителија карломарксоња, капичић нашег информативног голог отока и доживотни капо наше концлогорске демократије, да их цео Дунав, овај испод смедеревске тврђаве, не може опрати… А Биљана ће опет на своју кулу, чим ослободимо Србију. Ако нам Бог благослови нову слободу јер је, многим чињењима и нечињењима, као да ни не заслужујемо.

Уосталом, никад не можемо бити сигурни да ћемо, овде и сада, победити, макар и у једном од „ратова у култури“. Не можемо бити сигурни да све што смо до сада бранили неће ускоро пасти под маљевитим ударима Империје „сенилних варвара“ (Жан Бодријар). Али, што падне, усправиће се у Христу непобедивоме, ако не сад, а оно о Његовом Другом доласку. Све непролазне вредности остаће и опстаће. На нама је само да их градимо. То ми је рекла тврђава деспотова, наш златни оклоп на Дунаву.

Гашење Атлантиса: И дуже од века траје ноћ


Извор: Печат

Пише проф. др Милан Брдар, редован гост емисије „Атлантис“

Данас бити послушан овој власти или неком њеном надобудном припаднику, више је од бурлеске и потврда да послушник нема елементарног самопоштовања. Једно је било забрана у време комунизма у име идеје, а сасвим друго је данас, када се ексцеси Империје и власт у Србији држе заједно још само под кишобраном епохалне бруке, и откако ЕУ посрће попут сипљивог коња с Вашингтоном на грбачи.

Десило се да је предводник тог шареног јата човек у толико позним годинама да је више непристојно што уопште фигурише у јавности, у младости добар ученик стаљинизма и титоизма, против којих је био у средњим годинама у име изворно-казанског комунизма, да би на прагу девете деценије постао гаулајтер неолиберализма. Као професор међу студентима је остао најпознатији као пропагатор Марксових идеја о слободи штампе. Књижицом његових текстова коју је приредио („Вук Караџић“, Београд, 1971), стално је махао на часовима, што је континуирано радио и две деценије касније, као да је у њој видео своје животно дело. („Ко о чему, баба о уштипцима“.)

Као један од сталних сарадника/гостију емисије „Атлантис“ на Радио Бео­гра­ду 2 протестујем због њене забране. У стварне разлоге за забрану улазе и моји ставови, иначе изложени у низу емисија нарочито током последње три године. Поуздано знам да је у току протеклих годину дана на колегијуму више пута било речи о мојим иступима, да је чак било предлога да се емисија укине или да се барем мени забрани приступ у зграду Радија.
За Радио Београд 2 везан сам и тиме што сам лауреат годишње награде за филозофију, теорију уметности и естетику, за годину 2002. Награђена књига носи наслов „Филозофија у Дишановом писоару“ (Књижарница „Зорана Стојановића“, Сремски Карловци, 2002). Ове чињеницу помињем због специфичног стицаја околности: садржај књиге који је те године био разлог за тако ласкаво признање, једним делом би данас био разлог за забрану исте. У исти мах тај део садржаја открива нам рецепт по којем се збива све ово са слободама у Србији.

Легенда и стварност

У свом роману „И дуже од века траје дан“ („Просвета“, Београд, 1981) велики совјетски (казахстански) писац Чингиз Ајтматов прича древну легенду. У њој је реч о племену Жуанжуана, људи ратника сурових по томе шта су радили с поробљеним противницима. Бријали су им главе, до последње длачице, и одмах на теме стављали још врућу кожу тек заклане камиле коју су звали шира. Како су их држали неколико дана на припеци, без хране и воде, кожа скројена у облику капе за пливање брзо се сушила и спајала се с власима косе која је израстала и под њеним притиском урастала у главу, тако да је све више стезала лобању несрећника који је све то време трпео паклене муке. Када се кожа осуши, шира главу жртве покрива попут шлема, муке престају, а несрећник више нема ни разума, ни свести. Наизглед је здрав и ништа му не фали, може да се споразумева с околином али је био лишен памћења, више се није сећао ко је, ни детињства, ни оца, ни мајке, ни свог имена, једном речју био је лишен свог „ја“. Такве робове звали су манкурти. Манкурт је, заузврат, поседовао низ корисних особина: био је апсолутно покоран и безопасан, никад није помишљао на бекство, тако да није било потребе да их неко чува, а у исти мах могли су да их запосле као најверније чуваре.
Данас бисмо рекли да су Жуанжуанђани били дивље азијско племе, да то с нама модерним Европљанима нема ништа. На томе би остало да Ајтматов у другом току радње романа не приповеда о совјетско-америчкој здруженој акцији заштите Земљана од контакта с новооткривеном суперцивилизацијом, одлуком да се око Земље успостави заштитни транскосмички режим под називом операција „Обруч“ с инсталацијом серије пројектила спремних да униште сваки предмет који се из космоса приближава Земљиној кугли.

Поред ова два постоји и средњи ниво метафоре: партијском функционеру који долази својим сељанима да би их фасцинирао знањем, одушевљено им прича о томе како ће се у будућности помоћу радија управљати људима из једног центра, као аутоматима! Појединцу ће се чинити да све ради по својој вољи, а у ствари радиће по директиви одозго.
Метафора операције „Обруч“ развија се у три варијанте: у виду обруча око ума појединца – путем шире у виду отврдле камиље коже; ума цивилизације – опкољавањем планете; и колективне свести поједине државе – системом медија, а уз помоћ комуникационих сателита. Сврха је увек једна и иста: заборавити прошлост, не постављати питања, не знати за Разлику, Друго и Могућност друкчијег, коначно, бити помирен са собом и датим светом као да је реч о „најбољем од свих светова“. Ово треће није остварила совјетска, али остварује преостала Империја ширењем НАТО-а по сателитским земљама Источне Европе и инсталацијама ракетних система усмерених према Евроазији.

„Реалност коју треба имати у виду”

Операција „Обруч“ истог типа, директивама одозго, спроводи се над многим земљама, па и над Србијом, ево, већ десет година. Људство планете још увек издељено по државама, будуће је светско, космополитско стадо којим планирају да владају пошто га сатерају у безобличну масу. За сада, неопходне су им локалне елите које ће их глајхшалтовати. Локални владари њихови су робови, манкурти. Они су претходно прошли процедуру „Обруч“, па су едуковани за чување народа у својим земљама, због чега их „демократски“ доводе на власт, путем свакојаких „меких“ револуција. Као владаре, пуштају их да пљачкају сопствени народ, они ће ионако све наплатити. Робови су прошли процедуру „едукације“: поробили су их још као студенте; деведесетих су им увелико бријали главе, а да ови нису сањали шта их чека, две хиљадите су им на ћеле почели да стављају још влажне камиље коже, чије стезање су почели да осећају тек од 2001, да би до данас постали верни чувари, способни да се љуте – на народ, што се још увек не понаша као стадо. Да би то постигли теже потпуној медијској контроли, рачунајући да ће у мраку народ брже капитулирати.

Писоаризација и концлогорогија

Једина разлика између древних Жуанжуана који су јели сирово месо и ових ултрамодерних у скупим оделима, садржана је у томе што су први манкурте правили силом, од поробљених ратника, а ови други императивно захтевају да то чинимо сами са собом – добровољно и масовно! „Ми смо ваши пријатељи, и што год да учините ваша је ствар, и на вашу одговорност“. О томе ћу нешто шире рећи са становишта антиципативне шеме изложене у награђеној књизи још 2002. године, која се низом догађаја током последњих година систематски обистињује пред нашим очима.

У књизи сам својеврсни феномен уздизања керамичког мушког писоара у статус уметничког дела (познати перформанс Марсела Дишана) развио у парадигму, омогућава разумевање главних догађаја ХХ века: од бољшевичких револуција, преко судбине филозофије и друштвене науке у тој авантури, до пада Берлинског зида и постсоцијалистичке ере глобализације, с посебним освртом на судбину Србије у епохалном „тријумфу“ неолибералне најезде Империје на остатак света. Процес се једноставно може представити с два тока: први којим се безвредна ствар уздиже до узора вредности, и други, њему комплементаран, којим се све што је било вредно срозава до тачке безвредног. Ова два тока чине епохални процес писоаризације: све што је имало вредност, од националне културе до личног достојанства, а све што упадне у актуелну машину глобализације као последњег похода Империје у освајање света бива срозано до тачке безвредног писоара, у који може онда дословно речено да се врши свака врста нужде. Истовремено супротним током одвија се компензација изгубљеног, утолико што свакојако импортовано смеће, и оно што смо сами ценили као ниско, прљаво и зло, уздиже се до нивоа узора, нове вредности, праве ствари. У свему томе основну улогу има пар политичка моћ-медији, који чине машину попут парног ваљка за пеглање мозгова и дресуру људи.

Ова процедура сажето је изложена у 7. поглављу „Постмодерна концлогорологија или педагогија навикавања на Дишанову шољу“ (стр. 177, и даље). Парадигма Дишанове шоље је универзална: она може да буде дефиниција појединца, сведеног на ниво манкурта који мумла само једну реченицу: „Европа нема алтернативу“, или може да буде, нешто стилизованија шоља из које се пије оно што нам Империје и Европска унија сервирају, тако што морамо да клекнемо на колена, нагнемо се напред и испијемо садржај без бунта. А може да буде и цела држава.

На почетку педагогије жртва је имала етикету писаора, док то још није била. На крају, кад то постане – добија етикету новоевропског грађанина.

У тренутку када се забрањује „Атлантис“ изложена процедура је добро поодмакла, а сам чин забране један је веома важан прилог њеном остварењу до краја, путем осионе и кукавне забране. Забрана је кукавна, прво јер се крије њен аутор, а уз то, открива се да Управни одбор или Програмски одбор чине људи савитљиве кичме, који би ваљда требало да раде у циркусу.
У светлу антиципације изложене у књизи, везане за то да нас чека нова фаза концлогорологије по освајању Троје-Србије изнутра, од странака ДОС-а очекивао сам све и свашта, само не нешто добра за ову земљу. И зар нисмо и даље медијски затворени у концлогор, који се у међувремену проширио на још неке непослушне по свету, и зар није јасно да је под влашћу „демократских снага“ на делу и те како видљив програм с поглављима: Србија-Колонија-Депонија-… па Европска унија.
Пошто смо већ довршена колонија Империје и ЕУ налазимо се на степену одмакле депонизације. Већ смо увелико депонија: како празне сламе неолиберализма, измлаћене још пре једног века, тако и осталих треш идеја које нам импортују и кљукају нас, преко филмске продукције америчког пропагандног ђубрета на свим ТВ програмима, кич изјава западних нам пријатеља, до анахроних манира стараца, политичких актера изашлих из стаљинистичког шињела које су прву половину живота учили да заводе комунизам, а остатак живота проводе у завођењу либерализма, на подједнако глуп начин – претњама и забранама.
Уза све то, Србија је депонија уништене привреде, опустошених и у бесцење распродатих фирми с радним народом претвореним у гомилу просјака испод западне шаргарепе. Пљачкаши ове земље, дојучерашњи безгаћани, у стању су да нас у свом цинизму питају: „А, зар имамо другу перспективу осим европске!“
Ако кажем да депонизација Србије још није потпуна, онда то значи: прво, да су овакве забране, уз готово успостављен потпун медијски мрак, неопходан услов да се иста доведе до краја. У томе је улога те више него глупе мере, као што је отпор тој глупости услов да се Србија не угуши у смраду писоаризације.

Част забране и бешчашће позива

Истини за вољу, супротстављања су толико ретка да представљају ексцес, ето, на пример, у случају „Атлантиса“: Биљана Ђоровић

Данас бити послушан овој власти или неком њеном надобудном припаднику, више је од бурлеске и потврда да послушник нема елементарног самопоштовања. Једно је било забрана у време комунизма у име идеје, а сасвим друго је данас, када се ексцеси Империје и власт у Србији држе заједно још само под кишобраном епохалне бруке, и откако ЕУ посрће попут сипљивог коња с Вашингтоном на грбачи. Зато онај ко се повинује таквој одлуци или показује да је жртва страха у костима из времена титоизма, или да жртвује свој интегритет ради „пет минута“ власти, па било то и из уредничке или директорске столице.

Кулоарски позната чињеница да рвање због „Атлантиса“ у Радију траје више од годину дана, само сведочи да поред професионалаца патриота у Радију делује и огранак проусташког лобија (што је потребно јасно рећи), чији припадници делују и по многим телевизијама, радио станицама и листовима. Они отворено српски народ третирају као стадо, с мањим или већим степеном расизма, глумећи моралне јаничаре да се ко због тога не би побунио. Као логистичка подршка продужења рата против Србије мирним средствима, добијају нервне нападе кад чују да неко оспорава монтажу „Сребренице“, предаје КиМ, или отворено говори да је против геј и лезбо парада.

Они који би по вокацији требало да воде рачуна о достојанству ове државе, народа и националне културе, одавно су научени бежању у мишју рупу и дволичности, у страху да не буду проглашени за „српске националисте“, пази богати! Зато, под овом и оваквом антисрпском влашћу отворено и без зазора говоре – једино антисрби. И док се Срби интелектуалци стиде и плаше да се успротиве, ови се поносе што усред Србије могу храбро и смело да спроводе писаоризацију свега националног, од језика и културе, преко историје и традиције, до највиших институција државе и народа. Ова власт то омогућава доводећи до краја своју титоистичку тортуру, карикатуралну онолико колика је разлика између фарсе и бруке.

Полуанонимне особе које у Управном одбору седе само по партијској линији могу бестидно да тврде како се „злочини не смеју релативизовати“, а одавно немају смелости да више помену злочин над Србијом и народом 1999; у стању су да говоре о манијацима који брбљају о „запрашивању с неба“, а више не смеју да помену запрашивање Србије „осиромашеним уранијумом“; затварају нам уста пошто су их претходно затворили себи.

Ликови који ћуте о слоновима, а лове комарце су манкурти чији западни господари знају да их не треба чувати јер су добро „уштимовани“ да нас путем медијско-педа­гошко-пропагандне контроле одуче од своје традиције, историје, имена и корена, колективне и индивидуалне аутономне свести, културе, идентитета и интегритета, а у погледу потреба сведу на ниво желуца у арени тржишног животињског царства.

Из тог табора дошао је притисак за забрану „Атлантиса“, што није ни чудо јер им је као шареном друштву једини заједнички именилац антисрпство „увек, свуда и по сваку цену“, за које је „мрак“ свако ко не благосиља ђубре, како оно које сами медијски расипају, тако и оно које са Запада долази. А да углавном долази ђубре нема сумње.

Десило се да је предводник тог шареног јата човек у толико позним годинама да је више непристојно што уопште фигурише у јавности, у младости добар ученик стаљинизма и титоизма, против којих је био у средњим годинама у име изворно-казанског комунизма, да би на прагу девете деценије постао гаулајтер неолиберализма. Као професор међу студентима је остао најпознатији као пропагатор Марксових идеја о слободи штампе. Књижицом његових текстова коју је приредио („Вук Караџић“, Београд, 1971), стално је махао на часовима, што је континуирано радио и две деценије касније, као да је у њој видео своје животно дело. („Ко о чему, баба о уштипцима“.) Није ни чудо, јер му је научно дело за 40 година рада остало прескромно да би било видљиво, а камоли значајно. У зло доба, на прагу девете деценије живота, тај бивши омладински функционер с Голог отока, под руководством учитеља му Титовог џелата Јова Капичића, актуелног омладинца ЛДП-а, забрањује и шаље поруку а лà Сен-Жист: „Нема слободе за непријатеље слободе“.

Уз њега се јавио анонимус Жељко Ивањи, познат само по томе што у Управном одбору седи као члан странке за коју се више не зна јал’ јесте или није, такође препариран тип који је убеђен да су Срби у Сребреници починили злочин миленијума и да они који то доводе у сумњу могу да буду само злочинци које треба на време уклонити да „не трују свест грађана“.

Уз њих су чланови Управног и Програмског одбора РТС, знаменити по ћутању као знаку одобравања, само зато што је бивши млади џокеј с поповских леђа, у позним годинама прешао на грбачу целе Србије, изјавио да је „као слу­шалац незадовољан садржајем ‘Атлантиса’“. Па, зар да се због тога емисија забрани? Није му довољно што Србију већ јаше као најскупљи и најалавији посланик у њеној историји, него захтева да се радио програм прилагођава његовом укусу, па да му се „свиђа“. Ето, то је писоаризација! И нико да му каже: „Ма, дај, стари, јел ти то озбиљно?“ – него ћуте као у времену Титове страховладе. Само што овако нешто ни Тито није радио. Јахач Србије и њене слободне речи губи из вида да је то могао да изјави у својој кући, а да је на Управном одбору представник свих грађана који плаћају претплату.

Ако рачунају да ће им било ко поверовати да су ову забрану изрекли „у име демократије и професионализма“, онда само осведоче да су регредирали до нивоа политичке и сваке друге деменције, што је најчешће последица дрскости и ароганције. А често и старости.
Бити у друштву с њима, значи са собом учинити исто што су њима западни пријатељи већу чинили: срозати се до нивоа писоара у галерији Европске уније. Зато човек од интегритета може само да каже:

„Част је бити забрањен од вас, као што је брука бити с вама!“

Професионализам и његови последњи дани

Радио Београд 2 је кућа која је одувек пленила високим професионализмом, с већином новинара и аутора који само могу да служе на част и славу Радија у целини и овој земљи. Ово кажем на основу контакта с људима из куће у току девет година, на основу гостовања у преко 40 разних емисија. Управо због тога био сам запањен изјавом уредника Ђорђа Малавразића да је он реализатор забране и да се „у потпуности слаже“ с оценом Програмског одбора („Политика“, од 30. марта, о.г). „Ако неко из демократског дела јавности сматра да таква емисија треба да обележава Јавни сервис, онда треба да преслуша неки од снимака, па ће се лако разуверити.“Значи, грађани „из недемократског дела јавности“ то разуверавање не заслужују, без обзира на то што плаћају претплату. Но, на страну дискриминација, држимо се предмета. Да је г-дин Малавразић изрекао провидне псеудо разлоге за забрану, нарочито уз оно да се с одлуком „у потпуности“ слаже, јасно је сваком ко иоле има искуства са забранама из предмилошевићевског периода (јер их у време „Милошевићевог тоталитаризма“ није ни било). Бар да је изоставио оно „у потпуности“.

А зашто никад дотични из „демократског дела јавности“ у току годину дана нису тражили да дођу у „Атлантис“ и оповргну приче нас чудака и чаробњака? Тим пре што су у центрима „демократије“ помно слушали емисије и снимали их, као Удба у време Ранковића. Ово је логично питање, али је и наивно.
Прво, нису тражили учешће зато што немају шта да кажу аргументовано и чињенично засновано. Као паролаши плакатске свести, могу чињенице само да крију или да забрањују оне који њима аргументују, што ево сада чине.

Друго, гнусоба целе акције састоји се у томе што с њихове стране годину дана тече акција „сачекуше“, с циљем минирања „Атлантиса“. Уредница је врло често звала госте из њиховог табора, било да се суоче с нама или с њеним питањима. Редовно су одбијали и избегавали. Тако су израдили алиби, којим машу јахач попова унапређен у јахача Србије и кандидат за његовог посилног – а преузима и главни уредник: да, ето, у емисији није било оних „који друкчије мисле“?

А како стоје ствари везане за могућности „да се чује друга страна“ код перјаница професионализма? Ако погледамо медијску сцену, колико има радио и ТВ станица са којих се пљује по свему што је српско, с којих нас уче пузању пред Европом и Империјом, када одређени јаничарски листови и ТВ куће Србима пресуђују пре суђења, а поводом Хашима Тачија упозоравају да је „невин док се друкчије не докаже“, које ћуте о „трговини органима несталих Срба“, а вриште због сваке ситнице на основу које макар неком Србину у кафани могу да окаче нацизам и расизам, кад нас засипају телевизијском идиотијом и веселим простаклуком док земља одлази у мајчину, и тако даље, до бескраја, онда то није једностраност него је професионализам, јер се све ради по вољи и самовољи „демократске власти“? Шта мари што ни на једним од тих повода не могу да се појаве они „који друкчије мисле“.

„Атлантис“ је био изузетак јер је искакао из те унисоније и зато је скинут. Да не ремети хор безбрижног проевропско-америчког брбљања. Али, то једноумље је програмирано споља, као што је деведесетих био хаос разноумља; управо то је акција „Обруч“ која се довршава над Србијом, којом се свакој одраслој особи ставља шира око главе, да нам стисне и истисне мозак. Јахач Србије и његови ученици не само да против тога не смеју да писну, напротив, као успешни ђаци процедуре навикавања на Дишанову шољу, они весело, с ентузијазмом саучествују у том медијском мраку, своје бескичмењаштво претварају у врлину, антисрпство у доказ „културе“ и епохално достигнуће, дрскост и ароганцију у норме бонтона, а вољу троше у трагању за оним ко још одскаче од правила, да би га забранили.

Која ноћ, који век?

Да се на крају разумемо око још једне важне ствари. То што су у „Атлантису“ до сада гостовали људи, интелектуалци од интегритета, на распону од Едварда Хермана и Дајане Џонстон, преко Чомског до Мајкла Косудовског, као припадника мање групе – на светској сцени – коју није могуће корумпирати, и који Америци пред лицем држе огледало њене истине, а што наглашавају браниоци емисије, цензорима значи супротно. Та управо то су разлози за забрану. Један гост један разлог, по томе је емисија „Атлантис“ била јединствена, и није ни чудо што су актери износили листом фингиране разлоге. Оно што је нама за похвалу и понос, њима је на срамоту, пред својим западним менторима који су их већ добро научили да пузе. Наравно важи и обрнуто.

Ноћ о којој је реч је она у којој су се ДОС снаге заглавиле негде између 5. и 6. октобра 2000. године. И по њиховим сведочанствима, 6. октобар „још није свануо“. Они нас држе у тој својој ноћи која је само продужетак бившег предмилошевићевског мрака, „мутатис мутандис“, за коју је неопходно погасити светла преосталих слободних медија. Е, та ноћ заиста траје дуже – од једног људског века. Она је била прекинута милошевићевским периодом у којем су исти највише вриштали против тоталитаризма, да би се додворили западним менторима и награбили донације, а не због истине; каква истина, када је опозиционих медија било ко плеве. Као жртве своје ноћи ни не знају у којој смо историјској години, вратили су нас у 1948. годину свеопште пљачке земље и одстрела противника. Као санкилотерија они ни немају другог интереса до „у се на се и пода се“, у намери да великом пљачком постану сутрашња господа. Једино им још недостаје Голи оток за опоненте. Имају чак и в.д.управника, Титовог генерала Јова Капичића, ентузијасту који се већ јавно кандидовао за в.д.-а, а и његовог првог оперативца, јахача Србије и слободне речи. Да заврше како су почели, у одсуству мора и стена у њему, за сада морају да се задовоље Србијом као Проклетом авлијом. Да, ноћ о којој је реч дужа је од обичног људског века. И док њима, цензорима и моралним јаничарима, никако да сване 6. октобар, нама никако да сване дан који ћемо провести без њих и њихових сенки.

„Атлантис“ против Атлантиде

Акцијом забране која процедурално гледано одговара операцији „Обруч“, цензори не потапају „Атлантис“, него само стављају коцкицу у мозаик који све више открива да су и ЕУ и САД делови једне исте Атлантиде, одавно у фази прогресивног потапања. Нагнута је као Жерикоов „Сплав медуза“, поцепаних једара, на једној страни препуна весеља (вашингтонско-бриселске бирократије), на другој очаја и ужасавања (људи који су гостовали у „Атлан­тису“ и упозоравали, заједно с хиљадама демонстраната диљем Европе као весницима катастрофе пред вратима). Реч је о потапању Атлантиде европских вредности слободе и достојанства, које је за време Зида ширила и Америка из чисто пропагандних разлога. Посебно је Америка почела да тоне нестанком СССР-а, чију пропаст је тријумфалистички славила, не запажајући да је тада већ била у води до колена. Отада Америка, држећи немоћну ЕУ у свом загрљају тоне све више у исходима покушаја да се тријумфалистички наметне као господарица света. Њен лик алтернативе из времена Хладног рата, одавно је замењен стварним ликом глобалистичке милитаристичке Аждаје која нас лишава илузија!

Ништа од онога у чије име сте спремни да жртвујете Србију Европи као курви бога Зевса, више не постоји: то су само симулакруми. Она још има да понуди само јефтине ђинђуве, које јој је Зевс одавно даривао за утеху, после силовања, које је касније морала да призна за искрену обострану љубав. Зато, људски избор гласи: остати уз „Атлантис“, а не бити на Атлантиди која у својој ароганцији за своје потонуће. А њени домаћи мутанти манкурти сувише су мали, а препуни себе, безначајни, а успаљених сујета због западних миловања по глави, да би ишта од тога схватили. Они су научили да се смеју и подсмевају свему, свакоме ко је против њих. А кад им преврши, да забрањују. За то време, укроћени медији обављају споља и изнутра издиктирану улогу виолинског оркестра на Титанику који, онако везан за Атлантиду такође тоне, а зове се „Србија“. Слава нама с њима.

********

Ово је фантастичан текст професора Брдара, један од најбољих који одсликава укидање Атлантиса, са ширином и дубином разних аспеката који говоре зашто нам се догађа оно што нам се догађа, а догађа нам се, јер су многи наши „интелектуалци“ који су утицали на наш историјски пут формирани са широм на глави.

Данас, када треба да се емитује Атлантис у 17:00 , а и после тог термина, зовите овај број: 011/3229 653
и саопштите им:

„Вратите нам Атлантис, не плаћамо вас да нам укидате емисије које вилимо да слушамо.“

Петиција против укидања радио емисије АТЛАНТИС:
http://bit.ly/eYRzS3

На доњим линковима можете преслушати емисије из „Атлантиса“ у којима је гостовао часни и уважени професор Брдар…

Атлантис: Судбина Косова и Метохије
http://bit.ly/eFDpK0

Атлантис: Протест против академског националног самопонижења…!
http://bit.ly/fHXi32

Србијо, Срби, кажимо сложно резолуцији о Сребреници НЕ… или нас неће бити!!
http://bit.ly/dFKAv7

Србијо, када ћеш већ једном да кажеш: Доста?
http://bit.ly/i9KBeY

Професор Милан Брдар
http://bit.ly/ewZ7U5

Никола Алексић поводом укидања емисије „Атлантис“


Никола Алексић поводом укидања емисије „Атлантис“

Линк ка видео прилопгу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Никола Алексић:

„Господине Мићуновићу, можда су вам због јахања попа на путу ка демократији ноге окраћале, образ задебљао, а мозак излапео, али ваше жуто време, у народу познато као „пасаје време“, је орочено до 5-ог јуна, када ће народ изаћи пред Народном Скупштином да вам каже шта мисли о вама и вашој издаји националних интереса. Од одговорности због прикривања планираног геноцида над становништвом Србије вас само Бог може ослободити, ако вас позове пре 5-ог јуна. Молите се за то.“

„Мало, или више Вразићима поручујем, да ма какви они били, немају право својој деци остављати најсрамнији жиг слугерајнства и издаје сопственог народа које људско биће може понети.“

„Грађани Србије, 5-ог јуна ове године у минут до 12 часова, на платоу испред Народне Скупштине у Београду, морамо да одбранимо своје природно и уставно право на опстанак! Право на живот своје деце и деце своје деце! Сада је то већ питање опстанка, или ми или они! До тада, ширите истину, хоће да нас истребе! Обавештавајте ближње и познате о општенародном протесту. Спремајте се за излазак на улице 5-ог јуна. И најважније, зовите тај полусвет у нашем јавном медијском сервису грађана Србије и захтевајте да се емисија „Атлантис“ настави емитовати, да не помисле да смо им опростили!“

„Биљана Ђоровић је заслужила да се за њену емисију изборимо, од ње је све и почело. Од њене емисије почело је буђење свести грађана Србије. Телефони за повратак емисије су:

Секретарјат Радио Београда: 011/ 322 96 53 и
Генерални директор РТС-а: 011/ 321 22 00

Видимо се народе…!

Професор Милан Брдар: Сачекуша за „Атлантис“! Бојкот радио београда!


Поводом уикидања радио емисије „Атлантис“ огласио се и прпфесор Милан Брдар, чест гост „Атлантиса“.

Извор: НовиСтандард

Милан Брдар: „Уредница је врло често звала госте из њиховог табора, било да се суоче с нама или с њеним питањима. Редовно су одбијали и избегавали“

"Слобода" говора на радио београду 2

Укидање емисије „Атлантис“ на Другом програму Радио-Београда изазвало је негодовање код њених слушалаца, али и код поборника слободне речи, будући да право образложење није понуђено. Уредник Радио Београда 2 Ђорђе Малавразић одлуку је образложио тврдњама да су се у емисији развијале теорије завере, о запрашивању народа и уништавању генетски модификованом храном док је, дан пре укидања, на Програмском одбору емисија критикована због оцена Сребренице, говора мржње и релативизовање сваког злочина.

ЗАПАЊЕН ИЗЈАВОМ УРЕДНИКА Милан Брдар, професор и један од учесника у емисијама „Атлантиса“, истиче да је Радио Београд 2 одувек пленила високим професионализмом, бар током девет година у којима је гостовао у више од 40 емисија на овом програму.

„Управо због тога био сам запањен изјавом уредника Ђорђа Малавразића да је он реализатор забране и да се „у потпуности слаже“ с оценом Програмског одбора. Како и не би, када су емисијом харали којекакви врачеви и вештице с причама ‘о запрашивању с неба’ или о ‘тровању генетски модификованим организмима’. После овог образложења, на крају је понудио: ‘Ако неко из демократског дела јавности сматра да таква емисија треба да обележава јавни сервис, онда треба да преслуша неки од снимака, па ће се лако разуверити.’ А зашто никад дотични из ‘демократског дела јавности’ у току годину дана нису тражили да дођу у ‘Атлантис’ и оповргну приче нас чудака и чаробњака? Тим пре што су у центрима ‘демократије’ помно слушали емисије и снимали их, као Удба у време Ранковића. Ово је логично питање, али је и наивно. Прво, нису тражили учешће зато што немају шта да кажу аргументовано и чињенично засновано. Као паролаши плакатске свести, могу чињенице само да крију или да забрањују оне који њима аргументују, што ево сада чине. Друго, гнусоба целе акције састоји се у томе што с њихове стране годину дана тече акција ‘сачекуше’ с циљем минирања ‘Атлантиса’. Уредница је врло често звала госте из њиховог табора, било да се суоче с нама или с њеним питањима. Редовно су одбијали и избегавали. ‘Атлантис’ је и скинут зато да не ремети хор безбрижног проевропско-америчког брбљања. Али, то једноумље је програмирано споља, као што је деведесетих био хаос разноумља“, оцењује Брдар.

Он најављује да ће објавити и 30 емисија „Атлантиса“ у писаном облику, па ће тако с њиховим садржајима у распону од 2004. до 2010. моћи да се упозна најшира јавност.

„Као актер емисија и судионик њене ‘кривице’, у знак солидарности с уредницом Биљаном Ђоровић, њеним сарадницима и свим слушаоцима ‘Атлантиса’ који ових дана протестују и потписују петицију за њен повратак, коначно из солидарности са собом, а у складу с уверењима и ставовима које сам у емисији континуирано износио, објављујем да у зграду Радио Београда више нећу ући, све док се емисија ‘Атлантис’ не врати у свој редован термин“, поручује Брдар.

ПРОГРАМСКИ ОДБОР На питање да ли је на седници Програмског одбора, када је расправљано о „Атлантису“, тражено укидање ове емисије, један од укупно 18 чланова одбора Жарко Драгојевић одговорио је – није, барем не директно.

„Мислим да није, бар не експлицитно, и то из више разлога. Први разлог је што Програмски одбор по статуту РТС нема на то право, а други је што је седница завршена без било каквог закључка. Пракса Програмског одбора није да различита изнесена мишљења о појединим програмским садржајима или програмима у целини, било да су она позитивна, било негативна, сабира у један и неприкосновени суд. Што је најважније, Програмски одбор није колективно мислеће тело, није ни саборни орган, него је то скуп појединаца где свако иступа у своје лично име са претпоставком да заступа опште друштвене интересе у сфери јавног информисања и културе медија“, истакао је Драгојевић.

Он додаје да укидање емисије због политичке некоректности није у реду, ако је то основни разлог.

„Ако је емисија укинута само из разлога њене политичке некоректности, не слажем се са тим. Јер појмови политичке коректности и некоректности су појмови из домена дневне политике, дакле историјски, и као такви застаревају брже него се и оформе. С друге стране, праксе политички коректног и некоректног су два лица истог дешавања. Без њиховог заједничког наступа нема оне неопходне дијалектике која осмишљава док противречи и противречи да би осмислила. Нема оног песничког усклика ‘да се за кап непознатог даје све познато’. Коначно, нема слободе мишљења. Али, ако постоје и неки други разлози због којих је емисија ‘Атлантис’ под пизмом, о њима ми је тешко да се изјашњавам због тога што, нажалост, нисам одслушао нити једну емисију из поменуте радио едиције и све што знам о њој је на основу писаног сажетка који смо добили о свим емисијама Другог програма радио Београда, па и о емисији ‘Атлантис’, као део припремног материјала за седницу, и то не ову последњу, него предходну, а у којима је емисија ‘Атлантис’ била представљена у сасвим афирмативном тону“, објашњава Жарко Драгојевић.

Пренетио из: Балканмагазин

Amicus Iuris: У Србији је слобода јавне речи у опасности! Помозите да се одбрани!


Извор: НовиСтандард

Ако забрана „Атлантиде“ прође, то ће бити преседан који ће слободи у Србији нанети велики удар. Ваша апатија у овом случају подстаћиће нови талас забрана и шиканирања свих преосталих слободних медија

У петак 25. марта 2011. одржан је састанак Програмског одбора Радио Београда. На тој седници главну реч је водио председник тог одбора и дугогодишњи политички апартчик свих режима од 1945. године Драгољуб Мићуновић. Он је захтевао укидање култног програма „Атлантида“, који на Другом програму РТС води госпођа Биљана Ђоровић. Међу „замеркама“ које је навео овај вишедеценијски ветеран политичких интрига било је да се емисија наводно „темама бави једнострано“ и да „доводи саговорнике који заступају непримерене ставове“.

Замерка за „једностраност“, изречена од стране функционера једног режима који скоро све медије у Србији држи под гвозденим Gleichschaltung-om, звучи комично – уколико сте спремни да превидите отровни цинизам који из ње куља. Што се тиче „непримерених ставова“, у слободном и отвореном друштву то је непознат појам. Публика – а то сте ви – једино је тело које има право да одлучује шта жели, а шта не жели да слуша или гледа. Нико није овлаштен да такве одлуке доноси у ваше име.

О даљем току овог беспримерног скандала, који је резултирао на једини начин како је то у крипто-диктатури могуће – забраном, можете сазнати више на следећим линковима:

http://standard.rs/

http://standard.rs/vesti/

http://standard.rs/vesti/36-politika/

Ова емисија је на својим програмима сваке недеље у 17 часова доносила интервјуе са водећим интелектуалцима и мислиоцима данашњице. Ти разговори су се односили на значајне и садржајно разноврсне политичке, друштвене и духовне теме. „Атлантида“ је током осам година свога постојања обогатила знање и проширила хоризонте својих многобројних слушаоца. Емисија је изоштравала њихове критичке способности; поданике и статисте у једном псеудодемократском систему подстицала је да себе изграђују у одговорне грађане, одлучне да аутономију своје личности бране и способне да мисле својом главом.

То је нешто што емисији и њеној храброј водитељки цензура није могла да опрости.

Зато је емисија постала мета прогона. То је кључ да би се схватило зашто је „Атлантида“ била лажно представљена као „једнострана“ и „непримерена“ и зашто је она на конспиративан и диктаторски начин била укинута.

Сада сте на потезу ви, грађани, којима је стало да се основне вредности, без којих је слободно друштво незамисливо, одбране од овог грубог насртаја на средства јавног информисања и на њихово право да без политичких притисака и ограничења обављају своју мисију. Наша невладина организација Amicus Iuris, посвећена је надгледању односа према медијима и поштовања људских права. Ми смо регистровани у Холандији и ми смо веома забринути репресијом слободне мисли и слободне речи на Радио Телевизији Србије, зато што је та установа јавни сервис који својим доприносом издржавају сви грађани. Она није приватни пропагандни студио једне странке или владе.

Ако забрана „Атлантиде“ прође, то ће бити преседан који ће слободи у Србији нанети велики удар. Ваша апатија у овом случају подстаћиће нови талас забрана и шиканирања свих преосталих слободних медија. Ако доносиоцима ове бахате одлуке и онима изнад њих који имају моћ да ту одлуку укину, јасно и недвосмислено не ставите до знања да захтевате да се поштују слобода и независност медија и да нећете одустати све док се забрањена емисија „Атлантида“ не врати на програм Радио Београд 2, властодржцима ћете послати погубну поруку. Оставићете им одрешене руке да вам све слободе које сте стекли великим жртвама одузимају и поништавају, једну по једну.

Зато апелујемо на вас да пошаљете једно кратко протестно писмо на електронске адресе које се налазе у продужетку. Истакните своју забринутост за угрожене слободе мисли и јавне речи и захтевајте да се одлука о укидању „Атлантиде“ одмах опозове и да емисија неометано настави са радом, са истим садржајем и у свом уобичајеном термину, недељом у 17 часова.

Молимо вас да се лицима на списку који следи обратите једном кратком и јасном поруком. Исти текст можете послати истовремено на све ове адресе. Ваш апел ће имати још већу тежину када свако од њих буде видео да је он био упућен и свима осталима. Немојте заборавити да овај текст пошаљете свим особама које се налазе на вашој електронској листи рођака, пријатеља, пословних партнера и грађана ако верујете да им је слобода битна. Замолите их да се придруже вашем протесту.

Хвала вам на пажњи и на доприносу да Србија постане боља и слободнија земља.

Борис Тадић, председник Србије:
<a href="mailto: <!– var prefix = 'mailto:'; var suffix = ''; var attribs = ''; var path = 'hr' + 'ef' + '='; var addy48494 = 'kancelarijan' + '@'; addy48494 = addy48494 + 'narodnakancelarija' + '.' + 'rs'; document.write( '‘ ); document.write( addy48494 ); document.write( “ ); //–> <!– document.write( '‘ ); //–> Ova adresa el. po%C5%A1te za%C5%A1ti%C4%87ena je od spam napada, treba omogu%C4%87iti JavaSkript da biste je videli <!– document.write( '’ ); //–> “ target=“_blank“>kancelarijan@narodnakancelarija.rs

Ђорђе Малавразић, уредник Радио Београд 2:
glavniurednikrb2@rts.rs

Александар Тијанић, директор Радио-Телевизије Србије:
office@rts.rs

Саша Јанковић – српски омбудсман:
zastitnik@zastitnik.gov.rs

Амбасадор Димитриос Кипреос – шеф Мисије ОЕБСА у Србији:
dimitrios.kypreos@osce.org

Др Роланд Блес – директор одсека ОЕБС-а за слободу медија:
roland.bless@osce.org

Мирослав Јанковић – Одсек за медије Мисије ОЕБС-а у Србији:
miroslav.jankovic@osce.org

Амбасада Холандије у Београду, његова екселенција амбасадор Лаурент Лоуис Стоквис:
bel@minbuza.nl

Хелсиншки одбор за људска права у Србији: „Соња Бисерко“:
biserkos@eunet.rs

Грађанска акција НВО Амицус Иурис

Молимо вас да у недељу 3. марта и сваке недеље после тога, све док емисија „Атлантис“ не буде била враћена на Радио Београд 2, између 17 и 18 часова у време када се емисија требало да се редовно емитује позовете Други програм РТС на телефон 011/3229 653, и да упитате: „Шта је са ‘Атлантисом’? Зашто данас не можемо да га слушамо?“

********

Јуче због презаузетости нисам могао да објавим овај текст, но моја препорука грађанима је да свакога дана зову на овај борој: 011/3229 653
и поставе питење:

„Шта је са „Атлантисом“, зашто је укинут?“

Затим, дежурном на том телефону кажите да главном и одговорном уреднику радио Београд 2, Ђорђу Малавразићу, пренесе ваш захтев да хитно врати емисију „Атлантис“ у уобичајеном термину емитовања, јер ви као грађанин финансирате РТС и имате право да тражите да се емитује оно што желите да слушате и финансирате, „Атлантис“.

%d bloggers like this: